Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz seta zakona koje danas razmatramo, izneću samo neke od mojih opservacija na Predlog zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
Donošenjem Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela 2008. godine Republika Srbija je po prvi put u svojoj istoriji regulisala jednu važnu oblast koja doprinosi anuliranju posledica izvršenih naročito teških i društveno najopasnijih krivičnih dela, te je time doprinela pravičnosti u krivičnom postupku. Time se, takođe, uvrstila u red razvijenijih država koji ovakav institut imaju u svojoj krivično-pravno i krivično-procesnoj praksi već duži niz godina.
Prethodni zakona sadržao je rešenja na koja se ovaj zakon oslanja, ali ih u velikoj meri razrađuje u pravcu njihovog poboljšanja, prateći dosadašnja iskustva državnih organa koji su taj zakon primenjivali i probleme sa kojima su se susretali u praksi. Zakon zadržava organizaciju i nadležnost državnih organa koji ga implementiraju u obliku koji je bio predviđen ranijim zakonom.
Novine koje uvodi tiču se samog postupka, što smatramo naročito važnim i dobrim, budući da se ranije važeće odredbe znatno podrobnije, kvalitetnije razrađuju u cilju efikasnije primene samog zakona, ali i zaštite prava učesnika u postupku, što u krajnjoj liniji treba da ima za cilj da se postupci oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela sprovode na zakonit način, u relativno kratkom roku.
Kao značajnu novinu istakao bih oročenje ovlašćenja javnog tužioca da izdaju zabranu raspolaganja imovinom u slučaju da postoji opasnost da će vlasnik njome raspolagati pre nego što sud odluči o zahtevu na najviše tri meseca. Naime, o osnovanosti zahteva za privremeno oduzimanje imovine odlučuje sud, te je ova mera tužioca, koja služi onemogućavanju vlasnika da osujeti oduzimanje imovine, samo privremenog karaktera.
Stoga se na ovaj način postiže i efikasnost i ažurnost u vođenju postupka, jer tužilac u tom roku mora podneti zahtev sudu, ali i zaštiti prava i interesa vlasnika imovine. Međutim, zamerka koju možemo izneti ovoj odredbi jeste da je u određenom delu nepotpuna, obzirom da predviđenih tri meseca u kojima javni tužilac ima obavezu da podnese zahtev sudu može biti i suviše dug rok, s obzirom na svrhu njenog uvođenja. Naime, odluka javnog tužioca o zabrani raspolaganja imovinom trebalo bi da bez odlaganja bude dostavljena i bankama i drugim finansijskim organizacijama u kojima se nalaze deponovana novčana sredstva i hartije od vrednosti vlasnika. U tom delu smo i intervenisali podnošenjem amandmana.
Takođe, značajne novine su i odredba da sud o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine mora odlučiti u roku od osam dana, kao i da zahtev može podneti samo za imovinu čija vrednost prelazi iznos od 1.500.000. Time se organi nadležni za vođenje ovog postupka obavezuju da ovakve postupke pokreću izuzetno onda kada postoji naročito opravdani interes koji opravdava svrhu njihovog uvođenja.
Takođe, značajne novine koje ovaj zakon uvodi tiču se mogućnosti preispitivanja rešenja o privremenom oduzimanju imovine, kao i mogućnosti zamene mere privremenog oduzimanje imovine merom zabrane raspolaganja njome.
Kada se uređuje ovako osetljiva materija u zakonu, kao i kada sud primenjuje odredbe tog zakona, uvek treba imati na umu da se radi o merama privremenog karaktera, koje služe boljem ostvarivanju krajnjeg cilja, a to je krivično-pravna zaštita određenih vrednosti i dobara koji su zaštićeni Ustavom i zakonom. U tom smislu, ovakvim merama se kod jednog lica protiv koga se postupak vodi zadire upravo u te vrednost, te je stoga neophodno da se te mere postave restriktivno samo onda kada postoji opasnost da se krajnji cilj ne bi moga postići.
S tim u vezi, raniji zakon nije sadržao odredbe koje su sudu omogućavale da preispita da li još uvek postoji razlog za privremeno oduzimanje imovine, pa bi u tom slučaju da tužilaštvo ne podnese zahtev za trajno oduzimanje imovine ili sud takav zahtev odbije, u krajnjoj liniji država vlasniku imovine, koja bi bila privremeno oduzeta, dugovala znatno veći iznos nadoknade štete. Ovakvim rešenjem se postiže da se tako nešto izbegne.
Na toj liniji stoji novina i u pogledu trajnog oduzimanje imovine, kojom se propisuje da se postupak za trajno oduzimanje imovine pokreće po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka. Dakle, imovina se može trajno oduzeti samo vlasniku koji je pravosnažnom presudom nadležnog suda osuđen na krivično delo koje mu je stavljeno na teret.
Uzevši u obzir karakter postupka oduzimanje imovine, da je on vrsta sporednog pridruženog krivičnog postupka, uz onaj glavni u kojem se odlučuje o krivičnoj odgovornosti nekog lica, ovakvo ponuđeno rešenje predstavlja najlogičniji mogući izbor autora zakona i u tom smislu je mnogo bolje od dosadašnjeg.
