Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, vratiću se na vaš odgovor, gospodine ministre, koji ste dali gospođi Vesni Pešić oko prenormiranosti ovog zakona.
Naša kritika kada govorimo o prenormiranosti, nas iz LDP-a, ne ide u pravcu nadležnosti nacionalnih saveta. Mi smo u načelnoj raspravi rekli da ćemo podržati ovaj zakon upravo iz tog razloga što se ovim zakonom tačno definišu nadležnosti budućih nacionalnih saveta, način finansiranje i način izbora. Naše kritike idu upravo ka načinu izbora prenormiranosti, u tom dijelu.
Malopre u odgovoru Vesne Pašić vi ste rekli da ovaj zakon definiše nadležnosti nacionalnih saveta u jednom dijelu, posle čega idu nadležnosti državnih organa.
Po predlogu ovog zakona vi kažete da mi, pripadnici nacionalnih manjina, koji smo članovi stranaka koje nisu stranke nacionalnih manjina, možemo da učestvujemo u vršenju svih državnih funkcija u ovom drugom nivou, kao članovi tih stranaka, a ako hoćemo da vršimo nadležnosti nacionalnih saveta, onda moramo da idemo da se kandidujemo kao grupe građana, kao pripadnici nekih fiktivnih udruženja, da idemo da registrujemo neka fiktivna udruženja, kako bi mogli da učestvujemo na tim izborima.
Argumentacija koju koristite kada odgovarate poslanicima SRS i argumentacija koju koristite kada odgovarate na naše kritike je suprotstavljena. Upravo ono o čemu ste vi sada govorili gospodinu Krasiću mi vama govorimo kada branimo naše amandmane. Ne možete zabraniti ovim predlogom zakona da se pripadnici nacionalnih manjina, koji su članovi drugih stranka, kandiduju na tim izborima kao pripadnici tih stranaka.
U obrazloženju amandmana koji smo mi dali, vi kažete da ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savete njihovi predloženi kandidati političkim sredstvima odgovorno, iskusno pristupiti očuvanju, unapređenju i zaštiti nacionalnih manjina. Ko to može da kaže?
Koja je to norma, koji je to aparat koji to može da utvrdi? Još kažete - da li će postupati u skladu sa statutom i programom stranke koja ih je kandidovala? Pa šta.
U ovome što ste vi odgovorili kažete da stranke koje u svom predznaku nemaju naziv jedne nacionalne manjine apsolutno ne mogu da zastupaju interese nacionalnih manjina. Tako piše u ovom odgovoru. Ovo je nedopustiv odgovor.
Ovaj odgovor možda još više vrijeđa nas pripadnike nacionalnih manjina koji smo članovi drugih stranaka, jer mi koji smo ušli u politiku kroz građanske stranke, npr. lično kroz LDP, zastupam između ostalog i interese moje nacionalne manjine kroz LDP.
LDP je dobila jedan određeni broj glasova i pripadnika nacionalnih manjina, pa nisu ti pripadnici nacionalnih manjina glasali za LDP samo zbog ekonomskog programa, pa ako hoćemo da govorimo o pravima nacionalnih manjina, onda ćemo da glasamo za neku drugu nacionalnu stranku. To je nedopustivo.
Dobro ste vi primijetili, gospodine ministre, ovo nije pravno pitanje, ovo je političko pitanje. Ovim zakonom vi želite da betonirate jednu političku, odnosno nacionalnu elitu nacionalnih manjina.
To je problem ovog zakona, što mi potenciramo, jer isto kao što se zalažemo da na nivou države Srbije postoji višestranačje, višestranački izbori, to tražimo da i u okviru ovih nacionalnih saveta postoje višestranački izbori.
Zamislite, kažete neku malu nacionalnu manjinu koja ima samo jednu stranku. Šta onda imamo? Imamo izbore gde učestvuje jedna stranka i neka udruženja građana. To je nedopustivo, gospodine ministre. O tome morate da vodite računa, jer predlogom ovih zakona vi stvarate manjinu u okviru manjine.
Kada se usvoji ovakav predlog zakona, faktički, ja i moje kolege iz stranaka koji nismo pripadnici stranaka nacionalnih manjina ćemo postati dvostruke manjine, manjine i po Ustavu, ali i manjine u okviru naših manjina, po ovom zakonu.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je podnijela amandman na član 32, koji se malo razlikuje od amandmana o kome su moje kolege maloprije govorile.
Našim amandmanom menja se član 32. tako da glasi: Za člana nacionalnog saveta može biti biran pripadnik nacionalne manjine koji ispunjava uslove iz člana 31. ovog zakona i ne obavlja funkciju narodnog poslanika, člana Vlade, predsednika opštine, gradonačelnika, odbornika, sudiju, tužioca ili sudije Ustavnog suda.
Pomoću ovog amandmana smo želeli da ukažemo da nije jasno da li ovaj zakon ili nacionalni sveti podležu Zakonu o sukobu interesa, da li nacionalni saveti takođe podležu Zakonu o dostupnosti informacija.
Odgovor koji ste dali na ovaj amandman, koji je isti kao odgovor na amandman gospodina Martinovića, uvredljiv je za same nacionalne manjine, jer kažete – manjinskim zajednicama koje broje mali broj pripadnika može se desiti da se ne bi moglo obezbediti za punovažan rad nacionalnog sveta dovoljan broj ljudi koji su zainteresovani itd.
Predlogom ovog zakona ste predvideli da nacionalne manjine koje imaju 10.000 pripadnika imaju nacionalni savet od 15 članova. Ne mogu da verujem da u nacionalnim savetima neka nacionalna manjina, kao što ste malopre govorili, gospodine Čipliću, ima 5.000 pripadnika, ne može da nađe svojih 15 pripadnika, koji nisu ni narodni poslanici, ni odbornici, ne obavljaju tu zakonodavnu vlast, ne obavljaju izvršnu ni sudsku vlast, da budu članovi nacionalnog sveta.
