Zahvaljujem se.
Poštovani ministre, u svojoj diskusiji bih želeo na nekoliko aspekata da se osvrnem. Prvo je naravno zakon koji jeste tema ovog današnjeg saziva Skupštine, a drugo jeste generalno infrastruktura, pošto smatram da se te dve stvari ne mogu razdvojiti i da je železnica samo deo ukupne infrastrukture koja postoji u Republici Srbiji.
Osnovna ideja ovog zakona jeste pre svega liberalizacija železničkog sistema i železničkog transportnog tržišta. Ideja je donekle anologna sa drumskim transportom, a po organizaciji i konceptima je bliža rečnom transportu. Postoji infrastruktura, putevi, reke, vozna sredstva su automobili, kamioni, autobusi, brodovi, barže koji se kreću po tim putevima.
Kretanje voznog sredstva po infrastrukturi se tarifira. U drumskom transportu se plaća putarina za pristup određenoj infrastrukturi. Međutim, u drumskom saobraćaju odnos mobilnih drumskih sredstava je nezavisan, dok je u železnici isključivo zavisan. Kretanje jednog železničkog sredstva po infrastrukturi je potpuno zavisno od kretanja drugog itd.
Osnova za organizaciju kretanja železničkog sredstva je prostorno vremenski dijagram ili red vožnje. U redu vožnje je tačno definisano u kom vremenu i u koji prostor železničke pruge je zauzet voznim sredstvom. Ova prostorno vremenska raspodela je trasa. U kontekstu železnica funkcioniše tako što mašinovođe voze vozove, a njima praktično upravljaju otpravnici vozova koji definišu način na koji će se kretati. Zbog ove činjenice trasa mora biti determinisana unapred.
U predlogu novog zakona težište je na distribuciji trasa. Glavni akteri su upravljači infrastrukturom i operateri, kao i u drumskom transportu. Veliki broj domaćih i stranih prevoznika je u putničkom saobraćaju, teretnom saobraćaju i transportu. Cilj zakona je da se infrastrukturi omogući prisustvo drugih operatera, železničkih prevoznika, domaćih i stranih pod jednakim uslovima i da železničko transportno tržište bude liberalizovano.
Članovi zakona koje je potrebno analizirati jesu čl. 3, 18, 19, 20, 21, 26, 35, 40, 41. i 42. Ne bih svakog posebno čitao, vi ste predlagač zakona i siguran sam da znate šta u njima piše.
U članu 21. se izričito navodi da u slučaju kada je trasa dodeljena podnosiocu zahteva koji nije železnički prevoznik. Odnos članova 21. i 26. uvodi konfuziju u postupak dodele trasa. Ostavljen je prostor za posrednika, koji je u zakonu nazvan podnosilac zahteva i koji po zakonu ne može da trguje trasama. Međutim, ovi članovi zakona omogućuju formiranje raznoraznih kartela na železničko-transportnom tržištu.
U članu 3. kao podnosilac zahteva je definisan železnički prevoznik, železnički prevoznik za sopstvene potrebe, pošiljalac robe ili špediter. Zašto se u ovom delu člana 3. nije svrstao primalac robe? Zna se kakav je odnos uvoza i izvoza u Srbiji i da imamo deficit u trgovinskoj razmeni.
Po ovom stavu u predlogu zakona naši uvoznici i primaoci robe ne mogu da budu podnosioci zahteva za trasu. U dopremi robe iz uvoza favorizuju se inostrane firme koje će kao pošiljalac robe inostranim preduzećima, sa pravom podnosioca zahteva, sigurno pre angažovati stranog operatera železničkog prevoznika nego domaćeg.
Zašto u članu 21. piše – u slučaju kada je trasa voza dodeljena podnosiocu zahteva koji nije železnički prevoznik ili železnički prevoznik za sopstvene potrebe kada je moglo da piše – u slučaju kada je trasa voza dodeljena pošiljaocu robe ili špediteru?
U skladu sa članom 3. kojim su definisani podnosioci zahteva dobijamo isti podskup podnosioca zahteva.
Međutim, u članu 26. prenos trase se zabranjuje železničkom prevozniku ili železničkom prevozniku za sopstvene potrebe, ali se ne zabranjuje špediteru i pošiljaocu robe. Ovim se favorizuju spoljno-trgovinski partneri i inhibiraju nacionalnog operatera koji mogu da vrše prenos trasa.
Posebno treba istaći da prenos trase zabranjuje železničkom prevozniku za sopstvene potrebe, a to su preduzeća na teritoriji Srbije koja imaju industrijski kolosek i koja su najčešće procesno vezana za železnički transport. Zašto se raspodela trasa inhibira i favorizuju inostrani špediteri na teritoriji Srbije? Zakonom je zabranjena trgovina trasama, to je član 26. Podnosilac zahteva ne mora da trguje trasama, on može posebnim ugovorom sa železničkim prevoznikom obezbediti zakup trase, a ugovori se participacijom u profitu mogu realizovati sa špediterima.
Osnovno načelo zakona je da se ne diskriminišući uslovi za sve zainteresovane učesnike u raspodeli železničkog tržišta. Ovde se ne favorizuje nacionalni interes i nacionalni operateri. Svejedno je da li će državni operateri ili domaći, privatni, operateri. Favorizuju se inostrani dobavljači, inostrani operateri i inostrani, delimično domaći, špediteri.
Posebno je indikativno to što podnosilac zahteva zakonom nije usmeren na korisnika železničkog prevoznika, nego je usmeren na železničkog prevoznika koji angažuje podnosilac zahteva. Podnosilac zahteva postaje svojevrsni koncesionar na nedefinisanim uslovima. On može da dodeli u zakonu, piše preneti, ali nisu definisani uslovi prenosa. Tako podnosilac zahteva može da bude i predstavnik nekog konkurentnog proizvodnog sistema i da dobijemo trase u potpunosti inhibirane nekog našeg proizvođača ili distributera zasnovane na železničkom transportu.
Po članu 35. podnosilac zahteva nema propisane uslove i obavezne tržišne aktivacije trase. Podnosilac zahteva za dodelu trase, po zakonu, ne mora da angažuje železničkog prevoznika i ne može izmišljati raznorazne razloge zašto ne može da angažuje, pogotovo ako donošenje zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju nije na pomolu. Juče ste rekli da se to očekuje vrlo brzo i da će se taj nedostatak otkloniti.
Takođe, podnosilac zahteva za dobijanje trase, po članu 35, plaća naknadu trase, koja se ne koristi. Visina ove naknade nije definisana. Šta će se dogoditi ako podnosilac zahteva koji dobije trasu, na primer špediter, dolazi iz konkurentnog sistema, recimo drumskog saobraćaja. Time dolazimo do mogućnosti da uspostavimo i regionalni železnički monopol. Zbog lošeg stanja naše železničke mreže, pojedini delovi mreže raspolažu izuzetno malim kapacitetima. Ti kapaciteti se mogu raspodeliti sa malim brojem trasa.
Ukupan iznos za rezervaciju trasa u formiranju monopolskog okruženja predstavlja investicije. Kada se inhibira železnica u monopolskom okruženju drumski transport ostvaruje ekstremne profite. U zakonu je ova situacija rogobatno nazvana – zagušena infrastruktura. Ovom fenomenu u zakonu je posvećena posebna pažnja, u većem broju članova.
Po parametrima brzina, osovinskog opterećenja, stanje sigurnosne opreme itd, infrastruktura železničkog sistema je odavno zagušena. Dodela trasa u uslovima zagušene infrastrukture, po članu 40. Predloga zakona, mora da se izvede za pet dana, a za regularnu dodelu trasa, po članu 20, podnošenje zahteva mora biti 12 meseci, najkasnije 10 meseci ranije.
U uslovima u Srbiji razmotrimo samo distribuciju poljoprivrednih proizvoda koji će ozbiljni operateri i distributeri poljoprivrednih proizvoda godinu dana unapred razvesti trase, kada se ne zna koliki je rod kukuruza ili žita. Ovakav odnos prema trasama nije stimulativan ni za privredu u teretnom, ni za građane u putničkom saobraćaju. Predlog zakona je destimulativan za korisnike železničkog prevoza i za proizvođače. Predlog zakona nije stimulativan za operatere železnike prevoznike. Predlog zakona je stimulativan za špeditere u našim uslovima deficita za potrošnju. Ako se tome doda preveliki broj ingerencija Direkcije za železnicu od kojih zakon vrvi i posebno što Direkcija istovremeno reguliše rad upravljača infrastrukture i prevoznike, uz dokazanu naklonost zakona ka špediterima, ostavlja se puno prostora za mešetarenje trasama. Zbog toga predloženi zakon u nekim delovima jeste u suprotnosti sa evropskim direktivama.
