Naravno da ne treba tu preterano politizovati pitanje bezbednosti, jer kada se suočimo sa ugroženom ili narušenom bezbednošću, onda tu nije važno da li smo LDP, DS, ''naprednjaci'' itd. Ono o čemu sam govorio, zapravo, jeste ta formulacija koja, svakako, usmerava u drugom pravcu i pažnju i razmišljanje onoga ko analizira Strategiju nacionalne bezbednosti.
Ovde se ne govori o Kosovu kao prostoru na kome funkcionišu institucije, kao prostoru na kome naša država od 1999. godine nije prisutna, Međunarodna zajednica nije u dovoljnoj meri izgradila svoj sistem bezbednosti koji bi onda osigurao bezbednost regiona, nego je vrlo jasna formulacija – protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost Kosova predstavlja najveću pretnju bezbednosti Republike Srbije. Ne razmišljam o tome da je Ministarstvo odbrane to koje treba da iznosi svoje političke stavove o Kosovu i odnosu Srbije prema Kosovu.
Mislim da ovakva formulacija samo predstavlja okolnosti i idealan ambijent za afirmaciju one politike koja je direktna pretnja modernizaciji naše države. Jer takvo stanje na Kosovu je posledica, a ne uzrok, problema o kome mi politički razmišljamo i na koji pokušavamo da odgovorimo godinama.
Što se tiče nekog zajedničkog rada svih drugih ministarstava, to je očigledno. Mislim da je minimum da se oni pojave ovde i da preuzmu svoj deo odgovornosti za ovakav jedan dokument, makar predsednik Vlade, u situaciji u kojoj mi tragamo za efikasnim rešenjima ugrožene bezbednosti u Srbiji, mislim da bi to bio adekvatan odgovor i dokaz da država ozbiljno pristupa jednoj ovakvoj temi.
A, ne sada da vas ostave ovde na milost i nemilost poslanicima koji treba da vas ispituju, koje su to verske sekte koje ugrožavaju bezbednost ili šta ćete učiniti po pitanju neravnomernog ekonomskog razvoja. Nije to posao ni ministra odbrane ni Vojske.
Ali je činjenica da kod nas ne postoje sistemska rešenja koja bi jasno ukazala na sve one koji moraju biti uključeni u izradi Strategije nacionalne bezbednosti. I bilo bi dobro da do tih rešenja u međuvremenu dođemo, pa da se ubuduće zna čija je sve obaveza da definiše Strategiju nacionalne bezbednosti i da preuzme odgovornost za njeno sprovođenje i njenu realizaciju. Ovako, to, nažalost, ispada sve kao obaveza Ministarstva odbrane, i po pravilu dolazimo u situaciju u kojoj smo bili u prošlosti, kada se nije znala uloga Vojske i kada je Vojska za sve bila odgovorna i ni za šta nije bila nadležna.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  javio sam se da bih reklamirao povredu člana 164. poslovnika o radu naše Skupštine. U njemu kaže: "Zakon se može, izuzetno, doneti po hitnom postupku. Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Predlagač zakona je dužan da, u pisanom obrazloženju predloga zakona, navede štetne posledice koje bi nastale zbog nedonošenja zakona po hitnom postupku".
Da ne ulazimo u sve druge predlagače zakona i predstavnike Vlade, po ovoj tački koju ste upravo spojili, a to su izmene i dopune Zakona o informisanju i Zakona o kulturi, predlagač gospodin Bradić, uopšte ne spominje hitni postupak, niti predlaže hitni postupak, kao postupak o kojem će se voditi rasprava o Zakonu o kulturi.
Vi ste spojili dve tačke dnevnog reda. Onemogućavate nas da na jedan normalan način diskutujemo o jednom i drugom.
Smatramo da su izuzetno važne i jedna i druga, a takođe – ili treba poštovati ovaj poslovnik koji mi poštujemo iako se sa njim duboko ne slažemo ili treba reći da ovde ne postoji ništa što definiše naše odnose, sem potrebe vlasti da na bilo kakav način funkcioniše kršeći elementarne preduslove normalnog političkog života u zemlji.
Gospodine Bradiću, objasnite nam zašto po hitnom postupku i u spojenoj raspravi mi sada treba da raspravljamo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i zakona o kulturi? To možda može na Mećavniku, gospodine Bradiću, ali ne može u Skupštini Srbije. Mi ovde želimo da razgovaramo o sistemskom zakonu. Naša poslanička grupa će imati 13 minuta za raspravu o ovako dva važna zakona.
Čak niste ispunili elementarne preduslove, tj. niste naveli razlog zbog kog insistirate na hitnom postupku. Evo u zakonu o kulturi, kod razloga za donošenje zakona uopšte se ne pominje hitni postupak kao procedura po kojoj će oni raditi – to je nepoštovanje Poslovnika, gospođo predsednice. To je obavezno po Poslovniku, po članu 164.
Sada ću vam ponovo pročitati stav 3. tog člana: " Predlagač zakona dužan je da, u pisanom obrazloženju predloga zakona, navede štetne posledice koje bi nastale zbog nedonošenja zakona po hitnom postupku". Razlozi za donošenje zakona, odnosno za donošenje zakona po hitnom postupku, tj. u zakonu o javnom informisanju pominje se hitni postupak.

Gospođo predsednice, samo citiram odredbe Poslovnika po kojem mi radimo, onog poslovnika koji nas obavezuje na pristojnost, na odgovoran rad, na međusobno poštovanje – ovde nema nikakvog poštovanja. Mi predstavljamo interese građana koji su za nas glasali.
Mi ne možemo normalno da radimo, ukoliko po zakonu, odnosno o zakonu o kulturi i zakonu o informisanju diskutujemo u objedinjenoj raspravi, pa još imamo i hitan postupak za zakon o kulturi, iako ne znamo u čemu je razlog za tako nešto. Šta je to u zakonu o kulturi toliko važno da zbog interesa, ne znam, bezbednosti zemlje, života i zdravlja ljudi mi sada raspravljamo po hitnom postupku.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, reklamiram povredu člana 98. poslovnika o radu, u kome je vrlo precizno i jasno definisana procedura, odnosno postupanje predsednika Narodne skupštine u situaciji u kojoj se praktično ne može utvrditi kvorum.
Predsednik je dužan da prekine rad sednice, održi konsultacije i potom omogući izjašnjavanje parlamenta o temi koja nije mogla biti ispraćena zbog nedostataka kvoruma. To što vladajuća koalicija nije ubacila kartice ne daje za pravo predsednici parlamenta ili vama kao potpredsednici, koja sada obavlja dužnost predsedavajućeg, da ignorišete Poslovnik.
Gospodine Bradiću, ne možete tu da sedite i da se ponašate kao da vas se ovo ne tiče. Nije funkcija ministra večna funkcija, vi to valjda znate. Ovo je prvi put u istoriji ove zemlje da se zakon o kulturi, koji ste vi nazvali sistemskim zakonom, donosi na ovakav način, spojen sa izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. O čemu će se tu više govoriti – o mafijaškim tabloidima ili o kulturi koja je potrebna ovom društvu?
To je vređanje smisla zakona koji ste nam predložili. Zbog kolega koje predstavljate na tako nešto ne treba da pristanete. Vi niste predložili zakon o kulturi po hitnom postupku i to se jasno vidi iz obrazloženja zakona. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju je predložen po hitnom postupku. To je nespojivo jedno sa drugim. Kako možete da spajate raspravu o "Kuriru", koji je partija čiji ste kadar stvorila, sa raspravom o zakonu o kulturi?

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, upravo smo obavešteni da je prekinut direktni prenos sednice Skupštine Srbije. Smatramo da je skandalozno raspravljati o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju bez televizijskog prenosa.
U razgovorima sa predstavnicima vladajuće koalicije toliko puta do sada smo se suočili sa jasnim, rezolutnim stavom, da će se poštovati te demokratske tekovine koje su činile potpuno javnim rad naše Skupštine.
Slažemo se da u izuzetnim okolnostima možemo raditi sa odloženim televizijskim prenosom, ali raspravljati o sistemskom zakonu o kulturi i izmenama i dopunama Zakona o informisanju bez direktnog televizijskog prenosa, sa odloženim prenosom posle ponoći, mislim da je to nepoštovanje svakog ko je makar jedan sekund sebe smatrao odgovornim političarem koji zastupa interese građana.
Teme, tačke dnevnog reda nas obavezuju, gospođo Čomić, na prekid ove sednice, nastavak u toku sutrašnjeg dana, raspravom dok se ne završi rasprava, naravno, uz međusobno poštovanje i uvažavanje nekih vanrednih okolnosti.
Ali, nema ničeg u ovom trenutku što bi moglo pretpostaviti izmenama i dopunama Zakona o informisanju i Zakona o kulturi, recimo, reportažu sa "Tur de Fransa".
Apelujem na vas da prekinete ovu sednicu, da nastavimo sutra da radimo, i vikendom ako je to potrebno, ali da radimo u normalnoj atmosferi.
Nema smisla, mi ne pišemo ove zakone i ne raspravljamo o njima sami zbog sebe, nego zbog javnosti.

Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 93. Poslovnika precizno utvrđuje tok same rasprave, gde se kaže: „Po otvaranju pretresa svake tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine, pravo da govore po sledećem rasporedu i vremenskom trajanju, imaju - predlagač akta“.
To je gospodin Bradić. On nam je govorio o Zakonu o informisanju, a ni reč nije rekao o kulturi, a mi imamo objedinjenu raspravu i o jednom i o drugom zakonu.
(Nebojša Bradić, sa mesta: Uzeo sam predah.)
Imam puno razumevanje za težinu same rasprave, ali vi morate razumeti i način na koji mi ovde diskutujemo. Javio sam se da bih govorio kao predstavnik poslaničke grupe, ali ne mogu da iskoristim svoje vreme dva puta. Pošto imamo objedinjenu raspravu, mi moramo govoriti i o jednom i o drugom zakonu.
Dakle, vi ste dužni da nam predstavite i jedan i drugi zakon da bi mi uopšte posle toga mogli da govorimo o Zakonu o kulturi o izmeni i dopuni Zakona o informisanju. Inače, nemoguće je ovako kako ste vi zamislili. Ako je potreban predah, slažem se da jeste jer je izuzetno vruće i možemo napraviti pauzu.
Možda da se dogovorimo gospođo Čomić, da to rešimo na drugi način, pa da imamo vreme za raspravu i o jednom i o drugom zakonu, pa se onda vraćamo na opravdanost našeg zahteva sa početka rada radnog dana, kada smo tražili da se ovako ne spajaju tačke dnevnog reda.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Bradiću, mislim da se ova rasprava odvija u pravoj atmosferi, bez TV prenosa, sa vama kao predstavnika Vlade koji govori takvim jezikom da je nama u klupama bio potreban prevodilac, sa vama kao predstavnikom politike koja sistemskom zakonu o kulturi pretpostavi izmene i dopune Zakona o javnom informisanju. Mislim da ni u kulturi ni u javnom informisanju nemamo pravo da se jednim prema drugima odnosima sa pozicije vlasti ili opozicije. To ni ja ni poslanička grupa LDP neće činiti danas. Ali, pokušaćemo da budemo alternativa.
Mislim da nam je potrebna alternativa u ovom trenutku i da na to svako od nas ima pravo. Nigde nećemo stići ako budemo dokazivali ko je više stradao zbog medija koje ste vi opisali u svom obraćanju parlamentu, ali mislim da nam je potrebnija kultura.
Činjenica je da smo kulturu zgazili pre dvadeset godina, u svakom njenom obliku, a ona je šira od deset delatnosti koje su definisane vašim zakonom, otvorila je mogućnost životu u kojem je vlast pretpostavljena istim. Mnogo više pažnje kulturi, pa će jedna drugačija i kulturnija Srbija, ozbiljnije društvo i jasni kriterijumi, za posledicu dobiti i takve medije. Mislim da i sami ne uživate u tome što morate da branite zakon o kulturi na jedan nepristojan način, jer nije Srbija 17 godina čekala sistemski zakon o kulturi, da bi se onda on spajao sa ovakvim jadnim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Potom sve to promovisalo u ovakvoj atmosferi, uz isključene kamere, ili još gore, u posleponoćnom terminu na državnoj televiziji.
Mislim da nemamo nikakvu šansu i da, u konkurenciji sa posebnim programima posle ponoći, niko neće gledati ovo o čemu mi sada govorimo. A, i oni su posledica banalizovanja kulture.
Gospodine Bradiću, hajde prvo da kažemo šta je dobro u vašem zakonu. To što pokušavate da u zakon unesete nešto što je pretpostavka depolitizacije i departizacije kulture, a samim tim i svakog segmenta našeg života. Problem je što to neće biti moguće, gospodine Bradiću, jer jednu takvu želju mora pratiti čitav niz drugih zakona, izmena i dopuna.
Potreban je drugačiji zakon o lokalnoj samoupravi. Dobili smo podršku i vaše partije u Skupštini grada, i javni konkurs je kao kategorija pomenut u statutu, ali je to nesprovodivo u stvarnom životu, jer tu promenu ne prate promene svih zakona koji moraju biti promenjeni da bi tako nešto bilo izvodivo.
Zato će jedna dobra ideja ostati nerealizovana, a kada se dobre ideje ne realizuju, onda se otvara prostor onima koji promovišu loše ideje, gradeći svoju argumentaciju na činjenici da dobre ideje ne funkcionišu. Savet za kulturu, potreban nam je. Nesporno da nam je potreban. Ali, ovakav savet za kulturu govori, s jedne strane, o svesti koja je postojala, ukazivala na značaj formiranja saveta za kulturu, ali sa druge strane, o toj drugačijoj Srbiji koja je kulturu zloupotrebljavala, zloupotrebljava je i danas i pokazuje ambicije da je zloupotrebljava u budućnosti.
Velika prava ima savet za kulturu, gospodine Bradiću. Formiran je na takav način da su članovi saveta međusobno antagonizovani, a uzrok i posledice problema u kojem se naše društvo danas nalazi je izjednačen.
Nije sporno da je posledica kulturnog posrtanja našeg društva i činjenica da su predstavnici kulture, umetnici, bili jako daleko od mesta odlučivanja. Šta ćemo sada dobiti kada sa jedne strane otvorimo mogućnost umetnicima da učestvuju u radu saveta, a sa druge strane ih suočimo sa onima koji su im oduzeli mogućnost da svojim životnim radom i angažmanom kreiraju taj kulturni ambijent koji žele i koji sada treba da stvore preuzimanjem neke vrste upravljačke funkcije kroz taj savet?
Nama je potreban savet za kulturu, ali ne na ovakav način. Naravno da su nam potrebni predstavnici univerziteta u savetu za kulturu, ali zašto samo predstavnici beogradskih univerziteta, Univerziteta umetnosti i Beogradskog univerziteta i onih univerziteta koje je osnivala Pokrajina, zašto ne predstavnik Kragujevačkog univerziteta, zašto ne predstavnik Niškog univerziteta?
Zašto ne ostavimo mogućnost da se u našem društvu desi ono što je pretpostavka razvoja društva, a to je afirmisanje znanja kroz formiranje nekih zaista respektabilnih, privatnih obrazovnih institucija? Mislimo da na drugačiji način to treba biti uređeno.
Rektorska konferencija je ta koja treba da delegira svoje predstavnike u savet za kulturu, i rekli smo koliko, njih pet, onoliko koliko ima i univerziteta.
Imamo problem sa pozicijom verskih zajednica i to je ta problematična tačka na kojoj se stalno sudaramo sa tzv. tradicionalnim vrednostima u našem društvu. Tradicija se ne sme zloupotrebljavati. Zloupotreba tradicionalnih vrednosti je zapravo njihovo neodmereno korišćenje i upotreba koja proizilazi nedostatka savremenih.
Nemamo ništa protiv da se u specifičnim situacijama angažuju i konsultuju predstavnici verskih zajednica, ali mislimo da im nije mesto u savetu za kulturu, jer taj savet treba da bude efikasno telo, a ono nije takvo.
Pogledajte kako smo paradoksalni, kako smo surovi prema kulturi, a ona je mnogo disperzivnija od, recimo, privrede. Otvorili smo mogućnost izmenama Zakona o privrednim komorama formiranja onoliko privrednih komora koliko interesa postoji za nečim takvim, naravno, uz ispunjavanje nekih kriterijuma.
Ovde u savetu imamo sedam predstavnika umetnika, a prethodno smo definisali 10 kulturnih delatnosti, tri će ostati bez svog predstavnika, i imamo dva predstavnika reprezentativnih sindikata. A valjda je naš interes da se u našoj kulturi desi ono što se desilo u svim kulturama koje danas ispunjavaju svoju funkciju u društvu, koja su značajna, i na onaj način na koji želimo da bude naša.
Mislim da se ne treba tako surovo odnositi prema potrebi daljeg profilisanja, zaštite prava naših umetnika i da kroz činjenicu da se unapred pretpostavljaju dva referentna sindikata, da se na takav način monopolizuje jedan posao koji do sada nije rađen na kvalitetan način, za šta su odgovorni, između ostalog, i ti sindikati. Imamo problem sa strukturom saveta za kulturu.
Drugo je pitanje strategije. Ništa nije sporno u pravu Vlade da definiše strategiju, ali mislimo da kulturna politika u Srbiji ne sme biti Vladina politika. Ako na kraju mora, neka bude, ali neka bude politika vladajuće većine.
Dođite u parlament sa svojom strategijom za kulturu, da ovde o tome razgovaramo, jer kada idemo u pozorište, mi bi tamo želeli da sretnemo nešto više od partijske kulture koja dominira našim životima danas čak i kada to ne želimo, jer ne postoji drugačiji način za njeno funkcionisanje.
Strategija za kulturu mora biti usvojena u parlamentu da bi postala razumljiva našem društvu. Nigde nećemo stići sa unapređenjem kulture u Srbiji ukoliko je to samo vaš posao.
Odgovorni ste za svoju ličnu kulturu, jer to ostane posle svega i to je pre svega, ali ako govorimo o sistemu, onda sistem ne može biti oslonjen samo na vlast, mora dobiti svoju potvrdu i kroz spremnost vlasti da sasluša predstavnike, ljude koji drugačije misle i glasaju, a mi smo odgovorni za činjenicu da li ćemo biti sposobni da razumemo takvu priliku ili ćemo pokušati da je zloupotrebimo. Ovako je strategija, koliko god da je dobra, ona je hroma, jer je isuviše limitirana. To je Vladina strategija. Nema razloga za nečim takvim.
Predložili smo sedam amandmana na zakon o kulturi. Mislim da nijedan od njih nije uskostranački i nadam se da će biti razumevanja za njega. Jedan amandman govori o broju predstavnika univerziteta u savetu za kulturu. Mi predlažemo da ih bude pet umesto četiri, kako je trenutno, i da ih odredi rektorska konferencija.
Predlažemo da uvažimo činjenicu da smo ostali mnogo toga dužni ljudima koji su svoj život posvetili umetnosti, a onda u jednom trenutku postali žrtve najnepristojnije i najnekulturnije politike i društva u Evropi krajem 20. ili početkom 21. veka.
Predlažemo da se svi prime u stalni radni odnos sa navršenih 20, odnosno 17 godina umetničkog rada. Govorim o pozorištu, ne po pravilu ili u nekim posebnim situacijama, nego da se prime svi.
Prvo, 20 godina života i rada u kulturi je samo po sebi toliko posebno da zaslužuje to poštovanje. Drugo, nama su potrebni temelji naše kulture.
Milion ljudi je otišlo iz ove zemlje. Naš život je takav da se mnogo lakše i brže afirmišu umetnici u svetu nego u Srbiji. Oni koji ovde ostanu i pri tom 20 godina uspešno obavljaju svoj posao, mislimo da treba da budu primljeni u stalni radni odnos i na takav način situirani, obezbeđeni.
Želeli bismo da se malo preciznije definišu audiovizuelne delatnosti, da tu postoje neki kriterijumi. Mislim da je tako nešto moguće. To smo predložili našim amandmanom.
Ono što je takođe problem jeste broj članova saveta za kulturu. Njih je previše. Ako treba da rade i da budu efikasni u svom radu, a to se vidi iz opisa njihovog posla, onda to telo mora biti kompaktnije. Zašto sedam predstavnika Vlade? Mi smo predložili tri.
Takođe smo predložili da se predstavnici verskih zajednica konsultuju u nekim specifičnim, konkretnim slučajevima, da se čak i zakonom definišu situacije u kojima mora biti uvaženo i njihovo mišljenje, ali da ne guramo te ljude tamo gde im nije mesto, jer se kroz njihovo nesnalaženje na tim funkcijama samo kompromituje verska zajednica.
Mislimo da na takav način pomažemo i njima. Ako sami nisu svesni činjenice da greše, dužni smo da im to kažemo. To je obaveza LDP.
Podneli smo amandman kojim tražimo da Vlada parlamentu predloži strategiju, kao što predlaže i neke druge. Ako može Ministarstvo odbrane, mislim da je došlo vreme da ovde raspravljamo i o strategijama Ministarstva kulture. Prosto, na takav način će se zemlja menjati.
Što se tiče zakona o informisanju, tj. njegovih izmena i dopuna, gospodine Bradiću, propustili ste da nam kažete ono što je najvažnije – da li imate podršku svoje vladajuće koalicije ili ne? To je veoma važno.
Ako Vlada usvaja izmene i dopune zakona, a potom stranke koje čine tu vladajuću većinu različito interpretiraju sam zakon i objašnjavaju kako nisu spremne da ga podrže, to znači da vladajuća većina nije jedinstvena.
Da li po pravilu ona to mora da bude? Ne mora, ali ako govorimo o zakonu o informisanju, onda mislimo da je veoma važno na kakav način će se naša Vlada postaviti naspram ozbiljnih problema koji postoje u našem društvu.
Nisu u pravu oni koji vas kritikuju poredeći vas sa radikalskim zakonom iz 98. godine. Reći ću vam zašto; ne zbog sankcija, one su i tad i sad drastične, nego zbog motiva. Tada su mediji sankcionisani za svaku istinu koju su objavili. Novinarima je suđeno pred Sudom za prekršaje.
To je bio drakonski pokušaj jednog propalog sistema da silom nametne laž kao vrednost, a da uništi istinu i oni su propali. Znate li gde je problem sa vašim izmenama i dopunama Zakona? Zbog toga što ignorišete stvarnost i što odbijate da javno kažete ono što verujem vrlo dobro znate, da je izvor laži, sa kojom se Vlada tako nemušto sada obračunava, zapravo politika i sistem koji svoje uporište ima u današnjoj vlasti.
Ne samo kroz spletkarenje i intrige, u kojima su i današnje žrtve učestvovale praveći od nas žrtve, što ničim nama ne daje za pravo da kritikujemo kada oni danas prolaze zajedno sa nama kroz ono što smo usamljeni prolazili godinama, nego je naš zajednički problem u činjenice da ne možemo da odgovorimo na pitanje šta rade oni mediji i ona udruženja do čijih nam je mišljenja stalo i čije sugestije uvažavamo.
Kako je talog postao kreator javnog mnjenja u Srbiji? Zašto je jedan „Kurir“ značajniji od jedne „Politike“, RTS-a, „Novosti“? Gospodine Bradiću, vi ste ministar za kulturu i sticajem okolnosti, jer je Ministarstvo informisanja ukinuto, obavljate poslove za koje je bio nadležan ministar informisanja.
Na šta vam liči Upravni odbor RTS-a? Ko je danas direktor RTS-a? U kakvoj je proceduri je izabran na tu funkciju? Ko su predstavnici države u Upravnom odboru „Politike“, Upravnom odboru „Novosti“? Da li možemo da se složimo sa tim pravilom koje je uspostavila današnja vlast i vladajuća većina, čiji ste vi predstavnik ovde u Skupštini, da je država jednako vlast.
Da li postoji ijedan intelektualac u upravnom odboru onih medija u kojima država ima svoj kapital i pravo učešća u kreiranju uređivačke politike, koji nije prethodno postao partijac? Ne. Zbog toga su ti mediji tako anemični, nesposobni i nemoćni. Oni koji povlađuju potrebama društva koje je deformisano nesposobnošću vlasti tako probitačni.
Zašto je za nas postala značajnija laž koju će napisati „Kurir“, „Pres“, „Pravda“, „Grom“, da ne nabrajamo sve te medije koji zaista jesu talog našeg društva, zašto je to postalo važnije od istine?
Samo zbog toga što nemamo pravo na istinu, što se istina izgubila. Nje nema u RTS-u, nema je u „Politici“, „Novostima“. Nekada postoji potreba za njom, ali činjenica je da je nema onoliko koliko bi moralo biti ne govori o novinarima kao ljudima koji tu istinu nama uskraćuju, nego o politici koja nam oduzima pravo na nju, i u tome je sličnost između 2009. i 1998. godine. To je naš zajednički problem.
Postoje zakoni u ovoj zemlji kojima se vrlo efikasno država mogla obračunati sa onima koji ugrožavaju živote naše dece, sa onima koji ugrožavaju naše porodice, sa onima koji ne poštuju žrtvu, sa onima koji lažu naš narod, ali država to nije činila, zbog toga što joj je tako nešto odgovaralo i zbog toga nisu novinari izvor svega toga nego propala politika koja na laži opstaje.
Kada uskratimo društvu pravo na istinu o Kosovu, pa pravo na istinu o onome što je loše među nama i što je ostavilo haos tih devedesetih, onda je prirodno da na tapetima Srbije budu targetirane žene koje su borci za ljudska prava, a glorifikovani srpski generali koji su vezivale decu žicom i ubijali.
O tome šta su radili generali, a šta rade žene, o tome treba da govori vaša Vlada, gospodine Bradiću, koja nije smela da prećuti činjenicu da su tri žene završile na plakatima klerofašističke organizacije zbog toga što ih je takvim nazvalo MUP, a ne ja, i da su ostale nezaštićene.
Kada mogu o tome da govore pripadnici „Obraza“, „Stroja“, „Naših“, to je ono što ide uz gasovod iz Rusije valjda, zašto o tome ne bi mogli da pišu „Kurir“ i „Pres“? Ako jednog dana linčuju Natašu Kandić, Sonju Biserko, ili Sonju Liht ili Nenada Čanka, sutra će linčovati Dinkića.
Ko u svemu tome ima interes? Opet ta mračna Srbija, ona kojoj se mora udovoljiti kada se pravi savet za kulturu, ona Srbija zbog koje se ćuti kada se uhapsi Karadžić, pa jedino što čujemo, čujemo da niko ne zna ko ga je uhapsio, ona Srbija koja slavi kada pukne bomba u Bujanovcu, Preševu ili Medveđi, jer onda to valjda daje za pravo svakome na drugačiju politiku (Predsedavajuća: 20 minuta.) i na negiranje onih vrednosti na kojima Srbija mora počivati.
Nećemo da glasamo za ovaj zakon o javnom informisanju zbog toga što smo dužni da poštujemo javni interes, a ne da postupamo u skladu sa ličnim, iako bi nam odgovaralo da se po sudovima srećemo i naplaćujemo mnogo veće kazne. Na sudove i ne idemo zbog tog novca nego zbog toga što ne želimo da se predamo bez borbe.
Javni interes nas obavezuje da mislimo o pristojnim medijima i da ne dozvolimo drugima da ne zloupotrebe naše probleme i da se pozovu na prava koje dajemo sebi da bi uveli red u Srbiju kako bi oni nastavili sa haosom.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, stvarno u Skupštini ne postoji stranka koja je više zainteresovana za usvajanje ovog zakona od Liberalno-demokratske partije. Mi smo o tome puno toga već rekli. To je, zapravo, jedan od osnova delovanja naše stranke.

