Poštovane dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, ja ću govoriti pre svega kao član Administrativnog odbora i ukazati na neke, po meni, propuste koji su učinjeni.
Administrativni odbor jeste sazvan kako je sazvan i zaista fizički nisam mogao stići na tu sednicu Administrativnog odbora, jer naprosto 200 kilometara udaljenosti i neke aktivnosti koje se dešavaju paralelno sa tim, nisu se mogle uskladiti.
Međutim, ono što jesu činjenice, niko ovde danas ne spori da imunitet narodnom poslaniku treba ukinuti. Ja ću pričati samo o nekoj proceduri i hronologiji kako se to trebalo uraditi.
Ako već postoji pretpostavka za to zbog čega mi danas ovde raspravljamo, onda nije bilo sporno da tog čoveka pritvorimo danas posle skidanja imuniteta i da to bude potpuno u nekom legalnom toku. Međutim, ne znam zašto je to trebalo da se to uradi pre dva dana i da se on danas nalazi protivustavno i protivzakonito u pritvoru. To su proceduralne stvari o kojima mi danas pričamo. To je nešto na šta ukazujem.
Ovde otprilike ispada po onoj - čija je vlast, toga je i država, a čija je država, toga je i sloboda. Mi sada imamo jedan proces u kome se vrtimo, nadgornjavamo ko je u pravu, ko nije u pravu. Niko ovde nije sporio to da ukoliko postoji takva pretpostavka da je neko učinio krivično delo, da treba da odgovara za to i to mislim da je svima potpuno jasno.
Međutim, način na koji se to radi i način na koji kršimo institucije koje postoje u ovom društvu, dolazimo u situaciju da ćemo jednog dana, a pozivamo se svi na narod, doći u situaciju da kršenjem institucija narod preraste u jednu gomilu ili rulju koja neće poštovati ni Ustav, ni institucije, ni ustanove, nego će samo poštovati samo motku. Mislim da to treba da bude opomena i političarima, ne samo narodu.
Institucije postoje da bi sistem funkcionisao. Zakon je nešto što je obaveza za sve nas. Ako danas, na Dan ustavnosti države Srbije, mi krišimo neku proceduru, kršimo Ustav, kršimo sve ono što je negde upisano i zapisano kao pravni okvir i osnov ove zemlje, onda mislim da smo negde napravili propust i to niko ne može da ospori.
Znači, čovek se nalazi u pritvoru pre nego što smo neke stvari uradili da bi se stekli zakonski uslovi da se on tamo nađe, i o tome se ovde priča.
Pričalo se, između ostalog, o svemu. Reći ću vam i oko tih, gospodine Babiću, radnih mesta u Nišu. Ta investicija koja se realizuje u Nišu i koja će da zaposli 500 ljudi je investicija koja je trebalo da bude u Somboru. Ali, nije u Somboru, znate li zašto? Zato što da se realizovala u Somboru, to bi budžet Republike Srbije koštalo dva i po miliona evra, a ovako ga košta devet miliona evra, jer se realizuje u Nišu. To čisto da znate, zbog pominjanja nekih svari i afirmativnosti neke priče koja je u ovom momentu aktuelna.
Da se vratim na temu. Znači, procedura koja je obavezujuća za sve nas ovom prilikom je prekršena. Smatram da smo mogli sve to da uradimo u zakonitim okvirima i da ne pravimo ovu papazjaniju ovde i od institucija i od Skupštine i od narodnih poslanika i od celokupnog društva koje živi u Republici Srbiji. Zahvaljujem se.

Gospodine Babiću, krenuću od nazad. Za ovo pitanje koje ste rekli – koliko treba vrata i koliko treba vremena da se izda dozvola, to ćemo dobiti kroz ovu vašu Kancelariju za brze odgovore, koju ste otvorili.
Što se tiče vremena za zakazivanje sednice Administrativnog odbora, u popodnevnim satima sekretar Odbora je pozvao i pitao da li postoji mogućnost da u večernjim satima dođete na sednicu Administrativnog odbora, bez precizno definisanog vremena. To je istina. Oko toga se ne bih uopšte upuštao sa vama u polemiku. Jako dobro znate da sam ja član Odbora koji vrlo revnosno i korektno dolazi na sednice Odbora i kada imate kvorum i kada nemate i učestvujem u radu Administrativnog odbora, tako da tu temu meni lično ne možete da prišijete.
Što se tiče ove analogije vezano za radna mesta, da, svuda su podjednako važna radna mesta, da, svuda su podjednako važna radna mesta, u svakom delu Srbije, ali ja sam pričao o tome koliko to košta budžet Srbije ukoliko se takva investicija realizuje na jednom mestu, a koliko košta ukoliko se realizuje na nekom drugom mestu.
Ono što ste vi meni trebali da odgovorite jeste – zašto je čovek u pritvoru pre nego što smo mu skinuli imunitet? To je pitanje da mi odgovorite, ništa drugo. Hvala.

Zahvaljujem se.
Poštovani gospodine Krstiću, poštovani gospodine Pastor, poštovani gospodine Radomane, mene fascinira uopšte rasprava o amandmanima koje je Skupština Vojvodine podnela republičkoj Skupštini na budžet Republike Srbije i polemika koja se vodi ovde između gospodina Pastora i poslanika, umesto da se vodi polemika između ministra finansija i poslanika u Skupštini Republike Srbije.
Naprosto, taj fenomen od tih 7% je nešto što mene lično fascinira, da mi uopšte raspravljamo o 7% i ako je hiljadu i nešto milijardi budžet Republike Srbije, da dolazimo u situaciju da pričamo da li je 7% od ovoga ili je 7% od onoga. Da li je moguće da vi mislite da je 7% budžeta Republike Srbije dovoljno da se finansiraju sva kapitalna ulaganja, održavanja investicije i sve ono što postoji na teritoriji AP Vojvodine?
Da li znate da je prethodna Vlada izdvojila iz Nacionalnog investicionog plana 1,8% budžeta za kapitalne projekte na teritoriji AP Vojvodine? Da li znate da je jedini izvor finansiranja lokalnih samouprava, svih 45 lokalnih samouprava, AP Vojvodina? Da li znate da je 70% putne mreže u Srbiji prekategorisano u puteve prvog i drugog reda i da se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, a da se 70% puteva na teritoriji AP Vojvodine treba finansirati iz budžeta lokalnih samouprava i nešto malo iz budžeta AP Vojvodine?
Da li znate da ste preneli nadležnosti oko održavanja puteva drugog reda na autonomnu pokrajinu Vojvodinu, a da niste pri tome predvideli izvore finansiranja iz čega će se to raditi?
Zašto je problem da država Srbija kroz statističke podatke izvuče koliki se društveni proizvod stvorio na teritoriji autonomne pokrajine Vojvodine? Pa da se onda napravi jedna aproksimacija na osnovu toga, pa da se iz toga vodi jedna socijalna i odgovorna politika i za nerazvijene regione.
Da li kriterijumi po kojima se definiše ko je neka lokalna uprava razvijena ili nerazvijena, su baš adekvatni kriterijumi. Da li se na osnovu toga jasno transferišu sredstva iz budžeta Republike Srbije pa dođemo u situaciju da jedna opština Svrljig koja ima oko 14 hiljada stanovnika, ima nešto malo manji budžet od Apatina koji je svrstan u visoko razvijenu opštinu koja ima budžet, ne znam oko 900 miliona, a Svrljig ima negde oko 580 miliona, a nivo infrastrukture i nivo komunalnog opremanja koji postoji u Apatinu i u Svrljigu je neuporediv.
