Gospođo Gojković, uvažena predsednice Vlade Brnabić, poštovani narodni poslanici, gospodine Kovačeviću, pokrenuli ste jedno bitno pitanje. Zaista nije prošlo ni desetak dana, na političkoj sceni Srbije su promovisane krupne stvari. Kada kažem krupne, mislim za građane Srbije i mislim na najavu koncepta preporoda, sveukupnog preporoda ove nađe zemlje.
O tome je nedavno govorio predsednik Republike, Aleksandar Vučić, a samo nešto malo ranije smo mi konstituisali Nacionalni tim za preporod sela Srbije.
Uvaženi poslanik Kovačević je istakao da taj tim predstavlja atipičnu tvorevinu, nečinovničku tvorevinu, nešto što su u partnerskom odnosu stvorili, pre svega, Srpska akademija nauka i umetnosti i strukture vlasti, republičke i na lokalu. Cilj je veoma jednostavan – kako i na koji način da promenimo uslove življenja u rubnim brdsko – planinskim i seoskim područjima?
Evo vam par podataka, uvaženi narodni poslanici, od kojih ste, pretpostavljam, vas većina sa sela. Nadam se da to svoje poreklo sa ponosom ističete. Nedavno se uvaženi glumac Nenad Jezdić obratio seljacima srpskih gradova i građanima srpskih sela. Dobro je to upućeno i ja mislim da je to samo poziv da se trgnemo i da pogledamo istini u oči.
Hiljadu i dve stotine naselja u Srbiji je pred gašenjem. Hiljadu ih ima manje od 100 stanovnika. Daću neke podatke koji naizgled ne prate jedni druge, ali 73% sela nema dom kulture, u 400 sela nemamo prodavnicu. Danas, znači, imamo 400 naseljenih mesta u kojima građani Srbije, oni koji su vas i nas birali, nemaju prilike da kupe hleb, osnovne životne namirnice. Da ne govorim da li imaju negde da kupe i odgovarajuće lekove.
Istakao bih izlaganje danas ministra zdravlja, gospodina Lončara, koje je na momente bilo emotivno, ali izlaganje koje je oslikalo pravo stanje stvari u našem zdravstvu i stvarne potrebe naših ljudi.
U narednom periodu, gospodine Kovačeviću, Akademijski odbor za selo i ovaj tim pokušaće da daju valjane pretpostavke da se definiše jedna celovita strategija, prava politika ravnomernog regionalnog razvoja.
Naravno da građani Srbije znaju, taj tim neće definisati ni tu strategiju, ni tu politiku. To će uraditi ova ili neka nova skupštinska većina. Veoma dobro znamo gde se te stvari definišu i gde se usvajaju. Usvojiće se u ovom parlamentu, od ovog saziva ili od nekog budućeg saziva.
Ali, ono što je veoma bitno u svemu ovome je da ćemo u narednom periodu dati praktične modele, praktične modele kako to i na koji način da poboljšamo izvore egzistencije na srpskom selu, uključujući poljoprivredna gazdinstva.
Jedan podatak koji je interesantan za vas, isto, danas ovde. Prosečna starost vlasnika poljoprivrednog gazdinstva u našoj Republici je 61 godina. Šezdeset i jednu godinu ima srpski domaćin, vlasnik domaćinstva na kome počiva i ova zemlja i, ja bih rekao, okosnica ove privrede.
Kada se obraćamo tim ljudima hoćemo da jasno znaju šta ćemo to učiniti u oblasti infrastrukture, putne mreže, vodovoda, kanalizacije.
Kada govorimo o putnoj mreži, razmišljamo, pre svega, o lokalnim putevima, atarskim putevima. Za one koji to ne znaju, to je put od domaćinstva do te njive. Da vidimo u kakvom su stanju, ali ne samo kada su poplave, ne samo kad dođu čelni funkcioneri da obiđu i pređu te mostiće, da vidimo zaista šta i kako moramo da uradimo.
Izaći ćemo pred vas sa konkretnim podatkom koliko je tih atarskih puteva, koliko je sa tvrdom podlogom, a koliko ne i koliko košta taj kilometar jednog takvog atarskog puta.
Evo poslanika Ševarlića i njegove sugestije, kada pričamo o atarskim putevima. Kaže – badava ćete ih praviti ako nemate ivičnjak i onaj kanal koji odvodi vodu pored tog atarskog puta.
Ovo govorim da bih ilustrovao ozbiljnost da ćemo prihvatiti sve konkretne predloge. Prihvatićemo sugestije ljudi koji poznaju problematiku. Ne virtuelno, nego suštinski, stvarno. Da vidimo i da čujemo, ići ćemo među građane Srbije, u udaljena sela da vidimo šta je to njihova primedba i šta je to njihova sugestija.
Zadatak tima u narednom periodu jasno će definisati te modele, a od Vlade Srbije, od ove skupštinske većine očekujemo da dobijemo punu podršku. Kad kažem punu podršku – ovo je i nešto oko čega ne smemo i ne možemo da se delimo. Ovaj projekat nema opoziciju.
Mi smo na tom skupu u Sava centru, ovo će se ticati poslanika koji je govorio pre mene, govorio o dijalogu, pokazali da možemo da okupimo ljude različite orjentacije, da im je prioritet opstanak i spas srpskih naselja, a da smo spremni da čujemo njihove primedbe i sugestije.
I tu je predsednik republike definisao jasan stav. Sve ideje koje budu utemeljene dobiće punu podršku Republike Srbije . To je prvi korak onog najavljenog njegovog programa ukupnog preporoda Republike Srbije.
Naravno, ne sumnjam da ćemo napraviti atarske puteve, ne sumnjam da ćemo podići fabrike, da vas obavestim da smo formirali 460 zadruga za nepune dve godine, ne sumnjam u to, ali najteže će biti da menjamo naš mentalitet, da menjamo naše navike i da budemo spremni da se suočimo svi, ali baš svi, sa realnim problemima koji dotiču nas sve.
Zato će ovaj zadatak ovog tima biti nešto što će biti pod lupom javnosti, građana Srbije, ali ja bih rekao uspeh ovog svega zavisi od spremnosti da uzmemo aktivno učešće u svemu tome.
U zaključnom razmatranju, ovo će se ticati gospodina Rističevića posebno, jer je on zemljoradnik po vokaciji, a to je citat akademika Radomira Lukića, koji kaže – može savremena poljoprivreda bez srpskog sela. Veliki posedi zahtevaju mehanizaciju. Nisu im potrebni zemljoradnici i stanovnici sela, ali selu i ljudima koji žive na selu je potrebna poljoprivreda, a to selo je neophodno Srbiji. Ako izgubimo to selo, izgubićemo svoje korene. Ako nemamo korene, nastavićemo sa deobama, a u njima smo duboko.
Epilog, poštovani poslanici, svih deoba su neke buduće seobe. Nažalost, one traju, pa ovo neka bude apel da se nađemo svi sa iste strane stola, spremni da se uhvatimo sa ključnim, jednim da tako kažemo, od ključnih problema Srbije, ali ujedno da damo model kako da rešavamo sve ostale ključne probleme Republike Srbije. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, na član 1. ovog zakona podneo sam amandman kojim se dodaje stav 3. koji glasi – donošenjem zakona obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije sa posebni osvrtom na nerazvijene opštine.

Članom 1, odnosno st. 1. i 2. definisano je koji su uslovi, kriterijumi i postupci za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Pošto sam učestvovao u diskusiji na sednici Narodne skupštine, gde je na dnevnom redu bio Predlog zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova, za pripadnike snaga bezbednosti, logično je da sam detaljno uzeo u obzir i razmotrio sve članove ovog zakona i pored mišljenja da je donošenje ovakvog zakona prava stvar u smislu definisanja rešenja koja su bitna za realizaciju ovog projekta, predložio sam amandman jedan kako bi upotpunio sve napred navedeno.

Imajući u vidu značaj i odgovornost posla koji pripadnici snaga bezbednosti obavljaju, kao i njihov značaj za bezbednost čitave države, a polazeći od toga da je najveći broj nerešenih stambenih potreba zaposlenih u državnim organima upravo među pripadnicima snaga bezbednosti koji decenijama nisu uspeli da trajno reše svoje stambeno pitanje, odlučeno je da se isto sistemski reši.

Živimo u kompleksnim vremenima, i važno je jačati snage bezbednosti koje moraju da osete da država ceni to što rade. Usvajanjem ovog zakona omogućiće se da se sve procedure u vezi sa izgradnjom stanova realizuju maksimalno efikasno, uključujući izgradnju projektne dokumentacije, eksproprijaciju i prostorne planove.

Vlada Republike Srbije je prepoznala značaj rešavanja stambenih potreba pripadnika snaga bezbednosti, te prepoznavši potencijalne teškoće koje se mogu javiti pri samoj realizaciji pristupilo se izradi posebnog zakona koji za cilj ima uspešnu i efikasnu realizaciju samog projekta.

Veoma je bitno da ovaj zakon rešava probleme iz prošlosti koji su svakim danom dolazili sve više do izražaja. Dakle, donošenjem i primenom zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, ostvaruje se suštinski, sistemski napredak u ovom segmentu, a samim tim se obezbeđuje sveukupni razvoj Republike Srbije sa posebnim akcentom na nerazvijene opštine, što je dodatno definisano u podnetom amandmanu jedan na član 1. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Pitanje uvaženog poslanika Zukorlića je pitanje nad pitanjima i ključno pitanje danas u Srbiji. Šta je sa ravnomernim regionalnim razvojem? Šta je sa našim opredeljenjem? Hoćemo li da nam Srbija bude Beograd, Novi Sad, Niš ili hoćemo da nam Srbiju čini 4.700 naseljenih mesta?
Ako mi dozvolite, uvaženi poslanik Jojić je poslao jedan dopis. Zaslužuje da pročitamo dva pasusa.
Nekada je planinsko selo Jasenovo kod Kokinog Broda, 25 kilometara udaljeno od Nove Varoši, bilo jedno od najrazvijenijih u celom kraju. Zvali su ga, pazite – mala Švajcarska. Ovdašnja zadruga se nadaleko pročula, radila je tu konfekcija, strugare i drugi brojni pogoni. Škola je imala puno đaka. U selu su napravljeni stadion i bazen. Bila je tu zdravstvena stanica, pošta i drugo.
Kaže on meni u dopisu – kola su, međutim, krenula nizbrdo poslednjih godina. Zadruga je potonula u stečaj, pogoni su se ugasili, školske klupe su se ispraznile.
Gospodine Jojiću, uvaženi gospodine Zukorliću, pred nama je ozbiljna dilema kojom sam i počeo ovu raspravu, za šta ćemo se opredeliti.
U ovoj godini Vlada Srbije izdvojila je 825 miliona dinara za obnovu zadrugarstva. Smatramo da bez obnove zadrugarstva nema ni obnove sela u Srbiji, a bez sela u Srbiji, složićemo se, neće biti ni Srbije.
Posao je veoma ozbiljan, složen. Ja poštujem digitalizaciju, poštujem savremene tehnologije, ali poštovani prijatelji, gotovo polovina stanovništva Srbije živi u seoskim sredinama. Hajde da vidimo šta možemo da učinimo za njih, možemo li da te atarske puteve dovedemo nameni, da mogu da odu do njive, možemo li da im omogućimo osnovne stvari, a to je škola, to je zdravstvena zaštita, ambulanta, to je zadruga, to je, uvaženi prijatelji, pošta. To su neki osnovni elementi koji će omogućiti da mladi ljudi u selima Srbije imaju mogućnost izbora.
Ne kažem da ćemo ih zadržati. Imamo obavezu da im ponudimo mogućnost da kažu – da, možda se opredelimo i za ovako nešto.
Ovo je meni i prilika da pozovem građane Srbije, da pozovem domaćine, nosioce poljoprivrednih gazdinstava, njih 630 hiljada u Srbiji, da potpuno ravnopravno, čestito, pod jednakim uslovima konkurišu za ova sredstva i da u ovoj godini stavimo na noge ili osposobimo postojećih zadruga u ukupnom broju od 70.
Još jednom, zahvaljujem na jednom ovakvom pitanju. Ovo je tema koja zaslužuje mnogo šire, mnogo dublje i mnogo sveobuhvatnije rasprave i u ovom parlamentu i u ovoj i u nekoj od budućih vlada. Zahvaljujem.

Uvaženi narodni poslanici, jedinstvena je prilika da mogu da vam se obratim, kao i poštovanim građanima Srbije koji posredstvom televizijskog prenosa prate ovu diskusiju.
Gospodin Čolaković se osvrnuo na ključno i bitno pitanje za penzionere Srbije i ja očekujem da će ministar Vujović uzeti aktivno učešće u svemu tome.
Moj stav, što se tiče penzija, je jasan. Penzije moraju da budu redovne i penzije moraju da budu sigurne. Visina penzija isključivo će zavisiti od realne ekonomske moći ove zemlje, od njene ekonomije.
Zabrinjavajući je i podatak da trenutno visine penzije u odnosu na prosečnu zaradu jedva prelazi 50%. To je za mene već neka crvena linija, koja ozbiljno upozorava da moramo da preduzmemo i sagledamo ozbiljne mere. Šta to podrazumeva?
Naravno da sistem penzijsko-invalidskog osiguranja na koji smo navikli iz 19. veka, sistem solidarnosti da, četiri, recimo, onakva mlada čoveka koji sad zdušno pričaju, uplaćuju, a jedan penzioner prima penziju, je deo prošlosti.
Pred nama su nova rešenja i mi moramo da ih pronađemo. Jedno od tih je i razmišljanje o formiranju fonda solidarnosti, ali onog fonda koji bi se odnosio na razvoj tehnike i tehnologije – fond tehničko-tehnološke solidarnosti.
Mi ćemo, poštovani prijatelji, u budućnosti imati sve veći broj firmi koje zapošljavaju izuzetno mali broj ljudi. Evo, recimo, podatak, gospodin Ćirić zna dobro kao i ja, da GP centar „Pošte“ ima 28 hiljada kvadratnih metara, a da „Ikea“ otprilike ima isto toliko. U „Ikei“ radi oko 300 ljudi. Zamislite sad, na tolikoj površini, sa takvim resursima, radi 300 ljudi koji uplaćuju doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje. Ali, to ne znači da ukupna dobit te korporacije nije velika i izuzetno značajna.
Moramo da razmišljamo na koji način u 21. veku da idemo u susret novoj preraspodeli. Naprosto, imaćemo ljude, ljudski život se produžava, koji će morati na ovaj ili onaj način da budu zbrinuti.
Ministar Vujović je ovde rekao juče jednu interesantnu stvar i on kao dobar poznavalac i profesionalac, neko ko nije politički aktivan, mada ja ne prihvatam tezu da neko ko je pod ovim svodom nije politički aktivan, i te kako je politički aktivan, zanatlijski je rekao da fond PIO će u narednoj godini, čini mi se, isplatiti 527 milijardi, a da smo u 2014. godini imali 508, čini mi se. Znatno više. Ali, kaže, neće se on mnogo mešati u to na koji način će to biti isplaćeno i da je to prvorazredno političko pitanje. I ja se slažem da je to prvorazredno političko pitanje. U narednoj godini to će biti jedno od najozbiljnijih pitanja koje će biti stavljeno pred ovaj visoki dom. Očekujem da sve poslaničke grupe imaju jasan stav.
