Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, želim da iskažem svoje nezadovoljstvo i da ponovim još jedanput, pre svega, zbog toga što ovde nisu prisutni predstavnici vojvođanskih institucija, vojvođanskog Izvršnog veća i vojvođanske Skupštine.
Reći ću i zašto – zato što mislim da nas ta velika ideja autonomije, koju mi razumemo kao pravo čoveka da utiče na svoj život, obavezuje da izdvojimo malo svoje pažnje za onu vrstu politikantstva koja je veoma kompromitovala i ideju statuta i ideju zakona o utvrđivanju nadležnosti, koji će se sa republičkog nivoa preneti na nivo Vojvodine.
Dva puta su politikanti u vojvođanskim institucijama ponizili Skupštinu Srbije. Prvi put kada su bez ikakvih konsultacija sa parlamentom započeli jedan proces za koji je unapred bilo jasno da će biti osuđen na neuspeh, pri čemu imaju pravo na lične neuspehe, ali ideja odgovorno uređene pokrajine ne sme biti poražena, a to je bilo prošle godine u oktobru.
Niko se nije obratio Odboru za ustavna pitanja i pokušao da se Odborom pronađe odgovor na vrlo komplikovano političko pitanje, koje je već tada bilo jasno postavljeno, jer se ovde najmanje radi o usklađivanju statuta sa Ustavom iz novembra 2006. godine, upravo zbog toga što je u međuvremenu vojvođanska Skupština zaboravila na taj Ustav i u čitavom nizu pitanja nije nastavila da deluje kako bi uskladila samu sebe ili ona većina koja postoji u vojvođanskoj skupštini ovde u parlamentu tako nešto ne čini.
Drugo poniženje Skupštine je ono čemu smo prisustvovali poslednjih mesec dana, ono što je nazvano pravno-tehnička korekcija, redakcija itd. To je bilo sve samo ne pravno-tehničko usaglašavanje jednog teksta. To je bilo postavljanje pitanja suštine.
To politikantstvo je mera kratke pameti i zato su nam bili potrebni ovde predstavnici takve politike da sa njima o tome razgovaramo, pa da kažemo da iz naše obaveze prema Vojvođankama i Vojvođanima glasamo za statut, a ne zbog toga što sami pristajemo da ponižavamo sebe, kao što ponižavaju i neki drugi kada objašnjavaju kako je pod pravno-tehničkom korekcijom moguće izmeniti preambulu statuta, promeniti naslov člana statuta, kako je moguće poigravati se sa Novim Sadom kao glavnim administrativnim centrom, gradom koji je glavni, koji nije glavni. Pa to nije rađeno samo sa parlamentom ovde, nego je to urađeno i sa nekim drugim institucijama, a radi se na problematičnim osnovama, u društvu koje je duboko podeljeno i traumatizovano strahovima koje ne samo ignorisati, iako se sa njima ne mirimo.
Kako je bilo moguće dogovoriti se oko Ustava, a nemoguće je dogovoriti se o statutu? Nas koji smo bili kritičari načina na koji je usvojen Ustav, to posebno interesuje.
Gotovo sve parlamentarne stranke su tada pokazale razumevanje za potrebu ustavne definicije zemlje. Na konceptu tog Ustava je bilo potrebno uraditi i statut i mislim da je to urađeno. Verovatno će o tome na kraju morati da se izjasni Ustavni sud, ako neko pokrene inicijativu, ali mi u ovom statutu ne vidimo ništa protivustavno.
Problem predlagača statuta, a to naravno nije Odbor za ustavna pitanja, suštinski to je vojvođanski parlament, jeste u činjenici da su vladajuće stranke u Vojvodini zaobišle dogovore sa drugim partijama koje tamo čine opoziciju, zbog toga što ima dvotrećinsku većinu, pa su tako otvorile prostor za neargumentovanu i neosnovanu kritiku koja godinu dana uništava ideju vojvođanske autonomije i ideju daljeg reformisanja naše zemlje.