Odredbe dosadašnjeg zakona predviđale su mogućnosti paralelnog vođenja postupka, onog glavnog i ovog za oduzimanje imovine, pa se moglo dogoditi da se jednom licu trajno oduzme imovina, a da istovremeno to lice bude pravosnažno oslobođeno od optužbe da je počinilo krivično delo ili da optužba bude pravosnažno odbijena. U tom slučaju bi država tom licu dugovala ogromne iznose nadoknade šteta i zbog oduzimanja imovine. Ovakvim rešenjem upravo se onemogućava da do toga dođe.
Kao što je već istaknuto, ovaj zakon predstavlja korak unapred u odnosu na dosadašnje, jer zadržava njegova dobra rešenja i znatno ih proširuje i poboljšava u najosetljivijim delovima.
Poslanička grupa PUPS će ga stoga podržati uz korekcije u onim delovima u kojima smatramo da ga je potrebno podrobnije razraditi. Ostale zakone iz ovog seta će poslanička grupa PUPS takođe podržati u danu za glasanje, jer smatramo da su Srbiji ovakvi zakoni neophodni. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, podneli smo amandman na član 5. Lično, ne slažem se sa obrazloženjem. Obrazloženje je da je prihvaćen izmenjeni član prihvatanjem amandmana, a koje su podnele naše cenjene kolege iz LDP. Po ovome, kakvo je ovo obrazloženje, smatram da bi mogao da bude prihvaćen naš amandman, a dato obrazloženje drugoj grupi na ovakav isti način.
Da ne budem pogrešno shvaćen, nemam ništa i nemam nikakav problem da bude prihvaćen amandman, ali u obrazloženju bi trebalo da stoji da amandman bolje reguliše materiju. Da je na bolji način regulisano i obrazloženo, onda bih se složio sa obrazloženjem. Ovako bih isto mogao da bude prihvaćen amandman poslaničke grupe PUPS, a da se cenjenim kolegama da ovakvo obrazloženje. Hvala.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, problem nelegalne izgradnje u Republici Srbiji prisutan je skoro 50 godina, tj. još od onda kada su prvi put doneti propisi koji su regulisali izgradnju objekata.
U našoj zemlji je do sada bilo nekoliko pokušaja sprovođenja legalizacije bespravno podignutih objekata. Svi ti pokušaji su se neslavno završavali sa obimom legalizovanih objekata koji nikada nije prelazio 50% od procenjenog broja bespravno podignutih, koji sada iznosi oko 1.300.000.
Ono što se javlja kao problem i sada, verovatno će to biti i u budućnosti, a u prošlosti je bila konstanta, jeste činjenica da država u vezi tog problema ne deluje kako treba. Država godinama pokušava da reši problem nelegalne gradnje tako što dopušta nelegalnu gradnju, potom aminuje postojeće stanje, omogućavajući da se tako izgrađeni objekti legalizuju. Drugim rečima, mehanizam prevencije nelegalne gradnje, ali i represije kažnjavanja nad onima koji, uprkos zabrani, otpočinju sa izgradnjom bez odobrenja jednostavno ne funkcioniše. Uzrok tog odavno prisutnog problema je dvojak. Prvi leži u mentalitetu samih građana ove zemlje, koji se često odlučuju za investicionu izgradnju, kako bi se to reklo, na svoju ruku, gradeći kuće po dvadesetak godina na neuslovnim i neurbanizovanim lokacijama, što je dovelo do stvaranja tzv. divljih naselja veličine i manjih gradova. S druge strane, spora, glomazna i preskupa administrativna procedura za dobijanje odobrenja za izgradnju dodatno komplikuje i onako komplikovan poduhvat izgradnje porodičnih stambenih objekata i deluje kao faktor odvraćanja.
Prethodni pokušaji legalizacije nisu dali rezultate iz razloga što ni ovaj put država nije stala do kraja iza njih. Ostali su bukvalno poluzavršeni.
Mnogima su i umanjeni iznosi naknade za legalizaciju bili preskupi. Većina građana je ostala totalno neinformisana, a opštine nisu imale ni sredstava, ni kadrovskog i tehničkog potencijala da tako jedan ozbiljan projekat izvedu do kraja.
Ovom prilikom izražavam bojazan da će se isto dogoditi i u ovom slučaju, jer su iz Republičkog geodetskog zavoda već stigli upozoravajući tonovi da ta institucija neće moći da odgovori tom poslu koji se ovim zakonom stavlja u zadatak, jer ne raspolaže ni sa dovoljno kadrova, niti sa dovoljno sredstava.
Ukoliko se ovaj put želi ostvariti puna legalizacija i stvoriti celovita i ažurna evidencija o izgrađenim objektima i pravima na njima, onda je ovaj zakon dobar korak u tom pravcu, s tim da ga mora pratiti i niz drugih mera. Tu se, pre svega, misli na fiskalne represivne mere koje bi se preduzimale po isteku roka za legalizaciju, oporezivanje nelegalizovanih objekata po dvostrukoj ili trostrukoj stopi, njihovo uklanjanje o trošku lica koja su ih izgradila i kažnjavanje tih lica. Sve to kako bi građani ovaj put ceo postupak shvatili veoma ozbiljno i kako se ponovo ne bi dogodilo da neka nova vlada sutradan predlaže neki novi zakon.