Ovaj član, kako ste ga definisali, imao bi smisla ako biste prihvatili naš amandman na član 70. koji govori o izboru nacionalnih saveta. Ako prihvatite ovaj naš amandman, onda apsolutno ima smisla vaš predlog izbora članova nacionalnih saveta u članu 70, jer ne možemo dozvoliti da nacionalni saveti ostaju geta pojedinih političkih stranaka, odnosno nacionalni saveti nacionalnih manjina treba da pokažu apsolutnu demokratičnost i u te nacionalne savete treba da uđe široka lepeza pripadnika nacionalnih manjina.
Znači, ne može nacionalne manjine da predstavlja samo politička elita, bila ona ministarska, poslanička, odbornička ili bilo koja druga. Izuzetno je važno da znamo taj odgovor - da li nacionalni savjeti podliježu Zakonu o sukobu interesa? To je suštinsko pitanje, odnosno suštinsko pitanje je odgovor na ovaj naš amandman.
Zbog toga smo mi postavili ovo pitanje, jer šta se dešava ako je predsednik nacionalnog saveta neke nacionalne manjine ujedno i ministar u nekoj budućoj vladi za ljudska i manjinska prava, i on sam određuje raspodelu sredstava; ili je na primer gradonačelnik, ili predsednik opštine, a ujedno i predsednik nacionalnog saveta neke nacionalne manjine? Mislim da tu možemo doći u sukob interesa i zbog toga smo mi dali ovaj amandman.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stigli smo po nama iz LDP do glavnog člana ovog predloga zakona, odnosno člana koji po nama najviše smeta u cijeloj koncepciji ovog zakona, a to je član 70. Za razliku od gospodina Kišmartona, mi smo stavili amandman gde dopuštamo političkim organizacijama da predlažu kandidate za članove nacionalnih savjeta. Znači, da ne ograničimo samo na političke organizacije nacionalnih manjina.
Sada se vraćamo na onu priču koju smo vam pričali danas prije podne o objašnjenju koje smo dobili od Vlade Republike Srbije – zašto se ovaj amandman ne prihvata. Tu se kaže – ne postoji ratio legis da političke organizacije koje u svom nazivu nemaju predznak jedne nacionalne manjine, ili statutom nisu određene kao političke organizacije koje okupljaju ili deluju u interesu pripadnika nacionalne manjine, predlažu izborne liste.
Ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savjete njihovi predloženi kandidati političkim sredstvima, odgovorno i iskusno pristupiti očuvanju, unapređenju i zaštiti nacionalnih manjina, ako moraju da postupaju u skladu sa statutom i programima stranke koja ih je kandidovala, a u kojima se ne spominju prava nacionalnih manjina.
Smatram, kao prvo, da je i ovaj sam član ovog zakona diskriminatorski, naročito ako se uporedi sa ovim obrazloženjem koje je Vlada nama uputila, jer se postavlja pitanje – koji je to interes nacionalnih manjina koji stranke koje u svom predznaku, nazivu, nemaju nacionalne manjine, ne zadovoljava? Takođe se ovde postavlja pitanje – koje su to garancije, koje garancije imaju pojedini pripadnici nacionalnih manjina, koji su članovi stranaka koje u svom predznaku nemaju nacionalnu manjinu, da će odgovorno da obavljaju funkciju za koju su izabrane, bilo da su to funkcije odbornika, narodnih poslanika, ministara i bilo koje druge državne funkcije?
Na ovaj način što ste rekli dajete jednu pogrešnu poruku šaljete građanima Srbije, građanima pripadnicima nacionalnih manjina, koji su glasali za druge stranke, koje nisu po svom nazivu stranke nacionalnih manjina. Ovo je diskriminacija. Ovo je i kršenje Ustava.
Ponovo dolazimo u situaciju da mi koji smo najviše bili protiv ovog ovakvog Ustava, branimo Ustav od vas koji ste ga pisali i učestvovali u donošenju ovog ustava, jer ste vi danas, gospodine ministre, u prijepodnevnoj raspravi rekli – politički element je prirodan, kao što je bio i do sada, osim da kažemo, što je nemoguće, jer bi bilo kršenje Ustava – da je zabranjeno da političke stranke imaju svoje kandidate za nacionalne savete. Onda bi mogli da se složimo da u principu političke stranke neće moći da kandiduju, ali bi se isto tako složili da kroz grupe građana političke stranke bi to učinile.
Šta vi kažete? Ako pripadnici nacionalnih manjina koji pripadaju građanskim strankama, odnosno svim drugim strankama, žele da se kandiduju – mi moramo da trčimo sutra da registrujemo naša udruženja, nevladine organizacije sa nazivom naših političkih stranaka, kako bismo mogli da učestvujemo na ovim izborima?
Zamislite obrnutu situaciju, gospodine ministre, da u izbornim zakonima Republike Srbije stoji jedna takva odredba za stranke nacionalnih manjina ili situaciju da imamo posebne izbore za pojedine segmente društvenog života?
Jer mi ovde imamo izbor za nacionalne savjete koji se bave obrazovanjem, kulturom i informisanjem i to pripada, kao što ste rekli, manjinskoj autonomiji i mi to pozdravljamo. Po vama, tu mogu da učestvuju samo stranke nacionalnih manjina, koje u svom predznaku to imaju.
Kada se, na primer, glasa za državni nivo, onda u redu, onda možemo da učestvujemo svi.
Postavlja se jedno pitanje – da li mi, pripadnici nacionalnih manjina, koji pripadamo, to zovem, građanskim strankama, možemo da obavljamo odgovornu funkciju i narodnog poslanika i ministra, upravnih odbora i bilo koju državnu funkciju? Po vama, po obrazloženju koje smo dobili – mi ne bi umeli ili ne bi znali ili smo već špijuni ako obavljamo funkciju člana nacionalnog savjeta.