Kada se pročita prva, druga, treća verzija onoga što predlagači nazivaju statutom, onda je zapravo moguća samo jedna konstatacija: Novi Sad se u potpunosti povukao pred nesporazumima koje je proizveo svojom jednostranom odlukom, pred nemoćima koje su prisutne u Beogradu, pred strahovima koji postoje u Beogradu i u Vojvodini, a povlačenje nije dobar put za reformisanje našeg društva.
Zato nema nikoga ko je zadovoljan ovim statutom. Jedni zadovoljstvo traže u praznim simbolima, jer nema puno smisla u interpunkciji kojom se dokazuje ispravnost jedne ideje ili pobeda jednog koncepta nad drugim, a oni koji ovaj statut kritikuju bez obzira šta u njemu piše, samo koriste prilike koje su im drugi omogućili svojom nesposobnošću da na strahu nastave da opstaju u politici Srbije.
Šta su bile ključne primedbe, koje su i danas prisutne u onome na šta LDP želi da ukaže? Prvo, izuzeti su građani iz toga posla. Ovaj statut bi bio jači za podršku svih onih ljudi koji su u Vojvodini obespravljeni, kojima je država oduzela prava i odlučila da živi život umesto njih. Krug tih ljudi je mnogo širi od kruga birača bilo koje stranke.
Jednako su nezadovoljni tim osećajem bespomoćnosti i birači SPS, i SRS, i Nikolićeve partije i LDP. Zašto su građani izuzeti iz procesa rada na samom Ustavu tj. statutu? Zašto se bežalo u fraze? Samo zbog toga što se time prikrivalo odsustvo suštine.
Zbog toga je bilo moguće u prvu verziju statuta ugurati sve ono čega u realnom statutu nema i nije mu mesto. Zašto se na takav način provocirao deo Srbije? To je ono što nas interesuje.
Ako se pomirio SPS sa DS u Beogradu, ako je svako priznao da ima svoju bol, ako se svako posuo pepelom i odrekao delom sebe iz prošlosti, zašto ne može to da se desi u Vojvodini? Ko je prepreka za to?
Ko je pozvao Nikolića i Koštunicu da se s njima oko toga dogovori ili radikale? Ako nekoga ne pozovete u posao, onda on može samo u tome da vam se suprotstavlja. To je njegovo legitimno pravo.
Ali, ako ga pozovete, pa se on ne odazove, nego se tome suprotstavlja, a mogao je da učestvuje u tome, onda je to neodgovorna politika koju građani u ovoj zemlji, ipak mislim, mogu da razumeju. Zato ste otvorili prostor Koštunici da razvlači one čaršave po mostovima i tužno svedoči o propasti sebe, svoje stranke i svoje politike.
Nas nešto drugo brine. Što u ovome nema potrebnog kvaliteta za onaj rezultat, bez koga ni Vojvodina ni Srbija ne mogu postati sređeno društvo. I to je naša zajednička muka. Kako može da ga bude kada proizilazi iz Ustava?
Oni koji su doneli Ustav su se u međuvremenu podelili. Sada se na Ustav pozivaju oni koji su tada silom prilika za Ustav glasali, a to su na primer G17 i Demokratska stranka, a upravo ono što proizilazi iz Ustava kao pravo Vojvodine, osporavaju oni koji su taj ustav Srbiji nametnuli, a to su tadašnji radikali i Demokratska stranka Srbije.
Pa zašto onda ne kažemo gde je suština i ne ukažemo na suštinu problema? Ona nije ni u vojvođanskim institucijama, ona nije ni među građanima i građankama Vojvodine i građanima i građankama Srbije, nego u nemoći i nesposobnosti partija - da se menjaju i da vode onu politiku koja se mora voditi ukoliko se želi promena stanja u zemlji. To je činjenica.
Mi ćemo pružiti podršku ovoj poslednjoj verziji pravno, tehnički usklađenog, korigovanog statuta. Ali će ostati puno dilema u našem društvu, koje je uskraćeno za odgovoran odnos, jer se građanima i građankama neko morao obratiti da bi oni mogli da razumeju o čemu se zapravo radi.
Nema Vlade. Opet je nema. Nema nikoga iz Vojvođanske vlade i vojvođanske Skupštine. Tu je predsednica parlamenta da ona brani statut koji nije ona pisala.