Prvo moram da kažem da nećemo daleko stići ukoliko rasprava o ovom zakonu bude beživotna kao što je bilo vaše uvodno izlaganje. Nekoliko minuta, manje ili više, akademskog tona. Uspeh je govoriti o antimonopolskom zakonu Srbije, a ne pomenuti „Deltu“, Miškovića, Beka, sve one pojedince, kompanije ili stranke koje se stavljaju u kontekst razumevanja ili zloupotrebe monopola. O tome treba da razgovaramo u Skupštini.

Ako o tome na razgovaramo u Skupštini, onda ćemo svi biti krivi i istovremeno ćemo svi biti oslobođeni odgovornosti za tu veliku društvenu anomaliju koja je problem za Srbiju.

Bilo bi možda svima lakše da je bilo razumevanja pre godinu i po dana, kada je Liberalno-demokratska partija tražila odgovornu raspravu u Skupštini po pitanju monopolskog ponašanja kompanije „Delta“, ne zato što mislimo da jedna stranka treba da ratuje sa jednom kompanijom, nego zbog toga što mislimo da konačno moraju biti jasno definisani odnosi u društvu. Ako su odnosi definisani, onda su definisane i uloge, a uloge određuju prava i obaveze.

Šta je problem sa ovim vašim zakonom, gospodine Milosavljeviću? Tačno je da je on u potpunosti uvažio evropske standarde i principe na kojima se reguliše ova oblast u EU. Mislimo da nije bilo neophodno i bukvalno prevesti te standarde, ali nemamo ništa protiv toga.

Ono što nam smeta jeste činjenica da vi ignorišete trenutno stanje. O tome nam je nešto govorio malopre Zoran Ostojić citirajući član 3. zakona. Tačka 4): „javna preduzeća, privredna društva, preduzetnike i druge učesnike na tržištu koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa, odnosno kojima je aktom nadležnog državnog organa dodeljen fiskalni monopol, osim ukoliko bi primena ovog zakona sprečila obavljanje tih delatnosti, odnosno obavljanje poverenih poslova“.

To je razlika između vašeg zakona i propisa kojima je uređena zaštita konkurencije u EU.

Ne možemo bez definisanja rokova u kojima će oni koji danas funkcionišu po povlašćenim položajima voditi efikasnu borbu protiv monopola. To što imamo dežurne krivce danas u Srbiji, i u političkom i u ekonomskom smislu, ničim ne umanjuje problem sa kojim se Srbija suočava.

Ko je odgovoran za monopolizaciju naše ekonomije? Da li oni koji su koristili sve prilike i šanse koje su im se ukazale ili država koja je bila nesposobna da uspostavi fer odnose i na takav način omogući svima jednaku šansu?

Mi smo svedoci postupaka Bila Gejtsa, sa kojim je Evropska komisija godinama ratovala zbog njegovog nastojanja da u oblasti softvera i internet pretraživača očuva svoj monopol i na takav način istisne konkurenciju. Niko nije satanizovao Gejtsa, ali se u Srbiji satanizuju oni koji koriste šanse koje ne postoje nigde u društvu. To je, pre svega, vaš problem.

Mislim da je više štete Miroslav Mišković imao od vaših odbrana, nego od napada Liberalno-demokratske partije.

Veliki problem je definisanje bitnog tržišta. Nije svejedno da li neko ima monopol u Beogradu, a nema monopol na teritoriji čitave Srbije, a tako nešto treba utvrditi. Vi to ne utvrđujete. Vi kao referencu navodite teritoriju Republike Srbije.

Ako je takva koncentracija kapitala u Beogradu, onda onaj ko ima monopol u Beogradu praktično nema nikakvo ekonomsko interesovanje da uspostavlja monopol, recimo, u Kosjeriću, gde smo imali izbore u nedelju, jer je tamo pola ljudi bez posla. Uglavnom se radi na teritoriji drugih opština. Zašto bi se neko bavio takvom delatnošću u Kosjeriću? Veoma je važno ako ima monopol u Beogradu.

Znači, treba da se definiše bitno tržište i da se kaže da na onom segmentu teritorije Republike Srbije na kojem postoji bitno tržište ne sme biti uspostavljen monopol. Moramo da vidimo šta ćemo sa pojmom zloupotrebe monopola. Ne možemo da ratujemo sa onima koji su dominantni u svojoj delatnosti zbog toga što niko drugi nije zainteresovan da se bavi time. Imamo i takve primere. Moramo da vidimo na kakav način ćemo sprečiti da ta dominantna pozicija bude osnov za zloupotrebu.

Znate da se vode postupci pred Vrhovnim sudom po osnovu odluka koje je donela Komisija za sprečavanje monopola, odnosno monopolskog ponašanja, antimonopolska komisija. Vrhovni sud se nije o tome izjasnio. Da li možemo da vodimo efikasnu borbu protiv monopola ukoliko nemamo efikasne institucije?

Nismo definisali rokove u kojima je Komisija dužna da nam odgovori. Nama je to veoma važno. Nismo zadovoljni načinom na koji je radila Komisija u ovom sastavu. Za nas je potpuno neprihvatljivo da se Komisija složi sa protivustavnim uspostavljanjem monopola ruske državne kompanije, umesto prethodnog monopola srpske državne kompanije, u oblasti naftne industrije. Podneli smo zahtev komisiji za antimoponolsku borbu. Ona je odgovorila da ne može da se izjasni zato što je to državni sporazum. Komisija postoji da bi se obračunavala sa privatnim monopolom, ali ne postoji da bi sankcionisala i sprečavala monopole koje uspostavlja država, a državni monopoli su problem za državu. To su anomalije.

Vlada propisuje kriterijume kojima se definiše obim relevantnog tržišta. Mislimo da to treba da radi Komisija. Vlada definiše kriterijume koji će omogućiti pojedinim kompanijama da budu pošteđene primene ovog zakona. Mislimo da to treba da radi Komisija, jer je to suština problema. Ako posmatramo današnju situaciju, hajde da budemo iskreni jedni prema drugima, šta je uzrok postojećih monopola u Srbiji? Ambicija i želja da se napreduje i širi, uvećava lično bogatstvo, i nesposobnost države da prvo da legitimitet jednom takvom postupku kroz poštovanje elementarnih principa na kojima se grade odnosi između politike i biznisa, recimo, u EU, čije direktive sad ovde praktično usvajamo i, sa druge strane, odbrana tih jasnih principa, na koje svi moraju imati pravo.

Vi jedne nedelje pozivate na privredni razvoj, a druge nedelje vaša vlada najavljuje hapšenje onih koji su kupili pola Srbije. Koji su to vlasnici pola Srbije? Vi ste ministar trgovine, zašto dopuštate takvo ponašanje? U kojoj se zemlji tako nešto radi? Mislite li da bi se „Standard oil“ podelio sedamdesetih godina da na tome nije insistirala država? To je bila odluka Sjedinjenih Američkih Država, da na takav način spreče nedozvoljenu koncentraciju monopola koji su gušili Ameriku. „Majkrosoft“ se nije podelio sam od sebe, zato što su to odlučili da urade Gejc i Pol Alen, nego je to bio nalog ministarstva trgovine SAD zbog velike koncentracije u oblasti proizvodnje softvera.

Pokušavam da vam kažem da je problem na vašoj strani i da zakon sam po sebi taj problem neće rešiti, ukoliko vi niste svesni zašto to treba da uradite. Mišković je u međuvremenu stigao do Olija Rena i na takav način zapravo potvrdio da smo mi bili u pravu. To je jedna mala pobeda LDP-a, ali vi ste ministar trgovine, ovde vam je rekao nešto Zoran Ostojić, šta ćemo sa stotinama dobavljača koji su danas u ropskom položaju ne samo zbog toga što to želi Mišković, nego zbog toga što on ne može da reši probleme sa kojima se suočava?

Vi sprovodite ankete, pipate puls društva, razmišljate kako će Srbija reagovati ako odlučite da pomognete jednoj privatnoj kompaniji. Ono o čemu treba da razmišljate je pre svega odgovor koji proizilazi iz pitanja kako se došlo u takvu situaciju. Vi ste ministar trgovine. Kada će poslovni čovek u Srbiji imati legitimitet? Onda kada se približi vašoj stranci ili onda kada plati porez? Da li postoji neki zakon u kojem piše da neko ne može da bude vlasnik pola Srbije? Vi ste ministar trgovine, pa zašto bi se hapsili oni koji su vlasnici pola Srbije, ako ih ima u Srbiji?

