Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Hvala gospodine Šešelj.
Moram prvo po Poslovniku, a onda će doći replike.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović, po Poslovniku.

Vreme.

Vreme. Hvala.
Prvo poslovnici moraju.

Molim vas, član koji je povređen, gospodine Rističeviću?

Izvolite, gospodine Obradoviću.

Vreme.
Reč ima narodni poslanik Radulović. Izvolite.

Gospodo narodni poslanici, radimo deset sati, od deset, a sada je osam sati. Imamo još 33 govornika i nekoliko ovlašćenih koji mogu da govore po pola sata. Prema tome, nastavak sednice zakazujem u ponedeljak, u 10,00 sati.

Gospođo predsednice, niste bili tu, ali ja sam se javio odmah posle reči ministra. Želim da ukažem na povredu Poslovnika, tačka 106. i 107. Jedna govori o tome da se treba držati strogo dnevnog reda i teme koja je na dnevnom redu.
Ministar je tokom čitavog zasedanja pričao o svemu okolo i imao je direktne obračune sa pojedinim ljudima političke naravi koji nisu u skladu sa našom današnjom temom.
Druga stvar, naravno, tiče se onoga što se zove dostojanstvo Skupštine. Ne može ministar reći – ja bih se stideo, to bi bila sramota da imam 6% glasova. Ne stidi se niko ko ima i 1% glasova, ima prava na to, ali i onaj ko ima 100% glasova…
(Zoran Babić, s mesta: Ali vlada sa 6%.)

Hoćete ih umiriti, molim vas.
… i onaj ko ima 100% glasova ne treba da se ponosi njima. Politički pluralizam i postojanje opozicije i pozicije je ključno za demokratiju. Ako svakog trenutka nema drugog argumenta, nego kvantitativno koliko ko ima poslanika, mi uvodimo neravnopravnost u Skupštinu u debati i, što je najvažnije, neravnopravnost oko argumenata. Ne mora biti neko u pravu ako ima 60%, a onaj drugi ako ima 10%, nego je reč o argumentima.
Ja vas molim da opomenete poslanike koji takođe izlaze iz tačke dnevnog reda i da opomenete gospodina ministra da bira reči koje danas, nažalost, ja mogu da razumem njegovo stanje, ali nije birao reči. Hvala.