Mi smo dobri kada treba da glasamo na izborima za republičke, odnosno lokalne izbore, ali ako treba da budemo kandidati naših stranaka na izborima za nacionalne savete, onda nismo dobri, iako moramo i da se potpišemo, i da ispunimo sve te druge uslove.
Postavlja se još jedno pitanje – ako imamo izbore i poseban birački spisak, neposredne izbore, kakav će stav da imaju sve druge stranke ovde sem stranaka nacionalnih manjina u Republici Srbiji? Da li će oni da pozovu birače da se upisuju u taj poseban birački spisak, ako one ne mogu da obezbede svojim članovima da se kandiduju na izborima pod nazivom svoje političke stranke?
Zašto bih ja ili bilo koji pripadnik nacionalne manjine kandidovao se na republičkim izborima, na lokalnim izborima kao pripadnik LDP, a na izborima za nacionalni savet da idem kao pripadnik grupe građana, pošto je neko već uzeo ime grupa građana LDP, pa bi morao neku drugu grupu građana ili neke nevladine organizacije, ili treba možda da neku fiktivnu nevladinu organizaciju, udruženje građana da registrujem, da bih mogao da se kandidujem na izbore?
To je suština, da omogućite svim građanima biračko pravo, što ste objasnili preko posebnog biračkog spiska ako se potpišu, ali svim građanima moramo i da obezbedimo da mogu biti birani. To je suština ovog našeg amandmana.

Gospodine ministre, političke stranke nacionalnih manjina, kao što ste rekli, zaista su dio života jedne nacionalne manjine, ali su i druge stranke isto dio života tih nacionalnih manjina.
Morate mi objasnite koja je to razlika u smislu nacionalnih interesa neke nacionalne manjine gdje stranke nacionalnih manjina koje u svom predznaku imaju to bolje zastupaju interese neke nacionalne manjine od neke građanske stranke, bilo koje druge stranke, zovem mih građanske, ali uopšte stranke koja u svom nazivu nema naziv nacionalne manjine. Koje su to razlike? Koji je to mehanizam? Ko to utvrđuje? To jedino mogu da utvrde birači, samo birači. Ako se slažemo da to utvrđuju birači, onda moramo dopustiti svima ravnopravan način izbora.
Vi ste u nekom od prethodnih članova rekli da se na neposredne izbore za članove nacionalnih saveta primenjuju članovi Zakona o izboru narodnih poslanika itd. Pa tamo se i definiše način finansiranja predizborne kampanje. Grupa građana ''LDP'' nema isti način finansiranja izborne kampanje kao bilo koja druga stranka nacionalnih manjina. To je suština. Znači, suština je da mi nemamo istu početnu tačku kada krenemo da se borimo za glasove naših birača.
Zamislite situaciju da se u isto vreme održavaju republički izbori i izbori za nacionalne savjete i pripadnici nacionalnih manjina koji ne pripadaju strankama nacionalnih manjina moraju da objašnjavaju svojim biračima zašto su na jednoj listi za republičke izbore, zašto su za izbore nacionalnih saveta na drugoj listi, odnosno ako pričamo o kulturi, obrazovanju i jeziku, onda ću bolje da zastupam vaše interese kao grupa građana, a ako pričamo o ekonomiji, diplomatiji i ostalo, onda ću bolje da zastupam vaše interese kao pripadnik stranke kojoj pripadam.
Još nešto, pročitaću vam sad samo jedan dio programa LDP, ali mislim da je to manje-više u programima svih političkih stranaka, i vi da mi kažete šta ovde ne zastupa interese nacionalnih manjina.
„Bošnjacima, Mađarima, Albancima i drugim pripadnicima nacionalnih manjina LDP želi da omogući da u okvirima društva čiji su ravnopravni građani utiču na svoj život u većoj mjeri i efikasnije nego što je to slučaj danas. Proces dezintegracije naše zemlje time neće biti ubrzan, već konačno zaustavljen, zato što je to pravi način da građani mogu pozitivno da utiču na svoj život, jer bez obzira na etničku ili vjersku pripadnost, bez obzira na pol ili rasu, na političko opredeljenje, svako rođen u Srbiji, u njoj mora videti i imati veću šansu nego u društvima u okruženju ili bilo gdje u svijetu“.
Zar ova rečenica ne pokazuje da mi zastupamo interese nacionalnih manjina? Šta treba mi još da koristimo u našem statutu i programu? Morate onda tačno da definišete, da kažete koji su to stavovi, članovi koji pokazuju da neka stranka zastupa interese nacionalnih manjina. Ovako ostaje samo na proizvoljnom tumačenju vas ili bilo koga.

Kao što se već čuli, član 114. govori o načinu finansiranja nacionalnih saveta i to smo pohvalili u načelnoj raspravi kada smo govorili o predlogu ovog zakona.
Dali smo jedan amandman koji u zadnjem stavu člana 114. briše ovo – ili nacionalnih manjina čiji jezik u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave. To smo uradili zato što u prethodnom dijelu ove rečenice kaže se: Sredstva iz stava 1. ovog člana, koja se obezbeđuju u budžetu jedinice lokalne samouprave, raspoređuju se u skladu sa odlukom nadležnog organa jedinice lokalne samouprave, nacionalnim savetima koji predstavljaju nacionalne manjine koje u stanovništvu lokalne samouprave dostižu najmanje 10% od ukupnog stanovništva.
Da bi jezik neke nacionalne manjine bio u službenoj upotrebi u lokalnoj samoupravi, neophodno je po Zakonu o lokalnoj samoupravi i Zakonu o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica da tim jezikom govori minimum 15% stanovništva u toj lokalnoj samoupravi. Mislimo da je nepotrebno da stoji i ako uzimamo manji procenat, a to je 10%, tako da je ovo obrazloženje zaista nepotrebno.
