Hvala vam, gospođo Čomić.
Vi mene niste razumeli i zato reklamiram član 101. Za razliku od drugih kolega, vrlo precizno naveo sam član Poslovnika koji nam ne dopušta da nastavimo raspravu pre nego što se ovde pojavi predstavnik predlagača zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije. To je član 152. stav 2 – Predlog zakona o ratifikaciji međunarodnog ugovora ili drugog sporazuma mora biti obrazložen.
Umesto toga vi nam kažete da će ovde doći državni sekretar – koji ne može da govori u Skupštini, a da ćemo mi u međuvremenu voditi raspravu, a od tog sporazuma imamo samo ovu nemuštu fotokopiju, koja čak ne može ni da se pročita.
O čemu mi treba da raspravljamo? Mene recimo interesuje ko će mi odgovoriti – koji su to posebni uslovi Državne bezbednosti koji dopuštaju, strani potpisnici, odnosno da se odrekne poštovanje ovog sporazuma? Rusija je puna begunaca od našeg pravosuđa – po kom osnovu i na kakav način? Mi želimo po tom osnovu da razgovaramo.
Znači, vi kršite Poslovnik. Poslovnik je jasan i ovde mora biti predstavnik predlagača. To piše u Poslovniku. Javio sam se u skladu sa Poslovnikom, ukazao na član, a vi ste rekli – Poslovnik kršim.
Nema reči o zloupotrebi. Ne pozivam se na član 27 – to su radile kolege pre mene. Pozvao sam se u skladu sa članom 101. Niste me dobro protumačili. Vama Poslovnik ne dopušta nastavak ove rasprave pre nego što se pojavi ovde predstavnik predlagača koji mora ovde da obrazloži ovaj sporazum. Ovo nije ni obrazloženje. Ovo čak ne možemo ni da pročitamo.

Gospođo Dragutinović, gospodine Obradoviću, dame i gospodo narodni poslanici, način na koji je otvorena današnja rasprava možda najbolje govori o suštini problema u kojem se nalazi naša zemlja, problema koji se samo ispoljava u motivima koji nas dovode do rasprave o rebalansu budžeta.
Gospođo Dragutinović, jako je teško vas kritikovati, a pri tom ne ponuditi alternativu. Obično alternativa postoji, ali sticajem mnogo faktora mi smo danas u slepoj ulici. Zato je zaista potpuno besmisleno govoriti o novcu koji nam je potreban kada svi znamo da novca nema ili kritikovati ovaj rebalans budžeta kada svi znamo kako smo do rebalansa došli.
Ne mogu vas da pitam gde je Vlada, a mislim da nam je danas potrebna, ne da bi se svađali, nego da bismo pokušali da vratimo sigurnost u krug kojem pripadamo kao vlast i opozicija, krug ljudi koji odlučuju o budućnosti ove zemlje. Nije nam potreban optimizam jer nema razloga za tako nešto, ali je potrebno vratiti sigurnost i red u društvo.
Zato ostaće da lebdi bez pravog odgovora ovde u vazduhu među nama pitanje koje je jedino važno: da li vi imate 126 poslanika za ovaj rebalans budžeta, gospođo Dragutinović. Jer ako nemate 126 poslanika, zbog toga što niste u stanju da odgovorite ambicijama, apetitima, iskrenim potrebama partija vaše vladajuće koalicije, onda mi kao LDP razmišljamo o MMF-u, a ne o vašem rebalansu budžeta, jer je u ovom trenutku za našu zemlju najvažniji aranžman sa MMF. Ako nema tog aranžmana, onda nećemo moći da se pridržavamo ni za ruševine tog sveta koji se klati već 20 godina i pri tom ruši.
Puno ste toga rekli i manje ili više sve je to tačno. Vi ste u svom mandatu pred parlament izašli sa dva rebalansa i jednim budžetom. Neću sada da poentiram na vašim rečenicama u kojima ste rekli obraćajući nam se, da su u avgustu i septembru bili već jasno uočljivi trendovi nadolazeće krize. Zapisao sam. Industrijska proizvodnja pada itd, da ne govorimo sada o tome.
