Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sada na kraju godine noći su predugačke. Svi čekamo dan, kada će svetlost dana savladati tamu noći. Nalazimo se u mraku, ali živimo u nadi da idemo prema svetlosti. Ta namera se odražava na politiku naše zemlje, suočavamo se sa velikim teškoćama, ali se nadamo lepšoj budućnosti. Ta vera nas ohrabruje, daje nam snagu da tražimo put izlaza iz društvene krize.
Teško je sada govoriti o rezoluciji a da ne kažemo ništa o okolnostima u kojima je nastala kao posledica zbira političkih zbivanja. Srbija ima burnu i tešku istoriju, koja obiluje ratovima, krvoprolićem, razmenama stanovništva, velikim brojem izbeglih i raseljenih lica. Posledica svega toga je današnja situacija sa katastrofalnom ekonomskom situacijom, sa ubedljivo najgorom privatizacijom, sa rekordnom stopom nezaposlenosti. Sve je to deo života Srbije, kao i momenat sučeljavanja sa tom stvarnošću i raskid sa dosadašnjom politikom.
Stigli smo do prekretnice u životu naše države, kada ćemo se okrenuti prema budućnosti, a prošlost moramo istražiti kroz lupu realnosti, jer zemlja koja nema prošlosti, ostaće i bez budućnosti. Došli smo na raskrsnicu gde možemo izabrati put, pravi, koji vodi do cilja ili drugi put koji je popločan dobrim namerama, a znamo kuda nas vodi.
Mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine smo se oduvek zalagali za evropske vrednosti, za izgradnju demokratskog društva, zasnovan na vladavini prava i poštovanju ljudskih i manjinskih prava, principa tržišne ekonomije kao izgradnji delotvornih državnih institucija, u skladu sa kriterijumima pridruživanja EU.
Ovde treba da istaknem da se takođe zalažemo za sprovođenje Briselskog sporazuma, da podržavamo legalnu i institucionalnu borbu srpskog naroda na KiM, njihovu reintegraciju u legalne društvene tokove i što bržu integraciju u EU. Ja sam to njima i lično rekao, i na severu i na jugu, kad smo imali čast da tamo gostujemo u delegaciji Narodne skupštine Republike Srbije.
Naravno, ima i takvih koji razmišljaju na suprotan način, koji u EU vide đavola, koji u izborima pozivaju na bojkot, koji teraju na barikade. U demokratskoj državi imaju pravo da iznose svoje stavove i siguran sam da će danas, po najavi, dugačko i široko, interpretirati svoje teorije, naravno, prikazujući da je to najsvetliji put ka večitoj slavi. Ne želim da kažem iz koje pobude to rade, ali, jasno vidim kuda će dospeti skupljajući jeftine političke poene na takav način.
Mi iz AP Vojvodine na ove promene gledamo iz potpuno drugog ugla, pošto smo uvek pripadali Evropi i ne možemo zamisliti budućnost naše zemlje izvan tih okvira. Osećamo i znamo da su ideje za koje se zalažemo već više od 20 godina toliko jake i argumentovane da trenutna vlast ne može da ih zaobilazi nego je prinuđena da ih usvoji i da ih pokazuje kao svoje.
Nama je drago da je posle višedecenijskog protivljenja pobedio zdrav razum i prihvatanje neophodnosti približavanja EU. Mi vas u tome možemo samo podržati. Ubeđen sam da čak i oni koji su još uvek protivnici ove politike to čine samo iz doslednosti starim principima, da već i sami vide da su u ćorsokaku, ali da nemaju društvene snage da priznaju da su pogrešili i samo je pitanje vremena da nam se i oni pridruže.
Formirana je radna grupa 29. avgusta ove godine od 11 članova u okviru Odbora za evropske integracije, sa ciljem da izradimo dokument koji će da reguliše odnose na relaciji Vlada – Narodna skupština Republike Srbije – odbori. Tokom proteklih nekoliko meseci smo mnogo diskutovali i raspravljali. Napisali smo teze, skraćivali, popravljali, usavršavali. Trudili smo se da se svaka ideja doradi do te mere da na kraju bude prihvaćena konsenzusom. Kada to nije bilo moguće, onda većinom. Par ideja bi bilo dobro još ugraditi, ali nismo mogli da se dogovorimo oko podrške.
Meni je lično žao da nije prošla ideja da poljoprivredu proglasimo granom izrazito velikog značaja. To bi bilo svakako opravdano, jer danas Srbija živi samo od poljoprivrede. Ako nakon pridruživanja ne možemo sačuvati našu siromašnu poljoprivredu od evropske konkurencije, ako nam ta strateška grana padne, mi ćemo biti izloženi svima na milost i nemilost. Trebali smo izaći poljoprivredi u susret i sačuvati je, jer bez strateške grane proizvodnje hrane nemamo šanse da opstanemo.
Takođe je šteta da nismo mogli da uvrstimo član prema kojem bi predstavnik Odbora za evropske integracije mogao učestvovati u radu Saveta koordinacionog tela za proces pristupanja Republike Srbije EU. Plašim se da će bez toga naš odbor biti neblagovremeno obavešten o veoma bitnim dešavanjima i nećemo moći da pravilno reagujemo u svakom momentu.