Hajde da malo ponovo vratimo ideologiju u politički život Srbije, imam utisak da je ona tako nestala, da smo se svi izmešali, da se ne zna ni ko je levi, ni ko je desni. Vreme je da potpuno odgovorno stanemo pred birače, pred građane zemlje i da ponudimo konkretna i prava rešenja. Toliko što se tiče penzijsko-invalidskog osiguranja.
Što se tiče sela Srbije, prihvatam sugestiju gospođe Radete. To je bitna tema. I sad nas slušaju, poštovani poslanici, ja bih rekao, ne baš svih tri miliona ljudi koji živi na selu, ali znatan broj. Oni prate i očekuju da čuju nešto konkretno. Suficit, deficit, ekonomske kategorije, sve je to lepo, ali oni očekuju da čuju nešto što sam čuo iz poslaničke grupe levo, šta je to poboljšanje kvaliteta života ljudi.
Naravno, koncept zadrugarstva u prethodnoj godini, imam obavezu da kratko referišem. Od 11. aprila do danas, u Republici Srbiji osnovano je 182 zadruge. Poštovani prijatelji, to je utisak broj jedan, po meni, u ovoj godini, na političkoj sceni Srbije. Ne, nije ih osnovala Vlada Srbije, osnovali su se sami. Osnovali su ih zadrugari. Mi, kao Vlada, dali smo bitne podsticajne mere za 22 zadruge. Dali smo 200 miliona dinara i oni su utrošeni da se te 22 zadruge stave na zdrave noge. Kratak izveštaj – 12 zadruga u pet upravnih okruga na jugu Srbije, šest zadruga u centralnoj Srbiji i četiri zadruge u Vojvodini.
Budžet za iduću godinu – možete da primetite da je povećan na 825 miliona. Neko će reći – mali je, neko će reći da je velik, u zavisnosti kako ko gleda.
Ako gledamo stvarne potrebe srpskog sela, srpskih zadrugara, usitnjenog poseda i šanse da taj mali proizvođač se udruži i konačno postane pravni robni proizvođač, onda je to malo. Tu se slažem sa gospodinom Ševrlićem. Ali, ako pogledamo, s druge strane, da budžet nije spisak lepih želja, da moramo da budemo i rukovođeni principom realnosti, onda su to i znatna sredstva.
Ukratko da znamo, predviđamo da programom podsticaja razvoja zadrugarstva u narednoj godini, ovo je bitno za građane Srbije, za njih milion i 400, koji obrađuju svoje posede na 630.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, mogu da računaju da ćemo potaći formiranje oko 60 zadruga. Tridesetak novih i tridesetak postojećih.Istovremeno, krenućemo i u formiranje složenih zadruga. Očekujem da to bude pet zadruga.
Ono što bih vas molio, poštovani narodni poslanici, poštovani šefovi poslaničkih grupa, mi dobijamo ova sredstva i nadam se da ćete to podržati, želeli bismo pre nego što taj program bude prezentovan Vladi Srbije, da svakoj pojedinačno poslaničkoj grupi prezentujemo kako to mislimo da odradimo, da čujemo prave sugestije i primedbe, jer ovo je zajednički posao. Ovo nije posao jednog ministra, jedne Vlade, ovo je misija koja je dugoročna i ima za cilj da očuva i sačuva srpsko selo.
Uzeću još malo vremena, o srpskom selu se govori malo. Kada se kaže srpsko selo, kaže se ministar poljoprivrede. Ne, poštovani prijatelji, srpsko selo nije jednako poljoprivreda i obrada zemlje. Srpsko selo je i prilazni put, srpsko selo je i infrastruktura, srpsko selo je i ambulanta i doktor koga najčešće nema i 73% sela nema dom kulture. To je sve srpsko selo. Srpsko selo je i nova socijalna politika, nova obrazovna politika, nova kulturna politika.
Mnogo je to tema poštovani prijatelji i ponovo se vraćam na uvaženog poslanika Ševarlića, raspravljali smo zajedno oko toga koliko treba para. Čujte ovo pažljivo, rekao je malo para, kaže – dobar je projekat, malo je para, treba 50 miliona evra. Ja sam rekao – treba 100, na šta je on rekao – nema brige, većina poslanika je sa sela, oni će podići ruku. Tada sam mu rekao, evo i sada sam ubeđen u to da većina poslanika jeste sa sela, ali nije očito spremna da shvati srpskog seljaka i srpsko selo. Nisam siguran da bi bili spremni da podignu ruku za takav iznos. Ima i onih koji smatraju da je i ovo premnogo. To je njihovo pravo.
Na kraju, projekat na kome radimo nije samo naš, to je projekat, poštovani prijatelji, Srpske akademije nauka i umetnosti, Odbora za selo.
Posle više decenija Srpska akademija nauka i umetnosti se izvukla, neće mi oni zameriti, pod znacima navoda, iz ilegale, i dala punu podršku ovakvom jednom projektu. Tim povodom zahvaljujem akademiku Škoriću, predsedniku Odbora za selo Srpske akademije na zdušnom učešću.
Istovremeno, i ovim završavam, njegova svetost Patrijarh Irinej, nije na inauguraciji predsednika Republike, doslovno rekao - radite bitan posao za srpsko selo i imate našu podršku.
Prema tome, poštovani prijatelji koji nas sada gledate, srpsko selo mora, ili sela Srbije, moraju da imaju zadrugu, ambulantu, školu, poštu i crkvu. I onda možemo da kažemo da imamo srpsko selo, da imamo osnov za opstanak Srbije. Zahvaljujem na pažnji.

Gospođo Gojković, gospodine Vučiću, uvažene kolege narodni poslanici, građani Srbije, sada govorim kao šef poslaničke grupe i poslanik. Naravno, nadam se da se mandatar nije predomislio još kod predloga kandidata.
Program poslovanja Vlade Srbije u narednom periodu bio je sveobuhvatan, temeljan i ja bih rekao utemeljen na zaista čvrstim činjenicama. Pažljivo sam slušao šest sati. Nisam slao poruke, nisam komentarisao i mislim da je vredelo da se to čuje. Razgovarao sam sa mnogim ljudima koji dele to mišljenje. Imali smo šta da čujemo, ali danas u ovoj diskusiji imali smo zaista šta da čujemo. Nadam se da ćemo još čuti.
Ovde su na delu različite političke opcije i to je potpuno legitimno i to je, rekao bih, za državu Srbiju veoma korisno. Ovde smo da razmenimo mišljenja, da zauzmemo stavove i da krenemo u akciju.
Šta predstavlja ovaj program? Po meni to je jedan energičan otklon od višedecenijske ekonomije bede, otklon od višedecenijskog, takođe bih rekao, strogo kontrolisanog haosa i to je dobro.
Dobro je danas i bilo pitanje gospodina Čedomira Jovanovića, veoma dobro. Ima li tu politike? Ima je i odgovori mandatara su bili veoma dobri, ne u vrednosnom smislu da ja procenjujem te odgovore, nego dobra dopuna izlaganju programa koga smo imali priliku juče da čujemo. To su bitna pitanja za nas.
Odnos sa okruženjem. Možda bih dotakao onaj drugi aspekt politike. To je odnos u ovom programu rada i kapitala. Gde je ovde rad, u prevodu zaposleni, penzioneri, korisnici socijalne pomoći, a gde oni koji organizuju proces proizvodnje.
Šta iz ovog svega mogu da očekuju jedni, a šta mogu da očekuju drugi i to je jedno veoma bitno pitanje. Rekao sam da smo mi ovde različite političke orijentacije. Ima nas i levih i desnih i onih na centru. Sklon sam da poverujem da levica mislim da uvek mora da bude levo od desnice. Ne šalim se. Problem je kada desnica postane suviše i primakne se levoj strani.
Danas su kod nas stvari izmešane. Od ljudi sa desnice čućemo ekstremne levičarske stavove i obrnuto. Možda je to ostatak shvatanja politike 20 veka. Ovo je 21 vek. Danas osnovni imperativ grupacije o kojoj želim da govorim, to su zaposleni, to su penzioneri. Poštovani prijatelji, to je dugoročna stabilnost. Ništa drugo sem toga.
Dakle, 800 hiljada ljudi koji su ovoj zemlji ostali bez posla danas sa tugom mogu da se sećaju da nemaju posao i neće ga dobiti skoro ako ne uradimo konkretne stvari koje ovaj program predviđa. Mogu da kukaju, mogu da se žale, mogu da lamentiraju, ne vredi.
Čak milion 700 hiljada penzionera dali su svoj solidarni doprinos. Neko će me pogledati sa čuđenjem – da li je neko nekoga pitao. Naravno da nije, ali su povučene određene mere. Preuzeta je odgovornost da se te mere povuku jer osnovna dilema bila je ne kolike će penzije biti 10%, 20%, ne, nego – da li će ih biti ili neće biti. To je bila dilema.
Za ozbiljne, odgovorne ljude, to je ono što je lebdelo. Odgovor je dat – ako ne damo taj solidarni doprinos, ja ga ponovo zovem solidarni, a znam da je to teški udar na te ljude, nije lako izvući nekom iz džepa 10 ili više posto u masi, premijer kaže da je to nešto preko 5%. Naravno da nije lako, ali, evo, ozbiljni smo ljudi, vodimo i poslove, radili smo, da li neko ovde misli da je postojala neka kratkoročna mera koja je mogla da da bolji rezultat ili efekat? Da, reći će neko – mogli smo da oporezujemo tajkune. Možemo li mi to da uradimo za dan, dva ili tri, ili kad ih stavimo u proces kako će se taj proces završiti i kada ćemo to naplatiti, a mera mora da bude kratkoročna, brza?
Mogli smo da pokušamo još neke druge stvari, ja ne bežim, ali odgovorno tvrdim da nijedna mera kratkoročna, ponavljam – kratkoročna, ne srednjoročna, ne dugoročna, nije mogla da da ovakav rezultat i dala je rezultat. Čuli smo iz ekspozea parametra, nema potrebe da ih ja ponavljam. I MMF i Svetska banka i svi ljudi iz struke su rekli da su odrađene prave stvari. Ne bežimo od toga uvek da prihvatimo i neka druga rešenja iza kojih stoje zaista ubedljivi razlozi i opravdanja.
Penzije i plate, čini mi se da je negde oko 380 miliona evra uštede na tome. Da li smo je mogli dobiti tako što ćemo javna preduzeća dovesti u red? Mogli smo, srednjoročno i dugoročno. Imamo podatak da su nam javna preduzeća u ovoj godini, ako se ne varam, dala negde oko 8,5 milijardi dobit u prošloj godini. Je li tako? To je mnogo bolje nego prethodne godine. Da li je to zadovoljavajuće? Naravno da nije. Samo jedno od njih, ne moram sada da imenujem koje, kada bude dovedeno u sklad i red, moći će da ubaci i pola milijardi evra u budžet Republike Srbije. Zašto da ne ubaci? Ko osniva preduzeće a da nema dobit? Ni privatnik, ni država. To je osnovni motiv, pogotovo ako su ta preduzeća, ponavljam, tržišno pozicionirana. ma i onih koji moraju da odrade samo posao, protočni bojler. Koliko smo u njih ubacili para, oni će da pruže toliko usluga. Od njih i ne možeš da očekuješ.
Naravno da reforma javnih preduzeća predstavlja ključ svih ključeva i premijer je precizno to definisao. Tu će biti težište, ali i tu gledamo površinski, ja bih rekao. Sve se svodi na to ko će biti direktor, kakav će biti direktor, ili kažu da bude profesionalni. Ljudi, ja ne znam danas da li javnim preduzećima u Srbiji upravljaju volonteri, rade do tri sata u rudniku, pa onda posle tri dođu da vode preduzeća. I te kako su to profesionalci kada treba da prime platu. Ali, da li su im rezultati profesionalni, to je već nešto drugo.
Tu će biti puno posla i sviđa mi se ono u ekspozeu, ako ste pratili, najavljuje tu mandatar nešto novo. Iz faze iščekivanja idemo u fazu očekivanja. Definišu se stvari, koja i u kojim rokovima preduzeća će biti zadržana, a koja privatizovana. Zašto je to nužno? Nužno je da bi ta preduzeća javna, koja se pripremaju za privatizaciju, mogla da povuku odgovarajuće mere koje će ih dovesti do uspešnog transfera vlasništva.
Naravno, pitanja koja su vezana za bankarski sektor su nezaobilazna. Mislim da je i o njima predsednik Vlade govorio. Nenaplativa potraživanja su veliki balast i to je nešto što je potencijalna mina. Ja znam da je on toga svestan i da će preduzeti ozbiljne korake. Kažu da je gotovo 3,5 milijardi u tim nenaplativim potraživanjima. Ima domaćih banaka, ali i gro stranih banaka. Pazite, uspeli smo nešto što niko nije uspeo, da upropastimo i neke strane banke. To je deo onog mentaliteta o kome premijer često govori, pa sada takva potraživanja imaju i banke koje su u potpuno stranom vlasništvu, što je potpuno nezamislivo.
Sada se postavlja pitanje i tu apelujemo na predsednika Vlade da odmereno, onako kako zna i ume, ceh za sve to ravnomerno rasporedi, ili rasporedi na pravi način. Ishitreni potezi nisu potezi. Nama trebaju strane banke, treba nam svež kapital, treba nam ono što je on potencirao, a niko danas nije. Treba nam finansijsko tržište, treba nam tržište kapitala. Reći ću vam, promet Beogradske berze prošle godine je simboličan – 176 miliona evra. Treba nam tržište kapitala, mora da se uradi. I to smo čuli u ekspozeu kao najavu. Hoćemo da sopstvena sredstva koja imamo, a imamo ih, 8,5 milijardi građani Srbije drže na štednji u poslovnim bankama, stavimo u funkciju našeg razvoja. To nikako ne znači da sprečimo dotok stranih investicija. Nešto su manje od tri milijarde, a ja ću biti srećan kada pređu te tri milijarde, jer od kada znam za sebe uglavnom se priča – tri milijarde stranih investicija i 3% deficit. To je ona mantra. Dobro, deficit smo tu i investicije su negde približno. To je nešto što obećava, što nam budi nadu.
Poštovani prijatelji, pre svega građani Srbije, penzioneri, čuli smo i kakva je sudbina te populacije. Milion i sedamsto hiljada ljudi čeka poštara dva puta mesečno i ne dao bog da im on ne dođe. Ali, Bog sa tim nema mnogo, ako ova Vlada ne obezbedi ta sredstva u budžetu Republike Srbije. Reći ću vam interesantan podatak. Kada uđemo u Poštu Srbije, kada otključamo vrata, trošak tog dana iznosi između 500 i milion evra. Znači, taj dan moraš završiti bar sa jednim evrom iznad toga. Ne znam, tu je ministar finansija, trenutno nije ovde, koliko košta jedan dan države Srbije. Moramo da isplatimo 1.700.000 penzionera i 800.000 ljudi koji rade. To je ozbiljan zadatak. To je ta odgovornost, to je taj imperativ. Oni čekaju i očekuju.
Zato kažem i ponavljam ključno – dugoročna stabilnost nema alternativu. To je redovnost i sigurnost isplate plata i penzija. Na nama je, na budućem sastavu da povuče oštre poteze, da reformski kurs nastavi. Biće otpora, tu nema nikakve dileme. Pojedinačni i grupni interesi su više nego prisutni i oni se suzbijaju, ali ne smeju da se potcene. Imamo i nešto što se zove spoljni faktor. Ovde se često govori, ne znam da li je danas rečeno, da li je ova Vlada levice, desnice ili centra, da li je proruska, proevropska, proamerička. Ja sam siguran da je ona srpska, kao što sam siguran da je i koncept ekonomske politike naš koncept ekonomske politike. Neka Ivica Dačić ne likuje, to nije onaj NEP Lenjinov nove, nego naše ekonomske politike.