U državi sa razvijenom železnicom preče pravo pristupa trase imaju veliki korisnici železničkih usluga, a to su pre svega železnički prevoznici za sopstvene potrebe. To su preduzeća koja posluju u Srbiji. Vlasništvo ovih preduzeća može se zasnovati i na inostranom kapitalu, ali kako zapošljavaju radnike u Srbiji, kako plaćaju poreze u Srbiji, ako već nisu favorizovani, bilo bi dobro da se barem ne inhibiraju.
Generalno, ako se predlog zakona usvoji, doći će do oblikovanja jednog inertnog železničkog transportnog tržišta. Treba podsetiti na visoku korelaciju stepena privredne razvijenosti evropskih država i razvijenosti železničkog sistema u tim državama. Ovo su neki stavovi. Naravno, ja nisam stručnjak iz ove oblasti, ali su stavovi koje sam pokušao da dobijem od ljudi koji se bave ovom tematikom i problematikom, i smatram da našoj zemlji generalno treba jedan nacionalni plan o kome ste vi juče takođe pričali. Potpuno se slažem s vama, ali se ne slažem u tom delu da nacionalni plan treba da bude u trajanju od pet godina. Nama treba nacionalni plan koji će biti u trajanju od 30 godina, gde ćemo konačno na jedan egzaktan način napraviti analitiku onoga pre svega što imamo u ovoj zemlji, šta su resursi, koji postoje i šta je ono gde možemo da napravimo određenu ravnomernost u razvoju infrastrukture koja je osnovni uslov razvoja ekonomije ove zemlje.
Siguran sam da ste vi ceo svoj radni vek proveli u infrastrukturi i siguran sam da ste čovek koji ima mnogo iskustva i da ste često puta žrtva određenih političkih dogovora i pregovora u kojima ne možete nametnuti samo stavove struke i naprosto to često puta bude žrtva i ustupak zarad nekog pomeranja u našoj zemlji. Imam negde utisak da se mi u proteklih 20 godina vrtimo u krug sa infrastrukturom i da smo vrlo malo napravili pomak. Ako uzmemo susednu Hrvatsku, oni su auto put Beograd-Split završili za dve godine, izveli sve te radove, doveli to do kraja, a mi gradimo petlju kod Novog Sada već četiri ili pet godina, sa određenim problemima. Ako uzmemo situaciju da je generalni direktor JP Putevi Srbije odgovorno lice, a da neki projektant zbog nedostatka novca izbaci gradilišnu signalizaciju i kada neko tamo strada, onda je jedino odgovoran direktor JP Putevi Srbije, negde nešto nije dobro. Ne možemo kolektivno odlučivati, a imati pojedinačnu odgovornost u takvim sistemima.
Kada pričam o ravnomernosti, mislim da bi, sa aspekta ekonomske situacije ove zemlje, železnica trebala da bude favorizovana u odnosu na drumski saobraćaj, pre svega zato što postoje definisani koridori i na tim koridorima ne mora da se vrši eksproprijacija zemljišta i to je već jedna ušteda.
Druga stvar, ako razmišljamo o prioritetima izgradnje infrastrukture, zašto neko ne složi priču i kaže – crnogorsko tržište je 600 hiljada ljudi, za Crnu Goru postoji pruga Beograd-Bar, postoji put rezervisan za saobraćaj motornih vozila, postoji avio prevoz. Zašto onda neko gura ideju da treba da pravimo autoput za Crnu Goru? To su toliko egzaktni podaci, da u slaganju prioriteta, bez obzira na neke političke interese koji postoje, svi mi želimo da dobar put prođe pored naše kuće, ali ako želimo da ovo društvo ide u nekom pravcu razvoja, onda se te stvari moraju negde uvažiti.
Dolazim iz Zapadno-bačkog okruga, na primer, tamo postoje veliki industrijski sistemi, postoje dve šećerane, postoji industrija građevinskog materijala, postoje pivare, postoje mlekare, postoji fabrika akumulatora, postoji jedan ogroman sistem. Ako vi u sezoni jesenjih radova prevezete nekoliko stotina hiljada tona šećerne repe, putna konstrukcija ne može da izdrži taj transport. Dolazimo do toga da na putu između Kule i Vrbasa vi imate sedam hiljada navoza, što gotovo ima elemente za izgradnju autoputa. Ako svaka ta šećerana ima industrijski kolosek, železnički, valjda je logično da ova zemlja kupi dve male lokomotive koje će da transportuje. U svakom selu postoji betonska prizma na koju se slaže repa i vozi se do šećerane.
Jednostavno, neki okviri, u smislu infrastrukture u ovoj zemlji, morao bi da postoji jedan konsenzus oko toga i smatram da vi lično, vašim autoritetom, od profesora, od ljudi iz struke, od ljudi iz bezbednosti koji se bave saobraćajem, treba napraviti jedan nacionalni plan za rešavanje infrastrukturnih problema u ovoj zemlji. Ovako, kada gledate tu priču, imate paralelnu izgradnju nekih koridora, nekih sistema, multiplikovanje nekih sistema, a sa druge strane imate negde potpuno devastiranje, gde postoje ekonomske pretpostavke da bude kvalitetna infrastruktura. Ako u Zapadno-bačkom okrugu živi 250 hiljada ljudi, ako postoji 200 hiljada hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta, ako dva autoputa, jedan kroz Mađarsku, jedan kroz Hrvatsku, dolaze do granica naše zemlje, onda je valjda elementarni nivo pristojnosti da sagradimo jedan pristojan carinski prelaz, pristojno je da napravimo jedan put rezervisan za saobraćaj motornih vozila koji će da dođe do Sombora, pristojno je barem jedan motorni voz da uspostavimo na relaciji između Novog Sada i Vrbasa i Sombora, a ne da, kada prolazim kroz Vrbas ili kroz Odžake i kada je rampa spuštena, ne znamo da li je rampa spuštena zato što će stvarno da naiđe voz ili zato što je zaglavio mehanizam ili automatika koja to treba da otvori. Pre neki dan sam stajao na putu kod Vrbasa, gde se u nekom trenutku pojavio čovek biciklom, ulazi u metalnu kućicu, deblokira onu rampu da bi ljudi mogli da prođu.
Naprosto, smatram da Zakon o železnicama ne može biti izuzet iz jednog konteksta celokupnog rešenja infrastrukture u našoj zemlji i mislim da, ukoliko pričamo o ravnomernosti razvoja, o stvaranju pretpostavki kasnije i za neku socijalnu odgovornost, moramo stvoriti uslove da negde stvorimo novac koji ćemo kasnije plasirati u one nerazvijene, manje potentne krajeve u kojima postoje neki uslovi.
Ako sad uzmete ukupan budžet Republike Srbije i ako shvatite da u ukupnom budžetu Republike Srbije postoji negde oko osam milijardi evra, da sve zajedno lokalne samouprave na teritoriji Republike Srbije potroše nešto ispod dve milijarde, a da smo nekim odlukama o kategorizaciji puteva danas preneli nadležnosti, da tim nadležnostima treba da upravljaju lokalne samouprave, ako je ministarka za regionalni razvoj, ministarstvo gospođe Kalanović, navela da ćemo u ovoj budžetskoj godini imati sredstva za održavanje tih puteva, košenje trave itd, do dana današnjeg nije to preneto. Ta i ovako devastirana infrastruktura na šta će da izađe? Na šta će to da liči do kraja?
Naprosto, smatram da treba mnogo više razgovora, mnogo više uvažavanja argumenata i postizanja jednog dogovora oko toga šta su konačno prioriteti u ovoj zemlji. Da li je prioritet ove zemlje luka Bar ili je vama potpuno svejedno da li ćemo da vozimo to u Ploče? To su ozbiljna pitanja o kojima mi treba da raspravljamo. Sećate se sigurno kako je građena pruga Beograd-Bar. Tvrdim da danas ne postoji društvo koje je u stanju da iskolči trasu pruge Beograd-Bar. Nema je, a nekada smo imali inženjere koji su to radili uz pomoć štapa i kanapa i napravili jedan projekat koji je, verujem, jedan od retkih, ne u Evropi, u svetu. Nismo u stanju da to održimo u funkcionalnom niovu, ne da gradimo novo, nego da održimo u funkcionalnom nivou. Nismo u stanju naspemo bankinu, da ofarbamo kako treba, da postavimo signalizaciju kako treba i da se krećemo tim putevima na jedan bezbedan i pristojan način.
