Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.

To je bilo pre par minuta, s obzirom da sam opravdani razlog obrazložio sekretaru. Mislim da to nije predmet rasprave na plenumu.

Meni još bolje na kraju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Ono što je danas najvažnije da kažemo jeste i nešto što je globalno, ne tiče se samo ovog zakona, ali iz ovog zakona se vidi jasna odluka ove Vlade da apsolutno zanemari institut javnosti. Mi možemo videti da procedura u kojoj je došao ovaj zakon na dnevni red upravo govori u prilog tome da aktuelna Vlada ovo drži u nekakvim zatvorenim krugovima i plaši se mišljenja stručnih ljudi.
Znamo da je ovaj zakon rađen u uskim interesnim krugovima samog Zavoda, čak ni zaposleni u Zavodu nisu bili potpuno obavešteni, a da ne pričamo o Komori inženjerskoj, koja ovde nije apsolutno konsultovana. To je nešto što postaje boljka ove Vlade i to je nešto za šta se nismo borili, gospodine Iliću, ni u jednom trenutku.
Ono što treba reći jeste da su važne te stvari koje se stalno zaboravljaju, ne zato što su to samo tekovine demokratije, nego zbog toga što i konkretno, na primer, znamo da imamo svake godine veoma opravdane štrajkove ljudi zaposlenih u Geodetskom zavodu, koji traju i po nekoliko nedelja. Oni ni ovoga puta nisu konsultovani, a veoma su relevantna i cenjena ustanova u ovoj oblasti.
Kada smo tražili podatke u trenutku pisanja, znali smo ko to ima, a to su ljudi bliski upravi Geodetskog zavoda. Naravno, ne pričamo o tome da kada je zakon ušao u samu završnicu i u skupštinsku proceduru, to je uvek kraće vreme i ako nekada iskreno želite da popravite zakon, ne možete to uvek samo amandmanima. Za nešto je potrebno i više vremena. Ako je neki zakon postavljen nakrivo od početka, nijedan dobar amandman ne može da ga ispravi.
Što se tiče drugog dela ovog govora vezano za javnost, treba reći da su podaci katastra nepokretnosti osnov za investicionu gradnju i promet nepokretnosti. Potpuno je jasno zašto je ovde važna institucija javnosti i zbog čega je interes države da ovo apsolutno dobro uredi.
Kada krenemo po pojedinostima, gospodine ministre, u članu 2. ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona, a zapravo izmenama člana 11, tačka 2), mi smo predložili kroz amandmane ali želim i kroz načelnu raspravu da vam skrenem pažnju na to da je žalba u drugom stepenu – Ministarstvo nadležno za rad zavoda. To je naš predlog, jer bi se time vezali za Zakon o Vladi Republike Srbije.
Gospodine ministre, mi znamo da ova Vlada neće još dugo, mada svaki dan koji provedete je predug za građane Srbije i to je opšte poznat stav DS. Jer, kako koja nova vlada nastane, naprave se nova ministarstva. To su radile, nažalost, sve vlade u prošlosti, ali kod vas u ovoj Vladi je dodatno poznata podela nadležnosti između vas i gospodina Mrkonjića, pa čak i ministarke energetike i rudarstva. To je sve sad izukrštano i mnogi ljudi koji se ozbiljno bave ovim poslom više ne znaju kome da se obrate.
Vi ste ovaj zakon, umesto da ste vezali za Zakon o Vladi i rekli na ovaj način, vezali ste ga za svoje ministarstvo, za koje je pitanje da li će nakon 27. jula postojati, a novu godinu sigurno neće dočekati. To je nešto za šta smo apsolutno sigurni i to je nešto što nam smeta, jer se ovde govori o tome da ljudi žele da prave sebi zakone koje će pričati svojoj deci i unucima i pozivati se na period kada su oni bili u vlasti, ali ćemo mi morati opet da sedimo i da menjamo zakon kada se promeni ime ministarstva.
Najiskrenija molba jeste da vežemo za Zakon o Vladi i da jednostavno veoma jasno ovaj zakon postavimo i da barem u nekom formalnom delu bude primenljiv. Od prve tačke koju sam zamerio vidi se da se za ovaj zakon nije mnogo uključivao mozak kada su pisani neki delovi koji su veoma važni.
Ono što se odnosi na član 4 zakona o izmeni zakona…. Sačekaćemo ministra da završi razgovor.
Molim vas, ministre, pošto najveći deo obraćanja jeste ka javnosti Srbije i ljudima koji se bave ovom oblašću, ali i vama kao nadležnom ministru, jer želimo stvarno da i vas čujemo u ovom trenutku kada snosite najveću odgovornost za ovakav predlog zakona.
Dakle, član 4. Zakona o izmenama i dopunama zakona govori zapravo o članu 13. osnovnog zakona, stav 3. tačka 4. gde smo predložili da pravnom licu javnom preduzeću koje je direktni ili indirektni korisnik budžetskih sredstava, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, može se izdati licenca za radove iz člana 12. ovog zakona, koje mogu da obavljaju samo za svoje potrebe.
Ovo je nešto što je predlog ne bi li smo uskladili ovaj zakon sa drugim pravnim aktom koji takođe ovde reguliše, posle ću govoriti o tome, Zakon o planiranju i izgradnji, koji je u članu 20. ovog zakona o izmeni zakona takođe sporan.
Znači, postoje pravna lica, javna preduzeća kojima jeste osnivač grad, autonomna pokrajina ili republika, ali zapravo ni na koji način oni nisu privilegovani od strane svog osnivača. Zapravo, oni mogu veoma dobro tržišno da učestvuju na svim tenderima i na koji način nisu privilegovani. Oni se bore na tržištu jer imaju za to i licence i sve potrebne dozvole. Nema nikakvog razloga doći u ovu situaciju.
Ono što treba govoriti ovde jeste da se mnogi od njih vode kao direktni ili indirektni budžetski korisnici, ali zapravo to nisu. Imate veliki broj takvih ustanova po Srbiji.
Kada se ovim predlogom sva takva preduzeća ograniče za dobijanje dozvole za rad samo za sopstvene potrebe, onda takva javna preduzeća dolaze u situaciju da nisu ravnopravna na tržištu, jer ona zapravo to sada jesu. Usmeravanjem na rad za sopstvene potrebe navedena pravna lica i javna preduzeća gube mogućnost dobijanja licence prvog reda, a samim tim se snižava rejting geodetske organizacije za tržište.
Amandmanom se precizno razdvajaju pravna lica i javna preduzeća korisnici direktnih i indirektnih budžetskih sredstava koji mogu da rade samo za sopstvene potrebe, a ostala pravna lica i javna preduzeća koja nisu korisnici budžetskih sredstava dobijaju ravnopravan status i mogućnost da učestvuju u tržišnoj utakmici. To je nešto što smo ovim amandmanom takođe želeli da kažemo i veoma je važno.
Pored toga, videli smo ovde veliko nerazumevanje našeg savremenog obrazovnog sistema. On jeste preživeo jedan delić reforme vezan za univerzitetsko obrazovanje. Vidimo čitav karambol koji je nastao vašom formulacijom kako se nazivaju funkcije, odnosno diplome svršenih geodeta. Ovde se prvo pravi jedan sukob između onih koji završe na Građevinskom fakultetu u Beogradu, geodetski odsek, a imate i univerzitet u Novom Sadu. Postoji osnovno nerazumevanje toga što sada u sve zakonske predloge moramo uvrstiti i broj bodova, takozvanih ESP bodova, i to je nešto što je ovde potpuno zaboravljeno.
U nekoliko amandmana, o tome ćemo pričati u danu za amandmane, vi imate potpuno pogrešno postavljene i za master. Vi ste magistar, gospodine Iliću, ali verovatno po starom programu. Možda i ne znate kako se stiču bodovi, kako se oni sabiraju, kakva zvanja nose. Ovo je veoma neprecizno, gospodine ministre. Ne znam ko vam je pisao. Možda je gospodin Obradović bio zauzet u danima kada je trebalo da vam pomogne, mada ne znam kako je to na Megatrendu. U svakom slučaju, veliki problem će nastati ukoliko ostane formulacija.