Vodila se dugačka rasprava kako da se ovaj dokument zove – deklaracija, rezolucija, deklaracija-rezolucija, ili nešto četvrto. Trudili smo se da sam sadržaj dokumenta bude u potpunosti u skladu sa naslovom. Morali smo naći kompromis, da dokument ne bude suviše glomazan, a da ipak sadrži sva načela koja su od značaja u postupku pridruživanja. Trudili smo se, pored definisanja tačnih odnosa integracija, da na Skupštini Republike Srbije ipak ne dolazi u podređeni položaj, da bez obzira na činjenicu da Vlada vodi pregovore, Skupština je ipak najviše društveno-političko telo ove zemlje.
Pored ovoga, vodili smo računa i o ustavnim društvenim organizacijama u civilnoj sferi. Jako je teško i ovde naći kompromis, da ne idemo suviše široko i duboko, jer će u tom slučaju sistem biti trom, preglomazan i nemoćan.
Mislim da smo nakon dugih i korisnih rasprava našli najpogodniji kompromis koji zadovoljava sve zahteve.
Upoređivali smo slične dokumente raznih zemalja, onih koji su već članice EU i koje su još u fazi pridruživanja. Ti dokumenti se, naravno, bitno razlikuju, pre svega, zbog različitosti država, a sa druge strane sa vremenom se sve menja. Na primer, zemlje koje su članice EU sada ne bi mogle uspešno da se ponovo pridružuju, bar ne starim putem i ne na takav način. Vremena se menjaju, kriterijumi su sve strožiji, izazovi su sve veći, ali svaka zemlja ima svoj put, a mi imamo zadatak da nađemo naš put.
Molim sve moje kolege i koleginice, narodne poslanike, da i danas postupimo po čistoj savesti i da svi skupa pošaljemo poruku EU da smo njihovi prijatelji i da ponovo želimo da budemo zajedno u evropskoj državi sa ostalim zemljama zapadnog Balkana. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici. Pitanje obnavljanja stanovništva i povećanje nataliteta ne može biti ostvareno samo jednom merom. Problem je kompleksan i zahteva sveobuhvatne mere, kao što su olakšice u stambenoj politici, kreditnoj politici, poreskoj politici, politici zapošljavanja.
Potrebno je preduzeti nešto konkretno kako bi se natalitet oprezno i postepeno podsticao. Ključnu ulogu u podsticanju povećanja nataliteta mora da vodi grad, država stvaranjem povoljnijeg ambijenta za rađanje.
Demografski sunovrat počeo je početkom devedesetih godina, ali se do sada nijedna Vlada nije ozbiljno bavila ovim problemom.
Pre dve godine usvojena je Strategija podsticanja rađanja koje je ostalo mrtvo slovo na papiru, jer se ne primenjuje. Razlog je kažu prazna kasa.
Oživljavanje Strategije o podsticanju rađanja ne zavisi samo od novca. Nije potreban novac da inspekcija počne da radi svoj posao i kažnjavaju poslodavce koji otpuštaju buduće majke čim odu na trudničko bolovanje. Dodatan novac ne treba ni da se zdravstvena služba organizuje bolje, kako trudnice ne bi plaćale lekare na porođaju.
Usklađivanje radnog vremena vrtića sa radnim vremenom roditelja porodicama bi se mnogo olakšalo. Država ne radi ništa na tome da roditeljima pomogne.
Postoje načini da se poboljša situacija, ali država mora da pokaže minimum dobre volje u konkretnom ispunjavanju mera vezanih za populacionu politiku. Nisu dovoljne izjave o podrškama porodice. Mala pomoć lokalnih samouprava kada se dete rodi, izuzimanje PDV-a na dečije potrepštine, a sa puno dokumentacije koju treba skupljati mesecima, i posle mesecima čekati na povraćaj sredstava.
Predloženi zakon koji je danas na dnevnom redu predviđa da svaka deca, trudnice i porodilje imaju pravo na zdravstvenu zaštitu na osnovu zdravstvene isprave koju izdaje Republički fond za zdravstveno osiguranje, bez obzira da li je taj dokument overen ili nije.
Predloženi zakon je dobar i ne ide u pravcu toga da oni koji ne uplaćuju doprinose budu zaštićeni, jer time treba da se bave poreske uprave i druge nadležne institucije koje treba da pokažu čvrstinu u naplativosti poreza i doprinosa.
Procena je da će to koštati između 450 i 500 miliona dinara što Fond može da podnese.
Trudnice i porodilje će dobiti nesmetani tretman, a njihova će se zdravstvena zaštita vršiti kvalitetnije.
U Srbiji prema procenama sindikata, zdravstvene knjižice nisu overene za 100.000 radnika. Radnici su postali kolateralna šteta, nesavesnih poslodavaca, koji ne uplaćuju poreze i doprinose, između ostalog i zdravstveno osiguranje.
