Možete li samo da nam kažete koliko je vremena ostalo?

Hvala najlepše gospođo Kovač.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam slušao onaj deo koji se naročito odnosi na prosvetu, nauku i obrazovanje i slušao vaše izlaganje i izlaganje vašeg kolege Radulovića u vezi odlaska mladih ljudi.
S Samo moram da vas korigujem radi tačnosti, mi smo nažalost po drugom mestu odlaska mladih ljudi. Jedino afrička država Gvineja Bisao je ispred nas po odlivu tih mladih stručnjaka. To je paradoks u toj celoj priči. Samo ove godine je oko 800 otišlo iz ove zemlje. Ako znamo da godišnja izdvajanja naše zemlje za školovanje jednog lekara na godišnjem nivou je negde oko 3000 evra. Za jednog inženjera je negde oko 1650 evra. Znači, sa jedne strane školujemo, sa druge strane šaljemo u inostranstvo kao gotov proizvod gde će sigurno biti oberučke prihvaćen, što je zaista veliki paradoks za našu zemlju.
Imamo još jedan drugi paradoks, a to je ne samo odliv tih mladih ljudi kojih ima na godišnjem nivou oko 31000, imamo i štancanje lažnih diploma. Po Ministarstvu za prosvetu, svaka deseta diploma je falsifikovana. To je ono što pored odlaska mladih ljudi je sledeća opasnost koja čeka našu zemlju.
Vi u ovoj zemlji imate univerzitete, imate isturena odeljenja koja nemaju akreditaciju. Samo radi informisanja, 15 isturenih odeljenja ima akreditaciju, preko 100 nema akreditaciju, što znači da ta kontrola koja treba svuda da se sprovede, naročito u visokim školama, odnosno fakultetima i univerzitetima ne postoji. Postoji samo 14 inspektora u celoj zemlji koji to rade.
Zato smo podneli onaj amandman i molim vas da pogledate još jednom. To je da se Komisiji za akreditaciju odobre sredstva kako bi mogli da rade svoj posao, zato što iduće godine 2014. godine, je opet ona peta godina kada oni moraju da idu u kontrolu i proveru akreditacije. Tako da vas sa ovog mesta još jednom molim da pogledate taj amandman i odobrite sredstva Komisiji za akreditaciju kako bi mogli da se bave svojim poslom.
Imamo još jedan problem, a to je problem koji nažalost u budžetu izgleda kao povećanje budžeta, u stvari to nije nikakvo povećanje, to je budžet za nauku. Ispravićete me ako grešim, 14,1 milijarda dinara je planirana za nauku, međutim ono što se ne pominje je da ogroman deo tih sredstava ide za plate, a ono što se nažalost ne pominje je onaj deo koji se odnosi na direktne materijalne troškove. Sami znate, studirali ste u inostranstvu i znate koliko je nauka bitna, naročito ona translociona koja se bavi prevođenjem suve nauke u jedan proizvod. Srbija je po broju prijavljenih patenata negde na zadnjem mestu u Evropi.
Ako stavite na papir te brojeve, naš naučnik ima godišnje 300 evra. Znači, sa tih 300 evra ja ću vam pročitati šta on mora da preživi, odnosno sa 25 evra mesečno. To je potrošni kancelarijski materijal, učešće na konferencijama, putni troškovi, školarine postdiplomskim studentima, potrošni laboratorijski materijal i održavanje eksperimenata. Znači, sa 25 evra mesečno naučnik u Srbiji treba da sprovede eksperiment i napravi proizvod koji će biti konkurentniji u svetu.
Ja kao neko ko se 20 godina bavi naukom mislim da je ovaj budžet za nauku jasno ispod svakog praga održivosti. Vi se sami sećate da su letos bili štrajkovi naučnika ovde u našoj zemlji. Zaista se ne sećam, ne pamtim kada je više hiljada naučnika izašlo na ulice da traži svoja osnovna prava, a to je da se bavi svojim poslom.
