Ovde imamo jedan set konvencija koje treba da usvojimo. To je jedan postupak sa kojim ćemo se sretati jako mnogo i u narednom zakonodavnom postupku. Mi ćemo morati da naše zakonodavstvo saobrazimo sa zakonima Saveta Evrope, Uneskoa, i UN i naravno kasnije i EU.
To će uneti neke standarde u naš život, kako ekonomski tako i politički, tako i kulturni. To je veoma važno i verujem da neće biti mnogo sporova oko toga da li ćemo mi usvojiti ove konvencije. Usvojićemo ih naravno, jer smo članovi Uneska i Saveta Evrope, dakle svih tih tela, čiji smo članovi, moramo da se pokažemo kao ljudi koji stvarno tu i pripadaju - pa ćemo ih i usvojiti.
Hteo sam nešto da kažem povodom onoga što se zove realnost, to je jedan opšti odnos prema kulturi i naravno prema kulturnom nasleđu. Ima jedan paradoks, a taj je da ima jako mnogo deklarativnog nacionalizma, jako mnogo pozivanja na samobitnost itd, a užasno malo brige da se ti dokumenti, da se ti spomenici, dakle, i sve ono što spada u kulturno nasleđe, i održavaju.
Ne mogu da zaboravim da, na primer, u Kruševcu, gradu koji je bio i prestonica Kneza Lazara i srpske države, postojao je Lazarev grad, u kojem kao što znate kamen ne gori, i on je bio dobrim delom očuvan. Kada je pao u srpske ruke i tamo brat Miloša Obrenovića, Jevrem, odlučio, da se najveći deo kule razgradi da bi se kaldrmisala kruševačka čaršija, da ne bi oni gacali po blatu. Dakle, odnos prema kulturi i kulturnim spomenicima pokazuje da tu nema neke jasne komunikacije između tih stvari.
Imao sam prilike, na primer, da u Crnoj Gori, a to je ipak, ma ko šta mislio, barem isti kulturni korpus, vidim na Njegušima, gde je mala crkva, u kojoj su sahranjeni otac i majka Njegoševa, i prvi onaj koji je začetnik te porodice, crkva 50 godina nije otvarana. To je sve zarđalo, te brave, a u unutra raste trava. Spolja je takođe bila zarasla u granje.
Dosta sam se zamerio ondašnjim vlastima, kada sam tamo došao i rekao – dajte mi jedan kosir, da makar jedan zid ostružem, što sam i uradio. Tom potomku porodice Petrovića rekao sam – sada, ako ovde prolaze arhimandrit, neka on ovaj drugi zid, a treći ministar kulture, očiste, kako bi taj spomenik mogao da se vidi.
U toj isposnici Petra Cetinjskog, na koga se poziva svaki crnogorski nacionalista, ko dobro jutro kad kaže, tamo je bila u to vreme oprema "Adidas" patika i raznih drugih stvari, gde su to sklanjali naslednici ove kuće.
Dakle, nema nekog dubokog duhovnog kontinuiteta između kulturnog dobra, te kulturne ostavštine i naravno njegovih poslenika. Moglo bi se navesti milion primera, počev od Nebojšine kule usred Beograda, pa da ne pričam šta sve. Zašto je to tako? Rekao bih da se to radilo i o opštem nekom kulturnom nivou i vlasti i onih koji su se time bavili.
Mi sada usvajamo ove konvencije, ali tu, kako reče prethodnica, ne bi bilo dobro da to ostane samo mrtvo slovo na papiru. Užasno je to važno. Ako se mi prisetimo, kao jedna usmena kultura, odnosno govorim sada o ovoj konvenciji o nematerijalnim kulturnim dobrima – šta bi se o nama mislilo ili znalo da Vuk Karadžić nije pokupio pesme, slušajući ove guslare i to odneo u Beč.
Time je svedočio – da jedan narod, koji će tako dugo biti u turskom ropstvu ugnjetavan, čuvajući usmenu kulturu, sačuvao svoj duh, svoje vrednosti i sve ostalo. Tako su nastale i sačuvane te prve zbirke narodnih pesama, a onda naravno se radi o jednom ogromnom radu, koji je opet započeo Vuk Karadžić, a to je etnografski rad, koji je sa jednom dobrom tradicijom, na Filozofskom fakultetu, na našem Univerzitetu, uspeo da prikupi ogromnu etnografsku građu.
Nažalost, tu se negde zastalo i jednostavno zaključili su da smo postali civilizovani, da neke stare običaje, navike, predanja itd. možemo i da zaboravimo. Ali, kultura napreduje na jedan jedini način, a to je susret sa drugim kulturama. Autohtono je samo varvarstvo.
Prema tome, ova konvencija hoće da podstakne svaku kulturu i da nas podseti da istovremeno pripadamo čovečanstvu kao jedan jedinstveni korpus i da tako napredujemo kao ljudi. Ova konvencija govori još nešto, a to je da ti kulturni tragovi pripadaju svima. Mi ih na neki način internacionalizujemo u tom smislu što želimo da budu dostupni svima.
Što se tiče materijalne kulture, imamo posebne probleme sa očuvanjem nekih naših starih spomenika, dvostrukih nadležnosti za mnoge stvari, ne bih sada tu temu otvarao, tu sigurno postoje problemi. Da ne pominjem i Narodni muzej, takođe, kao jednu važnu temu, gde se skuplja naše kulturno blago i kada jedan turista, putnik ili namernik dođe u jednu državu, u jedan grad, ako je kulturni poslenik, on će prvo otići u muzej, jer tu se nalazi upravo ono što je naša kultura i to svedočanstvo o nama samima.
Ovde oko nematerijalne kulture postojalo je jedno vreme jako razvijeno, nešto što se zvalo i amaterski rad, a naročito folklor i neki drugi oblici, koji su takođe proslavili deo naše nematerijalne kulture i mnoga umetnička društva su širom sveta pronela lepotu tih igara, dakle, jedan deo opet naše kulture. Bojim se da za njih sve manje ima prostora u finansiranju kulture. Neki su postali profesionalna društva, neki su prosto nestali.
Tu je još jedan problem, gde treba to nekako čuvati? To je amaterski kulturni rad koji je zamro jer nema sredstava, a on je onaj izvor koji u stvari priprema tu nematerijalnu kulturu koju ćete izneti sutra u svet.
Mi kao narod možemo da se takmičimo, rekao bih, pre svega da probamo u toj našoj kulturnoj baštini i u kulturi. U ekonomiji, u nekim drugim elementima, izuzev sporta, takođe nemamo neku veliku popularnost ili uspehe u svetu. Ono što je bitno da sačuvamo što se sačuvati može, to znači treba finansirati istraživanja, treba omogućiti komunikaciju, pogotovo sada kada postoje mogućnosti korišćenja Interneta i pošto postoje globalne komunikacije to je lakše i jednostavnije da te svoje vrednosti afirmišemo.
Ovo pitanje starih knjiga je takođe važno. Tu imamo opet jedan problem. Postoji veliki broj knjiga koje su nažalost tokom 19. veka, a mnogi i ranije, u 17. veku, otišle iz Srbije. Neke su se nalazile po raznim crkvama po Austriji, Nemačkoj, pa sve do Francuske. Znam da su neki kolekcionari, a neki korisnici svoje državne funkcije, pravili privatne zbirke starih knjiga, šaljući razne emisare po tim evropskim crkvama, pravoslavnim srpskim i odatle uzimali te knjige. Treba sada videti koji su to kolekcionari. Ako ništa drugo, neka prodaju to, ako neće da poklone zemlji, ali da taj spisak jeste veliki.
Zatim, postoji u mnogim muzejima i arhivama veliki deo originalnih srpskih knjiga koji se nalaze u svetskim velikim bibliotekama. Treba videti da li je moguće nešto vratiti ili makar napraviti repliku. To takođe mora da se prikupi.
Predstoji nam jedan veliki posao u oblasti kulture i bilo bi važno da u celoj ovoj našoj dugoj muci shvatimo da je to jedan način na koji ćemo mnogo uspešnije braniti svoj identitet i braniti svoju naciju i moći da učestvujemo i u konzumiranju drugih kultura.

Gospođo predsedavajuća, pažljivo sam slušao ovu debatu i imao sam nameru da govorim o svemu ovome iz drugog ugla, ali ću se malo našaliti za početak. Nedavno sam, upravo neposredno, čuo da se otprilike u Srebrenici nije dogodilo ništa i da Ratko Mladić nije kriv. Onda se meni postavlja pitanje, to mnogo olakšava situaciju - ne vidim zašto se gospodin Ratko Mladić ne bi predao, budući da je potpuno nevin. Dakle, to je jedan način na koji možemo govoriti.
Međutim, ono što sam hteo da kažem je nešto drugo. Mi smo danas ovde imali jednu debatu i mislim da je dobro što smo je imali. Iz prostog razloga što mnogi ljudi tokom života imaju određene vrednosti i stvore jednu emotivnu koru kroz koju teško prolaze argumenti.
Sećam se jednog eseja, koji je napisao filozof Ljubomir Tadić negde krajem 80-ih godina, pod naslovom ''Da li je nacionalizam naša sudbina''. Mislio sam da on preteruje u tom pesimističkom zaključku i dugo sam verovao da mi nećemo ponovo skliznuti u varvarstvo posle Drugog svetskog rata, kada su ubijani ljudi, nekadašnje komšije, ubijana deca itd. iz verskih, političkih i bilo kojih drugih razloga.
Naravno, čovečanstvo je natopljeno zločinima. Neko je ovde rekao, i mislim da je u pravu, da nema te nacije koja nije vršila zločine. I svuda se mogu naći ljudi koji su zločinci. Međutim, čovečanstvo uopšte ne bi napredovalo da nije bilo drugih ljudi, koji su govorili da je zločin nedopustiv, počev od starih stoika, koji su govorili da je čovek čoveku sveta stvar – ". Dakle, to je bilo važno da prestanu ubijanja.
Možemo naći mnogo dokaza koji će o tome govoriti. Jedan od najlepših stihova, koji je citiran i u naslovima nekih romana, pesma Džona Dona, koja kaže – kad čuješ da zvone zvona, ne pitaj za kim zvone, zvone za tobom, ti si deo čovečanstva.
Ma šta mi pričali, rekao bih jednu stvar koja može delovati i banalno, ali je za nas strašno ako se ne podsetimo da smo svi, kao ljudi, braća. Bilo da verujemo da nas je stvorio Bog, pa smo potomci Adama, bilo da smo od nekog primata, a u svakom slučaju ne možemo poreći da imamo zajedničkog pretka.
Dakle, humanizam je ona druga strana zverstva, sa kojom se ljudska agresivnost pojavljuje u raznim oblicima. Ona se ne pojavljuje divlje. Vremenom je ona institucionalizovana. Postoje različiti oblici identiteta. Postoji, naravno, identitet porodični nekada, pa onda malo šire, postoji nacionalni identitet, pa postoji verski identitet, rasni identiteti. U ime tog identiteta, u koji se čovek utapa u tu apstrakciju da ne postoji vrše se svi zločini koji su do sada zabeleženi.