Znači, naprosto je apsurd da mi ovde raspravljamo o 7% budžeta za AP Vojvodinu. To je sramota da mi uopšte o tome pričamo. Da li je, gospodine Krstiću, moguće da 20 milijardi unutar budžeta od skoro hiljadu i dvesta milijardi predstavlja problem za Vladu Republike Srbije. Da li je moguće da opravdanje ako prethodna Vlada nije poštovala 7%, da je to opravdanje da i ova Vlada ne poštuje tih 7%? Da li je moguće da mi tu praksu i dalje nasleđujemo da je radimo? Šta je smisao autonomije? Šta je cilj i kakav je odnos? Da li je Vlada Republike Srbije okrečila ijednu zgradu u lokalnim samoupravama koje koristi MUP, bolnice, a to su institucije Republike Srbije? Da li ste oluk, prozor, parket promenili u jednoj zgradi koju koristi Vlada Republike Srbije i koju koriste institucije Republike Srbije ili se sve to naslanja na lokalne budžete lokalnih samouprava i na budžet AP Vojvodine?
U kakvim uslovima rade ljudi na graničnim prelazima? Da li u Srbiji postoje samo dva granična prelaza i ovi gde će sada biti integrisano upravljanje? Na šta liči granični prelaz na Batini kod Sombora? U čemu sede ti ljudi? Da li je moguće da jedna ovako centralizovana država u kojoj sa 85% budžeta upravlja Vlada Republike Srbije, a sramota je da kažem da 5% budžeta koriste sve lokalne samouprave na teritoriji Republike Srbije? I da mi raspravljamo danas ovde o ovom iznosu i o tome da li treba da prihvatimo amandmane Skupštine Vojvodine na budžet Republike Srbije.
Zaista taj fenomen koji postoji ovde, a non-stop ćemo temu skretati sa toga da li je Ustavni sud osporio nadležnosti AP Vojvodine ili ih nije osporio. To je sekundarno pitanje, drage moje kolege u ovom momentu, mi pričamo o životu, pričamo o nekim realnim stvarima. Pričamo o tome da li možemo da izgradimo neki kilometar autoputa. Da li je neko pitao građane Vojvodine o tome kako treba da izgleda budžet Republike Srbije u narednom periodu? Da li ste pitali Vladu AP Vojvodine kada ste koncipirali ovaj budžet – šta vi mislite kao deo upravnog sistema Republike Srbije o tome kako treba da izgleda budžet Republike Srbije u narednom periodu? Da li imate neke projekte koji su važni za finansiranje ili ćemo izaći i reći – važan je put i tunel kroz Frušku goru i to će biti jedini projekat koji ćemo podržati.
Da li Vlada AP Vojvodine treba da finansira most preko Dunava, bivši Žeželjev most? Da li to treba da se nasloni na budžet AP Vojvodine, a pri tome ćemo im uskratiti ta sredstva? To je tada normalno, to je potpuno razumno, a kada treba da ispoštujemo ustavnu normu onda je to nenormalno zato što će, bože moj, da zloupotrebi Fond za kapitalna ulaganja novac ili će da zloupotrebi neko drugi.
Da li znate da je Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine jedina adresa na koju lokalne samouprave iz AP Vojvodine mogu da se obrate da bi uradili bilo kakav infrastrukturni kapitalni projekat?
Ne mogu da verujem gospodine Krstiću, vi ste mlad čovek i hrabar, prihvatili ste se da vodite finansije jedne zemlje koja je u ozbiljnim problemima da naprosto nemate hrabrosti da kažete – ja ću da presečem od ovog momenta ove stvari i poštovaću ono što jeste. Na žalost, slagali se neki sa tim ili ne, jedini koji je poštovao tu ustavnu normu jeste bila Vlada Vojislava Koštunice u periodu od 2004. do 2008. godine. To je istina, sviđalo se to nekome ili ne, to je istina. To je jedina Vlada koja je poštovala ono što su bile obaveze prema AP Vojvodini.
Tako da ne mogu da razumem da se uopšte vodi polemika. Kakvo polemisanje sa gospodinom Pastorom? Gospodin Pastor je došao kao legitimni predstavnik predlagača amandmana. Upravo sa gospodinom Krstićem mi treba da polemišemo i zašto niste prihvatili ovaj amandman, zašto ste nas uopšte doveli u situaciju da Skupština Vojvodine predlaže uopšte ovaj amandman. Šta treba da se desi? Imali smo kršenje Ustava ovde u prethodnim godinama koje su kasnije bili posledica svega ovoga što se dešavalo u ovom društvu. Onda ćemo kriz neke pravno formalne formulacije da kažemo da je Ustavni sud presudio na ovu ili na onu stranu. Kaže jedan moj kolega ovde – ovo je kolač. Pa nije budžet Srbije kolač, budžet Srbije je gorka pilula koju negde treba da progutamo svi i da ga ostvarimo, ali ne možete štedeti na onome što je neodrživo.
Da li je prioritet Republike Srbije da pravi autoput za Crnu Goru? Šta je ekonomski interes da mi pravimo autoput za Crnu Goru? U Crnoj Gori živi 600 hiljada stanovnika, da li je to prioritet? Da li je to slaganje prioriteta u ovoj zemlji ili je prioritet dva miliona ljudi koji žive u Vojvodini? Da li privredni resursi koji postoje u AP Vojvodini su vredniji od 600 hiljada tržišta u Crnoj Gori?
Predstavnici lokalnih samouprava iz AP Vojvodine, prestanite da se dodvoravate političkoj eliti u Beogradu da bi isposlovali neke statuse za sebe lično. Počnite da razmišljate o tome šta je interes sredine iz koje dolazite. Zašto niste neke amandmane podržali? Zašto ne podržite ovo? Lako je kritikovati danas nešto što radi i gde je kraj toga zato što imamo neprestano dodvoravanje političke elite nekoj drugoj političkoj eliti da bi se neko negde pozicionirao. Uključite se sa konkretnim analizama, uporedite, nađite, komparirajte šta je to što će AP Vojvodina vratiti u budžet Republike Srbije. Svaki dinar koji ode u AP Vojvodinu višestruko se vrati u budžet Republike Srbije. Svaki dinar i to ko god hteo da prizna ili ne.
Zaista ne vidim gospodine Krstiću, razloga zbog kojih vi niste prihvatili ove amandmane i zbog kojih niste jedanput za svagda ovu tačku sa dnevnog reda skinuli i rekli – da, Vojvodini pripada 7% i to je to, ali nam pripada i nešto drugo izvan tih 7%, da imamo pravo da povučemo neka sredstva iz budžeta Republike Srbije koja nisu tih 7%. Tih 7% je premalo za dva miliona ljudi i za infrastrukturu koja postoji na teritoriji AP Vojvodine.

Želeo bih samo da otklonim neke nedoumice koje sam imao po pitanju diskusije.