Čini mi se kao da ovaj ko je pisao ovo obrazloženje nije pročitao objašnjenje našeg amandmana i nije shvatio šta smo hteli ovim amandmanom da kažemo, jer je nepotrebno da stoji – u službenoj upotrebi jedinica lokalne samouprave jezik ili ako ima 10% stanovništva. To je manja stepenica od 15%, pa smo zato predložili brisanje.

Kratka replika.
Gospodine ministre, ovim amandmanom smo predvideli upravo ono što ste sada rekli, da ostane najmanje 10%, ništa više, da ne stoji "i službena upotreba jezika", samo i najmanje 10% ili da se briše. Ono što ste vi rekli, to smo mi i predvideli ovim amandmanom.

Ovim članom 122. smo predvideli da se pooštre sankcije vezano za zloupotrebu posebnog biračkog spiska i predložili smo to iz dva razlog.
Prvi razlog je, kao što smo i u čuli u današnjoj raspravi kada je rasprava bila u načelu, zbog straha pojedinih pripadnika nacionalnih manjina da budu upisani u poseban birački spisak. Mislimo da svaka zloupotreba tih podataka mora da bude puno strože kažnjena nego kao što je predviđeno, 10.000 do 30.000 dinara, i na taj način dajemo poruku pripadnicima nacionalnih manjina da nećemo dozvoliti da se ti podaci iz posebnog biračkog spiska zloupotrebljavaju.
Jasno mi je iz obrazloženja da se to kosi sa Zakonom o prekršajima i propisanim sankcijama izbornog zakona, a kao što ste već jednom rekli, ovo je poseban zakon. Ako je poseban zakon u smislu definisanja nekih odredbi, možda je trebalo i ova kaznena odredba da bude malo oštrija.
Na kraju ću da iskoristim priliku, pošto je ovo poslednji amandman poslaničke grupe LDP, da pohvalimo trud vašeg Ministarstva na pisanju ovog zakona i samim tim što smo uopšte ovaj zakon dobili, u skupštinskoj proceduri i u danu za glasanje ćemo, bez obzira na neusvojene naše amandmane, da glasamo za ovaj predlog zakona.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 4. Predloga zakona govori o energetskom svojstvu objekta i predložili smo da se briše ovaj član ovog zakona, ne zato što ne smatramo da je energetska efikasnost izuzetno važna u budućnosti u Srbiji i u svetu, nego naprotiv želeli smo da ukažemo na važnost energetske efikasnosti.
Jer predlogom ovog zakona, za razliku od onoga što ste napisali u obrazloženju odbijanja ovog amandmana, uglavnom se govori o uvođenju sertifikata kao neophodnom dokumentu prilikom izgradnje objekta, a mi želimo ovim amandmanom i amandmanom na član 133, koji govori o tehničkoj kontroli, i amandmanom na član 158, koji govori o tehničkom pregledu objekta, da iskažemo važnost ove energetske efikasnosti, odnosno želimo da osobe koje će da vrše tehničku kontrolu projekta i osobe koje će da vrše tehnički pregled objekta imaju veću važnost prilikom ocenjivanja te energetske efikasnosti.
Bojimo se da ovako kako je koncipirana energetska efikasnost dovodi samo do povećanja troškova kod investitora, odnosno kod građana, odnosno da će ovo ostati mrtvo slovo na papiru ovoga zakona. Jer energetska efikasnost nije nijednim podzakonskim aktom, nije nijednim propisom definisana. Mi iz ovoga što imamo ne znamo ko daje taj sertifikat o energetskoj efikasnosti, da li su to mašinski inženjeri koji se bave klimatizacijom i grejanjem, da li su to arhitekte. To je važno da znamo, odnosno ovde je važno da imamo tu tehničku kontrolu i tehnički prijem osobe koji o tome govore da kažu da li je taj objekat izgrađen u skladu sa propisima energetske efikasnosti.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, član 35. ovoga zakona govori o nadležnosti za donošenje planskih dokumenata i, prema Predlogu zakona, prostorni plan Republike Srbije usvaja Narodna skupština Republike Srbije, prostorni plan za pojedine teritorijalne jedinice usvajaju skupštine opština, dok regionalne planove, po predlogu ovog zakona, usvaja Vlada Republike Srbije, osim za grad Beograd i teritoriju AP, što radi skupština grada Beograda, odnosno Skupština AP.
Naš predlog je da se reč "Vlada" zamenjuje rečima "Narodna skupština", jer mislimo da je to u skladu sa Ustavom Srbije i mislimo da je neophodno da se usaglasi. Ako regionalne prostorne planove za Beograd i za AP usvajaju njihove skupštine, sasvim je razumljivo, pošto ne postoji ta regionalna podela Republike Srbije, da prostorne planove ostalih regiona usvaja Narodna skupština Republike Srbije.
Nas u LDP malo čudi objašnjenje na ovaj amandman, gde se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što bi se njegovim prihvatanjem narušio osnovni koncept zakona u pogledu nadležnosti za donošenje planskih dokumenata.
Uopšte nam nije jasno koji je to koncept, da li je to koncept da za pojedine regione usvaja Skupština prostorni plan, dok za druge regione to radi Vlada Republike Srbije, odnosno zašto se ingerencije koje pripadaju zakonodavnim organima Republike Srbije ovim članom Predloga zakona daju izvršnom organu Republike Srbije.

Član 48. govori o konceptu planskog dokumenta i mi iz LDP generalno imamo problem sa predlogom ovog zakona zbog učešća javnosti u procesu donošenja odluka kada govorimo o procesu planiranja, uređenja i gradnje. Mislimo da je to učešće javnosti samo formalno i deklarativnog karaktera.
