Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodine predsedniče, predlagaču, dozvolite da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naše mišljenje o predloženim izmenama i dopuna Zakona o radu.
Kao što smo to naglasili u našem izbornom programu SVM zaista želi da aktivno doprinese izgradnji jedne normalne države, kako smo to formulisali. Mi iskreno želimo da živimo u jednoj zemlji koja svojim stanovnicima obezbeđuje životni standard koji je dosledan evropskom građaninu.
Zalažemo se za izgradnju zdravstvenog i socijalnog sistema koji su najpre zasnovani na demografskim parametrima. Očekujemo da se u skorijem periodu odradi celokupna i sveobuhvatna reforma u oblasti socijalnog osiguranja. Smatramo da je prilikom izrade zakonskih propisa o socijalnom osiguranju neophodno da svi mi i predlagači zakona u prvi plan stave motivisanje rađanja.
Kao što smo to čuli i u uvodnom izlaganju gospodina predsednika, predlagača ovog zakona, jedan od najvećih problema svih nas je da se broj građana Republike Srbije a između ostalog nažalost i vojvođanskih Mađara konstantno smanjuje. Osnovni razlog za iskazani pad broj stanovnika i za starenje populacije je veoma nizak nivo nataliteta.
Smatramo da je zbog toga neophodna izrada jedne potpune sveobuhvatne strategije za podsticanje rađanja i zaustavljanje depopulacije, ne samo da razgovaramo o raznim dokumentima i strategijama, već da se sedne i izradi jedan primenjivi dokument koji za svoj cilj treba da ima efikasnu pomoć kako porodicama tako i majkama sa decom.
Svi smo svesni da je praksa takozvanog porodičnog dodatka takva da su to uglavnom improvizovana ad hok rešenja, kako kad. Nekad kada se rodi beba, pričam o prvom detetu, Republika dala određeni iznos. Ranije su ovi koji žive na teritoriji AP Vojvodina primali od AP Vojvodine. Od ove godine oni ne primaju. Prošle godine je došlo do problema, bebe koje su rođene do septembra, ti roditelji su primili dodatak i oni koji su rođeni posle septembra nisu, očekuju da će to naknadno dobiti. Znači, smatramo da ova improvizovana ad hok rešenja nisu dobra, već da ako se izgradi zaista jedna dobra strategija, treba da se zameni dugoročnim, predvidivim sistemom podrške porodicama, da jednostavno mladi roditelji znaju šta mogu da očekuju, kakvu vrstu pomoći od države.
Porodica je osnovna ćelija društva i samo uravnotežene porodice su sposobne za izgradnju zdravog društva. Kao što sam to već spomenula, realna, tužna slika je da je, nažalost, dece u Republici Srbiji sve manje, da je broj abortusa ogroman, naročito broj abortusa među mlađim ženama. Mi smo kao žene imale priliku da slušamo predavanje na nekim seminarima i zaista je poražavajuće da smo imali samo zvanične podatke o namernim prekidima trudnoće koji su iz zvaničnih državnih klinika, a verovatno ih ima mnogo više u privatnim klinikama i da je ne tako davno, pre par godina, zvaničan broj namernih prekida trudnoće, abortusa i živo rođenih beba u toj godini bio skoro identičan.
Realna situacija u našoj zemlji je da se žene, naročito one visoko kvalifikovane, obrazovane, sve kasnije odlučuju za rađanje. Mnoge imaju veoma ozbiljne teškoće pri usklađivanju svojih porodičnih obaveza sa poslovnim. Neke od njih su, jednostavno, čak i primorane da biraju između majčinskih obaveza i svoje karijere.
Uzimajući upravo u obzir okolnosti ovih zaposlenih žena i potrebu da se obezbedi zaštita trudnoće kao zajedničku obavezu svih nas, kako državne tako i samog društva, potrebno je adekvatnije regulisanje nekoliko oblasti, kao što su na primer, spomenuto pravo na novčanu naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Ove nakande, najpre bi trebale da se isplaćuju redovno, a iznos bi trebalo da bude takav da zaista obezbeđuje održavanje dobrog zdravlja majke, odnosno žene i deteta, uz odgovarajući životni standard.