Istovremeno država treba biti ta koja će provesti kampanju informisanja građana o mogućnostima i postupku legalizacije, da se ne bi dogodilo, kao što se događalo ranije, da većina građana o svemu tome, kao i o svojim pravima, ne zna ništa, jer opštine nisu bile sposobne ili zainteresovane da ih informišu.
Takođe, za ovako ozbiljan projekat se veoma ozbiljno treba pripremiti, jer se nešto što je trajalo skoro 50 godina ne može promeniti ni za pet, a kamoli za jednu godinu. Stoga upozoravamo nadležna ministarstva da veoma ozbiljno i studiozno pristupe ovom problemu, da procene moguće rizike i uska grla u procesu sprovođenja ovog zakona, jer se problem ne rešava donošenjem zakona. Donošenje zakona je obično inicijalni i, po pravilu, najlakši korak.
Ovaj zakon treba podržati, uz rezervu i ogradu da se to čini samo kako bi se konačno rešio dugogodišnji problem, uz jasno i glasno davanje priznanja onim građanima i privrednicima koji su savesno i odgovorno i pored glomazne i skupe procedure za izgradnju svojih objekata uredno pribavljali odobrenje za izgradnju i upotrebu i plaćali raznovrsne visoke takse i naknade. Upravo zbog takvih ljudi koji se na ovaj način diskriminišu ovo treba da bude poslednji put da država odobrava legalizaciju nečega što je istovremeno u krivičnom zakoniku inkriminisano kao krivično delo.
Zalažem se za pojednostavljenje postupka legalizacije nelegalno izgrađenih objekata i smanjenje visine taksi i naknada, koje ne bi trebale da budu veće nego u redovnoj proceduri.
Poslanička grupa PUPS će podržati Predlog zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima bez građevinske dozvole, jer je Srbiji ovakav zakon neophodno potreban. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, koncept energetske efikasnosti objekata jeste i nije novost u pravilima za izgradnju i održavanje objekata u našoj zemlji. Naime, nedavno je stupio na snagu Pravilnik o energetskoj efikasnosti zgrada, koji je definisao obavezu poštovanja uslova energetske efikasnosti prilikom projektovanja i izgradnje objekata.
Ovaj zakon o kojem se raspravlja teži da tu oblast podigne na jedan viši nivo, postavljajući visoke ciljeve kojima bi se u budućnosti stremilo. Načelno, sam koncept je izuzetno dobar jer u svoj fokus stavlja na korišćenje obnovljive izvore energije u budućnosti i maksimalnu uštedu prilikom korišćenja energije, što predstavlja ogromnu uštedu resursa kojih je sve manje u svetu, ali i u našoj zemlji.
Ujedno, energetika predstavlja jednu od ključnih privrednih oblasti, gde se povećanje cena energenata automatski odražava na povećanje cena u svim drugim privrednim granama i ujedno je i najčešći uzrok otvaranja tzv. inflatorne spirale. Zato je primena ovakvog jednog zakona u interesu svih makroekonomskih subjekata u najširem smislu te reči, privrednih društava i preduzetnika, države i preduzeća u državnom vlasništvu i građana.
Evropska unija je 25. oktobra 2012. godine usvojila direktivu koja je stupila na snagu 4. decembra 2012. godine. Pomenutom direktivom propisane su nove mere u oblasti energetske efikasnosti i to kao obavezne za sve države članice sa jasno definisanim rokovima za njihovo sprovođenje.
Kao glavne obaveze, ali i ciljeve koji se žele postići, predviđeni su, dozvolite samo nekoliko: godišnja obaveza za distributere energije i kompanije koje se bave prodajom energije da smanje prodaju energije krajnjim korisnicima za 1,5%, obavezno renoviranje 3% zgrada u vlasništvu državnih organa na godišnjem nivou, dugoročna nacionalna strategija za renoviranje zgrada, uključujući tu komercijalne, stambene, javne i privatne zgrade.
Pomenuti ciljevi trebaju se dostići do 2020. godine. S tim u vezi, ovaj zakon je u skladu sa pomenutom direktivom EU i preuzima rešenja koja su njome predviđena, tako da bi po eventualnom pristupanju Republike Srbije, njeno zakonodavstvo bilo u potpunosti usklađeno sa propisima EU. Ujedno na ovaj način dobijamo moderan zakon koju naš zakonodavni okvir reguliše upravljanjem energijom i izgradnju objekata i na sveobuhvatan način uvodi koncept energetske efikasnosti.
Ono na šta bismo želeli da ukažemo u vezi sa ovim predlogom zakona i što bismo posebno naglasili jeste činjenica da se mora imati u vidu da rešenja predviđena ovim zakonom inicijalno, u priličnoj meri, poskupljuju investicioni poduhvat u izgradnji objekata.
