Postavljam pitanje, po kom kriterijumu je odlučivano? Da li je neko uopšte pogledao demografsku kartu, koji će projekti biti od prioritetnog značaja i koji su to 325 projekata?
Ubeđen sam, učestvujem u političkom životu Srbije, shodno veličini svoje političke partije, da su oni ljudi koji su imali politički uticaj u svojim lokalnim sredinama, obezbedili preko veza iz ministarstava, finansiranje tih lokalnih samouprava. Dakle bez sistemskog rešavanja problema, ušlo se u rešavanje problema građevinske industrije, uz obećanje da će se smanjiti broj nezaposlenih.
Imam ovde neke izvoda govora koji su bili pušteni u javnost 2010. godine, za vreme donošenja ovog zakona, ministra koji kaže da bi za svaki uložen dinar u oblast građevine, dobili bismo tri dinara za investicije u druge sektore privrede. Svako novo radno mesto da bi dobilo četiri nova radna mesta u granama koje je podržavaju. Upravo to kažem 100.000 građevinaca je ostalo bez posla u prethodnom periodu.
Ne možemo govoriti o nekim efikasnim efektima ovog zakona, pogotovo kada je u pitanju zapošljavanje. Čak i da je sve idealno na ovom planu, mi se susrećemo sa drugim problemom. Relevantne organizacije koje se bave nadzorom javnih finansija, recimo, Koalicija za nadzor javnih finansija i Transparentnost Srbija smatraju da je Zakon o podsticanju građevinske industrije Srbije u uslovima ekonomske krize neustavan. Oni su čak i podneli Ustavnom sudu na ocenu ustavnost ovog zakona. Smatraju da su odredbe ovog zakona u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Srbije, Sporazumom o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi CEFTA 2006. godine i SSP sa EU. Opravdanje za produženje važenja ovog zakona ovoj Vladi nalazi se u tome što su objekti koji su već počeli da se grade ostali na vetrometini i ne možemo ih prepustiti nemaru, već se moraju završiti.
Međutim, ukoliko je kasnije bio suspendovan zakon, odnosno ta odredba da se suspenduje Zakon o javnim nabavkama, pitam i vladajuću koaliciju, zbog čega nije po ubrzanoj proceduri doneti Zakon o javnim nabavkama, kako bi se sprečile sve eventualne zloupotrebe buduće u borbi protiv korupcije, koju svakako podržava SPO iako je opoziciona stranka? Dakle, što se nije požurilo sa Zakonom o javnim nabavkama, a zatim produžilo važenje i Zakona o podsticanju građevinske industrije u uslovima negativnih efekata svetske ekonomske krize? Da je ovaj zakon zaista imao dobre efekte, ne bismo došli u situaciju kojoj jesmo da ova Vlada plaća dugove prethodne Vlade?
Znamo i sada to poprilično jasno vidimo da je i osnova za donošenje jednog ovakvog zakona, bez obzira na sve primedbe relevantnih nevladinih organizacija, koje se bave sektorom javnih finansija, da je baza za donošenje ovakvog zakona ležala u tome što su se bližili parlamentarni izbori. Na tim parlamentarnim izborima političke stranke i ja ne amnestiram, naprotiv, pitam i onaj deo sadašnje Vlade, koji je bio deo i prethodne Vlade i koji je imao veliki politički uticaj i koji je, svi to dobro znamo, imao lokalne moćnike preko kojih je finansirao svoju kampanju i na kojoj je bazirao svoju kampanju, zbog čega je Srbiju doveo u ovu situaciju da sadašnja Vlada plaća dugove projekata koji su poslužili samo političkom promovisanju određenih partija? Otkud tolika neodgovornost, a znaju u parlamentu da se zaklinju kako su odgovorni i kako su oni politička snaga koja će da dovede do ravnomernog regionalnog razvoja, koja će decentralizovati Srbiju i koja će urediti Srbiju po evropskom modelu?
Koalicija za nadzor javnih finansija i Transparentnost Srbija pozivaju Ustavni sud da prihvati inicijativu i obustavi primenu Zakona o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize i donese odluku kojom se taj štetan i korumpcionaški zakon proglašava neustavnim i stavlja van pravne snage.
Dakle, ovo su relevantni podnosioci inicijative, "Toplički centar za demokratiju i ljudska prava", Prokuplje, "Centar za razvoj neprofitnog sektora", Beograd, "Građanska čitaonica Pirgos", Pirot, "Užički centar za ljudska prava i demokratiju", "Resurs centar", Majdanpek, "Beogradski centar za ljudska prava" i "Transparentnost Srbija".