Predlogom ovog zakona se svodi samo na 30 dana trajanje javne rasprave, kada građani imaju uvid u planska dokumenta, bilo prostorne urbanističke planove, i to u fazi kada su skoro definisani, skoro završeni, i u tom trenutku kada su izmene ili skupe ili gotovo nemoguće.
Zbog toga smo mi ovde predložili jedan amandman koji govori da je neophodno da koncept plana mora sadržati elaborat uslova nadležnih javnih i komunalnih preduzeća na osnovu kojih se plan radi, kao i rezultate terenskog istraživanja i anketa građana koji žive na teritoriji u obuhvatu plana.
Vi ste nama u odgovoru na naš amandman rekli da nema smetnji da koncept plana sadrži, pored ostalog, rezultate terenskog istraživanja i ankete građana koji žive na teritoriji obuhvaćenim planom. Razlika je u konceptu. Mi tražimo da to stoji u zakonu i da to bude zakonska obaveza, a ne da zavisi od dobre volje onih koji prave taj koncept plana.
Takođe, vratio bih se na amandman o kome sam govorio na član 35. koji smo iz LDP predložili, a tiče se donošenja regionalnih prostornih planova odnosno mogućnosti da Narodna skupština Republike Srbije donosi te regionalne prostorne planove za one regione koji nisu Beograd i AP.
Mislimo da to treba da radi Skupština Srbije, da to ne treba da radi Vlada Srbije. Želeo bih da mi ministar odgovori zašto to ne može da se učini, zašto Skupština ne može da donosi odluku o tim regionalnim prostornim planovima.

Ovaj amandman koji smo u ime LDP-a predložili je jedan od retkih amandmana za koji smo unapred znali da ga Vlada neće prihvatiti, ali ovo je bio način da iskažemo naše neslaganje sa konceptom Republičke agencije za prostorno planiranje.
Mi smatramo da je sama ova agencija nepotrebna, odnosno da se Ministarstvu uzimaju neka ovlašćenja koja ono može da vrši, a da ne vrši to sama agencija. Takođe, ovoj agenciji su data prevelika ovlašćenja, ona vrši upravne poslove, radi planove, prihoduje vršenjem poslova iz svoje nadležnosti i sprovodi stručnu kontrolu poslova koje ona sama odradi, odnosno jedna institucija upravlja, daje sama sebi poslove, sprovodi te poslove i vrši kontrolu tih poslova koje sprovodi.
To je po nama neprihvatljivo i nelegitimno rešenje i znali smo da ovaj amandman ne može i Vlada ga neće usvojiti, ali smo hteli na ovaj način, ponavljam, da iskažemo neslaganje sa konceptom postojanja ovakve jedne agencije.

Praktični problem u realizaciji odredbi predloženog člana 102. je vremenski redosled i razdvojenost postupka donošenja rešenja o poništavanju rešenja i oduzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz poseda ranijeg sopstvenika i njegovog zakonskog naslednika i odvojenog postupka utvrđivanja novčanog iznosa koja ta lica treba da vrate.
Ovim amandmanom smo predvideli da novčani iznos naknade primljen za iznos građevinskog zemljišta, naslednik ili raniji sopstvenik je dužan da vrati pre povraćaja tog gradskog građevinskog zemljišta.
Iskoristiću priliku da vam, gospodine ministre, iznesem jedan problem koji, čini mi se, neće biti rešen odredbama ovog zakona, a tiče se opštine Priboj.
Mislim da ste donekle sigurno i upoznati sa situacijom da preko 60% izgrađenog građevinskog zemljišta u opštini Priboj, u naseljenom delu, vlasnik je privredno društvo „FAP“ odnosno korisnik, koji ima ugovore o korišćenju tog zemljišta, a na tom zemljištu se nalaze stambeni objekti, javni objekti, ulice, parkovi, odnosno preko 10.000 stanovnika živi u zgradama i kućama koje se nalaze na zemljištu čiji je korisnik preduzeće „FAP“, koje nije privatizovano.
Postavljam pitanje – šta se dešava u ovoj situaciji, odnosno da li će građani koji imaju stanove na toj teritoriji, na tom zemljištu postati automatski vlasnici tog gradskog građevinskog zemljišta, odnosno šta se dešava sa javnim površinama koje se nalaze na toj teritoriji? Da li to odmah ide u vlasništvo lokalne samouprave ili ostaje u vlasništvu preduzeća „FAP“ dok ne dođe do privatizacije?
Mislim da je to jedini slučaj na teritoriji RS gde je preduzeće vlasnik, odnosno korisnik gotovo celokupnog gradskog građevinskog zemljišta.
Mislim da iz odredbi ovog zakona nije vidljivo kako se rešava taj problem, jer bojimo se da ćemo doći u situaciju da ako se konverzija ne izvrši sada, a dođe do privatizacije firme, da će neki budući vlasnik određivati koliko iznosi naknada za to što se nalazi stan, zgrada ili bilo koji objekat na njegovom zemljištu.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već od samog početka stvaranja zakonske regulative za formiranje nacionalnih savjeta nacionalnih manjina u javnosti su se pojavile polemike o tome da li ti nacionalni saveti će imati pravi legitimitet i relevantni demokratski potencijal da budu reprezentativno tijelo nacionalnih manjina.
Da li će funkcionisati kao svojevrsni manjinski parlament u kome će se, u demokratskom dijalogu, razgovarati o svim problemima važnim za nacionalnu manjinu koju taj nacionalni savjet predstavlja i da li će ukazivati na te probleme i pokušati da ih riješava u saradnji sa predstavnicima vlasti.