Zato neću više oduzimati vreme, zaključiću tako što ću citirati gospođu Danicu Popović. Jednom je rekla – ono što se broji je samo rezultat, šta si zatekao i šta si ostavio. Vučić je zatekao čuli smo šta pre dve godine, a za dve godine šta je ostavio. Ostavio je nešto što je solidno za jedan novi početak, ali zajedno sa svima nama. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, građani Srbije koji pratite ovaj prenos, poštovane kolege iz političkih opcija koji ste prvi put danas u parlamentu, kao i vi koji ste imali kraću ili dužu pauzu, a danas ste ponovo ovde, želim vam uspešan rad i nadam se da će on biti na dobrobit građana Srbije.
Ovo je prvi sat ponedeljka i deset sati petka. Može se reći da se nismo pomakli dalje od onog početka, ali to je i normalno i uobičajeno. Različite političke opcije imaju potrebu da izraze svoje stavove, a ja bih rekao da su građani Srbije očekivali da čuju te stavove. Dobro je da smo imali taj petak, pa da građani Srbije vide neke svoje stare znance, da vide u kakvoj su kondiciji, mislim onoj političkoj, da čuju neke nove snage i da svi skupa izvučemo i neke pouke.
Dnevni red se zna, nema potrebe da se podsećamo. Prva tačka je izbor predsednika Skupštine i o tome ćemo govoriti. Osnovno za rad ovog parlamenta, ove Skupštine u budućim danima koji su pred nama je efikasnost. Ono što očekujemo od budućeg predsednika Skupštine jeste da omogući efikasan rad ove Skupštine.
Poštovani prijatelji, građani Srbije, u najvećem delu smo opredeljeni za evropski put. Naravno, ima i onih koji nisu opredeljeni. Taj put zahteva ozbiljan rad upravo ovog tela i zato je izuzetno bitno da u narednom periodu predsednik Skupštine efikasno organizuje rad ovog tela. Mislim da je predloženi kandidat, gospođa Gojković, to u stanju.
Ono što je veoma bitno je odgovornost, odgovornost za izrečenu reč. Reč je veoma bitna stvar i tek tako izrečena reč može da pravi probleme. Predsednik Narodne skupštine ima pojačanu odgovornost, mnogo veću od nas ovde, mnogo veću od onih koji predstavljaju skupštinsku većinu, ali i veću odgovornost od onih koji predstavljaju opoziciju, uz svo uvažavanje, naravno. Ta odgovornost mora da bude uvek istaknuta i mora da bude prioritet. Neodgovorna izjava može da nam nanese štetu.
Građani Srbije su u prošlosti imali mnogo toga ne korisnog i nadam se da ćemo u budućnosti zaobilaziti sve te takve stvari.
Istovremeno, potrebna je i određena doza hrabrosti. Meni je recimo imponovalo kada je gospođa Gojković, iako je predloženi kandidat, ustajala i uzimala reč i bila, recimo, jedna Maja naspram 249, mada je bilo manje, nije 249, ali to lepo zvuči. Pokazala je određenu dozu hrabrosti. Sticala je to svojim dugim političkim iskustvom, učila od onih koji su možda bili hrabriji od nje. Danas je ta hrabrost nama potrebna. Istovremeno, svojim sugestijama i rad u predsedništvu, ne ulazi u te detalje u četiri oko, ali sa ovog mesta ona je davala konstruktivne primedbe u kom pravcu i na koji način treba da ide ova Skupština. Naravno, ničim ne umanjujem pravo predsedavajućeg koje mu daje Ustav i Poslovnik ove zemlje da adekvatno, po svom slobodnom izboru, vodi ovu sednicu. Ja mislim da će on privesti valjano kraju.
Poslanička grupa PUPS će dati punu podršku, jer stoji iza ovog predloga. Očekujemo da će gospođa Maja Gojković dostojno i dostojanstveno, uz sve ove stvari koje sam pomenuo, efikasno, odgovorno, hrabro i stručno, voditi ovu Skupštinu. Vama želim uspešan rad, a od nje očekujem upravo ovo što sam rekao. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo Gojković, gospodine predsedniče, uvaženi narodni poslanici, današnja sednica Skupštine Srbije je atipična po temi, ali i po raspravi. Nadam se da će i ostati atipična do konca.
Današnja tema, uvaženi narodni poslanici, gospodine predsedniče je javno izgovorena reč i odgovornost za tu javno izgovorenu reč. Ta reč je bila moguće nespretna, nesmotrena, neumerena, ali imamo svi saglasje o tome da nije bila primerena nosiocu javne funkcije. Tim pre ako je nosilac te funkcije ministar odbrane.
Zašto kažem ministar odbrane? Gospodin Gašić to zna, pretpostavljam da znaju i svi prethodni ministri odbrane, da čelni ljudi takvih resora moraju da imaju određen lični integritet. To su veliki, složeni sistemi. Sistemi koji ne trpe improvizacije i sistemi koji zahtevaju da njima rukovode ljudi od integriteta.
Tako da, evo sklon sam da budem i malo atipičan, ne znam detaljno gospodina Gašića, znam da je i predsednik Vlade bio ministar odbrane i da unazad da svi ljudi koji su bili na čelu tog ministarstva, imaju taj lični integritet.
Zato bih se vratio na ovu temu, znači javno izgovorena reč. Ocena o radu Ministarstva, o radu ministra, gospodina Gašića je data. Ja ne bih lamentirao nad time, niti bih se na neki način u ovom obraćanju „opraštao“ od gospodina Gašića.
Kada kažem „opraštao“, pod znacima navoda, upravo zato što je ovde danas pred nama, što sedi stojički, podnosi i spreman je da nas pogleda u oči, on ima budućnost. Da danas nije bio ovde i da smo mi diskutovali o njemu, raspravljali, iznosili stavove, gospodin Gašić bi otišao u nepovrat.
Što se tiče samog Ministarstva odbrane, ono što bih posebno istakao i tu ću se zadržati na tome, to su rezultati koje je namenska postigla. Govorim kao privrednik, napravili su pomake. Ponavljam, to je bilo i bio je i ostao je i ostaće složen sistem i na nama svima je da taj sistem unapređujemo.
Bitni su rezultati. Bitno je da svaki ministar odbrane definiše šta je zatekao od prethodnog ministra i da na svom odlasku bar malo pomeri taj sistem unapred.
Ja mislim da je ovaj sistem pomeren ka boljem, a pre svega u sferi namenske industrije, gde vidim da imate zapažen broj novozaposlenih, da imate nova tržišta i da su finansijski pokazatelji sasvim opravdani.
Ali, vratimo se ovoj osnovnoj današnjoj temi. Danas je 5. februar 2016. godine. Poštovani kolege narodni poslanici, građani Srbije, ja mislim da je ovo i poseban datum. Mi u našoj političkoj istoriji raspravljali smo, raspravljamo i raspravljaćemo o krupnim ili manje krupnim aferama, krupnim ili manje krupnim zloupotrebama i donosićemo ovakve ili onakve odluke, ali ovo je jedinstvena prilika da pred nas, pred sve nas, ističemo javno izgovorenu reč.
Reč je čudo, poštovani prijatelji. Reče jednom jedan veliki pesnik – ubi me prejaka reč. Ona se olako, nekada nepromišljeno istakne, onda kao grudva krene i poprimi oblik lavine. Ovo je bila politička lavina. Gospodin Gašić je zatrpan tom lavinom, moramo da se složimo, ali izašao je iz toga i ovde stoji pred nama.
Zašto sam rekao da upamtimo ovaj datum? Danas Srbija, politička istorija Srbije nije ista kao što je bila juče. Sutra mora da bude drugačija. Zašto? Svi mi koji obavljamo javnu funkciju moramo dobro da razmislimo šta smo, kako i kada rekli. Inače, skloni smo da konstatujemo da je naš narod – narod kratkog pamćenja, da juče izrečeno danas ne obavezuje nikog, i zato ja ovu današnju raspravu vidim kao izuzetno bitnu, vidim je kao atipičnu i vidim je kao nešto što će biti ozdravljujuće za našu političku scenu, da će spustiti tenzije i da ćemo početi da se bavimo temama.
Kad sam rekao o Vojsci kao velikom sistemu, veliki sistemi ne trpe improvizacije. Tu postoje procedure. Sve ono što se događalo u Vojsci Srbije, u njenoj istoriji i te nesreće, nemili događaji, ne da sam samo sklon, nego sam apsolutno ubeđen da nikada apsolutno, ponavljam, nije bilo zle namere.
Mi možemo da kažemo neodmereno jedni drugima ovo ili ono, ali apsolutno ne verujem da postoji zla namera da se određeni ljudski životi dovedu u pitanje, ne samo u ovom parlamentu, ne samo u prethodnoj ili u ovoj vlasti, nego i u budućim vlastima. To nije deo mentaliteta i identiteta ovog naroda.
Vratiću se sad na ovaj deo rasprave. Predsednik Vlade je reagovao na način kako se i očekuje od predsednika Vlade, potpuno odgovorno. Da li mu je bilo lako? Pretpostavljam ne. Sličnu temu dotakao je i naš veliki književnik Meša Selimović - dođeš u poziciju da biraš između velikog i odanog prijateljstva i obaveze koju ti namiče slovo zakona i dužnost i moraš da izabereš. To je teška dilema, i samo ljudi koji imaju integritet mogu da je razreše, ali i ljudi koji imaju pravog prijatelja koji to može da shvati.
Meni je drago da ministar ovde sedi, da nije otišao i rekao – ne, nisam kriv, ne prihvatam to, ili što nije retko – da, ja ću sada da napravim novu političku partiju. To govori o tom ljudskom integritetu.
Zato bi, sa stanovišta naše poslaničke grupe i mene lično, ovo trebalo da bude preokret na srpskoj političkoj sceni, da omogući i otvori novu stranicu političkog poglavlja, pogotovu kad se tiče javno izgovorene reči.
Gospodine Mijatoviću, dozvolite da se ne složim sa vama, kod odgovornosti za izgovorenu reč. Nosioci javnih funkcija imaju posebnu odgovornost za izrečenu reč i ta odgovornost je mnogo veća od onih koji to nisu, naravno, uz puno uvažavanje, to sve ostale učesnike u javnom životu ne oslobađa odgovornosti.
Poslanička grupa i ja lično glasaćemo za ovaj predlog. Zahvaljujem.

Gospođo Gojković, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvaženi narodni poslanici, meni je žao što predsednik Vlade danas nije bio na početku ovog zasedanja i što kolege predstavnici opozicije nisu imali pravu mogućnost da u dosadašnjem izlaganju ukažu na sve ono na šta su mislili. Nadam se da će oni u nastavku izlaganja imati i dodatnu inspiraciju i dodatne argumente da ovo njegovo izlaganje podvrgnu detaljnoj analizi.
Što se mene lično tiče, ovo pojašnjenje je bilo adekvatno i tu se slažem sa gospodinom Draganom Markovićem, nedostaje nam malo običnih reči, malo jasnijih činjenica, preciznih brojeva i pojašnjenja.
Ako se vratimo na treći kvartal prošle godine, stopa rasta je negativna, čini mi se, ako se ne varam, minus 3,7, a sad već pričamo o stopi rasta između 0,5 i 1. Dobro je da je predsednik Vlade ovde pred nama svima, nadam se da ćemo to svi i upamtiti, rekao – stopa rasta iduće godine 2%. To je veoma bitno, dobro je čuti i ja hoću da mu verujem.
Ceo proces fiskalne konsolidacije ili posao fiskalne konsolidacije je urađen, on je iza nas. Deficit je i ovim budžetom u očekivanim okvirima, negde oko 3%. To je nešto što je prihvatljivo i daje za puno opravdanje merama koje smo preduzeli.
Ja bih ovde rekao par rečenica veoma bitnih za građane Srbije. Vode se polemike, umanjili smo jedan deo plata, umanjili smo jedan deo penzija, da li je moglo da se uradi, gospodo narodni poslanici, gospodo članovi Vlade, nešto drugo? Da li je moglo u tom kratkom vremenskom periodu da se povuče nešto slično, ali na nekoj drugoj strani? Razmišljao sam, domišljao, slušao, učestvovao u raspravama, ali sam ubeđen da nije bilo drugih kratkoročnih mera koje su mogle biti povučene.
Znači, privremeno smanjenje plata jednog dela i privremeno smanjenje penzija, građani Srbije to moraju da znaju, bilo je nužno. Zbog čega? Ovde nije bilo u pitanju da li su penzije male ili velike, da li će rasti ili neće rasti. Ključno pitanje za one koji žive od toga je zapravo bilo ono obično, jednostavno pitanje – hoće li biti penzija ili ih neće biti? To je bilo ključno pitanje.
Rast od 1,2%, dosta mi je čudno. Hajde, razumem političku borbu, to je potpuno normalno. Da li je potrebno analizirati da li je 1,2 znatno ili neznatno? Naravno da je neznatno, ali ovde je procenat u drugom planu. Ključ svega je da je to potvrda da smo stali i da su i plate sa povećanjem i do 4%, a i onaj deo penzionera sa tih simboličnih jedan koma nešto, zaštićene, da su redovne i da su sigurne. To je osnovno. Sve drugo je kratkoročna dnevna politizacija. Ona neće doneti nikom dobro, ni nama ovde, ni političkim partijama, a ni građanima Srbije.
Ponavljam, najveći je broj građana Srbije, njih 60%, mislim na penzionere, koji su izuzeti od ovog smanjenja. To je dobro. Njih 40% su trpeli ovo smanjenje, ali trpeli su ga da sutra mogu da znaju da su te penzije redovne, da su sigurne i da će ovog meseca i idućih meseci apsolutno sigurno poštar zazvoniti na njihova vrata. Onaj ko ne živi od toga, njemu i nije mnogo stalo do toga. Mi danas u Srbiji imamo kao posledicu loše privatizacije, 24 promašene, da ne nabrajam, stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla. Da li mislite da ti ljudi danas razmišljaju da li su im plate porasle ili nisu? Naravno da ne razmišljaju, oni danas više i nemaju te plate. Na isti način su i ovi penzioneri mogli da dođu u poziciju, da više apsolutno ne brinu o tim penzijama.
Zbog toga, mere koje su preduzete, jasno ponavljam još jednom, definitivno pokazuju da smo bili u pravu, mi iz poslaničke grupe PUPS, ja lično u svim svojim nastupanjima, kad smo se opredelili da podržimo ovakav sistem fiskalne konsolidacije. Da li je ova konsolidacija smanjenja penzija i plata reforma? Da li su to sve reforme? Naravno da nisu. Reforme jesu sređivanje stanja, ali reforme jesu i izvođenje odgovornosti. Ali, ovo je bio prvi korak za sprovođenje reformi u Srbiji, prvi nužan korak. Drugi nije postojao.
Naravno, postavlja se pitanje, mi danas ovde ako sumiramo ove rezultate za prethodnu godinu, ako sumiramo deficit, projektovali smo ga na, čini mi se, slobodno ću izneti cifru, negde 191 milijardu, a očekujemo negde 120. To znači da smo odradili neke stvari, napravili smo pomake. Za ovu godinu, odnosno za sledeću predviđamo deficit negde 121 milijardu. Siguran sam, ako uzmemo isti princip pravljenja ovog budžeta kao i prošlogodišnjeg, taj konzervativni pristup, princip opreznosti, da će taj deficit biti ispod ovoga.