U onim najavama iz 2010. godine, dolazimo do toga, pošto sam ja pogledao šta je bivši ministar govorio prilikom donošenja ovog zakona, da će se finansirati projekti za izgradnju škola i obdaništa, bolnica i drugih zdravstvenih ustanova, stanova, autoputeva i drugih državnih puteva, sportskih objekata, objekata za upotrebe obavljanja delatnosti filskulture i drugih objekata od javnog značaja. Svi smo svedoci, ovde sedimo u parlamentu. Pitam građane Srbije - koliko su oni to videli škola i obdaništa u poslednjim godinama da su izgrađeni u Srbiji, koliko
zdravstvenih ustanova, bolnica, koliko autoputeva i drugih državnih puteva, koliko sportskih objekata?
Znamo kako je prošao stadion Borca u Čačku. Znamo da se krenulo sa gradnjom, da prethodna Vlada nije obezbedila dovoljna sredstva i da će sada teret plaćanja njihovih predizbornih kampanja, dakle, jakih političkih stranaka iz tog perioda, koje su participirale i pitale se i u prethodnoj Vladi, kako što se pitaju i u ovoj Vladi, da će dugove koji su ostali iz njihovih političkih kampanja koje su vođene preko državne kase opet plaćati građani Srbije.
Kad se zaklinjemo u centralizaciju i ravnomerni regionalni razvoj, zašto nekada ne pomislimo o tome koliko je siromašan istok Srbije, koliko je siromašan jug Srbije, koliko je nestalo ljudi za poslednjih deset godina u Srbiji? Pet stotina hiljada ljudi je više umrlo nego što se rodilo. Da li je uzeta u obzir ta činjenica prilikom odobravanja projekta škola i obdaništa, bolnica, autoputeva, državnih puteva, sportskih objekata? Da li je to borba za decentralizaciju Srbije i ravnomerni regionalni razvoj?
Ja sam više, SPO, kao i DHSS, za to da onaj ministar i ona Vlada koja napušta položaje, kojoj ističe mandat, koja je smenjena sa vlasti, položi račun pred građanima Srbije. Bio bih srećniji kada bi u ovom parlamentu danas imao izveštaj koji su to projekti, koje su to opštine koje su finansirane u prethodnom periodu, koji su to gradonačelnici koji su dobijali sredstva iz budžeta Srbije da bi vodili svoje privatne kampanje, čijim parama su vodili te kampanje, zbog čega sadašnja Vlada mora da vadi kestenje iz vatre, bez obzira što smo mi opozicija, i da plaća dugove onog dela i one Vlade ili onih koalicionih partnera koji su i sada njihovi koalicioni partneri.
Zar je Srbija zemlja talac nekoliko političkih partija bez kojih ne može da se formira vlast? Zar ne može u Srbiji da se promeni sve iz korena? Zar ne možemo da počnemo iz početka? Zar ne možemo da napravimo političku scenu prema uzoru onog čoveka iz Veljkove Krajine, koji nema ni obdanište, nema ni školu? Zašto mora sve da se radi po političkom modelu, koliko nam pošalje centralna vlast sredstava, imamo dovoljno jaku političku vezu, toliko ćemo glasova i vlasti imati na izborima? To je začarani krug iz koga ne može da se izađe.
Zato je najbitnije u ovom momentu da svi oni projekti iz prethodnog perioda budu podložni proveri, da vidimo šta se uradilo, gde je ta projektna dokumentacija, gde je taj objekat koji se gradio, gde je tih 70% kojih je trebalo da dođe u budžet firme, na osnovu ovoga zakona domaće firme koja će podstaći i privredni rast, koja će podstaći i privredni oporavak Srbije. Ovako, sve ostaje mrtvo slovo na papiru.
Ne znam, ne mogu da kritikujem one od kojih nisam nikada ni očekivao da će u vremenu posle 5. oktobra kao opozicija moći da promene Srbiju. Mogu da kritikujem samo one od kojih sam očekivao da će posle 5. oktobra sve ono za šta smo se valjda borili deset godina pre tog 5. oktobra, pre 2000. godine, pokušati da sprovedu u delo.