U smislu ovoga, smatram da, ako je prostorni plan bio osnovni dokument, dajte onda da i u ovim prioritetima se složi neki redosled aktivnosti koji je neophodan da bi infrastruktura ove zemlje konačno dobila neke okvire, da kažemo da 30 godina evo imamo pristojnu infrastrukturu na kojoj ćemo se, pre svega, bezbedno kretati i stizati od tačke A do tačke B živi i zdravi. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, mi danas ovde imamo praktično pred nama dve međunarodne konvencije, odnosno želju da naša država poštuje neke međunarodne okvire i da učestvujemo u međunarodnim procesima. To nije sporno i siguran sam da niko normalan protiv toga nema ništa.
Međutim, osvrnuo bih se ovde, pre svega, šta su razlozi za donošenje zakona i neke kolege su pričale o tome? Kaže se da se Republika Srbija trenutno nalazi u procesu primene politika i institucionalnih promena koje su predviđene nacionalnim strategijama za razvoj. Ove strategije imaju za cilj prilagođavanje institucionalnog zakonodavnog okvira, kako bi se tržište rada prilagodilo novom sistemu industrijskih odnosa.
U drugom stavu kaže - privredni razvoj i kreiranje novih radnih mesta. Da bi se ovo postiglo, potrebno je izvršiti reorganizaciju institucija koje su nadležne za poslove rada i zapošljavanja.
Gospodine Krkobabiću, vi vodite, rekao bih, najodgovornije ministarstvo u Vladi Republike Srbije. To je rad, zapošljavanje i socijalna politika i to je možda najteži segment našeg društva i vi se suočavate sa najvećim brojem problema sa kojima se danas suočava veliki broj nezaposlenih ljudi u našoj zemlji i potencijalno još veći broj koji se može kreirati, ukoliko ne budemo pažljivo i vrlo oprezno raspolagali sa resursima koje mi imamo.
Mi smo zemlja koja ima neke resurse. Imamo poljoprivredno zemljište, imamo neke kapacitete za razvijanje proizvodnje električne energije i ukoliko naše strategije budu da mi te resurse prodajemo i na takav način čuvamo trenutno neki socijalni mir, mi dugoročno nećemo moći da rešavamo naše nagomilane socijalne probleme. Zato smatram da pre nego što mi prihvatamo ovakve konvencije, mi ne trebamo da reformišemo institucije. Mi, valjda, treba da donosimo zakonske okvire po kojima će određene institucije raditi i imati pravila igre, na osnovu kojih ćemo stvoriti uslove da ljudi u ovoj zemlji imaju mogućnost da se zaposle i da na takav način generišemo i kreiramo dovoljan broj radnih mesta.
Ako trend bude ovakav kakav je sada i kako se nazire potezima ove Vlade, gde dolaze strani investitori sa idejama da kupuju naše nacionalne resurse, pre svega poljoprivredno zemljište, mislim da bi svi zajedno trebali da kažemo da svet nije isti 2000, 2005, 2008. i danas 2013. godine, da su se stvari umnogome promenile u odnosu na neke periode koji su bili ranije, da taj nacionalni resurs poljoprivrednog zemljišta ne može biti privilegija pojedinaca, da to mora biti, na neki način, dostupno većem broju ljudi i da se mora uraditi jedna preraspodela, kako bi se veći broj ljudi u tom sektoru zaposlio.
Ako danas nekome ovde nije jasno da mi nemamo problem u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, nego da nama nedostaje prehrambena industrija, gde bi se generisao veći broj radnih mesta, onda je to jedan trend nastavka nekih procesa koje smo imali u prethodnim godinama, vođenje jedne potpuno neracionalne politike i devastiranja jednog resursa koji imamo.
Mislim da, naprosto, u svim ovakvim stvarima, mi bi morali da pristupimo sa mnogo više pažnje, sa mnogo više analize, da utvrdimo šta jesu naše komparativne prednosti i na koji način mi možemo da te resurse koristimo. Ukoliko mi ne radimo analizu gde ćemo graditi infrastrukturu na osnovu nekih egzaktnih podataka, kakve stvari postoje na nekim lokalitetima, nego gradimo infrastrukturu na osnovu nekih naših simpatija ili na osnovu nekih političkih uticaja. Mi dolazimo u situaciju da negde stavljamo nešto što je dobro u podređen položaj, a tamo se možda može generisati neko radno mesto, možda se može generisati veći profit i stoga voditi jedna odgovorno socijalna politika.
Naprosto, u svim ovim zakonima treba mnogo više pažnje. Posledice Zakona o privatizaciji, mi se danas suočavamo sa posledicama Zakona o privatizaciji. Mi smo ukidanjem društvene imovine i pretvaranje u neki drugi oblik imovine, shvatili kao pretvaranje društvene imovine u privatnu. Zašto nismo shvatili ukidanje društvene imovine, kao pretvaranje dela u državnu imovinu? Zašto država ne može biti dobar poslodavac? Zašto ta floskula postoji stalno, da je država loš poslodavac?
To, naprosto, ne stoji. Imate dobro ili loše upravljanje resursima. Generalno, jedna strategija koja zahteva jednu mnogo veću socijalnu, društvenu odgovornost, kako god to nazvali, je danas u vašim rukama. Vi se danas suočavate sa jednim ogromnim problemom – rad, zapošljavanje i socijalna politika, a da pri tome nemate ni jedan alat u svojim rukama, da nemate ni jedan realan mehanizam kojim možete da utičete. Vi imate Ministarstvo finansija i ekonomije. To je sukob interesa, to je konflikt. On kreira poresku politiku i stimulativne mere za tu istu industriju. Znači, to su potpuni apsurdi.
Ukoliko želimo da realno pristupimo tom problemu, mi moramo napraviti jednu analizu onoga što je iza nas i priznati neke greške koje su bile, odreći se toga i reći – danas država mnogo više mora učestvovati u procesima kreiranja radnih mesta, u donošenju strateških odluka.
Danas ako imamo dva miliona hektara ili ne znam, milion i 400 hiljada hektara obradivog zemljišta u Vojvodini, danas može to tri vlasnika sa 100 traktora da poore, uzore, da angažuje 100 radnika, da proda te poljoprivredne proizvode. Da li je to strategija kojom ovo društvo treba da se kreće? Znači, naprosto, ta vrsta socijalne odgovornosti, ona se nalazi nad svima nama koji glasamo ovde za neke zakone koje donosimo.
Ne ispunjavamo mi samo formu donošenja nekog zakona koji je neko predložio. Dajte da prestanemo da budemo talac jednog modela liberalne ekonomije. Mi nismo društvo koje je zrelo za to. Valjda smo tu lekciju naučili ovih 10 – 12 godina, nemojte ponovo da je učimo. Stalno smo talac nekih odluka koje su potpuno sulude.
Jednostavno, mislim da vi kao čovek koji ima jedno bogato životno iskustvo, možete sa mnogo više racia da sagledate te društvene probleme u kojima se mi krećemo i da zaustavite te procese, da se na neki način okrene taj naš smer kretanja u potpuno nekom drugom pravcu. Ovo ovako, doći ćemo u situaciju da ćemo prodati poljoprivredno zemljište, da ćemo sutra prodati neke potencijale za razvoj energetike, da ćemo time kupiti neko vreme za neki socijalni mir i onda ćemo doći u situaciju da postanemo zemlja, tipa nekih južnoameričkih zemalja, gde neki, da ne kažem koji, upravljaju takvim sistemima. Valjda to nije naš cilj. Valjda je naš cilj da imamo zemlju koja je zemlja jednakih šansi, jednakih mogućnosti, da svaki pojedinac ima mogućnost da ovde nađe radno mesto, da ostane ovde da živi i da naprosto, stvara dobre preduslove za generacije koje dolaze.
U Austriji je veličina poseda poljoprivrednog zemljišta 30 hektara. To je zemlja kapitalističkog društvenog uređenja u EU. Kod nas imate pojedince koji imaju 40.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Da li mi idemo u tom pravcu? Meni je potpuno svejedno da li je vlasnik tih 40.000 šeik, ili je vlasnik neki odavde. Za mene je pitanje da li taj na tih 40.000 hektara zapošljava nekoliko hiljada ljudi ili on zapošljava 40 – 50 ljudi. To su pitanja o kojima mi treba da kreiramo neke smernice.