Moja diskusija se pre svega odnosila na sagledavanje prioriteta. Ako dobro znam, a verujem da sam potpuno u pravu, za Republiku Crnu Goru postoji avionski saobraćaj, postoji drumski saobraćaj i postoji železnički saobraćaj, elektrificirana pruga Beograd-Bar. To su tri putna koridora koja postoje i koja rade.
Nemam ništa protiv ukoliko smo mi visokorazvijena zemlja i u slaganju prioriteta i mogućnosti, da gradimo auto-put po celoj Srbiji, do svakog mesta. Znači, drage kolege, nisam diskutovao u tom pravcu da ne treba. Diskutovao sam u pravcu prioriteta, da bi mogli na uloženi dinar da vratimo duplo više sredstava ukoliko složimo prioritete i planiramo gde ćemo investirati i šta ćemo gde graditi.
Ako vam kažem da danas kroz Republiku Hrvatsku i kroz Republiku Mađarsku prolaze dva auto-puta koja dolaze na granični prelaz sa Republikom Srbijom kod Bezdana i kod Bačkog Brega, a da pri tome parče auto-puta od Vrbasa do Sombora u kome se nalazi pet opština, u kojima postoji ozbiljna industrija, u kojima postoji 250 hiljada hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta, u kojima postoji procesna industrija, da se enorman transport poljoprivrednih proizvoda dešava na toj putnoj infrastrukturi a da nema elektrificirane železnice, da nema adekvatnog drumskog saobraćaja, da nema obilaznica oko tih naseljenih mesta, da tamo živi preko 250 hiljada ljudi, onda je to prioritet.
Ja nisam pričao o tome da li treba. Da, treba. Treba i za Crnu Goru auto-put, ako ćete u blizini luke Bar ili u blizini luke Ploče ili o tome šta je za nas jeftinije, vidite, ja ne vidim neku razliku u tome da li mi našu robu izvozimo iz Rijeke, ili je izvozimo iz Bara, ili iz Ploča, meni je to potpuno svejedno, to je trošak koji imamo, s tim što mislim da su ovamo transportni troškovi mnogo jeftiniji i mnogo manji, a ako želite za Crnu Goru – može železnicom a može i avionom.
To su prioriteti. Negde multiplikujemo stvari, a negde ne možemo ni da pustimo električnu energiju da imamo električni voz barem do Apatina i do Sombora. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedniče.
Gospodine Arsiću, upravo o tome i pričamo, o ravnomernom razvoju, ali čisto da bi znali, kriterijumi koji definišu gde će se graditi neki autoput je intenzitet saobraćaja i osovinsko opterećenje koje se tamo nalazi.
Da li znate koliko se automobila dnevno kreće na relaciji između Kule i Vrbasa? Preko sedam hiljada vozila imate koji tamo transportuju. Da li znate koliko prerađivačkih kapaciteta i industrije postoji na tom potezu od tih 60 ili 70 kilometara od Sombora do Vrbasa? Da li znate da postoji „Apatinska pivara“, da postoji ozbiljna industrija građevinskog materijala, da postoje dve šećerane, da postoji „Karneks“, da postoji ozbiljna industrija koja zahteva adekvatnu infrastrukturu? Da li znate koliko vozila ima između Bačke Palanke i Novog Sada? Znate li koliko ima između Rume, Republike Srpske i Novog Sada?
Ne kažem da ljudi ne treba da imaju dobru infrastrukturu, ali je pitanje da li ta infrastruktura, koju će eksploatisati naši prevoznici, može da vrati uložen novac u nju.
To o čemu vi pričate, gospodine Arsiću, su lokalne saobraćajnice za lokalno stanovništvo i za lokalnu priču. Ja pričam o nečemu što je deo međunarodnog koridora i o nečemu što je interes ove države i govorim vam da bi negde vodili odgovornu socijalnu politiku, morate imati uravnotežen odnos prema onome iz čega možete da izvučete neki novac, pa ćete i u manje razvijenim regionima da gradite kvalitetnu infrastrukturu. Hvala.

Zahvaljujem se.
Meni je krivo što pogrešno tumačite ovo o čemu sam ja pričao. Ne želim da umanjim značaj nijednog koridora, niti jednog putnog pravaca. Svaka investicija u put je uvek opravdana. Pričam samo o prioritetima, upravo o tome o čemu vi govorite, o ravnomernom razvoju, o tome da negde imamo multiplikovane sisteme, da imamo i železnicu kakvu takvu razvijenu i putnu infrastrukturu i negde u nekim delovima avio saobraćaj, a da imamo neke delove zemlje u kojima to ne postoji. Upravo pričam o toj ravnomernosti.
Jeste Ibarska magistrala jedan akutan problem, koji postoji u Republici Srbiji, jeste ogroman broj i saobraćajnih nesreća i ogroman broj problema koji postoji.
To je potpuno tačno i vi ste potpuno u pravu, ali govorimo ovde o 7% budžeta za kapitalna ulaganja u AP Vojvodini i govorimo o tome šta iz toga treba da se uradi.
I pričamo o prioritetima, a sve ostalo, ja se potpuno sa vama slažem svugde je opravdano da se investira i da se uloži i svugde je dobro do svakog sela, do svake škole, do svakog naseljenog mesta, do svakog Doma zdravlja je neophodno da ljudi imaju pristojan put.
Ali je pristojno i da postojeće infrastrukturu održavamo u nekom upotrebnom nivou, a ne da pravimo autoputeve, a da su nam pri tome ulice i lokalne saobraćajnice u blatu neobezbeđene kojih ima mnogo više od autoputeva i da neka ograničena sredstva koja nemamo rasipamo i guramo ih po nekim prioritetima ne bi li do nečije kuće napravili autoput ili doveli neku adekvatnu električnu energiju, određene snage ili već nečeg drugog.
Ja vam govorim o prioritetima, ni o čemu drugom.

Poštovane dame i gospodo, želeo bih da postavim pitanje Vladi, pre svega Ministarstvu vojske Republike Srbije, a u jednom delu će se to pitanje nasloniti verovatno i na Ministarstvo finansija Republike Srbije.
Prvi grad u Republici Srbiji, koji je bio bombardovan od strane NATO alijanse, 24. marta 1999. godine, je bio grad Sombor. Od tada do danas nisu deaktivirane ili deminirane piste koje se nalaze na Aerodromu Sombor i negde 2007. godine su izvršena pirotehnička izviđanja i obilazak poletno-sletne staze i tada je konstatovano da su 1. septembra 2001. godine pronađene NATO bombe, koje do dana današnjeg nisu uklonjene.
S obzirom na to da je nekad davno taj regrutni centar bio u funkciji Vojske JNA i da je tamo bilo preko 10.000 vojnika, tamo je ogroman kompleks veličine negde do 1.000 hektara. To jeste interesantno možda i za potencijalne strane investitore i to je jedan lokalitet, kada bi se priveo nameni, sam Sombor dobio na značaju tog lokaliteta. Pitanje je - kada će Vojska Republike Srbije nastaviti sa aktivnostima koje su bile preduzete, a prekinute 2001. godine i kada će se to dovesti u funkciju?
