Poštovani predsedavajući, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz ekološke opštine, iz Sokobanje. Moji sugrađani i ja smo s posebnom pažnjom dočekali današnje zakone.
Na samom početku ću govoriti nešto više o neophodnosti njihovog donošenja, jer sve ono što se dešava u prirodi, vodi nas ka tome da je neophodno da na jedan sasvim nov način posmatramo sebe, okolinu i ovaj svet.
Ovakvom stanju poremećene ekološke ravnoteže, s kojom smo suočeni i koju srećemo na svakom koraku, najviše je doprineo, to ne možemo da prenebregnemo, sam čovek.
Sami smo sebe doveli u situaciju da se danas grčevito borimo da zaštitimo prirodu, životnu sredinu, kako bismo u njoj zdravije i udobnije živeli.
Međutim, nije dovoljno rešavati samo lokalne i pojedinačne probleme, već su potrebne strateške ideje o zaštiti i očuvanju eko-sistema planete Zemlje, o stvaranju optimalnih uslova za život svih nivoa egzistencije, od čoveka, preko životinja, do biljaka.
Rešiti problem otpada jedne deponije, jednog postrojenja, a ne promeniti ljudski faktor koji svojim ponašanjem i načinom razmišljanja dovodi do toga, uzaludan je posao. Zato, ukoliko želimo da povratimo prirodni sklad i harmoniju životnih procesa, neophodno je da ovoj materiji pristupimo na jedan dublji ekološki način poimanja celokupne kulture življenja. Moramo znati da nema ekologije prostora i ekologije uopšte bez ekologije čovekove svesti.
Čovek se, kao glavni zagađivač, mora transformisati u glavni ekološki subjekt, koji će na jedan sasvim usklađen i prirodan način biti nosilac svih promena, koji će dovesti ne samo do toga da više ne zagađuje, već da razvija i oplemenjuje. Kako? Danas činimo prvi korak. Danas diskutujemo o ovim zakonima, sutra ćemo ih usvojiti, a prekosutra već moramo da krenemo u akciju. Svi mi, narodni poslanici, moramo biti svojevrsni ekološki lideri u našim opštinama, jer, čisteći Sokobanju, Zaječar, Knjaževac, Boljevac, Smederevo, Kragujevac, Beograd, Novi Sad, Suboticu, zapravo, čistimo Srbiju.
Zakonom o zaštiti prirode, s jedne strane, uskladimo sve pravne norme s međunarodnim pravnim normama i, s druge, mnogo bitnije strane, zaštitimo naša prirodna staništa, sačuvajmo floru i faunu i zaštitimo ugrožene vrste biljaka i životinja koje svakodnevno, zbog nepažnje i, često, nemara, nestaju sa lica zemlje. Na sreću, biodiverzitet, odnosno raznolikost i raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta u Srbiji je takav da sam po sebi inicira donošenje ovakvog zakona, koji će regulisati njihovo očuvanje, zaštitu i korišćenje.
Zakonom o zaštiti vazduha, izbegnimo, sprečimo ili smanjimo štetni uticaj na čovekove zdravlje i životnu sredinu.
Ovim zakonom ćemo smanjiti, ili sprečiti zagađenje koje utiče na oštećenje ozonskog omotača, klimatske promene, smanjićemo emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i time, uz Kjoto protokol, dati svoj doprinos u borbi protiv globalnog zagrevanja. Pored mera za sprečavanje i smanjenje zagađenja vazduha, ovim zakonom se jasno definišu i odgovornosti, što je jako bitno. Njime se definiše odgovornost za nepoštovanje i neprimenjivanje mera propisanih zakonom.
Mislim da je industrija naše zemlje za primenu ovih zakona, koja mora biti oličena kroz partnerski odnos sa državom.
Na kraju, ovaj set zakona, u svojoj suštini, ima da podigne svest ljudi da prirodu nismo nasledili od naših predaka, već da smo je pozajmili od naših potomaka i da moramo da je sačuvamo u svim njenim aspektima. Zahvaljujem.