Ova polemika se vodila zbog tri problema koji su uočeni u zakonu po kome su formirani prvi nacionalni savjeti. Prvo je bio sporan način izbora nacionalnog savjeta odnosno taj elektorski sistem, odnosno zato što je bio zanemaren taj neposredan izbor nacionalnih savjeta. Drugo, polemika jeste vođenja zbog načina finansiranja nacionalnih savjeta i treći je bio problem što nisu bile poznate ili kompetencije tih nacionalnih saveta u pojedinim trenucima nisu bile jasno definisane.
Predlog zakona o kome danas govorimo rešava ova tri problema, po nama iz LDP na relativno dobar način, i mi ćemo podržati Predlog ovog zakona, iako ćemo da iznesemo neke kritike. Predložili smo šest amandmana želeći da poboljšamo ovu verziju ovog predloga zakona.
Naše kritike prevashodno će da idu u pravcu budućeg djelovanja nacionalnih savjeta. Mi smo svedoci da u Srbiji postoji, kao što ste vi u obrazloženju ovog zakona rekli, veliki broj dokumenata i zakonskih predloga koji govore o pravima nacionalnih manjina. Međutim, zato što ne postoji način sprovođenja tih odredbi, stiče se utisak sa nacionalne manjine imaju prava na papiru, dok u stvarnom životu teško ili veoma rijetko to mogu da dožive.
Primjer je službena upotreba jezika nacionalnih manjina. Opštine i druge institucije koje ne poštuju Ustav Republike Srbije, ne poštuju Zakon o lokalnoj samoupravi, ne poštuju Zakon o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica, upravo kad govore o službenoj upotrebi manjinskih jezika, a ne postoji nikakva zakonska mogućnost da se te lokalne samouprave ili državni organi natjeraju da ispoštuju ustavnu i zakonsku odredbu.
Nacionalni savjeti, nažalost, u proteklom vremenu nikako nisu opravdavali očekivanja. Savjeti su, nažalost, postali produžena ruka bilo vlasti bilo neki pojedinih političkih stranaka koje predstavljaju nacionalne manjine.
Bojimo se da su u prethodnom periodu, a nadamo se da se neće u budućnosti nacionalni savjeti i ta manjinska politika svesti na neku begovsku politiku, odnosno na politiku vođenja samo manjinskih prava unutar jedne političke stranke ili elite koja sebe doživljava kao nacionalnu, odnosno manjinsku elitu.
Zbog svega toga mi smo, analizirajući ovaj predlog zakona, uočili neke nedostatke o kojima bi trebalo da povedemo računa svi zajedno i da nađemo mogućnost da to izmjenimo.
Prva i najvažnija kritika ovog predloga zakona tiče se čl. 70, 73. i 100, koji govori o izboru nacionalnih savjeta, odnosno načinu izbora. Ovde se u članu 70. kaže: "Izborne liste mogu, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, predlagati grupa birača upisanih u poseban birački spisak odgovarajuće nacionalne manjine, odnosno organizacije, udruženja građana, kao i političke organizacije nacionalne manjine". Slično o tome govore i članovi 73. i 100. ovog predloga zakona.
Šta to znači? To znači diskriminaciju svih nas pripadnika nacionalnih manjina koji pripadamo građanskim strankama, jer po Predlogu ovog zakona ne možemo da učestvujemo u izborima za nacionalni savet, odnosno i ako možemo da učestvujemo, moramo da se švercujemo preko grupe građana, neke nevladine organizacije, a ne možemo da izađemo sa listom one političke stranke kojoj mi pripadamo.
Na ovaj način to nije samo diskriminacija osoba koje se članovi stranaka građanske orijentacije, to je diskriminacija svih birača pripadnika nacionalnih manjina koji glasaju za stranke koje nisu stranke nacionalnih manjina.
LDP smatra da ako neko ne može da bude veći patriota u Srbiji samo zato što ima određeno ime i prezime od nas koji nemamo slično ime i prezime, isto tako smatramo da ne mogu pripadnici nacionalnih manjina koji su članovi nacionalnih stranaka da imaju ekskluzivno pravo zastupanja nacionalnih interesa određene nacionalne manjine.
Jer biti građanin ne znači ne biti pripadnik svoje nacionalne manjine, ne znači odeći se vjere i nacije, ne znači ne biti Bošnjak, Srbin, Mađar, Hrvat, Albanac itd. Naprotiv, biti građanin znači biti sve ovo, a politička pripadnost znači samo pripadnost nekim političkim idejama i način ostvarivanja tih političkih ideja.
Zaista, za nas iz LDP je neprihvatljivo da građani na izborima, bilo lokalnim, bilo republičkim, bilo predsedničkim, glasaju za određene političke partije građanske orijentacije, a da kada treba da glasaju za nacionalne savete imaju to zakonsko ograničenje, odnosno ti građani na republičkim izborima glasaju za politiku LDP ili nekih drugih građanskih stranaka, a kada treba da glasaju o svojoj kulturnoj, obrazovnoj autonomiji moraju da glasaju za pripadnike stranaka koji pripadaju strankama nacionalnih manjina.
Mi smo tu predložili amandman koji omogućava da svi pripadnici nacionalnih manjina, bez obzira na njihovu stranačku pripadnost, mogu da učestvuju na izborima, da budu birani.
Naravna stvar, kada govorimo o izboru i organima nacionalnih saveta mi smo podneli još jedan amandmana koji govori o sukobu interesa, jer ovim Predlogom zakona o nacionalnim savjetima nije definisan sukob interesa u punom smislu te reči. Imamo samo jedan član koji govori da članovi nacionalnog savjeta, odnosno predsednik ne može da bude sudija, sudija Ustavnog suda ili tužilac, ali mi smo mišljenja da se i za nacionalne savjete mora apsolutno primeniti - zakon o sukobu interesa, jer ne mogu da dopustim da samo jedna određena "elita" mogu da budu i poslanici, i ministri, i predsednici opština i da budu članovi nacionalnih savjeta.