Ništa nam ne znači ovaj zakon ukoliko država nije spremna da shvati da je on zapravo samo jedan segment transformacije cele zemlje, našeg sistema. Svakog dana slušamo najviše predstavnike države koji nam najavljuju hapšenja, licitiraju da li će to biti tajkuni, oni koji su napravili Vladu, po njihovom priznanju, što nikako ne sme da znači oprost od greha, ali svakako treba tako nešto jasno reći i objasniti razloge, da li predsednici opština. U toj političkoj igri mi trošimo dragoceno vreme. Pitam vas, da li postoji neki pozitivan primer u Srbiji, neko koga biste mogli da izvedete pred građane i kažete – ovaj čovek je uspeo, hajde od njega nešto da naučimo.

Kada govorimo o antimonopolskom zakonu onda govorimo o nastojanju države da uspostavi odnose u našem društvu koji nikada do sada praktično nisu bili definisani. Zato moramo u tome biti pažljivi. Ovaj zakon ne sme biti ni osveta vlasti prema onima koji su po njenom mišljenju nekooperativni, a ne sme biti ni oružje populista u Srbiji, jer su za sve danas u Srbiji krivi tajkuni.

Menjaju se tajkuni. Sećam se, kada sam svojevremeno bio lider biznis kluba Demokratske stranke tajkuni koji su bili problem Srbije bili su Kostić, Cepter, ne znam ko sve još, Dragoljub Marković, pa je onda sa mojim izlaskom iz Demokratske stranke na red došao jedan novi krug tajkuna, pa danas imamo treći krug tajkuna.

Ono o čemu svi zajedno treba da razmišljamo jeste činjenica da su zakoni osnov naših međusobnih odnosa i da na zakonima moramo da gradimo modernu Srbiju. Vrlo rado bismo glasali za vaše zakone kada biste imali razumevanja za amandmane koje smo podneli, kada biste ovlašćenja koja ste uzeli Komisiji Komisiji vratili; pre svega, to veliko pravo koje je Vlada Srbije dala sebi na definisanje kriterijuma izuzeća od ovog zakona.

Potom, kada biste razumeli zašto je važno utvrditi rokove preko kojih više neće biti nijednog izuzetka. To pravo je takođe Vlada zadržala za sebe, da praktično ona definiše kada ti rokovi prestaju. Veoma je važno da Komisija bude ta koja će definisati kriterijume relevantnog tržišta. Posebno nam je, to je suština vašeg i našeg nezadovoljstva, važno pitanje razlika koje se pojavljuju između koncentracije na teritoriji Republike Srbije i bitnog dela tržišta.

Sa amandmanima, vaš zakon će biti bolji, a onda ćemo morati zajedno da vidimo šta ćemo da radimo sa tim zakonom i kako ćemo ga primenjivati. Ovaj zakon ne sme da bude pretnja za naš poslovni svet, bez obzira na to da li se radi o Miškoviću, Beku, Drakuliću, Lazareviću, znaju se sva ta imena koja danas služe kao paravani za mnogo veću nesposobnost. Mi ne bismo želeli da se tako nešto desi.

Da bismo bili sigurni da se tako nešto neće desiti, moramo da imamo transparentan proces kandidovanja za samu komisiju, i tu je velika razlika. Ako Odbor vrši selekciju, a onda Skupština glasa o onome što je ponuđeno a ne o onome što je kandidovano, izigraćemo suštinu ovog zakona. On neće biti transparentan.

Ko će se prijaviti na konkurs koji će biti raspisan, ako prethodno nije dobio političke garancije da će biti izabran? Kakvo iskustvo imamo sa svim drugim regulatornim telima u kojima je proces kandidovanja ovakav, katastrofalan? Zakon o Republičkoj radiodifuznoj agenciji se ne poštuje, krši se.

Pogledajte, Ustav nam se pretvorio u proces izbora predstavnika regulatornih tela u našem pravosuđu, za tužilačke i sudske funkcije.

Vidite u šta se pretvorio izbor za članove Nacionalnog saveta u oblasti obrazovanja, pa čak i izbor sudija Ustavnog suda. U taj izbor smo ušli tako što nam je raniji predsednik Skupštine ponudio kvotu: evo, opozicija ovoliko sudija, a mi iz vlasti ćemo ovoliko zadržati.

Zato i dan-danas Ustavni sud ćuti o inicijativi koju smo pokrenuli pre šest meseci da bismo stavili van snage sporazum Srbije i Rusije.

Da je Ustavni sud bio efikasniji i sposobniji, da se ne kriju iza normi paragrafa, možda danas ljudi u Srbiji ne bi plaćali najskuplji benzin u Evropi.

Vi ste ministar trgovine, kako možete na to da utičete? Da li ovaj zakon može da se primeni na Naftnu industriju Srbije? Ne može, jer ste potpisali, potpisali smo ugovor u kojem smo ih oslobodili poštovanja našeg zakonodavstva do 2012. godine, a do 2012. godine će tako počistiti tržište Srbije da posle toga više niko neće biti zainteresovan ni da uđe.

Hoću da vam kažem da je za svaku pohvalu ova vaša inicijativa. Mi smo je želeli i ranije. O tome smo otvoreno govorili. Mislili smo da je poslednji trenutak bio trenutak u kome smo, praktično, glasali za SSP, da bi bilo mnogo efikasnije i naše tržište i odnosi Srbije i Evrope u ekonomskoj sferi, da bi oni bili mnogo efikasniji da je bilo ovakvog zakona. Imamo ga sada, hajde da ga učinimo što konkretnijim i da suzimo taj prostor u kojem ostaju dileme.

Ne možete da razgovarate o zaštiti konkurencije u Srbiji, a da kao ministar trgovine ne kažete ono što svako u ovoj zemlji zna – da postoje monopoli, oni koji su stvarani svesno, oni koji su tolerisani od strane države, oni koji su u međuvremenu postali teret i samim monopolistima, ali da isto tako postoje i potrebe i interesi ove države i ljudi koji u njoj žive, onih koji su zaposleni u tim kompanijama koje su ostvarile monopol, da se to pitanje reguliše na jedan razuman način, a ne kroz hajku, populizam i demagogiju.

Zato od vas očekujemo da ovde izađete sa predlozima kako će biti rešeno nakon usvajanja ovog zakona, kako će biti utvrđeno ponašanje u slučaju kompanije „Delta“.

Da li ćete vi sada trijumfovati i na tome graditi svoju političku budućnost, trijumfovati usled činjenice da je ta kompanija posrnula pod ekonomskim pritiscima koji proizilaze iz krize u kojoj se nalazimo? Ili ćete, bez obzira na gnev koji postoji u društvu, biti ministar koji će voditi računa o interesima zemlje na takav način što će jasno definisati pravila i pomoći svojoj ekonomiji, pa i „Delti“, ako treba da se pomogne? Nas to interesuje.

Da li su u ovoj zemlji svi isti pred zakonom ili ne? I mi političari, biznismeni i svaki građanin? Do sada nismo bili, i to je naš zajednički problem. Ako se ovaj zakon donosi sa porukom „nije važno, šta je bilo bilo je do ovog trenutka“, onda to treba da se kaže, a onog trenutka kada ovaj zakon bude usvojen sve mora da se okrene i da bude potpuno drugačije.

Ako vi mislite da nije važno ono što je bilo do danas, mi se sa vama ne slažemo. Pošto ćutite o tome što je bilo, pretpostavljam da ćutite zato što ne možete da kažete da Vlada ima jasan stav. To nije dobro. Po mnogim pitanjima ste u konfuziji i ne možete da budete po ovom pitanju.

Kada govorimo o monopolima, ekonomski monopoli proizilaze iz političkih koji su pre toga uspostavljeni, koji su sami po sebi toliko loši da se hrane svojom nesposobnošću tako što otvaraju prostor onima koji su sposobni da urade nešto i za sebe i za tu nesposobnu politiku.

Nismo završili privatizaciju u Srbiji, a kompanije koje su bile lideri u privatizaciji posrću. Nismo uspostavili normalne tržišne odnose, a želeli bismo da imamo investitore u našem društvu. Vlada je pristala da bude arbitar u biznisu, ali na to nema pravo. Ne samo što ste postali akteri posla, nego istovremeno arbitrirate u njemu.

Kada analizirate članove ovog vašeg zakona ne možete pobeći od te činjenice koja je veoma važna – ovaj zakon jeste evropski, ali između Evrope iz koje nam dolazite sa ovim zakonom i naše situacije ovde u društvu postoje očigledne razlike, i o tome treba voditi računa. U Evropi ovaj zakon primenjuje i izvršava Evropska komisija, je li tako? Mi bismo želeli da Vlada na sebe preuzme obavezu da je drugačijeg karaktera…

Gospodine Milosavljeviću, u tome je i problem, ako govorimo o izboru članova Komisije. Nije nama cilj da imamo u Komisiji svoje predstavnike. Vlast ne može da izabere predstavnike Komisije bez neke vrste dogovora sa opozicijom. Vi ste manjina u tom odboru. Kao vladajuća koalicija, sticajem okolnosti, imate pet predstavnika, a opozicija ima šest. Znači, većina ste ovde u plenumu, ali ste manjina u Odboru. Kako se to rešava u Srbiji? Uđeš, izađeš i gotovo. Mi to ne želimo. Nećemo da živimo sa glavom u pesku, hoćemo da se na jasan način depolitizuje i departizuje onaj segment našeg života, koji mora biti oslobođen uticaja i prisustva politike na pogrešan način. To je prvi problem.

Drugo, život. Malo je života u ovome o čemu sada govorimo. Nama je potrebna vaša rečenica – bio sam u Privrednoj komori, u Uniji preduzetnika, u Klubu privrednika, razgovarao sam sa najbogatijim ljudima, sa vlasnicima pola Srbije, sa ljudima koji imaju prodavnicu na ćošku vaše ulice, dobio sam njihovu podršku za ovaj zakon. Svaki čovek koji se bavi biznisom danas u ovom zakonu vidi šansu za sebe. Ne možemo da dozvolimo da se ova rasprava pretvori u otaljavanje. Nakon našeg izlaska iz ove sale Srbija mora biti svesna da se nešto promenilo u njoj.

Usvajamo zakone kao na traci. Nije život u Srbiji postao drugačiji nakon sto zakona koje smo usvojili u poslednjih nekoliko meseci. O tome se radi. Ovo je važan zakon, treba da promeni ono o čemu ste govorili – to istorijsko nasleđe, kontekst, tu buvlju pijacu na koju je sve svedeno u Srbiji.

Pogledajte na šta nam liče druga regulatorna tela. Komisija će da predloži, a Vlada će da usvoji. A ako Vlada neće da usvoji? Da li je Odbor za sprečavanje sukoba interesa predložio Vladi nešto? Da li je predložio smenu državnog sekretara u Ministarstvu pravde i u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja? Kakav je bio odgovor – baš nas briga. Pa, ako imamo takvo iskustvo sa Odborom, zašto će biti drugačiji odgovori po pitanju stava Komisije koji svojom konačnom odlukom treba da potvrdi Vlada?

Ako hoćemo da promenimo Srbiju, moramo da podelimo odgovornost. Ne može politika sve da kontroliše, a Vlada da vlada tako što će staviti čizmu svakome za vrat. To mi želimo da promenimo i to je ono što nam smeta. Ta širina, ona proizilazi iz karaktera ovog zakona. Ako počnemo da razbijamo ekonomski monopol, preduslov modernizacije Srbije je ekonomska sloboda. Bez ekonomske slobode nema političke slobode. Evo vam izbora od nedelje; tamo su se delile bandere, asfaltirali sokaci, kupovali glasovi, tamo je napravljen politički rezultat. Ne možemo tako zemlju da promenimo. Zato je važno i ekonomsko oslobađanje, i političko oslobađanje i medijsko. Zbog toga je nama ovaj zakon bitan.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje je postavljeno predsedniku Vlade, gospodinu Mirku Cvetkoviću, a i svim članovima aktuelne vlade, prethodne vlade, njihovoj opoziciji, svima koji su glasali za realizaciju ratifikacije državnog sporazuma u oblasti energetike između Srbije i Rusije. Toliko puta smo pokušali da razgovaramo i svaki put je tišina bila ono što nas je čekalo nakon postavljenih pitanja. Verujem da se i sada neće ništa promeniti, ali je to jedan proces u kojem moramo biti uporni.