Ali vas moram podsetiti da je rebalans budžeta, onaj prvi o kom smo raspravljali pre šest meseci, bio benzin kojim smo gasili požar. Neko je za to odgovoran.
Za to je odgovorna vaša vladajuća koalicija, koja je napravljena na osnovama koji su zadovoljavale formu, ali ne i suštinu. Cena 128 poslanika koji su podržali formiranje Vlade u međuvremenu je postala i suviše visoka.
Bez tog rebalansa budžeta i onog čuvenog povećanja penzija za 10% naša ekonomska situacija danas bi bila makar nešto povoljnija, a svi zajedno bismo mogli da odgovorimo sa više razuma na pitanje penzionera koje nam sada postavljaju – a gde je to u realnom životu? U tom trenutku je evro vredeo između 77 i 80 dinara, a danas se kreće oko 94-95, tako da smo plaćajući cenu političkih dogovora negirali vrednosti na kojima su oni pravljeni.
Mere sa kojima ste izašli pred nas u oktobru su bile delom odgovor na ono što smo i sami tražili, recimo, osiguranje depozita, ali su te mere, gospođo Dragutinović, stupile na snagu u januaru, kada smo konačno pronašli prostora da o tome razgovaramo u Skupštini i za tako nešto glasamo.
Zašto sve to govorim? Zato što je sada jako važno uveriti građane ove zemlje da su parlament i Vlada sposobni da zaštite one elementarne interese koji su mnogo širi od političkog koncepta kojem pripadate vi ili LDP, ili bilo ko drugi ovde u Skupštini.
Svi mi znamo da nema novca, ali isto tako siguran sam da vam je vrlo dobro poznat uzrok naše krize i velika razlika, svakog dana sve veća, između onoga što pokreće našu krizu i onoga što je generator krize u svetu.
MMF smo želeli 2007. godine i to je bila osnova našeg ekonomskog programa, aranžman sa MMF koji će uvesti neophodan red u naše javne finansije, s obzirom da Vlada na tako nešto nije spremna. Želeli smo ga 2008. godine, podržali smo vaš dogovor sa MMF-om kada je napravljen, ali bi voleli da dobijemo odgovor od premijera, koga nema, da li postoji politička infrastruktura koja će taj dogovor realizovati?
Možemo mi srušiti na budžetu vašu vladajuću koaliciju i otići u izbore, ali nakon tih izbora ćemo opet voditi ovakve razgovore, jer će nas čekati još veća rupa u kasi iz koje treba da podelimo novac koga nema. Zato nemamo puno razumevanja za to jeftino poentiranje na procentima.
Oronulim budžetima svakog ministarstva ili neispunjenim obavezama nema u Srbiji prostora za štednju i to je velika istina, jer smo siromašno društvo. Mi u 2009. godini možemo da maštamo o formatu iz 89, o štednji se može govoriti u EU, ali ne u Srbiji.
Ovde možemo govoriti o velikom odricanju, i to tako treba reći, a za odricanje je potrebna politika. Politike nema. Sa vama ne možemo da vodimo tu raspravu.
Mi smo više puta jasno pokazali spremnost da pomognemo ovoj zemlji, ne vlasti ili drugim partijama iz opozicije, nego ovoj zemlji, ali ste nam vi kao Vlada tako nešto onemogućili. Vas su događaji pregazili i sada svi zajedno pokušavamo da umanjimo štetu sa kojom se suočavamo.
Iz krize ćemo izaći onog trenutka kada postanemo brži od događaja i onog trenutka kada, umesto posledicama, počnemo da se bavimo uzrocima naših problema. A uzroci nisu u referentnoj kamatnoj stopi Narodne banke, uzroci nisu u prevelikom rashodu za penzionere, nego su uzroci u pogrešnoj politici koja je ovu zemlju nemilosrdno uništavala 20 godina.