Drugi veliki problem o kome cenjeni predlagač nije pričao, pošto se ne tiče konkretno ovih izmena, ali tiče se situacije upravo trudnica je da nisu sve trudnice u tom položaju da imaju zdravu i laku trudnoću i mnoge od njih moraju da budu na takozvanom održavanju trudnoće ili na bolovanju.
Mi smo u ovom cenjenom domu već pričali o ovom problemu koji država još uvek nije uspela da reši. Planira se, ali nema adekvatnih sredstava i one koje su na bolovanju, odnosno održavanju trudnoće, uglavnom primaju 65% plate. Zaista nije u redu da u Srbiji danas još uvek nije svejedno da li je trudnica iz Beograda, Jagodine, ili živi u nekoj drugoj opštini.
Smatramo da je neophodno unaprediti ravnopravnost žena u radnoj snazi, kao i zdravlje i bezbednost majke i deteta i razvoj zaštite materinstva u našem domaćem pravu i praksi i ove predložene izmene i dopune, koje ćemo mi svakako podržati, su upravo jedan korak ka tome.
Pravo majki na porodiljsko odsustvo je nešto osnovno. To osnovno sredstvo da se zaštiti zdravlje majke i njenog deteta, odnosno ono o čemu, možda manje pričamo, pravo na porodiljsko odsustvo može da ima ne samo majka, već roditelj, znači bilo majka ili otac. Pravo roditelja na to porodiljsko odsustvo je sredstvo zaštite porodice.
Mene izuzetno raduje što se konačno u Narodnoj skupštini priča o pravu na dojenje, jer mislim da nismo imali prilike da razgovaramo o tome ovde. Pravo na dojenje generalno je izuzetno značajno, a naročito dojenje nakon povratka na posao, naročito u slučajevima povratka na posao pre isteka od godinu dana na porodiljsko odsustvo, jer dojenje je veoma bitan deo zaštite materinstva. Dojenje je izuzetno značajno za zdravlje, najpre za zdravlje deteta, pa i same majke.
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje, ukoliko je to moguće, da se beba doji do šest meseci i sa odgovarajućom komplementarnom hranom čak i do dve godine svog života. Zbog toga je zaista potrebno obezbediti ove pauze. U idealnom slučaju, bilo bi dobro da se radi o, ako se priča o tom vremenskom periodu, radnom vremenu dužem od šest sati, recimo, od osam sati, idealno bi bilo da se obezbede dve pauze, kako bi žena zaista mogla da podoji svoje dete.
Stoga, kao što sam rekla, poslanička grupa SVM svakako podržava ovaj predlog, mada je možda bilo bolje, kao što je sam predlagač rekao, da se možda konkretnije definiše, pošto u predlogu stoji jedna ili više pauza, znači, da li mislimo na jednu ili više pauza? Ukupno trajanje je ovde predloženo od 90 minuta. Mi smo predložili, pošto u razgovoru sa tim majkama, kada se priča o dve pauze, onda bi idealno bilo kada bi za to imali 120 minuta ili dva sata. Predlagač je dao objašnjenje da kada saberemo 90 minuta i 30 koji već postoje, onda dolazimo do te cifre od 120 ili od dva sata, ali smatram da i žene dojilje treba da ručaju, jer tih pola sata imaju da bi se hranile.
Mi smo predložili amandman. O njemu ćemo detaljnije pričati kada budemo pričali o ovom zakonu u pojedinostima. Smatramo da ove pauze treba da se računaju kao redovno radno vreme i da se plaćaju u skladu sa tim. Moram da naglasim da su novinari danas već pitali da li je to primenljivo u Srbiji, da li su poslodavci spremni da primene ove odredbe zakona. Mi smo tu da kažemo da je to pitanje za poslodavce i da se nadamo da će zakon zaista da zaživi u praksi.