Interesuje me, gospođo predsednice, šta se dešava sa završnim računom NIS-a? Kako je moguće da, nakon najzahvalnije godine u oblasti naftne industrije u svetu, naša naftna industrije beleži minus od 100 miliona evra i kako je moguće da se taj minus u ovom trenutku potpuno nekažnjeno prikriva kroz izostanak utvrđivanja procesa odgovornosti i, pri tom, dug pokriva pravim reketiranjem građana Srbije?

To je pitanje, između ostalog, i za vas, gospodine Milosavljeviću. Ministar ste trgovine u Vladi, interesuje me kako je moguće da građani Srbije plaćaju najskuplji benzin u Evropi i kako je moguće da je za Vladu Srbije prihvatljivo obrazloženje novih vlasnika, po kojem je nova cena benzina, zapravo, posledica visoke proizvođačke cene, odnosno gubitaka koji imaju u svom sistemu?

Pošto je to njihova kompanija, neka oni svoje gubitke rešavaju u okviru svoje kompanije, a ne tako što će naplaćivati gubitke od građana Srbije. Plaćamo cenu nafte, naftnih derivata, kao da je na tržištu nafta 140 dolara, a ona je ispod 70. Poslednji put je bila 66 dolara, kada smo pravili te analize. Ko je za tako nešto odgovoran? Trista miliona minus – Putevi Srbije, 100 miliona minus – NIS.

Pojeli smo sredstva dobijena privatizacijom NIS-a kroz ta dva manjka, a sada se suočavamo s činjenicom da ni na kakav način ne možemo da kažemo građanima gde su benefiti tog velikog državnog projekta i ko je odgovoran za činjenicu da su benefiti, zapravo, pretvoreni u štetu koju građani moraju da plaćaju i pokrivaju svojim budžetom.

Najskuplji benzin nije ono što je građanima ponuđeno. Za taj sporazum je glasalo više od 200 poslanika ove skupštine i oni sada treba da preuzmu odgovornost za posledice tog sporazuma, a ćutanje s kojim se suočavamo svaki put kada postavimo pitanje završnog računa NIS-a, govori koliko smo u pravu.

A za Vladu, bez ikakve želje da budemo patetični, jedna poražavajuća istina, dete koje je prošle nedelje preminulo nakon bolesti, preminulo je zbog toga što nije bilo vakcinisano u sistemu javne vakcinacije.

Godišnji troškovi takve vakcinacije su 200.000 evra. Završni račun koji Vlada mora da plati revizoru je 1.500.000 evra, koliko sami imali prilike da vidimo kroz vesti koje su se pojavile u medijima, jer niko u Vladi o tome javno ne govori. Ne kažem da želi tu nesreću, ali govorim da je toliko haotična da ne može sama na racionalan način da troši ta oskudna sredstva kojima raspolaže.

Ko je odgovoran za to što se dešava u NIS-u? Tamo još uvek imamo 49% vlasništva i mislim da nam je rečeno da možemo da utičemo na strateške odluke koje se u okviru te kompanije donose.

Ko je odgovoran za različite poglede na završni račun? Evo ga i ministar koji je bio protiv Sporazuma. Ovde je govorio u poslednjoj fazi koja je prethodila samom potpisivanju. Ko je odgovoran za tu štetu i kako ćemo dalje?

Ako je proizvođačka cena nafte u kompaniji toliko visoka, zašto ne uvozimo onu naftu koja ima nižu proizvođačku cenu? Kada će ti monopoli biti srušeni?

Mi smo državni monopol Srbije zamenili za državni monopol ruske državne kompanije, i to je nešto što je bez primera u svetu. To je samo po sebi jedan neverovatno paradoksalan presedan, o kom treba otvoreno govoriti, koji treba što pre napustiti. To je tema za Zakon o zaštiti konkurencije, tj. antimonopolski zakon. Dajte jednom da odgovorimo na ta pitanja – završni račun, zašto su tako visoki troškovi i kada će se prestati sa svojevrsnim reketiranjem ljudi koji žive u ovoj zemlji?