Zato u onom amandmanu vas molim da pogledate još jednom i popravite budžet koji se odnosi upravo na nauku, i da ga vratite na onaj nivo koji je bio 2010. godine. Znači, to je ono što je, koliko ja znam i dogovoreno je sa sindikatom za nauku i sa Ministarstvom prosvete, odnosno sa bivšim ministrom prosvete, kako bi ljudi mogli zaista da se bave svojim poslom, a ne da odlaze iz ove zemlje i traže svoj posao, odnosno svoje neke mogućnosti tamo negde drugde. Gubimo elitu ovog društva, a to jesu na vrhu te piramide obrazovanja jesu zaista naučnici.
Ovim završavam, tim apelom da razmotrite te dve stavke. Znači, akreditaciju i da razmotrite i povećanje budžeta za nauku, a samim tim i za obrazovanje. Hvala najlepše.

Zahvaljujem na ovom obaveštenju.
Znači, ako sam vas dobro razumeo Komisija za akreditaciju će dobiti svoja sredstva da bi se normalno bavili svojim poslom. Da li je tako? Znači, to je dogovoreno sa Ministarstvom za prosvetu.
Nažalost, što se tiče nauke moram da vam kažem da jeste povećan budžet za 6,4%, ali su povećani rashodi za 7%. Opet smo u jednom blagom minusu što se tiče
nauke. Tako da ako pogledate koliki je budžet naše zemlje za nauku, on ide negde od 0,34 do 0,41% u zavisnosti od toga da li se računa sa ili bez kredita, a ako pogledamo zemlje u okruženju, recimo, Hrvatska izdvaja 0,7%, a ako pogledamo koliko je to na nivou EU tamo gde mi svi želimo da idemo je na 2,0%.
Još jedna informacija, sve one zemlje koje su bile u krizi su uvek ulagale u nauku na prvom mestu kako bi se izvukli iz te krize. Postoji ona jedna dobra izreka, vi ste student sa Jejla, a ovo je izreka jednog profesora sa Harvarda – ako ne ulažeš u znanje, probaj da ulažeš u neznanje, jer ovo drugo sigurno skuplje košta. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ova inicijativa je u stvari jedna logična posledica onog javnog slušanja koje smo imali ovde u Narodnoj skupštini 7. marta, a odnosi se na promenu Zakona o visokom obrazovanju, a u stvari o davanju ravnopravnosti i svedočanstva stranih škola sa svedočanstvima domaćih škola iste vrste kroz detaljno upoređivanje studijskih programa, stečenih i traženih kvalifikacija ili, ukratko rečeno, nostrifikacija diploma naših ljudi koji studiraju u inostranstvu ili su završili doktorske studije u inostranstvu.
Broj tih ljudi je jako veliki i taj broj ljudi koji se vraćaju u zemlju bi sigurno bio veći da ova procedura nije toliko komplikovana, otežana, čak i skupa.
Samo da vas podsetim, postoje dve vrste nostrifikacije u našoj zemlji. Jedna je akademska, radi daljeg školovanja, druga je radi zapošljenja i to je tzv. profesionalna nostrifikacija diploma.
Za nostrifikaciju visokoškolskih diploma je odgovoran univerzitet, odnosno samostalne visoke škole, što znači da imamo jedan veliki broj različitih klasifikacija i strukturiranja, kakva je određena nostrifikacija diploma na određenim fakultetima, odnosno univerzitetima. Taj proces može da traje jako dugo, po nekoliko godina, može da košta jako mnogo. Na Beogradskom univerzitetu priznavanje doktorske diplome košta 500 evra, za strane državljane je 1.000 evra, a na privatnim negde košta i do 2.000 evra.
Predlažemo skraćenje roka na 60 dana, predlažemo jednu određenu tarifu koja ima veze i ima logike sa državom u kojoj živimo. U Hrvatskoj, recimo, ta cena je 65 evra. Zašto bismo mi ovde plaćali 2.000 evra za nostrifikaciju jedne diplome?