Sada ono na šta je predsednik Vlade posebno ukazao pažnju, to su ta dva izazova. To je racionalizacija tog javnog sektora i to je ovih 17 – 18 preduzeća. Ja sam zadovoljan sa ovim što sam čuo da postoje i rezerve od tih 100 – 105 miliona evra, koje mogu da se pojave i da budu upotrebljene za to.
Naravno, slažem se sa vama, gospodine predsedniče, da je RTB Bor nama neophodan. Neophodan je istočnoj Srbiji, tu nema nikakve dileme. Daćemo pare. Mene interesuje jedna druga stvar, da li sve što činimo u RTB Boru činimo na pravi i valjan način? Da li ljudi koji tamo rade valjano troše ovaj novac koji smo im davali i koji ćemo im dati? To je ključno pitanje.
Što se tiče subvencija, spadam u one ljude koji su veoma oprezni prema njima, pogotovo paušalno. U redu, daćemo ovde ili onde. Vidim da smo se danas raspravljali, nekom je bitnija poljoprivreda, nekom su bitniji putevi, nekom su bitniji privredno-poslovni sistemi, ali hajde da svaki pojedinačan slučaj sagledamo u celosti kada rešimo da damo taj novac. Dobro ste ovo danas rekli, hajde da vidimo, i dali ste primere, šta smo prošle godine uradili sa tim parama, kako su iskorišćene. Nisam baš siguran da su iskorišćene na pravi način. Tu se kriju rezerve i zato sam uvek oprezan kada se govori o subvencijama.
Javna preduzeća, bitan segment, uvažene kolege narodni poslanici, nekad su bila garant socijalnog mira, slažemo se. Tu su kolege iz SPS dugotrajnije, oni to znaju, šta je socijalni mir, ali danas ona prete da postanu generator socijalnih nemira. Kad kažem „generator socijalnih nemira“ - jer količina gubitaka koju ona akumuliraju ozbiljno ugrožava privredni razvoj ove zemlje. Javna preduzeća, krupna velika javna preduzeća koja poseduje država Srbija i onih, čini mi se, gospodine ministre Sertiću, 600 na lokalu, posluju i ovako i onako.
Često čujem tezu, pogotovo iz redova nekih opozicionih predstavnika, kaže – uzeli ste javnim preduzećima dividendu pa sad ne mogu da se razvijaju. Loša teza, gospodo. Svaki vlasnik kapitala, bilo štednje - traži kamatu, bilo akcija - traži dividendu, bilo zemljišta - traži rentu i država, kao vlasnik, mora da participira u dobiti. To javno preduzeće, pogotovo ako je tržišno pozicionirano, ono mora da ostvaruje dobit. Taj osnovni čin, profitabilnost, uz rast i razvoj te korporacije, podrazumeva se, deo te dobiti je potpuno normalno da ide u budžet Republike Srbije.
Imali smo slučaj „Lutrije Srbije“. Ja sam izgleda jedini zapamtio jednu stvar koju ste vi rekli, vi ćete verovatno ponoviti, da, čini mi se, slovačka lutrija, možda nisam dobro čuo, ubacuje u slovački budžet, čujte me pažljivo, 200 miliona evra. Srpska ubacuje nulu. Gde kazino gubi, sem u Srbiji? Ja ne znam gde gubi. Moguće, ali to nije toliko mnogo. EPS u nekim drugim zemljama ubacuje znatna sredstva u budžet dotičnih zemalja. Od deset najvećih svetskih korporacija koje baziraju na Hongkonškoj i Njujorškoj berzi, pet su u vlasništvu država i one pune budžete tih država. Ljudi, pa ne pravi neko korporaciju da bi zapošljavao radnike, to moramo da raščistimo. Cilj korporacije je profitabilnost, rast i razvoj i treći, naravno, elemenat – korporativna društvena odgovornost.
Zašto ovo govorim? Upravo ta velika javna preduzeća, od EPS-a, „Srbijagasa“, „Puteva“, sa smanjenjem gubitaka u narednoj godini, pomoći će ukupni privredni oporavak ove zemlje. Navodimo primer Nacionalnog avio-prevoznika. Od gubitaša dobili smo kompaniju koja solidno posluje. Meni je zadovoljstvo da ona čak ima i nulu. Zamislite kad bi sva javna preduzeća u Srbiji imala samo pozitivnu nulu - ne bi bilo ni smanjenja dela plata, ni penzija, niti bilo koje brige, i lekari i prosvetari ima li bi dovoljne plate. To su osnovne stvari na kojima mi moramo da radimo u idućoj godini.
Ponavljam još jednom, tu je Ministarstvo privrede, Ministarstvo finansija, rezultate javnih preduzeća, po meni, oni moraju da prate maltene dnevno. Praksa je sada da mi dajemo izveštaje tromesečno, i to je dobro, ali podaci koji se sumiraju, po meni, gospodine ministre Sertiću, malo kasne. Mi danas raspravljamo, recimo, o poslovanju u prošloj godini, evo, završismo i ovu. Svaki direktor javnog preduzeća, evo, kolega Ćirić je ovde, mora da zna već sad kakav će mu rezultat biti iduće godine, a danas je koji - polovina decembra meseca. Ako ti danas ne znaš, na kraju decembra, kakav ćeš rezultat imati – pa, šta radiš, gde si, čime se baviš? Moramo da podsetimo neke ljude kojima smo poverili ključnu bitnu funkciju, da ih podsetimo gde su i kakav su rezultat dužni da prave.
Osvrnuo bih se i na lokalne samouprave. I one su generatori gubitaka, veliki. Nemojmo da se lažemo. Nedavno sam pratio podatak da jedna Danska, koja je približno Srbiji, svela je broj lokalnih samouprava sa 1.000 na 98. Pazite, sa 1.000 na 98. Da li je potrebno Srbiji 600 javnih preduzeća na lokalu? Imamo tri nesretne opštine dole, nemoj neko da se naljuti, nesretne, u smislu izvornih prihoda, koje imaju po nekoliko javnih preduzeća, kao da jedno ne može da obavi osnovnu funkciju zbog koje je formirano za sve tri opštine. Da vidimo šta su to njihovi izvorni prihodi i ko zaslužuje da se nazove lokalnom samoupravom. Da vidimo malo te kriterijume. Po meni, tu je bitan rezervoar ušteda.
Na kraju, rekli ste – investicije. Otkad znam za sebe, slušam da bi Srbiji bilo sjajno, evo, tri milijarde kad bi ušlo, kaže, godišnje, to bi bilo sjajno. Te tri milijarde nekako ne ulaze. Ulazi milijarda, ulazi milijarda i po stranih investicija. Moj apel ministru finansija, to je njegova oblast, šta je sa finansijskim tržištem? Šta je sa tržištem kapitala? Šta je sa investicionim bankarstvom? Šta su i gde su učesnici na tom tržištu? Da vidimo ko to ima slobodna novčana sredstva, ko je spreman da ih ponudi na strani ponude i ko je spreman da ih uzme na strani tražnje. Hajde da oživimo finansijsko tržište. Nema privrednog oporavka, gospodine ministre, bez života na jednom takvom tržištu, slažete se sa mnom, ne možete da se ne složite. Mi smo to gurnuli u zapećak.
Preko osam milijardi građani Srbije štede u našim bankama. Na te uložene devize oni dobijaju simboličnu kamatu. Hajde da pokrenemo, da stvorimo ambijent, gospodine ministre Sertiću, da ti naši građani, da ti naši ljudi koji štede i veruju u te banke da će im dati sad već mizerne kamate povuku ta sredstva i krenu u sopstveni posao. Hajde da im stvorimo takav ambijent sa novim zakonom o socijalnom preduzetništvu, sa novim zakonom o zadrugama, da oni krenu u sopstvenu privrednu aktivnost. Nemojmo samo da čekamo da nam dođe neko sa Istoka, iz Kine, da nam neko dođe sa Zapada ili iz Emirata. Doći će oni onda kada zaključe da imaju interes za tako nešto. Naš interes nije i njihov interes.
Ne zaboravimo, kada govorimo i o subvencijama, uvek sam govorio, kada ih dajemo, da prvenstveno to pokušamo da damo našim privrednim subjektima. Dajmo našim ljudima koji pokreću biznis, omogućimo im da zaposle radnike. Zbog čega? Iz prostog razloga, gospodo narodni poslanici, svaka strana kompanija izvlači dobit iz ove zemlje, tu nema nikakve dileme, izvlači dobit. Cilj poslovanja je dobit. Dajmo naše domaće privredne subjekte dovedimo u poziciju da mogu da rade, dajte mu i stimulans da mogu da zaposle nove dodatne ljude.
Uz sve ove napomene koje sam izneo, poslanička grupa PUPS će podržati ovaj predloženi tekst budžeta. Da li je on razvojni, da li je socijalni, da li je restriktivan, da li nije, neka svako bira pridev koji voli i želi da čuje. Za mene je bitno da ono što smo prošle godine projektovali uspeli smo ove da ostvarimo. Kada me pitaju – kada će biti bolje, moj odgovor je – dobro je, ljudi, da nije gore. Najteže je stati i ispraviti stvar. Sada, da li ćemo krenuti napred ne zavisi samo od Vlade, zavisi od svih nas pojedinačno, od naše spremnosti da krenemo napred.
Želim vam uspeh u radu. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče Vlade, gospođo Gojković, uvaženi narodni poslanici, uvaženi gosti, odbornici Skupštine Grada Beograda, izlaganje predsednika Vlade je bilo sveobuhvatno, utemeljeno. Diskusije predstavnika, šefova poslaničkih grupa, rekao bih, bile su veoma optimistične, pune pozitivne energije i mislim da jedan ovakav projekat to i zaslužuje.
Naravno, lex specialis, ništa čudno, ništa novo ni u ovoj zemlji, ni u ovom parlamentu. Mogli smo i popraviti neke zakone, mogli smo doneti neke nove iz ove oblasti, ali ostavimo to po strani. Ocenjujem da je ovo urađeno da bismo delovali, da bi bili aktivni, da bi pomerali stvari i u ovoj zemlji i u ovom gradu.
Pojam javni interes je dosta rastegljiv, dosta širok pojam. Možda gospodin Mićunović tu nije, možda bi to pojasnio, šta je sve obim tog pojma, a šta je sve sadržaj tog pojma, ali hajde da ga tumačimo u onom pozitivnom smislu i da ga iskoristimo, da ga iskoristimo da pomeramo stvari, ja to tako shvatam. Suviše puno pričamo, suviše sve znamo, ali gotovo ništa ne radimo. To je neka moja opšta odrednica za situaciju i ovakve napore i uvažavam i cenim.
Ovo je hrabar iskorak predsednika Vlade. Danas je ovo sve lepo, ali on snosi veliku odgovornost za sve ovo i on je toga svestan, bez sumnje. Ova hrabrost meni imponuje, jer obećava da će on nastupati na sličan način i kada se budu pokretali neki drugi projekti. Mogu da kažem, recimo, za kuću koju vodim da očekujem da poslovi platnog prometa pređu na tu kuću, da se uskoro formira jedna banka koja će se baviti samo stanovništvom u okviru pošte, da krediti neće biti – uzmeš 100 hiljada i vratiš 110, nego uzmeš 100 hiljada i vratiš 102 hiljade, da će nam dati punu podršku u svim onim segmentima gde možemo da se pomerimo napred.
Ovde imamo nešto pred sobom, imamo projekat „Beograd na vodi“. Postavlja se pitanje – šta je alternativa, imamo li je? Ona može biti jedna, naravno, nemamo je. Kad je nemamo, onda hajde da stanemo oko ovakve jedne ideje. Tu ima i oprečnim mišljenja, slušao sam ljude iz stručne javnosti i oni imaju pravo da budu kritični i mi moramo da ih uvažimo u svemu tome. Bili su ljudi iz određene struke i verifikovani su, zahtevaju da budu uvaženi.
Oni prezentuju ili artikulišu određene interese, pojedinačne ili određenih grupa ili određenih delova stanovništva ovog grada i ove zemlje. Naravno, kako se odrediti prema svemu tome, kako reći gde je tu prava mera, gde je nešto što je dobronamerna kritika, a gde je nešto što je borba za određene legitimne interese koji postoje? Nemojmo da negiramo da danas i u Beogradu i u Srbiji postoje određeni interesi.
Predsednik Vlade je definisao šta su interesi ove Vlade, šta su interesi ove zemlje. To ne znači da su interesi svih ostalih grupa. Pa, kad slušam te polemike, sada ću da budem krajnje iskren, postavlja se određeno pitanje - ti ljudi uglavnom negoduju zbog toga što nisu u tom timu, nisu tu. Onda neki malo vispreniji pokušavaju da pomire, pa hajde da uključimo sve. Slažemo se, gospodo, da je ovo krupan zalogaj, puno je ovo novca za ovako ojađenu zemlju. Kada je krupan zalogaj, onda su i mrve koje padaju okolo veoma krupne i sada ću da se fokusiram upravo na taj deo.
Gospodine predsedniče Vlade, veliki novac je u pitanju, veliki posao, velika odgovornost. Jesmo li spremni, imamo li mogućnosti da kontrolišemo da taj proces bude transparentan i da bude sproveden u skladu sa svim zakonskim rešenjima, da ne dozvolimo nijednoj grupi, nijednom pojedincu da artikuliše svoj unapred definisan interes? To je moje prvo pitanje.
Drugo pitanje - građevinska operativa i razdvojena šansa. Gospođa ministarka je bila načelna, radiće naši ljudi, kažu biće ih 15.000, 15, 14, 13, nije bitno. Ja vama otvoreno kažem kao privrednik, biće ih onoliko koliko strani investitor zaključi da mu je potrebno, onoliko koliko su u stanju da stručno i efikasno odrade posao. Strani investitor se ne zove Milan Krkobabić koji da posao „Jumku“ da šije uniforme. „Jumko“ ga dobije, a onda kaže - čoveče, daj malo i para, ne možemo da krenemo. Ja kažem – dobro, daćemo i novac, Vlada će garantovati, šijte uniforme. Jeste javni interes, jeste narodni interes da ti ljudi ne ostanu bez posla, ali u ekonomiji takvih izleta nema. Strani investitor neće dati nijedan jedini cent nikom ako za to nema opravdanje.
Da li je naša operativa sposobna? Neka iskoristi ovo vreme. Meni bi bilo dragoceno da se počne sa pripremama. Tu je ministar finansija, da vidimo šta mogu poslovne banke da učine da pomognu tu našu jadnu i iscrpljenu građevinsku operativu, da ih pomognemo obrtnim sredstvima i bilo čime pod povoljnim uslovima da mogu da krenu u realizaciju tih zadataka.
Kada je bilo reči o Južnom toku, onda su tražili varioce. Nema varioca. Išli su u Savez penzionera da listaju spiskove ljudi koji su otišli u penziju. Nemamo mi danas kvalifikovane majstore. Nemojmo da se ljutimo i da se iznenadimo ako strani investitor kaže – hvala, gospodo, imao sam dobru volju, ali vi ne zadovoljavate. Ovo mora unapred da se kaže ljudima, da ne očekuju da će tek tako dobiti to.