Mislim da pripadnici nacionalnih manjina, veliki broj njih postoje koji nisu članovi bilo koje stranke, a ovako definisan predlog izbora nacionalnih saveta bojim se da uvodi još jedan partijski organ u funkcionisanje države.
Mi od toga moramo da pobjegnemo, odnosno mi moramo da stvorimo takve organe koji će zaista da predstavljaju pravu sliku pojedinih nacionalnih manjina. Pripadnici nacionalnih manjina nisu samo oni pripadnici koji pripadaju određenim političkim strankama, a naročito strankama nacionalnih manjina.
Takođe, ako govorimo o ovom zakonu, videćete da se u članu 9, tačka 6) u jednom delu kosi sa članom 2. stav 2. U članu 9. tačka 6), između ostalog se kaže - osniva ustanove, udruženja, fondacije, privredna društva u oblastima kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma i u drugim oblastima za očuvanje integriteta nacionalne manjine. Dok se članom 2. stav 2. kaže - nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma. Znači, nema "i drugih oblasti".
Kada govorimo o nadležnosti nacionalnih saveta, vezano za kulturu, za obrazovanje, za obaveštavanje i za službenu upotrebu jezika, član 14. tačka 10), član 17. tačka 10), član 20. tačka 3) daju neke suprotne odrednice.
Tako član 14. u tački 10) kaže - da nacionalni savet, u skladu sa zakonom u oblasti obrazovanja, daje mišljenje o postupku raspodele sredstava iz budžeta Republike, AP, lokalne samouprave itd. Dalje član 17, koji govori o oblasti kulture, u tački 10) kaže - daje predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa iz budžeta Republike, AP ili jedinice lokalne samouprave. Takođe i član 20. tačka 3), koji govori o nadležnosti u oblasti obaveštavanja, kaže - da nacionalni savet daje predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa.
Mišljenja smo da nacionalni savjeti mogu da daju samo mišljenje. Ne mogu nacionalni saveti da daju predloge ako se radi o javnom konkursu.
Takođe, ovde u članu 17. tačka 10), daje predlog za raspodelu sredstava ''i udruženjima nacionalne manjine u oblasti kulture''. Mislim da ovde treba da stoji jedna opšta odredba - udruženjima u oblasti kulture koja se bave manjinskim pravima, odnosno promovišu kulturu nacionalnih manjina, jer ne smijemo reći one institucije, odnosno one nevladine organizacije, one organizacije koje ne pripadaju usko nacionalnoj manjini, da samo one mogu da imaju ta sredstva.
Takođe, ako govorimo o članu 28, gospodine ministre maloprije ste vi rekli, 2. stav člana 28. je nepotreban, koji govori - da će se nacionalne manjine same opredeliti kojem će od ova dva načina dati prioritet. To govori o načinu izbora nacionalnih savjeta jer ovamo je jasno definisano kada se koristi elektorski i kada se koristi neposredni sistem, tako da smatramo da je ovaj stav nepotreban.
Kada govorimo o članu 38, obavezama sredstava javnih informisanja da prate izbore nacionalnih saveta, ponovo se vraćamo na situaciju - da stranke nacionalnih manjina koje mogu po ovome učestvovati, biće privilegovane u odnosu na druge organizacije i grupe građana, zbog samog svog organizacionog delovanja i sredstava koja oni mogu da koriste u toj izbornoj kampanji, da je tako nazovemo.
Član 114. ovog predloga zakona, koji govori o obavezi lokalne samouprave da finansira rad nacionalnih savjeta, u svom zadnjem stavu govori - da lokalne samouprave u kojima pripadnici nacionalnih manjina dostižu najmanje 10% ukupnog stanovništva, da te lokalne samouprave finansiraju nacionalne savjete tih nacionalnih manjina, ili nacionalnih manjina čiji je jezik u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave.
Smatramo da je nepotrebno da stoji ovo "ili nacionalnih manjina čiji je jezik u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave", zbog zakonskog ograničenja koje govori da je u službenoj upotrebi u opštinama, odnosno u jedinicama lokalne samouprave manjinski jezik ako se po zadnjem popisu 15% stanovništva izjasnilo da govori tim jezikom.
Tako smatram da je ova odredba veća, odnosno da ne treba da zadržimo ovu odredbu koja govori o 10% pripadnika nacionalne manjine.
Finansiranje nacionalnih savjeta je ovim zakonom dosta dobro regulisano. Međutim, mi imamo jednu načelnu primedbu, iako je ovde definisano koliko, na primer, lokalne samouprave izdvajaju za rad nacionalnih saveta, da se formira budžetski fond nacionalnih savjeta i ostalo, mislim da je trebalo da se definišu i odnosi - kako da se troše ta sredstva iz tog budžetskog fonda, jer ovde postoje neki kriterijumi, ali smatram da bi to trebalo možda procentualno da se odredi, odnosno sredstva koja nacionalni saveti dobijaju za svoj rad ne koriste se samo za zaposlene, jer nacionalni savjeti treba prevashodno da rade na promociji kulture, obrazovanja i službene upotrebe jezika i informisanja.
Tu treba da se da prednost u finansiranju tih projekata u odnosu na sam način funkcionisanja tog nacionalnog sistema.
Takođe, ovde imamo jedan veliki problem, maloprije ste i vi gospodine ministre isto govorili o tom posebnom biračkom spisku. Taj problem posebnog biračkog spiska imaće pripadnici nacionalnih manjina, naročito pripadnici nacionalnih manjina koji su manjine u svojim lokalnim samoupravama zbog straha da se ti birački spiskovi mogu zloupotrebiti i mislim da u narednom periodu država, državni organi treba da urade više na informisanju o onome što ste vi maloprije govorili o tom posebnom biračkom spisku.