Sa druge strane, postoji još jedan paradoks, a to je da je država Srbija u zadnje tri školske godine, preko Fonda za mlade talente, poslala 983 studenta u inostranstvo na školovanje. To znači da, kada oni završe fakultet tamo, mi ćemo im tražiti da nostrifikuju diplomu ponovo ovde u našoj zemlji, umesto da im otvorimo vrata, mi im zatvaramo vrata za povratak, ili za uzvrat im tražimo oko milion i po do dva miliona evra da bi nostrifikovali diplome.
Sigurno nije odlučujući faktor da li će se ti ljudi vratiti, ali to je prva percepcija jednog mladog čoveka koji ode u inostranstvo na školovanje, da se vrati u našu zemlju. Na nama je da podržimo ovu promenu Zakona o visokom obrazovanju, kako bismo proces nostrifikacije ne samo olakšali, nego pojeftinili, ubrzali i tim mladim ljudima pružili šansu, jer oni donose inovacije, nove ideje, a samim tim i nove tehnologije i nova radna mesta. Hvala najlepše.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ova inicijativa je u stvari jedna logična posledica onog javnog slušanja koje smo imali ovde u Narodnoj skupštini 7. marta, a odnosi se na promenu Zakona o visokom obrazovanju, a u stvari o davanju ravnopravnosti i svedočanstva stranih škola sa svedočanstvima domaćih škola iste vrste kroz detaljno upoređivanje studijskih programa, stečenih i traženih kvalifikacija ili, ukratko rečeno, nostrifikacija diploma naših ljudi koji studiraju u inostranstvu ili su završili doktorske studije u inostranstvu.
Broj tih ljudi je jako veliki i taj broj ljudi koji se vraćaju u zemlju bi sigurno bio veći da ova procedura nije toliko komplikovana, otežana, čak i skupa.
Samo da vas podsetim, postoje dve vrste nostrifikacije u našoj zemlji. Jedna je akademska, radi daljeg školovanja, druga je radi zapošljenja i to je tzv. profesionalna nostrifikacija diploma.
Za nostrifikaciju visokoškolskih diploma je odgovoran univerzitet, odnosno samostalne visoke škole, što znači da imamo jedan veliki broj različitih klasifikacija i strukturiranja, kakva je određena nostrifikacija diploma na određenim fakultetima, odnosno univerzitetima. Taj proces može da traje jako dugo, po nekoliko godina, može da košta jako mnogo. Na Beogradskom univerzitetu priznavanje doktorske diplome košta 500 evra, za strane državljane je 1.000 evra, a na privatnim negde košta i do 2.000 evra.
Predlažemo skraćenje roka na 60 dana, predlažemo jednu određenu tarifu koja ima veze i ima logike sa državom u kojoj živimo. U Hrvatskoj, recimo, ta cena je 65 evra. Zašto bismo mi ovde plaćali 2.000 evra za nostrifikaciju jedne diplome?
Sa druge strane, postoji još jedan paradoks, a to je da je država Srbija u zadnje tri školske godine, preko Fonda za mlade talente, poslala 983 studenta u inostranstvo na školovanje. To znači da, kada oni završe fakultet tamo, mi ćemo im tražiti da nostrifikuju diplomu ponovo ovde u našoj zemlji, umesto da im otvorimo vrata, mi im zatvaramo vrata za povratak, ili za uzvrat im tražimo oko milion i po do dva miliona evra da bi nostrifikovali diplome.
Sigurno nije odlučujući faktor da li će se ti ljudi vratiti, ali to je prva percepcija jednog mladog čoveka koji ode u inostranstvo na školovanje, da se vrati u našu zemlju. Na nama je da podržimo ovu promenu Zakona o visokom obrazovanju, kako bismo proces nostrifikacije ne samo olakšali, nego pojeftinili, ubrzali i tim mladim ljudima pružili šansu, jer oni donose inovacije, nove ideje, a samim tim i nove tehnologije i nova radna mesta. Hvala najlepše.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ova inicijativa je u stvari jedna logična posledica onog javnog slušanja koje smo imali ovde u Narodnoj skupštini 7. marta, a odnosi se na promenu Zakona o visokom obrazovanju, a u stvari o davanju ravnopravnosti i svedočanstva stranih škola sa svedočanstvima domaćih škola iste vrste kroz detaljno upoređivanje studijskih programa, stečenih i traženih kvalifikacija ili, ukratko rečeno, nostrifikacija diploma naših ljudi koji studiraju u inostranstvu ili su završili doktorske studije u inostranstvu.