Liberalna misao govori drukčije, da je čovek, a to ga uči i prosvetiteljstvo, sam odgovoran za svoja dela, da on ima svoj identitet i svi moderni ustavi govore da je narodni suverenitet tu tek kada ga građanin poseduje kao građanin, kao pojedinac. On mora imati taj identitet i tek onda stiče odgovornost. Dokle god se on krije iza nacije, crkve, rase itd, on kukavički skriva svoj identitet i u stvari ima alibi za svoje zločine.
Naravno, mučilo me je to pitanje kako smo to skliznuli u to varvarstvo, kako se razbuktao taj nacionalizam o kome je reč.
Ima ovde puno učenih ljudi, čuli smo mnoge lekcije o nastanku nacije itd. Imali smo na ovim prostorima u 19. veku raspravu kako da se formiraju narodi ili nacije. Vuk Karadžić je želeo da se to uradi na način kako je to bilo u Evropi, kako je Herder predlagao, na osnovu jezika, pa svi ljudi koji govore istim jezikom, oni su jedan narod. Ali onda je pod uticajem Austrougarske, koja je želela da bude predstavnik Svetog Rimskog carstva i pod katoličkim uticajem, rečeno je ne, nego oni koji govore, koji su od Rimskog zakona oni su Hrvati, katolici, a ovi koji su grčkog zakona su pravoslavci, Srbi.
Vuk ih je podsetio da postoji da ima i treća vera. Ona se pojavila kasnije. Tu treba biti oprezan da smo mi vrlo nevini kao deca, kao nacije, dozvolili da se na verskom, a ne na jezičkom principu formiraju nacije.
Ljudi iz Srebrenice koji su ubijeni su naša braća u još bukvalnijem smislu. Imamo isto poreklo, govorimo istim jezikom, bili smo državljani iste države. To nije tako svejedno, ali ako se zakloni bilo ko u nacionalni identitet, pa počne da se oseća, kiteći taj svoj nacion, superiornim, onda niko ti nije brat, nego naprotiv prema njemu se možeš odnositi kao prema zečevima, tako su se i odnosili, tukući ih po planinama gde su se razbežali.
Ovde nema smisla da mi posle 15 godina izigravamo eksperte i analiziramo šta se dogodilo u Srebrenici. Toliki sudovi su se time bavili.
Naravno da se mi razlikujemo. Razlikovali smo se i 1991. i 2001. godine, razlikujemo se i danas, jer su vrlo ti oklopi, predrasude, sa kojima smo suočeni, teški da bi tako lako argumenti prodrli u njih. Međutim, moramo neke stvari uvažavati.
Lepo je misliti o samom sebi najlepše i o svojoj naciji takođe. Problem našeg nacionalizma je u tome što je on mitološki, nekritički i sve što se u Srbiji radilo, sve je bilo veličanstveno, sve je bilo veliko. Velike nacije vrlo kritično govore o sebi i to je ono što njima daje snagu i što ih čini snažnim.
Ovde imamo problem sa zločinom i s tim da li možemo, da li imamo snage kao ljudi da utičemo na društvo, da malo počnemo da razmišljamo da treba da živimo zajedno, da su počinjene užasne stvari i da tražimo načine da to prevaziđemo, i da možemo normalno da živimo sa ostalim svetom, bez paranoje da nas svi mrze, bez toga da smo najbolji, najveličanstveniji itd.
Naravno, nema sumnje da su u ovom ratu svi bili nacionalisti u svim ovim sukobima koji su se odvijali. Sigurno je da mnogi ne žele da priznaju svoju krivicu i da žele da krivica bude nečija druga. Znam, pokušavali smo, sada govorim o DS, 1991. godine da sprečimo rat u Bosni. Držali smo dve konferencije, u Sarajevu i na Ilidži, gde su bili prisutni svi predstavnici svih parlamenata, sve poslaničke grupe. Pokušavali smo i, što je najgore i što je najžalosnije, imali smo čak rezultate, ali ondašnji vlastodršci bivše Jugoslavije, moćni predsednici to nisu želeli, bili su moćniji i gurnuli su nas u rat.
Bio sam svedok na sudu u Hagu povodom optužbe koju je BiH protiv Srbije, odnosno SR Jugoslavije podnela za genocid. Tada sam svedočio da u srpskom i u jugoslovenskom parlamentu ne postoji nijedan dokument diskriminacije koji bi govorio o namerama srpskoga naroda ili parlamenta, ili Vlade da izvrši genocid u BiH.
Isto tako, govorio sam i o tome kako je izgledala cela situacija, kakvi su odnosi bili i ko je za sve to mogao biti kriv.
Presuda tog suda vam je jasna. Ona ovde govori samo o sledećem: da Srbija nije organizovala, nije izvršila genocid i da nije kriva za genocid. To je bila jedna dobra pobeda koju smo izvojevali. Nisu svi njome bili zadovoljni, ni oni koji su tužili, a ni mnogi drugi. Možda još uvek neko pokušava da relativizuje tu presudu, ali to nije važno, time ne treba da se bavimo.
Ono što je važno je tada rečeno, a to je da li smo dovoljno učinili da se spreči taj masakr, taj genocid, kako su ga kasnije kvalifikovali. Očigledno ne zaboravljamo na tesne veze koje su bile. Niko nije krio da smo pomagali oružane snage u BiH odnosno u Republici Srpskoj.
Ono što je sada za nas važno, hoćemo li se mi okrenuti budućnosti, da živimo, radimo, školujemo se zajedno, takmičimo sa narodima oko nas, s kojima smo se u nekoliko ratova poklali, na čuđenje jednog dela sveta zašto mi to stalno ponavljamo, ili nećemo?
Postoji jedna strategija ili taktika svakog nacionalizma, ne samo našeg, srpskog, nego svakog. Počinje tako što će reći ne, to nije istina. To zločin, to nam je neprijatelj izmislio, to je potpuni falsifikat, toga nije bilo. Ali, kada se pojave posle neki dokazi i neki leševi, onda se kaže – dobro, ali nije bilo toliko, bilo je deset puta manje. Pa kada opet pritisnu događaji itd, argumenti, onda se kaže dobro, jeste, mi smo ubijali, ali su ubijali i nas. To je najopasnija tačka. Znači, zločin je nešto potpuno normalno, niko se toga ne stidi, to je jedna uobičajena stvar, zašto bi od toga pravili problem.
Mi ne treba da se sada ponovo ušančavamo u određene podele, u način da se otkrivaju krivice itd. Sud je rekao šta je rekao. Biće istoričara koji će to temeljno istražiti i o tome reći šta imaju da kažu.
Ono što je ružno i što ne treba da prihvatimo, u šta ne treba da uđemo, to je politizacija ovog problema. Moje zalaganje ide za tim da se to potpuno odvoji, da doživimo to kao jednu tragediju ljudsku, i onih ubijenih, i onih koji su to činili, i onih ostalih koji su to mogli da gledaju ili da to kasnije saznaju, da se odnosimo prema njemu kao humana bića.
To je onaj problem, ako želimo da napredujemo, moramo da napredujemo kao humana ljudska bića, a ne samo kao predstavnici određenih nacija, određenih vera, određenih država itd.
Sigurno je da je ovde problem oko reči genocid, a to pokazuje samo kakva je uloga određenih simbola. Genocid ima jednu simboličnu funkciju. Videli ste da Turci neće da priznaju genocid koji je izvršen nad milion ljudi pre sto godina, zato što se to politizuje i onda se smatra da će to pogoditi ceo naš identitet, sve nas će to pogoditi.
Međutim, ne radi se o tome. Ne treba niko da se boji što ćemo se mi složiti da je tamo bio zločin, da se mi izvinjavamo u tom smislu kao ljudska bića, koja su svedoci tog vremena kada su se zločini događali, sa jednom jedinom svrhom – da se to više nikada ne ponovi.
Ako smognemo snage da tako priđemo celom problemu, sve ove naše trenutne ili trajne, kako god hoćete, podele, korišćene u razne naše stranačke svrhe, ne odgovara nameni ove deklaracije i čitave ove današnje rasprave. Ali, doći će generacije, uveravam vas, koje će biti opterećene, koje neće svoj identitet tražiti isključivo u nekoj instituciji i koje će pokušati da ovome priđu na jedan humani i normalan način.

Dakle, ja sam u prvom izlaganju čuo da Mladić ne bi ni mrava zgazio i kada sve saberemo, on apsolutno nije kriv, a sada čujem i detalje kako je došlo do toga – muslimani su se međusobno poubijali, nešto su ih, je li, bombardovali njihovi saveznici, i tako je došlo do toga, nešto se poubijalo, pa nisu uspeli da se probiju od tih snaga.
Ne treba nam takva priča. Pobijeno je te sirotinje, uboge, vezane od strane tih heroja. To ostaje sramota i to se ništa ne vezuje ni za srpski narod, ni za srpsku državu, nego je činjenica da su to ljudi koji su imali i žene i decu, to su ljudska bića. Ne treba da se sećamo da je Dostojevski govorio o tome da je jedno dete koje zaplače važnije nego bilo koja velika istorijska bitka.
Dakle, ja sam o tom humanizmu govorio rekao sam kako se to umanjuje i relativizira – pa nije bilo, pa ih nema. To je potpuno nehumano. To je jedan problem.
Drugo pitanje je vo kojeg vi pominjete. To je bila, koliko ja mogu da znam, jedna demonstracija podrške u situaciji pretnje bombardovanjem tamo. Od toga se ne može praviti nikakva dalja veza koja bi mogla da DS na bilo koji način vezuje za politiku Karadžića ili bilo koga. To je sada jedno drugo pitanje. Vi ste ga pomenuli, pa sam zato hteo to da vam kažem.
Još jednom govorim, probajmo, to se zove saosećanje, to su teorije moralnog saosećanja ili vrednosti, da zamislimo te ljude, jer su to bile izbeglice u Srebrenici, pored onih koji su iz Srebrenice. Pokušaj da to sada na bilo koji način ili relativiziramo ili smanjimo, stvarno nije human. Ja sam samo o tome želeo da govorim.
(Aplauz DS.)

Očigledno je da se ne razumemo. Ja govorim o jednom masovnom zločinu, a vi meni kažete da je bilo nekih koje su ubili i muslimani, ubili jedni druge. To ne osporava ni na koji način postojanje zločina.
Argumente koje navodite, pažljivo pratim suđenje gospodinu Šešelju, ali gospodin Šešelj vrlo često sam priznaje skoro sve zločine koji su odigrali, s tim što kaže da su ih činili ili predstavnici Dobrovoljačke garde Arkanove, ili da se ne zna ko su, ili oni koji su bili dobrovoljci unutar Jugoslovenske armije itd.
Ne može se više o zločinu tako nagađati, jesu ili nisu. Pronađu se tela, zna se, ljudi su živi i sve se to vidi i zna. Ono što je naš zadatak ovde jeste ne da pokušamo na bilo koji način da falsifikujemo istoriju, nego da se moralno zapitamo i ovo ima smisla samo da se ne bi ponovio zločin.