Za to su odgovorne neke druge generacije, a sada smo mi ti koji treba da na tim ruševinama stvorimo neki novi smisao. Zato je potrebna politika, potpuno drugačiji regionalni odnosi, momentalno pomirenje sa zemljama sa kojima smo u nesporazumu, sa Makedonijom, Crnom Gorom, bolje odnosi i sa Hrvatskom i Bosnom. To su tržišta na kojima imamo suficit.
Potrebna je iskrena opredeljenost u procesu evropskih integracija, prihvatanje zakona koji su nam potrebni. Nema tu puno šta da se uzme u budžetu pa stavi na neko drugo mesto, ali država treba da se povuče iz onog prostora u kojem, ne samo da ne koristi šanse koje joj se pružaju, već stvara štetu.
Potreban nam je potpuno drugačiji zakon o planiranju i izgradnje ako želimo strane investicije. One više neće dolaziti onako kako su dolazile u poslednjih nekoliko godina, jer ih je znatno teže dobiti. Nismo konkurentni.
Potreban nam je i novi antimonopolski zakon. Jednostrano primenjujemo Privremeni trgovinski sporazum sa EU i jedina smo zemlja koja se na tako nešto odlučila. To je međukorak, a ne trajno stanje. Taj međukorak će uskoro postati kontraproduktivan. On već sada guši našu poljoprivredu. Dvadeset posti američkog "dži di pija" proističe iz poljoprivrede, zato je poljoprivreda važna i za Srbiju, razvijeni agroindustrijski sektor. Od toga nema ništa, zbog nepostojanja zakona i političke ideje.
Teško je voditi socijalnu politiku u Srbiji, ali ste napravili grešku kada ste ustanovili da su penzioneri najugroženiji u krizi. Nisu, ova kriza najviše pogađa generacije koje traže prvi posao i roditelje tih generacija koji su na izmaku svog radnog veka, a njihova radna mesta su ugrožena upravo zbog toga, pa bez poslova ostaju, a pri tom nemaju pravo na penziju. To su najugroženije kategorije u našem društvu danas.
Bilo bi dobro kada bi analizirajući probleme rasta naše privrede, potpuno haotične spoljne trgovine, kada bi analizirajući cene u Srbiji mi mogli od vas da čujemo kako mislite da rešite te anomalije?
Nismo mi samo u problemu zbog toga što su nam se zatvorila inostrana tržišta, mnogo više smo u problemu zbog činjenice da smo uglavnom na tim tržištima nudili kamen za kupus, jer nam je industrija uništena i odavno više ne možemo da budemo konkurentni ni po količini, ni po kvalitetu. I ono malo vrednog što stvorimo, mi vrlo brzo obesmislimo.
Ako govorimo o cenama, odgovor na ceni je drugačiji od onog koji se može naslutiti nakon vašeg uvodnog izlaganja. Cene u Srbiji su i dalje vrlo visoke.
Da je ovde ministar ekonomije, rekao bih mu da greši, pošto je njegov stav da su cene, iako visoke, očigledno prihvatljive, jer ljudi kupuju robu. Ljudi su prinuđeni da je kupuju i kupuju manje od onog što bi kupili i po većoj ceni nego što bi platili, zato što ih je država na to osudila.
Konkurencija, to nam je potrebno. Tako dolazimo do suštine reformi koje moraju biti sprovedene u ovoj zemlji da bi se promenile ekonomske prilike, izgradnja efikasne države i definisanje nove ekonomske politike.
Efikasna država nije ona država u kojoj smo mi deo vladajuće koalicije ili bilo ko drugu, umesto onog dela koji je danas nesposoban, nego je efikasna država koja funkcionalno ispunjava svoje obaveze, koja zna gde joj je mesto, koja unutar sebe i prava i obaveze definiše na takav način da se ostvaruju na pravoj adresi.
Decentralizacija, gospođo Dragutinović. To je takođe ono što nam je potrebno.