Pratim debatu. Rekao sam nešto i u načelnoj raspravi o ovome.
Sve možemo da dozvolimo, ali nije dobro da nam neka neznanja se prikradu prilikom ovih rasprava, a da onda tvrdimo da imamo podršku od međunarodnih institucija. O tome ćemo videti kada se otvori Glava koja govori o slobodi medija.
Ono što je ovde važno i što želim da kažem, postoji Minhenska konvencija iz 1971. godine i ona vrlo jasno definiše ove probleme.
Zadatak je novinara i vlasti da obezbede slobodu informisanja. Drugo, da se bore za istinu.
Dakle, ta informacija mora da bude istinita i treće, ne sme se povrediti ni na koji način dignitet građanina. Ne možemo širenjem jedne slobode da ugrozimo drugu slobodu.
Dakle, osnovni problem danas u svetu, a kod nas je to dobilo vulgarne razmere, jeste da štampa, bilo da je „Maradoks“, „Špringer“, itd, znamo već, Berluskoni, ko god hoće, uobrazila da ima prava da vam uđe gde god hoće, u kuhinju, u krevet, u bilo koji sastanak sa prijateljem itd, da vam izmisli svakakvu priču jer je to navodno sloboda.
Sloboda je sve ono što ne ugrožava slobodu drugih i ne može se tolerisati beskrajna sloboda novinara da on, nije važno na koji način dođe do neke informacije. Zato je ovo pitanje ključno za slobodu i za odgovornost. Nema slobode bez odgovornosti, jer se događa ono što se zove zloupotreba štampe. To nije od juče, o tome su raspravljali oko Džefersona kada je govorio protiv cenzure, kaže – da, protiv toga smo da bude pre, ali smo zato da bude posle, da onaj koji je izgovorio neku reč, objavio neku informaciju za nju snosi odgovornost da je istinita i da nije povredila ničije ljudsko pravo i dostojanstvo. Na taj način se obezbeđuje sloboda.
Dakle, neke stvari su opšte poznate i treba da ih poštujemo. Ovde se mnogo štošta čulo. Nisam uvek hteo da intervenišem, recimo da je vrlina zakona da bude fleksibilan kao što je slučaj ovde. Dakle, nije važno odakle, kako, mora da bude precizirano.
Ono što karakteriše jednu pravnu normu jeste njena univerzalnost. Ono što važi i za prosjaka, važi i za cara. To je norma i to mora da važi, a ne ostavićemo pa može ovako, može onako. Onda se hvalimo da postoje, ili poduke smo slušali, da postoje leks specijalis koji može da derogira ove univerzalne zakone. Da, ali samo u specijalnim situacijama, ali inače se sve diktature time i služe da specijalnim zakonima ponište opšta prava koja se daju.
Molim vas, da u nekim stvarima koje su opšte poznate u teoriji i u praksi demokratije, da nam to ne prolazi tek onako, jer ćemo sutra prilikom implementacije imati taj problem. Nisam hteo da se uključujem oko autocenzure. To ne mora da stoji unutra on mora da se podrazumeva da kada ima autocenzura, to je jedna pojava kao kad kažete da ima nevremena, itd, morate da znate uzroke. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, obraćam se samo vama zato što i u našem Poslovniku stoji, a to je i običaj u svim evropskim parlamentima, da se poslanici ne obraćaju jedni drugima, izbegavaju replike, svađe i uvrede, nego se obraćaju isključivo predsedavajućem.
Prema tome, ja ću od sada voditi dijalog sa vama. Upravo, obraćam se vama.
Reč je o ovom zakonu na tehnički način kako će se urediti medijska sfera, ali iza toga ovde je reč pre svega o slobodi, a o slobodi se razgovara jako dugo, hiljadama godina.
Problem nije bivao u tome ima li negde slobode ili ne, već kako je ona raspodeljena. U najvećim diktaturama bilo je najveće slobode za pojedince. Oni su mogli da rade šta hoće, da kažu šta hoće. Bila je jedna anegdota sa Čaušeskom, imao je on uvek te svoje miljenike, pisce. Ima jedan pisac u Rumuniji koji je mogao da kaže šta god hoće, dok bi drugi za to dobijali robije i onda mu ovaj pisac kaže, u ovoj zemlji, slobodni smo samo nas dvojica, ti da radiš šta hoćeš, a ja da kažem šta god hoću.
