Mislim da je konfuzno sve od početka današnjeg radnog dana, dakle od 15,00 časova.
Prvo, sama priprema sednice u kojoj smo materijale dobili kasno. Spajanje tolikog broja tačaka da ne znamo da li govorimo o merama koje se tiču rebalansa ili o samom rebalansu budžeta. Vođenje sednice od strane potpredsednice parlamenta koje je bilo sve samo nije bilo u skladu sa Poslovnikom do rotacija u kojima pojedini šefovi poslaničkih grupa gube pravo da govore po redosledu koji je unapred utvrđen, a to je da manja poslanička grupa ima pravo pre da govori, nego što to ima veća poslanička grupa, u ovom slučaju URS.
Na početku sednice sam pitao, zbog čega ministri koji su pozvani da prisustvuju ovoj veoma važnoj, možda najvažnijoj sednici parlamenta u ovoj godini nisu prisutni? Odgovor predsednika parlamenta je bio da će doći. Odgovor predsednika parlamenta je bio da je samo dnevni red, i videću kakav je u jednoj tački, iostali će videti, pa je to razlog koji je nedovoljno jasan bio za mene kao obrazloženje zbog čega ministri, ili više od polovine ministara ne prisustvuje današnjoj sednici, a koji su pozvani.
Zbog toga bi, pošto je odgovornost ministara sigurno u ovom momentu najveća, uz odgovornost svih poslanika koji svoj posao obavljaju očigledno na pravi način, odgovornost ministara nalaže da oni sada sede u parlamentu i da prate diskusiju, sugestije, primedbe, sve ono što govori opozicija, ali i ono što govori pozicija.
Svaka politička partija pred izbore priča da ima najbolje stručnjake, da ima najbolje kadrove. Mi se nalazimo u jako lošoj situaciji i to nije posledica koju je prouzrokovala ova vlada, to je posledica '90-ih i nastavka vođenja neadekvatne politike posle 2000. godine, posle ubistva premijera Đinđića, dakle politike koja nije htela da se obračuna sa svim onim anomalijama koje su nam ostale iz '90-ih. Mnogi su tada pomislili posle 2000. godine da su javna preduzeća utočište partijskih kadrova, imali smo političke stranke koje nisu imale podršku u narodu, nisu imale izgrađenu infrastrukturu, ali su zato dolaskom na vlast stekli veliki deo plena i onda su svoju mrežu razvijali tako što su u javna preduzeća zapošljavali svoje kadrove.
Neka praksa se stvorila u Srbiji da sami sebi postavljamo prepreke, a onda ako kojim slučajem preskočimo te prepreke traži se na neki način od javnosti, od ostalih političkih aktera da sa ushićenjem govore o tom velikom uspehu što smo uspeli da pobedimo svoje gluposti.
Ne mogu biti ushićen, mogu priznati da je prosuto mnogo godina i da smo sada u situaciji da sve one namete koje prethodna Vlada, ili koje je polovina ove vlade natovarila na leđa građana Srbije, sada treba da skidamo i da kažemo da smo srećni i da smo veliki posao obavili. Ne.
Problem je u tome što se nikada sistemski nije prilazilo ni jednom problemu. Mi sada pričamo o tome kako ćemo ukinuti fiskalne kase, svi to pozdravljaju, pozdravlja Fiskalni savet, međutim, postavlja se pitanje zašto su uvođene fiskalne kase? Ako neko kaže, da je to bila potreba nekog drugog vremena, onda se pitam zbog čega ta polovina Vlade, koja je bila sastavni deo prethodne Vlade, tada nije govorila o potrebi ukidanja fiskalnih kasa.