Mi smo podneli nekih pet amandmana koji se odnose i na to šta su to akademske studije. Dovodite u problem mnoge ljude koji ne mogu da svoje diplome sada vrednuju, valorizuju. Imaće probleme i na svojim aktuelnim radnim mestima, ali i kasnije za dobijanje novih radnih mesta i dozvola. To je nešto o čemu ćemo pričati u danu za amandmane, jer takvih ima pet primera koje smo mi podneli. Ali, ako ovo postane praksa da Vlada ne poštuje one odredbe koje se tiču obrazovanja u…
Izvinjavam se, kolege, do te mere ste toliko glasni, da ne mogu da se koncentrišem.
Dakle, u svakom slučaju mladi ljudi koji danas znaju šta su ovi bodovi o kojima govorim i znaju koje diplome nose, oni su veoma zabrinuti za svoju sudbinu. Razumem da vi u vašem kabinetu imate ljude koji ne razumeju naše obrazovanje. Razumem da se ministar obrazovanja ne meša mnogo u svoj posao, ali vas molim da se ne igrate sa ovako velikim stvarima, kao što su zvanja koja ste ovde na nekoliko mesta pomenuli. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani ministre, takođe nisam, kao i jedan od mojih prethodnika, planirao da govorim i o tuđim obraćanjima vezano za ove zakone, ali moram na kratko da se osvrnem i na jedan deo gde se koristi ova govornica za ovako važnu temu kao što je nekoliko zakona iz oblasti obrazovanja, za klasično reklamerstvo.
Oko toga da li ćete vi da podignete školu i da li ćete biti donator, to nije mesto danas da razgovaramo o tome, ali ono što ću svakog zamoliti jeste da, ako već bude donator školi, se razlikuje od onoga kako je podizao svoje apartmane, da makar budu u skladu sa zakonom i da imaju dozvolu građevinsku za početak.
Ono što je veoma važno u vezi sa ovim zakonima, rekla je nešto o tome i prethodnica iz DSS, gospođa Marković, a to je da smo mogli o ovome razgovarati dosta duže. Svaku priliku predstavnice NS iskoriste da svoj stranački zadatak još jednom ponove, da su ga lepo obavili, a to je da su tražili dupliranje vremena. To je nešto što je apsolutno u temi onoga što sam i želeo malopre da kažem, apsolutno jedno reklamerstvo i zloupotreba teme koja je veoma važna, da kažem još jednom, obrazovanje.
Imao sam utisak na trenutke da poslanici SNS nisu ni pročitali ovaj zakon, samo pojedine članove koji su ih interesovali, ne bi li, da kažem delovali da su pročitali. To su uglavnom teme koje su imale nekakvo drugo nadahnuće. To je nešto što i jeste opasno, pogotovo kada se radi o obrazovanju.
Ono na šta bih ja želeo da danas posebno skrenem pažnju je taksativno nekoliko stvari za četiri zakona, ali bih zamolio ministra da u bilo kom delu, ne mora nakon mene samo, ali u bilo kom delu da se uključi u raspravu, jer ovo postaje veoma opasno da mi danas zapravo govorimo samo na ovaj način kao Babić, ne bi li se obraćali samo svojim simpatizerima i glasačima, a veoma je važno da dobijemo od vas povratnu informaciju, a nemoguće je da na kraju kompletne rasprave odgovorite na svih 80 i nešto debata i znamo da ćete ograničiti vreme i samo letimično preskočiti. Mislim da to nije fer i da niste ispoštovali Skupštinu, za razliku od većine ministara koji su ipak reagovali, pogotovo na nešto što su bila važnija. Uopšte ne pretendujem da kažem da će moja debata biti toliko važna da ćete morati da se uključite, ali bih, naravno, voleo u bilo kom trenutku da čujem reakcije, vezano za nekakve veoma konkretne predloge.
Naime, što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mi smo i kroz amandmane predložili da se u članu 98. doda novi stav 6, zapravo on se dodaje i ovim vašim predlogom, ali smo ga mi potpunu drugačije formulisali. Veoma je opasno da nešto što su već standardi u Evropi, nešto što smo postigli da svaki đak prvo bude upisan u osnovnu školu, pa tek onda kod psihologa i pedagoga bude odlučivano o tome u koje će odeljenje, ili koje vrste će obrazovanja nastaviti kroz osnovnu školu.
Ovo zakonsko rešenje omogućuje da veliki broj đaka iz ko zna kojih motiva, možda čak i roditelja, ne bude upisano u prvi razred. Sva deca moraju da budu upisana, samo u izuzetnim situacijama, mi smo to amandmanom i predložili, u slučaju da se radi o zdravlju deteta i da bi obrazovanje štetilo i pogoršalo stanje. Samo u takvim situacijama je dozvoljeno da dete ne upiše.
Imate 200 mališana u generaciji koji u Novom Sadu prvi razred. Uglavnom deca intelektualaca koja su procenjena kao emotivno nezrela za školu. Neka prođu jedan period, znate kakve su reakcije u prvom razredu. Ne smemo dozvoliti da ne budu deo sistema.
Danas imamo 15% jedne generacije da ne završi osnovnu školu. Jedan deo je onih koji nisu ni upisali osnovnu školu, drugi nisu završili iz nekog drugog razloga. To je nešto čemu treba stati na put. Vaša odgovornost je tu najveća. Smatram da će biti više amandmana na ovu temu i mnogi će o tome govoriti. To je jedna od onih stvari zbog koje sam i zahtevao vašu reakciju. Plašim se da ne bude zaboravljeno.
U članu 130. ovog zakona, reguliše se zapošljavanje. Gospodine ministre, imali ste koliko znam, intenzivnu komunikaciju sa predstavnicima OECD. Rađeno je jedno istraživanje integriteta obrazovnog sistema, gde su oni veoma jasno ukazali da je katalizator korupcije, upravo prijem u radni odnos koji reguliše ovaj član 130. Obećali ste tom prilikom da će to biti rešeno ovim zakonom i ovo je veoma veliki problem. Tu su bili i predstavnici UNESKA i oni su veoma ozbiljno radili na ovom istraživanju, ali očigledno u ministarstvu nema ko da čuje ili nema ko da poštuje određene dogovore.
Što se tiče Zakona o osnovnom obrazovanju, želim da prokomentarišem da je zakon veoma deskriptivan. Neophodno ga je konkretizovati. Ima puno stvari koje su postavljene tako da je samo data odgovornost ministru. Ministre, vi jeste profesor na univerzitetu, ali vaše znanje iz oblasti osnovne škole, srednje škole, visokog obrazovanja jesu u vašoj nadležnosti, ali toliko stvari zavisi od vašeg potpisa.
Čak imamo i situaciju da smo Nacionalni savet rešili sukoba interesa tako što će i dalje odlučivati o tome, ali ćete ih vi pokrivati u tom njihovom sukobu interesa vezano za udžbenike. To je veoma važna stvar.
Što se tiče dalje ovog zakona, imamo jednu apsurdnu situaciju da se govori o jednakim uslovima za obrazovanje. Veoma je teško obezbediti jednake uslove u obrazovanju kada imate po jednom učeniku kompjuter u Beogradu, a u nekim školama imate na 70 učenika po jedan kompjuter, kada govorimo o tome da obilan broj škola nema pristup internetu, a govorimo i o obaveznoj veb prezentaciji.
Zatim, imamo to da danas dostupnost internetu, iako je bila odluka da će i "Telekom Srbija" učestvovati u akademskoj mreži, 60% škola ima internet. To je poslednja informacija koju posedujemo. Veliki broj nema fiskulturnu salu, ali i mnoge druge informacije koje govore u prilog tome da ne možemo obezbediti jednako obrazovanje.