Zaštitnik građana Saša Janković, utvrdio je da RFZO krši pravo deteta na zdravstveno osiguranje, kada odbija da overi knjižice deci, čijim članovima poslodavci ne uplaćuju zdravstveno osiguranje.
Pravo deteta ne može da zavisi od izvršavanja obaveza trećeg lica, jer ono je zajamčeno Ustavom, gde je obaveza države da neposrednost snosi i troškove ostvarivanja tog prava.
Demografi već dugo upozoravaju na katastrofalne kombinacije, niskog prirodnog priraštaja i odliv mladih u druge države i glavni razlog što Srbija svake godine ostaje bez 40.000 ljudi.
Dodatno zabrinjava da je naša zemlja jedna od najstarijih u Evropi, te da je već sasvim očigledno da će do 2025. godine većina građana biti stariji od 65 godina.
Nude se razni recepti koji bi pomogli da se Srbija izbori sa belom kugom.
Niska stopa rađanja za sobom povlači prekomerno starenje stanovništva. Trenutno je u Srbiji šestina stanovništva starija od 65 godina, 900.000 građana u centralnoj Srbiji i oko 300.000 u Vojvodini.
U 2003. godini je prirodni priraštaj bio pozitivan, uz svega 10 opština u Srbiji, a ni u jednoj od 65 opština u Vojvodini.
Srbija svake godine izgubi po jednu varošicu od 30.000 stanovnika, jer umre oko 100.000 ljudi, a rodi se samo 70.000 beba.
Istraživanje koje je pre dve godine radilo Društvo demografa Srbije pokazalo je da od 165 opština u Srbiji negativan prirodni priraštaj ima 158. Više se rodilo beba nego što je umrlo ljudi samo u sedam opština.
Jedina mera države uvedena kao podsticaj rađanja je roditeljski dodatak. Naravno, da bi ostvarili ovo pravo postoji spisak od deset stavki šta se sve od dokumenta mora priložiti. Tako novopečeni roditelji moraju da izdvoje bar petnaestak dana da prikupe potrebnu dokumentaciju. Pored svega, ipak je najveći problem velika stopa nezaposlenosti mladih ljudi u Srbiji. Mladi u takvoj situaciju ne mogu osnivati porodicu. Još na kraju samo da dodam, da možete očekivati da će poslanička LSV u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, dame i gospodo, ja ću da govorim o predlogu zakona o privatnom obezbeđenju.
Stavljanjem van snage određenih zakona koji vode poreklo još iz starog socijalističkog sistema, iz vremena samoupravljanja, nastala je praznina u pravnom sistemu, koji ovaj zakon može da ispuni.
Treba govoriti o tome, koliko je bilo štetno za funkcionisanja društva, nedostatak ovog zakona o privatnom obezbeđenju, Srbija je jedina zemlja u Evropi, koja ovo pitanje još nije regulisala. Nisam idealista, ali moram da kažem da ako bi se u slučaju, svako pridržavao moralnih pravila, ne bi bilo potrebno nikakvo obezbeđenje.
Nažalost, mi smo veoma daleko od idealnog društva gde svaki pojedinac zna, izvršava svoje obaveze i dužnosti.
Zato imamo situaciju da imamo preko 3000 registrovanih firmi u toj oblasti. Imamo između 25 i 60 000 lica, koja su zaposlena u privatnom obezbeđenju. Imamo preko milion oružja kod građana legalno i skoro isto toliko ilegalno.
Postavlja se pitanje, kako rade ove firme i na osnovu čega i u kojim okvirima, koga sve angažuju te firme, kakve ugovore sklapaju sa poslodavcima, šta se dešava ako ne ispune ugovore i na osnovu čega i kome su odgovorni i još mali milion takvih pitanja.
Ove firme neminovno dolaze do informacija i imaju audio, video snimke, pa nije potrebna živa mašte, da zamislimo šta se tu radi počev od trgovine do ucenjivanja.
Ako malo bolje pogledamo ko se sve u takvim firmama angažuje, legalno i ilegalno, čast izuzecima, to je strašno. Počev od višestrukih ubica preko drumskih razbojnika do kafanskih batinaša, nalazimo sve, ilegalni sportista borilačkih veština, fudbalskih navijača, bivših policajaca i radnika MUP na godišnjem odmoru. Paleta je široka i neiscrpna.
Samo da vas podsetim na raznorazne skandale oko privatizacija firmi posle 2000. godine. Opšti primer, nezadovoljni i opljačkani radnici su zauzeli firmu, dolazi direktor sa svojim obezbeđenjem i istera radnike iz kruga. Posle toga se vraćaju radnici sa drugim obezbeđenjem, izbace samozvanog direktora, pa to tako ide u nedogled. Naravno neću da govorim o propratnim administrativnim radnjama koje su sve to omogućile, jer to nije današnja tema rasprave.