Kao što ste vi rekli, gospodine Stefanoviću, iz predloženih izmena i dopuna neke stvari nisu baš potpuno jasne, odnosno nedvosmislene. Odnosno ne vidi se da li se predlaže dnevna pauza ili dnevne pauze, da li dojilja tu pauzu ili te pauze dobija ili ostvaruje na sopstveni zahtev, znači, da li je to obavezno ili ona mora da se izbori za to, da li ona sama na osnovu ovog predloga ima prava, to nije jasno, da traži jednu pauzu ili dve pauze, znači, da ona sama odluči. Da li ona sama odlučuje da li možda umesto ove jedne ili više pauza, kako vi to predlažete, jednostavno želi skraćenje radnog vremena, pošto je i to u samom predlogu? Pretpostavljam da ste vi mislili na ovo da dojilja sama to odlučuje, ali bih volela da to malo razjasnite.
Ono o čemu nismo razgovarali i čega nema u predlogu je, a pretpostavljam da neće biti tako, pošto toga nema, da li će poslodavci biti obavezni da obezbede prostorije za ličnu higijenu, znači, prostorije gde bi se dojile bebe ili se najverovatnije, a pretpostavljam da je drugi slučaj, misli na to da će majke iskoristiti ove pauze, ovo vreme, da odu kući, da tamo podoje dete i da se vrate. Možda smo i zbog toga trebali da razmislimo o dve malo duže pauze. Odavde se ne vidi gde će se to dojenje vršiti i da li će neko doneti bebu na radno mesto, da li će tu biti adekvatnih uslova, prostorija. Ima tu dosta nejasnoća.
Zanimljivo je i mišljenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, gospođe Nevene Petrušić, koja je stigla u Narodnu skupštinu čini mi se juče ili prekjuče. Upravo ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o radu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti predlaže i neke specifičnosti. Ona kaže da bi trebalo predložiti posebna pravila npr. za zaposlene majke čije je radno vreme kraće od šest sati, jer mi smo se ovde bazirali samo na one koje rade duže od šest sati ili, što je vrlo zanimljivo, zaista nismo razgovarali o tome, nije se razmišljalo o tome, ali nije kasno do usvajanja zakona.
Trebalo je razmišljati o dužim pauzama za majke koje su rodile npr. blizance, ili čak više od dvoje dece, kao i za one koje su prevremeno rodile svoje dete i ono što nedostaje su i usvojitelji koji, takođe, treba da hrane malu decu koju su usvojili.
Značajno je, pored zabrane, otkaz ugovora o radu. Nismo razgovarali, a vrlo je značajno pitanje, da kada roditelj, uglavnom majka, iskoristi porodiljsko odsustvo i kada se vrati sa tog porodiljskog odsustva, izuzetno je značajno da se ona vrati na isto radno mesto, ili bar na radno mesto sa istim uslovima i, naravno, sa istom platom i to odmah po povratku sa odsustva. Trebalo je i to nekako regulisati, da žena ili muškarac, ja volim da kažem i muškarac, mada po statistikama znamo da bez obzira što postoji ova mogućnost, u Republici Srbiji je izuzetno nizak procenat onih muškaraca koji koriste svoje pravo na porodiljsko odsustvo, da se oni vrate na odgovarajuće radno mesto, sa istom platom.
Nažalost, praksa je najčešće takva da se roditelj, uglavnom majka, zaposlena žena koja se vrati sa porodiljskog odsustva, bilo ranije, bilo po isteku 12 meseci, ona uglavnom bude raspoređena na neko drugo radno mesto, na manje plaćeno radno mesto ili na neodgovarajući posao, tako da apelujem da je možda trebalo razmišljati o tome da se zakonom izričito prizna pravo zaposlenog roditelja da, kada se vrati sa porodiljskog odsustva, poslodavac jednostavno mora da obezbedi da ta osoba radi iste poslove koje je radila i pre odlaska na porodiljsko odsustvo. Naravno, postoji mogućnost, i verovatno bi se na ovo pozivali i poslodavci, da npr. u međuvremenu prestane potreba za obavljanjem tih poslova, ali i tada bi trebalo naći rešenje da se ponude poslovi čiji uslovi nikako ne mogu biti nepovoljniji od uslova onih prethodnih poslova koje su radile pre odlaska na porodiljsko odsustvo.