U Dahau stoji velika afiša koja kaže – Oni koji hoće da zaborave, spremni su da ponove. To je misao velikog filozofa Santajane. Ova rasprava postoji zato da ne zaboravimo, da se ne bi nikad ponovio zločin, makar bio mnogo manji od onoga kako se on kvalifikuje. Apelujem da imamo saosećanja da o tome govorimo, a ne da izvlačimo zaključke šta će to biti za istoriju.
Ovde čujem neprekidno, evo, samo smo mi pred zidom istorije, pa će istorija ... Neće se istorija osvrtati na to. Ta iluzija da će tu ljudi stajati pred istorijom, ona im izmeriti cene, pa će neke prezreti, to je sve mitološka istorija. Te će činjenice pokupiti neki istoričar i reći – to je bilo to, i time je sve završeno. Naš zadatak nije da gradimo dostojanstvo istorije, nego da utvrđujemo neke činjenice i da se zgražavamo zločina, da bežimo od zločina, da nam se više nikad ne ponovi. To je smisao ove rasprave. Sve drugo nas vodi u stare rasprave koje smo ovde imali 20 godina.

Postoji jedan deo koji se tiče, verovatno, nerazumevanja, ali u jednom delu ima i zle namere, pa bih hteo obe stvari ovde da objasnim.
Prvo, za vas je istorija strašni sud pred kojim stojimo. Za mene je istorija učiteljica života, napor da se iz nje nešto nauči. Tu je neka, rekao bih, metafizička razlika u razumevanju ovoga o čemu mi govorimo. Niko vam nije dao pravo i mandat da vi tumačite buduću istoriju i da držite moralne lekcije, da li će se neko moralno srozati, podići, naslušali smo se toga dvadeset godina. To vam niko ne daje za pravo.
Dvadeset godina o tome govorim ovde, da ne treba ratovati, da se treba toga kloniti, da treba žrtve odbiti itd. Išao sam da svedočim da Srbija nije počinila nikakav, niti pripremala, genocid. Dobili smo tu presudu, te vrste. Sada vi uporno hoćete da kažete da upravo mi hoćemo da pokažemo kako je navodno bilo genocida sa srpske strane, mada se to nigde ovde ne govori. To je podvala, osnovna, sa kojom vi idete. Ovde se radi o sledećem. Nemojte tako zarađivati (ili verujete da ih zarađujete) određene poene.
U ovoj rezoluciji, deklaraciji govori se samo o sledećem – da se u Srebrenici dogodio strašan zločin, da se mi izvinjavamo zbog toga. Ali, to ne znači i nigde ne stoji da mi smatramo da drugih zločina nema zato što smo rekli da u Srebrenici postoji zločin.
Srebrenica se ovde pominje iz dva razloga: zbog toga što ona jeste jedan međunarodni problem, koji je kao takav i u evropskom parlamentu žigosan. Drugo, to jeste jedan od najvećih zločina koji su se dogodili. Da ne bismo imali problema sa tim, moralno, treba da se prema njemu opredelimo.
Isto tako, ne treba niko da sumnja u to i da iz toga izvlači zaključak da mi manje cenimo sopstvene žrtve zato što ćemo o njima govoriti u četvrtak, nego iz prostog razloga, da znamo o čemu govorimo. Ostavite se te moralne pridike i pozivanja na sud istorije. Mi savršeno znamo šta radimo, vrlo smo odgovorni i branili smo dostojanstvo ove zemlje. Mnogi koji su se pozivali na istoriju, je li, znamo do čega su nas doveli i šta je to upravo značilo. Istorija jeste jedan rezultat, zbog čega smo mi ovde predstavnici naroda, da budemo u najboljim odnosima sa drugim narodima, da omogućimo napredak ovom društvu, da iz ovih teškoća u kojima se nalazimo izađemo u najboljim odnosima sa svojim susedima i sa drugim narodima.
Za vas postoji samo istorija, za mene postoje samo ljudi. Tu je centralna razlika, da se džabe ne sporimo.

Samo kratko Ima u dečijoj psihologiji jedan poznat primer – kad dete stavi ruku na oči, ono veruje da ono što ne vidi to i ne postoji. Nažalost, nemamo prava da budemo deca. I veliko zadovoljstvo koje neki izražavaju time što ne žele da vide šta se događalo, i time što nadu polažu i smatraju da oni koji urade suprotno izdaju narod, jeste to da veruju da je poricanje krivice sasvim dovoljno za dokaz nevinosti na bilo kom sudu. Nije! Sud objektivno sudi, bez obzira priznavali ili ne priznavali, i bilo kako bilo.
Poslednja stvar, zašto su dve deklaracije? Marko Miljanov, koga možemo smatrati našim Kantom u moralnom pogledu, razlikuje ''junaštvo'' i ''čojstvo''. ''Junaštvo'' je odbraniti sebe samoga, a ''čojstvo'' je odbraniti drugoga od sebe. U prvom slučaju deluju nagoni, a u drugom slučaju deluje moral. Toliko sam hteo da kažem za večeras. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, gospodine predsedniče i članovi Vlade i članovi DRI, ova sednica, na izvestan način, stvara nervozu kod pojedinih poslaničkih grupa ili pojedinaca. Problem je u tome da li možemo ili ne možemo da razgovaramo o temi i postoji politički naboj da se onda kaže politički stav, bez obzira o čemu razgovaramo.
Naravno, treba posmatrati stvari evolutivno, pa ćemo i mi, kao parlament, s vremenom napredovati, a napredovaće i Vlada i reviziona komisija, i nadamo se da ćemo jednog dana moći da imamo jasniju situaciju što se tiče trošenja finansijskih sredstava.
Dakle, držao bih se teme, mada bih mogao da postavljam mnoga različita pitanja. Ono što je bio zadatak revizione komisije, ako dobro razumem reviziju, bila je ta superkontrola, koja na kraju kaže šta je s tim izveštajima koje ima Vlada, ali, isto tako, verovatno, i Vlada ima svoje kontrole, ima npr. svoju budžetsku inspekciju, koja kontroliše pojedine budžetske korisnike. To su takođe izveštaji ili kontrole.
Međutim, postoje neke granične situacije, za koje ne znam da li, prvo, to radi budžetska inspekcija Vlade, a ne znam ni da li je na to obratio pažnju i sam revizor. Postoje situacije u kojima je Vlada sufinansijer, dakle jedan od učesnika finansiranja raznih kulturnih, sportskih, humanitarnih organizacija, što je sve normalno i dobro. Time Vlada pomaže i humanitarnu situaciju u zemlji, a i kulturu i sve ostalo.
Zanima me – da li Vlada, tamo gde je ona učesnik sa značajnim ili manje značajnim finansijskim sredstvima iz budžeta, učestvuje, i njena budžetska komisija, u kontroli kako su ta sredstva potrošena i kakva je njihova sudbina?

Hvala vam na ovom objašnjenju koliko ima tih kontrola, ali ja bih vam na jednom ili više primera pokazao da bi bilo korisno da smo imali, ipak, i nekog uvida. Ne znam, možda imamo, ali nisam čuo.
Recimo, vidi se iz revizorskog izveštaja da je sto hiljada evra poslato na Kosovo od strane Ministarstva za KiM, ali se ne vidi, bar prema revizorovom izveštaju, gde je to završilo i u kakve svrhe.
Onda, s tim u vezi, imamo drugi problem. Videli smo da je sama Srpska pravoslavna crkva otvorila problem onoga što se dešava u Raško-prizrenskoj eparhiji, pod vođstvom vladike Artemija. Dobro je što je SPC pokrenuo tu istragu, dobro je što je ona takođe pokrenula, koliko sam obavešten, svoje kontrole i oko troškova izgradnje Hrama svetog Save, ali su i Vlada Srbije ili razne njene institucije učestvovale i u obnovi manastira na Kosovu, poslu od izuzetne nacionalne i kulturne važnosti, i u izgradnji Hrama.
Da li isključivo vladika Atanasije, koji je za to ovlašćen, kontroliše šta se to stvarno dogodilo s novcem na Kosovu i s poslovanjem uopšte i da li je samo po njegovom iskazu vladika Artemije bio opsednut itd., ili tu ima i nekih finansijskih troškova ili zloupotreba? Da li mi sada prepuštamo to Sinodu, što jeste jako dobro da će Sinod o tome raspravljati, ili mi, koji smo delimični investitori u mnogim tim poslovima, takođe učestvujemo u toj zajedničkoj ili posebnoj, kako hoćete, komisiji?
Ima tu niz drugih stvari gde Vlada učestvuje i finansira, (sportske, kulturne i druge), da ne pominjem ovde Dvor ili neke druge stvari. Da li ona prati sudbinu tih budžetskih sredstava? Ako je prati, kako je prati? Hvala.

Dame i gospodo, na kraju ove prepodnevne debate, hteo bih da pohvalim napor ministra i njegovog tima što su izradili jednu strategiju koja je veoma verno prikazala naše loše stanje. S druge strane, nisu ostali samo na konstataciji, opisujući loše stanje i jadikujući nad našim prilikama, već su nastojali da daju i doprinos kako ćemo u budućnosti razvijati nauku, s nekoliko ideja koje bih želeo da pohvalim, pre svega, Centar za popularizaciju nauke.
Ako mi dozvolite, počeo bih malom anegdotom, ili šalom, da dam istorijski koren. Krajem 18. veka, veliki nemački filozof Georg Vilhelm Hegel imao je diplomski rad koji je glasio "Zlo stanje nauke i prosvete u naroda pod Turcima". Dakle, to naše zlo stanje je negde bilo zabeleženo i pre dvesta i nešto godina.
Naš nobelovac Ivo Andrić, kada je doktorirao u Gracu, opet se posvetio stanju našeg naroda pod Turcima. Možemo zaključiti da su nam Turci jako krivi za sve. To bi bilo sve u redu da Turci nisu otišli pre 200 godina i da je onda bilo Srba kao, na primer, Dositej Obradović, koji su došli i, iz iskustva koje su stekli putujući po Evropi, poznavajući naučnike i prosvetitelje, rekli – ljudi, gradite škole. Ta parola "gradite škole" povremeno je imala uspeha, a povremeno nije. Gradilo se sve drugo, a sve manje škola.
Imamo problem što nauka kod nas nema samo prijatelje i propagandiste, ona ima i svoje neprijatelje. Postoje mnoge snage, ljudi koji rado zaglupljuju narod, bilo preko medija, ili na druge načine, nego što otvaraju vrata nauci.
Nauka je sastavni deo civilizacije i bez nje civilizacije ne bi bilo, ali je uvek imala neprijatelje. Mnogi su platili glavom, spaljivani su zbog svojih otkrića, proganjani, zabranjivana su im dela. Da ne nabrajam, od Đordana ili Galileja, nadalje, taj spisak je ogroman. Ne možete naći nekog ozbiljnog naučnika u društvenim naukama koji nije imao probleme sa zabranom svojih knjiga ili s njihovim spaljivanjem.
Nauka se teško probijala, ali ona je bila kvintesencija čovečanstva, nekakav umni svet, koji je otkrivao sve i omogućavao razvoj i privredi i prosveti i kulturi i svemu ostalom.
Nažalost, naše stanje nauke je loše. Rekao bih, ponavljajući Hegela, zlo stanje u kome se ta nauka nalazi. Šta je naš glavni problem?
