Zahvaljujem.
Poštovani gospodine Ljajiću, poštovana gospođo Mihajlović, u svojoj diskusiji želim da se osvrnem, pre svega, na Zakon o robnim rezervama i da postavim neka pitanja smislenosti donošenje ovog zakona. Da li mi njega donosimo samo zato što nemamo zakon od 1992. godine ili ga donosimo zaista zato što su robne rezerve strateška stvar svake ozbiljne zemlje? Meni se čini da kada pogledamo predlog budžeta za 2014. godinu to nije tako i da su budžetska sredstva koja se predviđaju za robne rezerve vrlo skromna. Mislim da samim tim diskvalifikujemo donošenje ovog zakona i njegovu potpunu primenu.
Ako želimo zaista da vodimo računa o bezbednosti naših građana, onda je elementarni nivo pristojnosti da predvidimo adekvatna sredstva koja su neophodna i za energetsku efikasnost i za životne namirnice i za lekove i za sve ono što svaka ozbiljna zemlja mora da ima na nekom minimumu u određenim situacijama.
Nažalost, budžet koji je predviđen za narednu godinu u to ne uliva poverenje. Mislim da je veoma skroman. Ne vidim kako će se iz tih sredstava obezbediti rezerve gasa ili osnovnih, da kažem, žitarica, a da ne pričam o lekovima ili bilo čemu drugom.
Takođe, za funkcionisanje robnih rezervi je pitanje posle centralizovanja, upravljanja finansijskim sredstvima i realizacijom i od prodaje proizvoda koji se nalaze u robnim rezervama, dolazak sredstava u budžet Republike Srbije, kako robne rezerve mogu da rade na jedan efikasan način ukoliko oni nemaju sopstveni račun, nemaju sopstveni prihod i nemaju sredstva koja se nalaze u njima.
Da li je to moguće da nema poverenja između robnih rezervi i Vlade Republike Srbije? Time opet dolazimo u jednu situaciju, kao što je Zakon o javnim nabavkama, danas pričamo o 370 miliona evra uštede u javnim nabavkama. Da li su to uštede ili su to projekti koji se nisu realizovali? Ako su to uštede, gospodine Ljajiću, onda sa tih 370 miliona evra imate sredstva sa kojima možete da nadomestite da imate adekvatan budžet robnih rezervi u narednoj godini.
Na neki način bi morali o tome da povedete računa i da robne rezerve nemaju jedan licemeran odnos prema našim građanima i prema ljudima koji se bave proizvodnjom. Ako robne rezerve intervenišu samo onda kada su cene osnovnih poljoprivrednih proizvoda na visokom nivou, a kada su na niskom nivou nemamo tu intervenciju i nemamo otkup za potrebe da bi očuvali sopstvenu proizvodnju, onda je to pitanje smisla postojanja robnih rezervi.
Morali bi sa više pažnje da raspravljamo o ovome. Ne možemo kada imamo višak proizvoda reći da je to berzanska roba, a kada imamo manjak, da tada čuvamo standard naših građana i da tada zatvaramo granice za izvoz proizvoda. To su neke
stvari sa kojima bi morali u nekom trenutku da budemo iskreni sami prema sebi i da na neki način donesemo neke zakone koji su primenljivi. Ovaj zakon ovakvim odnosom neće moći da bude primenljiv.
Druga stvar, u jednom od članova zakona se predviđa izgradnja skladišnih kapaciteta. Preporučio bih vam da prvo sednete sa gospodinom Radulovićem, ministrom privrede, da napravite jedan katastar, jednu bazu podataka o tome šta se nalazi od imovine u Fondu za razvoj, u Agenciji za privatizaciju, u preduzećima u restrukturiranju, šta postoji od skladišnih kapaciteta koji su opterećeni hipotekama i kojima je država glavni poverilac. Prvo uradite to, vidite šta postoji tamo kao resurs, da li se ta skladišta mogu pretvoriti u javna skladišta i da li time možete doći u situaciju da prestanemo da pretvaramo poljoprivredno zemljište u građevinsko zemljište. To je jedan odgovoran odnos prema nama samima.
Siguran sam kada bi danas napravili samo analizu preduzeća u restrukturiranju, da postoje ogromni skladišni kapaciteti koji su potpuno dovoljni za ovaj posao o kojem mi danas ovde razgovaramo. Ali, morate o tome da razgovarate unutar Vlade. Najlakše je da kažemo – ta sredstva će se naći u budžetu Republike Srbije i mi ćemo finansirati opremanje skladišta iz budžeta Republike Srbije, ili ćemo doći do sredstava na takav način što ćemo povećati neke cene na neke energente ili na neki način ubrati taj prihod od građana ili od licenci, što je rekla gospođa ministarka.
Hajde da pokušamo da sagledamo šta su postojeći resursi, koji postoje u našoj zemlji. Mi smo imali zemlju koja je bila mnogo veća od ove sada. Ne sećam se da smo u periodu kada je to bila zemlja koja je imala više od 20 miliona stanovnika imali nedostatak skladišnih kapaciteta. Pored toga, u prethodnom periodu je bio jedan ogroman investicioni ciklus u skladišne kapacitete. Imate novoizgrađenih skladišnih kapaciteta širom Srbije. Da li je iko to sagledao?
