Dame i gospodo, prvo da pozdravim činjenicu da u ovom parlamentu, u ovom sazivu ima više dama nego u prethodnom. To je jedan civilizacijski napredak. I ako mi oproste neki, to dolazi iz Evrope.
Eto i da Evropa može nešto pametno da uradi. Želela je da budu polovi što više izjednačeni, a mislim da je to jako važno. Da je više bilo dama u ovom parlamentu, sigurno bi on danas imao drukčiji izgled od ovoga kakav ima.
Jednom je jedna ministarka napala Darvina i teoriju evolucije. To sam joj onda zamerio, ali moram da budem sada malo oprezniji. Nisam sasvim siguran da evolucija deluje i da stvarno postoji uvek napredak kod svih.
Problem sa kojim se srećemo, a imam zadovoljstvo... molim gospodina Vučića, kako vređam, pa šta sam rekao? Da li vi razumete šta je evolucija? To je jedna reč koja podrazumeva razvoj, razvitak, napredak.
Ali, sada ću vam reći, ko god je verovao u napredak Srbije i srpskog parlamenta do danas, ako ima iole inteligencije, danas će priznati da nije bio u pravu, jer način na koji se danas ovde raspravljalo ni po čemu se ne razlikuje od onoga što se ovde dešavalo 16–17 godina. Počinjalo se sa verbalnim nasiljem, bilo je i fizičkog nasilja, pa se onda to prenosilo na druge vrste nasilja koje su se izvan parlamenta nalazile na ulicama.
Dakle, za 17 godina još uvek nismo napredovali toliko da svom kolegi ne moramo da kažemo – lažeš, barabo, ubico, i tako redom kako kome koja reč padne na pamet. Naši poslanici su izuzetno slobodni, ne vređam ih, nego je to kompliment. Što god im padne na pamet oni kažu i uvrede sa prvom uvredom koja im se pojavi. Imam pravo da to kažem jer nikoga ovde nisam uvredio za 17 godina. Prema tome, kada govorim o evoluciji odnosi se na napredak našeg parlamenta.
Druga stvar, imamo tri dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost.
Prošlost da ispravimo ne možemo, što je bilo bilo je i ne može biti kao da nije bilo. To što ćemo ga farbati ovako i onako mala je nevolja.
A sadašnjost, to je hrabrost da se suočimo sa činjenicama, da pogledamo Srbiji u oči, pa da kažemo: toliko je siromašnih ljudi, toliko nezaposlenih ljudi, toliko nepismenih ljudi, toliko iseljenih ljudi, toliko talentovanih ljudi koji su otišli napolje. To je činjenica, to je hrabrost da pogledamo Srbiji u oči.
Naravno, još je mnogo teže kada je budućnost u pitanju. Onda treba imati neku viziju, treba razumeti kuda svet ide, shvatiti šta se u svetu dešava i planirati svoje mesto u tom svetu, a to je najteže. Zato je najlakše vratiti se prošlosti, tu se može pričati beskonačno i to ne obavezuje ni na šta.
Ono što mi danas ovde imamo kao problem, postoji danas u Evropi jako mnogo podeljenih zemalja. To što pričamo da se samo Srbi svađaju i dele, to je naše nepoznavanje sveta. Danas je Francuska podeljena napola, danas je Turska podeljena napola, danas je Italija podeljena napola.
Ali, problem nije u tome što se ljudi dele, i nekada su te razlike vrlo male, nego je problem oko čega se dele i da onda postoje različiti projekti; nekada pobeđuje jedan, drugi put pobeđuje drugi, nekad se oni približe; ali, ono što mi imamo kao fenomen to je konvertistvo i prelaženje iz jednog projekta u drugi.
To smo imali kada poslanici prelaze iz jedne poslaničke grupu u drugu, ali imamo i kada cele partije menjaju svoje saveznike i svoje projekte. To je problem sa kojim se mi srećemo.
Ovde je gospodin Čanak pročitao, čini mi se tačno i stalno je proveravao da li je tačno, testament gospodina Vojislava Šešelja. Verujem da Demokratska stranka sledi taj testament, nosi njegove bedževe, brani ga tamo, identifikuje se potpuno sa njim. Sada postoji drugo pitanje.
Mi imamo dogovor, imamo na drugoj strani Demokratsku stranku Srbije, sa kojom smo se saglasili da ćemo biti za očuvanje teritorije Kosova i Srbije, da ćemo što pre pokrenuti akciju za pridruživanje Evropi, da ćemo u potpunosti sarađivati sa Haškim tribunalom, da ćemo nastaviti sve reformske zakone koji su tu.