Postali smo taoci političkih funkcija, centralističke vlasti. Postali smo taoci jednog umišljenog uverenja da je onaj benefit koji nudi pozicija ministra, pozicija poslanika, pozicija vlasti, nasledan, pa smo dozvolili da svi oni koji su posle 5. oktobra došli na vlast da menjaju, shvate da za njihov lični interes promena ne znači nikakvu korist, već je bolje preuzeti stari način vladanja i na isti način kao što je urušavana Srbija od 90-ih do 2000. godine, doduše, ne na isti način, jer su ono godine nesreće i rata, protiv kojih smo se zajedno borili, dozvolimo da se legalizuje kapital pojedinih ljudi koji su izašli iz Miloševićevog šinjela, iz njegovog establišmenta i sa njima sarađivati kako bismo zauzeli potpuno iste pozicije i moć koje su imali Miloševićevi ministri.
Kada je u pitanju zakon o konverziji, sve je to lepo, ali propustili smo godine. Propustili smo, od 5. oktobra do danas 12 godina, da primenimo zakon o restituciji.
Svi znamo šta od nas traži EU. To je SPO znao i 2000. godine, kada je govorio – donesite zakon o restituciji, ili je znao 1992. godine, kada je tada sa DS podneo zakon o vraćanju imovine crkvama i manastirima na KiM, pa je taj zakon u parlamentu usvojen, a kasnije ga je vratio Slobodan Milošević na ponovnu skupštinsku proceduru, jer je imao pravo na suspenzivni veto.
Sada se nalazimo u situaciji kada bez zakona o restituciji, treba da donesemo zakon o konverziji. Stalno govorim, bez sistemskog rešavanja problema, ne možemo rešiti nijedan problem. ne možemo rešiti problem, jer ova naša Srbija je toliko izranjena u poslednje dve decenije da liči na jedan meh kome se kože toliko istanjila da jedva drži vodu. Ukoliko zakrpite jednu rupu, povećate pritisak na drugoj rupi i onda bez sistemskog rešavanja svih problema, bez pravljenja Srbije na novim temeljima, potpuno drugačije od ove koju sada imamo, mislim da ne možemo lako i brzo krenuti napred.
Kada pogledam koja su bila obećanja 2008, 2010. godine od ministara, kada je u pitanju donošenje ovog zakona o podsticaju građevinske industrije u Srbiji, poprilično sam razočaran činjenicom da se sve svelo na jedno veliko pozorište, na jednu veliku masku i na velika obećanja. Zato smatram da je poslednji momenat kada je u pitanju bilo koji zakon, kada je u pitanju i ovaj zakon, kada je u pitanju sistemsko uređenje Srbije, da krenemo od zdravih temelja, da se više ništa ne gradi na propalim ruševinama loših i nesrećnih 20 godina prošlosti.
Još jednom ponavljam, ovaj zakon ima opravdanje za donošenje produženja važenja ovog zakona u tome što ne možemo ostaviti objekte nedovršene i što ne može nemarnost nekih prethodnih biti model po kojem će se ponašati neki budući, ali nećemo glasati za ovaj zakon zato što su negativni efekti prošlosti ovog zakona jasno ispoljeni, zato što nismo videli u prošlosti, prethodna vlada nam nije ranije donela dokaze na koji su način potrošena sredstva od ovih obezbeđenih sredstava, ili koje su firme dobile poslove iako su domaće firme, ili nismo dobili odgovore zašto tim domaćim firmama, uglavnom, nije plaćeno ono od posla što je urađeno?
Zato se pitamo – zašto je Srbija u ovom stanju? Sve dok se ne preuzme odgovornost, dok ne dobijemo izveštaj od svih prethodnih ministara, ne samo od prošle vlade, dok ne dobijemo izveštaj i od onih ministara koji nisu amnestirani, nadam se i to pitam ljude iz vladajućih političkih stranaka, ili najvažnije političku stranku u vlasti koji nisu amnestirani time što su postali deo nove vladajuće koalicije, dok ne polože račune pred ovim parlamentom, pred građanima Srbije, dok ne budemo videli na koji način su radili, dok ne budemo videli šta je sve ono iz prošlosti, čime su lošim zadužili građane Srbije, Srbija ne može krenuti u ekonomski oporavak.
Još jednom vam kažem, borba za centralizaciju nije da se iz beogradske kancelarije odlučuje od 325 projekata prema tome ko ima koliku političku moć na terenu. U Srbiji se susrećemo sa veoma i možda najznačajnijim problemom, a to je nestanak Srba u Srbiji. Ukoliko se ne budemo sa ovim izborili, ukoliko ne budemo podržavali prave projekte i donosili prave zakone, nema ni nacionalnog, ni duhovnog, ni biološkog oporavka Srbije. Hvala.