To, da li ćemo mi usvojiti jednu konvenciju koja će se uklopiti u neke međunarodne okvire, to nije sporno uopšte, ali šta je sa podzakonskim aktima? Šta je sa odlukama koje treba da budu strateške i fundamentalne za ovu zemlju? Na koji način mi donosimo te odluke?
Znači, mislim da vi kao neko ko je odgovoran u ovoj Vladi, tu temu morate da nametnete. Ne može ovde da se kreira neka dinamika donošenja odluka, koje su u funkciji nekih kratkoročnih stvari, da će neko iz sveta da dođe ovde. Promenite Zakon o poljoprivrednom zemljišta. Naši farmeri ili naši poljoprivrednici će izgraditi sami sisteme za navodnjavanje, nije to sporno uopšte. Dajte im korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta na 10 godina i oni će napraviti sisteme za navodnjavanje. Nemaju oni problem sa tim, ali imaju problem na tri godine. Dajte im zemlju na 10 godina, oni će podići farme.
To su stvari koje su vrlo jasne, ali dajte nekom ko će doći da podigne neki prehrambeni kapacitet gde će se uposliti, pedeset, šezdeset, stotinu ljudi, dvadeset, nebitno je koliko, ali to moraju biti stvari o kojima mi moramo da raspravljamo, a ne sad dođe neki koji će da plasira ovde novac i on će sad odjednom da nama napravi neke infrastrukturne projekte koje smo mi počeli pre 20 ili 30 godina i nismo u stanju da ih završimo.
Naprosto na vas apelujem da vi na te stvari na koje možete, vaše ministarstvo, vi ste potpredsednik Vlade, ima ključni uticaj na ove procese, rad, zapošljavanje, socijalna politika. Danas je svako radno mesto neka vrsta patriotizma.
Šta je sa preduzećima koja su u restrukturiranju? Da li je neko napravio analizu? Da li se negde u preduzećima restrukturiranja država pokazala kao dobar vodilac? Šta je sa malim akcionarima koji imaju masu mali akcija sa kojima danas ne mogu ništa da urade, gde se isto tako nalaze u nekom nezavidnom položaju, jer su neki njihovi vlasnici, kupci to uložili u neke banke, banke to drže, žele da se bave trgovinom nekretninama? Nekretnine danas nisu nešto što ima neko interesovanje na tržištu. Kako iz toga da izađemo? Kako da nateramo banke da učestvuju u procesima onih biznis planova koje su finansirali? Kako da te biznis planove, za koje su oni dali novac, opravdaju radna mesta koja su tamo negde prikazana? Znači, to su neka pitanja koja treba pokrenuti.
Konvencija kao konvencija, bez strukture unutra i bez jedne ozbiljne analize, sama po sebi biće još jedan dokumenat koji smo mi doneli, a on neće biti životno održiv. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Poštovane dame i gospodo, umesto da se prouče nedostaci postojećeg zakona i adekvatno i efektivno regulišu situacije koje do sada nisu regulisane, novim zakonom se dodatnom komplikuje i nepotrebno usložnjava postupak javnih nabavki. Bez potrebe se dodatno komplikuje postupak javnih nabavki sa obimnom i nepotrebnom dokumentacijom, što će za posledicu imati ogroman posao i zatrpavanje dokumentacijom, što nema efekata u smislu uštede. Pogotovo, kod naručioca koji ima veliki broj malih nabavki u toku godine. Bojazan je da će zakon biti smetnja u redovnom poslovanju naručioca, jer ovakav predlog zakona je, u velikoj meri, daleko od stvarnog života i stvarnih situacija i problemima sa kojima se susreću naručioci u postupcima javnih nabavki.
Zakon predviđa veliki broj odredbi u cilju navodne zaštite od korupcije. Pitanje sprovodljivosti ovih odredbi i mogućnosti dokazivanja činjenica u pojedinim situacijama. Predložene zakonske odredbe mogu vrlo lako za posledicu imati zatrpanost prijavama i nemogućnost dokazivanja, što će na kraju imati nikakav efekat.
Osvrnuću se samo na neke primedbe koje su date u predlogu ovog zakona. Član 16. stav 1. tačka 3) – evidencija dobavljača, kao posebnog dokumenta, je nepotrebna. Iste podatke sadrži izveštaj Uprave za javne nabavke. Inače, nepotrebno je evidentiranje svih radnji i akata, ako se za sva dokumenta čuva u arhivi najmanje 10 godina. U članu 24. nisu predviđene nikakve sankcije protiv lica koja podnose prijavu protiv eventualnih korupcijskih radnji, ukoliko su navodne prijave neosnovane ili zlonamerne. Na primer, podnosilac prijave je pripadnik druge političke partije, direktor mu nije dao povišicu ili ga nije unapredio. Prema ovim odredbama, svako može podneti prijavu da je bilo korupcije u postupku javne nabavke, bez ikakvih posledica i to može zaustaviti tok postupka i nastanak štete za naručioca.
Član 25. predviđa obavezu da se predstavnik naručioca koji je učestvovao u postupku javnih nabavki i povezana lica ne mogu zaposliti kod dobavljača u roku od dve godine od prestanka radnog odnosa ili funkcije, a ne predviđa pravne posledice, odnosno korupcija je ako predstavnici naručioca ili povezano lice angažuju dobavljača po nekom drugom osnovu za vreme trajanja radnog odnosa ili funkcije odgovornog lica kod naručioca.
Član 27, postavlja se pitanje – šta ako je neko lice vlasnik ili suvlasnik više privrednih društava koji istovremeno nastupaju u istoj javnoj nabavci? Kako sprečiti dogovaranje sa samim sobom? Javne nabavke su transparentni postupci, dostupni javnosti i kako tretirati razgovor između dobavljača u vezi javnih nabavki, a da nisu dogovori i kako zainteresovano lice, postupajući savesno i u dobroj veri, može primetiti takvu razliku? Šta ako zainteresovano lice nije savesno i u dobroj veri podnelo prijavu?
Na član 39. stav 1. i stav 2. Predlog zakona, predviđa malu nabavku od 400 do 3 miliona dinara. Taj član je u koliziji sa Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2013. godinu, ko je član 4. stav 2. – propisuje javnu nabavku male vrednosti za vrednosti od 349 hiljada dinara do 3 miliona 493 hiljade dinara. Član 39. – postupak javne nabavke male vrednosti sprovode službe za javne nabavke. Nije jasno.
Da li sam službenik bez obrazovanja komisije ili službenik treba da bude član Komisije za javne nabavke. Objavljivanje poziva u malim nabavkama na internoj stranici je nepotreban. Negativna strana objavljivanja je što se svako lice može prijaviti, pa i ono koje nije sposobno da izvrši nabavku, što je u lokalnim sredinama poznato i što za naručioca može izazvati štetu zbog ponovnog raspisivanja nabavke.
Član 3. stav 1. tačka 33) Predloga zakona – prihvatanje ponude definiše onu ponudu koja između ostalog ne prelazi procenjenu vrednost javne nabavke. Ova odredba Predloga zakona je u koliziji sa predlogom člana 107. stav 4, koji predviđa da se u otvorenom postupku može dodeliti ugovor ukoliko je ponuđena cena veća iznad procenjene i ukoliko nije veća od uporedive tržišne cene. Nedefinisano je to što je uporediva tržišna cena, jer tržišna cena nije stalna kategorija, a smisao zakona i zaključenje ugovora sa ponuđačem koji ponudi najnižu cenu u identičnim uslovima. Nije u interesu naručioca poništiti javnu nabavku ako ispravna ponuda prelazi procenjenu vrednost, npr pet dinara pod uslovima da naručilac ima obezbeđena sredstva i da prema njegovoj proceni je takva ponuda prihvatljiva. Novi zakon bi trebao da sadrži odredbu koja predviđa da naručilac može da prihvati ispravnu ponudu koja prelazi procenjenu vrednost javne nabavke, eventualno u nekom procentu, npr možda u 10 ili 20%, jer će biti problema ako ispravna ponuda prelazi neznatne iznose u odnosu na procenjenu vrednost pa se iz formalnog razloga moraju poništiti javne nabavke. Tada opet nastaje šteta za naručioca.