Broj tih ljudi je jako veliki i taj broj ljudi koji se vraćaju u zemlju bi sigurno bio veći da ova procedura nije toliko komplikovana, otežana, čak i skupa.
Samo da vas podsetim, postoje dve vrste nostrifikacije u našoj zemlji. Jedna je akademska, radi daljeg školovanja, druga je radi zapošljenja i to je tzv. profesionalna nostrifikacija diploma.
Za nostrifikaciju visokoškolskih diploma je odgovoran univerzitet, odnosno samostalne visoke škole, što znači da imamo jedan veliki broj različitih klasifikacija i strukturiranja, kakva je određena nostrifikacija diploma na određenim fakultetima, odnosno univerzitetima. Taj proces može da traje jako dugo, po nekoliko godina, može da košta jako mnogo. Na Beogradskom univerzitetu priznavanje doktorske diplome košta 500 evra, za strane državljane je 1.000 evra, a na privatnim negde košta i do 2.000 evra.
Predlažemo skraćenje roka na 60 dana, predlažemo jednu određenu tarifu koja ima veze i ima logike sa državom u kojoj živimo. U Hrvatskoj, recimo, ta cena je 65 evra. Zašto bismo mi ovde plaćali 2.000 evra za nostrifikaciju jedne diplome?
Sa druge strane, postoji još jedan paradoks, a to je da je država Srbija u zadnje tri školske godine, preko Fonda za mlade talente, poslala 983 studenta u inostranstvo na školovanje. To znači da, kada oni završe fakultet tamo, mi ćemo im tražiti da nostrifikuju diplomu ponovo ovde u našoj zemlji, umesto da im otvorimo vrata, mi im zatvaramo vrata za povratak, ili za uzvrat im tražimo oko milion i po do dva miliona evra da bi nostrifikovali diplome.
Sigurno nije odlučujući faktor da li će se ti ljudi vratiti, ali to je prva percepcija jednog mladog čoveka koji ode u inostranstvo na školovanje, da se vrati u našu zemlju. Na nama je da podržimo ovu promenu Zakona o visokom obrazovanju, kako bismo proces nostrifikacije ne samo olakšali, nego pojeftinili, ubrzali i tim mladim ljudima pružili šansu, jer oni donose inovacije, nove ideje, a samim tim i nove tehnologije i nova radna mesta. Hvala najlepše.

Možete li samo da nam kažete koliko je vremena ostalo?

Hvala najlepše gospođo Kovač.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam slušao onaj deo koji se naročito odnosi na prosvetu, nauku i obrazovanje i slušao vaše izlaganje i izlaganje vašeg kolege Radulovića u vezi odlaska mladih ljudi.
S Samo moram da vas korigujem radi tačnosti, mi smo nažalost po drugom mestu odlaska mladih ljudi. Jedino afrička država Gvineja Bisao je ispred nas po odlivu tih mladih stručnjaka. To je paradoks u toj celoj priči. Samo ove godine je oko 800 otišlo iz ove zemlje. Ako znamo da godišnja izdvajanja naše zemlje za školovanje jednog lekara na godišnjem nivou je negde oko 3000 evra. Za jednog inženjera je negde oko 1650 evra. Znači, sa jedne strane školujemo, sa druge strane šaljemo u inostranstvo kao gotov proizvod gde će sigurno biti oberučke prihvaćen, što je zaista veliki paradoks za našu zemlju.
