Poštovani predsedniče, pre par dana sam u ovom domu otvorio pitanje finansiranja zdravstva i lečenja naše dece i lečenja naših građana. Tada sam rekao da budžet ne sme biti restriktivan za lečenje naših građana, da na zdravstvu Srbije ne smemo štedeti. Ponavljam to svakog meseca, zato što imamo puno problema u sektoru zdravstva.
Naše zdravstvo je na kolenima, naše zdravstvo je u jednom nokautu iz koga se ne možemo podići. Ali, ono što je prioritet svakako mora biti lečenje dece i ja, verovali ili ne, sam uzeo samo stavku Ministarstva finansija, pošto sam tu video najviše para koje, po meni, nisu dobro kamuflirane, pa onda piše stavka – usluge po ugovoru, pa piše stavka – specijalizovane usluge, pa piše – subvencija nefinansijskim preduzećima, pa onda piše – nabavka domaće finansijske imovine. Ja sam kroz ove amandmane našao sredstva koja želim da preusmerim u Ministarstvo zdravlja kako bi deca koja boluju od retkih bolesti konačno bila skroz pokrivena. Vi ste kao predsednik Skupštine pokazali dobru volju da pomognete lečenju dece. Mislio sam da će to isto biti i od strane republičke Vlade i od strane ministra finansija, da konačno rešimo problem lečenja dece od retkih bolesti.
Puna su usta političara koji kažu – mi smo rešili problem, to ranije niko nije finansirao, mi smo rešili problem finansiranja lečenja dece od retkih bolesti. Kažem vam sa ovog mesta da to nije tačno, samo je desetoro dece pokriveno sa terapijom. Ostala deca nisu pokrivena sa terapijom od retkih bolesti. Ovo je skupa terapija, ali ova terapija mora biti dostupna svoj deci koja boluju od retkih bolesti.
Trenutno imamo desetoro dece koja su pokrivana, a imamo desetoro dece koja nisu pokrivena. Imamo ukupno 60 građana Srbije koji boluju od teških, retkih bolesti, od kojih je praktično samo desetoro dece pokriveno. Znači, 50 građana nije pokriveno.
Moram da vam kažem kao osoba koja je član Organizacionog odbora Kongresa retkih bolesti, da o ovoj temi moramo da pričamo i da ovo konačno moramo da rešimo. Našao sam stavke u budžetu gospodina Dinkića, iz njegovog ministarstva i preusmerio namenski za lečenje dece od retkih bolesti. Ta suma novca na godišnjem nivou je četiri miliona evra. Ta suma novca je predviđena od strane resornog ministarstva za milion i šesto. Znači, dopunu sam uzeo sa stavki, kao što sam rekao, iz Ministarstva finansija, usluge po ugovoru. Mislim da usluge po ugovoru ne bi trebalo toliko para da potroše, nego da ta sredstva budu preneta na finansiranje lečenja dece koja boluju od retkih bolesti.
Druga stvar koju sam skinuo od strane Ministarstva finansija su sredstva koja bi trebalo da budu prosleđena republičkom fondu da organizujemo lečenje i slanje dece na transplantaciju srca u inostranstvu. Nedopustivo je više da samo gledamo decu i roditelje koji mole na ulicama gde su primorani da vode svoju decu, da pokazuju da su ta deca stvarno bolesna, kako bi im neko dao novac. To je nešto što je nedopustivo.
Pre dva dana sam rekao da je osnovno ustavno pravo građana Srbije da bude lečen. Ukoliko ne postoje uslovi u Republici Srbiji da dete bude izlečeno, moraju se obezbediti sredstva da to dete bude poslato u neku referentnu kliniku i da tamo bude operisano.