Druga stvar koja se postavlja kao pitanje, nije samo da li su ti infrastrukturni objekti opremljeni na adekvatan način, šta je sa kontrolom kvaliteta proizvoda koji ulaze u te skladišne kapacitete? Da li su dovoljni ti standardi koje do sada kontrolišemo? Da li je dovoljno da imamo samo osnovnu analizu žitarica koje se tamo nalaze, gde merimo hektolitar, vlagu itd? Da li postoji neko klasiranje koje može da zadovolji minimum nekih standarda koji se danas dešavaju u zemljama u okruženju? Da li naše kulture žitarica treba da budu samo te koje će zadovoljiti osnovne parametre, a onda ćemo aditivima poboljšavati i dovoditi ih u situaciju da proizvodimo brašno ili već ne znam šta već drugo?
Šta je sa lekovima? Da li je to zbog Zakona o javnim nabavkama, da li je zbog neadekvatnog odnosa robnih rezervi, nemamo osnovnih lekova. Na VMA danas ne možete da dođete u situaciju da radite presađivanje koštane srži jer nema vakcina koje treba da prime donori. Mi smo kao zemlja ušli u program presađivanja koštane srži, uštedeli ogromna sredstva i ljudima i državi, a nismo u stanju da nabavimo vakcine kojima će se pacijentima koji tamo čekaju presaditi koštanu srž. To traje osam ili devet meseci, na VMA, zbog toga što je neko u nekom trenutku odlučio da sve bude centralizovano i da se sva sredstva nađu u budžetu.
Kakvo je nepoverenje prema institucijama koje postoje u ovoj zemlji? Zašto neko ne veruje robnim rezervama? Zašto neko ne veruje VMA? Zašto mora sve da bude u budžetu Republike Srbije? Zašto ne postoje nezavisne institucije koje taj posao rade na jedan odgovoran način? Bože moj, postoji Krivični zakon, pa ako neko to krši, taj će odgovarati, ići na mesto gde je to neophodno. Ali, takav strah od samih sebe blokira život.
Otkup robnih rezervi je danas neka investicija države u neku novu proizvodnju. Nije to samo puko ispunjavanje forme da mi imamo neke kilograme na stanju. Kolike su zalihe gasa, gospođo Mihajlović, za našu zemlju? Da li smo mi u stanju da izdržimo sutra u slučaju nekog spora oko gasnog aranžmana, da izdržimo tri dana bez isporuke gasa, da nemamo grejanje? To su preozbiljne stvari. Robne rezerve su strateška nacionalna stvar i ne smemo dopustiti da to bude puka forma. Mi sa ovim zakonom pokušavamo da ispunimo puku formu, a u budžetu za narednu godinu predviđamo smešna sredstva kojima ćemo obezbediti funkcionisanje robnih rezervi. Pričamo o dugoročnom planu funkcionisanja robnih rezervi.
Pa, ako je dugoročni plan, onda očekujemo da ćemo u tri, pet ili deset godina imati jedno stabilno funkcionisanje robnih rezervi. Ako krećemo od toga da u odnosu na prethodnu godinu smanjujemo za više od 50% iznos sredstava koji je namenjen robnim rezervama, onda mi negde nismo na istim pozicijama i ne razmišljamo dobronamerno, pre svega, o sopstvenim građanima.
Mislim da nivo odgovornosti unutar Vlade Republike Srbije, unutar parlamenta mora biti mnogo veći. Mislim da ste trebali da sednete sa ministrom privrede, sa ministrom finansija, da napravite jednu ozbiljnu analizu šta je to što postoji kao resurs, da napravite jedan katastar, da ne kažem informacioni sistem postojećeg, da iz toga izvučete neke zaključke i da kažete – da, mi imamo to, nedostaje nam to, a mi kažemo - Vlada će svojom uredbom doneti odluku koliko ćemo kupiti, kada ćemo prodati i na koji način će se to desiti.
Druga stvar, priča oko zloupotrebe iz robnih rezervi, pa, gospodo, da li je to zloupotreba ili je to bilo priprema za novu sezonu otkupa poljoprivrednih proizvoda, to su sada već pitanja politike. Da li je to neko uradio uz saglasnost Direkcije ili je uradio bez saglasnosti Direkcije, to su isto stvari koje treba razdvojiti. Pitanje je da li mi na današnji dan imamo te zalihe na stanju, da li imamo dovoljne količine pšenice, da li imamo dovoljne količine kukuruza, soje, da ne kažem svega drugog?
Naprosto, to neko larmanje u javnosti kojim se pokušava stvoriti prividno neka briga o stanju robnih rezervi, a onda u narednoj godini smanjiti za više od 60% budžet za robne rezerve, to je u najmanju ruku neodgovorno. Zato mislim da bi ovaj zakonski predlog trebalo doraditi, pre svega usaglasiti ga sa ova dva ministarstva o kojima sam pričao, i sa Ministarstvom finansija i sa Ministarstvom privrede, videti šta se nalazi tamo od resursa i onda pričati o tome šta ćemo graditi od skladišta.
Danas u svakom selu imate napuštenu pumpu koju Naftna industrija Srbije iz ekonomske opravdanosti više neće da koristi, ali podsticaj u gorivu koji dobijaju poljoprivredni proizvođači se dele u centru grada, po nekoliko hiljada litara ljudi preuzimaju, blokirajući saobraćaj, jer neko ne može da razmišlja o tome da postoje neki resursi gde se takve stvari mogu uraditi.
Znači, mnogo više pažnje u ovome treba nego što je to samo puka forma koju treba da ispunimo i da imamo zakon. Zakon je sam po sebi nešto što usvajamo ne zbog EU, nego zbog nas samih koji ovde živimo, ali održivost tog zakona zavisi od svega onog drugog što treba da ga prati. Ako toga nema, ovaj zakon će biti neprimenjiv. Zahvaljujem se.