Tačno je da se ušteda koja se vremenom ostvaruju potrošnjom energije višestruko isplati. Međutim, u situaciji u kojoj se čitava Evropa pa i naša zemlja trenutno nalazi i u kojoj se i te kako oseća nedostatak kapitala, svaka dodatna mera koja iziskuje veća novčana sredstva prilikom investiranja i izgradnje privrede i građanima predstavlja dodatni trošak.
U tom smislu, potrebno je da se paralelno sa uvođenjem energetske efikasnost objekata izvrši izmena fiskalnih propisa i merama poreske i carinske politike stimulišu proizvođači energetski efikasnih materijala, investitori i vlasnici energetski efikasnih objekata i stimuliše trošenje energije dobijene iz tzv. obnovljivih izvora energije, a destimuliše trošenje one dobijene iz konvencionalnih izvora. Na taj način bi se najbolje promovisala i potpomogla implementacija rešenja koje ovaj zakon predviđa, stimulisali sami potrošači da pronalaze energetske efikasne modele potrošnje energenata, a ujedno i ostvarili dugoročni projektovani ciljevi u oblasti zaštite životne sredine.
Poslanička grupa PUPS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, jer je Srbiji ovakav zakon neophodno potreban. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, javni beležnici i jesu i nisu novina u pravnom sistemu Republike Srbije.
Naime, javni beležnici i notari su kod nas prvi put uvedeni Zakonom o javnim beležnicima Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine, prihvatajući rešenja austrijskog i nemačkog prava. Međutim, dok su na teritoriji Vojvodine oni imali dugogodišnju tradiciju, u centralnoj Srbiji za kratko vreme važenja pomenutog zakona, do 1964. godine, oni nisu uspeli da ostave dugi trag. Postojećim zakonom o javnim beležnicima koji je Narodna skupština usvojila 2011. godine, ponovo je uvedena institucija javnog beležnika kao deo strategije reforme pravosuđa, sa ciljem da se preuzme znatan deo poslova sudova u vanparničnoj materiji. Zadržan je pristup koji je u prošlosti primenjivan, te su prihvaćena uglavnom rešenja koja sadrži nemačko i austrijsko pravo. Stoga javni beležnik, samostalan i nezavistan pravni stručnjak, koji vrši javnu službu, tj. u ime države sastavlja javne isprave i po ovlašćenju suda sprovodi postupke, koji spadaju u sudsku nadležnost.
Za svoj rad odgovara on lično i po zakonu je u obavezi da se osigura od profesionalne odgovornosti. Država ne odgovara za greške i eventualnu štetu koju pričini strankama u svom radu, obzirom da mu se zakonom poverava javna služba, to su uslovi i postupak izbora javnih beležnika utvrđeni zakonom i vrši ih država, tj. ministar pravde.
Rešenja postojećeg zakona predviđaju ograničen broj javnih beležničkih mesta, po pravilu jedno mesto za svaku opštinu ili gradsku opštinu. S tim da u područijima gde je gušća naseljenost i veća koncentracija ekonomskih i drugih aktivnosti ministar pravde može utvrditi o jednom javnom beležničkom mestu na svakih 25 hiljada stanovnika.
Javni beležnik je u odnosu sa strankama neutralan. Njemu zakon izričito zabranjuje da se kao što to npr. čine advokati stavlja na stranu jedne od stranaka i zastupa njene interese. Njegov posao je sličan poslu sudije u sudu i ima zakonsku dužnost da ukoliko u postupku utvrdi kakve nepravilnosti, znači, zabranjena raspolaganja, fiktivni ugovori ili druge pravne poslove, dužan je da na to upozori stranke ili da odbije izvršenje javnog beležničkog posla.
Znači, javni beležnik štiti interese ugovora. Javni beležnik ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu nužnih troškova koje je imao. Nagrada za rad utvrđuje se prema javnobeležničkoj tarifi koju na predlog javnobeležničke komore donosi ministar pravde. Javni beležnik ima pravo i zakonsko ovlašćenje da naplaćuje sudske i administrativne takse u ime i za račun države kada su takve takse predviđene u postupcima koje njemu povere sudovi ili organi uprave. Ilustracije radi, u Francuskoj je to negde to oko 10% dohotka.
Nadležnost javnih beležnika može biti obavezna ili fakultativna. Obavezna nadležnost postoji kod onih pravnih poslova kod kojih je potrebno obezbediti zaštitu interesa stranaka ili veću pravnu sigurnost po pravilu u slučajevima gde se radi o raspolaganjima imovinom veće vrednosti: ugovori o doživotnom izdržavanju, ugovori o ustupanju i raspodeli imovine za života ostavioca, ugovori o prodaji ili poklonu o nepokretnosti itd. Ili, kod osnivanja mnogočlanih privrednih društava otvorenog tipa, kao što su društva, akcionarska društva.
Mislim da je najbolje rešenje, ipak, da država bude ta koja će organizovati čuvanje arhivske građe ili makar kopiju svih dokumenta koji postoje kod notara. Jer, ne zaboravimo mi živimo u ambijentu kakvom živimo, živimo s navikama kakve postoje u našem društvu i mi moramo i u tom delu preventivno da delujemo.