Pored toga, želim da postavim još neka pitanja koja se tiču vojne imovine, a nalaze se takođe na teritoriji Sombora i verujem da je slična situacija i u ostalim gradovima Republike Srbije, a to je da postoji ogromna vojna imovina koja danas nije u funkciji, da se veliki broj tih objekata nalazi i pod zaštitom spomenika kulture i da je nemoguće te objekte održavati, niti ući u njih, da se oni danas ruše, da nemaju nikakvu namenu, a namera da se ti objekti prodaju i na takav način pribroje neka finansijska sredstva za Vojsku i za budžet Republike Srbije očigledno da u ovom momentu nije realna i nije moguća.
Pitanje je – da li postoji mogućnost da se preispita takva odluka da se Dom Vojske Jugoslavije, odnosno današnje Vojske Srbije, koji se nalazi u vlasništvu Ministarstva finansija i Vojske negde učini dostupnim lokalnim samoupravama i da na takav način tamo prestanu da se izlegaju miševi, pacovi, šišmiši i slično, s obzirom da se svi ti objekti nalaze u centru grada?
Pored toga, postoji i veliki objekat koji se nalazi u samom okruženju somborske bolnice, koja je regionalna, gde postoji vojna ambulanta i koja bi stavljanjem u funkciju obavljala jedan vrlo značajan servis za građane Zapadno-bačkog okruga, a nemoguće je to učiniti dostupnim. Takođe, postoje još neki lokaliteti gde su lokalne samouprave po odluci u master planu iz 2005. godine slali određene dopise da bi se ta imovina učinila dostupnom. Međutim, zbog procedure i pogrešnih, nerealnih procena od strane Ministarstva finansija, dolazimo u situaciju da se ta imovina ne može privesti nameni.
Mislim da bi Ministarstvo odbrane u saradnji sa Ministarstvom finansija trebalo da napravi jednu analizu, da sagleda kakve su mogućnosti te imovine, pre svega stavljanjem u funkciju lokalnih samouprava i ono što nije u mogućnosti da se proda, da se na neki način to ne pretvori u sanitarni problem, nego da to bude u funkciji lokalnog stanovništva i svih građana Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani gospodine Ljajiću, poštovana gospođo Mihajlović, u svojoj diskusiji želim da se osvrnem, pre svega, na Zakon o robnim rezervama i da postavim neka pitanja smislenosti donošenje ovog zakona. Da li mi njega donosimo samo zato što nemamo zakon od 1992. godine ili ga donosimo zaista zato što su robne rezerve strateška stvar svake ozbiljne zemlje? Meni se čini da kada pogledamo predlog budžeta za 2014. godinu to nije tako i da su budžetska sredstva koja se predviđaju za robne rezerve vrlo skromna. Mislim da samim tim diskvalifikujemo donošenje ovog zakona i njegovu potpunu primenu.
Ako želimo zaista da vodimo računa o bezbednosti naših građana, onda je elementarni nivo pristojnosti da predvidimo adekvatna sredstva koja su neophodna i za energetsku efikasnost i za životne namirnice i za lekove i za sve ono što svaka ozbiljna zemlja mora da ima na nekom minimumu u određenim situacijama.
Nažalost, budžet koji je predviđen za narednu godinu u to ne uliva poverenje. Mislim da je veoma skroman. Ne vidim kako će se iz tih sredstava obezbediti rezerve gasa ili osnovnih, da kažem, žitarica, a da ne pričam o lekovima ili bilo čemu drugom.
Takođe, za funkcionisanje robnih rezervi je pitanje posle centralizovanja, upravljanja finansijskim sredstvima i realizacijom i od prodaje proizvoda koji se nalaze u robnim rezervama, dolazak sredstava u budžet Republike Srbije, kako robne rezerve mogu da rade na jedan efikasan način ukoliko oni nemaju sopstveni račun, nemaju sopstveni prihod i nemaju sredstva koja se nalaze u njima.
Da li je to moguće da nema poverenja između robnih rezervi i Vlade Republike Srbije? Time opet dolazimo u jednu situaciju, kao što je Zakon o javnim nabavkama, danas pričamo o 370 miliona evra uštede u javnim nabavkama. Da li su to uštede ili su to projekti koji se nisu realizovali? Ako su to uštede, gospodine Ljajiću, onda sa tih 370 miliona evra imate sredstva sa kojima možete da nadomestite da imate adekvatan budžet robnih rezervi u narednoj godini.
Na neki način bi morali o tome da povedete računa i da robne rezerve nemaju jedan licemeran odnos prema našim građanima i prema ljudima koji se bave proizvodnjom. Ako robne rezerve intervenišu samo onda kada su cene osnovnih poljoprivrednih proizvoda na visokom nivou, a kada su na niskom nivou nemamo tu intervenciju i nemamo otkup za potrebe da bi očuvali sopstvenu proizvodnju, onda je to pitanje smisla postojanja robnih rezervi.
Morali bi sa više pažnje da raspravljamo o ovome. Ne možemo kada imamo višak proizvoda reći da je to berzanska roba, a kada imamo manjak, da tada čuvamo standard naših građana i da tada zatvaramo granice za izvoz proizvoda. To su neke
stvari sa kojima bi morali u nekom trenutku da budemo iskreni sami prema sebi i da na neki način donesemo neke zakone koji su primenljivi. Ovaj zakon ovakvim odnosom neće moći da bude primenljiv.
Druga stvar, u jednom od članova zakona se predviđa izgradnja skladišnih kapaciteta. Preporučio bih vam da prvo sednete sa gospodinom Radulovićem, ministrom privrede, da napravite jedan katastar, jednu bazu podataka o tome šta se nalazi od imovine u Fondu za razvoj, u Agenciji za privatizaciju, u preduzećima u restrukturiranju, šta postoji od skladišnih kapaciteta koji su opterećeni hipotekama i kojima je država glavni poverilac. Prvo uradite to, vidite šta postoji tamo kao resurs, da li se ta skladišta mogu pretvoriti u javna skladišta i da li time možete doći u situaciju da prestanemo da pretvaramo poljoprivredno zemljište u građevinsko zemljište. To je jedan odgovoran odnos prema nama samima.
Siguran sam kada bi danas napravili samo analizu preduzeća u restrukturiranju, da postoje ogromni skladišni kapaciteti koji su potpuno dovoljni za ovaj posao o kojem mi danas ovde razgovaramo. Ali, morate o tome da razgovarate unutar Vlade. Najlakše je da kažemo – ta sredstva će se naći u budžetu Republike Srbije i mi ćemo finansirati opremanje skladišta iz budžeta Republike Srbije, ili ćemo doći do sredstava na takav način što ćemo povećati neke cene na neke energente ili na neki način ubrati taj prihod od građana ili od licenci, što je rekla gospođa ministarka.
Hajde da pokušamo da sagledamo šta su postojeći resursi, koji postoje u našoj zemlji. Mi smo imali zemlju koja je bila mnogo veća od ove sada. Ne sećam se da smo u periodu kada je to bila zemlja koja je imala više od 20 miliona stanovnika imali nedostatak skladišnih kapaciteta. Pored toga, u prethodnom periodu je bio jedan ogroman investicioni ciklus u skladišne kapacitete. Imate novoizgrađenih skladišnih kapaciteta širom Srbije. Da li je iko to sagledao?