Prema tome, oko slobode se vodi stalno spor, da li je ona postala univerzalno pravo koje važi za sve ljude ili je neko to prigrabio. Dakle, to se menjalo.
Ono što želim da kažem ovde jeste nešto što se tiče evropskih vrednosti i da znamo, da ne pravimo nikakvu mistifikaciju. Sam je ministar rekao da je morao da požuri i da smo mi morali da donesemo ovaj zakon. Mnogi su se govornici ovde i hvalili da je sve to bilo na proveri u Evropskoj komisiji, raznim komisijama za medije pri Savetu Evrope.
Dakle, mi smo uradili nešto pod moranjem. Možda smo to i želeli, ali forma je ta da moramo da usaglasimo sa evropskim zakonom. To neće biti slučaj samo sa ovim zakonom, nego sa svim zakonima, jer ono što mnogi ne znaju, svaka zemlja kada ulazi u veliku zajednicu, kao što je EU ili bilo koja druga, ona jedan deo suvereniteta delegira njima.
Međutim, ovde me je koleginica Vukomanović prozvala za svedoka, da sam ja svedok vremena i verbalnog delikta i neprijateljske propagande itd. Dakle, nadam se da to nije učinjeno zbog mojih godina, da bi se one istakle, već više zbog mog pamćenja, da ja pamtim vremena kada se bez suđenja ili zakona išlo na debele robije, kada su ljudi proglašavani politički nepodobnim, pa gubili poslove, kada je uzimao pasoš ko je hteo ljudima itd.
To su bila vremena, a u tim vremenima, bio je osamdesetih godina jedan forum za odbranu ljudskih prava i sloboda. Mi smo branili prava i slobode, jer su bile strašno ugrožene. Bilo je hiljade ljudi koji su uhapšeni zbog neprijateljske propagande. To je bio član 133. Krivičnog zakonika, skupljali smo peticije po čitavoj zemlji.
Dakle, borba za slobodu je uvek bila prisutna kao i želja onih koji poseduju moć da je ograniče. Ono što je kasnije bilo, to sam opisao u knjigama i neću da zloupotrebljavam ovo skupštinsko vreme, devedesete godine i šta se tada radilo, govorilo, pisalo i činilo.
Hteo sam ovo da kažem samo zbog toga, da neki ljudi ne pomisle da istorija potiče upravo od onog trenutka kada oni obeleže taj trenutak. Ima istorija, a naročito istorija ugnjetavanja i borbe za slobodu, jako dugu istoriju. U to treba da uđu pisci i da o tome govore.
Kada je reč o slobodi, o čemu ovaj zakon govori, gospodine predsedavajući, to treba da branimo svi. Mi se predstavljamo, dakle, biračko telo ili narod i oko toga ne bi trebalo da bude mnogo sporova i ko god želi da popravi, da te slobode bude više, dobro je došao i nikada nisam, gospodine predsedavajući razumeo ljude koji napadaju poslanike zašto pišu amandmane.
Znate, poslanik je slobodan i da govori šta hoće, piše mu tamo u knjižici da za to i ne odgovara, a kamoli da podnese amandman ili ne.
Uskraćivanje ili sumnjičenje unapred, nije dobro za širenje slobode.
Što se ovog zakona tiče, kao što sam malopre rekao, znamo da je ovo evropski zakon, jer ga je EU formulisala i ambasador EU je nekoliko puta javno urgirao da se on donese što pre. Tu ima malo primedbi. Ima nekih koje su promakle ili se provukle. Jedna od tih je onaj član 76. o namerama. To je najopasnija stvar koja se može doneti. Taj čuveni član o neprijateljskoj propagandi je govorio o namerama nekoga da time što je rekao, želeo da prekrši ugled države, a taj spor je vođen kroz ceo liberalizam i nije to ništa slučajno. Jedan od najvećih liberala Džon Stjuart Mil, kad u glavi o slobodi medija, on kaže, ja se nadam da su prošla vremena, kada je trebalo da se borimo za slobodu govora.