Ako se formalno ne brani, gospođo Čomić, statut, suštinski se brani. Jer ako mi ćutimo, onda će se čuti samo oni koji danas govore jezikom devedesetih. Naravno da se neće desiti u Srbiji ono što se desilo u prošlosti, jer građani tako nešto ne podržavaju, ali će ovo biti još jedna propuštena prilika.
Umesto da danas uradimo onaj posao koji je trebalo da uradimo onda kada su sva istočno-evropska društva započela svoj put ka Evropi, mi ćemo ga ostaviti za našu decu, onda kada dostignemo standard iz osamdesetih, otprilike za 30 godina.
Dalje, bilo bi dobro kada bi se oni koji su pisali statut pojavili i pokušali, recimo, da uvere SANU. Sa jednim njenim delom se nikako ne slažemo, onim koji previše politizuje tu instituciju. Ali, u toj akademiji nisu samo guslari. Tamo ima potpuno razumnog sveta.
Zašto se niko nije konsultovao sa SANU i kroz konsultacije sa Akedemijom došao do onog zaključka, koji je, po nama, jedini normalan. U zemlji u kojoj je pola stanovništva tehnički nepismeno jedna regionalna akademija nauka i umetnosti nije pretnja, ona je šansa. Ako mi ne objasnimo društvu da je to šansa, a ne pretnja, ako mi ćutimo, društvo će slušati one koji umesto nas govore.
Kada govorimo o Novom Sadu, mislim da više ni oni koji su pisali statut, ni oni koji žive u Novom Sadu ne znaju gde žive. Jedan predlog statuta je usvojen u oktobru prošle godine, pa je drugi predlog statuta potvrđen u Vojvođanskom parlamentu pre dve ili tri nedelje, pa je treći predlog statuta stigao ovde pred nas u skupštinsku raspravu.
Da li je uopšte Novi Sad važan kada se na takav način odnosite prema njemu ili je Novi Sad čip na toj buvljoj pijaci, u kojoj se pretvorila Vojvođanska skupština – pa za svakog ponešto.
Za gospodina Bajatovića amandmani, iako nema amandmana na statut – usvojen statut, dvotrećinskom većinom. Godinu dana posle toga – ipak mogu amandmani.
Za gospodina Čanka zarez, da može da se protumači ipak nekako Novi Sad glavnim gradom, a za ljude u Novom Sadu i za nas ovde koji treba da donesemo neku odluku koja je razumna – sve je očigledno besmisleno. To je vređanje Novog Sada. To je vređanje Novog Sada i glasanjem za statut mi ne želimo da vređamo Novosađane.
Ono što je obaveza nas u ovoj skupštinskoj raspravi jeste da osvetlimo jednu nerasvetljenu stranicu naše stvarnosti – kakvu mi državu želimo, u kakvoj mi državi želimo da živimo? Ako smo prihvatili onu koju smo utvrdili Ustavom, zašto taj ustav oni koji su dužni ne primenjuju i ne poštuju? Ako je u međuvremenu postalo jasno, a više se ne može ignorisati, da je tako organizovana Srbija politička fikcija – da je Ustav bio pucanje u prazno u borbi za Kosovo, zašto onda ne radimo na stvaranju jedne normalne zemlje?
Umesto svega toga, mi smo ušli u uređenje Vojvodine, pa sada treba da dokazujemo da Vojvodina nije država u državi, kada je očigledno – da Srbija nije država. Ima nas koji bi želeli da bude naravno, nije sporno, jer je vidimo na drugi način. Niko od nas ne može da kaže da je ona stvarna, da je ona realna. To je tema za stranke u zemlji.
Ako govorimo o pravu Vojvodine da afirmiše i razvija svoje autentične interese, onda to ne može biti problem za bilo koga, jer to pravo valjda proizlazi iz našeg ličnog prava da mi uradimo sve kako bi naš život bio što je moguće bolji, a da pri tom nikog drugog ne ugrožavamo.