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na loš način teče ova diskusija. Ovo je za LDP, pre svega, za društvo, veoma važan zakon i zbog toga mislim da nam je svima potrebna mnogo bolja, kvalitetnija atmosfera od ove u kojoj smo se našli. Između ostalog, i vi ste tome doprineli. Sve se pretvorilo u poluprivatnu raspravu dva čoveka koja su sebe godinama čašćavala titulom najboljih ministara.
Hajde da se vratimo samom zakonu. To je još jedna potvrda koliko smo u pravu kada kažemo da je vaša vlada često dobronamerna, ali nesposobna.
Rekli ste u obrazloženju da je ovo najvažniji zakon s kojim vaše ministarstvo izlazi pred Parlament u ovoj godini. Kako se Ministarstvo odnosilo prema Parlamentu pripremajući svoj najvažniji zakonski projekat? Zakazali ste nam na manje od 24 sata od sednice prezentaciju zakona. Tačno je da ste vi oko 23. decembra poveli tu javnu diskusiju o zakonu o regionalnom razvoju, ali je, isto tako, tačno da ste na Vladi, u četvrtak, menjali zakon. S tim promenama nismo upoznati.
Ono što je suština, jeste činjenica da se ne može bežati od onog teškog posla koji se u Srbiji mora uraditi. Zašto su podaci tako crni, kao što ste sami naveli? Zašto imamo tako velika ekonomska raslojavanja? Zašto ljudi žele da žive u Beogradu, a ne žele da žive u kraju iz koga potiču? Zašto je danas Srbija tako tragično neefikasna država? Na kakav način ćemo mi organizaciju te zemlje promeniti?
To nije pitanje samo za vaše ministarstvo, to je pitanje koncepta na kojem mislimo da živimo u vremenu koje je pred nama.
Prvi korak koji smo napravili bio je politikantski. To je onaj ustav iz 2006. godine. Evo nas danas, tri godine posle tog ustava, umesto da svojim životom toj Srbiji dajemo pravi sadržaj koji smo u Ustavu utvrdili, mi smo taoci tog pogrešnog ustava.
Rekli ste da je Vlada predložila i ranije usvojila Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. I sami dobro znate šta lokalne samouprave misle o načinu na koji se finansiraju. Rekli ste da nam nedostaje zakon o vraćanju imovine, statut, zakon o nadležnosti Vojvodine, zakon o regionalnom razvoju, ali pre toga nam morate odgovoriti na pitanje – zašto krećemo sa pogrešne tačke? Da li je Srbiji dovoljna ekonomska decentralizacija, ili je, pre svega, potrebna politička? O kakvoj se, zapravo, decentralizaciji radi, ako je karakter ovog zakona apsolutno centralistički?
Objedinili ste u svom ministarstvu i privredu, i ekonomske odnosa s inostranstvom, i regionalni razvoj, i turizam, i privatizaciju, čitav niz agencija; vaše ministarstvo ima najveći broj državnih sekretara. Pogledajte samo koliko obaveza preuzimate ovim zakonom. Pokušali smo da ih evidentiramo.
Mislim da nismo uspeli sve da evidentiramo, jer nam je bilo ostavljeno malo vremena da radimo na zakonu. Ministar utvrđuje stepen razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, metodologiju izračunavanja stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, jedinstvenu listu razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave. Vlada, na predlog Ministarstva, bliže uređuje strukturu, metodologiju izrade, način usklađivanja, način sprovođenja javne rasprave, kao način i rokove izlaganja na javni uvid razvoja dokumenata.
Nacionalnim planom definišu se osnovi, razvoj i prioriteti regionalnog razvoja Republike Srbije i način njihovog ostvarivanja. Nacionalni plan priprema Ministarstvo. Regionalnu strategiju donosi Vlada, na predlog Ministarstva. Pazite ovo ovlašćenje ministra – programe za projekte koji će se finansirati iz budžeta Republike Srbije, kao i iz drugih izvora za budžetsku godinu, donosi Vlada, na predlog Ministarstva itd. Apsolutna centralizacija.
Da li je to odgovor na jednostavnu istinu koja danas život u Srbiji opisuje neefikasnim, zbog toga što ljudi nisu u stanju da utiču na svoj život konkretno? To je suština propadanja Srbije. Da li će se ovim ponovo vratiti u život jedan oblik razmišljanja i političkog rada koji bi, kroz vaš primer, u međuvremenu, pretrpeo potpuni neuspeh?
Ministarstvo danas pokušava da radi ono što je bilo nesposobno da uradi kroz Ministarstvo za NIP. Rekli smo da se na takav način ne mogu trošiti sredstva. To se pretvorilo u deo izborne kampanje 2006-2007. godine, a danas niko ne zna šta će s onim što je iza toga ostalo.
Želimo da imamo efikasnu zemlju. Moramo sprovesti, ako govorimo o ekonomskoj decentralizaciji na kojoj vi insistirate, fiskalnu decentralizaciju, imovinsku decentralizaciju, moramo te regione učiniti sposobnim u upravljanju, raspolaganju, donošenju odluka. Ne mogu oni da budu transmisija, izvršioci vaših naloga.
Zašto se igramo na takav način s nečim što je tako važno? Govorim na najjasniji način o efektima vaše politike, ne samo vaše lične, nego politike vaše vlade. Kakva je to Vlada u kojoj svaki ministar dolazi i govori u svoje ime? Gde je predsednik Vlade da nam govori sada, zajedno s vama, o ovako važnim zakonima? Šta je za njega važnije od zakona kojim se uvode regioni u našoj zemlji? Gde je da odgovori na politička pitanja koja tako nešto prate, na kritike opozicije da se zemlja raspada?
Više nego mnogi u vašoj vladajućoj koaliciji želimo da ovaj projekat uspe, ali, da bi bio uspešan, mora biti drugačiji. Ne možete, ministre, da izjednačite pokrajinu s regionom, Beograd s regionom. Ako je suština u podređenom položaju onih ugroženih delova Srbije, kako je ohol, koliko je neprihvatljiv stav da postoje razlike u pravima regiona Beograda i regiona Vojvodine i ovih drugih regiona, s tim potpuno neverovatnim opisom – centralni, južni, istočni, zapadni.
Najviše glasova ste dobili u Šumadiji. Da li je problem da ga zovem o tako? Šta fali Nišu?
Republički statistički zavod ne može da radi taj posao i on to ne treba da radi, jer ne može statistika da bude pokriće za uspostavljanje regiona u Srbiji. Ako mislimo da uspostavimo ekonomske regione, pa da na drugom nivou imamo administrativne regione, neke upravne, samo ćemo uvećati haos u kome se nalazimo.
Evo jednostavnog primera. Novi Pazar i Tutin – Istočni region, Sjenica – Zapadni region, a jedna oblast. Previše paradoksa i haosa, a to nam nije potrebno. Ako grešim, onda možete da mislite koliko će tek ovaj zakon razumeti oni koji, čak, nemaju snage ili vremena da slušaju ovu raspravu. I sami ste se ovde zbunili nabrajajući sve te regionalne savete, agencije, asocijacije, nacionalni savet, nacionalnu agenciju, koliku administraciju, kakva birokratizacija ionako birokratizovanog života, pa zamislite sad da se usvoji ono što se neće usvojiti, jer nemate snage za političke reforme koje su zemlji potrebne, recimo, Statut Vojvodine, u predloženoj formi.
Imamo na teritoriji Vojvodine republičke okruge, pa imamo pokrajinske okruge, pa imamo oblasti iz vašeg zakona, pa region, pa onda imamo nacionalni savet, pa će u nacionalnom savetu da se donese odluka koju će Vojvodina da sprovede.
Ko ima većinu u Nacionalnom savetu? Većinu u Nacionalnom savetu ima, naravno, Vlada; sedi devet ministara, direktor Fonda, koga postavlja Vlada, Fonda za razvoj Srbije, pa direktor Kancelarije za pridruživanje EU, postavlja ga Vlada Srbije, pa onda Nacionalne agencije za razvoj, ili već kako se zove, isto, postavlja Vlada Srbije. To ne može da funkcioniše, ministre Dinkiću, i to je naš zajednički problem, jer ono o čemu vi govorite je nešto o čemu govorimo i mi, da ljudi u ovoj zemlji imaju pravo na normalan život, bez obzira na adresu na kojoj žive. Država je dužna da im stvori šansu za tako nešto, a ne da pokuša da živi život normalniji nego što bi oni sami to mogli da urade. Zbog toga nema opravdanja za bežanje od suštinske decentralizacije.
Zašto nema zakona o vraćanju imovine lokalnim samoupravama? Zato ljudi odlaze. Šta nam znače izbori u Kosjeriću? Šta može opština Kosjerić da odluči? U šta su se pretvorile lokalne kampanje? U kupovinu glasova na bestijalniji način nego što je to bilo ikada u istoriji Srbije, jer je narod poražen više nego ikada, na svaki način. Ne optužujem vas lično, ali to su činjenice, pa ako nisi sposoban da kupiš, ne možeš politički da postojiš. Kako jedna politika može da se ostvari, ako u njoj ne učestvuju ljudi? To je veliki problem.
Mi mislimo da se ovaj zakon mora vratiti i bilo bi dobro da to uradite. Verujem da ćete imati kakvu-takvu većinu, ali samo za glasanje o njemu u Skupštini.
Bićete sami kada se suočite sa Srbijom koja treba da živi u skladu s ovim zakonom. Nikog neće biti pored vas, a to je opet naš zajednički problem.
Ako vi pogrešite, kompromitovaćete jedan projekat koji ne sme da bude neuspešan, kao što ne sme da bude neuspešan proces evropskih integracija zemlje, kao što ne sme da bude neuspešno suočavanje sa prošlošću, kao što ne sme da bude neuspešno raščišćavanje svega što je pogrešno u našem društvu, jer, ako govorimo o vrednostima, valjda govorimo o zajedničkim vrednostima.
Sami ste rekli da niste dovoljno znali kao ministar finansija kada su usvajani međunarodni ugovori koji sad obavezuju našu zemlju, zbog čega se povlačimo po sudovima u svetu. Izvinite, ako vi kao ministar finansija tako nešto niste znali, ako ste svi zajedno nama branili uvid u ugovor o koncesiji, onda vi zajedno snosite odgovornost za nešto tako.
Želeo bih da vidim ko iz Vlade, pored vas, preuzima odgovornost za ovaj zakon.
Naš redosled poteza je drugačiji. Predlažemo da se zakon vrati, da se ovaj zakon prilagodi onome što su realne potrebe Srbije i da se o zakonu raspravlja u Parlamentu u istom trenutku kada će se povesti rasprava i o zakonu kojim se vraća imovina, i o zakonu kojim će se uspostaviti logična teritorijalna organizacija.
Ne može Vlada, ministre Dinkiću, da na predlog Republičkog zavoda za statistiku definiše regione u Srbiji. Ne može Vlada da im daje imena. Zakon o teritorijalnoj organizaciji donosi Skupština.
Kako će izgledati, recimo, Savet regije Vojvodine, ako ga čine predstavnici svih lokalnih samouprava, a ne samo oni? To je savet u kome sedi 60 ljudi, najmanje, plus oni drugi, koji su predviđeni. To je jedno glomazno telo. To telo je, po svom kapacitetu, gotovo ravno Pokrajinskom parlamentu.
Šta ćemo da radimo s Beogradom? Beogradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave. Opštine Voždovac i Zemun nemaju isti karakter kao opština Kosjerić ili bilo koja druga opština u Srbiji. Jedinice lokalne samouprave je grad Beograd.
Mislim da nećemo nigde stići ukoliko ne kažemo iskreno našem društvu da država nije ta koja može da reši probleme u kojima se društvo nalazi, to su samo građani. Država ne sme da im stvara dodatne probleme, a ovaj zakon, nažalost, otvara jednu takvu mogućnost. Želeo bih da vidim ko od vaših koalicionih partnera veruje u njega, ko je spreman da ga brani i da li će se ovde govoriti samo na način koji predstavlja vraćanje dugova za neku prethodnu podršku koju ste pružili koalicionom partneru, ili kandidovanjem za podršku koju ćete biti dužni da date sutra.
Ovo je prvoklasno političko pitanje. Šta će raditi ministar Ugljanin? Mi imamo ministra koji je dužan da se bavi razvojem nerazvijenih područja. To je drugo ime za ovo o čemu ste vi govorili danas u svom ekspozeu. Da li je on sposoban da vodi tu politiku? Ja mislim da nije. Puno je nesposobnih ministara koji sede u vašoj vladajućoj koaliciji, zato što je to bila cena njenog formiranja. Za razliku od drugih, koji vas danas kritikuju, a pre godinu dana su bili spremni na sve da bi se vaša vladajuća koalicija formirala, ja ne mislim da je to razlog da mi ovde iskopamo rovove, ali gde su oni koji će tu nesposobnost kompenzovati?
Kada govorimo o suštinskim problemima, onda ne možemo da izbegnemo raspravu o uzrocima. Zašto odlaze ljudi iz opština koje ste vi pobrojali? Da li će ih zaustaviti jedna regionalna agencija, ili oblast, ili neki savet agencija, asocijacija? Naravno da neće. Ti ljudi odlaze zato što u tom prostoru nema života. Pošto nije bilo života, jer je život nestao zbog loše ekonomije, zbog loših političkih prilika, ili zato što je to proces koji je karakterističan za samu Srbiju, mi ne možemo da veštačkim putem taj život uspostavljamo.
Ne možemo da držimo ljude na veštačkim plućima. Ako oni tamo ne mogu da se razvijaju na normalan način, ako nemaju dobre škole, ako nemaju dobru zdravstvenu zaštitu, ne možete vi da im izmislite posao. Eksplodirali su gradovi koje ste spomenuli kao gradove čije se stanovništvo u međuvremenu uvećalo. To nisu samo migracije iz unutrašnjosti Srbije, tu je puno ljudi koji su izbeli sa prostora bivše Jugoslavije, prognani sa Kosova. To su istine. Ti gradovi su imali kapacitet da apsorbuju takvu migraciju, zbog toga što u njima postoji realan život.
Moramo društvu da kažemo istinu, a onda, da toj istini pokušamo da prilagodimo svoje potrebe. Ne možemo da budemo tako osioni. Distribucija pomoći, to je suština svega, novca kojeg ionako nema dovoljno, neće biti na jedan liberalan način, nego će sve biti strogo centralizovano. Vi pravite planove. Svi ti saveti, sve te agencije, na kraju završe pred vašim vratima. Da li je to dobro? Nije.
Mi mislimo da novac koji se stvara treba da ostane na adresama na kojima se stvara. Ako ga je malo, ljudi će znati da ga je malo zato što loše rade. Ako ga ima dovoljno, biće pozitivni primeri. Danas je svima malo novca i niko nema osećaj da ga nema dovoljno zbog toga što loše radi, nego zbog toga što mu je to uzela država.
Pogledajte kako se realizovano Nacionalni investicioni plan. Trista miliona za ''Mokru Goru'', za Emira Kusturicu, a nula dinara za Priboj, u kojem 60% ljudi nema posla. Velika greška. Na desetine je takvih primera.
Ništa nemamo od toga da ovde to navodimo. Moramo da rešimo problem, a ovo nije rešenje. Ovo je put da se uzmu neka sredstva od EU, od one EU o kojoj, uglavnom, govorimo kada nam je potreban njen novac. Mi bismo evropske pare, mi bismo evropski standard života, ali ne bismo evropske vrednosti. Ne bismo da uspostavimo građansko društvo. Ne bismo da postavimo pitanje odgovornosti, pre svega, u politici. Ne bismo da se suočimo s rezultatima sopstvenog rada.
Mi nismo poentirali na mladim ljudima ispred Vlade, na onima koji kampuju ispred predsedništva Borisa Tadića. Rekli smo da tranzicija u Srbiji mora biti efikasna i da mora da bude poštena, a da ne može da bude pravedna, čak i kada bi svako od nas bio anđeo. Građani pravdu mogu da traže u crkvi, ako ih tamo ne čekaju raspopi s ašovima, ali mi zajedno moramo da ponudimo društvu jedan efikasan program, a ovo nije to.
Imamo tri standarda za regije. Od 150 do 800 hiljada, od 800 hiljada do tri miliona, od tri miliona do sedam miliona. Ne može Statistički zavod, jureći tu standardizaciju koja je u Evropi proistekla tako što je uvažen realni život, sad to ovde veštački da radi. Zna se kakve mi regione možemo da uspostavimo.
Zna se da je Beograd sam po sebi toliko značajan da zaslužuje posebnu pažnju, ali ne tako što ćete se vi starati o Beogradu, pa vi nešto predlagati i kandidovati, nego tako što će se ovom gradu vratiti prava da upravlja i odlučuje. Beograd je talac čvora koji je napravljen tako što su se pomrsile nadležnosti opština, Grada, Republike. Ne zna se ko održava Gazelu. Kada je Gazela deo nekog međunarodnog puta, nadležna je država, kada se svakog dana Beograđani muče na njoj, kriva je gradska vlast, pa tako s Gazelom, tako s Pančevom, pa sa svakim kilometrom asfalta, sa telekomunikacijama, sa železnicom, s Aerodromom.
Ono što moramo zajedno da uradimo, to je da vratimo ove odnose na onu tačku sa koje se mogu na kvalitetan način sprovesti do cilja, koji jeste, valjda, svima zajednički, a to je moderna zemlja.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam za minut. Prvo, ovde ozbiljan razgovor o ustavnoj reformi zemlje. Ne kampanja, besmislena kampanja koja traumatizuje naše međusobne odnose, nego ozbiljan razgovor o ustavnoj reformi zemlje, pa potom o Vojvodini, pa prava i obaveze Vojvodini, Beogradu, svakoj lokalnoj samoupravi i poruka ljudima u Srbiji – sami se udružite i organizujte i recite šta država treba da uradi. Na takav način će ovo biti uspešan posao. Ako država govori njima šta treba da urade, država će ostati sama, kao što ste vi sami sada u sali. Nema podrške za ovakav zakon od LDP-a.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prvo želim da vam kažem da ćemo podržati vaš predlog i na takav način najkonkretnije doprineti raščišćavanju jedne vrlo štetne, konfuzne politike, čiji ste vi sada ovde talac.
Zapravo, vi niste pravi sagovornik za ovu raspravu, jer oduvek je vojska, dobra vojska, izvršavala naređenja. Vojska se ne bavi politikom. Ako je naša politika – stani, kreni, onda je Vojska u jako teškom položaju. Pošto ste istovremeno i političar i ministar, onda uz podršku koju dobijate morate biti spremni da čujete i naše kritike. Od vaše sposobnosti zavisi da li ćete te kritike shvatiti dobronamerno, ili ćete staviti znak jednakosti između naših kritika i politikantstva, koga je tako puno u svakom komentarisanju aktivnosti Ministarstva odbrane, ne samo vašeg, nego oduvek.