Imamo još jedan drugi paradoks, a to je ne samo odliv tih mladih ljudi kojih ima na godišnjem nivou oko 31000, imamo i štancanje lažnih diploma. Po Ministarstvu za prosvetu, svaka deseta diploma je falsifikovana. To je ono što pored odlaska mladih ljudi je sledeća opasnost koja čeka našu zemlju.
Vi u ovoj zemlji imate univerzitete, imate isturena odeljenja koja nemaju akreditaciju. Samo radi informisanja, 15 isturenih odeljenja ima akreditaciju, preko 100 nema akreditaciju, što znači da ta kontrola koja treba svuda da se sprovede, naročito u visokim školama, odnosno fakultetima i univerzitetima ne postoji. Postoji samo 14 inspektora u celoj zemlji koji to rade.
Zato smo podneli onaj amandman i molim vas da pogledate još jednom. To je da se Komisiji za akreditaciju odobre sredstva kako bi mogli da rade svoj posao, zato što iduće godine 2014. godine, je opet ona peta godina kada oni moraju da idu u kontrolu i proveru akreditacije. Tako da vas sa ovog mesta još jednom molim da pogledate taj amandman i odobrite sredstva Komisiji za akreditaciju kako bi mogli da se bave svojim poslom.
Imamo još jedan problem, a to je problem koji nažalost u budžetu izgleda kao povećanje budžeta, u stvari to nije nikakvo povećanje, to je budžet za nauku. Ispravićete me ako grešim, 14,1 milijarda dinara je planirana za nauku, međutim ono što se ne pominje je da ogroman deo tih sredstava ide za plate, a ono što se nažalost ne pominje je onaj deo koji se odnosi na direktne materijalne troškove. Sami znate, studirali ste u inostranstvu i znate koliko je nauka bitna, naročito ona translociona koja se bavi prevođenjem suve nauke u jedan proizvod. Srbija je po broju prijavljenih patenata negde na zadnjem mestu u Evropi.
Ako stavite na papir te brojeve, naš naučnik ima godišnje 300 evra. Znači, sa tih 300 evra ja ću vam pročitati šta on mora da preživi, odnosno sa 25 evra mesečno. To je potrošni kancelarijski materijal, učešće na konferencijama, putni troškovi, školarine postdiplomskim studentima, potrošni laboratorijski materijal i održavanje eksperimenata. Znači, sa 25 evra mesečno naučnik u Srbiji treba da sprovede eksperiment i napravi proizvod koji će biti konkurentniji u svetu.
Ja kao neko ko se 20 godina bavi naukom mislim da je ovaj budžet za nauku jasno ispod svakog praga održivosti. Vi se sami sećate da su letos bili štrajkovi naučnika ovde u našoj zemlji. Zaista se ne sećam, ne pamtim kada je više hiljada naučnika izašlo na ulice da traži svoja osnovna prava, a to je da se bavi svojim poslom.
Zato u onom amandmanu vas molim da pogledate još jednom i popravite budžet koji se odnosi upravo na nauku, i da ga vratite na onaj nivo koji je bio 2010. godine. Znači, to je ono što je, koliko ja znam i dogovoreno je sa sindikatom za nauku i sa Ministarstvom prosvete, odnosno sa bivšim ministrom prosvete, kako bi ljudi mogli zaista da se bave svojim poslom, a ne da odlaze iz ove zemlje i traže svoj posao, odnosno svoje neke mogućnosti tamo negde drugde. Gubimo elitu ovog društva, a to jesu na vrhu te piramide obrazovanja jesu zaista naučnici.
Ovim završavam, tim apelom da razmotrite te dve stavke. Znači, akreditaciju i da razmotrite i povećanje budžeta za nauku, a samim tim i za obrazovanje. Hvala najlepše.

Zahvaljujem na ovom obaveštenju.
Znači, ako sam vas dobro razumeo Komisija za akreditaciju će dobiti svoja sredstva da bi se normalno bavili svojim poslom. Da li je tako? Znači, to je dogovoreno sa Ministarstvom za prosvetu.