Član 61. stav 4. tačka 8) – obrazac troškova pripremne ponude je nepotreban. Član 63. – nepotrebno je objavljivanje roka za produženje roka na internet stranici. Dovoljno je na portalu i slanjem elektronskim putem licima koja su preuzela konkursnu dokumentaciju. Član 85. – kada je kriterijum za izbor najpovoljnije ponude niža cena potrebno je definisati mogućnost podkriterijuma u situacijama kada postoje dve ponude sa identičnim cenama najniže.
U predlogu nije regulisano šta je sa nabavkom dobara npr gorivo, gde Vlada RS uređuje cene, odnosno sa izvršiocem sa kojim se zaključuje ugovor o javnoj nabavci. Šta je svrha sprovođenja postupka javne nabavke u ovom slučaju ako se ne poštuje ugovorena cena goriva? To je za većinu naručioca velika nabavka, rokovi sprovođenja su dugački, a prilikom isporuke goriva ponuđač sa kojim je ugovor zaključen poštuje ugovorenu cenu. Na nabavku ovakvih dobara ne bi trebalo da se primenjuje Zakon o javnim nabavkama.
Predlogom zakona nisu definisane javne nabavke čiji je predmet sukcesivna isporuka dobara ili usluga u toku cele godine npr građevinskog materijala, elektro materijala, kancelarijskog materijala, potrošnog materijala i slično u odnosu na primenjivost cene dobara ili usluga. Ako se u januaru zaključi ugovor sa ponuđačem na osnovu sprovedenog postupka u kojem je kriterijum najniža ponuđena cena, koju cenu primeniti u septembru ili decembru te godine ako se cene na tržištu menjaju?
U članu 90. predloga predviđen je rok važenja ponude koji ne može biti manji od 30 dana, a ugovor je zaključen do kraja godine. Šta se dešava ako izborni ponuđač prihvati da zadrži dogovorenu cenu? Da li to znači da svaki put kada se promeni tržišna cena dobara i usluga koja su predmet javne nabavke naručilac mora da sprovodi javnu nabavku? Predlog zakona nije definisao situaciju nabavke dobara npr zaštitne opreme koje zbog istovrsnih dobara se mora tretirati kao velika nabavka koju smo podelili na partije. Za neke partije nabavka se mora sprovesti na početku godine, npr obuća i odeća, a za ostala dobra nabavka zimske zaštitne opreme. Nabavku je potrebno sprovesti tek u septembru ili oktobru tekuće godine. Šta je sa ugovorenom cenom ako se nabavka dobara vrši u različitim vremenskim periodima u toku godine?
Nije rešeno pitanje nabavke rezervnih delova za koje je karakteristično da zbog neizvesnosti nabavke ne možemo predvideti koji će delovi biti potrebni za nabavku u toku godine? Kako i od koga nabavljati delove koji nisu obuhvaćeni tenderom? U interesu naručioca je da izabrani ponuđač bude teritorijalno što bliži, najbolje iz istog mesta zbog brzine isporuke, kao i zbog nabavke tačno određenog potrebnog rezervnog dela, što nije u mogućnosti postići ako je izabrani ponuđač iz udaljenih mesta pa se telefonskim putem pogreši u specifikaciji rezervnih delova, to dovesti u ispravno stanje. Većina naručilaca u svom voznom parku ima i starije modele vozila i nije moguće utvrditi tačne kataloške brojeve svih rezervnih delova, pa se kod nabavke pojedinih delova daje opisna identifikacija. Kako ovo sprovesti a da se ispoštuje član 12?
Načelo jednakosti ponuđača – postoje izuzeci za koje treba predvideti posebne odredbe u zakonu i prilagoditi ih stvarnom životu kako bi se izbegla šteta za naručioce.
Ovo su samo neki elementi životnih stvari i održivosti zakona. Ta praksa postupka uspostavljanja potpuno novog početka od nečega, hajde da se jednom okanemo toga i da napravimo analizu postojećeg, da ono što nije dobro ukinemo i da ugradimo i popravljamo stvari. Na ovakav način dolazimo u situaciju da zakon ovakav stavlja neke druge zakone van snage i da se sprovodi do neprimenjivosti.
Na kraju, ključno pitanje – šta član 7. predviđa u odnosu na lokalne samouprave? Šta se dešava sa lokalnim samoupravama koji su osnivači svojih javnih komunalnih preduzeća? Šta se dešava sa prepoznatim ponuđačima koje je definisala Vlada RS? Da li će javna komunalna preduzeća sprovesti javnu nabavku? Kako će je sprovesti? Da li će imati dirigovane javne nabavke od strane Vlade RS? To su neka pitanja koja se tiču života i funkcionisanja na terenu.
Marketing u smislu donošenja Zakona o javnim nabavkama ima neku političku težinu smislu delovanja političkih predstavnika određenih političkih stranaka. Šta je sa time kada se suočavate na terenu sa životom, kada treba da reagujete na neke stvari, da donesete neke odluke, kada treba nešto urgentno da se uradi, a vi sa procedurom koju predviđate ovde niste regulisani neke druge stvari? Šta je sa Upravom za zaštitu ponuđača? Šta kada ona ne reaguje? Šta kada Uprava ćuti? Šta je kada imate šest meseci ćutanje Uprave za žalbe, a imate sezonskih karakter građevinskih radova gde treba da sprovedete nešto? šta se dešava sa time? Onda kažemo da je sve po zakonu. Da li time što je sve po zakonu, a nismo uradili neki posao koji je bio u interesu lokalnoj zajednici ili države imamo pravo na to?
Zaista smatram da neke od ovih primedbi koje sam ovde izneo izanalizirate, da ugradite nešto u zakon, da ga popravite i da na takav način svima nama učinimo lakši život. Pod floskulom borbe protiv korupcije i transparentnosti nemojte mislite da su efekti toga merljivi. Ovo će biti vest tri dana u medijima da smo doneli Zakon o javnim nabavkama, da će sve biti transparentnije i da ćemo uštedeti nekoliko miliona evra i da ćemo na osnovu toga dobiti političke poene, a rezultate efekte ovog zakona ćemo analizirati u nekom narednom periodu i onda ćemo doći u situaciju da konstatujemo da zakon nije bio dobar. To što ćemo mi za neko vreme konstatovati da zakon nije bio dobar, vreme ne možemo vratiti u nazad, društvo nikakve koristi od toga neće imati i time smo svi zajedno izgubili.
Zaista molim predstavnike predlagača da neke stvari koje smatrate da su razumne da će popraviti zakon ugradite u ovaj predlog zakona i da na takav način pojednostavite život onim ljudima koji pre svega ovaj posao rade. Ovde je suština da zaštitimo naručioca, a ne dobavljača. Potpuno je obrnut proces. Zahvaljujem se.

Poštovani gospodine Arsiću, možda nisam stručnjak za javne nabavke, ali sam za razliku od mnogih današnjih članova Vlade Republike Srbije radio nešto u životu i imam neko iskustvo. Sa problemima oko javnih nabavki sam se susretao mnogo puta. Ono što jeste za privredu i ljude koji rade ovde interesantno jeste da u ovoj državi 20 godina, svake godine, imate nova pravila po kojima privreda treba da radi. Dvadeset godina imate suočavanje da ne postoje pravila igre.
Nisam vam prebacio da vi donosite novi zakon. Rekao sam da se napravi analiza i ukine ono što ne valja, da se ugradi ono što valja i ono što je životno održivo i ono što ima smisla. O tome pričam. Ne pričam o pravno-formalnoj proceduri, nego pričam o tome šta je na terenu održivo i na koji način neke stvari su sprovodive i na koji način se život odvija.
Pitaću vas – zašto niko u ovoj zemlji od 1998. godine nije raspisao javnu nabavku za održavanje puteva u Srbiji? Zašto to niko nije uradio? Da li se u Srbiji kroz proces privatizacije kupovalo pravo na posao ili su se kupovale kompanije? To su pitanja o kojima mi treba ovde da se izjasnimo. Ako već pričamo o borbi i želimo da učinimo stvari boljima, ajde da otklanjamo one stvari koje nisu dobre i koje su dale negativne rezultate. Šta je posledica toga? Loše održavanje puteva. Šta je posledica toga? Loša stambena izgradnja. To su rezultati. Da dolazimo u situaciju da pod formom marketinga devastiramo struku, inženjering i sve ono što je potrebno ovom društvu. O tome pričam.
Ne pričam o tome da li sam kompetentan ili stručan za zakonski akt, nego sam samo ukazao na to šta to znači za onog ko se pojavi na javnoj nabavci ili ko želi da aplicira za posao koji licitira država ili koji država nudi. Nažalost, najveći investitor u ovoj zemlji je država.