Mislimo da je logično, u zemlji koja se menja, inicirati ozbiljne i duboke promene u sektoru vojske. Stoga, smatramo da je bilo neophodno započeti bilo kakvu raspravu o aktivnostima Ministarstva odbrane, upravo, na temi strategije Ministarstva odbrane, odnosno naše vojske, potom nastaviti dalje to političko delovanje, kako bi se stvorili neophodni politički uslovi za realizaciju jedne odluke koja je obaveza naše zemlje, a istovremeno i čast.
Uprkos svemu kroz šta je Srbija prošla, ili kroz šta je prolazio srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije, mi ne možemo ignorisati činjenicu da su neke međunarodne snage garantovale mir, bezbednost i sigurnost i sačuvale ljudske živote pripadnika srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije, u Hrvatskoj, Bosni, čak i na Kosovu, koliko god da je kontroverzna ta uloga i koliko god da je u pravu poslanik Krasić kada citira neke situacije, koje su, svakako, za osudu.
Nije tačno da je Norveška na Kosovu bila prisutna jedino kroz te incidente. Ona je učinila mnogo toga dobrog na Kosovu. Nije tačno da je SAD na Kosovu bio prisutan samo kroz dolazak 1999. godine, nego kroz sve ono što su učinili 2004, godine kada su zaštitili Srbe na Kosovu, kada su pucali u Albance na Kosovu i kada su ubili oko 20 Albanaca, štiteći srpsko stanovništvo i ispunjavajući svoje međunarodno preuzete obaveze u oblasti garancije mira i sigurnosti.
Šta je ono šta mi ne možemo da podržimo, gospodine Šutanovac? Ne možemo da podržimo odsustvo strategije i uvođenje, na mala vrata, onih odnosa koji su, po našem mišljenju, jako važni i moraju biti u prvom planu, a to su odnosi saradnje i partnerstva s drugim zemljama u oblasti bezbednosti. Odavno se ta partnerstva u oblasti bezbednosti ne mogu svesti isključivo na vojnike na prvoj liniji fronta. Naprotiv, to je poslednji nivo partnerstva i najčešće, na svu sreću, nije najznačajniji.
NATO pakt postoji gotovo 60 godina, ove godine je obeležena šezdesetogodišnjica, a osim oružane intervencije 1999. godine on nije vojno delovao na način na koji se to pretpostavljalo, recimo, kada je pravljen, ali preventivno i politički, toliko puta do sada.
Moramo se osvrnuti na jučerašnju raspravu koja je ovde vođena, jer je to deo jednog konkretnog plana i pokazatelj odsustva jasnog konteksta u kom se kreće naša vojska danas, a zapravo se govori isključivo o politici.
Vojna neutralnost oružanih snaga Srbije zasniva se na jednoj rezoluciji Skupštine Srbije, koja je usvojena 26. decembra 2007. godine, odnosno na jednom stavu u Rezoluciji u kojoj je Narodna skupština Republike Srbije odlučivala o zaštiti suvereniteta, integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije i glasalo se o šest tačaka, odnosno odluka. Od tih šest, pet je ova država u međuvremenu napustila, odrekla ih se, ne zbog toga što mislim da ste vi izdajnici, nego zbog toga što ne možete biti razuman čovek a slediti odluke koje su komentari i zasnivaju se na političkoj utopiji. Samo se jedna rečenica u ovoj rezoluciji odnosi na vojnu neutralnost Republike Srbije.
Kako je moguće poštovati jednu rečenicu rezolucije koja je u potpunosti, u svakoj drugoj rečenici, osporena? To nije pitanje za ministra odbrane i zato vi niste dobar sagovornik u ovoj diskusiji.
Mi bismo ovde želeli da vidimo predsednika Vlade, one ljude koji kreiraju politički ambijent u kojem vi sada nama objašnjavate da saradnja s Norveškom, koja je u NATO-u, nije i saradnja sa NATO paktom. Mi protiv te saradnje nemamo ništa, jer mislimo da bismo kroz bliskost s NATO-om najkonkretnije pomogli Srbima koje taj NATO čuva na Kosovu, da bismo kroz bliskost s NATO paktom lakše savladali predrasude koje postoje u našim međusobnim odnosima, da bismo kroz bliskost s NATO paktom uradili ono što su uradile neke druge države koje su u prošlosti bile u jednako teškim antagonizmima, pa su iz tih problema izlazile tako što su pronalazile zajedničke interese u budućnosti.
U čemu je problem između Srbije i NATO-a veći od problema koji je postojao između Nemačke i Amerike, Nemačke i Francuske, Nemačke i Velike Britanije? To je pitanje za političare, a ne za generale koji izvršavaju naređenja. Izvršavali su naši generali i nelogična politička naređenja u prošlosti, ulazili su u avione, a unapred su znali da tim avionom mogu samo da polete, ispunjavali su svoju vojničku dužnost; nisu bili tu da razmišljaju o tome da li je nešto logično ili ne. Ne kaže se bez razloga u vojsci – stavi kapu na glavu da ti ne padne nešto na pamet. Ali, ako to važi u vojsci, to ne sme da važi u politici, jer ukoliko vojnik nema prava da razmišlja, a politika je nerazumna, taj vojnik je žrtvovan.
Mi danas ovde, pre svega, govorimo o politici, a ne o smislu slanja nekoliko hirurga i naše sanitetske jedinice u Mirovnu misiju u Čadu. Naravno da treba tamo da odu.
Naši vojnici su to radili i u prošlosti, čine to i poslednjih nekoliko godina, i to doprinosi, kao što ste sami rekli, tu se slažemo, povećanju međunarodne reputacije ove zemlje. Ako nam je cilj da povećamo tu reputaciju, hajde onda da je povećavamo na jasan i konkretan način, a ne tako što ćemo na svaku poruku koju pošaljemo, sledećeg trenutka slati kontraporuku.
Ako želimo da idemo u međunarodne misije, onda hajde da odemo u one međunarodne misije u kojima je naše prisustvo najpotrebnije, u one najznačajnije međunarodne misije, u one međunarodne misije od čije sudbine zavisi i međunarodni poredak.
U ovom trenutku je, recimo, to Misija u Avganistanu. Da li je rizična? Jeste. Da li ta misija po svom značaju može da devalvira Misiju u Čadu? Ne može, ljudski život ima jednaku vrednost i u Čadu i u Avganistanu i na Kosovu. Ali, ako želimo da doprinesemo međunarodnom sistemu bezbednosti koji je ugrožen i koji se štiti odlukom Ujedinjenih nacija, tako što su poslate trupe Ujedinjenih nacija u Avganistan, onda nam je i tamo mesto.
Mesto nam je na svakoj tački zemljine kugle na kojoj je međunarodni poredak ugrožen, jer, čuvanjem tog međunarodnog poretka, afirmišemo našu zemlju, koja je dugo vremena bila "trablmejker" i ''trn u peti'' te svetske politike. Mi želimo da do toga dođe.
Hoćemo da dobijemo, kroz raspravu o strategiji, ne samo legalne i legitimne, nego i za naše društvo prihvatljive osnove za odluke koje sada donosimo. Nema puno smisla u odluci koja se donosi a koju ne prati opšta podrška. Vi sami znate, kada bi se sada postavilo, u nekom ispitivanju javnog mnjenja, pitanje – da li naši vojnici treba da idu u međunarodne misije, u većini bi naše društvo tako nešto odbacilo i osudilo.
Da li bi bilo u pravu? Ne bi. Zbog toga i postoje lideri, da menjaju uspostavljene odnose, da krče put. Mi u tome vidimo svoju ulogu kao LDP. Puno smo juče vremena potrošili, mislim da bi bilo dobro shvatiti da niste na najbolji način nastupili u Parlamentu. Vi ovde nemate neprijatelje, imate ljude koji vas kritikuju, s više ili manje osnova, ali ste dužni da te kritike trpite.
U pravu ste kad kažete da nismo mnogo zakona doneli do 2003. godine, mnogo više je usvojeno u poslednjih nekoliko godina, jer su okolnosti bile drugačije, Vojska nije znala ko njome upravlja, ko je finansira, Vojska se raspadala, upravo zbog toga što nije bilo jasne politike, ali 2003. godine, čini mi se, Vlada Republike Srbije je, kroz nastup tadašnjeg predsednika Vlade, izrazila spremnost i pokazala volju da pošalje pripadnike naše vojske koji su se dobrovoljno javili za učešće u Misiji u Avganistanu. Od toga nije bilo ništa.
Mi smo toliko puta u prošlosti napravili greške da mislim da ovog puta nemamo razloga tako nešto da činimo. Hajde otvoreno da kažemo šta je ono što ova zemlja želi i da na takav način omogućimo našoj vojsci da se normalno razvija.
Dobro je što rešavate materijalne probleme vojnika. To je nešto što mi podržavamo. Nemamo ništa protiv ni tehnološke obnove naše vojske, ali mislimo da sve to mora da bude u funkciji jednog šireg političkog konteksta. Ako obnavljamo našu vojsku s idejom kao da će čitavog života biti mir, ali će nas možda sutra neko napasti, onda je to prevaziđen koncept. Ali, ukoliko naše društvo, u partnerstvu s međunarodnom zajednicom, obnavlja našu vojsku da bi ona zauzela mesto koje joj pripada u sistemu kolektivne bezbednosti, onda je to prioritetni interes našeg društva i mi u tome treba da učestvujemo, ali to mora jasno da se kaže.
Nema razloga da ovako stidljivo raspravljamo i pokušavamo da objasnimo kako je učešće pod komandom norveškog kontingenta nešto drugačije od partnerstva i saradnje s jednom zemljom koja je u NATO paktu. NATO deluje pod komandom Ujedinjenih nacija, to je činjenica i to treba poštovati. Tako je u Bosni, tako je na Kosovu, to su okolnosti koje ne možemo da ignorišemo. Ako postoji politička slabost koja se pred tim povlači, vi ste dužni da se toj ideji suprotstavite, a ne da sada žongliramo oko toga šta, zapravo, ovo znači.
U tekstu ove odluke postoji da je Misija uspostavljena u periodu april-maj i da traje narednih godinu dana. Pretpostavljam da se ne očekuje od nas, to treba jasno reći, da potvrdimo odluku koja je već doneta. Mislim da je to manje-više pogrešno formulisano, da je Misija počela i da traje godinu dana, a da mi u svakom trenutku možemo da se uključimo u tu misiju i naši ljudi će se uključiti kada se odluka donese. Tekst je nejasan i stiče se utisak kao da je neko otišao, a da mi sad treba naknadno da damo tu odluku. Tako nešto treba jasno reći.
Ponavljam, podržavamo to, ali mi ne želimo da se stane na Čadu, ili na Kongu, mi želimo da se naša vojska uključi ambiciozno u uspostavljanju onog sistema bezbednosti i garancije ljudskih sloboda i prava koji je potreban i nama samima. Koliko mi doprinesemo tom svetu, svet će doprinositi nama.
U tom prostoru postoji mnogo politike, postoji dosta ekonomije i zato u tako nešto treba ući otvoreno. Mislim da bi bilo svima lakše da smo raspravljali o strategiji, da smo doneli dobre zakone, da smo raščistili neke situacije.
Mislim da nam je bila potrebna rasprava o vašem razmimoilaženju s načelnikom Generalštaba. Na takav način bi bilo mnogo manje nedoumica u javnosti.
Nema ničeg spornog u tome da se ponekad političari ne slažu s oficirima, baš naprotiv, to je opšte mesto svakog ministarstva odbrane, i kao što se u svakoj vojsci zna čija je reč starija, tako se mora znati i u našoj vojsci, ali tu reč mora pratiti odgovornost.
Vi ste dobili svoj duel s načelnikom Generalštaba, ali mi nemamo utisak da je taj rezultat posledica jednog jasnog političkog stava, nego mnogo više imamo utisak da je u tome prisutno politikantstvo, pa je na kraju postala tema kome će se prikloniti predsednik. Predsednik će se prikloniti zakonu, i to tako treba da se kaže. Onda se ne bi vodile polemike koje su nam pojele mesece i koje nemaju nikakvu funkciju osim da prodube haos, a Vojska ne sme da bude u haosu. Onda nije dovoljno dati nekome stan i nije dovoljno obnoviti vojno-industrijski kompleks, jer sve to kvari nejasna politika.
Kada se smeni prvi čovek jedne fabrike u okviru vojno-industrijskog kompleksa posle 15 godina, onda nema razloga ni za kakvom mistifikacijom.
Postoji plan, u tom planu nema više mesta za ranije uspostavljene odnose – čoveku se zahvali i on je smenjen. Ako se to uradi onako, na nekom sastanku upravnog odbora, pa se onda ne prokomentariše, onda svako drugi ima pravo tako nešto da komentariše, a ne postoji nijedna ozbiljna zemlja u svetu u kojoj se takve odluke na takav način politizuju.
Ako se zabrani izvoz naoružanja iz naše zemlje, pa zbog toga neka kompanija pretrpi štetu, onda se to uradi s punim i blagovremenim obrazloženjem, pa društvo tako nešto podrži, jer valjda nije interes Srbije da izvozi oružje onima koji ugrožavaju bezbednost od koje zavisi sama Srbija?!
Mislim da tu nema nikakvih nesporazuma, ali naš problem je u činjenici da ne može Ministarstvo odbrane da deluje autonomno i nezavisno od opšteg političkog konteksta, koji je konfuzan.
Tačno je da postoje zemlje koje su članice EU, a da pri tom nisu članice NATO-a, kao što postoje zemlje koje su u NATO-u ali nisu u EU. Norveška je jedna od takvih. Vi ste bili u Austriji, koja nije u NATO-u, ali je u EU. Mi ne možemo izvlačiti analogije iz toga. Mi treba da definišemo naše interese na jasan način, da uverimo društvo da je naša definicija ispravna i da objasnimo građanima da je najsigurnije, da je garant naše bezbednosti naša sposobnost da inkorporiramo svoje interese u interese prostora kojem pripadamo, a to je, nažalost, ako se govori o Vojsci, prostor koji je omeđen formatom NATO pakta.
Svi naši susedi su u NATO-u, ili se kreću ka njemu. Mislim da je ta pozicija neodrživa. U kom trenutku se otvara to pitanje, i o tome možemo da razgovaramo, ali onda nemojte da se pozivamo na ovu rezoluciju.
Možemo da kažemo – to sada nije u političkoj agendi ove vlade, ova vlada je došla pred Parlament sa sledećim prioritetima: članstvo u Uniji, očuvanje integriteta na prostoru Kosova i Metohije, ekonomske reforme, NATO.
O tome ćemo pričati za pet godina. Ali, ako vi nama pokušavate da objasnite da smo mi dali odgovore na NATO pakt u tekstu jedne rezolucije koju je Vlada, zbog toga što je ona beživotna, što je floskula, napustila pre godinu dana, onda je samim tim besmislena i ta jedna rečenica, jer je nemoguće da rezolucija ne postoji a da se držimo jedne rečenice unutar nečega što ne postoji.
Dakle, još jedanput, podrška za ovu odluku, otklonite samo tu nejasnoću, da se zna da će otići ljudi posle glasanja u Skupštini. Nažalost, nedostaje nam ovde predsednik Vlade. Niste vi sagovornik, ministre odbrane, za ove teme.
Ovo su politička pitanja. Vi možete da budete sagovornik za neke druge teme, ali nas interesuje politika, pre svega, a Vojska se politikom ne bavi, zbog toga ne možemo da razgovaramo na dovoljno ozbiljan način koliko zahteva ova situacija.
Bilo bi dobro da znamo da ovo nije kraj, da je ovo proces u kom preuzimamo one obaveze koje možemo, koje smo kadri da preuzmemo, i polako se pripremamo za onako ambiciozno mesto u međunarodnom sistemu bezbednosti koliko je naše društvo ambiciozno, a mislim da smo vrlo ambiciozni, jer imamo visoko mišljenje o sebi.
Kada je to mišljenje tako visoko, hajde da mu odgovorimo na adekvatan način, da profesionalizujemo našu vojsku, da je depolitizujemo u potpunosti, ali da pri tom svakog čoveka unutar sistema odbrane ove zemlje jasno upoznamo s političkim pravcima u kojima se ona kreće i na takav način isključimo mogućnost bilo kakvih ponavljanja onih haotičnih situacija u kojima smo se nalazili u prošlosti, kada smo često dovodili Vojsku u besmislen položaj.
I danas je ona, delimično, u jednoj takvoj situaciji, jer povremeno treba sama unutar sebe da rasuđuje, bez jasne političke podrške.
To što ste vi intimno za neku drugu politiku, to može da bude vaš lični plus, ali mislim da nije dobro kada se arbitrira ovde da li ste bliži NATO paktu ili državnoj politici koja kaže da smo mi u ovom trenutku zemlja koja je vojno neutralna. To nisu teme, to ne mogu da budu teme, jedne ozbiljne državne politike u oblasti oružanih snaga, prosto, ne mogu.
Da bi se ta situacija menjala, mislim da svako mora ponešto tu da doprinese. Mi doprinosimo na ovakav način, kroz razbijanje tih predrasuda.
Smatramo da je Srbiji mesto u NATO-u, sigurni smo da će punopravno članstvo u NATO paktu ubrzati proces evropskih integracija zemlje, iako ono nije preduslov članstva u EU, ali kroz saradnju u oblasti bezbednosti najlakše ćemo savladati sve one otpore koji su u ovom trenutku postavljeni pred nas i najkonkretnije ćemo pomoći onima koji zavise od sposobnosti NATO-a i spremnosti vojnika tog saveza da štite njihovu imovinu i njihove živote, a to je, pre svega, slučaj sa Srbima na Kosovu.
Konačno, mi smo u prošlosti uvek otvoreno sarađivali, Srbija nikada nije bila neutralna. Cena naših jasnih stavova je bila visoka. Danas se naknadno suočavamo s tumačenjima koja nam kažu – možda bi bilo bolje da smo bili neutralni, ali ne može vojska da bude neutralna kada počinje rat, nego vojska može samo da sprovede političke odluke, koje ne smeju da budu privremene i ne smeju se donositi ad hok.
Vojna neutralnost ima smisla kada je svi priznaju. Kada bi neko od nas tražio da budemo vojno neutralni, onda bismo o tome mogli da razgovaramo. Pošto niko to od nas ne traži, niko našu vojnu neutralnost i ne priznaje, a čini mi se i da se menjaju režimom, bar kada se govori o zvaničnoj državnoj politici, ništa više osim same deklaracije, onda hajde da što pre uspostavimo jasne odnose, jer je tako nešto neophodno za normalan razvoj vojske u demokratskom društvu.