Uskraćeni su budžeti lokalnih samouprava. Zašto nije vraćena imovina, ona koju nam je Milošević oduzeo 1996. godine? To ne možemo da razumemo. Ako postoji neki objektivni razlog, pomozite nam da ga shvatimo, pa da vidimo kako ćemo što pre izaći iz paradoksa u kome je objektivno prihvatljivo nešto što je suštinski neodrživo.
Moramo da vratimo imovinu onima kojima je ta imovina oduzeta, pa da onda tim lokalnim samoupravama u opštinama po Srbiji kažemo neka vam bude onako kako radite, ako radite dobro biće vam dobro, ako radite loše onda podelite sudbinu onih koji su nesposobni. Zato je ovo mnogo viša priča o politici, najmanje o jednom rebalansu budžeta.
Šta je ono što smo mislili da ste morali da uradite? Morali ste da se konsultujete ne samo sa nama nego i sa svima onima koji treba da žive ovaj budžet koji predlažete, sa onima koji treba da ga napune, sa onima koji ga troše. Toga nije bilo.
Naša Privredna komora je degradirana. Svaki uspešan čovek u Srbiji je pomalo lopov jer je to pravilo uspeha u ovoj zemlji, drugačije ne može. Svaka partija u ovoj Srbiji je pomalo lopovska, jer smo sami stvorili takav ambijent.
Ovaj parlament dve godine ne pokazuje sluh za našu ideju redefinisanja odnosa politike i poslovnog sveta. Svaki političar koji se sretne sa poslovnim čovekom samo je u Srbiji lopov i korumpiran i svaki poslovni čovek koji se sretne sa političarem samo je u Srbiji lopov i korumpiran i nigde više u normalnom svetu.
Cela planeta je košnica susreta na kojima se ukrštaju interesi politike i ekonomije, a mi smo za začaurili u ovu zgradu, drugi su se začaurili u svoje solitere u kojima se krije propast njihovih banaka ili finansijskih imperija i svi zajedno režimo jedni na druge nesvesni da svako tu ima svoje mesto i svoju ulogu.
Neka nam Vlada kaže gde je to mesto za Vladu, gde je mesto za parlament, gde je mesto za poslovni svet, gde je mesto za sindikate. Nemojte da se varate atmosferu da ćete uvođenjem PDV u skupštinsku menzu rešiti probleme ove zemlje.
Praktično ne postoji nijedna institucija u zemlji, parlament je bez ikakve podrške, stranke su to odavno, one nisu autoriteti koji su nam potrebni, naša crkva se postarala dovoljno za sebe, privredni svet takođe. Gde se nalaze lideri ovoga društva koji će pokrenuti zemlju i omogućiti joj da izdrži da pređe taj jako težak put koji je pred nama ukoliko se pronađe podrška za sporazum sa MMF?
U pravu je kolega iz DSS, neko taj novac treba da vrati. Ima ovde među nama koji smo u vlasti i u opoziciji, srećemo se međusobno sa našom decom. Ne bih hteo da njima ostavimo sve to tako haotično. Pokažite nam gde je prostor da se napravi neki dogovor. Otvorite vrata da u tome učestvujemo. Tu prostora u ekonomiji nema.
Iskreno opredeljenje za Evropu, rešavanje problema koji su stvoreni bez nekakvog racionalnog obrazloženja i povoda koji smo sami stvorili, saopštavanje istine društvu, nisu nama potrebne prognoze MMF, nama je potrebna istina koja će promeniti ovu zemlju i red.
Ako imate većinu neka ta većina izađe pred parlament i neka traži podršku za sebe, a ako većinu nemate za ovaj budžet, onda to recite odmah na početku, da vidimo šta ćemo da radimo. Ne zaboravite da i u jednom i u drugom slučaju problemi sa kojima se suočavamo, okolnosti koje su nas dovele u ovaj rebalans budžeta, mogu biti rešene jedino ako svako od poslanika u ovoj sali, svako od ljudi u ovoj zemlji, bude znao šta se od njega očekuje i bude u prilici da ta očekivanja ispuni, pošto sam siguran da niko ne uživa zbog stanja u kojem se danas nalazimo.