Malo da vidimo temu o poverljivim informacijama. Ove firme zbog prirode posla sa kojima se bave često dolaze do veoma interesantnih i poverljivih informacija. Kada rade obezbeđenje lica objekata, transport novca i dragocenosti, vrednosnih pošiljaka obezbeđenje raznih javnih skupova i prilikom tehničkie zaštite objekata, tokom ovih radnji neminovno dolaze do poverljivih informacija koje se veoma lako mogu pretvoriti u opsano oružje u rukama kriminalaca. Kakva je sudbina tih veoma poverljivih informacija u kojima niko danas ne vodi računa? U 20. veku informacija bila najdragocenija stvar. U 21. veku to je postalo neuporedljivo mnogo izraženije. Nosioci informacija su drastično razvijeni, pa bilo ko u džepu može da ponese veliku količinu skupocenih informacijama o ličnim podacima koji su isto tako poverljive prirode.
Zamislite da ove firme obezbeđuju objekte od posebnog značaja, da obezbeđuju banke, prevoz velike količine novca, koliko su te informacije dragocene i šta može biti njihova sudbina u nedostatku odgovarajućih regulativa i u nedostatku prave i precizne kontrole? Ništa drugo nam ne preostaje nego da se nadamo najboljem.
Samo da navedem najednostavnije primere kršenja pravila. Svako je već čitao u takvoj istoj štampi da se nekoga odstranili sa neke zabave i obezbeđenje na ulici prebio gosta koji već nije ni mogao da pruži nikakav otpor.
Posle toga ispada da je radnik obezbeđenja angažovan na crno, da je profesionalni kriminalac. Policija ga juri jedno vreme, pa se posle pola godine ponovo zaposli na drugom mestu i sve se nastavlja dalje. Sve se to radi u nedostatku ovog zakona, čije se donošenje odugovlači godinama.
Tokom dugačkog proteklog vremena je stvorena neka vrsta prirodne ravnoteže na ovom području na osnovu zakona džungle koji odgovara kriminalcima. To je sve išlo na račun poštenih firmi za obezbeđenje koje nisu mogle izdržavi nelojalnu konkurenciju na tržištu pa su propale.
Ako neko ne plaća poreze i dažbine, ne poštuje nikakva normalna pravila, prekrši sve zakone svojim ovlašćenjima, koristi sirovu silu, danas će da opstaje na tržištu naspram onog koji je pošten, profesionalan i poštuje zakon.
U pogledu privatnog obezbeđenja je situacija toliko loša da gora ne može biti, baš zbog toga ne možemo očekivati od novog zakona da će rešiti sve probleme i da normalizuje situaciju preko noći. Problemi su toliko duboki da će biti potrebno da prođe mnogo vremena da se situacija na području privatnog obezbeđenja konsoliduje.

Imam još malo, ali nismo iskoristili vreme poslaničke grupe.

Problemi su toliko duboki da je neophodan jedan dobar zakon koji će preferirati profesionalizam, disciplinu, savesnost u ovoj branši.
Nažalost, predloženi zakon ima brojnih nedostataka, što dokazuje veliki broj ponuđenih dobrih amandmana.
Između ostalog, naša poslanička grupa LSV ponudila je izvestan broj amandmana koji bi u velikoj meri doprineli da ovaj zakon bude precizniji i bolji, savremen i usklađen sa našim kritikama.
Sigurno je i prirodno da će zakon posle izvesnog vremena prakse pokazati svoje dobre i slabe strane. U budućnosti treba da radimo na tome da ispravimo greške i na taj način doprinesemo u savršavanju ovog zakona.
Što se tiče naše procene, ovaj zakon nije loš za početak i ako ćete prihvatiti veliki deo ovih amandmana, biće jedna dobra polazna osnova za normalno funkcionisanje našeg društva. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo, danas je na dnevnom redu Zakon o železnici. Predlog se nadovezuje na postojeći zakon, što je i logično. Pokušava da ispravi sve nedostatke i loše strane zakona. U izvesnom smislu, to je u redu. Za dobro funkcionisanje železnice su potrebni i dobri zakoni. To je potreban ali ne i dovoljan uslov. Potreban je dobar stručni kadar i dobri tehnički uslovi. Nažalost, sve ovo ostalo nam nedostaje. Uzalud mi donosimo zakone koji su makar najbolji na svetu, kad su nam železničke stanice stare 100 godina, neuređene su, krovovi prokišnjavaju, prozori su polupani, pruge nesređene, pa se železničke stanice prepoznaju po neredu, po korovu od dva metra, po ruševinama.
Pruge su zarasle u korov, bandere pored pruge su već davno pokradene, a sada dolazi na red da nose šine u staro gvožđe. O lokomotivama da ne pričam. Na primer, kod nas u Senti još saobraća jedan šinobus koji je stariji od mene. Sretan je dan kad može da stigne do Subotice i nazad. Tehničko stanje železnice, bar kod nas u Vojvodini, je takvo da ako bi mogli vratiti lokomotive, pruge, stanice i celu infrastrukturu od pre 100 godina, mi bi bili srećni. Onda je sve bilo novo, sve je funkcionisalo, red vožnje je uvek bio ispoštovan, putnici su putovali udobno i bezbedno. Teretni saobraćaj se odvijao precizno. Roba je uvek stizala na vreme i neoštećena.