Recimo, trenutno je u našem pravnom sistemu, pošto je izglasan 2001. godine Zakon o notarima, postoji opet neka nejasnoća. Mnogi sudovi poput Prvog osnovnog suda u Beogradu odbijaju da overe kopiju ugovora da je verno originalu, jer govore strankama da to nije moguće, jer se na samom originalu ne nalazi pečat suda itd. Mislim da Ministarstvo u tom delu mora da odreaguje i budući da se strane svakodnevno sreću sa tim problemima da se mora naložiti jednostavno sudskim službama koje vrše overu da i dalje izlaze u susret građanima, da građani ne trpe štetne posledice ovoga što nije država uradila.
Naravno, da treba da se ugledamo na razvijene zemlje, ali treba da se ugledamo i na dug i složen postupak kojim su razvijene zemlje, koje imaju razvijenu notarsku službu, polako stepen po stepen, prenosile nadležnosti javnim beležnicima i notarima. Ako bi sada mi u jednom momentu, u jednom trenutku preneli njima sve nadležnosti koje će u budućnosti vršiti, tek tada mislimo da bi nastali i pravi problemi.
Zbog toga naša formula za rešenje problema, pored ovih zakonskih rešenja, znači treba notarima dati ovlašćenja koja imaju za početak, samo radnici overe u sudu, onda najmanje dve godine treba posmatrati kako javni beležnici obavljaju taj posao. Za te dve godine treba ukloniti beležnike koji loše rade i ispravljati nedostatke u njihovom radu, tek potom kad komisija koju treba formirati konstatuje da te najjednostavnije stvari beležnici rade dobro, tek tada treba zakonom uspostavljati i prenositi te javne nadležnosti notarima. Onda kada se njihov posao posmatra u tom prelaznom periodu od dve godine, najmanje još dve godine treba kontrolisati i ispravljati nedostatke kod novoprenetih nadležnosti. Tek, po nama, tada treba preneti ovlašćenje da se sastavljaju javnobeležničke isprave i sve to pod uslovom da svi budu zadovoljni u načinu većinski,kako su notari obavljali svoj posao.
Mi mislimo da su ovo suštinske stvari i pored tih zakonskih odredbi imamo uvek kada pričamo o ovome, sliku stanja u našem društvu i tačno možemo znati šta od koga u kojoj situaciji možemo očekivati.
Zbog toga će poslanici SPO i Demohrišćanske stranke Srbije podržati odlaganje, primene ovog zakona. Mi ćemo kada dođe na dnevni red set pratećih zakona, a vi ste pomenuli da ih je negde 20-ak koji treba da se upodobe sa Zakonom o sudskim notarima, uzeti jako aktivno učešće. Po nama, čini nam se, da će i možda ćemo doći do još jedne situacije da odložimo primenu zakona za možda još godinu ili dve dana. U tom smislu je gospođica Olgica Batić, i podnela amandman, jer s obzirom na opšte stanje, vi ste ga ministre izneli na način na koji smo mi to planirali da uradimo. Mi mislimo da i za godinu dana teško da ćemo uspeti da završimo te poslove, ali videćemo šta će se dešavati sa pratećim zakonima. U svakom slučaju mi ćemo u tom delu biti jako konstruktivni sa najboljom namerom i sa pokušajima da zaista doprinesemo uspostavljanju pravne sigurnosti onoliko koliko je to u mogućnosti, što se tiče naše poslaničke grupe. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, javni beležnici i jesu i nisu novina u pravnom sistemu Republike Srbije.
Naime, javni beležnici i notari su kod nas prvi put uvedeni Zakonom o javnim beležnicima Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine, prihvatajući rešenja austrijskog i nemačkog prava. Međutim, dok su na teritoriji Vojvodine oni imali dugogodišnju tradiciju, u centralnoj Srbiji za kratko vreme važenja pomenutog zakona, do 1964. godine, oni nisu uspeli da ostave dugi trag. Postojećim zakonom o javnim beležnicima koji je Narodna skupština usvojila 2011. godine, ponovo je uvedena institucija javnog beležnika kao deo strategije reforme pravosuđa, sa ciljem da se preuzme znatan deo poslova sudova u vanparničnoj materiji. Zadržan je pristup koji je u prošlosti primenjivan, te su prihvaćena uglavnom rešenja koja sadrži nemačko i austrijsko pravo. Stoga javni beležnik, samostalan i nezavistan pravni stručnjak, koji vrši javnu službu, tj. u ime države sastavlja javne isprave i po ovlašćenju suda sprovodi postupke, koji spadaju u sudsku nadležnost.
Za svoj rad odgovara on lično i po zakonu je u obavezi da se osigura od profesionalne odgovornosti. Država ne odgovara za greške i eventualnu štetu koju pričini strankama u svom radu, obzirom da mu se zakonom poverava javna služba, to su uslovi i postupak izbora javnih beležnika utvrđeni zakonom i vrši ih država, tj. ministar pravde.
Rešenja postojećeg zakona predviđaju ograničen broj javnih beležničkih mesta, po pravilu jedno mesto za svaku opštinu ili gradsku opštinu. S tim da u područijima gde je gušća naseljenost i veća koncentracija ekonomskih i drugih aktivnosti ministar pravde može utvrditi o jednom javnom beležničkom mestu na svakih 25 hiljada stanovnika.