Sada da se vratim malo na Ministarstvo rada, na inspekciju rada. Petnaest hiljada ljudi, sjajno! Ja sam predsednik PUPS-a i štitim interese onih koji su najugroženiji. Nema penzija bez novih radnih mesta. Petnaest hiljada ljudi treba da uplati doprinose, ali hajde da vidimo da ih prijavimo. Nemojmo da neko pokuša da napravi kombinaciju, pa će da ih uzme ovde, a isplatiće ih u Bosni, pola zarade. Mi to vrlo dobro svi znamo. Hajde da svaki od tih radnika bude prijavljen, da se uplate doprinosi za penzijsko, za zdravstveno, za socijalno, za sve. To je ozbiljan zadatak i zahteva po meni veoma, veoma ozbiljne pripreme.
Naravno, ja sam svestan da to treba da bude zamajac i to nam je nužno. Nužno nam je i tih milion kvadrata stambenog prostora, nužno nam je i 750.000 poslovnog prostora. Naći će se i kupci, bez sumnje. Taj ko ulaže novac procenio je, veoma dobro zna da proceni da li treba da uloži. Mi to moramo da iskoristimo na najbolji način. Neću da ponavljam ono što su kolege govorile, šanse za turizam, za redom da nabrajam, ali ponavljam, sve radnje koje proističu iz ovog, ovo je sve nesporno, mislim da u ovoj sali mi nemamo spor oko toga da ovo prihvatimo, ali sve ovo što nas čeka posle ovog, to me malo plaši. Jesmo li u stanju da se pripremimo za sve to što dolazi? Vidim da je od nekih 240, koliko je, 176 već otkupljeno. Pojavljuje se tu pitanje i te cene. Koja je to cena? Šta je to tržišna cena? Šta je lokacija kada je to u pitanju? Koliko ona utiče? Da ne govorim uopšte o tim infrastrukturnim problemima.
Evo jedna mala ispravka. Koliko se ja sećam, u gradu, a bio sam četiri godine, mislim da tu negde oko jedne trećine, a tu je i gradonačelnik, nema kanalizacije. Otprilike je tako u gradu. Tu se spominju i fabrike za preradu otpadnih voda. Imao sam razgovore na tu temu da li je sada cifra od tih 500 miliona najadekvatnija ili nije, ali sve su to, da tako kažem, priče u drugom planu.
Ono što bih na kraju definisao i zbog čega ćemo i podržati sve ovo, ali pre toga ću istaći jedno neslaganje sa predsednikom Vlade. U pitanju su ukusi, a o ukusima ne vredi raspravljati. Rekli ste da je izgled Geodetskog zavoda ili Zadruge beogradske najimpresivniji. Ja smatram da je izvorna fasada pošte u Savskoj dostojna jednog Audija i to ćemo odraditi. Zbog toga ćemo prihvatiti. Prihvatićemo jer je tamo 7000 kvadratnih metara i danas mi niko ne bi dao ni 500 evra za kvadratni metar. Nadam se, kada se ovo završi, ako bude pet, šest ili sedam hiljada, a nema razloga da ne bude, to je cifra od 30 do 40 miliona evra.
Na kraju, poslanička grupa PUPS i ja prihvatićemo ovo iz razloga, ponavljam, pokretanja privredne aktivnosti, iz prostog razloga što želimo da damo punu podršku svakoj ozbiljnoj ideji koja nas pomera, pomera bar za malo. Vama, gospodine predsedniče, želim uspeh u ovom konceptu i puno sreće. Na kraju krajeva, suočićete se sa građanima Srbije. Biće to vaš trijumf ili ne, pokazaće vreme. Hvala.

Uvaženi gospodine predsedavajući, poštovani članovi Vlade Srbije, poštovane kolege, uvaženi građani Republike Srbije koji posmatrate ovu diskusiju danas, pred nama su rebalans, to je drugi rebalans u ovoj godini za 2014. godinu i Predlog budžeta za 2015. godinu, sa zakonima koji ih prate.
Šta reći o rebalansu, novom, za 2014. godinu sem da je u neku ruku on u svemu ovome i neko pozitivno iznenađenje, ako može da se kaže za rebalans, rebalansa.
Zašto to kažem, jer vidljivo je da su načinjene određene uštede, da su smanjeni rashodi i da su na drugoj strani učinjeni napori da se povećaju prihodi. To je dobro. To je dobro opredeljenje bilo bi još bolje da je to opredeljenje bilo januara meseca. Na žalost, ono nas prati tek ova poslednja tri meseca. Bolja naplata PDV, bolja naplata akciza, smanjenje troškova. Ja bih rekao i prvi put, pratio sam malo rad i Vlade, ministri su sasvim ozbiljno shvatili svoj zadatak i počeli su da pretresaju svoje pozicije. Neki su čak nudili možda i nešto što u datom momentu i nije trebalo da se ponudi, ali sve u svemu napravljena je određena računica i kruna toga je i ovaj rebalans. Ne toliko nominalno, koliko izraz spreme i volje da se učine neke konkretne stvari. Onda mislim da je to i dobar primer da se pristupi izradi budžeta za narednu godinu.
Budžet za ovu godinu koji je pred nama, ne bih ponavljao ovo što su govorile kolege, jeste transparentan, jeste obiman, pod znacima navoda neki kažu i da je težak, on je dosta jasno definisao stvari. Neka moja razmišljanja idu u pravcu da je mogao i manje detaljan da bude jer ta detaljnost i odvlači pažnju od nekih suštinskih bitnih pozicija, ali dobro. To je nešto što su formalne zamerke ovom budžetu.
Budžet za ovu godinu je nastavak onog iz, mislim za 2015. godinu iz 2014. godine, rekao bih i pokušaj da se trasira neki put i za 16-tu, i za 17-tu. Ja ga tako i shvatam. Shvatam to malo šire od proste računice, shvatam da se lansira jedan novi koncept koji treba tek u 2016. i 2017. godini da da adekvatne rezultate.
Naravno, šta je bitno za ovaj budžet? Svi koji me danas gledaju i slušaju, i kolege u ovom parlamentu veoma dobro znaju, određuje se sudbina najvećeg broja ljudi javnog sektora, preduzeća, zdravstvenih ustanova, naučno-istraživačkog razvoja, nema potrebe da sada nabrajam. Upravo, on će odrediti koliko će on imati sredstava u idućoj godini, kako će ih dobijati, koliko će moći da potroše.
Ono što smatram da je bitno, bitno je da program Vlade Republike Srbije, žao mi je što i premijer nije ovde, to je ključna stvar. Postoje programi i Vlada i ministri pretpostavljam da stoje čvrsto iza tog programa, oni moraju da se naslone upravo na ovaj budžet. Taj program, realizacija tog programa može da verifikuje ovaj budžet i da mu da prelaznu ocenu, ali o tome ćemo pričati tokom sledeće godine. Ne isključujem ni rebalans sledeće godine i to nije ništa loše.
Konstanta je i dalje. Rashodi se u zadnjih nekoliko godina povećavaju, prihodi se smanjuju, budžetski deficit raste, ukupno zaduženje 70%. U redu, stavljamo tačku, hoćemo da idemo dole ka 60%, hoćemo da taj deficit smanjujemo. Sada smo ga sveli, koliko vidim, ovim predlogom na 191 milijardu. Uredu.
Ponovo se vraćamo, uštede. Gde smo štedeli? Štedeli smo na jednom izuzetno osetljivom segmentu koji se tiče najvećeg broja stanovnika ove zemlje ili bar najvećeg, da tako kažem, na penzijama, jednom delu penzija, i zarada u javnom sektoru. Oni koji su dotaknuti tim merama, o njima ne mogu da imaju neko izuzetno pozitivno mišljenje i ja ih razumem.
Nedavno sam čuo vašu jednu izjavu gde ste rekli da su ove žrtve, žrtve sa smislom, ako sam dobro parafrazirao. Zaista podržavam jedan takav koncept, ali u svom delovanju u idućoj godini u realizaciji budžetskih ovih pozicija, mi upravo moramo da dokažemo da je to žrtva sa smislom, da ta žrtva je imala smisla. Ako to uspemo onda svi ti ljudi koji su došli, da tako kažem, u onaj korpus ljudi koji su dali jedan svoj, ja to zovem solidarni doprinos na umanjenju plata i penzija, ne smatram to smanjenjem, naravno, znam ja da je to nominalno smanjenje, ali je veoma bitno da to ne shvatimo na takav način, da ne shvatimo da je to namet. Svaki namet je težak i čovek sigurno ne može biti zadovoljan tim namenom. Ako kažemo – da, ovo je privremena mera, ovo je solidaran doprinos u kratkom vremenskom periodu u kome ćemo pokušati da odradimo neke ključne, bitne stvari i da nam sutra bude bolje ali svima, onda to ima jedan drugačiji značaj. Ljudi se motivišu.
Gospodin Čanak nije ovde ali je izrekao jednu misao da je ovde potrebna i politička volja, saglasnost. Ja bih to proširio malo, ne samo politička, ne stvar saglasnosti konsenzusa vladajuće koalicije, to postoji, većina postoji, to nije problem. Potrebno je da svi u ovom parlamentu postignemo minimum nivo saglasnosti, da nađemo taj najmanje zajednički imenitelj oko koga možemo da se okupimo, a onda da bismo mogli da pošaljemo poruku građanima Srbije da svi skupa učestvuju u ovom konceptu bez sveopšteg konsenzusa, ja bih rekao, bez svenarodne saglasnosti ovaj koncept će imati manje šansi na uspeh.
Deo koji se tiče ušteda odnosi se i na subvencije. Već je istaknuto nekoliko puta, one su smanjene, tiču se subvencija u poljoprivredi. Tačno je, svi mi to znamo da su bile nelogične. Pomagali smo one koji su bili dovoljno pametni, dovoljno umni, dovoljno lukrativni da se već samo pomognu. Svi oni koji su imali hiljade hektara zemlje dovoljno su vešti da im pomoć ni ovog parlamenta, ni ovog budžeta ne treba i apsolutno je upravu to smanjenje subvencija.
Subvencije koje se tiču javnog sektora, posvetio bih par minuta ovoj temi, bavim se tim poslom, su veoma bitne. Javna preduzeća, to je poznato, to je kamen o vrat i srpskom budžetu i srpskoj državi.
Ministar Sertić je ovde, pokrenuo je nekoliko bitnih stvari. Mislim jedan veoma, veoma ozbiljan pristup, jedna nova metodologija, novi odnos prema javnim preduzećima, prosto, da se izvede odgovornost, da se vidi rezultat.
Nema tu velikih priča i velikih mudrovanja. Završni račun sleduje. Mi ćemo tačno znati koliko je koje javno preduzeće imalo. Da li je imalo poslovni dobitak, ili poslovni gubitak. Ako dobro pamtim podatke, gubici su bili negde, čini mi se, preko 50 milijardi u prošloj godini.
U ovoj godini projektujemo da budu nešto preko 20 milijardi. To je smanjenje za blizu 30 milijardi. To je sjajan iskorak. Zaista sjajan iskorak. Ali, prosto, pitanje, dobro ljudi kada je bilo 55 ili 50 i nešto milijardi u minusu, zbog čega to nije u plusu 55, i eto nama tih milijardu evra, i eto rešenja za sve naše probleme.
Niti bi penzioneri razmišljali kada će im se penzije ponovo uskladiti, niti bi radnici u javnom sektoru očekivali umanjenje, niti bi lekari smatrali da nisu dovoljno plaćeni, profesori takođe. Da ne govorim o onome o čemu smo potpuno smetnuli s uma, u 21. veku, kakva su nam i kolika izdvajanja za naučno istraživački rad.
Ali, dobro. prvi koraci su učinjeni.
Stojim na stanovištu da je nužno u narednom periodu da se izvrše izmene Zakona o javnim preduzećima, govorim ovo pragmatično. Danas smo sva javna preduzeća natrpali u isti koš, i ona velika i ona mala. Sva razlika između njih su u dvodomnom ili jednodomnom upravljanju, i da li u nadzornom odboru imaju pet ili tri predstavnika, to je potpuno nebitno.
To je suštinski nebitno pitanje. Moramo ih jasno definisati. Podeliti u nekoliko grupa, pogotovo pažnju posvetiti javnim preduzećima koja se nalaze na tržištu, koja tržišno posluju. Imamo ih, i ona moraju u tom slučaju da pune budžet Republike Srbije.
U ovoj godini mislim da je prihod od tih javnih preduzeća bio relativno skroman. Imam zadovoljstvo i čast i da građanima Srbije to saopštim, „Pošte Srbije“ su uplatile dve milijarde i 122 miliona neto dobiti. Uplatile su preko 500 miliona poreza na dobit. Završili investiciju od 46 miliona. Servisirali u potpunosti sva primanja za 15 hiljada zaposlenih, rastu i razvijaju se.
Znači, jedan lep primer jednog javnog preduzeća, kako može i kako treba da funkcioniše. Na isti način radi „Elektromreža“. Vidim, sada ministar Antić nije ovde, preduzimaju koraci za definisanje pozicije EPS. Zašto EPS?
Ja lično mislim da samo EPS, poštovani narodni poslanici zaslužuje ne jednu sednicu ovog tipa, dve, tri, nego 10, ako treba. To su najveći resursi Republike Srbije. Trenutno od toga nemamo mnogo.
Hajde da vidimo i da nađemo najbolji način da taj naš famozni EPS stavimo u funkciju, da ga stavimo servisiranja, ispunjavanja osnovne misije koju ima, ali s druge strane da na tržištu puni budžet Republike Srbije. mislim da će to biti ozbiljan zadatak. Moraju da krenu u transformaciju.
Jedan podatak koji je bitan za ovaj visoki dom, od 30 i nešto javnih preduzeća u Srbiji, samo tri su krenula u suštinske, strukturne duboke reformske promene, „Pošta“, „Elektromreža“ i EPS.
Šta to u praksi znači? Koorporatizacija, novi vid nastupanja na tržitštu, naučno istraživački razvoj, istraživanje tržišta, kontrola kvaliteta.
Sve su to elementi da bi neko mogao da kaže – da, danas smo konkurentni, a konkurentnost je osnov, i ja to, gospodine ministre finansija, u ovom predlogu budžeta, baš ne vidim najbolje. Gde je izvoz? Šta je sa izvozom?
Pre nekoliko godina predsednik SAD, ovo je interesantna stvar, je izdao naredbu, pazite, predsednik SAD, kao što naređuje vojne operacije, vi to dobro znate, ispravite me ako grešim, da se izvoz mora povećati za 50%. To su oni uradili za nepune četiri godine.
Mi moramo da izvozimo. Naravno, reći ćete mi – ljudi, a šta da izvezemo ako ne proizvodimo ništa? Dajte da proizvedemo.
Da vidimo gde nam je strategija industrije, gde nam je strategija substitucije izvoza, da krenemo u proizvodnju. Bez proizvodnje, bez stvaranja novih proizvoda, bez pružanja novih usluga, možemo samo da sanjamo o izvozu.
Naravno, pokazatelj svega toga je i vaš apel, malopre bio, i očekivanja direktne strane investicije. Direktne strane investicije su nešto, grinfild, da kažemo, nema ih mnogo u Srbiji, nema ih, ali su poželjne.
Moramo da učinimo da omogućimo, tu su sad i ovi pokušaji da sve skupa završimo za mesec dana.
Ne znam koliko su lokalne samouprave u svemu tome spremne da učestvuju. Ima ovde valjanih predsednika opština, koji to znaju.
Ali, tu moramo da uložimo energiju. Strani investitor, čime se rukovodi? Sigurnošću sredstava koja ulaže da može da ih vrati i profitom koji može da ostvari. Sve drugo je u drugom planu.