Odsustvo sa posla zbog trudnoći ili roditeljstva, takođe ne bi trebalo nikog da sputava, kao što ste to naglasili, u razvoju karijere, odnosno da bude smetnja, recimo, za izbor u više zvanje, napredovanje uz stručno usavršavanje, kao ni osnov za raspoređivanje na neodgovarajuće poslove i otkaz ugovora o radu.
Ovde bih naglasila i ono o čemu se isto u našoj javnosti malo raspravlja, a što predlažu same majke iz iskustva sa bebama, da bi se posle par meseci one vrlo rado vratile na posao, možda za početak sa nepunim radnim vremenom, tzv. "part tajm džob" i ta mogućnost postoji u našem Zakonu o radu. Nažalost, praksa koja živi je potpuno drugačija, zato što su u tim situacijama poslodavci obavezni da plaćaju pune poreze i doprinose kao da je puno radno vreme. Naravno, ovo se čini potpuno besmislenim za njih i obeshrabrujuće, zbog neisplativosti.
Garancija za trudne žene i žene nakon porođaja da neće izgubiti posao, osnovna je komponenta zaštite materinstva. Za trudnice i majke je izuzetno značajno da znaju da će im biti sačuvan posao. Želela bih da podvučem i zaista da naglasim da materinstvo nikako ne sme biti osnov diskriminacije u zapošljavanju, uključujući i mogućnost zapošljavanja.
Prvobitni cilj ovih predloženih izmena i dopuna je da se upravo tim trudnicama, koje su zasnovale radni odnos na određeno vreme, obezbedi opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, i to kako za vreme trudnoće tako i za vreme porodiljskog odsustva. Ova izmena, kao što smo čuli, dobro je što neće nikako oštetiti poslodavce, pošto će isplate zarade ići na teret budžeta.
Kao neko ko aktivno učestvuje u radu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, želela bih samo da podsetim da je Republika Srbija članica Saveta Evrope i da od 47 zemalja članica, neke jesu neke nisu članice EU, i neke jesu neke nisu uvele zajedničko porodiljsko odsustvo. Možda bi u bliskoj budućnosti trebalo razmišljati i o tome da uvedemo podeljeno porodiljsko odsustvo za roditelje, da uvedemo nekoliko meseci koje bi morali da iskoriste očevi.
Postoji značajna razlika, upravo zbog ovoga, u zemljama članicama Saveta Evrope, između plata muškaraca i žena, pa kasnije i penzija, baš zbog toga što se žene, verujte i u drugim evropskim zemljama, suočavaju sa teškoćama prilikom povratka na tržište rada. Naravno, ovo je uglavnom posle perioda posle porođaja, porodiljskog odsustva. Njima je teže da nađu posao i vraćaju se na manje plaćene poslove. Zbog toga imaju te manje ispade u svojim karijerama, manje plate, a samim tim i niže penzije. Sve ovo naglašavam upravo zbog toga što su žene potpuno diskriminisane na tržištu rada.
Da zaokružim, LSV će podržati ove izmene i dopune. Drago nam je što zajedno sa svima, pretpostavljam, možemo da učestvujemo u izmeni, pa i u poboljšanju zakonskih rešenja i u unapređenju zaštite i položaja zaposlenih trudnica, majki i roditelja. Iskreno se nadam da u praksi neće doći do problema u sprovođenju ovog zakona. Naravno, zajedno ćemo raditi na praćenju sprovođenja, ali smo svesni da neće svi poslodavci oberučke prihvatiti ove predloge i verovatno da ćemo onda čuti i neke kritike.
Nadamo se da će ova rešenja u budućnosti zaista obezbediti bolju zaštitu materinstva, veću sigurnost radnih mesta za trudnice i roditelje, da će smanjiti razlike u radnom angažovanju žena sa i bez dece i da će se jednostavno sprečiti diskriminacija na poslu na osnovu pola. Zahvaljujem.