Pominje se uvek da je to pitanje finansiranja. Ono jeste jedan znak odnosa prema nauci i kada je pravljen budžet, tada sam govorio i o mnogim drugim ljudima koji imaju uticaja, da je katastrofa toliko malo izdvojiti za nauku, negde 0,2% ili 3%, u najboljem slučaju.
Nije trebalo mnogo mudrosti pa shvatiti da dolazi vek znanja, jer je nauka oslobođena od bilo kakvih stega, a istovremeno se videla njena utilitarna vrednost. Može da se primenjuje za razne stvari, za razvoj privrede, samim tim, biznisu dobro ide kada farmaceutska industrija ili bilo koja druga, vojna, kosmička, napreduje zahvaljujući nauci, ali, isto tako, kada napreduje i medicina. To je pitanje koje se tiče celog čovečanstva, to je pitanje zdravlja. Produžetak života koji danas imamo u proseku jeste rezultat, takođe, naučnih istraživanja u oblasti farmakologije i medicine.
Nauka je danas postala korisna. U veku u kojem živimo, gde je utilitarnost postala dominantna vrednost, za nauku ima šanse svuda, izgleda, samo kod nas ne, jer mi teško možemo da brzo shvatimo šta je korisno i da to što je korisno podržimo iz sve snage i da se udružimo.
Ovde imamo tri zakona, imamo i Strategiju. Imamo i koncepte jedne dosta ambiciozne, optimističke, možda, nekad i preoptimističke vizije kako bi trebalo da se nauka kod nas razvija.
Tu imamo neka nesuglasja. Kada uporedimo sve ove zakone, onda vidimo da stojimo pred jednim problemom kako se generiše razvitak nauke. Na jednoj strani imamo Akademiju nauka, koja je hibridna institucija, ima istoriju. Kao i mnoge druge feudalne institucije, to su bile kraljevske akademije, gde su pomešane počasti, priznanja, s nekim stvarnim ugledom. Kasnije se to promenilo i danas u svetu postoji mali broj tih prestižnih akademija, mnogo više je onih specijalizovanih, operativnih, u kojima se obavlja stvarni istraživački rad.
S druge strane, kada se ona stavi u neki sistem, onda tu imamo probleme. S jedne strane, ona je potpuno autonomna a, s druge strane, finansira je država, nemamo jasan broj članova, ko može to biti i koji su kriterijumi. Da bi neko bio naučni saradnik, on mora da položi doktorat, mora da objavljuje radove ovde i u inostranstvu, a za višeg naučnog saradnika i za savetnika se traže knjige itd. Nemamo jasne kriterijume, niti je po ovom zakonu Akademije dužna da nam da kako se postaje akademik.
Na osnovu jednog opšteg mišljenja koje oni mogu imati sami o sebi i društvo o njima, to je svejedno, ali, u svakom slučaju, mi nemamo objektivaciju toga. Sigurno je da postoje vrlo značajni ljudi koji treba da budu obeleženi i, ako treba, nagrađeni, ali tu moramo da imamo neki jasan kriterijum.
Francuska akademija zadržava tu prestižnu, elitnu kuću, punu počasti itd., ona ima numeru klauzus, to znači da postoji ograničen broj, pa se onda čeka da neko umre da bi neko drugi uskočio u taj panteon i popunio to mesto. Ako toga nema, imamo dosta nedefinisanu situaciju.
Znam da je to jedna tradicionalna ustanova, znam da nije tako lako praviti reforme u tom sektoru i razumem izvestan oportunizam Vlade da to pitanje ostavi. Malo je popravljen taj zakon, ali nemamo jasno mesto gde je smeštena Akademija nauka u naučnoistraživačkom sistemu. To je moja načelna primedba, uz ono što ću kasnije reći. Mislim da ona preambula, onaj 1. član nije ni potreban, ulaziti u istoriju kako je nastala jedna akademija.
Ovaj drugi deo zakona ima ispravke prethodnih zakona i ima želju da uvede naučno vrednovanje. Nedavno smo imali jednu debatu na jednoj tribini o naučnom vrednovanju i to jeste krupan problem. Nema jasnih kriterijuma, jer nema naučne javnosti. Bez naučne javnosti ne možete doći do nekih iole objektivnih vrednosti u nauci, umetnosti, bilo gde. Nisam dugo pročitao nijednu književnu kritiku koja bi kritikovala neki roman ili pesmu ili neki naučni rad, samo se hvale i dele nagrade na sve strane. To znači da nema kritične javnosti. To je krupno pitanje koje onemogućava naučno vrednovanje, da znamo zašto je neko to i to, koji je njegov doprinos, da li je taj doprinos stvarni ili je to samo stvar nekog određenog klana gde se nešto može propagirati. Problem je kako utvrditi kriterijume naučnog vrednovanja.
Naravno, postoje neki kriterijumi koji su ovde dosta napadani, a to su kriterijume internacionalizacije. Da vidimo šta je to u čemu smo mi genijalni, pa da to uporedimo i vidimo da li je to tako.
Znamo na kakve otpore je naišla Bolonja i, uopšte, taj pokušaj da neko drugi vrednuje, odnosno procenjuje naše radove. To je bila čitava pobuna u Akademiji – neće nama o našim istorijskim spisima pričati neko u Italiji ili bilo gde. Međutim, nauka je internacionalna i nema srpske, turske, američke nauke. Postoje institucije, ali nauka je internacionalna i, za razliku od književnosti, kada se neka matematička teorema postavi ili kada se otkrije neki meteorit, da mu se ime, on dobije ime nekog naučnika, i to je tekovina čovečanstva.
Kada su Đordana Bruna spaljivali, odnosno pre nego što su ga spalili, tražili su od njega da se odrekne izjave da je kosmos beskonačan, da postoji beskonačan broj svetova. On je svojim tužiocima rekao: "Meni je dosta ovih muka, mogu svega da se odreknem, svoga imena i časti, pričajte o meni šta god hoćete, optužite me za sva zla ovog sveta, ali ovo vam ne mogu dati, jer ono ne pripada meni, već pripada čovečanstvu. To je Bog ili bilo ko drugi kroz mene progovorio i to nemam prava da povučem." Kasnije je s Galilejem to malo bilo relativizovano, ali jeste problem da je nauka internacionalna. U tom pogledu, bilo bi normalno da ona bude i internacionalno vrednovana. Da li ona nešto u toj opštoj međunarodnoj konkurenciji znači ili ne, da li smo mi pronašli lek protiv neke bolesti, ne samo za naše pacijente, nego treba da se vidi da li je to u svetskim razmerama. Tako nauka napreduje, drugačije ne može.
Nažalost, živeli smo u raznim okolnostima, da se ne vraćam na istoriju, koja nas je dosta provincijalizovala, bili smo u izolaciji i jedna od najvećih šteta koje nam je donela međunarodna zajednica sa svojim sankcijama bila je upravo naučna izolacija. Naši ljudi nisu mogli da idu na kongrese, nisu mogli da objavljuju svoje radove, ovde nisu mogli da dolaze čak ni časopisi, to je bilo zabranjeno. Tih 10-ak godina su godine zaostatka, izgubljene godine. U jednom svetu brzog tehnološkog i naučnog razvitka, 10 godina, čak i da smo bili na nekom visokom nivou, kako poslanik Ilić kaže šta smo sve veliko imali, čak i da je sve to tako, tih 10 godina su bile veliki nazadak. Sad moramo da krećemo od nule.
Dobro je da je Ministarstvo uočilo koji su to kriterijumi i da želi da ih napravi prema nekim međunarodnim standardima. To je druga stvar koja je važna da, kad pravimo zakone o naučnom istraživanju, tu moramo poštovati međunarodne standarde, jer nauka je internacionalna. Naravno, postoje tu drugi problemi, koji ne zavise uvek od nas, a to je pitanje tehnologije i razvoja tehnologije.
Ono što je novo u istoriji civilizacije, to je brzina razvoja, brzina inovacija. Dok je nekada bilo moguće da se predviđa zato što je bila jedna ista tehnologija, bilo plug ili ralo, pa to traje hiljadama godina, kako moj deda, tako i ja, tako će i moj unuk, pa možemo da zamišljamo razvoj sveta, na sadašnjem nivou tehnologije je ta brzina tako ogromna da niko nije u stanju da sagleda njene socijalne, privredne ili, ako hoćete, kriminalne posledice.
Uzmite samo Internet. Svi mislimo da smo oduvek bili s Internetom. Ko hoće da se seća, videće da je odskora počelo time da se služi. Niko nije mogao da predvidi koje će posledice Internet imati. Prvo, u socijalnom miljeu. Imali smo posla miliona daktilografkinja. Odjednom je nestala cela jedna profesija, Internet je likvidirao. Zatim, postoje drugi problemi – komunikacija. S jedne strane, Internet suzbija diskriminaciju i svako može da stavi svoj sajt, Fejsbuk, šta god hoće, i priča šta god hoće, dakle, beskrajna sloboda, koja ima svoje posledice, naravno. Na drugoj strani, imamo dominaciju onih koji imaju najveće mogućnosti, najviše kompjutera.
Na jednoj konferenciji sam čuo podatak da ima više kompjutera u Njujorku nego na celom afričkom kontinentu zajedno. Dakle, kada se uzmu softveri, kada se uzmu sadržaji, onda tu dolazi do opasne dominacije i, nažalost, tu se treba, takođe, boriti. Nije bilo mnogo predvidljivo šta će sve to izazvati. Ono što nam obećava bioinženjering, šta će se tu događati u toku ovoga veka, iznenađivaćemo se beskrajno.
Ono što je dobro u ovom zakonu jeste shvatanje značaja tehnologije i hvatanje koraka s modernom tehnologijom. Pogrešno je da mi sad idealizujemo, imali smo tešku industriju, imali smo ovo. To je prošlost. Bila bi najgluplja stvar koju bismo mogli da uradimo da sad počnemo da zidamo neke fabrike, ili mašinske industrije, ili ne znam šta, za šta nemamo mogućnosti. Ako neko investira, pa se udružimo, ili se radna snaga zaposlila, to je drugo pitanje.
Moramo da vidimo koji su naši resursi, mislim da tu dobro cilja zakon. Nekad se govorilo – čovek je naša najveća vrednost itd. Nismo baš prikazali veliku obazrivost ili štednju u ljudskom materijalu, ali čini mi se da imamo još uvek dosta talentovane dece, koja osvajaju razne nagrade, vidi se da tu ima intelektualnog potencijala.
Gde on može da se ispolji? Tamo gde nema skupe tehnologije da bi on mogao da se uključi. Nije slučajno da u matematici, u fizici, u nekim opštim osnovnim naukama pokazujemo rezultate; to traži kredu, malo inteligencije i dobrog nastavnika. Moramo, dakle, da izaberemo šta mi možemo da uradimo i gde možemo da se plasiramo.
Ove digitalne tehnologije su bila velika sredstva. Mi smo mogli da gledamo na primerima Finske ili Irske itd., gde su zemlje, samo zato što su se dočepale neke najmodernije tehnologije, uspele da naprave velike pomake u svom privrednom rastu i to im je omogućilo da razvijaju i neke druge oblasti. To je nešto što moramo da poštujemo i da shvatimo.