Ono što je tema mnogih govornika danas bila jeste broj učenika. Vi ste na veoma čudan način to opisali nekoliko puta. Osim onoga što ste rekli da 21,5, potpuno paušalno jer se tu uzimaju u obzir i one škole gde je određeno da imaju manje učenika, specijalna matematička odeljenja, filološke, sportske ali i neke druge škole koje po prirodi nemaju tako veliki broj učenika, do onih seoskih škola koje imaju jednog, dva, tri, pet učenika i onda kada sve to saberete kažete da ima 21,5 učenika po odeljenju u Srbiji.
Ostavljate mogućnost da bude 30 učenika i na taj način 200 odeljenja i nekih 35% prosvetnih radnika ostaje bez dela fonda ili potpuno bez svog aganžmana. Mislim da su o tome dosta govorili sindikati, da je to jedna veoma važna priča o kojoj takođe treba prodiskutovati. Zašto mi ne bismo bili deo Evrope i po ovom parametru i zašto ne bismo bili makar na korak, negde je čak i 20 učenika po odeljenju?
Što se tiče drugih parametara, radi se o broju časova. Znate i sami da smo utvrdili da broj časova na nedeljnom nivou za učenike osnovnih škola bude 25 časova, pričamo o periodu od petog do osmog razreda. Znamo da prosek trenutno iznosi ako se ne varam nekih 32%. To je ono što je takođe problem sa programom. Ko će i kada menjati program? Opet ćemo usklađivati ovom zakonskom rešenju programe i skraćivati, verovatno opet u nadležnosti ministra, i to je nešto što je ozbiljan problem. prvo se odredi šta to učenici treba da znaju pa se onda određuje fond časova. Nije loš fond od 25 časova nedeljno, ali prvo je trebalo prilagoditi gradivo, pa tek onda broj časova. Isto važi i za niže razrede osnovne škole. Oni trenutno imaju 23 časa, imaće 20, što je takođe dobro, ali program nije usklađen.
Što se tiče knjiga, svi su o tome govorili, mi smo predložili da u jednom amandmanu na član 4. da stav 2 drugačije glasi, - da učenici osnovnih, javnih škola, muzičkih škola i baletskih škola mogu besplatno koristiti udžbenike, knjige iz školske biblioteke, školski materijal, prevoz i ishranu, ali i smeštaj kada je to potrebno u skladu sa zakonom. To je nešto što mnogo bolje definiše ovaj član i veoma mi je važno da uzmemo u obzir i muzičke i baletske škole, s obzirom da su one veoma često zaboravljene.
Imamo nekoliko članova koji govore da muzička i baletska škola se izostavljaju iz ovog programa, to je zakon iz 1929. godine, nažalost, još iz kraljevine, o đacima pešacima. Mi smo jedina zemlja koja se ponosi i snimamo emisije o đacima pešacima. To ovaj zakon neće rešiti. I dalje ostavljamo četiri kilometara. Naš predlog je da bude dva kilometara, da se obezbedi prevoz, ali i za učenike muzičke škole u onim gradovima gde to postoji.
Što se tiče zakona o srednjim školama, veoma važan predlog je nešto što je često bio predmet diskusija, a ne vidim razlog zbog čega danas ne bismo o tome razgovarali. Tehničke gimnazije su nešto što je veoma važan predlog, ne zato što postoji u razvijenim zemljama, u Nemačkoj, Švajcarskoj, nego zbog toga što bi tehničke gimnazije, ako ništa drugo, omogućile đacima da nakon završene srednje škole mogu da upišu neke fakultete koji su iz neke oblasti za koju možda sa 15 ili 14 godina kada su se odlučivali za srednju školu nisu delovali primarno.
U međuvremenu su želeli da upišu neke škole koje lobijem profesora iz elektrotehničkih, mašinskih škola veoma često nestaju neki predmeti i veoma je važno da imaju jedno šire obrazovanje.
Tehničke gimnazije, za početak, dajte da predvidimo zakonom. Zašto je problem da se taj amandman usvoji, jer tehničke gimnazije na kraju krajeva su jeftinije? Ako već moramo da štedimo, i gospodin Babić je govorio da nemamo para za obrazovanja, ali zato imamo za avione, i teško je kada neko mora sa pozicije vlasti da priča o tome da nema. Razumem, ali kada nemate za obrazovanje imate za nešto drugo, to je veliki problem. Tehničke gimnazije nisu dodatni trošak. Jeftiniji je učenik u tehničkoj gimnaziji, a pri tom i benifit o kojem sam i govorio.
Na kraju, želim da zaključim da načelno imamo i problem sa zakonom o kojem je i gospodin Babić govorio, obrazovanje odraslih. Dosta stvari je tu onako prilično nedefinisano. Nije definisano šta su odrasli, koja je to uzrast. Definisano je od tri do pet godina za završetak. Mislim da, shodno interesovanjima i mogućnostima određenih ljudi, treba im omogućiti da se i brže završi.
Poslednja stvar koju bih rekao u vezi sa tim zakonom, a gotovo zapravo sve najvažnije stvari u tom zakonu sam time i pomenuo, treba da prežive određenu promenu, jeste i upravo to da nije dobro definisano koje to ustanove mogu da učestvuju u ovom procesu. To je tridesetak ustanova. Jesu one definisane, ali treba omogućiti pre svega osnovnim i srednjim školama koje imaju za to kapacitete, omogućiti određenom broju profesora da steknu svoj fond, a ne na ovaj način, hajde da kažemo, veoma loše definisati ustanove koje su za to ovlašćene. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Babiću, veoma bih voleo da sam u mogućnosti da doniram za školu. Nažalost, nemam apartmane u privatnom vlasništvu. Pet generacija su fakultetski obrazovani Kragujevčani, iz grada iz kojeg dolazim, preci, i nismo danas u mogućnosti i svi zajedno delimo sudbinu ove zemlje.
Kada budem bio u mogućnosti, s obzirom da od tih pet generacija, svi su zaposleni u prosveti, apsolutno svi. Eto razloga zbog čega me dodatno interesuju ovi zakoni. O njima sam govorio daleko više nego što ste vi rekli sedam minuta, a da sam pet o vama, od ukupno 12.
Dakle, niste vi fascinacija. Samo sam naveo primer kako se danas politička elita, u šta nažalost spadaju mnogi drugi, ne govorim o pojedincima, se odnose prema obrazovanju. To je samo bio primer tog reklamerstva od empatije prema učiteljici, prema deci i školi, od nekih mnogih drugih stvari koje ste pomenuli, tipa – ja sam podneo zahtev za produženje. Pa, to vam je bio stranački zadatak. Da li ste vi to sami smislili kod kuće da treba da se produži i duplira vreme?
Upravo govorim o tome da je trebalo za svaki zakon dati po pet sati, koliko je predviđeno. Možda građani koji ovo prate ne znaju da po Poslovniku imate mogućnost da grupišete zakone koji su srodni i to nije sporno. Radile su to i mnogi drugi sazivi. Ali, kada su ovako važna zakonska rešenja, mi posle mnogo godina menjamo ove zakone i nemamo vremena, žurimo negde, a nećemo raditi očigledno ni narednih dana zbog toga što smo ubrzali raspravu o ovome i nastavljamo o amandmanima tek u utorak. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani ministre, danas ću se obratiti u ime DS vladajućoj koaliciji. Danas, nažalost, je samo tu ministar Mrkonjić i, naravno, on ima dovoljno iskustva, ne samo u oblasti infrastrukture, već i u politici, pa je navikao da snosi odgovornost negde i svojih koalicionih partnera.