Onda ima jedna fusnota gde kaže – prevario sam se. Pre nekoliko godina stigao je jedan krajnje represivni zakon u Engleskoj.
Prema tome, budimo svesni da ovo što činimo, činimo iz potrebe da nam EU veruje da idemo u reforme, a ako mislimo da ćemo mi to tako reći i prihvatiti i doneti zakon, a onda ćemo ostaviti sadašnji haos u našim medijima, ostaviti sve tabloide udružene sa policijom, više su pendrek policijski, nego neka obaveštenost da će to tako prolaziti, onda se ljudi o tome varaju.
Mi moramo da učinimo da danas što ovde donesemo, postane i praksa, jer i najgori režimi su donosili sjajne zakone, ali to ništa ne znači. Zavisi sve od toga koliko ćemo imati snage da ovo sprovedemo, bez toga, možda nije imao dobru nameru ili da ostavimo da o tome razmišlja, ne zna se ko tačno, da li je iza toga stajala neka loša namera ili ne.
I na kraju, ovde ima jedan problem - čemu služe mediji? Dakle, oni imaju tri zadatka. Ona su definisana u Minhenskoj deklaraciji iz 1971. godine. Prvo, da obezbede slobodu informisanja, slobodu medija, drugo, da obezbede najvišu vrednost istine, upravo traganju za istinom ko osnovnim ciljem medija i treće, da se mora poštovati ljudsko dostojanstvo i privatnost ličnosti. To je ključno.
Ako mi širenjem jedne slobode, kao što je sloboda govora ili medija, ugrozimo drugu slobodu koja je dostojanstvo ličnosti, onda mi nismo napravili dobar posao. Dakle, te dve stvari moraju da idu zajedno. Da li mi danas imamo garanciju da naši mediji neće tako olako tretirati ljudsko dostojanstvo, pa će svako ko bude pozvan na neki informativni razgovor već biti obeležen kao najveći kriminalac, pa kada se sutra ispostavi da su ga zvali zbog neke informacije to se neće ni objaviti. To je ugrožavanje ličnosti.
Na kraju, ovde se govorilo o autocenzuri. Šta je autocenzura? To je kada sami sebi kažete – e, to je opasno, to nemoj da radiš, zbog toga će te otpustiti, izgubićeš platu, da ne kažem ići ćeš u zatvor, ili nešto gore. To onda pretpostavlja postojanje atmosfere širenja straha, ili deficita vladavine prava u društvu i to loše o tome govori.
Da li smo razmatrali jedan ključni subjekt ovde, novinare? Imam kod sebe papir i nekoliko rasprava smo o tome imali u jednom demokratskom, političkom forumu, gde sindikat novinara govori da veliki deo novinara ima vrlo mizerne plate, drugo, da veliki deo njih je samo na ugovoru ili na nekakvoj reči da su tu i svakog trenutka se oni osećaju nesigurnim za svoju egzistenciju i ne možemo sada od njih tražiti da budu heroji nekakve etničke časti i da oni samo to brane. Moraju se stvoriti uslovi da oni budu potpuno slobodni, da nemaju nikakav osećaj prisile od urednika, od bilo koga drugog.
Zadatak je novinara da služe istini i da se odupre, pre svega uticaju vlasnika i javne vlasti. To piše u jednoj drugoj deklaraciji iz 1946. godine, a uključena je i u Povelji Ujedinjenih nacija. Prema tome, mi ovde raspravljamo o nekim vitalnim vrednostima, a ove tehničke stvari dajte da popravimo amandmanima, pa će o njima biti reči. Ali, nemojmo tvrditi da nekakva sloboda počinje od juče ili prekjuče, ili nekakvo zlo, ne znam od kada, nego dajmo da raspravljamo šta danas u svetu jeste dominantno regulisano međunarodnim poveljama i čega se mi moramo pridržavati, a te naše priče da li je neko za Evropu, ovoliko ili onoliko, to se neće mnogo ceniti.
Hteo sam samo toliko reči namerno, kao što vidite predsedavajući, nisam pomenuo ni jednu ličnost, kako ne bih izazvao replike i onaj deo debata u Skupštini ovde, koje me zbilja mnogo ne veseli, kada do njega dođe. Hvala vam lepo.