Druga stvar koja se postavlja kao pitanje, nije samo da li su ti infrastrukturni objekti opremljeni na adekvatan način, šta je sa kontrolom kvaliteta proizvoda koji ulaze u te skladišne kapacitete? Da li su dovoljni ti standardi koje do sada kontrolišemo? Da li je dovoljno da imamo samo osnovnu analizu žitarica koje se tamo nalaze, gde merimo hektolitar, vlagu itd? Da li postoji neko klasiranje koje može da zadovolji minimum nekih standarda koji se danas dešavaju u zemljama u okruženju? Da li naše kulture žitarica treba da budu samo te koje će zadovoljiti osnovne parametre, a onda ćemo aditivima poboljšavati i dovoditi ih u situaciju da proizvodimo brašno ili već ne znam šta već drugo?
Šta je sa lekovima? Da li je to zbog Zakona o javnim nabavkama, da li je zbog neadekvatnog odnosa robnih rezervi, nemamo osnovnih lekova. Na VMA danas ne možete da dođete u situaciju da radite presađivanje koštane srži jer nema vakcina koje treba da prime donori. Mi smo kao zemlja ušli u program presađivanja koštane srži, uštedeli ogromna sredstva i ljudima i državi, a nismo u stanju da nabavimo vakcine kojima će se pacijentima koji tamo čekaju presaditi koštanu srž. To traje osam ili devet meseci, na VMA, zbog toga što je neko u nekom trenutku odlučio da sve bude centralizovano i da se sva sredstva nađu u budžetu.
Kakvo je nepoverenje prema institucijama koje postoje u ovoj zemlji? Zašto neko ne veruje robnim rezervama? Zašto neko ne veruje VMA? Zašto mora sve da bude u budžetu Republike Srbije? Zašto ne postoje nezavisne institucije koje taj posao rade na jedan odgovoran način? Bože moj, postoji Krivični zakon, pa ako neko to krši, taj će odgovarati, ići na mesto gde je to neophodno. Ali, takav strah od samih sebe blokira život.
Otkup robnih rezervi je danas neka investicija države u neku novu proizvodnju. Nije to samo puko ispunjavanje forme da mi imamo neke kilograme na stanju. Kolike su zalihe gasa, gospođo Mihajlović, za našu zemlju? Da li smo mi u stanju da izdržimo sutra u slučaju nekog spora oko gasnog aranžmana, da izdržimo tri dana bez isporuke gasa, da nemamo grejanje? To su preozbiljne stvari. Robne rezerve su strateška nacionalna stvar i ne smemo dopustiti da to bude puka forma. Mi sa ovim zakonom pokušavamo da ispunimo puku formu, a u budžetu za narednu godinu predviđamo smešna sredstva kojima ćemo obezbediti funkcionisanje robnih rezervi. Pričamo o dugoročnom planu funkcionisanja robnih rezervi.
Pa, ako je dugoročni plan, onda očekujemo da ćemo u tri, pet ili deset godina imati jedno stabilno funkcionisanje robnih rezervi. Ako krećemo od toga da u odnosu na prethodnu godinu smanjujemo za više od 50% iznos sredstava koji je namenjen robnim rezervama, onda mi negde nismo na istim pozicijama i ne razmišljamo dobronamerno, pre svega, o sopstvenim građanima.
Mislim da nivo odgovornosti unutar Vlade Republike Srbije, unutar parlamenta mora biti mnogo veći. Mislim da ste trebali da sednete sa ministrom privrede, sa ministrom finansija, da napravite jednu ozbiljnu analizu šta je to što postoji kao resurs, da napravite jedan katastar, da ne kažem informacioni sistem postojećeg, da iz toga izvučete neke zaključke i da kažete – da, mi imamo to, nedostaje nam to, a mi kažemo - Vlada će svojom uredbom doneti odluku koliko ćemo kupiti, kada ćemo prodati i na koji način će se to desiti.
Druga stvar, priča oko zloupotrebe iz robnih rezervi, pa, gospodo, da li je to zloupotreba ili je to bilo priprema za novu sezonu otkupa poljoprivrednih proizvoda, to su sada već pitanja politike. Da li je to neko uradio uz saglasnost Direkcije ili je uradio bez saglasnosti Direkcije, to su isto stvari koje treba razdvojiti. Pitanje je da li mi na današnji dan imamo te zalihe na stanju, da li imamo dovoljne količine pšenice, da li imamo dovoljne količine kukuruza, soje, da ne kažem svega drugog?
Naprosto, to neko larmanje u javnosti kojim se pokušava stvoriti prividno neka briga o stanju robnih rezervi, a onda u narednoj godini smanjiti za više od 60% budžet za robne rezerve, to je u najmanju ruku neodgovorno. Zato mislim da bi ovaj zakonski predlog trebalo doraditi, pre svega usaglasiti ga sa ova dva ministarstva o kojima sam pričao, i sa Ministarstvom finansija i sa Ministarstvom privrede, videti šta se nalazi tamo od resursa i onda pričati o tome šta ćemo graditi od skladišta.
Danas u svakom selu imate napuštenu pumpu koju Naftna industrija Srbije iz ekonomske opravdanosti više neće da koristi, ali podsticaj u gorivu koji dobijaju poljoprivredni proizvođači se dele u centru grada, po nekoliko hiljada litara ljudi preuzimaju, blokirajući saobraćaj, jer neko ne može da razmišlja o tome da postoje neki resursi gde se takve stvari mogu uraditi.
Znači, mnogo više pažnje u ovome treba nego što je to samo puka forma koju treba da ispunimo i da imamo zakon. Zakon je sam po sebi nešto što usvajamo ne zbog EU, nego zbog nas samih koji ovde živimo, ali održivost tog zakona zavisi od svega onog drugog što treba da ga prati. Ako toga nema, ovaj zakon će biti neprimenjiv. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se na odgovorima.
Izvinjavam se, za mene je i gas energent, bez obzira što vi kažete da nije. To je jedan od najvažnijih energenata i strategija države Srbije i aranžman sa Ruskom Federacijom oko energenata je naša nacionalna odluka. Siguran sam da rušenje ugleda nacionalne kompanije „Srbijagasa“ kroz medije uliva jedno nepoverenje građanima i stvara jednu dozu zabrinutosti. Dobro bi bilo da međusobno razgovarate i da to prestane da bude praksa.
Ovo je dobro što ste rekli da ima gasa za mesec dana. Siguran sam da se gospodin Miler neće na nas naljutiti i da će ga biti i za narednih nekoliko meseci. Prvi mesec jeseni je protekao relativno sa visokim temperaturama i to je dobra stvar.
Gospodine Ljajiću, mislim da je u Agenciji za privatizaciju poništeno 15 ili 16 privatizacija i bio je neki zeleni pul koje je pravilo ministarstvo Mlađana Dinkića u prethodnom periodu i postoje ogromni skladišni kapaciteti u tim preduzećima. Siguran sam da to sa gospodinom Radulovićem možete da utvrdite. Pored toga, postoji puno kredita koje je odobrio Fond za razvoj, koji su hipotekarni, koji su sigurno nenaplativi, gde takođe postoje veliki skladišni kapaciteti. Siguran sam da u jednoj dobroj analizi toga država može imati dovoljan broj skladišnih kapaciteta, a sa druge strane te privredne subjekte staviti u funkciju, zaposliti tamo neke ljude i imati ozbiljne i odgovorne robne rezerve.