Problemi su mnogo duboki, dublji od toga da možemo promenama zakona da rešavamo. Železnica je teško bolesna. Boluje od prekomerne centralizacije, kao mnogo toga u ovoj zemlji. Primera radi, u ovom predlogu zakona od AP Vojvodine nema ni "v". Niko ne razmišlja o tome da bi svima bilo korisnije i bolje da se Vojvodina angažuje u rukovođenju železnicom.
Mi smo iz poslaničke grupe LSV predali amandmane koji urgiraju takve promene. U zavisnosti od prihvatanja naših amandmana ćemo glasati o Predlogu zakona o železnici. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo, danas je na dnevnom redu Zakon o železnici. Predlog se nadovezuje na postojeći zakon, što je i logično. Pokušava da ispravi sve nedostatke i loše strane zakona. U izvesnom smislu, to je u redu. Za dobro funkcionisanje železnice su potrebni i dobri zakoni. To je potreban ali ne i dovoljan uslov. Potreban je dobar stručni kadar i dobri tehnički uslovi. Nažalost, sve ovo ostalo nam nedostaje. Uzalud mi donosimo zakone koji su makar najbolji na svetu, kad su nam železničke stanice stare 100 godina, neuređene su, krovovi prokišnjavaju, prozori su polupani, pruge nesređene, pa se železničke stanice prepoznaju po neredu, po korovu od dva metra, po ruševinama.
Pruge su zarasle u korov, bandere pored pruge su već davno pokradene, a sada dolazi na red da nose šine u staro gvožđe. O lokomotivama da ne pričam. Na primer, kod nas u Senti još saobraća jedan šinobus koji je stariji od mene. Sretan je dan kad može da stigne do Subotice i nazad. Tehničko stanje železnice, bar kod nas u Vojvodini, je takvo da ako bi mogli vratiti lokomotive, pruge, stanice i celu infrastrukturu od pre 100 godina, mi bi bili srećni. Onda je sve bilo novo, sve je funkcionisalo, red vožnje je uvek bio ispoštovan, putnici su putovali udobno i bezbedno. Teretni saobraćaj se odvijao precizno. Roba je uvek stizala na vreme i neoštećena.
Problemi su mnogo duboki, dublji od toga da možemo promenama zakona da rešavamo. Železnica je teško bolesna. Boluje od prekomerne centralizacije, kao mnogo toga u ovoj zemlji. Primera radi, u ovom predlogu zakona od AP Vojvodine nema ni "v". Niko ne razmišlja o tome da bi svima bilo korisnije i bolje da se Vojvodina angažuje u rukovođenju železnicom.
Mi smo iz poslaničke grupe LSV predali amandmane koji urgiraju takve promene. U zavisnosti od prihvatanja naših amandmana ćemo glasati o Predlogu zakona o železnici. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo, danas je na dnevnom redu Zakon o železnici. Predlog se nadovezuje na postojeći zakon, što je i logično. Pokušava da ispravi sve nedostatke i loše strane zakona. U izvesnom smislu, to je u redu. Za dobro funkcionisanje železnice su potrebni i dobri zakoni. To je potreban ali ne i dovoljan uslov. Potreban je dobar stručni kadar i dobri tehnički uslovi. Nažalost, sve ovo ostalo nam nedostaje. Uzalud mi donosimo zakone koji su makar najbolji na svetu, kad su nam železničke stanice stare 100 godina, neuređene su, krovovi prokišnjavaju, prozori su polupani, pruge nesređene, pa se železničke stanice prepoznaju po neredu, po korovu od dva metra, po ruševinama.
Pruge su zarasle u korov, bandere pored pruge su već davno pokradene, a sada dolazi na red da nose šine u staro gvožđe. O lokomotivama da ne pričam. Na primer, kod nas u Senti još saobraća jedan šinobus koji je stariji od mene. Sretan je dan kad može da stigne do Subotice i nazad. Tehničko stanje železnice, bar kod nas u Vojvodini, je takvo da ako bi mogli vratiti lokomotive, pruge, stanice i celu infrastrukturu od pre 100 godina, mi bi bili srećni. Onda je sve bilo novo, sve je funkcionisalo, red vožnje je uvek bio ispoštovan, putnici su putovali udobno i bezbedno. Teretni saobraćaj se odvijao precizno. Roba je uvek stizala na vreme i neoštećena.
Problemi su mnogo duboki, dublji od toga da možemo promenama zakona da rešavamo. Železnica je teško bolesna. Boluje od prekomerne centralizacije, kao mnogo toga u ovoj zemlji. Primera radi, u ovom predlogu zakona od AP Vojvodine nema ni "v". Niko ne razmišlja o tome da bi svima bilo korisnije i bolje da se Vojvodina angažuje u rukovođenju železnicom.
Mi smo iz poslaničke grupe LSV predali amandmane koji urgiraju takve promene. U zavisnosti od prihvatanja naših amandmana ćemo glasati o Predlogu zakona o železnici. Hvala.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, dame i gospodo, danas je 4. oktobar, a za dva dana će da ističe rok važenja Zakona o javnoj svojini. Vi ste to stavili na dnevni red praktično preko noći i to na taj način da ste prvu sednicu prekinuli i onda ste zakazali drugu sednicu i stavili ste na dnevni red po hitnom postupku. To brže ni ne može.