Mi znamo u kakvoj smo finansijskoj situaciji, koja je tu bila jagma, borba oko deljenja budžeta. Dobro je što agilni ministar i neka druga sredstva nabavlja i, da kažem, nije samo stvar njegove agilnosti nego i jedne želje međunarodne zajednice da pomogne, iz svojih razloga, da ne budemo jedna rupa ovde, razvoj, pre svega, u nauci, infrastrukturi ili prosveti. Treba koristiti te fondove i tako popunjavati gde god je to moguće da bi se nekako ovaj bedan iznos koji dobijamo iz budžeta za nauku učinio iole dovoljnim.
Veoma mi se dopala, i to pozdravljam, ideja o stvaranju Centra za popularizaciju nauke. Videćemo, ideja je odlična. Šta će od toga biti, to sad zavisi od toga kakve kadrove nađemo i šta budemo uradili.
Pomenuo sam već da nauka ima, posebno kod nas, jake neprijatelje. Evo, kad otvorite televiziju, tamo ćete naći toliko antinaučnih tekstova, vračara, prognoza, nekih raznoraznih polulegendi itd. To je nešto što opšti nivo obrazovanja spušta i smanjuje afinitet za nauku.

Hvala vam, biće prilike u drugom delu.

Poštovana predsednice poštovani narodni poslanici, jedan ovakav zakon, naravno, izaziva i određene emocije i reminiscencije na istoriju i bojim se da se onda gubi prava svrha i smisao ovakvih zakona.
Sa ovim zakonima nemamo mnogo sreće već dugo vremena. Imali smo jedan zakon, koga se sećam, iz 1975. godine. Tito ga je potpisao, imao je nekih 25 ordena. Tamo je bilo najvažnije opisati koliko je debelo zlato, koliko će biti dijamanata itd. Onda bi se šetali članovi Predsedništva, davali te ordene državnicima drugih zemalja a ovi njima, i onda ti ordeni ostaju, naravno, u vlasništvu. Tako se moglo doći do šake dijamanata preko tih ordena.
Ta priča da se sa ordenima može bogatiti poznata je još i kod francuskog predsednika Žiskar Destena i onih afera sa Bokasom itd. Tako se o ordenima može pričati i sa neke druge tačke, a ne isključivo sa patetične, o kojoj je reč.
Ordeni imaju dve svrhe. Jedna je da obeleže određene značajne ličnosti i, drugo, neke određene vrednosti. Stvari su se u istoriji menjale. Nekada su ordeni nosili imena svetaca, pa su to bili glavni ordeni određenih država koje su zastupale neke oblike teokratije. Kasnije su štafetu preuzele vojskovođe, pa su ordeni nosili imena nekih vojskovođa itd.
Kasnije, u poslednje vreme, i ako danas pogledate, to ide sve više ka jednoj vrsti apstrakcije, pa se pojavljuju ordeni slobode, ordeni dostojanstva, nacije itd. Dakle, moguće je tome prići i sa jednog aspekta istorijskog značaja.
Ali, ja bih ipak to malo posmatrao i sa šaljive strane. Kod Radoja Domanovića, u „Stradiji“, dodeljivali su u poslednjoj vladi Aleksandra Obrenovića, prethodno Milana, toliko ordenja za sve te ratove koje je inače Milan izgubio, da mnogi nisu imali mesta da drže te ordene, pa su ih kolicima gurali, odnosno toliko je poneki sreski načelnik, kapetan ili ministar imao ordenja.
Dakle, u onom periodu, recimo SFRJ itd., postojala su čak i pravila. Svaki funkcioner koji napuni 60 godina - Orden heroja rada. Radio, ne radio - taj orden ide. On je, naravno, na zlatnoj podlozi, ima i nekoliko rubina, i to je tako išlo. Ordeni služe, između ostalog, mnogim režimima i kao oblik korupcije, time što prvo podele oni najmoćniji sebi to ordenje i tako se međusobno razmenjuju.
Tako da ja imam prema ordenima jedno drugačije shvatanje. Bio je jedan predlog kod prethodnog predsednika Skupštine Markovića, koji je napravio Krunski savet.
Tu je bilo toliko feudalnih elemenata, odnosno mogla bi ga doneti bilo koja država u 16. ili 17. veku. Naravno, to nije odgovaralo ni po ceni, ni po obliku dodeljivanja, ni po tim kancelarijama, ni po činovima koji su se time dobijali itd.
Nekada su ordeni vezivani i za određene privilegije, određene nadoknade. Dakle, ima u njima jako mnogo elemenata. Priznajem da me ovaj zakon ne zadovoljava, jer je dosta šturo napravljen, ne uvek principijelno, a neke tačke su zbunjujuće. Ne znam šta znači član 4, gde se kaže da se orden strane države ili međunarodne organizacije ne može nositi bez dozvole Ministarstva spoljnih poslova.
Ne razumem tu svrhu, ako neko dobije orden neke države da ga ne može staviti i da za to mora da traži odobrenje. Da li je to odobrenje jednom zauvek?
Recimo, ako neko dobije Orden Legije časti ili neko drugo odlikovanje dostojanstva, italijanskog itd., da li svaki put kada ide na prijem povodom državnog praznika treba da traži odobrenje Ministarstva ili je to jednom zauvek? Ako je jednom, onda da vidimo po kom kriterijumu se onda ta odlikovanja daju.
U našoj novijoj istoriji, pored te inflacije u socijalizmu, koja je dugo trajala, i svako je iz te nomenklature morao da se zakiti tim ordenima, došao je jedan period ratova i došli smo u novu inflaciju odlikovanja. Ovde je neko govorio o Obilićima itd. Mi znamo ko je sve dodeljivao te ordene Obilića, s kojim pravom i koliko je tih Obilića bilo. Bilo je raznih vojvoda, generala nosilaca Obilićevih medalja. To se delilo šakom i kapom, i ne znam šta se sada dešava sa tim titulama i ordenjem.
Drugi problem koji faktički postoji jeste odnos prema prethodnim ordenima. Nekada je to bilo uređeno. Recimo, Karađorđeva zvezda je bila izjednačena sa Albanskom spomenicom ili nekim drugim, koja su imala određene privilegije, uglavnom male i sitne, u besplatnom saobraćaju ili tako nečemu itd.
Tu je neophodno da se taj kontinuitet vidi, a ne da Krunski savet ili bilo ko dodeljuje Karađorđeve zvezde. Čekajte, ja imam od svog oca i Karađorđevu zvezdu i Albansku spomenicu, pa ako sada tu počne da ide inflacija, da je izdaje bilo kakav Krunski savet ili bilo ko, pojavljuje se pitanje šta je sa onim prethodnim Karađorđevim zvezdama i šta ćemo sa njima da radimo.
Dakle, hoću da kažem da je potrebno da ovoj stvari priđemo na dva načina. Jedan način je tehnički, jer je nama potreban jedan zakon. Sigurno je da to ometa naše normalne diplomatske odnose, jer kada naši funkcioneri ili šef države ili neko ode u stranu zemlju, pa sada treba da mu daju orden, a on ne zna šta da im uzvrati, a to je uvek negde bilateralno. To je sigurno potrebno.
Takođe je potrebno to tako restriktivno primenjivati da se neke stvari vrednuju iz naše istorije, ali sam ja za to da se vrednuju ne samo razni generali, kraljevi itd., nego da se vrednuju i naši naučnici. Mi treba da imamo i orden Nikole Tesle ili Milankovića itd., jer time se mi svetu predstavljamo.
Očigledno je ovo dosta brzo urađeno i ovaj zakon sigurno zaslužuje da se o njemu ozbiljnije porazgovara, bez ikakve patetike, trudeći se da vidimo šta je to što mi želimo svetu da istaknemo kao našu vrednost, i da u tom pogledu ne robujemo ni tradiciji ni bilo kakvom olakom dodeljivanju ordenja i izmišljanju nekih novih imena. Ne znam, verovatno je moguće kasnije popraviti ove nedostatke, pogotovo ova preciziranja oko nošenja ordenja stranih država, organizacija, nekih starih ordenja.
Ali, na kraju, da budem opet malo šaljiv. Bio sam nedavno u Moskvi, tamo na Arbatu imate kao neku vrstu buvlje pijace i možete dobiti orden od Suvorova, Kutuzova i koga god hoćete, dođu unuci kome treba za džeparac i oni to prodaju. Nije uvek sve za večna vremena. Vremena se menjaju. Treba nagraditi ljude kojih se još neko seća, ali nemojmo od toga praviti neku veliku dramu. Nama je jedan takav zakon potreban i dobro je da on bude mnogo uređeniji od ovoga koji sada jeste. Toliko.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedini strateški zakon koji je iznad svih ostalih zakona, jer nijedan drugi zakon ne prodire toliko u budućnost kao zakon o obrazovanju. To znači da pripremamo ljude koji će nastaviti da razvijaju ovu zemlju. To je okrenuto budućnosti do kraja.
Naravno, investicije u obrazovanje se brzo ne vraćaju, ali su toliko važne da sve ozbiljne zemlje koje žele da zadrže svoje mesto na lestvici razvijenih zemalja najviše sredstava sada ulažu upravo u obrazovanje.
Videli ste da u SAD sto milijardi dolara je sada uloženo, da neki veliki biznismeni, poput Bil Gejtsa, ulažu milijarde takođe, shvatajući da se bez dobrog obrazovanja i novih kadrova neće moći pratiti tehnološka revolucija u budućnosti.
Na početku bih želeo da pozdravim ovaj zakon i da pohvalim i ministra Obradovića, sekretarku Tinde-Kovač takođe, koji su uložili veliki trud u saradnji sa svim poslaničkim grupama, želeći da dođu do jednog zakona koji neće biti sporan ni za koga, za koji će moći da glasa najveći deo poslanika.
Postoji niz pitanja ideoloških koja su ovde pokušala da se postave kao predmet rasprave, ali im ovde, po mom mišljenju, nema dovoljno mesta. Postoje nastavni planovi, postoje nastavni programi, udžbenici gde će se određeni stavovi, naučni, ideološki i svi drugi, kulturni, tamo izlagati.
Hteo bih nekoliko reči da se razumemo, da se objasnimo. Postoje neki termini koji ulaze iz populističkih i drugih razloga, ali previše su dugo ovde rabljeni i jako mnogo zloupotrebljavani.
Jedan takav termin je, na primer, patriotizam. Tu smo imali problem sledeći. To je jedna vrednost koja se podrazumeva za svakog člana te zajednice, ali kada unosite, onda treba da unosite i meru, a to se radilo ovde 20 godina - ko je 20% patriota, ko je 80% patriota, ko je 100% itd.
To je jedna zloupotreba ako vi koristite jednu vrednost, a niste u stanju da je objektivirate, nego proizvoljno, kako god hoćete, od nekog pravite izdajnika, neko je veliki patriota, pa se pokaže da nije tako itd.
Zbog toga treba da se klonimo tih termina koji mogu da izazovu zabunu. Slažem se da treba kroz sve nastavne sadržaje ljubav prema svojoj zemlji kod učenika da se razvija itd. Zato razumem zašto nije to u one vrednosti, kao što je npr. solidarnost ili bilo koja druga, uneto.