Mi smo tek saznali od pojedinih stranaka sadašnje Vlade, koje su pretrčali iz prethodne u ovu vladu, da se Srbija nalazi u katastrofalnoj situaciji. Zbog čega tu istinu o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji građani Srbije nisu čuli u kampanji? Zbog čega nisu čuli ranije? Zato što je politička matematika govorila da ćemo ukoliko želimo da očuvamo ondašnju koalicionu idilu morati da prećutimo neke stvari. U tom prećutkivanju, i u kompromisima, mi smo došli u situaciju da hvalimo određene mere koje je trebalo mnogo, mnogo ranije, i koje je trebalo prethodna Vlada da učini, kao što su zamrzavanje plata u javnom sektoru, kao što je kratkoročna poreska reforma, kao što su predlozi zakona sa fiskalnim uticajem, ukidanje 138 taksi, oslobađanje evidencije malih preduzetnika fiskalnih kasa, kao i utvrđivanje zarade u javnom sektoru i privođenje fiskalnoj disciplini.
Međutim, bez obzira na sve te dobre mere, opet nije postojala volja zarad očuvanja mogućnosti da se i dalje građani Srbije na ovaj ili onaj način uključuju u davanje glasova onim političkim partijama kojim nude benefit, da li je to Zakonom o transferu sredstava lokalnim samoupravama, ili nekim drugim zakonima. Mi smo u situaciji da sada jednostavno ne postoji snaga u Srbiji koja može da kaže – sada je dosta.
Bez obzira na sve predložene mere kojih ima dobrih, i koje je pohvalio, evo ja ću reći, nije ocenio rđavim Fiskalni savet. Međutim, postavlja se pitanje, šta ćemo sa zakonima o fiskalnoj decentralizaciji? Taj zakon proizvodi javni dug.
Mi smo tada govorili da Srbija ne može da se decentralizuje sistemom slobodnog šestara, ne može da se decentralizuje statističkim regionima, ne može se decentralizovati dovođenjem pred Skupštinu ovakvih zakona. Ona se može decentralizovati promenom Ustava, snažnom voljom sistemski da se reše problemi u Srbiji, da se ljudima u lokalnim samoupravama da mogućnost da upravljaju svojim problemima, a ne da zloupotrebljavaju benefite koje im omogućava ovaj zakon.
Malopre sam dobio poruku od ljudi iz Babušnice. Ne znam da li je neko od vas skoro bio u Babušnici. Babušnica je razrovana. Babušnica nema put, ali zato članovi opštinskog veća, njih devet, imaju platu od 40.000 dinara, a sastaju se jedanput u tri meseca. Zato direktori javnih preduzeća, javnih ustanova imaju platu preko 100.000 dinara.
Dok sistemski ne budemo rešili sve ove stvari, ne možemo očekivati ni ekonomski oporavak Srbije. Sada vučemo za rukav MMF, Rusiju, hoćemo li dobiti 1,7 milijardi evra.
Takođe, negativni tonovi se osećaju u tome da se bez sistema dele ili će se deliti subvencije u budućnosti za poljoprivredu. Čuo sam da je jedan član Vlade rekao da su požari zahvatili određene delove Srbije, pa ćemo kroz subvencije to nekako da nadomestimo. Požari su druga stvar, osiguranje kuća seljaka je treća stvar, tako da ne možemo kompenzovati sve one propuste i ne stimulativnu politiku prema selu, time što ćemo kratkoročno dati seljaku osam ili već koliko milijardi, da bi pokrio svoje troškove.
Mi treba da se okrenemo selu na pravi način. Svedok sam kao i svi građani Srbije da je u kampanji najviše govoreno o tome da bi motor privrednog, ekonomskog i biološkog oporavka Srbije moralo biti selo. Apsolutno se slažem sa tim.
Međutim, u prethodnoj Vladi videli ste davane su subvencije stranim firmama, u tome nema ništa loše. Davane su subvencije, recimo "Gorenju" u Zaječaru, gotovo 10.000 po jednom radnom mestu, a seljak, ili jedno poljoprivredno gazdinstvo nije moglo da obezbedi sebi kredit. Zamislite, kada bi 10.000 eura bila kreditna pomoć jednom poljoprivrednom gazdinstvu. To nije jedno radno mesto, to je cela porodica.