Nažalost, što se tiče nauke moram da vam kažem da jeste povećan budžet za 6,4%, ali su povećani rashodi za 7%. Opet smo u jednom blagom minusu što se tiče
nauke. Tako da ako pogledate koliki je budžet naše zemlje za nauku, on ide negde od 0,34 do 0,41% u zavisnosti od toga da li se računa sa ili bez kredita, a ako pogledamo zemlje u okruženju, recimo, Hrvatska izdvaja 0,7%, a ako pogledamo koliko je to na nivou EU tamo gde mi svi želimo da idemo je na 2,0%.
Još jedna informacija, sve one zemlje koje su bile u krizi su uvek ulagale u nauku na prvom mestu kako bi se izvukli iz te krize. Postoji ona jedna dobra izreka, vi ste student sa Jejla, a ovo je izreka jednog profesora sa Harvarda – ako ne ulažeš u znanje, probaj da ulažeš u neznanje, jer ovo drugo sigurno skuplje košta. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, želja da se ovaj zakon o visokom obrazovanju stavi u hitnu proceduru je u stvari razlog zato što je danas 1. oktobar i koristim priliku kuda našim studentima, pogotovo brucošima čestitam upis u novu školsku godinu i samim tim im želim kvalitetnije obrazovanje kako bi kasnije bili spremni da se uhvate u koštac sa životom.
Ono što je moja želja, a i želja DS, je da se ukaže na potrebu hitnosti ovog zakona. Novi predlog ima nekoliko dobrih stvari, ali ima i nekoliko otvorenih pitanja. Dobra stvar je, naravno, da će biti prosečna ocena 8,5, odnosno da će 48 biti bodova uslov za rangiranje na godini finansiranje iz budžeta Republike Srbije.
Druga dobra stvar je da broj ispitnih rokova ostane šest, a ne bude pet kao što je prethodni ministar najavljivao. Jedna korekcija koja treba da se razmotri, a to je da li studenti imaju pravo na stipendiju ako imaju prosek ocena osam i po, a ne kao što je sada trenutno, odnosno predlog da bude 9,0? Sa jedne strane, mi dižemo tu lestvicu, a sa druge strane ne pružamo ništa za uzvrat studentima da poboljšaju kvalitet studiranja.
Daću vam jedan primer. Stipendija tim studentima, koji su dobri, je 6.100 dinara, a troškovi boravka u studenskim domovima, naročito ovde u Beogradu, i preko 200 evra, onda možete da vidite kolika je velika potreba i odnosno hitnost da se ovo menja, naročito u korist studenata.
Sa druge strane, hteo bih da iskoristim narednih minut i po vremena na ono što muči našu zemlju, a to je ono što često ne uzimamo u obzir, a to je demografija. Setite se da je 70.000 studenata upisano u srednju školu, a da ima 62.000 akreditovanih mesta za studiranje. Srednje obrazovanje nije obavezno. Znači, veliki broj ljudi neće se upisati na fakultet kada stasaju za nekoliko godina da se upišu na fakultet. Uzmite u obzir da godišnje ode 30.000 mladih ljudi iz ove zemlje, da ima 32.000 stručnjaka koji žive i rade u inostranstvu, a da mi još nemamo onaj zakon koji bi omogućio da se lakše vrate u Srbiju. Zakon koji to definiše je Zakon o visokom obrazovanju, pogotovo onaj deo koji se odnosi na nostrifikaciju, odnosno priznavanje stranih diploma, bilo to radi daljeg školovanja ili radi povratka u našu zemlju kako bi se ljudi zaposlili.