Drugi problem je termin tradicija. Sa tim se maše kao da imamo neki određeni spisak šta je to što u našoj tradiciji treba prihvate đaci, a šta ne. Imamo jedan deo epske tradicije, sasvim je sigurno ne može da bude vrednost juriti Turke na buljuke i sve ono, konjma na repove žene razvlačiti itd, svašta ima u toj epici. Ne može to postajati sadržaj i ako đaku damo da uči „Skadar na Bojani“ kao nešto što njega vrednosno obrazuje, to je skandalozno. To je toliko mrsko.
Šta je sad tradicija? Šta je za koga tradicija? Dositej Obradović je uneo prosvetiteljsku tradiciju. Rekao je – gradite škole. To je i Zmaj govorio – gradite škole, deca vas mole. Da li je i onda tradicija graditi samo crkve, a ne graditi škole? Ko je to propisao?
U našoj tradiciji imali smo i uspone i padove. Imali smo Dositeja Obradovića, koji je želeo da uvede prosvetiteljstvo, koliko je mogo, u tu Srbiju koja je tek izašla iz rata. Došao je posle toga Miloš.
Pošto se radi o đacima, uputiću vas na Đorđa Milićevića, „Znameniti Srbi“, da pročitate šta se desilo Miloju Đaku, zato što se zove Đak. Miloje Đak je imao dve godine nekakve škole, bio je pisar kod Karađorđa, malo se, koliko-toliko, opismenio da bi mogao da trguje stokom.
Vratio se u Kusadak, tamo je Miloš slao svoje pandure da teraju seljake da kuluče. Oni su pravili zulum po selu, jer naravno to je bio primitivan svet. Krenulo je njih stotinak i nešto da se žale Milošu. Miloš pošalje Vučića koji ih sačeka puškama. Više od polovine pobije, a ranjenog Miloja Đaka izda jedan u Mokrom Lugu i onda ga vežu za konja, i onda on prolazi kroz špalir, koji je i Miloš gledo, i svi pucaju u njega.
Mrtvo telo je bačeno da se ne sahrani danima. Onda je bila Miloševa milost, posle 40 dana, da da ženi da ga ipak negde sahrani. Onda se u tom Saboru, u toj Skupštini našo čovek koji je rekao – vidite kakva je opasnost od đaka. Treba pobiti sve pismene ljude, jer samo oni prave bunu.
Dakle, ima takva tradicija. Mi nećemo da idemo uz tu tradiciju. Daćemo Milošu ulicu zbog nekih drugih razloga, ali nemojmo da odmah uzmemo i kažemo, e sad to je naša tradicija koja je bila takva.
Kada govorimo o školama, pročitajmo Vuka Karadžića, šta on govori o tome kako su ga opismenjavali ili učili. Pročitajmo Svetozara Markovića kako su nas vaspitavali. Pročitajmo Nušićevu autobiografiju, gde je to izvrgnuto do krajnjeg rugla, na šta je ta škola ličila. Da li je sve to naša tradicija? Nije.
Imali smo drugu tradiciju, kada je Mihajlo slao u Hajdelberg, u Berlin itd, mnoge ljude koji su ovde napravili posle veliku školu, koji su bili neka druga tradicija.
Tradicija nije tako jednostavna. Ako tu uđu i druge ambicije drugih institucija, koje smatraju da su one nadležne da kažu šta je identitet nečiji, onda ulazimo u veliku opasnost. Zato se meni u ovom zakonu dopada što je on želeo da izbegne sve te vrednosne stvari koje mogu kasnije da se zloupotrebljavaju.
Drugi problem o kome sam hteo da govorim je stanje naše prosvete, stanje duha i zašto je ovaj zakon toliko značajan u ovom trenutku. Ministar je u uvodu govorio kolika je nepismenost u Srbiji, kako izgledaju škole, kakva je klima u školama, koliko je malo para za škole. Podigli smo desetine i desetine crkava, a jednu ili dve-tri škole u nekom mestu. Neka ravnoteža bar bi morala da postoji u tome čemu služe škole, nadam se da njihovi rezultati, što se obrazovanja tiče, sigurno su veći nego što to mogu da daju neke crkve.
Videli smo da su nekada škole bile tako velika vrednost, pa su mnogi jako bogati ljudi, kao što je Miša Anastasijević, Kolarac i mnogi drugi, koji nisu uvek svi bili poslovno čisti i nije to uvek bio čist novac kako se onda trgovalo, ali su oni bili patriote, da upotrebim taj izraz, jer su to dokazali. Dakle, to je postojala mera.
Pa su onda otečestvu poklonili za Filozofski fakultet zgradu, drugi narodnom univerzitetu zgradu itd. Kada krenete Beogradom, videćete jako mnogo zgrada poklonjenih za kulturne institucije. Beogradski univerzitet ima silne zadužbine koje su mu bile nacionalizovane, sada muku muči, ratuje sa raznim institucijama, da iseli uljeze da bi moglo služi univerzitetu.
Kako danas stoji? Koji su to bogati ljudi koji podigoše škole? Po čemu ćemo ih pamtiti? Posle silnog zgrnutog bogatstva, šta su to podigli? Kada prvom siromašnom đaku daju zimski kaput, nosiću ga po ovoj temperaturi tri dana ovde u Beogradu. (Aplauz.)
To je žalosno stanje našeg duha. Moramo da okrenemo stvar, pa da i te ljude, koji su i bogati i sve druge, usmerimo da ostave nešto otečestvu u tom smislu da zidaju škole i kulturne ustanove.
Ovde imamo još nekoliko pitanja o kojima sam želeo da kažem nekoliko reči. Založio sam se sa dva amandmana za veće učešće đaka u upravljanju školama, i to iz dva razloga.
Prvo, šta su škole, jer su sve države imale ambiciju da vladaju vaspitanjem, da samo ono što oni žele to se uči, znamo dovoljno za socijalističku indoktrinaciju đaka, kako su izgledali udžbenici i šta se sve moralo raditi, činiti itd. Ali, uprkos velikim problemima u kojima se svet nalazi, ekonomskih kriza, velikog raslojavanja, velikih socijalnih nepravdi, postoji napredovanje svesti o slobodi, širi se obrazovanje i mora da se širi, jer je to deo ljudskih prava.
Veliki je greh i prethodnih i ovih vlasti što još uvek imamo nepismene. Moramo odmah da vidimo, ne moramo biti veliki sociolozi, da je nepismen čovek siromašan čovek, da su deca nepismenih ljudi mahom takođe nepismena, što znači samo fizički eksploatisani radnici. Tu počinje svaka nejednakost, upravo u školi, u pristupu obrazovanju.
Danas imamo jednu manjinu, to su Romi, o kojima smo govorili. Imamo problem kako da ih integrišemo: samo preko obrazovanja, samo preko škole. Ali imamo problem da postoje hiljade ljudi, takoreći nepostojećih, koji su pravno nevidljivi. To su romska deca koje ne prijavljuju matičnom uredu. On nema krštenicu, on nije rođen, ne može da dobije ličnu kartu, ne može da se zaposle, nije državljani, ne može da glasa.
Kažemo – pa dobro, šta da radimo, to jeste jedan problem, ne zna se ni koliko ih ima, ni šta će se raditi. Radiće se sledeće, moraju se stvarati ekipe koje će ići od kuće do kuće, od čerge do čerge i reći – dete, u redu, ti si rođen tad kako mu kaže majka, da bi moralo da ide u školu.
Sa školom smo imali sledeći problem. Zahvaljujući razumevanju ministra Obradovića uspeli smo da spasimo čast Ustavu. Po našem Ustavu propisano je da je osnovno školovanje obavezno i besplatno. Obavezno bilo i nije bilo iz raznih razloga koje sam video, neki su odgovarali što ne šalju decu, neki nisu, a besplatno nije bilo.
Kako se može staviti jedna takva uredba, a da se naplaćuju udžbenici? Čovek sa troje-četvoro dece mora da uzme kredit da bi mogao da kupi udžbenike svojoj deci. Nažalost, stanje je takvo da smo morali da počnemo od prvog razreda. To je takođe jedna mera.
Ne možemo nikada uspostaviti demokratsko društvo jednakopravnih ljudi ako nemaju jednaku šansu da se obrazuju. Ko danas u Srbiji može da studira iz unutrašnjosti? Kada sam studirao, 90% ljudi je bilo iz unutrašnjosti. Danas nemate ni 3%. Ne može otac da plati školarinu za dva studenta, koje se kreću oko 150 ili 200 hiljada. To je udar na ravnopravnost ljudi i o tome ćemo valjda, kada dođe sledeći zakon, takođe morati da razgovaramo.
Zalagao sam se za učešće učenika u nastavnom procesu i u upravljanju školama. Škole postoje radi učenika, a ne radi profesora. Nego, u istoriji smo imali to da postoji država koja je monopolist svega i ona hoće u dečije glave da uđe sve što država želi. Ona ima svoju žandarmeriju, tako da kažem, prosvetnu, profesore, koji će im to reći, onaj mora to napamet naučiti, pa ponoviti i to je ta represivna škola.
Bilo je svojevremeno, sećam se Ivana Iliča, jednog velikog filozofa, koji je govorio - dole škole, takve kakve jesu, represivne, potpuno nekorisne za kasniju budućnost tih građana.
S druge strane, nema dobre države bez dobrih građana. Naravno, i dobrih građana bez dobre države. Hajde da budemo dobra država toliko, pa da omogućimo da se prave dobri građani. Imali smo jednu inicijativu, jednu ideju o đačkim parlamentima. To je bila sjajna ideja. Prvo je bila u Užicu, pa onda po Kragujevcu, u Kikindi itd. Napravili su po celoj Srbiji te svoje parlamente. Oni su ovde dolazili dva puta dok sam bio predsednik Skupštine, vodili su zanimljive debate.
Dakle, ako nisu odgovorni, a đački parlament preuzima odgovornost, imaju svog ministra kulture, sećam se nekih, koji onda dovedu pevače, dovedu glumce u škole itd, dolaze besplatno. Imali su ministra policije, koji organizuje straže da dileri ne mogu da priđu školi. Oni su preuzimali veliki deo odgovornosti za bezbednost i napredak škole. Nema nikakvog razloga da oni budu van toga procesa i da budu samo puki objekti nekih nastavnih sadržaja u kojima nisu mogli da učestvuju.
Ovo je jedno demokratsko pitanje, ali nije samo demokratsko, ono je i civilizacijsko. Neće škole dugo biti ovako, dođe učitelj ili profesor, ispriča to što mu je ostalo da kaže, hajde proziv, sveska, ko zna, ocenu, ko ne zna pao je itd. Ne. Moderna tehnologija ulazi u škole svuda u svetu, pa će i kod nas.
Svuda će morati da rade novom digitalnom tehnologijom, sa kompjuterima. Moraće da vode debate. Moći će i kada je đak kod kuće da učitelj i profesor ima s njim komunikaciju. Moramo ih pripremiti za to vreme, a to vreme će doći sutra jer nećemo biti drukčije konkurentni kao škola.