Kada pominjem koaliciju pominjem je u kontekstu obećanja vaših koalicionih partnera, ali i premijera ove vlade, koji je i predsednik vaše stranke, a koji je rekao da ćete donositi nove zakone, bolje zakone, mnogo bolje zakone. Danas zapravo vidimo, ministre vi se možda sećate Resavske škole, odnosno pojma Resavske škole, u ovom trenutku govorim o tome, da je ovo apsolutno prepisan zakon i vi to vrlo dobro znate.
Zašto ovaj zakon nije bio ranije u proceduri? Ima puno razloga. Jedan od tih razloga jeste da stanje u našoj železnici ne zahteva jedan korak unapred. Ovaj zakon definitivno jeste korak unapred, ali nažalost samo jedan, a nama treba najmanje tri, četiri koraka svake godine kako bismo podigli kapacitet i uopšte stanje naše železnice.
Danas smo svesni da Železnice Srbije imaju oko 18,5 hiljada radnika, da imaju oko 1800 kilometara pruge, od kojih samo 3% kilometara može da se koristi sa brzinom većom od 100 kilometara na sat. Znamo kakav je problem elektrifikacije. Evo, ja sam iz Kragujevca i znam koliko problema ima kolega Mitrović iz URS-a, a pomenuo je i tranzit do Bara i izvoz Fijata. Kakve sve probleme ima taj voz koji putuje do Bara, to sve najbolje znaju oni koji obavljaju špediciju u Fijatu.
Ono što danas želimo da istaknemo jeste da je ovaj zakon nešto što mnogo podseća na jedan period, kojeg se vi ministre odlično sećate, a to je period kada smo ušli u priču o slobodnom letu. Naravno, nema mnogo veze sa železnicom, ali ima veze sa saobraćajem. Tada su svi krenuli sa pričom da JAT neće moći da izdrži pritisak konkurencije, neće moći na vreme da se prilagodi. Kada je zakon usvojen, mnogi u JAT-u, ali i oni koji su odgovorni, pre svega u vašem ministarstvu, su bili veoma srećni kada su se u tekstu susreli sa jednim delom koji se naziva klauzula, a koji pre svega podrazumeva odloženo prilagođavanje tom zakonu o slobodnom letu. Svi su bili veoma srećni, još nema konkurencije, JAT neće tako brzo propasti.
Nažalost, to vreme nije iskorišćeno kako bi se JAT prilagodio, već je iskorišćen da se uživa u privilegijama monopola koji je JAT tada obavljao. Danas imamo neke kvazi ugovore sa, u ovom slučaju, Emiratima. Svi smo sigurni i vi ministre veoma dobro znate da je JAT-ova vrednost ugovorenih destinacija daleko manja od onog što su dugovi, daleko manja od onog tereta koji nosi sa prekomernim brojem zaposlenih, ali i navikama koje ta kompanija ima.
Zato govorimo danas u prilog tome da ovaj zakon jeste jedan korak unapred, ali opet govorim o tome da vladajuća koalicija mesec dana u sred redovnog zasedanja nema zakone koje treba da predloži, već donosi ovakve predloge i zakone o kojima ćemo raspravljati ovih dana, a ne pristaje da na dnevni red stavi neke veoma važne zakone koje jutros Skupština, većinom glasova narodnih poslanika, a pre svega vladajuća većina, nije želela da stavi, a DS ih je predstavila kao veoma važne zakone.
Razlog hitnosti ovog zakona i razlog zašto uopšte ulazimo u ovu proceduru jeste to što od 1. juna ne bismo mogli da uđemo u komunikaciju po pitanju železnice, tranzicije vagona, lokomotiva i celih kompozicija sa Evropom. Ovo nije stvar EU. Ovo je stvar evropskih standarda nezavisnih od EU. Ovo je stvar da mi opstanemo na ovom tržištu. Činjenica jeste da opet donosimo zakone u cajtnotu. Činjenica jeste da donosimo zakone zato što to moramo da činimo.
Nismo iskoristili priliku da popravimo Zakon iz 2005, a koji nije bio, slažemo se, dovoljno precizan. Mnoge oblasti nisu dovoljno dobro uređene. Danas samo nastavljamo tu tradiciju. Mnoge stvari, naravno, jesu definisane, ali, nažalost, mnoge prilike su propuštene koje smo mogli kroz ovaj zakon da sredimo.
Ono što su danas svi govorili, ali veoma stidljivo, jeste da Zakon o bezbednosti železničkog saobraćaja koji postoji je nešto što je potpuno neprimenjivo. Zakon koji ste obećali da ćete u narednih mesec dana doneti je zakon o perabilnosti, a koji jeste nešto što je moralo da ide zajedno sa ovim zakon. Vi to znate, ministre. Činjenica da su neorganizovanost, nestručnost, ali i očigledno zatezanja i kašnjenja Vlade, po ovom pitanju, nešto što ćemo razmatrati. Vi kažete za mesec dana. Videćemo. Vaš kolega Selaković je obećao sve do 10. marta ovo, do 10. marta ono, ovaj zakon, onaj zakon. Svašta ste obećavali kao Vlada. Danas vidimo da opet imamo problem u zakonodavstvu i ovaj dom očigledno mora da čeka da Vlada predloži ta zakonska rešenja.
Osnovno pitanje u vezi sa ovim zakonom jeste – kako ćemo ga primenjivati? Najlakše je doneti zakon, a onda ga ne primenjivati. Danas imate da Železnice Srbije nemaju sertifikat o bezbednosti, ne poseduju ni licencu. To vam je kao da neko upravlja vozilom koje nije registrovano, a usput nema ni vozačku dozvolu. Takvo je stanje koje trenutno imamo i u takvoj situaciji su se našli oni nesretni ljudi u tunelu pre nekih par dana, koji se voze vozovima Železnica Srbije. Direktor Simonović nije želeo ni da ih obiđe. Niko iz ministarstva, niko odgovoran nije se pojavio na licu mesta. To je jedna praksa koja svuda u svetu postoji. Kada već odgovarate za određeni resor, onda morate u potpunosti da budete spremni da izađete pred građane i da im kažete.
Naravno, većina građana od ovih 22 imaju pravo, ali i svi ostali putnici, koji su se našli u veoma stresnoj situaciji. Nije povreda samo fizička, to je veoma stresna situacija. Videli smo koliko je tu dece bilo. U toj kompoziciji koja nema, kao ni svi ostali vozovi u Železnicama Srbije, sertifikat o bezbednosti, niti licencu, to je nešto čime se građani Srbije voze. To je stanje u železnicama. Veliki broj pruga, od ovih 1800 kilometara, zapravo ne postoji.
Mi ovde danas govorimo o upravljanju infrastrukturom i govorimo o tome da će sve to voditi jedno društvo, zna se da će to biti Železnica Srbija, da će to najverovatnije biti holding, tako su se opredelili i Bugari i Hrvati i mnogi drugi su se opredelili prvo za holding, a kasnije možda i za cepanje na više kompanija. Mi znamo da tim holdingom neko treba da upravlja. Znamo da Dragoljub Simonović, svi ćemo se u ovoj sali složiti, samo neko to sme da iskaže neko ne, nije sposoban da to vodi i najverovatnije neće ni voditi. To će biti prilika da se čoveka, koji je završio Fakultet Union "Nikola Tesla" za preduzetnika 2008. godine, iako je čovek, podsećam 1959. godište, znači, da kažem pod starije dane. On je čovek koji je preuzeo da vodi Železnicu Srbije, koja ima 18.500 zaposlenih i svi znamo da ćemo iskoristiti, da ćete pre svega vi iskoristiti priliku da promenom ovog zakona, osnivanjem novog društva i zamenite čoveka koji će voditi taj veliki holding, sutra kada osnujete. To je jedino što je možda i pravi povod donošenja ovog zakona u ovom trenutku, s obzirom da ste svesni kakvom ste čoveku dali da vodi železnicu, a nije dobro ipak pokleknuti i reći da je opozicija bila u pravu, nego iskoristiti ovakvo zakonsko rešenje.