Mi smo takođe predvideli jedan amandman u dijelu kaznenih odredbi, koji povećava novčani iznos kazne za zloupotrebu podataka koji se nalaze u tom posebnom biračkom spisku. Jer, ponavljam, ne smijemo zaboraviti strah pojedinih pripadnika nacionalnih manjina od zloupotrebe tih podataka sa posebnog biračkog spiska.
To za posledicu može imati da relativno mali broj pripadnika nacionalnih manjina odluči da se prijavi na taj poseban birački spisak, a manji broj pripadnika nacionalnih manjina koji se odluče da se prijave za taj poseban birački spisak može da dovede da mi nemamo reprezentativno tijelo te nacionalne manjine, odnosno nacionalni savjet te nacionalne manjine.
Nama svima, i Ministarstvu i pripadnicima nacionalnih manjina, treba da bude cilj da što više pripadnika nacionalnih manjina se prijavi za taj poseban birački spisak, kako bi imali što demokratičniji ili i bolji izbor, odnosno da bi imali što reprezentativnije tijelo tih nacionalnih savjeta.
Takođe, kada govorimo ovde o elektorskom sistemu izbora, imamo član 101. tačka 5) koji je malo nerazumljiv. Ovde se kaže da pismenu ispravu o odluci skupštine organizacije ili udruženja nacionalne manjine kojoj je odrađeno za elektora nacionalne manjine.
Ako organizacija neke nacionalne manjine predloži nekog čoveka za elektora, da li on isto mora da prikupi tih 100 potpisa, ovaj član je malo nedefinisan po tom osnovu, ili je dovoljan samo statut i predlog te organizacije da neka osoba bude elektor u budućoj toj elektorskoj skupštini?
Na kraju, ponoviću stav LDP da ćemo podržati ovaj predlog zakona. Nadamo se da ćete uvažiti amandmane koje smo mi predložili, naročito ovaj amandman koji omogućuje i pripadnicima nacionalnih manjina koji nisu članovi nacionalnih stranaka da učestvuju na ovim izborima.
Na kraju samom, ne smemo dozvoliti mi iz Liberalno-demokratske partije naročito, da u tekstu ovog predloga zakona imamo klicu diskriminacije, kao što imamo klicu diskriminacije u samom Ustavu Republike Srbije.

Gospodine ministre, zaista podržavam vaš napor da u sistem izbora nacionalnih savjeta uključite sve moguće institucije nacionalnih manjina, bilo da su to udruženja građana, političke stranke nacionalnih manjina, ali ne smijemo zaboraviti da na taj način Predlogom ovog zakona guramo pripadnike nacionalnih manjina koji nisu pripadnici nacionalnih stranaka van tog sistema.
To je problem ovog predloga zakona o kome smo govorili. Na ovaj način Predlogom ovog zakona, Nacrtom zakona o lokalnim izborima koji je gospodin ministar Marković predstavljao, dolazimo u situaciju da država kaže pripadnicima nacionalnih manjina: ako hoće politički da se organizuju, odnosno ako će da se bave politikom neka idu u nacionalne stranke; za vas nema mjesta u građanskim strankama, jer ste na taj način diskriminisani. To je problem o kojem mi govorimo.
Zaista, LDP vidi stranke nacionalnih manjina kao svoje partnere, prirodne partnere. Ali, ne smijemo dozvoliti da bilo koji zakonski predlog stvara mogućnost diskriminacije, odnosno ne mogu isto da dozvolim, možda će sada to da kaže, ali to je u suprotnosti sa mojim mišljenjem, da samo stranke nacionalnih manjina mogu da kažu šta su interesi pojedine nacionalne manjine.
Interese nacionalne manjine zastupaju one stranke koje dobiju glasove te nacionalne manjine na izborima, to je suština. Nemojmo da mi diskriminišemo sve pripadnike nacionalnih manjina koji pripadaju građanskim strankama, jer mi hoćemo na tim izborima da pokažemo ko je zastupnik interesa nacionalnih manjina i u kom odnosu.
Jer na ovaj način stranke nacionalnih manjina mogu da iskoriste sve svoje potencijale za dobijanje glasova, a mi npr. iz LDP moramo da idemo kao grupa građana i da objašnjavamo našim biračima zašto idemo kao grupa građana kada se biraju članovi nacionalnog savjeta, a zašto idemo kao pripadnici stranke ako se glasa za odbornike, poslanike ili bilo koji drugi izbor koji definiše Ustav Republike Srbije.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, član 40. ovog zakona, kao što smo već čuli, odnosi se na obavezu oblasne asocijacije da podnosi godišnji izveštaj, kao način vrednovanja njenog rada u prethodnoj godini. Kao LDP smo predložili amandman na stav 4. člana 40. zakona, gde tražimo da bliže uslove i kriterijume za vrednovanje iz stava 3. ovog člana propisuje Nacionalna agencija, za razliku od Predloga zakona, gde se predlaže da to radi ministar nadležan za poslove regionalnog razvoja.
Ovim amandmanom hoćemo da neke funkcije, odnosno obaveze koje ovim predlogom zakona na sebe preuzima ministar, odnosno Ministarstvo za regionalni razvoj, prebacimo na neke agencije koje se ovim zakonom predviđaju. Ako se oblasne asocijacije jednim delom finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava, sasvim je logično da te uslove vrednovanja rada agencija daju možda lokalne samouprave, a ne samo Ministarstvo.
Deklarativni pristup regionalizaciji kao preduslov za razvoj nerazvijenih opština, nespretno izabrani termini, mešanje administrativne i teritorijalno-statističke regionalizacije, centralna kontrola, nestručno definisanje budućih regiona, učinili su od ovog predloga zakona smešu nabacanih ideja, zbog kojih LDP ne može da ga podrži.