Zbog toga je veoma važno, tu sam dao dva amandmana, da se u školske odbore obavezno uključe, u osnovnoj školi dva, koji neće odlučivati, ali moraju da budu prisutni, da deca znaju i da čuju šta školski odbor o njima misli i šta oni mogu da pomognu itd.
U srednjim školama da u nekim pitanjima prvo da moraju obavezno biti pozivani, uvek dva člana u školski odbor, a uz to da mogu o bitnim pitanjima koje se škole tiču, ne finansiranje škole ili izbor direktora, ali sva druga pitanja koja se tiču škole, oni u tome treba ravnopravno da učestvuju.
Predložio sam, takođe, da u Nacionalnom savetu od 43 člana budu i dva punoletna srednjoškolca. Neka gospoda akademici čuju i vide kako to izgleda u školi. Dakle, čujmo one kojih se to tiče i koji to znaju na najbolji način. Verujem da ovim načinom mi unapređujemo školu tako što uključujemo učenike u zajednički proces, a nemamo samo subjekte i objekte na drugoj strani, nego škola predstavlja jednu celinu, ona uostalom i postoji samo radi učenika.
Ovaj zakon je početak, po mom mišljenju, jedne ozbiljne reforme, ali zahteva punu podršku u čitavom društvu. Način na koji se društvo do sada ponašalo prema školi govori o tome da nije mnogo razmišljalo o svojoj budućnosti. To jesu neka ulaganja za koja mi kao nemamo sada vremena, imamo preča posla itd, ali ne postoje nigde u svetu važnija.
Neke zemlje, kao što su bile, recimo, Irska ili Finska, i neke druge siromašne zemlje, one su ulažući ogromna sredstva, pre svega u obrazovanje i to u moderne tehnologije u obrazovanju, uspele vrlo brzo da budu među najrazvijenijim zemljama.
Mi nismo zemlja bogata ni naftom, ni zlatom itd, kako se nekada učilo da smo bogati rudnim blagom i ne znam čim sve, ali imamo decu. Nažalost, sve ih je manje. Ali, da bi bili kvalitetniji, njima se mora pružiti mogućnost da to budu. Što znači, moramo obratiti najviše pažnje da obrazovanje stigne do svakoga.
Napoleon je napravio mnogo štete Francuzima, ali je uradio jednu dobru stvar. On je uveo to obavezno istovremeno ocenjivanje, maturiranje i obaveznu nastavu za sve, pa su najbolji dobijali stipendiju. Tako je stvorena "École Normale Supèrieure", škola koja je dala najveći deo francuskih intelektualaca i državnika.
Danas se iznenadimo i vidimo da naši đaci osvajaju olimpijske medalje itd. Šta se dešava sa njima? Ko je posle brinuo o njima? Ponekad se pojavi nekakva nagrada, ali to nije dovoljno. Moramo da zahvatimo iz dubine naroda sve, jer to je naš resurs.
Ako ne budemo doveli u škole i na univerzitete sve one koji žele da uče, mi smo osakatili zemlju, jer smo njen najvažniji resurs koji ona ima, a to su ljudski potencijali, bacili u ćošak, zarad trgovinskih lanaca, brze neke zarade itd, šta će nam reći MMF kako se brže postiže, ne znam, visoki rast itd. Nema visokog rasta bez stručnjaka. To su samo trenutne iluzije. Stručnjaci se moraju napraviti.
S druge strane, nema, što sam rekao već, dobre države bez dobrih građana. U mnogi zemljama postoje, recimo u Nemačkoj, Politische Bildung, to je obavezan predmet. Onda oni ljudi uče šta su njihova prava, šta su njihove obaveze, kako se diskutuje, šta je amandman, šta je predlog, šta je debata. On se sprema za građanina već od osnovne škole.
Kod nas, nažalost, postaju ljudi i funkcioneri i svašta, ali su daleko od nekih elementarnih razumevanja nekih političkih kategorija.
Ovo je trenutak svima, da ne pominjem tu reč za koju sam rekao da je previše rabljena, nego svakom kome je stalo do budućnosti ove zemlje, da učini sve što može da pomogne da deca dođu u škole. Nemojmo ovako mizeran broj stipendija imati. Bogate zemlje, ali i siromašne zemlje, a kada sam studirao mi smo bili još siromašnija zemlja, ali je 50% studenata imalo stipendije, tako se stvaraju kadrovi.
Gde su ti fondovi iz kojih ćemo mi finansirati te ljude? Ne može siromašan roditelj iz Babušnice da školuje dva studenta. Oni mogu biti genijalni talenti.
Znam mnogo primera jako siromašne dece, izuzetnih talenata, koje je eventualno neko lično pomogne ili ne, ali oni će ostati tamo u toj provinciji i zamreti do kraja.
Predlažem da Vlada pronađe izvore, a moguće je naći i međunarodne izvore koji će pomagati unapređenju školstva, da učini sve što može i da se pomogne da ovo Ministarstvo prosvete bude stožer oko koga će se okupljati svi mogući potencijalni darodavci, finansijeri, stručnjaci, da se stvori jedna dobra škola u ovoj zemlji. Bez dobre škole nigde dalje nećemo otići. (Aplauz.)

Taman sam pomislio da se ljudi menjaju, a onda me iznenade. Nisam verovao da jedno rukovanje sa Oli Renom može da promeni čoveka sigurno, ali sam verovao da se menja smer, međutim i to me sad dovodi u sumnju, mislim da ne može tako.
Veliki deo svog govora gospodin Nikolić je posvetio meni, na čemu mu se zahvaljujem, jer je jasno pokazao koja je razlika između njih i nas, između mene i njega. Poslednjim događajima to je trebalo da bude malo zamućeno - i mi smo Evropljani, i mi smo za evropske vrednosti itd, ali ovaj današnji govor pokazuje da se tu mnogo nije promenilo.
Ono što sam želeo da kažem rekao sam. Samo da jednu reč kažem gospodinu Nikoliću, povodom komunističkog predavanja, prošlosti itd. Ja sam profesor, gospodine Nikoliću, koji ima potvrdu da je politički nepodoban i zbog toga je uklonjen sa fakulteta. Vi takvu potvrdu nemate i nemojte meni sada pričati o tome kako sam neko ko je eto tako stalno nešto bio uz vlast, ali to je propalo, i dolazite vi kao oslobodioci, otprilike, ove zemlje.
Nigde nisam rekao da problemi do 5. oktobra ili dokle hoćete vi da to fiksirate, da su bili dobri, pa su posle bili loši, govorim o tradiciji za dva veka koji je naš problem, a vi hoćete da ćarite dva minuta na televiziji da biste napali DS, a onda napadate mene, ni krivog, ni dužnog, o nečemu što sam govorio u stvarnom interesu ove zemlje.
Prema tome, treba nam debata, sve je u najboljem redu, ali držimo se nekakvih normalnih manira i kažimo ono što mislimo i nazovimo to pravim imenom. Ono kako vi doživljavate školu, nažalost, nije moderno i nije evropsko.
Da se ne bih svaki čas javljao, povodom evropskih vrednosti da odmah i to završimo. Kad nekom neko kaže - evropske vrednosti, neki ljudi misle da to važi samo za EU. Ne, evropske vrednosti su planetarne, važe za svaki kutak ovog sveta. U tome i jeste problem. Ko hoće da bude protivu evropskih vrednosti, to su svetske humane vrednosti. Zato mi hoćemo, ja bar hoću, a nadam se i mnogi od vas, hoće da bude u skladu sa tim vrednostima.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana ministarko, kolege poslanici, veliko mi je zadovoljstvo učestvovati u ovoj debati u kojoj se čuju različiti argumenti.  Iako nisam privrednik, ali imao sam prilike da posmatram život društveni pa i privredni, pa se usuđujem da nešto o ovome i kažem. Postoji još jedna stvar koja me nagoni da uzmem reč, da citiram starog filozofa Dekarta koji je rekao o pravilima metoda – ''prihvatam za istinito samo ono što se mom umu ukaže kao jasno i razgovetno''.
Iz ove debate ponešto mi je jasno, mnogo štošta mi nije jasno. Želim zato da vam postavim, gospođo ministarka, i neka pitanja, kako bi i meni bilo jasno onako kako je mnogima koji su govorili to bilo jasno. Naravno, kao narodni poslanik, nastojim da čuvam integritet i da glasam za ono za šta sam uveren. Molio bih vas da me uverite da za ovo treba da glasam, ne samo na osnovu lojalnosti prema Vladi ili autoritetu bili kog autora, nego i na osnovu argumenata. Očigledno, i jedna i druga strana može da ponudi argumente. Hajde da ih sada suočimo pa da vidimo na kraju šta nam ne valja a šta nam valja činiti.
Ovde ima mnogo onih koji su dobili 50 pisama, akata, i nije tačno da su sva ista, gde su pisana to ne znam, ali imaju pečate raznih regionalnih, gradskih i drugih privrednih komora. Za mene to ne znači diskvalifikaciju što su njihovi argumenti slični ili isti. Naprotiv, to pojačava argumentaciju i govori da ljudi iz raznih krajeva, iz različitih privrednih komora uočavaju neke iste stvari. Sa druge strane, čuo sam od vas da imate, takođe, primedbe od mnogih i želje raznih drugih privrednih subjekata da se menja Zakon o privrednim komorama, ali njihova imena nismo čuli, a ova ovde imamo napismeno i znamo koja su.
U meni se sada pojavljuju razna pitanja. Jedan od bitnih argumenata koji je ovde pomenut bio je da se ovim obezbeđuje ravnopravnost svih privrednih subjekata u zemlji. Ne sumnjam da će se odmah naći jedna privredna komora koja će imati 50 članova i na tome će ostati i da se one druge možda neće ni pojavljivati. Ali, to da 50 komora koje mogu predstavljati 50 najbogatijih privrednika, da će se tu obogatiti naš privredni život, tu mi se javljaju izvesne sumnje. Stvar nije od juče. Ta polemika postoji u svim privredama i društvima odavno.
Pre 40 godina sam slušao u jednoj debati u Italiji kako ono što je dobro za ''Fijat'', to je dobro i za Italiju, prema tome, gledajte samo interese ''Fijata'' i sigurno nećete pogrešiti. Čuo sam onda neke pametne ljude koji su rekli obrnuto, ono što je dobro za Italiju biće dobro i za ''Fijat''.
Ne treba mnogo mašte da vidimo ko je bio protiv komore kada se nedavno birao i predsednik pre godinu dana, a možda i dve. Želeli su da preuzmu komoru mnogi uticajni ljudi, tada im to nije pošlo za rukom, ali da li je to onda razlog da se ide u drugu krajnost? Ovim ne želim da branim sistem privrednih komora koji se, kao i svi drugi veliki sistemi, vrlo brzo birokratizuje, vrlo brzo prestaje da bude efikasan, pojavljuju se mnoge negativne pojave i mogu se pojavljivati posebni interesi, naročito kod predstavništava, itd. Sve to postoji.
Isto tako, ovo pitanje članarina treba dovesti do nekog nivoa koji ne bi morao da bude samo u skladu sa uslugama, nego i u skladu sa opštim našim ekonomskim i finansijskim mogućnostima. To sigurno, takođe, treba menjati.