Ono što je tu veći problem od toga ko će samo biti generalni direktor jeste sudbina velikog broja zaposlenih. Ovo može da bude prilika da, kada se osnuje holding, prebacivanjem imovine ne budu prebačeni i svi zaposleni, već da se oni ostave u firmi koja ima veliku tradiciju, stara firma, lepo je to - ostanite vi u železnicama, ali železnicama koje će neminovno ići u bankrot ili stečaj, videćemo koji model će biti izabran i ti ljudi će naravno ostajati bez posla. Da li će oni biti podobni ili po kojoj osnovi će se birati ti koji će prelaziti u holding, to je nešto što izaziva veliku sumnju i nešto što treba da bude pod velikom pažnjom. Ovaj zakon, kao zakon krije veliki broj problema koji u samoj promeni mogu da dođu do izražaja.
Ono što još treba reći jeste da, pored sertifikata o kojima smo govorili, o bezbednosti, i pored toga da je veliki broj kilometara danas pod travom, da ljudi ne mogu ni da priđu da pokose travu, da sklone ambroziju zato što država i dalje želi da, na jedan način, upravlja kompletnom infrastrukturom koji, po našem mišljenju, nije najsretnije rešenje. Biće tu puno problema. Naravno, vidimo i po amandmanima koje podnose poslanici LSV. Zapravo, ovde se govori o tome da u Srbiji nema procedura. Ministre, znate kakav je ugovor sa "Fijatom" vezan za železnicu.
Dotaći ću se jedne teme vezane za sam Kragujevac, koja se tiče i regionalnog puta. Vaša koleginica Verica Kalanović je veoma dobro upoznata, ali znam da ste i vi upoznati sa regionalnim putem Kragujevac – Batočina, koji je bez svih dozvola. Naravno, ukoliko se, ne daj bože, desi bilo kakva saobraćajna nesreća, svako ima prava da tuži državu, zato što je vozio putem koji ne postoji, koji nema dozvolu, koji nije dozvoljen da se koristi. To je nešto što je opasno.
Ministre, pozivamo vas da uradite jednu važnu stvar za Kragujevac, za "Fijat", ali i za sve građane Srbije, da se svi voze tim putem, bilo da idu za Novi Pazar, Kraljevo, Čačak. Znate koliko je važan taj put. Pozivamo vas da, zbog važnosti ugovora sa "Fijatom" za celu državu, da se reši i problem železnice, pa makar na otvaranje došla i neke od velikih estradnih zvezda. Spremni smo, kao Kragujevčani, da odvojimo sredstva, ne bi li dobili nešto što je veoma važno i za Srbiju i za Kragujevac.
Što se tiče drugih stvari koje ovaj zakon pominje, to je nešto što govori o konkurenciji, govori o nečemu što je napredak. Pričamo o konkurenciji u oblasti putničkog, ali i teretnog saobraćaja. Skoro sam imao prilike da vidim da su se određeni ljudi iz železnice pohvalili kako se u profitu, odnosno u prometu, tu profita nema, povećalo učešće u putničkom saobraćaju. Nažalost, privredna
aktivnost je dosta pala i sa 90%, što je bio teretni saobraćaj, što je svuda u Evropi i kod naših suseda normalno, da teretni saobraćaj nosi najveći deo železničkog saobraćaja, danas mi imamo 82% teretni saobraćaj i 18% putnički. To je nešto što govori o tome da sutra mi konkurenciju možemo imati u teretnom saobraćaju, ali u putničkom saobraćaju će to ići dosta teže. Govorili ste o tome da će to biti ugovori o javnom prevozu, da će ljudi samo za one deonice i one polaske koje obave dobijati određene subvencije, kao što to radimo i sa gradskim saobraćajem u svim većim gradovima, tako će i železnički saobraćaj moći da funkcioniše.
Kako će to izgledati, niko ne zna. Ostaje nam da vidimo kako će se ovaj zakon primiti po ovom pitanju. Velika je dilema šta će se dešavati sa putničkim saobraćajem i koja je njihova konkurentnost trenutno, samog putničkog saobraćaja.
Za teretni, kažem još jednom, nema razloga za brigu. Naravno da se ovaj zakon bavi i ovom temom teretnog i putničkog, ali to nije problem srpske železnice. To što smo uveli konkurenciju u putnički i teretni ne rešava problem. Svi znamo da nisu problem stvarno vagoni i lokomotive. Jesu oni skupi, lokomotive idu do četiri miliona evra i preko, ali zapravo pravi problemi su u infrastrukturi. Srbija ima problem sa prugama koje ćemo za par godina tražiti detektorom za metal. Jednostavno, one više ne mogu da se pronađu gde su bile. Samo najstariji pamte gde su određene pruge i to je nešto što zapravo jeste problem.
Ovim zakonom zapravo se izbegava mogućnost nekog dugoročnog rešenja, održavanja infrastrukture i preuzimanja odgovornosti onih koji su za to zainteresovani. Ovde se ostavlja mogućnost da, u slučaju da je autonomna pokrajina ili lokalna samouprava zainteresovana za određenu deonicu, da ona osnuje društvo koje će voditi održavanje infrastrukture, ali to je veoma pipavo i videćemo kako će to funkcionisati. Sigurno će biti primenjeno u određenim slučajevima, ali to neće uzeti maha. Tu preduzetnik neće sigurno ući i vi to znate odlično.
Ono što je karakteristika za železnicu jeste da se 18 milijardi dinara svake godine baci zapravo u bunar. Zbog čega? Zbog toga što najveći deo, gotovo sto posto subvencija, odnosno transfernih sredstava ka železnici odlazi za plate. To nije bunar zato što zaposleni primaju plate, ali to je nešto što liči na ono što smo imali u mnogim fabrikama, a to je kupovina socijalnog mira. Dokle to može da traje, to je veliko pitanje.
Da li će Železnica Srbije ili sutra taj holding biti spreman da za ono što obavi posla dobije novac i da ima nekakvu odgovornost za taj novac koji dobija od države, to je veliko pitanje? Da li ste vi i ova vlada sposobni da obezbedite primenu ovog zakona, to je najveće pitanje. Pričamo o tome da je zakon skroman, da je samo jedan korak, a ne tri, koliko nam je potrebno. Pričamo o tome da i taj jedan korak je veliko pitanje, da li sa ovakvim sistemom vrednosti koje proklamuje ova vlada ste u mogućnosti da ga primenite i da jedan sistem vrednosti, koji u železnici glasi – dobijamo novac, a nemamo nikakvu odgovornost, da li smo realizovali taj prevoz, da li smo realizovali određenu uslugu, jednostavno mora biti promenjen. Ovaj zakon to samoinicijalno pokreće.
Narednih godinu dana biće potpuni lov u mutnom. Biće godinu dana prilagođavanja. Na šta će to ličiti, videćemo. Ali, to je možda jedan period koji treba dati železnicama, to je važan resurs države Srbije i važno je tih godinu dana što bolje iskoristiti, uvideti prave troškove. Mi danas ne znamo koliko nas košta jedan voz, koliko nas košta jedna njegova trasa. Kada bismo želeli da vidimo koliko to troši struje, koliko troši u broju zaposlenih, njihovim primanjima, ostalim prinadležnostima, to je nešto što je potpuna konfuzija. Trebaće nam tih godinu dana, nadam se ne više, da vidimo kako izgleda stanje u železnicama.
Ne delim optimizam ostalih kolega poslanika. Podsećam da je ovaj zakon iznuđen, da bi do prvog juna, da ga nismo usvojili, upali u velike probleme. Podsećam da zakon nije donet zajedno sa pratećim Zakonom o bezbednosti i to govori o tome koliko je ova vlada zbunjena, koliko ih je vlast zatekla i koliko nisu spremni da ozbiljne stvari preuzmu na svoja pleća. To što vi, ministre, kažete – došli u Vladu. Mnogi zakoni su došli u Vladu pa su se tamo zadržali previše.