Potpuno sam jasno rekao da treba da utvrdimo da li je u Srbiji bio proces privatizacije ili se u Srbiji kupovalo pravo na posao. Znači, bio sam potpuno jasan i vrlo egzaktan, po pitanju toga.
Što se tiče seta zakona, ovog seta koji je pre neki dan donet iz oblasti ekonomije, koji se danas treba da donesemo, a to je zakon o javnim nabavkama. Predlažem da ministar Dinkić, pošto je dao toliko dobrih zakonskih rešenja, neka preuzme neku od nacionalnih kompanija i neka primenjivost i održivost svega toga sprovede na terenu. Neka pređe iz domena ekonomske teorije u realan život. Ukoliko uspe, "Sartid", "Galenika", "JAT", bilo koja kompanija, sprovedite to. Evo, neka ministarka energetike ode u EPS i neka dokaže da je sve to što donosite ovde, neka finansijski rezultat, bilans, pokaže da je to primenljivo, da je to održivo. To će biti dobro za celokupnu naciju. To nema veze sa nekim drugim stvarima, nego iz domena teorije da pređemo u praksu.
Cela ova diskusija je na bazi toga. Pređite na teren. Uradite to. Preuzmite neku kompaniju. Nemojte 20 godina da budete izdržavano lice, činovnik u Vladi Republike Srbije. Neka neko iz Vlade uzme taj sistem i neka dokaže da je to održivo i neka pokaže kako je set zakona, i o javnim nabavkama, i set ekonomskih zakona, i set poreskih zakona, primenjiv i neka kaže – evo, napravio sam uspešnu
kompaniju i nešto je iza mene ostalo. Neko uređuje sistem, a nije imao susreta sa realnim životom. O tome vam pričam. Ništa drugo. Hvala.

Gospodine predsedavajući, vi niste ovde da procenjujete šta je vreme i za čega je vreme.
(Predsedavajući: Nemojte samnom da vodite raspravu, uzmite reč.)
Imam pravo na repliku ili nemam? Ako nemam, vi kažite da nemam.
(Predsedavajući: Repliku imate, izvolite.)
Zahvaljujem se na reči.
Žao mi je što je gospodin Arsić izašao napolje. Oko gospodina Miškovića ja nemam nikakav problem. Gospodin Mišković je državni projekat unazad 20 godina Republike Srbije, tako da starije kolege verovatno imaju mnogo više iskustva o tome i mogu da diskutuju o tome. Nisam ja adresa za tu priču.
Što se tiče gospodina Dinkića, sve ekonomske reforme, teorije, eksperimente koje je neko mogao da sprovede u ovoj zemlji, on je sprovodio 12 godina. Rezultati i posledice tih reformi su ono što mi danas imamo, na ovaj ili onaj način. Da li to vas opterećuje ili vas ne opterećuje, to već nije pitanje za mene, to je pitanje za društvo u kome mi živimo danas i kakav je naš životni standard. Jedini je on konstanta svih ekonomskih procesa koji su se dešavali u ovoj zemlji. To nemojte da vam smeta, to ne možete da branite. Da je radio nešto u životu, nije radio osim što se bavio teorijom. Zato i predlažem, prvi put ima šansu možda da primeni nešto u praksi, da sprovede u delo i da da primer privrednicima kako su te zakonske mere, te odluke efektivne, kako su dobre za ovo društvo i kako će naš životni standard da raste.

Zahvaljujem se.
Poštovane dame i gospodo, želeo bih da se osvrnem na dva predloga zakona o kojima raspravljamo u ovom momentu. Jedan je Predlog zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. Drugi je Zakon o javnim preduzećima.
Ono što mene zanima jeste za koga vi donosite ovaj zakon o izmirenju novčanih obaveza. Da li je to zakon koji država donosi sama za sebe? Opšte je poznata stvar da je država najveći dužnik. Ostali privredni subjekti svoje međusobne odnose uređuju ugovorima i u tim ugovorima oni definišu rokove plaćanja.
Meni nije jasno zbog čega država predlaže ovo za samu sebe. Kako i na koji način država u opšte dolazi u probleme sa izmirenjem svojih obaveza? Ako smo mi pre neki dan usvojili budžet Republike Srbije gde je jasno definisan plan i program rada naše administracije u narednih godinu dana, kako se onda može dogoditi da naša javna preduzeća i poveriocu poslova, pre svega u infrastrukturi, dođu u situaciju da ne mogu da izmire te obaveze.
Pre pet ili šest godina imali smo uspostavljen ovaj princip. Tada ste napravili ovaj model plaćanja i tada je najveći dužnik u Republici Srbiji bila Direkcija za izgradnju, odnosno Javno preduzeća "Putevi Srbije" gde ste izmirivali svoje dugove prema izvođačima radova na osnovu kratkoročnih plasmana kroz povlašćene komercijalne banke. Tada ste nekoliko desetina milijardi isplatili građevinskim preduzećima u Republici Srbiji kroz koje su oni platili ogromne kamate u zavisnosti od dužine roka na koji su dobijali određena sredstva. Da li ponovo pokušavate da isto uradite sa ovim?
To je pitanje. Šta je namera ovog zakona? Zašto to treba vama samima da uređujete to? Da li država koja je donela budžet, kao najvažniji akt, ne snosi odgovornost za to što je uradila? To je jedno ozbiljno pitanje. Mi smo tim procesom doveli našu građevinsku operativu u jedan potpuno neravnopravan položaj. Posledice toga jesu bile da je naše najveće građevinsko preduzeće, "Mostogradnja", došlo u situaciju da nije moglo da naplati svoje potraživanje od Direkcije za puteve, bilo je diskvalifikovano u poslovima na izgradnji mosta Beške. Taj posao ste poverili "Alpini" za šest miliona evra više nego što je to "Mostogradnja" radila, a "Mostogradnja" je bila podizvođač na tom poslu.
Da li je to način funkcionisanja? Tada ste vodili, gospođo Kalanović, vaša politička stranka je vodila Ministarstvo finansija. Tada je uspostavljen taj obrazac plaćanja i načina funkcionisanja obaveza države Srbije. Da li je to ponovo model, mehanizam koji se uspostavlja za izmirenja obaveza države. To je pitanje – za koga mi donosimo ovaj zakon?
Ovo je populistički zakon koji je samo reklamiranje. Postoji Zakon o obligacionim odnosima. Postoji mnogo više elemenata unutar našeg zakonodavnog sistema koji definišu ovakve stvari. Meni nije jasno šta je namera ovoga, osim nekog populizma ili ukazivanja na neke probleme kojih nema. Neka država svoje obaveze izmiruje po izvršenim poslovima. Ako je neko blagovremeno potpisao situaciju, izvršio radove, postoje mehanizmi kontrole, taj novac postoji u budžetu i ne vidim gde se pojavljuje problem. Na koji način mi treba posebno da uređujemo da država mora da plati ono što je neko uradio.
U ovim drugim segmentima, gde postoje međusobni odnosi, privrednih subjekata, oni svoje poslove uređuju međusobnim ugovorima. Neko nešto traži, neko nešto nudi. Na osnovu tih odnosa koje su oni uspostavili, neko će vršiti plaćanje ili pokušati da ostvari svoje potraživanje na sudu ili u nekim drugim sistemima.
Nije mi jasno šta je namera? Isto kao što je pravdanje ovog bilo zbog preduzeća u restrukturiranju. Molim vas, gospodo, preduzeća u restrukturiranju su nastala kao posledica poništenih privatizacija. Država je od tih privatizacija dobila neki novac. Zašto niste napravili neki fond kako bi tim preduzećima pomogli da stanu na noge i da ona koja imaju neki potencijal mogu danas da rade? Da li ste vi u suprotnosti sa stavovima koje iznosi Goran Knežević, ministar poljoprivrede, i ministar Dinkić koji kaže da će ona preduzeća koja su u restrukturiranju iz poljoprivrede doći u situaciju da, ako nisu izmirila svoje obaveze, ih stave ponovo u neke druge procese privatizacije. Ministar poljoprivrede kaže da će pomoći PIK Bečej da otpiše dugove ili da im reprogramira dugove za zakup poljoprivrednog državnog zemljišta. Dogovorite se unutar vas šta su vam namere. To je jedan ozbiljan resurs. Tamo radi nekoliko stotina ljudi. Ne možete se tako ponašati da svako od vas koristi ono što mu se dopada ili ne dopada ili u zavisnosti ko vrši političku funkciju u tom delu odakle se dolazi.