Ne verujem mnogo u relacije prijateljstva u biznisu. Vi to vrlo dobro znate. Postoje samo precizne procedure.
Prijateljstvo je u drugom planu. Zato je veoma bitno da imamo procedure.
Držeći se tih stvari, očekujem od Ministarstva privrede, da nastavi ovaj započeti posao, da definiše javna preduzeća na način kako sam rekao. da napravi razliku među njima, da odvoji rad od nerada, i da u idućoj godini, znatan izvor za punjenje budžeta, ta prihodna strana, pored akciza, pored PDV, pored poreza, upravo bude dobit tih javnih preduzeća.
Ubeđen sam da to možemo da ostvarimo, ali za to nam je nužan, apsolutno nužan, konsenzus. Ponavljam, ne jedne političke opcije, svih političkih opcija, konsenzus građana Srbije.
Znači, to je naš resurs. Ne smemo da ga se odričemo tek tako. Nemamo drugi.
Ono što bih imao na kraju da kažem, da će poslanička grupa PUPS podržati i Predlog rebalansa i Predlog budžeta i pratećih zakona, da kažemo, čistog srca, ali sa izuzetno, izuzetno pažljivim očekivanjima, šta i kako će se raditi u idućoj godini.
Nemojmo ponovo da konstatujemo da smo uštede završili na smanjenju plata i penzija.
Nemojmo ponovo, tokom sledeće godine, da neko ponovo izađe i kaže – e, sad nismo uspeli, sada ćemo dodatno.
Znači, na ovaj način smo uzeli vazduh u pluća, udahnuli smo. Dajemo šansu ovom dobrom timu. Očekujem da je to dobar tim da realizuje ove ključne stvari. Onda uspeh neće izostati.
Zahvaljujem.

Gospođo predsednice Skupštine, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji s pravom pratite danas ovaj prenos, ništa nema mnogo zanimljivo u razmatranju budžeta, bilo preduzeća, bilo lokalnih zajednica, bilo države u onom smislu. To je ispunjavanje određenih tehničkih, zakonskih propisanih normi, rekao bih, određenih domaćih, a i inostranih standarda koji nas obavezuju.
Ovaj rebalans koji je danas pred nama je nešto što je potpuno prirodno proizašlo, da verifikujemo postojeće stanje i da vidimo gde smo. Potpuno sam ubeđen da on ima i ovaj drugi, širi značaj. On je predigra za jednu veoma ozbiljnu igru u narednim godinama. Pripremamo se i za tu igru, pod znacima navoda naravno, moramo biti svi više nego spremni.
Premijer se u svom izlaganju osvrnuo na jednu stvar koja mi je veoma interesantna, pitanje motiva za donošenje ovakvih mera. Kada smo već kod tih motiva, oni proširuju to, pa se postavlja pitanje da li nam je za ovakav jedan koncept koji je korenit, kvalitetan, bitan potrebna politička podrška većinske partije? Potrebna je, ali nije dovoljna. Da li nam je potrebna podrška pozicije, kako smo čuli, u ovom parlamentu? Naravno, potrebna je, ali ni ona nije dovoljna. Da li nam je potrebna podrška opozicije? Naravno da nam je potrebna, ali ni ona nije dovoljna. Za ovakav jedan iskorak, krupan iskorak potreban nam je opštedruštveni konsenzus. Pre svega bih od premijera voleo da čujem da li on ima osećaj, subjektivni da u ovom momentu u društvu postoji jedan takav konsenzus da krenemo u ove mere koje su pred nama.
Ovaj rebalans je uvod, uvod u suštinske ključne reformske mere, ali poštovana gospodo, ne deklarativne. Mi svi uglavnom kažemo reforme, reformske mere i onda tu stanemo, ne napravimo ništa konkretno, pogotovu oni koji se tiču te mere. Sada, kada krenemo redom, jedan, drugi, treći, četvrti, padne knjiga, možda na jedno ili dva slova, na inicijatore takvih ključnih reformskih zahvata. Tu je taj problem. Zato nam je potreban širi, rekao bih, opštedruštveni konsenzus za realizaciju ovakvih mera. Ono što je upečatljivo u ovom rebalansu to je početak tih ušteda. Naravno, osnovni princip ekonomije je princip ekonomičnosti, smanjićemo troškove do mere do kojih to možemo da uradimo i mi ćemo to uraditi. Uradićemo to i u idućoj godini, ako sam dobro pratio, nekih 661 milion evra je predviđena ušteda u idućoj godini. U redu, konstatujemo, pretpostavljamo da dalje ne možemo, ali to je ta tačka.
Postavlja se pitanje – budžet, plan poslovanja, finansijski planovi uvek imaju dve strane, prihodnu i rashodnu. Mi u Srbiji uvek imamo običaj, bar do sada, zato nam je i deficit prešao u naviku, da se bavimo samo rashodnom stranom. Prihodna strana iziskuje rad, energiju, da se zasuču rukavi, iziskuje i odgovornost. To odgovornost mora da se napiše krupnim slovima. Bez izvedene odgovornosti sve ovo će biti samo mrtvo slovo na papiru. Hajde da se posvetimo u idućoj godini toj prihodnoj strani, da vidimo gde i kako to možemo da zaradimo, na koji način možemo da popunimo budžet Republike Srbije.
Prvo, to je jasno, usvojili smo ovde zakon, proces privatizacije valja okončati na pravi način, suočiti se preduzećima u restrukturiranju, ali ne samo suočiti nego zaista to i rešiti, suočiti se sa preduzećima koja su u vlasništvu države Srbije, sa javnim preduzećima. Ima dosta nerazumevanja kada su u pitanju javna preduzeća, ima naravno, jer suština javnih preduzeća je nešto što je specifično. Morate biti u tom miljeu da biste tu suštinu do kraja shvatili. Naravno da jedno javno preduzeće mora da ispuni misiju zbog koje je osnovano. Nekada ta misija nije profitabilna, ali je društveno korisna. Ali, tamo gde to javno preduzeće može i treba tržišno da posluje, onda ono mora da ima prvi i osnovni zadatak, a to je profitabilnost. To preduzeće mora da bude profitabilno, pod jedan, pod dva, mora da raste i da se razvija, mora da investira i mora da vodi adekvatnu politiku društvene korporativne odgovornosti tih preduzeća.
Složićemo se da kada pogledamo javna preduzeća u Srbiji ove kriterijume zadovoljava veoma mali broj tih preduzeća. Ono što je porazno i čemu valja obratiti posebnu pažnju, postoje javna preduzeća koja posluju na tržištu, a monopolisti su. Zamislite monopolistu, a ima gubitke, to je pre svega društveno neodgovorno preduzeće i to je sistem koji nema konkurenciju, a urušava se. Odakle dolazi to urušavanje tog sistema? Naravno, ne dolazi spolja, nema drugih sistema tog tipa. To urušavanje je neka vrsta autodestrukcije tih sistema i to je ono o čemu je malo pre premijer govorio, da ima glavobolju kada govori o EPS, o sledećim tim preduzećima. To je ključno pitanje sa kojim moramo da se suočimo.
Prvi korak koji mi podržavamo i pravi korak u tom pravcu je bio – hajde da kažemo - koliko će koje javno preduzeće iduće godine uplatiti u budžet Republike Srbije. Danas to ponovo ponavljam, do sada to nisam ovde čuo, i veoma često u ovakvim diskusijama smo načelni, ali izbegavamo da konkretizujemo stvari. Ako se dobro sećam, to je nekih 150 miliona evra. Hajde da razmotrimo da li može to da bude i 300 miliona, hajde da razmotrimo. Ne tvrdim, valja pokušati, valja uložiti energiju. Hajde da angažujemo sve pametne, umne ljude sa ekonomskih instituta, analitičare, stručnjake, hajde da nam kažu kako to da uradimo. Teško je, ali je to nešto što je konkretno i biće od velike koristi za Republiku Srbiju. Ubeđen sam interno da prihod koji ostvare javna preduzeća na takav način može biti ravan onom koji ćemo ostvariti uštedama na smanjenju penzija i plata. Koliko znam, to je nekih 380 miliona. Hajde da zaradimo tih 380 miliona. Zašto da naša srpska kockarnica jedina u svetu beleži gubitke? Mislim na „Lutriju Srbije“, banalizujem stvari.
Kazino uvek dobija, opet banalna stvar, ali primetna. Da ne ređam, znači, valja se posvetiti konkretnim stvarima. Mislim da je to nešto što je pred nama. Ja bih očekivao da Ministarstvo privrede i ministar finansija izađu sa konkretnim obavezama, odnosno da ozbiljno razmotre ovaj proces autodestrukcije u preduzeću, a on se odvija, reći ću vam sad i gde, u trouglu menadžmenta, uprave i sindikata. To je „Bermudski trougao“. Tu su i politički kadrovi i politički uticaji i svi ostali. Hajde da razbijemo taj trougao, da dovedemo ljude koji će preuzeti odgovornost za ono što rade, a to preuzimanje odgovornosti će biti definisano njihovim poslovnim rezultatom.
Istovremeno, osvrnuo bih se i na relativno dva kratka teksta koja tretiraju penzije, plate i smanjenje. Hajde da pokušamo da na to gledamo na jedan malo originalniji način. Hajde da ne pričamo o smanjenju, hajde da kažemo da gledamo kao na doprinos solidarnosti jednog dela penzionera i zaposlenih u javnom sektoru da u relativno ograničenom vremenskom periodu daju doprinos da bismo ove mere o kojima sam malopre govorio mogli relaksirano da sprovedemo.
Zašto to govorim? Poštovani narodni poslanici, veoma često odlazim na teren po Srbiji, sutra ću biti u Valjevu, skupovi su po 400, 500, 600 ljudi. Meni je to značajno. Značajno mi je da čujem kako ti ljudi reaguju. O tome se i priča u lokalnim sredstvima informisanja. To su ozbiljni i odgovorni ljudi koji su davali svoj doprinos za razvoj ove zemlje. Davali su, recimo, doprinos kada je bio zemljotres u Crnoj Gori, pa smo izdvajali veliki broj godina. Davali su doprinos kada je bilo u pitanju vodosnabdevanje grada Beograda. Nema potrebe da nabrajam. Ako im kažemo - ovo je vaš doprinos da u ograničenom vremenskom periodu uspemo da pokrenemo privrednu aktivnost, onda će oni to i shvatiti. Ali, bojim se da neki ili određene grupe šalju loše signale. Nisu to ljudi koje možemo obmanuti tek tako. Da, vama ćemo uzeti, smanjićemo, a ovamo nećemo uraditi ništa. Oni to prate i prihvatiće sve ovo pod uslovom da se preduzmu jasne, energične, reformske mere. Rekao sam u ovoj privrednoj sferi, a ne mogu da mimoiđem ni sferu javne uprave.
Gospodo, carina. Mi sada kažemo da smo pospešili naplatu akciza. Zašto je pospešujemo, zašto je već nemamo? Hajde da vidimo šta nam radi poreska uprava, šta nam radi carina. Čini mi se da je 40 hiljada smanjen broj onih koji čekaju posao. Inspekcija rada radi svoj posao. Pa, mora da ga radi i bolje. Jedno konkretno pitanje - da li ta inspekcija rada ima nameru da kontroliše i strane kompanije? Hoćemo li da stanemo na put onom da strana kompanija isplaćuje deo plata radnicima u okolnim zemljama i da time direktno podriva budžet Republike Srbije? Naravno da su ta tri segmenta veoma bitna i zaslužuju suštinsku, dubinsku reformu. Bojim se da tu još nismo krenuli. Možemo da ih pohvalimo, ali suštinski pomak još nije napravljen.
Na ovaj način, ukoliko se okrenemo ka prihodnoj strani budžeta u narednoj godini ili u narednim godinama, sa ciljem da ovaj budžetski deficit dovedemo u okvire koji nam mogu biti prihvatljivi, mi možemo da kažemo da ove mere koje su više nego teške, jasno je da su teške, nekome ko ima 30 ili 40 hiljada ako smanjimo određeni procenat, ne može se olako preći preko toga i reći da to nije teška mera, to je njegovo lično odricanje, ali onda to odricanje, onda te mere imaju puno opravdanje i onda možemo očekivati podršku od tih ljudi.
Istovremeno, ovde je ukratko dotaknuto i radno angažovanje ljudi koji primaju socijalnu pomoć. Ministar Vulin je o tome govorio i istakao je da je to nešto što će doprineti, recimo, da lokalne sredine, gospodin Marković-Palma, odrade neke poslove.
Imao sam neke razgovore sa ljudima iz lokalne samouprave Londona. Nije to cilj, nećemo mi odraditi neke bitne poslove. Mi nekih velikih poslova da uradimo na takav način i ne možemo. Ali, šta možemo da uradimo? Šta je s vrha tih mera kod njih? Ona mora biti svrha i kod nas, gospodine ministre. To je da radno sposoban čovek, koji godinu dana čeka posao, ukoliko ne oseća obavezu da se ujutru, takav je slučaj u Londonu, u određeno vreme pojavi na tom i tom mestu, provede određen vremenski period, on gubi sponu sa realnošću i posle godinu dana ti ljudi tvrde da on apsolutno nije sposoban da se uključi u rad bilo koje korporacije. Znači, mere su više psihološkog karaktera. Čuvamo dostojanstvo tih ljudi, jer socijalna pomoć je milostinja. Ljudima ne treba milostinja. On treba da zna da je odgovoran, da ima obavezu da se pojavi i da za tu svoju odgovornost dobija tu nadoknadu.
Ukoliko odradimo nešto korisno u tim lokalnim sredinama, biće to dobro. Ali, odmah da vam kažem, imaćete velike otpore. Te lokalne sredine baš i nisu spremne da odmah jurnu i da sad sve te ljude koji su primaoci socijalne pomoći, radno sposobni, krenu da angažuju. Vi ćete čuti gomilu opravdanja, ali to je sve u ovom našem maniru.
Na kraju, opširnije ćemo govoriti kad budemo videli predlog budžeta za narednu godinu. U tom predlogu budžeta za narednu godinu ja bih voleo, ako to bude moguće, a sada je ovde i predsednik Vlade, da predvidimo izdvajanje sredstava, da oživimo koncept socijalnog preduzetništva.
Zašto govorim o tome? Postoje dva sektora poslovanja, javni i realni. Postoji i tzv. treći sektor – sektor socijalnog preduzetništva. Baratamo brojkama, danas je rebalans, Slovenci ostvare blizu 8% BDP upravo iz tog trećeg sektora, sektora socijalnog preduzetništva. To je nešto što nije izmišljeno, to je nešto što egzistira u zapadnoj Evropi i nešto što je tržišno utemeljeno. Ja bih molio da u planiranim sredstvima za budžet za iduću godinu imamo i tu stavku, bar simboličnu, inicijalnu, da možemo da krenemo sa tim projektom.
Projekat će zaživeti na jedan jednostavan način, ukoliko mu damo prave ekonomske stimulanse, a to su intervencije u sferi poreza i doprinosa, u smanjenju ili, recimo, intervencije stopa PDV, pozitivnoj diskriminaciji i učešću u javnim nabavkama i, ja bih rekao, u stvaranju pozitivne klime u kupovini proizvoda i usluga socijalnog preduzetništva.