Ukoliko do 1. septembra ovaj zakon ne bude stupio na snagu, pričam o Zakonu o bezbednosti, imaćemo novi problem u železnici. 35
Ako mi budemo samo usvajali zakone ne bi li gasili požare, onda tu ni o kakvom razvoju nema govora, ni o kakvoj uštedi, samo o presipanju iz šupljeg u prazno. Mi smo sada svedoci da država osniva novi holding koji će imati nekoliko preduzeća. U perspektivi će se ona odvojiti ili neće, u zavisnosti od toga koju praksu budemo izabrali u budućnosti. Imamo rizik u broju zaposlenih koji će preći u novi holding. Imamo rizik u tome kako ćemo implementirati sve ove zakonske odredbe. Da li je Ministarstvo finansija, ali da li je i vaše ministarstvo spremno da zajedno sa direkcijom iznese jedan ozbiljan posao što pre, rekli smo maksimum godinu dana? To su sve ozbiljni problemi.
Ozbiljni su i problemi, kažem još jednom, što smo uspeli da dođemo u situaciju da ne iskoristimo ovu šansu i donesemo pravi zakon, a ne samo minimum minimuma koji će Brisel odobriti. Ovde se testiralo poverenje EU, pošto i oni daju mišljenje za ovaj zakon i vi ste sami rekli da ima podršku. Testirali smo koji je to minimum koji će oni prihvatiti, zbog toga što nismo spremni i nismo iskreni u promenama koje su neophodne u železnici. To je, da tako kažem, pravi razlog zbog koga se ovaj zakon donosi. Zahvaljujem se.

Evo šta mogu da vam kažem kao Kragujevčanin. Stvarno ne želim da govorim o zaslugama uvažene ministarke, Kragujevčani najbolje znaju kako izgleda njihovo kadriranje i rad, pre svega vaše partije, ali da ne ulazimo u tu debatu. Ovde je reč o tome da me podsećate na poslanika Nove Srbije. Liči na Veljinu izreku – pustio sam vas da malo kraduckate, ali, ljudi, vi kradete. Ovde je jedna druga varijanta, samo ste primenili jedan oblik u kojem govorimo o tome da nema dozvole, nema nikakvih papira, tim putem putuju ljudi i već je bio veliki broj saobraćajnih nesreća. Ne želim nikome da stavljam na teret pojedinačno da je odgovoran za određeni broj ljudi koji su imali i povrede, ali nažalost i sa smrtnim ishodom na ovoj deonici puta.
Ne želim da otvaram priču o tome kakve su zasluge, odlično Kragujevčani znaju kakve Kalanovićka ima zasluge u Kragujevcu i kakav način komunikacije sa institucijama koje treba da sprovedu nešto što je iz njenog resora, ali ovde govorimo i o tome da nešto što se radi bez ikakve dozvole je presedan, nešto što vi želite da uvedete u praksu. Nema veze, važno da postoji put. Da li shvatate o čemu vi govorite? Ja sam Kragujevčanin i putujem svaki dan tim putem. Možda vama i nije interes. Možda vas baš briga da li taj put zadovoljava osnovne kriterijume, ali veliki broj građana Srbije, ne samo Kragujevčana, da ne napravimo ovo kragujevačkom pričom, ovo je put od nacionalnog značaja i zove se zvanično regionalni put, ali veliki broj građana Srbije putuje njime, a on apsolutno ne postoji na mapi. Njega ne priznaju osnovne institucije i ministar može da kaže nešto o tome. Apsolutno imamo veliki problem zbog velike stručnosti pomenute ministarke Kalanović, koja to radi po svom nahođenju, koja to prikriva različitim potpisivanjima različitih nevažećih dokumenata. Na osnovu čega je ona potpisivala određena dokumenta? Zato što zna da mora da se obezbedi dovoljna papirologija za svaki ovakav veliki projekat.

Gospodine Mitroviću, nemam nameru, imate problema sa koncentracijom, ne pratite ni temu, sami ste ubacili Kalanovićku u ovu priču. Definitivno nije tema Kalanovićka, tema je poštovanje propisa. Mi želimo da ova država poštuje procedure, da ova država funkcioniše normalno. Apsolutno smo sigurni da URS nije sposoban da to uradi.
Što se tiče, ministre Mrkonjiću, imam dve molbe, veoma kratke. Molim vas da vi nikada ne spominjite Zorana Đinđića, to je stvarno jedna iskrena molba. Drugo je, pošto se ja vas, bar, ne sećam, postoji mogućnost da se znamo iz perioda kada ja ne pamtim, da me ne zovete ličnim imenom, pošto to inače i po Poslovniku nije dozvoljeno. Imam i svoje prezime i pre svega se tako i obraćamo i po funkciji.
Ono što je činjenica, jeste da, imam samo jedno pitanje za vas – kakav je osećaj biti ministar koji je odgovoran za JAT? Već dugi niz godina? Vidimo šta ste uradili sa njim. Sada ste odgovorni i za železnice i bili ste i ranije i vidimo u kakvom su stanju. Kakav je osećaj da kažete – ima veliki broj puteva koji nemaju dozvole, ali nisu oni građeni u skorije vreme, postoje putevi u Srbiji koji imaju problema sa dozvolama ili su iz nekog drugog perioda. Ako smo već na temi železnica, možda možemo i čak reći da su mnogi iz perioda "Plavog voza", koji danas, baš sam iznenađen, niste pomenuli. Ali, u svakom slučaju, činjenica govori u prilog tome da ono za šta ste vi odgovorni ne kreće od nule, nego kreće od minusa. Ali, veliki deo toga što ranije nije krenulo od minusa je vaša odgovornost. Zapravo o tome govorimo.
Vi ste danas rekli u železnicama krećemo od nule. Od koje, crne, nule? Pogledajte kakvo je stanje u železnicama i još jednom razmislite da li krećemo od nule? A, JAT koji je možda bio na nuli, čak možda i u plusu, je nizom pogrešnih postupaka došao danas u situaciju da apsolutno nije konkurentan, i apsolutno nema budućnost. To je nešto za šta ste vi, ministre, odgovorni. To je pravo pitanje.

Zahvaljujem, predsedavajuća, uz izvinjenje što nisam mogao da prisustvujem u terminu koji je bio predviđen i zahvaljujem vam se na ovome.
Ono što treba reći jeste da je pre svega danas tokom rasprave bilo potpuno jasno zbog čega dolazi do odlaganja. Mi smo na to ukazivali i u pređašnjem periodu i u avgustu mesecu. Govorili smo o tome da postoje određeni problemi u sastavljanju, očigledno, i pitanja.
Imao sam prilike da razgovaram sa velikim brojem ljudi koji su i položili, da ne ispadne samo sa onima koji nisu položili ovaj ispit. Mnogi su rekli da im je to bio teži ispit možda nego bilo koji na pravnom fakultetu i da ima puno trik pitanja, da ima puno besmislenih pitanja. To je nešto što je po sredi ovde.
Naravno da zakonodavac i ministar ne treba konkretno da se bave tim pitanjima, ali i ono čime se bavi jeste očigledno zadovoljavanje nekakvih internih interesa. Mi danas imamo osnivanje novih komisija. Za koga kada se na poslednjem roku, da tako kažem, prijavilo 25? Koga će te silne komisije čekati? Očigledno da interesovanje opada.
Evo, sada od ministra pokušavam da dešifrujem koliko se poslednji put prijavilo. Čini mi se 27. Znači 57? Hvala, ministre. Definitivno sve manje u odnosu na početnih 250 i nešto. Činjenica je da opada interesovanje i da ljudi nemaju ni novaca da plate prijavu ovog ispita i da je očigledno puno problema u ovoj oblasti.