Ali, pojavljuje se sada problem. Mi donosimo jedan zakon, gde ima preko 100 hiljada članova, ne znam koliko tačno članova ima Privredna komora, a da nismo sa njima stupili u jasan dijalog pre nego što smo došli do ovog zakona.
Vlada je nedavno povukla jedan zakon, posle toga tvrdeći – vratiće ga sa malom izmenom, da je to dobro, jer je htela da čuje sve faktore društva i da to nije loše. Ne bi bilo loše da ova vlada, ako je već pravila takav presedan, i ovoj stvari razmisli ili da razmisli o brojnim amandmanima koji su ovde izloženi.
Ne bi bilo dobro da samo na osnovu činjenice da je ovo vlada poslala po hitnom postupku i to su mnogi govorili, da to stupa na snagu 2013. godine, a sada je hitni postupak, ako mi je išta u ovoj stvari sumnjivo i nejasno upravo je ta konstatacija o čemu je i zašto je bila neophodna hitnost.
Sada, mi treba da se o tome izjašnjavamo. Nemam nameru niti obaveštenja sva o predmetu ovoga zakona o kome raspravljamo. Želeo sam samo da vas pitam da mi objasnite zašto mi, jer predstavljam ovde ovu koaliciju Za evropsku Srbiju, i naš je zadatak da se za sve naše zakone saobrazimo evropskim zakonima. U tom smislu, ovo bi morao biti evropski zakon.
Zašto onda taj zakon nije evropski? Dakle, moramo objasniti zašto odustajemo od komornog sistema, ako njega prihvataju sve industrijski razvijene zemlje. Moj kolega i prijatelj Ivanji je malopre pomenuo Austriju. Lepo bi bilo da smo mi bogati kao Austrija, ali nije kriva baš komora što mi nemamo taj bruto produkt koji ima Austrija.
Postavlja se pitanje, ako već želimo da budemo bogati kao Austrija ili žalimo što nismo, zašto onda nismo prihvatili njihov sistem uređenja komora nego idemo sa drugim konceptom?
Sećam se, pre 15 godina sam išao sa Đinđićem u posetu nemačkoj Privrednoj komori. Moram priznati da je to za mene bilo užasno iznenađenje, preko 2.000 članova, to je radilo kao sat, to je bilo ono stvarno životno bilo privrede Nemačke. Nisam video da je bio problem što se negde stiču sve informacije koje onda oni mogu međusobno da dele i koje mogu da utiču i na ravnomerni razvoj Nemačke. Jedan od vođa ili tvorca čuda nemačkog Erhard, upravo je na tome zasnovao svoje privredne reforme.
Mi imamo dva koncepta danas u svetu i oko toga se lome koplja. Na jednoj strani imamo liberalni ili neoliberalni, po kome će nevidljiva ruka tržišta rešiti ove probleme. Dajmo, neka nas vuku ti motori privrednog razvoja, velike korporacije koje se nisu baš mnogo proslavile u celoj ovoj svetskoj krizi. Za male zemlje kao što smo mi akcenat mora biti, to smo čuli, mislim da je gospodin Ivanji o tome govorio, to su mala i srednja preduzeća, mala zemlja, ali da ona budu zaštićena. Neće velike korporacije štititi male privrednike.
Pitajmo mnoge trgovinske lance kako se oni odnose prema svojim nabavljačima i proizvođačima, šta znače odlaganja na po pet, šest meseci itd, da li to onda guši te privredne subjekte ili ih ne guši, pa da onda vidimo ko je taj ko stvarno pokreće i dinamizuje život.
Sa druge strane, hoću da pohvalim, takođe, akcije koje dolaze sa željom da se investira sa investicionim fondovima, da se ulaže itd. Te dve stvari su onda protivrečne u želji da se ostvari kompletni cilj.
Mislim da treba ozbiljno da razmislite o amandmanima. Molio bih vas da me ubedite zašto komorni sistem treba da srušimo. Nije to samo pitanje tradicije. Nisam tradicionalista, to je poznato, ali bio sam nedavno na proslavi 150 godina privredne komore, nisam video neke reči koje bi bile tako duboko skeptične na postojanje same privredne komore.
Bojim se da ovakvim zakonom, pre nego što smo obavili temeljnu raspravu i dijalog sa svim privrednim subjektima koji predstavljaju komore sada, ulazimo u neizvesnost šta će se dogoditi na tom celom privrednom polju. Bilo bi dobro da smo taj dijalog ostvarili, bilo bi dobro da smo ga ostvarili i u poslaničkim grupama, pa da je onda došao ministar da nas uveri zašto treba da glasamo za taj zakon. Ne spadam u one, a i drugi ljudi imaju taj problem da bi želeli da budu uvereni da je nešto ispravno, jer nisam samo ja dobio ovo, dobili su svi predsednici odbora ove papire sa tim argumentima i mnoge druge dodatne podatke.
Bilo bi dobro da smo o ovome temeljno razgovarali i sigurno da svi želimo da dođemo do najboljih rešenja, sigurno je da moramo imati novi zakon o komorama, ali onda da napravimo na jedan temeljan način, sa ostalima, koji bi onda mogao biti primenjivan već sutra, a ne kroz četiri godine.
Sve u svemu, imam velike nedoumice oko ovog zakona i bio bih vam vrlo zahvalan ako možete da me uverite bar oko ovih ključnih stvari koje se tiču komornog sistema i hitnoće ovog zakona. Hvala. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, već 20 godina imamo višepartijski sistem. Bilo je donošenja raznih zakona ili pokušaja da se oni donesu, ali neću pogrešiti ako podelim sa vama mišljenje da još uvek nemamo dobro uređen partijski život u ovoj državi. Zato je donošenje ovog zakona izuzetno važno, bez obzira na neke njegove nedostatke o kojima ću govoriti.
Skoro pola veka smo živeli u jednom paradoksu, u političkom paradoksu. Postojala je jedna partija koja je ispunjavala ceo politički prostor. Latinska reč "pars" označava deo, a sada je taj deo bio celina. To nije prvi put da se poigravamo sa teorijom skupova pa da mešamo deo i celinu.
Međutim, ono što je bilo bitno jeste da je upravo taj politički deficit koji je svodio sav politički život na jednu partiju bio ukinut i, kako bi stari Herodot rekao, demokratija je upravo činjenje da se onemogući samovlada. Naravno, to je sada iza nas 20 godina.
Naš ministar koji donosi ove zakone nekada ima običaj, to je bilo još povodom jednog drugog zakona, da se malo ponese našom velikom demokratskom tradicijom i vrlo uspešnim partijskim životom u Srbiji. Ako me niko neće napasti, kao što mi se desilo prošli put, doveo bih malo u sumnju tu tradiciju uređenog partijskog i demokratskog života u srpskoj tradiciji. Ali, neka bude da je bilo dobro, u svakom slučaju, moramo težiti ka boljem uređenju partijskog života.
U ovom zakonu meni su zasmetala prva dva-tri člana, jer se na jedan način definiše politička stranka, a odmah iza toga politička stranka nacionalne manjine. Ispada da su to dve vrste stranaka i da je to zakon ne o jedinstvenom pojmu, nego o dva pojma. Ono što je tu, na neki način, gore jeste određivanje zadataka kada se želi da se to bliže obradi, pa se kaže za političku stranku da se ona bavi organizovanjem građana, to je udruženje građana koji oblikuju političku volju, izlaze na izbore, bore se za glasove itd.
Ispada da ove stranke nacionalnih manjina rade nešto sasvim drugo, upravo mnogo suženije. Nekako su degradirane kao politički subjekti. One se bave zastupanjem svojih nacionalnih manjina, zastupanjem interesa tih manjina i uglavnom je tako definisan njihov sadržaj. Mislim da je to loše. Loše je u celini po zakon, ali mislim da je loše i za same nacionalne manjine.
Mislim da su ovde pobrkane dve stvari. To što se htelo da se pozitivnom diskriminacijom omogući nacionalnim manjinama jedan ravnopravan politički život time što je smanjen cenzus, to je manji broj potrebnih da bi se obrazovala stranka, to su tehnička pitanja, u skladu sa pozitivnom diskriminacijom, ali nisu programska. Mislim da su te dve stvari potpuno pomešane, jedna želja da se sprovede pozitivna diskriminacija, a sa druge strane, to je dovelo do pogrešnog definisanja.
To ima određene posledice. Šta je sa pripadnicima nacionalnih manjina koji su članovi drugih stranaka i da li oni time što ulaze u druge stranke koje imaju opšti građanski interes prestaju da budu sastavni deo ili da se brinu o svojim sunarodnicima i svojoj nacionalnoj manjini? To može da izazove vrlo neprijatna kolebanja i sumnjičenja u toku izborne kampanje.
Zbog toga bih savetovao Vladi ili da to proba sada da uradi ili brzom nekom promenom, ali ta stvar se mora definisati. Politička stranka je politička stranka. Ona mora biti definisana na isti način za sve. Svaki građanin ima pravo da se upisuje u koju god hoće stranku. To je ključno. Mislim da to moramo ispraviti što pre.
Drugo, znam da ćemo imati zakon o finansiranju stranaka, ali budući da se stranke budžetski finansiraju, mislim da je bilo potrebno da uđe u zakon i nije naodmet, kada se govori o političkim strankama, da se kaže da se one finansiraju na dva, tri načina, svojim članarinama, iz budžeta i još nekim dodatnim prihodima.
Bilo bi veoma važno da to stoji, jer ako to stoji onda stoji i pravo Skupštine, budžetskih revizora i svih ostalih da kontrolišu političke stranke, da se vide njihovi budžeti, da se vide prihodi i rashodi. Ta transparentnost je neophodna kako bismo izbegli ova sumnjičenja koja su bila toliko karakteristična za naš politički život. Odakle nekome pare? Da li je to poštena stranka ili nije? Mislim da je bilo potrebno staviti da to jeste budžetska, između ostalog i budžetska, ustanova i da iz toga slede i određene obaveze koje one moraju da iskažu.
Ista stvar stoji i sa programom i statutom. Jasno je precizirano šta program ne sme da ima – diskriminaciju, govor mržnje, obaranje ustavnog poretka itd. Međutim, da li se programa u nekom konkretnijem smislu pridržavaju stranke? Verovatno ne, ne u bukvalnom smislu, ali to je nešto što se podrazumeva i moguće je elastičnije tumačenje programa. Ali, ne može biti elastičnije tumačenje statuta.
Statuti se uglavnom ne poštuju, ni u redovnom održavanju određenih skupština koje stranke moraju da imaju i procedura koje one moraju da poštuju itd. Ono što piše u statutu mora da bude proverljivo i sankcionisano ukoliko se to nije dogodilo, za razliku od programa koji se može obnavljati.
Mislim da ovi nedostaci ovog zakona ne čine, na bilo koji način, nepotrebnim ili sumnjivim njegovo donošenje u ovom trenutku. Naprotiv, mislim da je ovaj zakon bio jako potreban, a posle ćemo dorađivati, jer imamo za to prilike svaki put kada se u praksi pokaže da je proizveo i neke negativne posledice. Hvala.