Ne znam šta je bila vaša namera kad ste se tako ponašali. Možda to da narodni poslanici imaju manje vremena da se pripreme, možda da rasprava bude kraća i sam zakon da se izglasa još brže. Praktično, sve to ide u stilu kao i davanje injekcije – što brže, to manje boli. Mislim da je to jedan veoma važan zakon, zakon koji reguliše javnu svojinu u ovoj zemlji i zbog toga zaslužuje mnogo veću pažnju.
Negde sam čitao u materijalu, možda baš u obrazloženju, da je potrebno blagovremeno produžiti rok važenja ovog zakona. Ne znam šta to znači „blagovremeno“, pošto stavljate na dnevni red dva dana pre isteka važenja zakona. Uzimajući u obzir normalne procedure, ako sve to ide normalnim redom, onda to nije dovoljno vreme da se to produži. Međutim, možda na ovaj način će uspeti.
Prvo smo dobili predlog da se zakon produžava šest meseci, pa je posle ispalo da nije šest meseci, nego je 12 meseci. Verujem da ste vi procenili koliko je potrebno vremena da se to izvrši. Međutim, sad ne znam šta je, da li je 12 meseci ili šest meseci. Uostalom, ne znam ni da li će biti dovoljno 12 meseci. Jeste da je to pogodnije, da odmah produžimo na duže vreme, da se ne bismo našli ponovo tu za šest meseci na istu temu, ali nisam siguran da ćemo to uspeti i za 12 meseci.
Mnogi govornici su okrivili ta javna preduzeća, zašto nisu podneli te molbe za upis javne svojine. Međutim, nisam baš siguran da su u svemu oni krivi. Verujem da postoje tu mnogi drugi razlozi zato što to nije urađeno, što nije sprovedeno. Pre svega tražim greške u ovom zakonu, tražim greške u našem razgranatom sistemu birokratije i možda neki nisu ni predali zato što su mislili da neće stići nikako. Ne znam šta su razlozi, ali to bi trebalo ispitivati, šta su pravi razlozi.
U periodu od 1995. godine do 2011. godine, sva javna imovina je bila u vlasništvu Republike Srbije. To je bila neviđena mera centralizacije i zato smo mnogo očekivali od donošenja ovog zakona 2011. godine. Zašto smo tu očekivali mnogo? Zato što, pre svega, oni koji su stariji, oni pamte da npr. posle 1971, 1972. godine, odnosno 1974. godine, sva imovina na teritoriji Vojvodine je pripadala AP Vojvodini. Vojvodina je imala svoje izvore finansiranja i zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.
Da pričamo malo o javnoj imovini. U to vreme su svi putevi na teritoriji Vojvodine bili u vlasništvu AP Vojvodine. Imala je Vojvodina svoju železnicu koja je stvarno lepo i dobro radila, vode, šume, nacionalne parkove, sve.
Što se tiče nekretnina i zgrada, sve je na teritoriji Pokrajine Vojvodine, čak i neke nekretnine izvan naše teritorije.
Da vidimo šta je situacija danas. Od puteva, na primer auto-put čiju izgradnju je finansirala AP Vojvodina, čak smo podigli kredit za to što smo isplatili, mi to ne možemo dobiti čak ni za korišćenje. Železnica, možete videti u kakvom je stanju, o tome smo govorili mnogo puta, nema ništa više.
Što se tiče zgrada, istaći ću samo jedan izrazit primer. Zgrada Banovine u Novom Sadu, čak i ta zgrada nije u potpunosti u svojini AP Vojvodine. Neki delovi su još uvek u svojini Republike Srbije.
Naravno da smo mnogo očekivali od donošenja tog zakona, ali sledile su dugačke rasprave, ucenjivanja i na kraju je taj zakon 2011. godine izglasan kao rezultat trulog kompromisa. Kako narod kaže - što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Taj zakon je nažalost toliko loš da ne može da se ispravi ni amandmanima. To je između ostalog i razlog što mi nismo predali amandmane za taj zakon. To bi trebalo u celini da se menja.
Imamo sada rekonstruisanu Vladu koja je krenula u rešavanje teških i ozbiljnih problema sa velikim elanom. Imamo starog – novog premijera koji je u ekspozeu govorio o tome da će biti značajnih, pozitivnih promena u životu ove zemlje. Očekujem da bude nekih dobrih rezultata, nešto što je opipljivo i mi smo strpljivi.
Još malo da kažem nešto o lošim zakonima. Ove nedelje smo u ovom domu …

Gospodine predsedavajući, mislim da sam pričao o dnevnom redu. Pričam o tom zakonu i o izmenama jednog zakona ne možemo da govorimo bez toga da pričamo o posledicama, bez toga da pričamo o tome kako je donesen, o čemu se radi, koji su razlozi bili. Ne znam o čemu da pričam. Nisam prvi ja danas koga ste opomenuli zbog toga. Imam utisak da bi trebalo da tražim od nekoga šta treba da govorim, pa da pročitam ovde. Jedino bi to možda važilo. Stvarno ne znam o čemu da govorim i na koji način da govorimo, a da nas ne prekidate.