Ono što je konkretan predlog jeste da mi ne bismo imali na svakih šest meseci zakon o izmeni zakona, danas smo o tome razgovarali vi i ja na Odboru, predlog je da se specijalističke studije koje upravo vode profesori, ispituju profesori koji su članovi komisija na Pravnom fakultetu, zapravo su nastavnici na Pravnom fakultetu kako ih vi ovde nazivate su zapravo i oni koji formiraju ove grupe i koji ispituju na specijalističkim studijama. To traje šest meseci i ta obuka je krajnje adekvatna, pogotovo što je sada prilagođena novom zakonu.
Mogu da razumem da ranije generacije nisu mogle da budu na specijalističkim studijama adekvatno naučene i prilagođene novom zakonu ali zašto zakonodavac ne bi prevazišao ovaj problem time što bi odobrio i onima koji završe specijalističke studije u trajanju od šest meseci, kao što rekoh, zašto ne bismo i njima dozvolili. Automatski bi taj problem od tog sjajnog broja od 100 koliko nam je očigledno neophodno da bi započeli ovaj proces mnogo lakše ostvarili.
Ovde govorimo i o tome da jednostavno imamo problema i sa jednim stavom koji je u članu 155. Svestan sam da danas to nije tema, samim tim što je zakon o izmeni zakona ograničio samo na dva člana, ali bih ipak pomenuo pošto u ovoj otvorenoj raspravi možemo govoriti o tome da DS ne želi da se neodgovorno ponašamo prema jednom ovakvom zakonu. Svesni smo svi da je, kao što i vi rekoste, pionirski poduhvat, ali opet skrećemo veoma jasno pažnju da u članu 155. stav 2. ovog Zakona o javnom beležništvu se kaže da ako je protiv javnog beležnika otvorena istraga zbog krivičnog dela koji se goni po službenoj dužnosti, a koji ga čine nedostojnim obavljanja javne dužnosti, automatski prestaje njegov rad, znači, oduzima mu se dozvola.
Naš predlog jeste konkretan da se govori o podignutom optužnom aktu. S obzirom da ima puno zainteresovanih ili zlonamernih strana, a svesni smo da je veoma osetljivo zanimanje, znamo da kada je neko javni beležnik, a govorili smo koliko je to važno i u svetu i ovde, svesni smo apsolutno toga da postoji mogućnost da neko zlonamerno pokrene određeni postupak. Mi smatramo da je optužni akt nešto što treba da bude relevantan.
Ovo su samo neki primeri koji govore ljudi koji se ovom temom apsolutno bave i ovo je nešto što treba da se iskoristi zarad popravljanja zakona u ovom delu, kažem, da ne bismo imali na svakih par meseci zakone o izmeni zakona, ovo su neke sugestije. Po sredi je ovde definitivno problem u organizaciji. Činjenica da će biti više komisija već prejudicira da će se na nekim komisijama lakše prolaziti, a na nekima teže. Na primer lično sam bio student do 2008. godine, a znamo da studenti uvek biraju tamo gde se lakše prolazi i pitanje je da li će kriterijumi biti jedinstveni. Naravno, da zakon sada ne može da utvrdi takve kriterijume, ali veoma otvoreno možemo govoriti o tome da se 57 sada deli na više komisija, a to je zapravo samo namirenjem određenih ambicija i što više troškova, što više nekakvih prihoda za nastavnike i za ljude iz stručne javnosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Moja koleginica je već govorila o članu 15, govorili smo i u načelnoj raspravi. Pominje se, naravno, ovo radno telo i njega će činiti i predstavnici ministarstva nadležnog za poslove energetike, finansija, građevinarstva i prostornog planiranja. To radno telo će očigledno biti ljudi koji se mogu na neki način uskladiti i dogovoriti, pa da izgovorim i reč – kontrolisati. Ja sam ispred DS podneo amandman, gde se na kraju ovog dela gde se pominje da radno telo čine uglavnom ljudi iz ministarstava resornih, doda: "i predstavnici Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu".
U obrazloženju koje smo dobili zašto se amandman ne prihvata, razlog je što ne doprinosi operativnijem radu. Mogu da razumem da je najlakše ako se stručna javnost isključi i onda se to na nivou ministarstva dogovori, a ovaj drugi deo mogu i da prihvatim, da se na ovaj predloženi način favorizuje jedan fakultet. Nemam ništa protiv da amandman ne bude prihvaćen u ovom predlogu. Smatrao sam da je najrelevantnija ustanova Građevinski fakultet u Beogradu.
Ali, sa ovakvim obrazloženjem da telo ne bi bilo operativno i da je najbolje da samo budu predstavnici ministarstva, mislim da niste zadovoljili potrebu i uključivanja stručne javnosti. Ne mogu da prihvatim nijedan argument koji će govoriti u prilog tome da stručna javnost može da sapliće ili može da onesposobi neko telo da bude operativno. Da li je to još neki fakultet i da li bi se to moglo i bolje definisati, nemam ništa protiv, nije ovde stvar sujete. Jednostavno se radi o tome da ovo radno telo treba da bude što relevantnije. To je zapravo bio i predlog ovog amandmana.
Konstatujem sa žaljenjem da bi možda prerađen tekst mogao da bude usvojen, ali očigledno nije bilo, da kažem, dobre volje da se sa dobrom namerom pogleda na ovaj predlog. Zahvaljujem.

Stvar je u tome da ovde ne možemo vezivati za vaša usmena obećanja, mi smo želeli da to i zakonski bude. Mi ne znamo da li ćete vi biti ministarka, da li još mesec, još šest meseci, ne znamo da li ćete tokom realizacije celog projekta. Mi ne možemo govoriti o tome da li ste vi imali nameru, ovde to ne piše.
To znači da će stručna javnost biti neki dopunski član, možda sa pravom glasa, možda privremeno, možda ćemo ih nekada pozvati, možda ne. Jednostavno, ovaj zakon ima puno opcionih stvari. Često se ostavlja mogućnost, a zapravo se ne definiše. Zakoni i služe da bi nešto bilo veoma jasno, da ne bi moglo široko da se tumači, to je i bila poenta ovog amandmana.

Postavio bih ujedno i pitanje. U svom izlaganju odmah sam rekao da mogu da prihvatim argumentaciju da je možda usko postavljeno. Evo, koleginica poslanica iz vladajuće većine je možda rekla i lični stav da bi ona u ovakvoj konstalaciji snaga i prihvatila ovaj amandman. Znači, nemam nikakv problem da preformulišem amandman i da na eto i na predlog ministarke definišemo tačne ustanove koje bi ovde predstavljale stručnu javnost.

Zahvaljujem. Na samom početku bih rekao nekoliko reči vezano za isti zakonski predlog o kome je govorio moj prethodnik, Konvencija o privatnim agencijama za zapošljavanje.
Postoji veliki broj problema koji se nalaze u ovoj oblasti i smatram da ih ova konvencija neće rešiti, za razliku od svoje koleginice iz LDP koja je na samom početku današnje rasprave govorila. Konvencija ne može pružiti sve odgovore na pitanja koja se postavljaju vezano za ovu oblast.
Pre svega, treba reći da ambijent u našoj zemlji nije dovoljno povoljan i dovoljno jasan, pogotovo u ovom delu koji uređuje privatne agencije za zapošljavanje. U Zakonu o zapošljavanju se i ne navode baš kao privatne agencije za zapošljavanje, već agencije za zapošljavanje koje mogu da osnuju pravna lica i fizička lica.
Taj zakon u svega nekoliko članova, veoma opšte određuje uslove prostora da bi ste osnovali ovakvu agenciju i dovoljno je da samo jedno lice osnuje ovakvu agenciju koje ima fakultet i nije osuđivano sa kaznom višom od šest meseci zatvora bezuslovno.
To je ono što danas imamo od odredbi. To je ono što imamo od pravne regulative. Međunarodna organizacija rada je jedna ozbiljna institucija i dobro je da ćemo stati negde u red i moći da komuniciramo sa njima.