Ovim amandmanom hteli smo da podvučemo da problem diskriminacije često može biti zloupotrebljavan i tražili smo samo da se doda da se prilikom spora, spora koji može da nastane oko toga da li je poslodavac zloupotrebio svoja prava i sproveo neku vrstu diskriminacije, ostaje pitanje kako će se taj spor rešavati?
Ovo, kako je predloženo u izmenama i dopunama zakona, ima po mom mišljenju jednu manjkavost jer se pojavljuje problem da se pitanje diskriminacije rešava i u zakonu koji se specijalno bavi problemima diskriminacije.
Naš je predlog da zbog toga treba da se doda da će se primenjivati shodno Zakonu o diskriminaciji. To je jedno važno preciziranje, jer inače se to pitanje diskriminacije često veoma fleksibilno tumači.

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, jednom jedan od najbogatijih ljudi rekao na televiziji, kada bi mi imali vredne radnike kao Kineze koji bi hteli da rade za tako malo para, mi bismo imali prosperitet.
Ja sam ga pohvalio da poseduje visoku klasnu svest kapitalista. To je interes svakog kapitaliste, da ima vrednu i jeftinu radnu snagu. Mi kao mala siromašna zemlja, očigledno imamo jedan od resursa s kojima mislimo da ćemo napredovati, jeftinu radnu snagu, samo treba privući investitore.
Dakle, investitor je tu sada neka naša nada ili spas sa kojim treba da računamo. Pri tom čujem da se ne misli dobro o našoj vrednoći. Čujemo da smo mi lenčuge, i da lenj narod i da samo mora da bude mnogo, mnogo vredniji, glavu dole, radi i bićeš odličan radnik. To nije ništa novo. Istorija jeste borba između rada i kapitala, između slugu i gospodara, tako je bilo i tako će očigledno ostati.
Ali, ja govorim zbog nečeg drugog. Ako već nešto moramo da radimo, ne moramo ga previše hvaliti. Ne moramo tako odmah kretati u sve to, zaklinjati se u reforme. Koje reforme? Hajde da vidimo šta uopšte te neke reči znače.
Šta znači reforma? Reforma znači da vi menjate formu u neku bolju. Ali, nemojte običnu restauraciju, korak unazad, nazivati reformama.
Dakle, smanjivanje prava radnika koji su krvavo stečena u poslednjih vekova borbi odjedanputa olako reći ne, to previše je to, to ne donosi dovoljno profita i to nije poželjno. Rezultat toga jeste ono što danas imamo u svetu, jednu stravičnu raslojenost, koncentraciju celokupnog bogatstva u rukama 3,4% te populacije. Najzad, vidim da znamo ko je kriv za krizu. Neću ja ulaziti u istoriju. Izgleda da su krivi za to, pre svega, radnici.
Nisu radili vredno i to je jedan od razloga zbog čega se ulazi u krizu. Nisu krivi ni bankari koji su svojim nekim finansijskim špekulacijama svetsku privredu, dovodeći u krizu, a kada se izašlo iz krize, oni još bogatiji, ali i mnogo više miliona nezaposlenih, gladnih, bez perspektive radnika. To je rezultat izlaska iz krize.
Znam da smo previše mala ekonomija i mali narod pod velikim uticajima, pritiscima, kako hoćete, ali dajte da neke reči nazivamo pravim imenom.
Mi imao jedan psihološki problem kada već govorimo o radnicima. Nije to samo da su oni lenji. Njih su ovde ubeđivali 50 i više godina, da su oni vlasnici svega. Oni su vlasnici „Đerdapa“, „Kolubare“, svakog preduzeća da je to društvena svojina i oni su upravljači i vlasnici.
Odjednom bez ikakve revolucije i krvi, vlade su rekle, ne, ne, to je koješta. Mi smo vlasnici i mi prodajemo šta hoćemo, kupujemo šta hoćemo, dovodimo u „ban brod“ šta hoćemo, a vi, šta da vam radimo, nije trebalo da verujete toliko. Ta obmana je nešto što je duboko uraslo u razočarenje našeg radnog sveta i nije tako lako da odjednom odučiti od toga, jednom lepom liberalnom pričom kako je važan profit, kako je važno da dođu veliki investitori itd.
Hoću da pođem od realnosti, da li je to zbilja tako da smo mi morali da računamo da smo neki veliki kada dođu ti investitori onda smo rešili.
Dođe investitor, zaposli 100 ljudi ili 200 ljudi u nekoj fabrici, pa ako ona prestane da radi, on je zatvori, a ti radnici nama ostaju i dalje.
Zašto nismo probali sa našom tradicijom da razvijamo zadrugarstvo? Srbija je pre 200 godina umela da se održi i u velikim konfliktima sa velikim silama kao što je bila Austrija za vreme tog carinskog rata i neke druge. Mi smo plaćali hiljade ili milione smo odvajali da domamimo nekako nekog stranog investitora da uloži neke pare i da se zaposli stotinak radnika. Da smo te pare dali seljacima, da pokušaju da se udruže u zadruge, pa da izvoze i maline i kajsije, a ne da mu nakupci to uzimaju za 10 ili 20 dinara, a posle prodaje za 100 dinara i zarade po 500%.