Sve mere, bilo da je reč o restrikciji fiskalne politike, bilo da je reč o fiskalnim normama, bilo da je reč o zakonima sa fiskalnim uticajem sa aspekta nužnog prilagođavanja javnih finansija, tj. skresanja deficita i smanjenja zaduživanja, pokazaće se nedovoljnim. Tako misli i MMF i Fiskalni savet i stručna javnost.
Međutim, i tu je ministar Dinkić u pravu. Izuzetno je bio mali rok za kompletan uvid u javne finansije i to je opravdanje zbog čega se u neku ruku nije išlo duboko sa reformama. Sve ove reforme su u redu, pod jednim uslovom, šta ćemo kada bi nam neko odgovorio sa firmama gubitašima, šta ćemo sa prezaduženim, šta ćemo sa onim ljudima koji su zaposleni u javnom sektoru?
Takođe, smatramo da je povećanje PDV sa 18 na 20% mera koja može biti kratkoročna. Niko mi nije odgovorio, prethodnoj Vladi sam nekoliko puta postavio to pitanje, mediji su o tome pisali, voleo bih da mi neko iz ove vlade, evo ministar finansija odgovori, da li je istina to što mediji pišu, da tajkuni po osnovu poreza i doprinosa i ostalih obaveza duguju državi 5,5 milijardi evra? Povećanje PDV sa 18 na 20%, može biti kratkoročna mera ukoliko budemo vodili odgovornu socijalnu politiku i odgovornu politiku prema pravu i pravdi. Ne može potpuno ista kaznena i poreska mera biti primenjena tajkunu, dakle čoveku, koji ima basnoslovno bogatstvo, kao i jednom čoveku koji ima prosečna primanja, ili koji je siromah.
Dakle, ukoliko bismo oporezovali imovinu tajkuna, pogotovu onu koja nije privedena proizvodnji, mi bismo mogli da smanjimo namete sa leđa siromašnih ljudi i sa leđa proizvođača koji grcaju u dugovima.
Još jedno pitanje se nameće - otkud toliki disbalans između kvaliteta uslova rada u privatnom i javnom sektoru? Danas mlad, obrazovan čovek je degradiran. Njegovo jedino mesto mogućnosti napretka nalazi se u zaposlenju u javnom preduzeću. Čak iako mu je plata manja nego u privatnom sektoru, on u javnom preduzeću može napredovati slobodnije, u javnom preduzeću može ići na konkurse, na seminare, u javnom preduzeću može imati mentore. U privatnim firmama samo se broje sekunde. De fakto, sindikati i ne postoje.
Molim zbog mladih, obrazovanih ljudi, molim zbog svih onih koji su budućnost Srbije, koji nisu ideološki ostrašćeni, koji ne nose sve one posledice devedesetih ili poslednjih godina kompromisa, prekomponovanja političke scene, bacanje jedne političke partije sa leve na desnu stranu, kompromisa svake moguće vrste sa onima koji su u prethodnom periodu činili zlo, dakle, oni koji su neopterećeni, koji potpuno isto razmišljaju kao njihovi vršnjaci u metropolama EU, molim radi njih da se ovim problemom država posebno pozabavi.
Veoma je bitno da ni Fiskalni savet, a ni Vlada Republike Srbije nije uzela u budućnosti u obzir onaj deo obaveze države koji prozilazi iz Zakona o restituciji.
Dakle, s najboljom namerom, verujem Fiskalnom savetu, verujem MMF, verujem stručnoj javnosti, verujem i svako može da pročita makroekonomske analize i trendove, verujem ljudima koji su u struci, da se na ovom kursu nastavi i da pokušamo u sledećem periodu, za to ćete imati pomoć SPO u savetima i u pozitivnim kritikama, da izvadimo Srbiju iz ekonomske propasti. Hvala.