Ono što mi niste odgovorili, a što je jedno akutno pitanje, to je bilo pitanje pre svega zaliha lekova i farmaceutske industrije i kakav je odnos robnih rezervi i države Srbije prema tom sektoru? To je nešto što sam apostrofirao posebno, dao sam vam i konkretan primer i pitao sam vas da li je za to krivo ne dobro planiranje u robnim rezervama, da li je za to kriv Zakon o javnim nabavkama? To su stvari koje su važne da bi naši građani mogli da imaju osnovne lekove u bolnicama. Hvala.

Zahvaljujem se.
Želeo bih da postavim, pre svega, pitanja koja se tiču poljoprivrede. Mislim da se ona preklapaju sa nekoliko ministarstava, tako da to pitanje se odnosi i na Ministarstvo trgovine, i na Ministarstvo poljoprivrede i na Ministarstvo ekonomije i finansija.
Prvo, šta će Vlada Republike Srbije da uradi po pitanju cene pšenice, ako znamo da je tržišna cena u ovom momentu daleko ispod proizvođačke cene i ukoliko pogledamo da je prošle godine negde suša prepolovila za 50% ili 60% prihod, da ove godine imamo cenu koja ne može da pokrije troškove? Pri tome, znamo da su subvencije isplaćivane samo jedan dan. Uredba o regresiranom gorivu traje do 15. juna, sa najavama da će se produžiti do 15. jula. Pri tome, ljudi ne mogu kupiti toliku količinu goriva i uskladištiti je na jednom mestu. Na takav način se može podstaći crno tržište i preprodaja naftnih derivata. Zašto nemamo, kao u Republici Hrvatskoj, uredbu o plavom dizelu, koji bi tokom 365 dana bio dostupan poljoprivrednim proizvođačima? Šta je sa subvencijama u stočarstvu, ako znamo da je prilikom rebalansa budžeta, budžet Ministarstva poljoprivrede smanjen? Iz čega će država ispoštovati te obaveze?
Drugi deo, koji se takođe odnosi na poljoprivredu – šta su motivi i zbog čega se razrešavaju direktori u veterinarskim institutima, kafilerijama i svim onim drugim institucijama u kojima su radili i, pri tome, bili veoma uspešni, imali pozitivne rezultate, a dovode se ljudi na ta mesta protivzakonito koji ne ispunjavaju ni elementarne zakonske uslove, niti imaju neke kvalifikacije koje su neophodne za vršenje takve dužnosti? Zbog čega se to radi? Da li je to sve u skladu sa zakonom i da li je to deo samo partijskog potkusurivanja ili se želi unaprediti sistem u boljem pravcu? Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo, principijelno, želim da diskutujemo o ovim amandmanima i o amandmanu koji je podnela LDP i o amandmanima koje su podnele druge poslaničke grupe.
Demokratska stranka principijelno nije podnela ni jedan amandman na ovaj zakon, jer zakone oko finansiranja i održavanja javnih puteva u ovoj zemlji uređuju neki drugi zakoni, tako da je ovo jedan non sens i ne znam zašto donosimo ovakav zakon i zašto o njemu raspravljamo u parlamentu Srbije, ako se zna ko upravlja "Putevima Srbije", ako se zna šta je plan i program rada Vlade, šta je plan i program budžeta Republike Srbije, a onda ne vidim razlog zbog čega ovaj zakon se uopšte našao u skupštinskoj proceduri.
Da li će ovo sutra biti praksa da se isti ovakav zakon nađe u "Srbijagasu" koji se nalazi na polovini 2013. godine čiji plan i program rada za ovu godinu još uvek nije usvojen, da li ćemo i tada imati dodatna sredstva koja će ponovo biti opterećenje za budžet.
Da se razumemo, priincipijelno, mi nismo protiv toga da se dugovanja preduzećima koja održavaju puteve po Srbiji izmire i da se omogući njihovo nesmetano funkcionisanje.
Principijelno smo protiv toga da se na jedan potpuno paušalan način u budžet Srbije, zakonom uređuje jedna ogromna cifra koja ostaje balans, odnosno balast svih građana ove zemlje.
Da li se nije dobro planiralo ili su sredstva od održavanja puteva, oni koji jesu zakonom definisani šta je obaveza Javnog preduzeća "Putevi Srbije" potrošeni na održavanje nekih drugih puteva i to je ono što bi ovakav jedan predlog morao da sadrži.
Da li su magistralni, regionalni putevi u našoj zemlji lošiji, zato što je ovih milijardu i po potrošeno na neke lokalne nekategorisane puteve i nisu utrošeni na puteve koji jesu u interesu i što jeste zakonska obaveza ove zemlje.
Druga stvar koja se ovim zakonom ne definiše i ono što ne predviđa, ko će snositi troškove tih privrednih društava i preduzeća za urađene obaveze, kašnjenje u plaćanju države Srbije, ko će njima priznati kamate, troškove, poskupljenje energenata, ko će priznati troškove koje su građani imali po osnovu zaduženja bankama za svoje svakodnevne životne potrebe.
Naprosto, ovo je jedno gađenje požara u kome postoje ugovori o održavanju puteva koji nisu menjani iz 80-tih godina, da li našu zemlju to zaista toliko košta i da li je ovo način na koji mi jednu državnu obavezu, pokušavamo sada nekim zakonom, kratkoročno da rešimo.
Smatram da se zakon nije trebao naći u skupštinskoj proceduri. Druga stvar, kada se već našao i kada je postojala ovakva potreba da se to uradi, onda je logično bilo da se napravi jedna struktura i analiza tih troškova, dugovanja javnih preduzeća, šta su stvarna dugovanja prema onome što jeste zakonska obaveza države Srbije da finansira i održava, da li je to učinjeno, a ako jeste, da li postoji pravni osnov, da se pomogne, da li su bili neki poremećaji na tržištu koji su prouzrokovali da se takav problem pojavi i da li smo takvim neodgovornim odnosom u poslednjim godinama doveli našu građevinsku operativu i na desetine hiljada ljudi koji rade u tim preduzećima u jedan nezavidan položaj.
Upropastili smo ovakvom politikom sopstvenu građevinsku operativu.
Jedino kome smo pomogli, pomogli smo bankarskom sektoru, zato što je bankarski sektor kroz kratkoročne plasmane finansirao likvidnost ovih preduzeća i to se sve prelilo na teret tih privrednih društava.
Da li su njihovi poslovi mogli da istrpe jedan neodgovoran plan ove države.
Da li iko snosi odgovornost prema tim ljudima koji rade u tim preduzećima? Ovaj zakon i odgovornost onoga ko je predlagač ovog zakona, naprosto je ogromna. Ako već donosimo ovakav zakon, onda ovo što je rekao gospodin Đurić, gde su ta sredstva u budžetu Republike Srbije?
Da li to znači da ćemo ponovo ući u neki kreditni aranžman, gde ćemo ovu zemlju zadužiti za taj iznos? Hvala.

Osvrnuo bih se na ovo izlaganje gospodina Šajna. Prvo, čisto reda radi, informacija da ova vlada egzistira tek godinu dana i da je priča o tome ko je napravio ove dugove i da li ih je napravio naprosto devastirana. Godinu dana su ta preduzeća u problemima i bila je obaveza ove vlade da se sa tim problemima suoči.