Na kraju, poslanička grupa PUPS, ovo govorim zbog javnosti Srbije, nije u Vladi Srbije. Mi nemamo ministre i ne čuvamo ministarska mesta. Kada mi kažu – možeš da izađeš iz Vlade, ja kažem – da bi mogao od nekud da izađem, prvo moram da uđem. Ovo nije podrška Vladi, nije podrška Srpskoj naprednoj stranci, ovo je podrška jednom konceptu, konceptu Aleksandra Vučića, za koga smatramo da je pošten koncept, koji je iznuđen i dugoročno gledano veoma ispravan. Zbog toga ćemo ovo i podržati. Hvala vam.

Gospodine Arsenoviću, gospodine Dačiću, gospodine Sertiću, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji sad pratite ovaj naš rad, danas je tema izuzetno bitna i za ovaj parlament, za ovu Vladu, za ovu državu, za građane Srbije. Biramo jednog od ključnih ljudi. Ministarstvo privrede je ključno ministarstvo i možda ova današnja kamerna atmosfera u ovom zdanju i odgovara stanju u srpskoj privredi.
Srpska privreda je umrtvljena, tavori i pred vama je jedan zaista izuzetno ozbiljan zadatak. Jednostavno se definiše, treba pokrenuti privrednu aktivnost. To je veoma lako reći, ali mnogo je teže učiniti.
Naravno neću ponavljati da smo u prethodnom periodu imali prilike da se obraćamo nekolicini ljudi koji su vodili ovo ministarstvo. Zašto se nisu zadržali duže? Odgovor na to pitanje oni moraju da daju sami. Očito njihove ideje nisu bile dovoljno utemeljene i nisu mogle biti realizovane. Da li su to bile prave ideje, ja takođe ne znam, ali znam da mi ponovo danas na ovoj sednici raspravljamo i pripremamo se za izbor novog ministra.
Pred vama su dva ključna sektora. To je javni sektor i realni sektor. Pokušaću da dam neke blagonaklone sugestije. Pre svega evo da zajedno definišemo, da pokušamo da otvorimo i taj treći sektor koji egzistira u Evropi, vi to dobro znate, to je sektor socijalnog preduzetništva. Zašto govorim za one koji to manje znaju?
Sektor socijalnog preduzetništva, evo nadovezaću se malo na česte citate u ovom zdanju od Margaret Tačer, Dizraelija, pa nadalje u Velikoj Britaniji donosi do negde oko 10% BDP. U Sloveniji procenat je negde sedam do osam posto. Hajde da ga pokrenemo u Srbiji pa neka zaradimo, neka popravimo malo taj skor za dva ili tri posto i slažete se sa mnom nećemo razmišljati o tome da li nam je budžet uravnotežen, da li ćemo imati za neka nova davanja ili nećemo?
Znači, sektor socijalnog preduzetništva je nešto što ispravlja nesavršenosti tržišne ekonomije, nešto što egzistira u savremenom svetu, a ukratko to je šansa za one ljude koji na tržištu rada tavore, ljude koji na tržištu rada ostaju neprekidno i za koje poslodavci nisu zainteresovani. To su osobe sa invaliditetom, izbegla i raseljena lica, to su pripadnici marginalizovanih socijalnih grupa, jer je ono što je u periodu za tranzicije veoma bitno to su muškarci i žene koji imaju određen broj godina. Premladi su još da bi ostvarili srpski san, a to je penzija, a prestari da bi mogli da rade. Za njih moramo da nađemo posao i to je ta šansa.
Mi smo kao poslanička grupa, ja lično sam na tom projektu radio u gradu Beogradu, imamo neke i opipljive rezultate, bilo je spremno i stoji. Namerno sam odustao da taj zakon ide u skupštinsku proceduru, jer zakon kao zakon ne znači ništa ako nemamo u budžetu izdvojena sredstva da ga podupremo i da omogućimo da funkcioniše.
Evo jedna od mojih sugestija je da razmislimo i da pronađemo tih čarobnih stotinak miliona evra koje su po nekim našim računicama dovoljne kao inicijalna sredstva da pokrenemo taj treći sektor. On u onom organizacionom smislu podrazumeva različite vidove, bilo zanatske radnje, bilo d.o.o. ili nešto što je u Srbiji već zaboravljeno a morali bi ponovo da osvežimo, a to su porodična preduzeća o kojima su kolege govorile, ali pre svega bih naveo koncept zadrugarstvo.
Koncept zadrugarstvo i vi to vrlo dobro znate kao privrednik, kao čovek koji je vodio Privrednu komoru, da koncept zadrugarstva predstavlja nešto što u zapadnoj Evropi predstavlja jedan bitan segment. Srbija kao zemlja, rekao bih Svetozara Markovića, od njegovih prvih kapitalnih dela „Srbija na istoku“, od upravo koncepta zadrugarstva može mnogo da očekuje, pre svega u nerazvijenim područjima o kojima je gospodin Ugljanin govorio, pa dalje u ruralnim predelima.
Danas više nemamo zemljoradničke zadruge, nemamo stambene zadruge, nemamo različite vidove tih zadruge koje bi omogućavale da ljudi sopstvenom inicijativom, udruženim malim sredstvima pokrenu neke stvari. Ne možemo čekati samo na krupne investicije. Njih po pravilu neće biti, slažemo se i vi i ja. Biće ih uvaženi poslanici, kolege, građani Srbije, kada jedna velika banka kao recimo Deuthsche bank ili City bank stigne u Srbiju. Ne verujem da će stići, ubeđen sam da neće stići. Dolaze nam surogati iz zapadne Evropske koji su formirani za ovo vreme tranzicije. Krupne velike investicije prate velike banke, velike investicione fondove.
Danas nemamo razvijeno tržište kapitala. Ovo što imamo je smešno i ne može se time nazvati, ali to nije domen vašeg delovanja. Zbog toga bih apelovao da u najskorije vreme imate veoma tesnu saradnju sa ministrom finansija, sa guvernerom Narodne banke. Morate da harmonizujete politiku privrednog razvoja sa monetarnom politikom, sa kreditnom politikom, sa poreskom politikom, sa politikom kursa dinara. Ukoliko to nemate harmonizovano i ako nemate celovit koncept kako izađi iz ovoga, bojim se da nećemo mnogo uraditi
Što se tiče realnog sektora, ovde ima ljudi iz tog sektora koji su uspešni privrednici, Dragan Marković je tu. Ima još nekolicina njih. Neki će preuzeti javne sisteme, ovo je dobra ideja da se preuzme „Železnica“. Čovek koji je spreman da preuzme sam nedavno čuo. Drago mi je da je kao uspešan privrednik potvrdio ono što već govori, da u Srbiji nema viška zaposlenih, ne u bukvalnom smislu, nego ima manjka posla i kada su ga pitali da li će otpustiti ljude, rekao je - treba nam posao. Slažem se, u Srbiji je ključno da pokrenemo privrednu aktivnost i da prnađemo posao.
Ostaviću realni sektor po strani, a posvetiću se jer igrom slučaja se bavim javnim sektorom. Govoriću o koncepciji i funkcionisanju javnih preduzeća u Srbiji. Moja sugestija za vas je da bi bilo veoma uputno da pred narodne poslanike za recimo, mesec ili dva izađete i kažete, sa jednim pokaznim primerom i građanima Srbije, imamo ta i ta velika javna preduzeća, ona zapošljavaju toliko i toliko ljudi, imenovali smo direktore u tim preduzećima, iza njih je jedna poslovna godina 2013.
Ti ljudi i ta javna preduzeća su ostvarili dobitak ili gubitak. Tačno kažemo koliko su ostvarili, kakav je taj dobitak i kakav je taj gubitak. Onda pred svima kažemo ovde – vaš domaći zadatak je za njih da EPS, Telekom, Pošta, i da ne nabrajam redom, imaju zadatak da u idućoj godini imaju dobit najmanje toliko i toliko i ta dobit ide u budžet Republike Srbije. Dobit koju javna preduzeća u Srbiji uplaćuju u budžet Republike Srbije je žalosna, jadna, smešna. Jedan EPS češki koji je u vlasništvu 2/3 Češke države, a 1/3 je strani partner uplaćuje godišnje 1,5 milijardi evra. Hoću da znam koliko uplaćuje naš EPS, hoću da znam koliko uplaćuje naš Telekom. Imam pravo to da kažem, jer sistem koji ja vodim uplatiće u budžet 27 miliona evra čisto neto dobiti. Kolega Ćirić je ovde, on je predstavnik opozicione političke partije, moj specijalni savetnik to može da potvrdi.
Investirali smo 46 miliona evra i zadržali smo koncept odgovornosti interne prema zaposlenima u najvišim standardima koje propisuje Evropa. Znači, ako možemo mi to da uradimo može to da uradi i Lutrija Srbije. Zašto ne može da uradi? Zašto ne mogu da urade ostala preduzeća?
Druga sugestija, sva javna preduzeća nisu ista, gospodine Sertiću. Ima ona koja posluju tržišno, znamo osam kriterijuma koji određuju tržišno poslovanje, ali postoje i ona koja su formirana ne da bi ostvarila dobit nego da bi odradila određene stvari za građane Srbije.
Molio bih vas da se pokrene inicijativa da dođe do promene Zakona o javnim preduzećima gde bismo precizno definisali i razvrstali ta javna preduzeća. Trenutno jedino po čemu se ona razlikuju je da imaju nadzorni odbor od tri ili pet članova. Smešna stvar, nebitna. Ili dvodobno ili jednodobno upravljanje, što apsolutno nije bitno. Moramo da znamo koja su to javna preduzeća koja posluju tržišno, koja su to koja ne posluju tržišno, ali neophodna su, i da definitivno unapred kažemo – da, ova javna preduzeća su neophodna državi Srbiji u tom i tom vremenskom periodu, ova nisu i ići ćemo u svojinsku transformaciju. To je moja sugestija za novi Zakon o javnim preduzećima.
Što se tiče izbora menadžmenta, direktora velikih javnih preduzeća, poštovani prijatelji, imam privilegiju da sarađujem, da se čujem sa ljudima koji vode velike multinacionalne kompanije. Zamislite kada bi neka velika multinacionalna kompanija, recimo Koka-Kola raspisala konkurs za direktora tog preduzeća. Ljudi bi se smejali. Za direktore javnih preduzeća dovode se ljudi koji imaju integritet, iza kojih stoji neposredni rezultat. Ti razgovori se vode godinama, pregovara se kao sa najeminentnijim, da bi me građani Srbije bolje shvatili, fudbalskim trenerima. Kada sam pričao sa ljudima iz Tošibe o tome, nasmejali su se i rekli – na takav konkurs bi u Japanu stiglo 20 miliona prijava, CV, koji potpuno ispunjavaju uslove. Znači, Zakon o javnim preduzećima i izbor direktora, rezultat i program poslovanja tog javnog preduzeća, te kompanije, a dole crveno podvučeno ta korporacija, ta kompanija, to javno preduzeće u narednoj poslovnoj godini ostvariće dobit toliku i toliku ili ako je imala poslovni gubitak, taj gubitak će biti smanjen za toliko i toliko. To je reper kako treba raditi i na koji način. Sve ovo drugo je popularna priča za građane Srbije, simpatična priča o departizaciji, nećemo da kažemo da je to čovek iz ove partije, ali ćemo ga naći na konkursu, ime mu se ne zna, prezime još manje, briljantno će odraditi neke stvari za nas, a onda će nestati, a mi ćemo reći – pa gospodo, nije on član naše političke partije. Ovo su neke moje praktične sugestije.
Što se tiče seta zakona koji prati javni sektor, ukazao bih na Zakon o javnim nabavkama. To vi vrlo dobro znate, kao i ja, da postoje uska grla i treba nešto raditi, ali bih vas molio da to ne rade, ne što umanjujem vrednost poslanika Skupštine Srbije u pisanju amandmana, u stručnosti, nego bi morali da rade ljudi neposredno iz tih velikih sistema ili onih manjih koji se dnevno suočavaju sa takvim problemima. To mora da bude korisna inicijativa. Istovremeno, jedan zakon koji je po meni bitan, to je Zakon o privrednim društvima koji je u ovoj Skupštini veoma brzo usvojen. Po meni zahteva potpunu preradu, jer ne predstavlja nikakav kontinuitet sa onim zakonom koji smo imali prethodno, pa ću vam navesti primer tzv. dvodobnog upravljanja u velikim javnim preduzećima.
Šta to znači praktično? Ja imam još šest izvršnih direktora. Taj zakon kaže da kada ja odem njih šest danas treba da se dogovore šta da rade, a on kaže – svako ima pravo da pokrene kakvu hoće inicijativu. Zamislite uslovno, pod znacima navoda, šest Srba koji pokušaju danas da se dogovore šta će da urade. govorim vam u operativnom smislu, zakon je loše urađen, nema kontinuitet sa našim zakonodavstvom koje je tretiralo privrednu problematiku i zahtevalo bi njegovo dorađivanje. To je taj zakonodavni okvir koji je nužno izmeniti.
Što se tiče ovog segmenta javnog, on može da bude neko ko bitno puni budžet Republike Srbije, potpuno sam u to ubeđen i više sam nego ubeđen. To ne znači da mi ne idemo u svojinsku transformaciju, to ne znači da ne koristimo model da u jedno veliko javno preduzeće uđe strani kapital. To je veoma poželjno. Ne znači da ne uđe ni strani menadžment, ali mi nešto smeta kod odlučivanja. Ostao bih kod ideje da država Srbija uvek ima tu zlatnu karticu kod odlučivanja. Ona je veoma bitna. Zašto? Reći ću vam, postoji jedan segment koga su se malopre kolege dotakle, to je finansijski segment, to su poslovne banke. Mi imamo pet ili šest banaka u kojima država Srbija ima vlasništvo. Vi to vrlo dobro znate, da ih ne nabrajam, Poštanska štedionica, Srpska banka, Jubmes, Komercijalna itd. Šta je sa tim bankama? Da li su to otuđena indijanska plemena, šta je to, države u državi? Šta je sa njihovom dobiti?
Mogu da vam kažem interesantan podatak. Ove četiri državne banke, uslovno državne, napravile su ove godine dobit ni polovinu one koju je imala Pošta Srbije. To je sramota. Postavlja se pitanje – čije smo mi to dugove namirivali u tim bankama? Država Srbija je vlasnik tih banaka, država Srbija je vlasnik paketa akcija u većini njih više od 50%. Prema tome, vi imate pravo, apsolutno pravo da na isti način razgovarate sa rukovodstvom tih banka kao i sa rukovodstvom javnih preduzeća. Od njih isto imamo pravo da tražimo da na kraju poslovne godine deo te dobiti koju odredimo bude uplaćen u budžet Republike Srbije.
Neću da govorim o tome kakva treba da bude kreditna politika u bankama koje su u državnom vlasništvu. Molim vas, kreditnu politiku, poslovnu politiku jedne banke utvrđuje skupština te banke, a u toj skupštini država Srbija ima većinu. Ako ne možemo to da radimo u stranim bankama, to je u redu, ali možemo u našim. To je jedna moja sugestija, jer bez tog spoja, bez harmonizovane kreditne, monetarne politike kursa teško da ćete imati prave instrumente za svoje delovanje i za svoj rad.
Kada sam već kod javnog sektora, napomenuo bih još nešto. imate već dovoljno iskustva kao predsednik Privredne komore i dosta ste se sretali upravo sa javnim sektorom. Nesporno je da postoji nešto što se zove autodestrukcija tih sistema. Imate sistem veliko javno preduzeće koje je monopolista, koje nema konkurenta na tržištu, a istovremeno se urušava.