Drugi zakon na koji želim da se osvrnem jeste Zakon o javnim preduzećima. Ne razume šta je novina u ovom zakonu, o javnim komunalnim preduzećima. I dan danas se direktori biraju na osnovu konkursa. Javnost u radu, plan i program radova javno komunalnih preduzeća se usvaja na svakoj skupštini, raspravlja se o tome. Ne vidim koja je svrha toga što radite. Šta je tu novo?
Ako želite da vodite socijalnu politiku kroz komunalna preduzeća, onda vi njih dovodite u ozbiljan problem. Ako želite da toplane ne budu gubitaši, onda nemojte memorandumom Vlade Republike Srbije uređivati cene koliko će koštati usluge koje pružaju lokalna javno komunalna preduzeća. Subvencionišete "Srbijagas", dajte im novac da oni mogu da isporuče po povoljnim uslovima gas lokalnim toplanama i da onda to ne bude balast svim građanima. Ne koriste svi građani sistem daljinskog grejanja. Zašto to treba da bude obaveza svih građana na teritoriji jedne lokalne samouprave gde postoji toplana. Nemojte da vodite socijalnu politiku kroz javna komunalna preduzeća.
Nemojte da vodite socijalnu politiku time što ćete reći da Fond za kapitalna ulaganja, lokalne samouprave treba da se obrate Vladi za neizmirene obaveze, zato što Republička vlada nije prebacila u budžet pokrajine Vojvodine sredstva koja su dužni. Vi ćete garantovati sredstva za dve godine. Isplatite ono što jeste obaveza prema AP Vojvodini, isplatite dugovanja koja su urađena, a ne preko budžeta lokalnih samouprava da vodite socijalnu politiku i time da smanjujete deficit u budžetu Republike Srbije.
Ne može se sva socijalna politika lomiti na lokalnim samoupravama. Lokalne samouprave u Srbiji potroše 300-400 milijardi, a 700-800 milijardi potroši budžet Republike Srbije. Vi pokušavate kroz lokalne samouprave da napravite neku socijalnu politiku. Svaki put pokušavate da lomite nešto preko lokalnih samouprava, a zalagali ste se za departizaciju, decentralizaciju i ne znam ni ja kakve sve floskule niste sve upotrebljavali da bi došli u situaciju da danas imamo potpuno suprotan proces. Ovaj mehanizam upravljanja preduzećima ste uspostavili 2003. godine. Esnaf moj, vertikala, ja upravljam po tome. Sada to pokušavate i sa komunalnim preduzećima, ne samo ovim nacionalnim, nacionalni su problem Vlade i neću o tome da raspravljam, ali u lokalnim je problem lokalnih samouprava. Zašto zadirete u to?
Druga stvar, ako želite da oni imaju ekonomske uslove poslovanja, onda hajde da idemo u pravcu toga da izradimo socijalne karte, pa da oni ljudi koji su ispod granice siromaštva dođu u situaciju da mogu da imaju po povlašćenim uslovima vodu, toplotnu energiju i sve ono što jeste. Ovako pokušavate da napravite jedan univerzalni zakon, ne sagledavajući specifičnosti uopšte. Šta su efekti toga? Imamo populizam – evo, mi ćemo sad transparentno. Direktori se i sada biraju u javnim preduzećima i na lokalu na konkursu. Javnost u radu, to je novina u zakonu? Pa svaki ima raspravu u Skupštini.
Sami ste pričali o DRI koja kontroliše zavisno koju lokalnu samoupravu i verovatno će imati kapacitete da će biti obuhvaćene sve. Ne vidim strah od samih nas. Za koga donosite ove zakone? Sami za sebe? Naprosto, previše toga ima što nije logično i previše toga nije primenjivo. Donošenjem ovakvih zakona vi neka prethodna dobra zakonska rešenja stavljate van snage.
Ono što ste planirali budžetom, to ispoštujte, ili se sredstva troše nenamenski, pa onda ne ide za puteve prvog i drugog državnog reda, nego ide za lokalne i nekategorisane puteve. Da li se tako napravi ta rupa u budžetu ili kako? To su vrlo ozbiljna pitanja, da bi mi došli u situaciju da danas raspravljamo ovde o jednom zakonu koji država donosi za samu sebe, da bi država samu sebe naterala da plati ono što je naručila da joj neko uradi. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Poštovane kolege, ipak bih želeo da se osvrnem na posledice ovakvog jednog zakonskog predloga i šta to konkretno znači za lokalne samouprave na teritoriji AP Vojvodine.
Ne možemo vraćati stvari unazad. Naprosto, neki procesi po pitanju finansiranja projekata u okviru AP Vojvodine su započeti i ti procesi traju. Ukoliko mi ovakvom jednom odlukom smanjujemo taj budžet, dolazimo u situaciju da ne možemo dovesti neke projekte do kraja i da će se bukvalno ta dugovanja koja postoje kod izvođača preliti na budžete lokalnih samouprava, a procesima finansijske decentralizacije onoga što se dešavalo u prethodnom periodu, doći ćemo u situaciju da ugrozimo funkcionisanje lokalnih samouprava i one će morati, u razno raznim sudskim procesima, da nadomire dugovanja izvođačima koji su te radove uradili.
Smatram da moramo ići u susret odlukama koje život diktira, a ne odlukama koje su posledica naših političkih prepucavanja ovde ili potkusurivanja. Jednostavno, imate procese, gde su lokalne samouprave kroz Fond za kapitalna ulaganja realizovala određene projekte koji se tiču izgradnje toplana, puteva, vrtića, obnove razno raznih ustanova kulture, domova zdravlja itd. I ti procesi se nalaze u nekom nivou. Ukoliko uskratimo taj novac u budžetu Fonda za kapitalna ulaganja, dolazimo u situaciju da se to ne može platiti, izvođači radova tuže lokalne samouprave i tada dolazimo u situaciju, ili da izvođače uvodimo u blokade, diskvalifikujemo ih da mogu da učestvuju u nekim narednim projektima gde oni upošljavaju određeni broj radnika, a s druge strane, opet onemogućavamo lokalnim samoupravama da vrše svoje zakonom poverene poslove.
Ovo je jedan problem koji treba da bude sagledan sa više aspekata. Ovo nije samo politička odluka o kojoj se opredeljujemo za to da smanjujemo deo sredstava koji je namenjen AP Vojvodini.
Isto tako, morate biti svesni da u procesima koji su bili u prethodnom periodu po pitanju održavanja putne infrastrukture, imate obrnute procese na teritoriji uže Srbije, na teritoriji AP Vojvodine. Taj proces je to, da otprilike imate oko 70% putne mreže proglašene za putnu mrežu od državnog značaja i finansira se iz budžeta Republike Srbije, a u Vojvodini je taj proces obrnut. Otprilike imate 70% putne mreže koja se održava iz lokalnih budžeta. Dolazimo u situaciju da nećemo biti u mogućnosti da se takvi procesi realizuju i da imamo bezbedne puteve u kojima učestvujemo svi u njihovoj eksploataciji.
Ovakav jedan zakon zaslužuje, pre svega, jednu egzaktnu analizu podataka, definisanja prioriteta, pravljenje jednog preseka i onda na osnovu toga možemo da se upuštamo u meritum pravno-formalnih razloga. Naprosto, ovo su životne odluke i mislim da to nije samo pitanje proceduralnog poštovanja ustavnih normi i kategorija, nego je to proces koji se ne može konzervirati, jer građevinska sezona i budžetska godina traje godinu dana, i niti se odjednom završavaju investicije, niti od jedom počinju.
Smatram da bi ovakvu jednu proceduru zaista trebalo uvažiti, možda staviti neke stvari van snage, napraviti jednu analizu, naći sredstva da se ti procesi mogu dovesti do kraja. Ako postoji neka sumnja da su neka sredstva zloupotrebljena, postoji DRI, sve je podložno kontroli, svako može da odgovara za one stvari koje je, eventualno, uradio nečasno nema razloga da postavljamo stvari prema političkoj eliti koja vrši neku funkciju, nego sa aspekta institucije koje postoje u ovoj državi. Mislim da je to jedan razuman predlog i da svako ko se odgovorno odnosi prema svom stanovništvu i prema svim delovima teritorije Srbije podjednako, treba ovakve argumente da uvaži. Zahvaljujem se.