Gospodine ministre, uprkos tome što sami postavljate pitanja koja vam niko nije postavio, pa onda na ta pitanja dajete loše odgovore, zadržaću se samo na nekoliko osnovnih činjenica.
Bio sam vrlo jasan kada sam rekao da mislim da bi bilo mnogo bolje za ovu zemlju da su prve inicijative koje su stigle iz vašeg ministarstva bile strategije o kojima govorite da su usvojene, a o kojima nikada ovde nismo razgovarali, i zakoni koje ste napisali, koje ne vidimo na dnevnom redu naših sednica. Bilo bi mnogo bolje da smo imali te strategije i te zakone, možda se sada ne bi vodila rasprava u okviru ove tačke dnevnog reda na način na koji se vodi, nego bi ovo bilo tehničko izglasavanje jedne inicijative koja je potpuno u skladu s prethodnim odlukama koje je Parlament donosio.
Kada govorim o politikantstvu, izvinite, ali ne može vođenje Ministarstva odbrane biti isključivo posao Vlade. Kada se obuče uniforma, onda prestaju razlike između vlasti i opozicije. Meni je dopušteno da u tome učestvujem. Niko od vas ne traži da nas vi ovde dnevno informišete o onome što se dešava. Samo sam skrenuo pažnju na štetu koja je pratila odsustvo konkretnih stavova u sukobu koji ni po čemu nije karakterističan samo za Srbiju. I u mnogim drugim sistemima se ne slažu političari i generali. Samog Buša su kritikovali njegovi generali, pa ih je on smenjivao, ali se o tome otvoreno govorilo.
Mislimo da nema razloga da se tako nešto izbegava. Niko nije rekao da vi to treba da radite, to treba da rade oni koji su za tako nešto nadležni, ali ne u predvečerje novogodišnjih praznika, nego na vrlo jasan i odgovoran način. Mislim da nije dovoljno jedno čitanje odluke u televizijskoj emisiji. Ako vi mislite da je to dovoljno, u redu.
Hoću nešto drugo da vam kažem – uopšte niste u pravu kada pominjete tu 2003. godinu i meni sada tu licitirate s nekim brojem vojnika. Govorim o politici, a ne o broju vojnika. Broj vojnika mora da utvrdi Ministarstvo odbrane. To su simbolični gestovi, pre svega. Tačno je da tamo stradaju vojnici i niko od nas ne želi da šalje ljude u besmislene avanture u kojima će oni gubiti svoje živote. Samo mislimo da, ako hoćemo da doprinesemo kolektivnom sistemu bezbednosti, da budemo deo tog planetarnog, integrisanog sistema bezbednosti, hajde da to učinimo na najkonkretniji način, a ne da ulazimo u taj prostor na mala vrata.
I druge zemlje iz našeg okruženja imaju tamo svoje predstavnike. Mislimo da bi bilo mnogo korisnije za nas, imajući u vidu naše ambicije, da smo to učinili na takav način. Zašto nisu postojali politički preduslovi za tako nešto? Zato što je srušena jedna vlada koja je imala takvo nastojanje.
Što se tiče vaših aluzija na moju savest, delovanje u skladu sa zakonom ili ne, ne može da postoji jedna rezolucija tako što će se poštovati samo jedna njena rečenica, a da se pri tom ne stiče utisak da su to samo izgovori. Postoje mnogo snažnije obaveze ove rezolucije za vašu vladu, gospodine Šutanovac, pa vi te obaveze ne poštujete. Što se mene lično tiče, mi smo glasali protiv te rezolucije u Skupštini i bili jedina partija koja je tada rekla da nema smisla politika koja ignoriše život, jedina stranka koja je ovde govorila otvoreno i pošteno, dan nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, da na taj način ne želimo da se bavimo politikom.
Sada vam kažem, u prvoj rečenici – podržavamo vašu odluku. Zašto nismo podneli amandman? Zato što mislim da nije pristojno da jedna poslanička grupa menja tekst Ministarstva odbrane…
(Predsednik: Vreme. Privedite kraju.)
… a vama smo skrenuli pažnju na jednu takvu logičnost i tražili da odgovorite ono što niste uradili, da pojasnite nešto tako.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne možemo na ovakav način da počnemo ovu sednicu, uprkos tome što je vama izuzetno stalo do toga.
Izvinite, prekršili ste Poslovnik po mnogo osnova. Da ne govorimo sada i ne tražimo dlaku u jajetu zbog glasanja od pola sata, odnosno onoliko koliko je potrebno da se namakne 126 narodnih poslanika. Ali, ovde se govori o zaduživanju Srbije u iznosu od 175 miliona evra. Dugove je napravilo preduzeće koje je formirano 2005. godine.
Povređen je član 138. Poslovnika, koji obavezuje predlagače ova dva zakona, zakona o zaduženju Republike Srbije, tj. davanju garancije „Unikredit banci“, odnosno „Sosijete ženeral“, da nam ovde iznesu sve neophodne podatke da bismo mogli da raspravljamo o tim zakonima. Kolika je kamata na kredite koje Srbija uzima? Kako su dugovi nastali? Nema završnog računa Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ za 2005, 2006, 2007. i 2008. godinu. Nema završnog računa za budžet Republike Srbije u istom periodu. Na ovakav način ne možemo da radimo.
Srbija se zadužuje trista miliona, ili 175 miliona u ovom konkretnom slučaju, da bi pokrila dugove jednog svog javnog preduzeća. U Upravnom odboru tog javnog preduzeća sedeli su članovi koje je imenovala Vlada. Upravni odbor je, po Zakonu o privrednim društvima, dužan da svojom imovinom pokrije štetu nastalu neodgovornim poslovanjem.
Sto miliona evra je dug Naftne industrije Srbije, tj. minus; 175.000.000 evra se zadužuje Srbija. Da ne govorim o drugim javnim preduzećima, da vidimo ko je odgovoran za tako nešto, pa da onda o tome raspravljamo. Ovo nije dovoljno. Na ovakav način se nijedna evropska zemlja, normalna evropska zemlja, više ne ponaša. Ako je ekonomska kriza, to nas obavezuje da pored cene uzroka, o kojoj vrlo često govori predsednik Republike kada kritikuje svoje partijske kolege, razgovaramo i o ceni jedne politike.
Javnim preduzećem „Putevi Srbije“ upravlja Republička vlada i ona je odgovorna za ovaj dug koji je stvoren i neka nam prvo podnese račun kako su stvoreni dugovi. Imali smo dve godine kampanju o budžetskom suficitu. Kako je moguće da imamo budžetski suficit i da imamo ovoliki minus samo u ovom javnom preduzeću? Ništa lično na račun ministarke finansija, osim što u ovom trenutku moramo da razgovaramo o budućnosti naše zemlje. Dajte činjenice. Član 138. nas obavezuje na tako nešto.

Član 100, član 101. Gospođo Čomić, vi me uopšte niste razumeli.