Gospodine predsedavajući, ne znam kako da pričamo o izmeni jednog zakona ako ne pričamo o samom zakonu. Stvarno ne znam šta treba da govorim, na koji način da govorim.

Gospodine predsedavajući, znači da onda možemo da razgovaramo o tome da li je šest meseci ili godinu dana, ili ćemo da predložimo 13 meseci ili osam meseci? Ne znam, ako ništa drugo ne smemo da govorimo, samo to, onda mislim da smo uzalud došli ovde u Skupštinu. Hvala lepo.

Poštovani predsedniče, cenjeni ministre, dame i gospodo, kada je budžet bio na dnevnom redu, mnogi su rekli da je nerealan i optimističan. Sa planiranim prihodima od 965,7 milijardi dinara, rashodi od 1.087,6 milijardi dinara, deficit od 121,9 milijardi koji je trebao biti ispod 3,3% BDP, to je to bilo. Već je u periodu pre isteka prvog polugodišta deficit je dostigao 93,6 milijardi dinara što je 4,9% više od odgovarajućeg perioda za prošlu godinu.
Svima je postalo jasno da je potreban rebalans budžeta. Tako su smanjili prihode, malo i rashode, povećali planirani deficit i 36 milijardi dinara uštede su podelili po ministarstvima po nekom ključu. Te su mere administrativne, a od suštinskih reformi nema ništa. Stopa nezaposlenosti raste. Javna preduzeća gomilaju dugove. Restrukturiranja nema, departizacije nema, ljudi se i dalje zapošljavaju u javnim preduzećima sa partijskom knjižicom. Doduše ima otvaranja novih radnih mesta za 10.000 evra ali radnici i dalje gube radna mesta. Meni je mnogo logičnije da se stimuliše čuvanje postojećih radnih mesta nego da se stvaraju nova a skuplja.
Podizanje plata u javnom sektoru za 0,5% ne znam koliko znači. Realno gledano, ne znam da li je to povećanje, smanjenje ili stagnacija. Sve to zavisi od finansijske situacije. Svakako bi bilo pravednije da se onima koji imaju velike plate i penzije smanji za veći procenat, a to da se dodaje onima koji imaju minimalna primanja. Na taj način bi se smanjivala razlika i jaz između siromašnih i malo bogatijih.
Gospodine ministre, ako je neko slušao juče vaše izlaganje, neko ko nije upoznat sa situacijom u ovoj zemlji, taj bi mislio da mi živimo u nebeskom raju. Sve je u najboljem redu, svi su problemi rešeni, samo treba da stigne obećanih hiljadu evra za akcije. Stvarna situacija je nažalost potpuno drugačija. Svi znamo kada je javno preduzeće u finansijskim problemima i kada ne ostvaruje dobar finansijski rezultat onda postoje dva rešenja. Ili menjaju krevete, ili menjaju radnike. Plašim se da sada radimo ponovo to što smo radili dugi niz godina, da menjamo samo krevete. Hvala lepo.

Gospodine ministre, niko ne osporava to da ima i dobrih rezultata, ima uspeha, ali ima i neuspeha. Međutim, ono što je uspeh, uvek pripisujete sebi, a za neuspehe su uvek neki drugi krivi.
Ne kažem da ste vi krivi, ali ste svakako odgovorni pošto ste vi ministar finansija. Juče kada ste počinjali vaše izlaganje, rekli ste da ima puno problema, a te probleme ste nasledili. Ne znam, gospodine ministre, od koga ste te probleme nasledili i kada ste mogli to da nasledite, pošto ste vi više od 10 godina na čelu finansija u ovoj zemlji i vi ste taj koji vedri i oblači? Ako znate šta treba raditi, uvek ste rekli, sad ćemo ovo, a sada ćemo ono, samo što nismo i to slušamo više od 10 godina.
Međutim, ako već toliko znate kakve reforme treba sprovesti, što niste to uradili za ovo proteklo vreme? Ako niste za ovih 10 ili 12 godina te reforme sproveli, pitam vas kada ćete? Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče, dame i gospodo, prošlo je mnogo vremena, mnogo godina od 1944. godine do danas. Desilo se mnogo toga, čak i ljudi koji se nikada nisu pomerali iz svog rodnog mesta promenili su mnogo država. Mnogi su čekali ovaj današnji dan, ali ga nisu mogli dočekati jer je veoma dugo trajalo. Otišli su, nisu doživeli dan izvinjenja, dan rehabilitacije, oslobođenje od kolektivne krivice koja mi je visila nad glavom poput Domaklovog mača.