Javni beležnik je u odnosu sa strankama neutralan. Njemu zakon izričito zabranjuje da se kao što to npr. čine advokati stavlja na stranu jedne od stranaka i zastupa njene interese. Njegov posao je sličan poslu sudije u sudu i ima zakonsku dužnost da ukoliko u postupku utvrdi kakve nepravilnosti, znači, zabranjena raspolaganja, fiktivni ugovori ili druge pravne poslove, dužan je da na to upozori stranke ili da odbije izvršenje javnog beležničkog posla.
Znači, javni beležnik štiti interese ugovora. Javni beležnik ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu nužnih troškova koje je imao. Nagrada za rad utvrđuje se prema javnobeležničkoj tarifi koju na predlog javnobeležničke komore donosi ministar pravde. Javni beležnik ima pravo i zakonsko ovlašćenje da naplaćuje sudske i administrativne takse u ime i za račun države kada su takve takse predviđene u postupcima koje njemu povere sudovi ili organi uprave. Ilustracije radi, u Francuskoj je to negde to oko 10% dohotka.
Nadležnost javnih beležnika može biti obavezna ili fakultativna. Obavezna nadležnost postoji kod onih pravnih poslova kod kojih je potrebno obezbediti zaštitu interesa stranaka ili veću pravnu sigurnost po pravilu u slučajevima gde se radi o raspolaganjima imovinom veće vrednosti: ugovori o doživotnom izdržavanju, ugovori o ustupanju i raspodeli imovine za života ostavioca, ugovori o prodaji ili poklonu o nepokretnosti itd. Ili, kod osnivanja mnogočlanih privrednih društava otvorenog tipa, kao što su društva, akcionarska društva.
Fakultativna nadležnost postoji i kod ostalih pravnih poslova gde uslov punovažnosti pravnog posla nije da isti bude sastavljen kao javnobeležnički zapis i gde su stranke ovlašćene da same odrede da li žele da pravni posao koji zaključuju, zaključuju pred javnim beležnikom, kao garantom ispravnosti istog. Suština uvođenja institucije javnog beležnika jeste veliko rasterećenje sudova uz privremeno poboljšanje kvaliteta i brzine pravnih usluga koje država pruža građanima.
Poslanička grupa PUPS će podržati Predlog izmene Zakona o javnom beležništvu. Amandmanima koje smo dostavili, zalažemo se za to da javni beležnik ne mora imati pravosudni ispit. Meni lično se više čini, a i dopada se sistem sa strogim javnobeležničkim ispitom bez pravosudnog, jer pravosudni ispit obuhvata mnogo širu materiju i ona znanja i grane prava koja beležniku, de fakto, nisu potrebna, ili mu nekad neće biti potrebna.
Što se tiče radnog iskustva, mislim da je maksimum onaj staž koji se traži za sudiju višeg suda. Takođe se zalažem za strogo poštovanje kriterijuma dostojnosti i ovde ne bi trebalo da bude nikakvih odstupanja, zbog toga što je javno-beležnik nezavistan i samostalan u radu. Prethodno navedeni kriterijumi moraju biti do kraja ispoštovani. Ovo, pogotovo, imajući u vidu da je ministar pravde u medijima već najavio da se planira izmena dosadašnjih rešenja novog zakona o pravosudnom ispitu.
Jednom rečju, što bi rekao naš narod, javnobeležnik mora po svim kriterijumima da bude apsolutno moralan i čist, kao suza. Hvala, ja sam imao toliko.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo direktori, gospodo narodni poslanici, u ovom članu smo predložili izmenu u vidu stava 5. gde smo rekli – kada razlozi hitnosti to zahtevaju, a posebno u slučajevima unutrašnjeg i međunarodnog terorizma, direktor VBA može da naloži primenu posebnog postupka iz člana 12.
Čime smo se rukovodili? Na ovaj način smatramo i duboko smo ubeđeni da se premošćuje prazan hod u radu službe do dobijanja odobrenja. Šta će u međuvremenu služba, odnosno direktor VBA sa raspoloživim podatkom u slučaju kada preti opasnost, kada dođe do izvršenja terorističkog akta od vremena podnošenja do vremena dobijanja odobrenja?
Šta ako u tom periodu čekanja odobrenja od 12 do 24 sata dođe do izvršenja terorističkog akta, a raspolagalo se sa podatkom da može doći? Ko će biti odgovoran za nepreduzimanje mera na planu dokumentovanja ili sprečavanja izvršenja takvog terorističkog akta? Šta ako se u jedan posle pola noći dobije podatak da će u vremenu između tri i četiri na letelici nekog od predsednika ili članova Vlade biti postavljen eksploziv? Vojno bezbednosna agencija ne preduzima ništa na planu za dokumentovanja, bez obzira što može iza toga biti sprečeno, ali neće moći da se preduzme ništa protiv izvršioca takvog terorističkog akta. Zato smo i predložili da direktor VBA, uz preuzimanje sve odgovornosti i podnošenja izveštaja ministru odbrane, počne sa primenom ovih mera i nastavi i po dobijanju odobrenja. Hvala.