Oko toga smo se složili za manje od dva minuta i bio sam uveren da je to jedan projekat njihov, i da je taj projekat istovremeno i naš, i da se nalazimo zajedno oko jednog projekta.
Zato smo sa tim počeli, da li se slažemo oko te četiri tačke našeg zajedničkog programa, kakvu ćemo politiku da vodimo.
Ako se formira druga većina, ne bih hteo da ispadnem neko ko nije čuo gospodina Nikolića da to on ne želi, ali bilo je od Velje nadalje raznih izjava, raznih kombinacija kako je to moguće.
Ono što je mene čudilo, kako je moguće da se sastavlja Vlada sa tako disparatnim projektom. Jedni u Evropu, jedni neće u Evropu, jedni Hag, drugi neće Hag. To mi se činilo nelogičnim i nemogućim, i to stvara zabunu.
Naravno, imamo pred sobom velike probleme, imamo godine koje stoje pred nama. Što se Demokratske stranke tiče, ona će biti jedna vrlo konstruktivna, odgovorna opozicija, zajedno sa ostalim opozicionim strankama koje će biti u ovom parlamentu, i bez obzira kako se napravi većina, manjinska ili većinska vlada, mi ćemo biti njena konstruktivna, ozbiljna opozicija, jer verujemo da Srbija nema drugu alternativu osim Evrope i evropskih integracija.
Svet hoće da preživi, mi smo loše živeli zato što smo bili izolovani, zato smo imali sve one nevolje koje smo imali tokom deset godina. Sada smo počeli na neki način da se otvaramo pred svetom, da investiramo, da gradimo, evo Velja gradi puteve, sve napreduje. Ajde da vidimo kako mislimo da bez toga možemo da opstanemo u Evropi i da to radimo. Da li mi idemo u tu izolaciju ili ne idemo?
Čuo sam ovde jednu vest koja je alarmantno došla da je Solana negde rekao da Boris Tadić treba da ima kontrolu nad službama bezbednosti. Nije rekao Demokratska stranka, nego je rekao Boris Tadić. Zašto? Zato što je Boris Tadić predsednik ove države (aplauz) i nema nijedne države u svetu gde šef države nema kontrolu nad službama državne bezbednosti, ne postoji takva država. Prema tome, to što je Solana rekao, ako je rekao, rekao je jednu najelementarniju stvar da bi šef države morao valjda da kontroliše svoje službe i bezbednost. Dakle, graditi na tome alibi zašto ne možemo imati vladu je i smešno i nije korektno.
Dolazi drugi problem, najlakša i najčešća reč u srpskom narodu, a nažalost ovde se demonstrira neprekidno, jeste izdaja. Svako je izdajnik, a onaj drugi koji to o onome tvrdi, on je patriota. Toga sam se ovde naslušao i tog herojizma nagledao. Govorio sam, čitaćete taj govor u knjizi, a imate ga i u stenografskim beleškama, rekao sam vam ovde pre bombardovanja šta će se dogoditi, rekao sam vam i posle šta se dogodilo. Rekli ste – samo ako tuđa noga zgazi na Kosovo, ispisaćemo se iz ljudi, neće nas biti itd.
Na referendum smo išli da potvrdimo da nećemo dozvoliti nad našim nebom tuđe avione, ni one verifikatore na Kosovu itd. Izašlo je ne znam koliko posto ljudi, kako se to izbrojalo, uglavnom neka velika većina, da bi Milošević posle dve nedelje primio 230 verifikatora raspoređenih svuda po Kosovu.
Možda je to morao, ali nemojmo se junačiti u nekim stvarima i pretiti gde nismo u stanju posle da stanemo i kažemo – eto, to smo rekli, tu ćemo mi stajati.
Vidim da se osnivaju neke organizacije, čuo sam malopre cara Lazara. Pa dobro, znamo, car Lazar je stradao, nemojte ljudi da poginete, on je išao da pogine na Kosovu. Nadam se da to nije ambicija onih koji to sklapaju. Nemojmo da radimo stvari koje nisu potrebne. Ne možemo se za sva vremena izolovati od sveta.
Ono što ovde danas treba Skupština da uradi, ako su se dogovorili, a verujem, ne mogu biti toliko naivan, da Toma Nikolić nije pristao da to bude jedna šarada na par dana, nego očigledno tu postoje neki dublji nacionalni razlozi. Ako je taj dogovor tu, dajte da glasamo i da to završimo, pa onda će se videti šta će to kome doneti. Hvala.