Pročitaću vam samo jedno ime i poruku koju sam dobio putem republičkog sajta, odnosno putem naše službe, a to je od gospodina Ivana Ilića koji kaže, citiraću, „ja sam svoje osnovne studije iz engleskog jezika i književnosti završio u Engleskoj, a u svakom trenutku u Srbiji ostajem nekvalifikovan da se bavi nastavom“. To je jedna jako loša poruka tim mladim ljudima da se vrate, odnosno da stvore svoju budućnost i porodicu u našoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Imam nekoliko pitanja. Moje prvo pitanje je za gospođu Slavicu Đukić Dejanović, ona nažalost nije tu, ali pitanje se odnosi u stvari na već pomenutu kancerogenu materiju koja se zove aflatoksin i pitanje je – zašto i dalje ćutimo o svemu ovome kada znamo da su najčešći uzroci smrtnosti u našoj zemlji jesu hronična tzv. ne zarazna oboljenja, kardio-vaskularna oboljenja i ona druga tzv. maligna oboljenja, odnosno karcinomi. Dakle, zašto se i dalje ćuti o ovome i zašto deca i dalje piju mleko, a ne znaju kako se mleko koristi? Čak su se radile i neke reklame, bili ste svedoci da vidite na ulici, reklame gde piše – pite mleko, mleko je zdravo. Zašto ako je zdravo nije spušten nivo na 0,05 kao što je obećano? To je norma koja nas obavezuje i čuli smo da se svi radujemo pregovorima sa EU, ali to je upravo nivo koji propisuje EU. Vi nećete naći 0,5 nivo aflatoksina u mleku.
Sa druge strane, odavno nismo videli da li je kontrolisani nivo aflatoksina u mleku i nismo videli listu gde se može jasno videti koje je mleko u stvari zdravo, a koje mleko nije zdravo. Ne smete da zaboravite, nije ovo ko što je neko rekao – sve i svašta, ovde se radi o zdravlju dece i radi se o jednom tzv. kumulativnom efektu. Taj kumulativni efekat je u stvari da se štetnost povećava što se vremenom više unosi aflatoskin u mleku. Ta reč kumulativnog se odnosi na moje sledeće pitanje. Da li vi mislite da je odgovornost gospodina Obradovića, ministra za prosvetu bazirana samo na malu maturu? Ovo je kumulativna odgovornost. Ne treba da vas podsećam šta se sve desilo u zadnjih pet godina, koje smo sve propuste imali ili afere u tom ministarstvu.
Setite se samo šta je bilo u knjigama za osnovce koja je bila definicija jednog termina ženske osobe, gde su mogli da se nađu linkovi sumnjivih internet stranica i poziv na kockanje.
Zar to nije kumulativni štetni efekat za udžbenike.
Gospodine ministre, vi ste rekli da smo mi odlično prošli na PIZA testiranju i ja se sa tim ne slažem, a potvrda za to vam je i test iz mature koji je mnogo gori, nego što je bio prošle godine.
Sa druge strane, Srbiji preti isključenje iz ovog sistema i to je najveće međunarodno istraživanje u oblasti obrazovanja, jer vaše ministarstvo kasni da se uključi u tekući ciklus.
Navešću vam još nešto, kasnite sa reformom gimnazije, jako dugo kasnite. Setite se da ste vi bili jedan od inicijatora da u verziji strategije obrazovanja, da se ubaci deo, da se deo državnog novca, namenjen za visoko obrazovanje, slije na privatne univerzitete, sigurno se sećate svega toga.
Setite se da kasnite sa reformom fakulteta, jer se i tu stalo na pola puta.

Zahvaljujem, gospodine ministre, naročito na komplimentu da sam dobar naučnik. Za vašu informaciju, moj Hiršov indeks je pet puta veći od celog vašeg univerziteta. Kada smo kod informacija, zadnjih četiri nedelja uzalud pokušavam da dobijem od vašeg univerziteta informaciju o listi publikacija naučnih radova i u projektima koje ste vi odobrili…

Pitanje za vas, da li je tačno da vi kao profesor jednog i kao ministar u Vladi, odobrili, i vi i vaše ministarstvo kroz tzv. diskrecione rashode 12,5 miliona Univerzitetu "Megatrend"? Zar to nije klasičan sukob interesa, zar to nije dovoljno razloga da date ostavku, u bilo kojoj Vladi?

Hvala vam.