Što se tiče finansiranja puteva u naseljenim mestima, svim opštinama i lokalnim samoupravama, nema nikakve razlike da li su to romska naselja ili neka druga naselja. Lokalne samouprave nekategorisane lokalne puteve održavaju iz svojih budžeta. Mogu vam reći da u Apatinu postoji romsko naselje koje je jedno od najvećih romskih naselja u Evropi koje nema nijednu neasfaltiranu ulicu i finansirano je uglavnom iz budžeta lokalnih samouprava.
Ovde se raspravlja o amandmanima i o nameri da se milijardu i 400 miliona dinara iz budžeta Republike Srbije naknadnim nekim pokušajima, zakonskim elementima, uvrsti u budžet Republike Srbije, što je jedan neodgovoran odnos. Kada neko kaže da treba napraviti strukturu, u tom delu izlaganja se slažem sa vama. Upravo o tome sam i diskutovao – da se napravi struktura stvarnih potraživanja, šta stvarno jesu nadležnosti javnog preduzeća "Putevi Srbije", šta stvarno jesu obaveze Republike Srbije da finansira u održavanju a šta je to što nije finansirano i šta je to što je opteretilo ova preduzeća koja danas imaju 10 hiljada radnika koji ne dobijaju plate i čija je likvidnost ugrožena?
Gospodine Šajn, godinu dana je Vlada na sceni i imate priliku da te greške ispravite, ali ne posle godinu dana nego ste to morali mnogo ranije da radite.

Zahvaljujem se.
Pre svega javio sam se na diskusiju gospodina Šajna, ali odlično je i ovo gospodina Vučete Toškovića što je ovde izrekao, pošto smatram da je on potpuno kompetentan da diskutuje o putnoj privredi, pošto je dobar deo svog radnog veka proveo u putnoj privredi, a i u lokalnoj putnoj privredi od 2003. do 2008. godine. Tako da mislim da je potpuno kompetentan i da apsolutno zna kako se finansira lokalna putna mreža a kako se finansiraju putevi prvog i drugo reda u državi Srbiji. Tako da mislim da on to jako dobro zna, čak bolje nego ja i siguran sam da oko toga nema nikakve dileme.
Gospodine Šajn vama preporučujem, pošto sam siguran da gospodin Tošković to dobro zna, da ovo o čemu ste vi pričali oko finansiranja puteva u Apatinu, Bačkom Monoštoru i u Bogojevu, u Sonti i u Svilojevu i u naseljima gde god postoje romske zajednice, to se pre svega nalazi u nadležnostima lokalnih samouprava i tvrdim da postoji jedan odgovoran odnos prema svakom delu da se infrastruktura dovede do jednog urbanizovanog i pristojnog nivoa bez obzira d ali se radi o romskoj zajednici, da li se radi o pripadnicima neke druge nacionalne zajednice. Mislim da tu nema nikakvih razlika i nema potrebe da postavljate pitanje za Bački Monoštor ili za Apatin.
Poslanik sam iz Sombora i Zapadno Bačkog okruga i sigurno imam potpuno pravo i legitimitet da pričam u ime ljudi koji žive na tom prostoru, da li se to vama sviđalo ili ne. Vi nemate eksplicitno pravo da zastupate nacionalne interese romske zajednice u Republici Srbiji kao niko što nema pravo da zastupa ni jednu nacionalnu zajednicu po tome što se on svrstao u neku političku stranku. Obaveza svih poslanika ovde je da zastupaju interese građana ove zemlje. Molim vas da i vi ne zloupotrebljavate ovo na takav način da kažete da su stanovnici u Bačkom Monoštoru eventualno zloupotrebljeni.
Jel onda ja treba da pitam gospođu Grubješić kada će završiti put između Bačkog Monoštora i Kupusine koji je gospođa Kalanović obećala pre dve godine. Predata je projektna dokumentacija i delom se naslanja na romsku zajednicu koja živi u Bačkom Monoštoru? Zatim pitanje da li se grad Sombor zadužio za 85,90 miliona za tu investiciju, a gospođa Kalanović je slagala pre dve godine da će se to raditi i treći put je ove godine odbijen taj konkurs. To su stvari ako želite da pričamo o tome.
Ovo je zakon države Republike Srbije. Radi se o putevima prvog i drugog reda i ono što jeste nadležnost nacionalnog nivoa. Nemojte da mešate lokalne i nekategorisane puteve i da li je dug od milijardu i 400 miliona samo po osnovu održavanja puteva prvog i drugog reda ili je taj put nastao po osnovu održavanja onih puteva za koje država nije bila odgovorna. Na to sam ukazivao i o tome pričam. Da li su ljudi u putnoj privredi bili zloupotrebljeni jer im je neko dao politički nalog da rade neke druge putne pravce, a da pri tome nisu imali u zakonu utemeljeno. O tome govorim. Hvala.

Poštovane dame i gospodo zaista ovaj predlog amandmana koji su uputili predstavnici poslaničke grupe DSS je potpuno razuman. Prvo razuman je iz razloga što ne obuhvata ceo period i šta je sa period od 1. aprila pa do 15. jula. Znači, to je potpuno diskutabilna priča a još je diskutabilnije zašto ste odbili u obrazloženju neprihvatanje ovog amandmana.
U predlogu amandmana se jasno kaže da javno preduzeće ima sklopljene ugovore sa preduzećima održavanja ovih puteva i da na osnovu tih ugovora su izvršene usluge i po osnovu tih ugovora je i napravljen ovaj dug, a kasnije u obrazloženju tumačite da ti ugovori nisu sastavni deo ovog zakona, po kojem ćete izmirivati obaveze ovim preduzećima.
Šta je onda pravni osnov uopšte, da priznamo da je ovo javni dug Republike Srbije? Negde tu se neke stvari ne podudaraju i ovo je neko obrazloženje radi obrazloženja, a ne radi iskrene pomoći putarskoj privredi i infrastrukturi naše zemlje, koja je zaista u katastrofalnom stanju.
E sad, ukoliko sve ovo pogledamo potpuno jednim onako racionalnim pristupom, mi vidimo da godinama infrastruktura, možda negde od 70-ih godina, tamo kada je najveće izdvajanje bilo iz cene goriva za održavanje puteva, da se sada sve upotrebljava, samo ne za ono gde treba, to jeste u putnu mrežu.
Ne vidim razloga zašto Vlada Republike Srbije nije prihvatila ovaj predlog, uhvatila ceo taj period. Da li to znači da ćete ponovo ova putarska preduzeća od 1.04. slati u poslovne banke u kojima će se oni ponovo pod nepovoljnim uslovima zaduživati na časnu reč ministarstva i na takav način ponovo ugrožavati svoju likvidnost. Da li je to mehanizam?
Zašto niste prihvatili sve ovo, pomogli Javnom preduzeću "Putevi Srbije", koje sam siguran nije samoinicijativno sklapala ove ugovore i plan i program rada javnog preduzeća Srbije, usvajala je Vlada Republike Srbije i siguran sam da ste kao član Vlade upoznati sa planom i programom rada Javnog preduzeća "Putevi Srbije" i hvalili ste se da smo najranije usvojili budžet prošle godine, negde u prvoj polovini decembra, da smo eto time predvideli sve, da smo sprečili bankrot, da smo sprečili dodatno zaduživanje, da smo uradili hiljadu nekih dobrih stvari, a evo, sada mi se negde na polovini ove godine susrećemo sa ovakvim problemima.