Tražio sam malopre repliku, posle toga što je pomenut Sombor. Ja sam iz Somobra i ovo što je gospođa Kalanović navela...

Zahvaljujem se. Osvrnuću se vezano samo za Fond za kapitalna ulaganja, vezano za način na koji je predviđeno finansiranje Fonda za kapitalna ulaganja. Znači u ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2012. godinu predviđeno je da Republika Srbija izda garancije za zaduživanje Fonda za kapitalna ulaganja AP Vojvodina u iznosu od četiri milijarde dinara. Fond za kapitala ulaganja AP Vojvodine, kao indirektni korisnik budžeta, nema zakonske mogućnosti da se zaduži kod poslovnih banaka na opisani način. Takođe, u okviru razdela Ministarstva finansija i privrede predviđena su sredstva u okviru transakcije opšteg karaktera između različitih nivoa vlasti u iznosu od tri milijarde i 800 miliona dinara za kapitalne izdatke.
Imajući u vidu da je pokrajinskom skupštinskom odlukom u budžetu AP Vojvodina za 2012. godinu planirano za kapitalna ulaganja preko Fonda za kapitalna ulaganja AP Vojvodine devet milijardi i 800 miliona dinara, a da je zaključno sa današnjim danom transferisano svega tri milijarde i 800 miliona. Od Republike Srbije se očekuje još šest milijardi do kraja ove budžetske godine.
Sredstva koja treba da se prenesu, naravno su definisana Ustavom i dobro bi bilo da smo pre ovoga donosili zakon o finansiranju AP Vojvodine i tada ne bi imali ovakvu vrstu rasprave.
Da se osvrnem i na ovaj deo oko finansiranja APV i Fonda za kapitalna ulaganja, u periodu od 2007. do 2012. godine Fond za kapitala ulaganja je uskraćen negde za 40 milijardi dinara. U ovom momentu dug Fonda za kapitalna ulaganja građevinskoj operativi u Vojvodini je negde na nivou milijardu i 800 miliona dinara. Ovo što je gospođa Kalanović pričala vezano oko NIP jeste preneto je devet milijardi i 800 u vreme kada ona nije bila ministar NIP, nego je bio neko drugi ministar NIP. U vreme kada je ona bila ministar NIP odobreno je 1,8% budžeta za celu teritoriju APV. Od tih 1,8% je odobreno 85 miliona za finansiranje izgradnje puta između Bačko Monoštora i Kupusine, partnerstvo sa lokalnom samoupravom.
Lokalna samouprava je 50% svojih sredstava realizovala, a 50% sredstava koja su sredstva NIP do dana današnjeg nisu prebačena. Ovih dana je godinu dana od toga. Znači to je bila reakcija i to je istina. Nadam se da ćemo uspeti da do kraja završimo ovu realizaciju projekta, jer to omogućava da Apatin izađe na mađarsku granicu jednim mnogo kraćim putem. To je kroz rezervat gornjeg Podunavlja. Vrlo je interesantna lokacija i mislim da je to u interesu svih nas.
Tako da u pravcu toga vas molim da zaista ispoštujete to što ste pre godinu dana obećali, da to završite i da na takav način pomognete lokalnoj samoupravi i ta sredstva od 1,8% neće biti sredstva koja će ugroziti budžet Republike Srbije, i siguran sam da ćemo višestruke koristi imati od toga. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se. Znam da imam samo jedan minut, biću vrlo kratak. Želim samo da se osvrnem na Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Mislim da bi bilo razumno da se taj Predlog zakona povuče iz više razloga. Jedan od razloga je taj što 1. oktobra, praktično je nemoguće to primeniti iz tehničkih razloga. Druga stvar, za tri meseca imamo novu odluku o budžetu. Četvrto, mislim da bi bilo vrlo razumno da se uradi jedna stručna analiza finansiranja lokalnih samouprava, da univerzalni model finansiranja lokalnih samouprava ne postoji.
Svaka lokalna samouprava ima svoje specifičnosti i naprosto ovakvim univerzalnim modelom, gde se pokušava uprosečiti raznolikost svih lokalnih samouprava u Srbiji, pravimo jedan kontra faul. U prethodnom periodu lokalne samouprave su bile tri puta faulirane. Prvi put je bilo kada je smanjen transfer za 30%. Drugi put je bio prošle godine u polovini godine fiskalna decentralizacija gde je takođe smanjen budžet lokalnih samouprava. Ovo je sada treći put.
Mislim da su lokalne samouprave najzdraviji deo upravnog sistema Srbije i mislim da to treba da se radi sa mnogo više pažnje, mnogo više stručnosti i da tri meseca pre donošenje budžeta je besmisleno da se ovo radi. Time ćemo faulirati neke privrednike koji su ugovorili poslove, koji su sproveli javne nabavke, koji rade za lokalne samouprave i to je kontra produktivno. Tako da zaista mislim, gospodine Dinkiću, da bi trebalo ovo da izanalizirate, da jedna stručna služba napravi analizu.
Na kraju da vas pitam – da li je Vojvodina i dalje deo finansijskog sistema Republike Srbije ili ćemo oko Vojvodine podići bodljikavu žicu zato što ona nije upodobljena vlast sa centralnim nivoom neke druge lokalne samouprave? Meni ovo liči na to. Vi ako uporedite raznolikost u putnoj privredi, vi na teritoriji Srbiji imate 70% puteva koji se nalaze u finansiranju Republičke direkcije za puteve, u Vojvodini 30%, 70% nadležnosti lokalnih samouprava. Lokalne samouprave neće biti u stanju da puteve očiste od snega, a to da vama neko piše pisma i da vi transferišete sredstva je potpuni apsurd. Potpuni je apsurd za ove poslanike koji sede u ovoj sali, koji dolaze kao predstavnici lokalnih samouprava da glasaju za nešto što je potpuno suprotno. Zahvaljujem se.

Materijal sa Stalne konferencije gradova i opština imam pred sobom i na osnovu toga sam i diskutovao. Oni se ne slažu sa ovim što ste vi rekli. Naprosto njihova preporuka je da se to ne primenjuje od 1. oktobra, nego da se primenjuje od 1. januara naredne godine. Znači, to je od strane njih došlo.
Što se tiče ovih drugih stvari o kojima ste pričali, slažem se da treba neko da bude oslobođen poreza i to je potpuno razumno, ali vi morate znati, i to vi znate bolje nego ja, da danas postoje kompanije čija ekonomska snaga prevazilazi mogućnosti lokalnih samouprava, da njihovi doprinosi u budžetima tih lokalnih samouprava čine i 15% tih budžeta i da je naprosto to nešto što je potpuno nepromišljeno. "Koka kola", "Knauf" i neke druge kompanije koje pune budžete nekih malih lokalnih samouprava tamo praktično nemaju veliki broj zaposlenih ljudi da se iz zarada taj novac nadomesti tamo.
Druga stvar, ako je intencija toga da će se i porez na zarade smanjivati, mi dolazimo u situaciju da će lokalne samouprave ostati bez sredstava. Zato i govorim da bi bilo razumno da postoji jedna ozbiljna analiza, jedna ozbiljna rasprava, da se sagledaju specifičnosti svake lokalne samouprave i da se na osnovu toga donese jedan zakon koji će biti sveobuhvatan, a ne univerzalan, koji će samo praviti kozmetiku, a ne pravi suštinu. Lokalne samouprave su najzdraviji deo ovog društva i one su uz sve ove izazove koji su bili nekoliko puta reagovale i odgovorile vrlo racionalno. To da lokalne samouprave nisu kvalifikovane i nisu stručno trošile novac, postoje institucije koje to kontrolišu, postoji DRI i neko ko krši zakon te odluke može da proveri.
Druga stvar, budžeti lokalnih samoupravama se donose tek po memorandumu Vlade Republike Srbije i svega 10% budžeta lokalnih samouprava one same kreiraju. Znači, nije tačno da lokalne samouprave same mogu da donesu svoje budžete i da o njima potpuno autonomno odlučuju. To je, pre svega, na osnovu memoranduma Vlade Republike Srbije, koji jasno definiše na koji način će se sredstva u lokalu trošiti i zato moraju imati reviziju i dostaviti izveštaje, to je naprosto nemoguće. Tako da vas zaista molim i predlažem, ili da ovo ukinete, ili da odložite, ili naprosto vladajte uredbama, donosite uredbe. Nemojte da pravite kozmetiku ovde kao zakon neki. Donesite uredbu, uredbom možete da ukinete sve i kraj priče. To je najjednostavnije.