Gospodine predsedavajući, ovo je isto kao u članu 8. Ovde sam se isto zalagao za preduzimanje mera odmah po dobijanju podataka i davanja većih ovlašćenja direktoru VBA, kada postoje razlozi hitnosti, a posebno u slučajevima unutrašnjeg i međunarodnog terorizma.
Obrazloženje bi bilo slično. Ne znam da li da ponavljam. Ovde mogu nastupiti zaista teške posledice. To sam obrazlagao u članu 8. Opet se zalažem i pitam – šta sa onim, ukoliko dođe do izvršenja krivičnog dela u vremenu u kome čekamo odobrenje, a mogli smo da reagujemo i sprečimo eventualno izvršenje takvog krivičnog dela? Hvala. Hteo sam toliko.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2013. godini i Predlog godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini su dva dokumenta koja poslanicima daju kompletnu sliku o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama.
Ustavom Republike Srbije utvrđeno je da se Vojska Srbije može upotrebiti van granica Republike Srbije u okviru multinacionalnih operacija. Zakonom o odbrani propisano je da se odbrana zemlje ostvaruje i u učešću u multinacionalnim operacijama, čime se ispunjavaju međunarodno prihvaćene obaveze koje proizilaze iz članstva Republike Srbije u UN i drugim međunarodnim organizacijama.
Republika Srbija je angažovanjem kapaciteta Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama UN i EU jasno pokazala da je aktivni činilac očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti u svetu. Takođe, učešćem u navedenim aktivnostima pruža jasan i čvrst dokaz potvrde doslednosti spoljne politike Republike Srbije, kojom se zalaže za rešavanje svih sporova mirnim putem, poštovanje međunarodnog prava i drugih opšteprihvaćenih normi u međunarodnim odnosima.
Godišnjim planom upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini planirano je da se u toku godine 2013. izvrši upućivanje do 475 pripadnika Vojske Srbije i 15 pripadnika MUP u multinacionalnim operacijama UN i EU.
Za realizaciju godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini potrebna su finansijska sredstva u iznosu od 839 miliona dinara, od čega za Ministarstvo odbrane oko 755 miliona i za MUP oko 83 miliona dinara. Za realizaciju ovog zadatka UN obezbeđuju skoro polovinu novca u iznosu oko 358 miliona dinara. Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije se realizuje u okviru sedam operacija UN, jednu misiju UN, jednu misiju EU. Godišnji plan upotrebe pripadnika MUP realizuje se u okviru tri operacije UN i jednu civilnu misiju EU.
Po meni, veoma je važno napomenuti da pripadnici Vojske Srbije i MUP nisu ni u jednoj od operacija neposredno ugroženi. Pripadnici Vojske Srbije mogu biti u Republici Liban suočeni sa bezbednosnim pretnjama u vidu provokacija, protesta i blokade puteva. Obučenost pripadnika Vojske Srbije i MUP je na nivou koji obezbeđuje uspešno izvršavanje svih postavljenih zadataka, o čemu govore dosadašnja iskustva iz učešća u ovim operacijama i visoke ocene šefova i komandanata kontingenata u okviru kojih pripadnici Vojske Srbije izvršavaju svoje zadatke.
Pripadnici Vojske Srbije, učešćem u operacijama multinacionalnih snaga imaju mogućnost da razmenjuju iskustva, upoređuju obučenost, usvajaju nova znanja i standarde, što je veoma važno za dalje podizanje nivoa obučenosti pripadnika Vojske Srbije. posle uključenja pripadnika Vojske Srbije u mirovne operacije UN, ispoljen je interes za obuku stranih pripadnika u školama Vojske Srbije.
Zbog svega iznetog, PUPS će, u danu za glasanje, glasati za usvajanje Predloga i Plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini. Lično se zalažem, pošto je ovde bilo i drugih mišljenja, da se Predlog plana upotrebe i odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije tretira na ovakav, znači dosadašnji, način jer se time obezbeđuje transparentnost i informisanost poslanika.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA, po mom skromnom poznavanju ove problematike, treba poći od geografskog položaja Srbije i do sada ispoljenog interesa obaveštajnih službi drugih zemalja. Na ovom prostoru uvek su se sukobljavali interesi drugih zemalja i zato je Vojska Srbije često predmet istraživanja, interesovanja i pokušaja prodora obaveštajnih i drugih stranih organizacija, grupa ili pojedinaca.
Srbija je na putu transportovanja droge sa istoka na zapad, sukoba organizovanog kriminala i pranja novca, međunarodnog terorizma, obaveštajne, subverzivne i svih drugih aktivnosti koje narušavaju bezbednost Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i države u celini. Za uspešnu bezbednosnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije potrebna nam je efikasna, dobro tehnički opremljena i obučena, sa dobro regulisanim zakonskim okvirima i dobro kontrolisana VBA i VOA.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA, po meni, omogućava ovim agencijama da vrše dobru zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije od prethodno pomenutih delovanja i narušavanja bezbednosti i odbrambenih kapaciteta Srbije. Zakon je korektno urađen, po ugledu na slične zakone u okruženju i vodećim evropskim zemljama, sa minimalnim zadiranjem u Ustavom zajamčena ljudska prava i slobode.