Kako smo uopšte došli na teren secesionizma, separatizma? Kako su sada opet raskopani rovovi međusobnih podela? Od koga će to Vrbas da se otcepi, Zrenjanin, Kikinda, Sombor? Od koga će Sremci da se otcepe? Gde će da odu?
Za nedelju dana će nam biti ukinute vize. Bolje da mislimo ko će ostati ovde da živi kada bude u mogućnosti da ode gde hoće i kada hoće, kada bude u mogućnosti da ode u Evropu u kojoj postoji 300 Vojvodina i 300 glavnih gradova.
Šta mislite koliko se Berlinci osećaju poniženi zbog toga što Berlin nije glavni grad, koliko ih to pogađa, ili koliko je Njujork uskraćen za činjenicu da on nije glavni grad? To naravno ne znači da Beograd ne treba da bude. Samo bi bilo mnogo važnije kada bismo se bavili suštinom, a ona je ostala na strani na marginama.
Mi nećemo da učestvujemo u onoj skupštinskoj diskusiji koja će krečiti, farbati, šminkati našu stvarnost, pa ovom statutu davati onaj smisao koji realno nema. Ovaj statut je mnogo više izraz nemoći i kompromisa jedne vladajuće koalicije u jako teškim okolnostima, zbog čega mi imamo razumevanje za njega, nego potvrda snage jedne reformske politike. S druge strane, ovaj statut je jadni izgovor za još jadniju politiku koja danas pokušava da opstane na onom konceptu na kome je poražena pre deset godina i u tome neće uspeti, koliko god razvlačili svoje transparente po mostovima i pozivali na način na koji su to činili devedesetih.
Ono što zajedno moramo da uradimo to je da iz ove skupštinske rasprave izađemo sa jasnim porukama – da ćemo poštovati drugačije mišljenje, da ćemo prihvatiti volju većine u Vojvođanskoj skupštini, da ćemo pomoći vojvođanskim partijama regionalnim da postoje, a onima koji deluju u čitavoj Srbiji i na prostoru Vojvodine imaju veliku podršku da shvate da moraju da budu mnogo ozbiljniji, a to je pre svega DS.
Podvalili ste nam ovaj statut i to vi koji sedite ovde u skupštinskim klupama vrlo dobro znate. Sve je glava zabolela od brzopletosti. Ni sa kim se oko toga niste dogovorili, a onda smo morali ovde da pronalazimo način da se to nekako reši.
Kompromitovali ste svoje koalicione partnere koji su vam bili lojalni. Predsednik vojvođanske Skupštine je stigao u Jagodinu. Stigao je Egereš i kod Markovića da mu Marković očita lekciju u Jagodini. Evropska regija je završila u nahiji i ćutala. To je slika jedne politike na koju više ne smemo da pristanemo i koju moramo jasno prvo da opišemo, a potom da je promenimo.
Ljudi u Srbiji treba da znaju da Vojvodina i ovaj statut ni na kakav način ne ugrožavaju i ne sužavaju njihova prava. Baš naprotiv, čak i ovako loš statut i zakon Vlade koji ga čak nije ni branila, samo ukazuju na neminovnost suštinskih reformi, sveobuhvatnih promena u društvu, u organizaciji naše države koja mora stati u drugi plan, a prvi plan prepustiti onima koji u njoj žive.
Milioni su nestali u temeljima Srbije, a mi danas ne znamo gde su njene granice. Petnaest godina posle francuske revolucije počeli smo da stvaramo svoju zemlju. Vojvodina je autonomija 170 godina. Pogledajte kakva je danas i pogledajte kakva nam je zemlja u kojoj je ona pokrajina.
To je naša obaveza i to je naša dužnost. Izvinjavamo se onima koji su, recimo, u maju prošle godine verovali više u ideju moderno organizovane Vojvodine i još modernije Srbije, ali ovo je ipak prepreka koja je savladana i siguran sam da će sa statutom i sa zakonom, uprkos brojnim slabostima, život ljudi u Vojvodini biti lakši i makar će biti lakše utvrditi odgovornost kada nešto nije onako kako bi moralo biti. Zbog te spremnosti da se preuzme odgovornost i oni koji su statut predložili treba da imaju naše razumevanje.