Postavlja se pitanje da li bilo ko ima pravo u njihovo ime da oprosti zbog onih dela i nedela koja su ni krivi ni dužni bili prinuđeni da pritrpe, ali oprostiti se može samo onima koji to traže. Mi iz LSV pozdravljamo ovu inicijativu i veoma rado bismo učestvovali u njenoj izradi, međutim nismo bili zamoljeni od onih koji su to pripremili. Takođe bismo rado doprineli sazivanju ove sednice našim potpisima, da nas je neko obavestio. Ovako, bez nas je sam tekst deklaracije ostao siromašniji. Mogli smo ovaj dokument učiniti preciznijim i tačnijim, jer su naši roditelji bili ti koji su na ovaj ili onaj način doživeli te strahote posle Drugog svetskog rata.
Bez obzira na te okolnosti verujemo da je sam tekst izrađen sa najboljom namerom. Treba da pohvalimo ovu Vladu jer su imali hrabrosti da povuku ovaj potez, da donesu hrabru odluku koja je nedostajala svih ovih godina, od vremena Tita do prethodne Vlade, gde su svi ignorisali stvarnost, nisu imali smelosti da se suoče sa sopstvenom istorijom i bili su u sukobu sa samim sobom. To je hrabar i težak korak
koji će zasigurno doprineti tome da se srpski narod sa svih prostora približi evropskim vrednostima i da se uključi u evropski krvotok.
Ovo je nesumnjivo najznačajniji korak priznavanja stvarnosti i prekidanja sa virtuelnom politikom koju smo do sad vodili. Živeli smo od kredita sa bolesnom ideologijom ili bez nje. Nezadovoljstvo smo lečili ratovima da bi do današnjeg dana postali najsiromašnija zemlja ovih prostora.
Ta pogrešna ideologija nas tera da ignorišemo Zakon o lustraciji. Prošlo je 10 godina od donošenja tog zakona koji do današnjeg dana nije stupio na snagu. Mi smo jedina postkomunistička zemlja u Evropi koja nije sprovela lustraciju. Smatram da je i za to potrebna hrabrost, ali bez toga nema napretka. Bila bi velika šteta da i zbog toga gubimo toliko vremena.
Treba da je jasno svima nama da bez lustracije ne možemo u EU. Sa onima koji su pljačkali, tukli, ubijali, iseljavali ili huškali na sve to, neće nas pustiti u porodicu evropskih zemalja. Posle tolikih žrtava ne smemo da se zaustavimo na koraku od našeg cilja.
Znam da tekst deklaracije ne sme da bude dugačak. Ipak, moram ukazati na neke krupne nedostatke. Ako neko ne poznaje istoriju dovoljno, čitajući ovaj dokument mislio bih da su nedela izvršena samo u tri sela – Čurugu, Žablji i Mošorinu. Naravno, i to bi bilo mnogo, ali je to daleko od istine.
Mislim da je suvišno da ređam imena ostalih mesta gde se na sličan način postupilo, npr. Bečej, Ada, Senta, Kanjiža, Martonoš, Subotica itd. Lakše je nabrojati tih nekoliko mesta gde to nije rađeno zahvaljujući prisustvu pripadnika Crvene armije koji su odlučno bili protiv svih vrsta streljanja i fizički su poterali streljačke odrede.
Takođe, smatram velikim nedostatkom deklaracije da se ograničava samo na žrtve mađarske nacionalnosti. Mi iz LSV se zalažemo za prava svih građana Vojvodine i za njihovu ravnopravnost u svakom pogledu. Nemamo pravo da zaboravimo nevine žrtve pripadnika ostalih naroda, pre svega Nemaca. Stradali su i vojvođanski Srbi, koji su pokušavali spasiti svoje komšije. Ne zna se broj opljačkanih i proteranih nemačkih porodica, koje su bez ičega transportovane u stočnim vagonima, niti koliko ih je streljano.
Smatram da je diskriminacija dok govorimo o Mađarima, a sve ostale nevine žrtve zaboravimo, kao da se ništa nije desilo. U obrazloženju lepo piše da se prihvatanjem ove deklaracije nadamo približavanju EU.
Zašto je bilo teško deklaraciju proširivati na ostale narode? Čuli smo da je pre ove sednice na Odboru prihvaćen jedan amandman koji se bavi sa tom tematikom, Međutim, onda se postavlja pitanje da li bi trebalo i naslov, odnosno naziv te deklaracije promeniti?
Na kraju, moram još da dodam još nekoliko bitnih činjenica, 2003. godine je Skupština AP Vojvodine usvojila Rezoluciju o nepostojanju kolektivne krivice, kada je Skupštinom predsedavao Nenad Čanak. Šteta je da Skupština AP Vojvodine nema zakonodavnu vlast, jer bi u tom slučaju to sve bilo rešeno pre 10 godina. Sa tom temom još treba mnogo da se bavi nauka. Istorijska istraživanja bi trebalo da se intenziviraju, da bi se u što većoj meri i sa što većom sigurnošću utvrdile istorijske činjenice, stradanja svih naroda posle završetka Drugog svetskog rata. Da svima bude jasno da je antifašistička borba istorijska tekovina našeg društva i mi to ne osporavamo.
Mi iz LSV smo spremni i pored tih nedostataka da podržimo ovu deklaraciju u nadi da ćemo na taj način unaprediti naše društvo i biti za korak bliži EU. Hvala vam.