Ono što me plaši jeste kakav će biti njihov konkretan odgovor na to kada vide da smo usvojili deklaraciju, ali da ćemo imati veoma velikih problema u ispunjavanju onih obaveza koje smo preuzeli sa njom.
Mislim da to što danas imamo veliki broj agencija koje šifre delatnosti, osim bračnog posedovanja, koje je pomenuo moj prethodnik, imaju naravno i nekretnine i mnoge druge stvari. Vi maltene možete da uđete u agenciju koja se bavi zapošljavanjem i da rešite sve životne probleme i da nađete bračnog partnera i da nađete posao i da rešite nekretnine. To je nešto što definitivno predstavlja svaštarenje i to je nešto što jeste činjenica, da se u Srbiji ljudi bore za mesto pod suncem i traže načine da zarade novac. Ta oblast nije uređena, i tu ćemo se sigurno složiti.
Postoji veliki broj internet portala – najbolje do posla, što lakše do posla, što brže do posla. To je danas sve izgubilo smisao jer smo svesni da je privreda u krizi. To je imalo jedan polet 2007, 2008, pa čak i 2009. godine, ozbiljne kompanije su otvarale internet portale, ali one se nisu bazirale na ovom zakonu koji govori o zapošljavanju, a u članu 20. detaljnije opisuje Agencija za zapošljavanje. Pričamo o Zakonu o zapošljavanju.
Dakle, imamo veliki problem u tome što se mnogi institucionalni i mnogi suštinski uslovi nisu ispunili i smatram da će Međunarodna organizacija rada imati puno zamerki kasnije na ispunjenje nekih osnovnih stvari. Činjenica je da ga mnoge zemlje nisu ni usvojile, da je ovo dobro što ćemo mi imati priliku da usaglašavamo mnoge stvari. Smatram da treba da ubrzamo promenu zakona u ovoj oblasti. Apelujem na vas i vaše ministarstvo, iskoristite svoj autoritet.
Ovde se danas dosta govorilo o nekim političkim stvarima. Često zapošljavanje kao tema probudi nekakvu političku konkurentnost ovde u ovoj sali. To političarenje je bilo vezano i za to ko koliko novca može da raspolaže i činjenica je da ova današnja priča ne govori o tome da li ćemo mi stvoriti dobre preduslove kroz nekakva finansijska sredstva koja se danas ne raspolažu. Danas samo govorimo o nekakvim pravnim preduslovima. Jedna od njih jeste konvencija, ali tvrdim još jednom, veliki broj drugih problema koji postoje u ovoj oblasti nisu pre ovoga regulisane.
Zatim, treba reći da je veliki broj agencija ugašen u poslednjem periodu nakon 2009, 2010, 2011. godine. Ko god je pokušao da radi ozbiljno, ko god je pokušao da radi pošteno, pa čak, naravno, i oni koji nisu želeli da rade baš po propisima, a nisu uspeli da se snađu u ovoj krizu su, kažem još jednom, ugašeni.
Činjenica je da samo oni koji se dovijaju i nalaze različite načine da sklapaju ko zna kakve ugovore, da li sa državnim preduzećima, danas smo govorili o tome ko je najpoželjniji poslodavac, nažalost, evo, u ime mladih mogu da kažem da je trenutno najpoželjniji poslodavac država. To nije ono za šta smo se borili. Najsigurniji poslodavac, nažalost, i dalje je država. To nije ono što treba da bude cilj, jer na taj način nećemo podstaći zapošljavanje. Činjenica je da privatne agencije očigledno traže svog partnera takođe u državi, jer su tu očigledno najbolja naplativost i najbolji poslovi. Oni su veoma često sumnjivi.
Ono što je zajedničko za sve ono što sam govorio je i to što u zakonu ima svega nekoliko članova o agencijama za zapošljavanje i o tome što je veliki broj agencija u krizi ili su neke pak uspele da se snađu u bračnom posredovanju, ali čak i u poslovnoj pratnji ili nekim drugim stvarima. To je nešto što je problem, a nazivamo ga nadzor. Nigde se ne pojavljuje adekvatan nadzor. Mi smo ovde danas čuli inicijative za to da inspekcija rada pojača svoj nadzor u ovim institucijama, odnosno u ovim firmama, ali to je nešto što očigledno ne funkcioniše. Mi smo na to želeli da skrenemo pažnju.
Smatramo da će zapošljavanje biti dugo godina problem u našoj privredi i smatramo da način na koji se trenutno Vlada ponaša prema privredi je nešto što je definitivno demotivišuće da neko osnuje agenciju. Zamislite sada, neko je završio fakultet, ima prostor u kojem bi želeo da otvori lokal, pošto su to jedina dva uslova da biste otvorili agenciju za zapošljavanje, možete se naći u situaciji da zapravo veoma teško možete da obezbedite svrhu svojoj agenciji, s obzirom da privreda to ne prati. Načina na koje će se podstaći zapošljavanje, ima puno, i o tome politika svaki dan govori i u ovoj sali i na drugim mestima. Jedan od njih jeste i beskompromisna borba protiv korupcije. O tome se dosta govori.
Nažalost, najverovatnije ćemo ostati bez ovog prefiksa "bez" i ostaćemo sa – kompromisna borba protiv korupcije. Kliko će ona omogućiti prostora za zapošljavanje i koliko će otvoriti tržište za privatne agencije za zapošljavanje, to ćemo videti.
Mnogi drugi pokazatelji su i to da ukoliko povećate PDV, vi ste dužni da kažete šta je to što će napraviti ravnotežu, a jedna od njih jeste najčešća pretpostavka da ćete smanjiti porez na dohotke. To će takođe možda otvoriti tržište agencijama za zapošljavanje.
Privatne agencije za zapošljavanje jesu dobra stvar i DS hoće glasati za ovu konvenciju, ali mnoge stvari su pod znakom pitanja, između ostalog i ono što jeste u nadležnosti vašeg ministarstva. Mnoge druge su u nadležnosti Vlade u kojoj ste vi potpredsednik, te apelujem ovako iz redova opozicije na neke stvari koje smo i danas pominjali kao poslanički klub, ali i svih ovih dana kada niste bili prisutni da ih što pre stavite na dnevni red, možda i po hitnom postupku i dobićete podršku verovatno i DS. Zahvaljujem.

Zahvalio bih se što sam dobio pravo na repliku, s obzirom da me je kolega iz SNS pomenuo kao mladog gospodina, ali za razliku od njega, ja imam osnov, a on apsolutno nema. Ne znam na osnovu čega je dobio osnov za repliku. Možda se prepoznao u ovom delu kada sam spomenuo kriminal. Ne znam koji deo vas je asocirao na vas lično i vašu poslaničku grupu, s obzirom da SNS nisam pominjao.
Dakle, činjenica jeste da je dug spisak imena različitih ljudi koji potvrđuju ono što sam rekao, a to je da je ova priča kompromisna. To je nešto što ću ostaviti u danima koji dolaze. Građani već polako razumeju šta se desilo sa gospodinom Bekom. Guvernerka kaže da on neće biti osuđen, već njegovi saradnici, on čovek zna šta radi za razliku od drugih. Onda je bilo pominjanja mnogih drugih imena, naravno premijera i svih tih ljudi iz njegovog okruženja. Tada su vaši koalicioni partneri pominjali DSS, pa su se izvinjavali. Očigledno mnoge najave u "Kuriru" i u mnogim drugim stvarima su instruisane i mnoge stvari govore o tome da pravite atmosferu kako će krenuti borba protiv korupcije, a onda posle plašite i pretite kome stignete. To je nešto što zahteva mnogo duže vreme, nego što imam na osnovu replike. Biće dovoljno vremena da se objasni koliko je kompromisna.
Kažem još jednom da niste imali osnova za repliku. Ne znam u kom ste se delu prepoznali, ali, na kraju krajeva, drago mi je što sam imao priliku ovo da izgovorim. Hvala.