Na nekoliko mesta je PUPS u Zakonu intervenisala amandmanima, sa ciljem da omogući i efikasniji rad agencija na bezbednosnoj zaštiti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. O amandmanima ću izneti svoja viđenja, u danu kada budemo raspravljali o pojedinostima.
Kroz amandmane sam se uglavnom zalagao za proširenje ovlašćenja direktora VBA kod primene posebnih postupaka i mera tajnog prikupljanja podataka iz nadležnosti VBA u hitnim slučajevima kada je u pitanju unutrašnji međunarodni terorizam i svi drugi oblici subverzivnog delovanja.
Po saznanju da pripadnik terorističke organizacije, obaveštajne ili neke druge organizacije koja se bavi subverzivnom delatnošću, boravi kratko vreme na teritoriji Srbije, kraće od vremena potrebno zadobijanje odobrenja nadležnog suda za primenu mere, ili je samo na proputovanju kroz Srbiju, a potrebno je kontrolisati da li će se i sa kim ostvariti ili uspostaviti kontakt. U svim navedenim slučajevima direktor VBA odmah izveštava ministra odbrane i Savet za nacionalnu bezbednost i podnosi izveštaj o potrebi ovakvog postupanja i dobijenim rezultatima.
Ovim zakonom VBA dobija alat u ruke sa kojim se može uz ogromne napore, podvlačim, ogromne napore pripadnika agencije uspešno suprotstavljati svim vidovima subverzivnog delovanja. Zbog toga će partija Ujedinjenih penzionera Srbije podržati ovaj zakon u danu za glasanje, i pozivam i ostale poslanike da nam se pridruže. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Izvinjavam se, možda je bilo nesporazuma, ali ja ne želim da me niko tumači. Ako treba nešto, evo ja ću da pojasnim sam.
Ja sam se konkretno zalagao za povećanje ovlašćenja u pojedinim situacijama, a radi se u izuzetnim situacijama kada je u pitanju unutrašnji međunarodni terorizam. Znači, u situacijama kada postoji opasnost da bude pričinjena veća materijalna šteta ili bude ugroženo više ljudskih života.
Ovako tumačeći, dobijam utisak da se neko više plaši većih ovlašćenja direktora VBA, nego međunarodnog teroriste, bojeći se time da možda direktor VBA neće da prekorači ovlašćenja, bez obzira što je ovde tačno navedeno kad to može upotrebiti, kad može postupiti po tome, kome podnosi izveštaj i koja je sadržina izveštaja.
Direktor VBA nije došao tu onako ad hok. Prošao je sigurno mnogo moralnih filtera, radnih, stručnih i svih ostalih filtera da dođe do direktora VBA. Kada je već tu došao, onda mu stvarno moramo ukazati i dužno poverenje. Prema tome, ja ću se uvek zalagati za veća ovlašćenja u slučajevima kada je vreme za dobijanje odobrenja kraće od vremena boravka određenog lica, kada se raspolaže podacima da za to vreme mogu da nastupe štetne posledice širih razmera, jer, zamislite kako bi to bilo da…
(Predsedavajuća: Vreme.)
…Neko od kolega je to pomenuo, šta bi to bilo da kontraobaveštajno štitite predsednika Republike, imate podatak o tome, a ne možete da preduzmete nikakvu meru. Hvala. Izvinjavam se.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanice i poslanici, mi smo u članu 43. predložili da se iza stava 3. tačke 3) doda stav 4. koji bi glasio: "Po nalogu ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede sačinjava mesečni pregled i izveštaj o utrošku sredstava za podsticaje i obnovu sela". Odnosi se na prava i dužnosti poljoprivrednih inspektora.
Zašto smo ovo predložili? Ovakva kontrola utroška finansijskih sredstava moguća je da se uradi brže od kontrola koje se regulišu u stavovima 1, 2. i 3. i jeftinija su, a daju rezultate o utrošku sredstava koji su evidentni i mogu se veoma brzo skidati sa evidencija koje mogu biti obrađene i ne mora se izlaziti na teren da bi se upoređivala potrošnja finansijskih sredstava.
Zato i predlažemo da se ovakav stav doda, odnosno usvoji, jer odbijeno je sa obrazloženjem koji glasi – amandman se ne prihvata iz razloga što je obim kontrole utvrđen godišnjim planom rada inspektora, a u svakom trenutku po nalogu neposrednog rukovodioca može se zahtevati izrada izveštaja. Plan rada inspektora inspektor sačinjava sam na osnovu plana rada ministarstva. Plan rada se može menjati, jer to nije nikakav problem. Nije to Ustav ili Sveto pismo da se ne može menjati. Plan rada sačinjava inspektor na osnovu plana rada Ministarstva poljoprivrede i može sprovoditi ovu inspekciju veoma jeftino, ne trošeći nikakva finansijska sredstva. Hvala lepo.