Znači, to urušavanje tog sistema nije rezultat delovanja drugih sistema spolja, nije rezultat oštre konkurencije, nego slabosti unutar tih sistema. To je tzv. fenomen autodestrukcije tih sistema i on može u organizacionom kadrovskom smislu veoma brzo da se prevaziđe. Očekujem da vi taj problem možete da rešite ne duže od šest meseci. To su unutrašnje stvari. Te firme, te kompanije, ta preduzeća mogu da naprave takve organizacione šeme da izvedu odgovornost od vrha do dna, da povežu sve ne duže od šest meseci da bi mogle da se okrenu okruženju i da bi mogli da se nose sa konkurencijom koja će se pojavljivati na našem tržištu.
To su neke moje najdobronamernije sugestije za koje se nadam da ćete ih uzeti u razmatranja. One za cilj imaju prostu stvar. Šta je moj motiv? Pokretanje privredne aktivnosti, punjenje budžeta. To je način da uravnotežimo budžet. To je način, poštovani prijatelji, poštovani građani Srbije da neko ne razmišlja koliko i kada će mu biti smanjene plate i penzije.
Pre nego što dođemo do te tačke i da kažemo biće vam smanjene plate i penzije, moramo jasno pred građane Srbije da izađemo i da kažemo – da, učinili smo sve što smo mogli, otklonili smo sve slabosti koje su bile do nas, učinili smo sve ono da pokrenemo privrednu aktivnost. Vama želim uspeh u radu. Ova rečenica je bitna. Vaš uspeh biće uspeh svih nas. Ovo Srbija. Vaš neuspeh, samo vaš.

Gospođo Gojković, gospodine Dačiću, gospodine Vujoviću, poštovani narodni poslanici, građani Srbije koji pratite ovaj rad Skupštine, čuli smo dosta pohvalnih reči o gospodinu Vujoviću, ja mislim da čoveku tog respektabilnog znanja, ja bih rekao optimalnog životnog iskustv, je malo i nelagodno, ali i obavezujuće.
Dobro je čuti u ovoj Skupštini i lepe reči o nekome, tim pre, gospodin Dačić, reče u svom uvodnom izlaganju da od 2000. na ovamo, gospodin Vujović je bio predlog različitih političkih opcija. Ono što ih je spajalo, pretpostavljam je njegova stručnost. Mislim da je to i ključni razlog danas za njegovo imenovanje ministra finansija.
Ako mi dozvolite, gospodine Vujoviću, par nekih sugestija. Doći ćete na čelo Ministarstva finansija, ključnog ministarstva. To ministarstvo prožima sva ostala ministarstva, bez novca, bez upravljanja tokovima novca, jedna država ne funkcioniše. Posebno će biti bitna vaša saradnja sa ministrom privrede. Nadam se da ćete u prvim tim koricama preduzeti neke mere koje se tiču recimo i popravljanja tog zakonodavnog ambijenta.
Vi ste dobro upoznati da je Zakon o privrednim društvima donet relativno brzo, ja bih rekao ishitreno. Ljudi ga nisu dovoljno ni ispratili, tu su došle neke čudne stvari na videlo, jednostavno neke ključne funkcije u kompanijama, u korporacijama, u privrednim subjektima su ukinute, pomešane, pa recimo upravljačka funkcija koja je veoma bitna, ključna izjednačena je sa funkcijom nadzora za koju veoma dobro znamo šta znači. Mislim da bi tu valjalo malo poraditi.
Sledeći zakon koji je bitan za stvaranje ambijenta za normalno funkcionisanje privrednih subjekata je Zakon o javnim nabavkama. Imamo već godinu dana iskustva i mislim da je vreme da se pristupi nekim popravkama, uslovno rečeno popravkama, ali više bih voleo da to ne budu ljudi, uz sve uvažavanje iz ministarstava, da tu uključite ljude iz privrede, da uključite ljude iz javnih preduzeća, da čujete praktične primedbe gde su to uska grla u tom zakonu, šta je to ono što nas sprečava da do kraja idemo napred. Istovremeno, Zakon o javnim preduzećima, mislim da zaslužuje doradu.
Neće mi uvaženi poslanik Markićević uzeti za zlo, ali reći ću, rekao je da javna preduzeća koja imaju višak prihoda ili dobit treba raspustiti jer to nije poenta njihovog funkcionisanja, ne. Javna preduzeća moramo da diferenciramo, moramo da znamo koja su to javna preduzeća koja su neophodna državi Srbiji, ali istovremeno koja su to javna preduzeća koji su aktivni tržišni učesnici?
Javna preduzeća moramo da diferenciramo. Moramo da znamo koja su to javna preduzeća koja su neophodna državi Srbiji, ali istovremeno, koja su to javna preduzeća koji su aktivni tržišni učesnici? Preduzeća koja su aktivni tržišni učesnici apsolutno moraju da ispunjavaju uslov profitabilnosti, da ostvaruju dobit, da rastu, razvijaju se, investiraju.
Prema tome, u tom kontekstu, interesuje me, recimo, da li ste već razmišljali da pozovete, govorim praktično, vrlo korisno, direktora javnih preduzeća i da ih upitate – gospodo, imamo rezultate poslovanja za šest meseci, daj da vidim kako je ko radio, koliko je ko bio profitabilan i koliko će iduće godine da uplati u budžet Republike Srbije? Neka kovertira tu cifru, iza te cifre stoji, nije mnogo, ovako pričam apstraktno, ali ovo je ključno, da vidimo dotični direktor koliko garantuje da će iduće godine uplatiti u budžet Republike Srbije. To je za mene veoma bitna stvar.
Istovremeno, u vašoj nadležnosti su i Carina i Poreska uprava. Hajde da vidimo šta to ostvaruje Carina. Šta ostvaruje Poreska uprava? Tu su ti prihodi koji treba da potpune onu drugu prihodnu stranu budžeta na koju ja posebno ukazujem i tu je ključ. Naravno da je bitna i ova druga rashodna strana, ali tu i neke dobro plaćene knjigovođe mogu da nam daju rešenja. Ok, oni evidentiraju, ne stvaraju vrednost, aliovde, na ovoj prihodnoj strani krije se sve.
Interesuje me koliko u ovim prvim koracima vidite da možete, nedavno je premijer Vučić, čini mi se, rekao da od javnih preduzeća očekuje nekih 100 miliona evra. Interesuje me, da li ste razmišljali na tu temu, pretpostavljam da jeste i da li ćete to praktično uraditi?
Što se tiče preduzeća u restrukturiranju, vi ste tu obavili određeni deo posla, očekujemo da aktivno sarađujete sa ministrom privrede i da taj posao privedemo kraju.
Ono što može da iziđe iz ekonomske zone sumraka privrede, neka izađe, ono što ne može neće izaći i to je ključno, a i taj posao, još jedna sugestija naravno, dobronamerna, moramo da odradimo na način da svako od tih preduzeća tretiramo pojedinačno ili ste to u onom zakonu kada ste obrazlagali i naveli. Ona su specifična, zahtevaju puno truda, slažem se, zaista puno energije, puno truda, ali ako se taj trud uloži mislim da možemo nešto spasiti od svega toga.
Ono što bih posebno istakao, to je angažovanje na toj prihodnoj strani. Ovde se već licitira sa smanjenjem plata i penzija. Ne treba prejudicirati stvari, to nas demobiliše, hajde prvo da uradimo sve što možemo na ovoj prihodnoj stvari. Kažemo, popravljamo fiskalnu disciplinu, zatežemo je, Carina je dobra, naplaćuje, ništa ne može da joj prođe, Poreska uprava fantastično radi, naplaćujemo sve, proširujemo krug poreskih obveznika, snižavamo stope, činimo neke ključne stvari.
Kada sve to uradimo i konstatujemo taj deficit koji se isprečio iznad nas, ide gore ili ne ide, smanjujemo ga, onda možemo da govorimo o svim ostalim stvarima. Onda možemo da pričamo o pravednosti, o pravdi, o načinu kako da prebacimo taj teret. Mislim da je to priča za naredna dva ili tri meseca. Hajde da u ovom periodu da pokušamo da odradimo ovaj posao, ponavljam, vi i budući ministar privrede imate najteži zadatak.
Što se tiče poslaničke grupe PUPS, mi ćemo glasati za vaše izbore. Hvala.

Uvaženi gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege, pred nama su zakonska rešenja koja dotiču ne tako mali broj privrednih subjekata. Tačan broj mislim da ni sada ne znamo, ni onih u restrukturiranju, niti onih koji su predmet promene vlasničke strukture ili privatizacije, ali dobro, usaglasićemo se oko broja. Ne znamo možda ni tačan broj zaposlenih, ali nije mali. Svi ti ljudi danas sa pažnjom iščekuju ovo.
Kad kažem sa pažnjom iščekuju, nisam rekao očekuju, jer su ovi gotovo deceniju i po u stanju iščekivanja. Stanje iščekivanja dovodi do demobilizacije, dezorijentisanosti i suprotno od onog što je stanje jednog normalnog očekivanja, što bi bila normalna mobilizacija, normalna privredna aktivnost.
Ova preduzeća trenutno su po strani. Ona su u nekoj privrednoj zoni sumraka i nadam se da ćemo ovim zakonskim rešenjima pokušati da ih vratimo.
Slušao sam pažljivo gospodina ministra. Pomoglo mi je i izlaganje uvažene koleginice. Stekao sam punu sliku o ovim zakonskim rešenjima. Nešto malo sam pročitao i pratio i mogu da izrazim uverenje da će ovo biti pomak u rešenju ovog, rekao bih, velikog problema.
Jedno novo zakonsko rešenje govori o prodaju imovine ovih preduzeća i kažu novo zakonsko. Podsetio bih vas samo, gospodine ministre, možda ćete se složiti samnom, da je način privatizacije u Srbiji uglavnom išao u tom pravcu da se kupovala imovina preduzeća i upravo zato što se kupovala imovina preduzeća, naš bruto društveni proizvod danas jedva doseže 60% onoga iz 1989. godine.
Zarađivačka sposobnost preduzeća bila je u drugom planu. Sposobnost tih preduzeća da rade, da zarađuju bila je nebitna. Ovo je bitno zbog gledalaca koji nas prate. Uglavnom su ljudi kupovali i ranije samo imovinu preduzeća. Bilo je interesantno ono koje ima poslovnu zgradu koja može da se sruši i tu ćemo da sazidamo 100 ili 200 hiljada kvadrata koje danas ne možemo da prodamo. Prema tome, ovo zakonsko rešenje, samo nešto ozakonjava, što je inače bila praksa.
Uvaženi profesor Jovan Ranković je to definisao. Kaže, kupovala se imovina preduzeća, dugovi su ostajali državi, a radnici su dobijali socijalni program, što znači put pod noge.
Nadam se da će ovim zakonskim rešenjima ova agonija u kojoj se nalaze ovi privredni subjekti biti završena. Mi nemamo više vremena. Nemamo vremena da čekamo 15 i još 15 godina da bi tih stotinak hiljada ljudi, ovde mislim i na preduzeća u restrukturiranju, definitivno znali gde su.
Berlinski zid je pao davno. Iluzije da će svi biti bogati su srušene, ali i one poslednje, da će zadržati radna mesta. Izgleda da će i ona biti srušena.
Prema tome, ako ova zakonska rešenja, koja smatram da su dobra, okasnela ali dobra, primenimo, e sad, dolazimo upravo do te reči – primene, i najbolja zakonska rešenja ovde su uvek bila problem, ne ona kao takva, nego upravo njihova primena.
Koliko su u stanju subjekti na koje se odnose ta zakonska rešenja, mislim na državne organe, da se to u praksi realizuje, to će pokazati vreme. Tu je obaveza na vama, gospodine ministre, na agenciji, na svim ljudima.
Ono što je dobro u ovome svemu to je ta oročenost vremenska. Jednostavno, stavili smo reper do kada i kada to moramo da završimo. Do sada to nije bio slučaj.
Što se tiče tih stečaja, jasno je kako su se odvijali, na koji način, u kojim rokovima. Sve smo mi to znali. Ova Skupština je usvajala zakonska rešenja. Ovde su sedeli ljudi i svaki put su svi bili veoma zadovoljni tim novim zakonskim rešenjima. Ona su bila najbolja moguća. Da li su bila, govore 24 sporne privatizacije. Ne bih se bavio njima da li su sporne ili nesporne, za mene je mnogo bitnije kao za nekog ko se bavi privredom da li su bile uspešne ili neuspešne. Ovde je najmanje bitno ko će biti vlasnik. Bitno je da li ćemo uspeti neke od tih privrednih subjekata da stavimo na noge, da li ćemo ih uključiti u sistem, da li će ona početi da privređuju, da li će ti ljudi moći da ostvare svoje zarade, a budžet Srbije da bude adekvatno punjen. To je poenta.
Sve ovo što mi radimo je jedno sredstvo. Osnovni cilj je ovo – pokretanje privredne aktivnosti. Pred nama je taj ključni i bitni cilj.
Mislim da niko u ovoj sali neće biti protiv ovakvih rešenja. Naravno, očekujemo i amandmane na pojedine stvari koji će u znatnoj meri doprineti. Mislim da treba da ih prihvatimo tamo gde god postoji argumentovano obrazloženje da nešto može da se popravi, jer nam je zajednički cilj da ovaj posao privedemo kraju.
Ovo nije politički poen ni jedne političke partije, niti treba da bude. To je ostatak nečeg, stoji nam tu i mi to moramo da rešimo što je pre moguće.
Ne bih dužio. Poslanička grupa PUPS u danu za glasanje daće podršku ovim zakonskim rešenjima. Pomno će pratiti kako se ona u praksi sprovode.
Na kraju ponovo taj apel. Apelujem na vas, na vaše saradnike, na određene institucije da nije dovoljno da to izglasamo. Najmanje je to bitno. Bitno je, naravno, ali kako ćemo to u praksi realizovati, tu moramo da uložimo celokupnu energiju. Hvala vam.

Cilj jedne korporacije ili kompanije je da bude profitabilna, da raste i razvija se, da investira i da bude društveno odgovorna prema zaposlenima i svom okruženju.
Ovo mi je jedinstvena prilika da me građani Srbije čuju, da razbijemo neke zablude. „Pošta“ nije monopolista, „Pošta“ je tržišno pozicionirano preduzeće. „Pošta“ je profitabilna. Tu je kolega Ćirić koji ovo sve može da potvrdi. Neto dobit, poštovani prijatelji, iz 2012. godine od 11 miliona evra uvećana je u 2013. godini na preko 25 miliona evra, investicije od 45 miliona evra sopstvenih sredstava i izmirene sve obaveze prema zaposlenima.
Danas smo imali Nadzorni odbor i mogu da vas obavestim da je poslovni dobitak, ovo je veoma bitno i za građane Srbije, ove kuće za šest meseci veći za 60%, poslovni dobitak u odnosu na prethodnu godinu.
Cilj ove Vlade, ne samo ove Vlade, nego svih nas ovde su rezultati i odgovornost. To su ciljevi sa kojima možemo da napravimo pomake. Da li će neko biti direktor javnog preduzeća ili neće, odlučiće Vlada Srbije, ali poštovaće te rezultate.
Što se tiče mene i poslaničke grupe, naša podrška je principijelna, naša podrška je jedan koncept koji je utemeljen u ovoj Skupštini, izložen od strane premijer i ona je suviše krupna da bi se vezivala za jednu takvu sitnu stvar, kao što je direktor javnog preduzeća. Za mene je to čast i odgovornost.