Da li je ovo ponovo sad jedno gašenje požara, sprečavanje štrajka najavljenog od strane putara, koji će ponovo posle ovoga perioda u kojem ste naveli da ćete izmiriti ovaj dug? Druga stvar, što je diskutabilno u ovom obrazloženju, to jeste da se kaže da obaveza Ministarstva saobraćaja je da dostavi svako pojedinačno potraživanje Vladi na usvajanje, na osnovu čega će Ministarstvo finansija i privrede Upravi za Javni dug platiti umesto javnog preduzeća. Da li to znači da će onda Ministarstvo praviti prioritete, da li to znači da će Ministarstvo saobraćaja po nekom svom nahođenju slati te neke predloge, jer je definisano da nešto bude podeljeno u tri dela? Da li je to definisano, jasno uređeno kakvi će ti prioriteti biti, ko će se naći u toj prvoj trećini, ko u drugoj, ko u trećoj? Naprosto, mnogo je nedefinisanih stvari i zaista je bilo potpuno razumno da se napravi analiza, struktura troškova i da se na takav način obuhvati i ovaj period iza toga i da iskreno pomognemo putnoj privredi i da pomognemo pre svega ljudima koji rade u tim sistemima, a samim tim da pomognemo i nama koji putujemo tim putevima i koji koristimo tu infrastrukturu koja nam je neophodna kasnije i za neke investicije i za sve ono drugo što je važno za ovu zemlju. Hvala-

Zahvaljujem se.
Da podsetim samo, raspravljamo ovde danas o Zakonu o preuzimanju obaveza Javnog preduzeća "Putevi Srbije" od strane države i to u iznosu od milijardu i 400 miliona. U ovome što je gospođa ministarka rekla, ja bih ipak želeo da se na neke stvari osvrnem, a to je da ćete se svi složiti ovde u ovoj sali da najveći generator nelikvidnosti javnog sektora i uopšte privrede Srbije, jeste ustvari sama država, jer država ne izmiruje svoje obaveze blagovremeno i dovela je ova sva preduzeća u jedan sistem u kome se oni danas nalaze.
Kritika javnog sektora ili rukovodioca bilo kog u javnom sektoru, nezavisno iz koje on političke stranke dolazi, ja principijelno mislim da nije dobronamerna i da svako ko upućuje tu kritiku, personalizuje odgovornost, pre svega Vlade i ove države.
Ako Vlada donosi memorandum i propisuje cene, pošto će biti gas ili pošto će biti kilometar putarine ili pošto će se raditi bilo koja usluga iz javnog sektora, a pri tome znamo da se na međunarodnom tržištu neke stvari kupuju mnogo skuplje, onda je logično da će menadžment preduzeća biti neuspešan, ali to nije neuspeh tog menadžmenta, to je odgovornost svih nas koji sedimo ovde.
Znači, mi u jednom trenutku moramo sebe da pogledamo u oči i da kažemo – draga gospodo, naša cena održavanja puteva po ovim ugovorima koji su iz 1992. godine, da li je namera svih političkih struktura koje su učestvovale u procesu privatizacije bile da se proda pravo na održavanje puteva i nije bila namera da mi dobijemo efikasno upravljanje održavanjem puteva.
Ako danas od 1992. godine, od kad ste rekli, nema tendera za održavanje puteva, pitanje je na koji način se formiraju cene održavanja? Kolika je cena asfaltiranja?
Kolika je cena košenja trave, kolika je cena saniranja udarnih rupa, ko je taj ko računa i ko pravi tehno-ekonomsku analizu cena i na osnovu kojih se kasnije planira održavanje puteva, ako pri tome energenti odlaze u nebo.
Mi možemo Zorana Drobnjaka, direktora Javnog preduzeća "Putevi Srbije" da prozivamo ovde za hiljadu stvari, ali ne možemo da ga prozivamo ni za jednu cenu koja je tamo doneta, to je odgovornost Vlade Republike Srbije. Glavni generator i krivac nelikvidnosti u ovoj zemlji, jeste Vlada Republike Srbije. Ako Vlada Republike Srbije i država Srbija izmiri svoje obaveze, to je pretpostavka da će mnogi privredni sistemi u ovom društvu da žive. Slažem se sa vama da mi treba da učinimo transparentnim, da menjamo direktore, da se direktori biraju na javnim konkursima. Javna preduzeća su alat Vlade Republike Srbije.
Koliko znam, Elektroprivreda, na primer Češke, koja je visoko pozicionirana državno preduzeće. Tamo država upravlja, ali upravlja odgovorno. To su neke stvari o kojima mi moramo da negde pogledamo jedni drugima u oči i da kažemo – odgovornost za "Puteve Srbije" i za ovaj dug, nije odgovornost direktora "Puteva Srbije", nego je odgovornost Vlade Republike Srbije, odgovornost je Vlade koja je predložila takav budžet koji je neostvariv.
Da li je Vlada definisala u tom budžetu prioritete, da li su sva sredstva otišla na ono što su zakonom definisani putevi, da ih Vlada održava? To su, gospođo Grubješić, pitanja, a ne o tome da li ćemo mi unaprediti konkurentnost zbog EU? Mi konkretnost unapređujemo zbog samih nas, a ne zbog EU. Da li kroz ta poglavlja o kojima mi pričamo, te standarde uvodimo zbog EU ili uvodimo zbog ove ekonomije koja ovde egzistira?
To su neke stvari o kojima ne treba da mi negde optužujemo i prebacujemo personalizujemo tu odgovornost na nešto što kreira država. Ako donesete uredbu o ceni grejanja i znate da cena grejanja u lokalnim samoupravama može da se kreće u jednom rasponu, kako onda očekujete da neka energana, koja distribuira toplotnu energiju na nekom lokalnom nivou posluje pozitivno? Kako da "Srbijagas" bude pozitivan, ako prodaje gas jeftinije nego što ga nabavlja? Kako da putarina bude jeftina i dostupna, ako je cena održavanja puteva mnogo skuplja nego što to mi definišem našim zakonima?
Ne možemo da vodimo i socijalnu politiku i da raspravljamo o tome kako je kriv pojedinac. Nije kriv pojedinac, kriv je sistem koji ne donosi odluke koje su životne i koje su održive.
Znači, donosimo nova zakonska rešenja kojima prethodna zakonska rešenja stavljamo van snage.
Vi ste iskusan političar, dugo ste u politici i ove stvari znate bolje nego ja. Siguran sam da ste svesni ovoga o čemu pričamo ovde.
Ne možete reći da se ne razumem u puteve. Ne razumete se u puteve, ali se razumete i učestvujete kao član Vlade i kao potpredsednik Vlade u donošenje budžeta. Znate da je ovo posledica nelikvidnosti u ovoj zemlji. Najveći dužnik je država.
Pre nekoliko meseci smo doneli zakon o izmirenju obaveza. Taj zakon je usvojen ovde. Da li ga država poštuje? Kako država poštuje taj zakon ovde ako u tri rate ovo pretvara u javni dug, da ga isplati do kraja godine? Koji je rok u kome moraju partneri da ispoštuju svoje odluke plaćanja? Znači, doneli smo jedan zakon potpuno svesni da ga donosilac zakona i predlagač neće moći poštovati. Hvala.