Ponudio sam rešenje, zakazao Odbor za zdravlje i porodicu, na kome je bio i direktor fonda i ministarka zdravlja i tada smo se složili da ćemo taj problem rešiti. Zadnji rok je 15. jul. Ali, pitam – šta deca da rade do tog 15. jula koja, čuli smo i od poslanika Đurića, čuli smo i od nekih dobronamernih ljudi u ovom parlamentu, šta oni da čekaju do tog velikog dana, 15. jula, kada treba da dobijemo informacije koje je skupština tražila Ministarstvu zdravlja i republičkom fondu. Znači, sredstva postoje. Ovim amandmanom sam sredstva iz Ministarstva finansija povukao po stavci – subvencije javnim nefinansijskim preduzećima. Mislim da su životi naše dece mnogo važniji nego finansiranje nekih preduzeća koja nisu funkcionalna, koja nemaju dobit, nego borba za život.
Treća stavka je nabavka aparata za zračnu terapiju. Svedoci smo da su liste za čekanje postale jedna velika moda u Srbiji. Ja te liste za čekanje nazivam potencijalnim listama za korupciju i smatram da su liste preko kojih se korupcija vrši u zdravstvu. Mnoge liste su veštački napravljene, ali sam užasnut kada vidim da građani Srbije koji boluju od malignih oboljenja moraju da čekaju više od dva, tri meseca da bi došli na red za zračnu terapiju u Nišu, u Novom Sadu, u Kragujevcu. To ne smemo da dozvolimo.
Našao sam sredstva isto u budžetu gospodina Dinkića, preusmerio ih namenski pod stavkom – nabavka domaće finansijske imovine. Šta je nabavka domaće finansijske imovine, ako ne kupovina medicinskih aparata koja bi smanjila, odnosno uništila liste za čekanje za zračnu terapiju. Evo, par nekih stvari. Ne možete reći da nema para. Para ima, samo treba da postoji dobra volja da bi se problem rešio.
Vi ste odbili ovaj amandman, ali ja nemam nameru da stanem. I dalje ću da insistiram i da pričam o ovome zato što ti ljudi, u pređašnjem javljanju sam rekao, roditelji koji čuvaju decu koja boluju od retkih bolesti, gospodine Mlađane Dinkiću, vi ste aktivnim barem na Tviteru, za razliku od mnogih vaših kolega, na Tviteru su se ti ljudi, ti roditelji koji se bore za živote svoje dece registrovali kao "nevidljivi ljudi". Registrovali su se tako i zovu se tako na Tviteru zato što ih ne vidite. Dajte da pokušamo da ih vidimo svi, dajte da pokušamo da izlečimo tu decu, a ne da kažemo – nema para. Nema para za ovo, nema para za ono, a ima za svakakve stvari koje nisu potrebne.
Najvažnije državi Srbiji je da obezbedi lečenje svojih građana. Neću stati. Uvek ću se boriti kroz poslanički klub DS da ukažem na ovo. Kada kažete – ne može se rešiti problem, problem se može rešiti, samo ne postoji dobra volja. Da postoji dobra volja, ove tri devojčice koje čekaju na transplantaciju srca bi malim sredstvima bi mogle da se reše.
Kada postoji dobra volja, kao pre deset godina u Republici Srbiji, problem je bio transplantacija koštane srži za našu decu, tada se našlo rešenje, pa smo u Padovi napravili državni ugovor sa bolnicom u Padovi, pa su naša deca imala beneficiranu cenu po kojoj su slata za transplantaciju koštane srži i taj program je živeo deset godina. Zašto niko od tih naučnika u tim ministarstvima vašim i u tom Republičkom fondu ne sedne u avion i ode u Padovu, ne ode u Cirih, ne ode u London, napravi neki dogovor sa nekom od bolnica, da decu koju moramo da šaljemo za transplantaciju srca, to ne uradimo?
Ponavljam i završavam, potrebna je samo dobra volja. Nemojte se izvlačiti da nema para. Na stavkama u vašem budžetu vašeg ministarstva našao sam sredstva koja bi rešila sve ove probleme. Hvala vam puno.