Nismo pokušali sa onim što se zove samozapošljavanje, da dajemo novac porodicama vrednim koje bi da pokrenu neki biznis. Bilo je tu mnogo mogućnosti da se oslonimo i na svoje snage. Naravno, nemam ništa protiv da dođu i veliki investitoru, ali ja ne verujem da će oni veliki tu i doći i da će tu i ostati.
Mi moramo da stvaramo svoju sopstvenu privredu. Imamo neke šanse sa tom inteligencijom mladih ljudi koji se bave digitalnom tehnologijom, prave softfere, mnoge stvari izvoze sami. Niko im ne pomaže da ih usmeri i organizuje.
I na kraju, mi ne ulažemo ni u tu radnu snagu o kojoj sada raspravljamo, a to je obrazovanje i zdravlje. Neobrazovan i bolestan radnik, nije konkurentan radnik, ali naše današnje školstvo i zdravstvo su nešto što me ubeđuju.
I na kraju, nemojte tako lako da se odričemo nekih tekovina. Kada kažemo Evropa, onda mi tu pravimo velike mistifikacije.
Nije Evropa jedinstvena. Nije istina da u Evropi postoje propisi kako će izgledati Zakon o radu. U svakoj državi su oni posebni, svaka država ima svoje razloge zašto i na koji način to rešava. Da li znate da u mnogim državama postoji, obavezna su odlučivanje radnika u privatnoj firmi, da postoji obavezana participacija unutar privatne firme, a ne daju privatniku, sva su prava, a vi radnici dok dobro radite u redu kada posle ne radite ne?
Postoje neke tekovine koje su veće od tog neoliberalizma današnjeg koji pokušava da nas uveri da nam nema spasa osim da bogatiji budu bogatiji, a siromašni - siromašniji.
Srbija je strašno siromašna zemlja i mi moramo da imamo neka socijalna rešenja šta ćemo sa tim svetom. Neko je ovde pominjao, jedan kolega, prekarijum, itd, sa koji se sreću mnoge zemlje koje su vrlo uporno radile na izgradnji neolibelarne ekonomije. Kada se pojave očajne milionske mase, ne znaju gde će, nemaju nikakvu šansu, nemaju od čega da žive, pitaju ih porodice - šta ste i ko ste?
Sticajem okolnosti, ja sam jedno vreme bio nezaposlen i to kao profesor univerziteta. Postoji problem nezaposlenog čoveka, ne samo u tome što on ne prima platu, on je psihološki degradiran i uništen. Kada ga pita žena – šta je sa platom? Nema. Deca? Nema. Kada pita neko sina – šta ti radi otac? Ništa, ne zaposlen. To su ljudi koji doživljavaju velike socijalne traume i ti zločini po porodicama koji se odigravaju svakoga dana, rezultat su upravo i tih neuroza.
Dakle, hoću da kažem, nije sav san u tome kako mi to gledamo na televiziji pa je, ne znam, ova država uradila ovoliko, ona onoliko, oni su uradili jer su odavno bogati i odavno su imali kolonije i pljačkali bogata društva, pa kada i država nije bogata ali oni će da prežive, ali ovi naši kada ostanu bez posla neće.
Mi smo spojili i Zakon o penzijama sa Zakonom o radu. Rekao bih da je to malo cinično. Hajde, ako nemate, je li posao, videćemo možda ćete dobiti penzije. Šta sada sa penzijama? Austrija je izbegla veliki lom ekonomski sada, za razliku od nekih zemalja, zato što je Austrija imala najjače penzijske fondove. Pravilo tih fondova jeste da se ne može rizično ulagati, to je ekonomska kategorija, ljudi su uložili svoj novac i brinu o tome kako će se ovo dalje razvijati.
Postoji mnogo mogućnosti, ali za sve to je pretpostavka da ovde u parlamentu, sa ovo malo opozicije koje ima, vladajuća većina ne doživljava kao neke neprijatelje koje treba odmah kao na mitingu napadati, da ministri sa gromkim glasom prete, pozivaju na istoriju, itd. Dajmo malo skromnosti, umirite se. Vi ste ovde izabrani od ovog parlamenta, morate se ponašati primerno, da primite kritiku, da pređete preko nekog napada koji vam se ne sviđa, ako to uradi poslanik, a ne da pretvaramo u miting time što ćemo dokazivati da smo mi spas čovečanstva.
Ovde sam najstariji i kao poslanik a verovatno i kao čovek. Prošao sam sve, poznajem sve i nemojte mi, ako počnemo o istoriji da pričamo, bojim se daćemo onda imati vrlo neprijatne razgovore.
Apelujem na to da se sasluša svaki govor, da se ozbiljno razmotri svaki amandman i da znate da ono što je izvan ove sale, to je možda blizu milion ljudi koji očekuju kao spas da će im se nešto dogoditi dobro, da će dobiti neki valjan zakon, mada je ne verujem da će im ovaj zakon baš mnogo pomoći. Hvala.