Niste mi odgovorili na pitanje. Vi ste ministar za nauku od 2011. godine. Šta je sa 2012. godinom? Vi ste tada odobrili projekte za "Megatrend".
Da li vi kao ministar možete ujedno da vršite funkciju na jednom fakultetu, a da tu nema sukoba interesa?
Vidim da ste mi podelili savete i ja ću vam podeliti jedan savet, da se malo upoznate sa tim kako funkcioniše ne samo sukob interesa, nego kako funkcioniše jedna nauka. Ako imate dva recenzenta, ni jedan ne sme da bude u bilo kakvoj vezi sa onim projektom o kojem se radi. Znači nemaju nikakve veze sa tim projektom, a kamo li da potpisujete ili da odlučujete o nekom projektu.
Moje je mišljenje da se možda vi razumete u profesorski zanat, ali u Ministarstvo mislim da se ne razumete mnogo, jer da se razumete ne biste vi kao ministar za nauku doveli nauku u takvo stanje u kakvom jeste i da vam ljudi već najavljuju štrajkove na ulici zbog toga što ste i Petnici uskratili sredstva. Samo jednu sedminu ste im dali. Kroz rebalans budžeta daćete obrazovanju 1,8 milijardi dinara manje.
Da ne pričam o tome da svaki naučnik u ovoj zemlji dobija otprilike 20 evra za materijalne troškove da se bavi svojom naukom i onda ćete reći – pa mi rastemo na nekoj listi nauke itd.
Sami znate da od onog momenta kad vi radite jedan eksperiment i objavite ga, proći će tri godine. Znači, opet se vraćamo na onaj kumulativni efekat, a to je kada vi verovatno nećete više biti ministar i neko drugi će plaćati zbog vaših grešaka.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Predložili smo izmenu na ovaj član 51, da se promeni, umesto "da je škola dužna da ima internet stranicu", da piše "škola može da ima internet stranicu", jer znamo u kakvom je stanju naš infrastrukturni školski sistem. Nažalost, on nije u najboljem stanju, rekao bih jako bolesnom, i ova manje-više obaveza da škola ima svoju internet stranu dovodi školu u još gori položaj. Nismo mi protiv interneta, nego protiv jedne obaveze da se uvede internet stranica, naročito ako znamo
i to na osnovu podataka koje je izneo Republički zavod za informatiku interneta, da samo u 20% opština postoje dobri infrastrukturni, ali i tehnički kadrovi koji mogu da rade na održavanju jedne kvalitetne internet stranice. To je sa jedne strane.
Sa druge strane ta internet stranica treba da pomogne i đacima da dođu brže, lakše do informacija. Međutim, imate jedan drugi primer u javnom životu, da putem interneta dobijete izvod iz matične knjige rođenih. To, nažalost, funkcioniše samo u 22% opština, tako da opet imamo taj isti problem. Ne sumnjam ja u tehničku stručnost ljudi i njihovu želju da imaju internet stranicu, ali se postavlja pitanje – gde su njima mogućnosti da imaju internet stranicu, jer u članu 49. piše isto tako – škola je dužna da ima školsku biblioteku. Naravno da je škola dužna da ima školsku biblioteku, ali stvarnost kaže da škola ima u proseku 17 knjiga, školska biblioteka poseduje u proseku 17 knjiga i svi oni koji rade u školama znaju iz kog perioda potiču te knjige, verovatno su sabrana dela Mihajla Lalića ili nekih drugih pisaca, tako da tu nema dovoljno ni finansijskih sredstava, ni osnova da ovo ostane ovako kako ste predložili, da je škola dužna da ima svoju internet stranicu.
Zato mi predlažemo da vi promenite to u – škola može da ima svoju internet stranicu i shodno svojim materijalnim sposobnostima i shodno svojim tehničkim sposobnostima utvrdi da li mogu oni da imaju internet stranicu, jer nažalost postoje škole, to ću vam reći iz primera okoline Leskovca, gde škole traže novčana sredstva da im se pomogne da kupe nacionalnu zastavu. Zahvaljujem.