Mi ćemo danas dosta kritikovati u raspravi pojedina rešenja, predložiti izvesne korekcije, ali to ne menja suštinu svega onog što sam pokušao da vam kažem. Nadam se da ste me razumeli kao predstavnik Vlade, ne mislim kao ministar finansija.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarsko, javio sam se u skladu sa članom 164, naime, smatram da je povređen član 164. Poslovnika Skupštine, kojim se definiše procedura puštanja zakona po hitnom postupku u samu raspravu.
''Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija''.
Hitni postupak se, gospođo predsednice, između ostalog, uz vašu saglasnost, konstantno zloupotrebljava. Jedna od primedbi koja se iznosi svakodnevno u kritikama rada Skupštine, od međunarodnih organizacija, jeste zapravo izbegavanje suštinskih i ozbiljnih rasprava i neopravdano pozivanje na hitni postupak.
Interesuje me šta je vas navelo da po hitnom postupku predložite raspravu o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama, s obzirom na to da se u obrazloženju za hitni postupak o ovom zakonu kaže – da donošenje zakona zahteva hitno otpočinjanje pripremnih aktivnosti postojećih komora za usaglašavanje svog poslovanja sa novim zakonom, kako bi se postojeći komorski sistem u Republici Srbiji blagovremeno pripremio za predložene promene i neophodno je da se ovaj zakon donese po hitnom postupku.
Član 13. zakona kaže: "Propisi koji se donose na osnovu ovlašćenja iz ovog zakona biće doneti najkasnije do 31. decembra 2010. godine, a član 14. ovog zakona kaže da će se zakon primenjivati od 1. januara 2013. godine.
Koji su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, pogotovu zbog toga što ne postoji nijedna regionalna privredna komora u Srbiji koja nije kritikovala Predlog izmenama i dopuna ovog zakona?
S obzirom na to da se privreda suprotstavlja ovom zakonu, mislim da nema nikakvog osnova za raspravu po hitnom postupku i da su se stekli preduslovi da se ovaj zakon povuče iz procedure, da se skine sa dnevnog reda, da se obave dodatne konsultacije i da se onda u normalnoj atmosferi usvoji zakon koji bi možda rešio neke probleme na koje ukazuje Ministarstvo.
Ovo je neodrživo. Mi raspravljamo po hitnom postupku, a zakon će stupiti na snagu 2013. godine, a prateći propisi će biti doneti do kraja 2010. godine.

Gospođo predsednice, uz svo uvažavanje vas kao predsednice, kao osobe koja pokušava da uspostavi neki red ovde u Parlamentu, mislim da ste povredili član 27. Poslovnika i to onaj njegov deo u kome se kaže da, pored toga što vršite poslove predviđene Ustavom i predsedavate sednicama Narodne skupštine, morate obezbediti primenu Poslovnika Narodne skupštine.
Ne može Skupština da donese odluku koja je suprotna Poslovniku. Citirao sam na vrlo jasan način Poslovnik i član 164. kojim je definisana procedura usvajanja zakona po hitnom postupku. To što je Vlada nešto poslala Skupštini ne znači da vladajuća većina robotizovano glasa za nešto što je suprotno Poslovniku.
Mi smo odavde izbacili 50 poslanika zbog toga što su kršili Poslovnik. Ako mi ne poštujemo red, ko će ga drugi poštovati? Ne možemo da raspravljamo o zakonu po hitnom postupku, koji stupa na snagu 2013. godine, zato što je gospođa ministarka danas došla u Skupštinu. Neka se vrati tamo u tu vladu i neka se upristoje, neka se privedu u prvi red, pa onda druge da počnu da prozivaju na taj red. Kako možemo to da radimo?
Prateći propisi za ovaj zakon će biti usvojeni do 31. decembra 2010. godine, a on stupa na snagu za četiri godine, a vladajuća većina nije ni znala o čemu glasa, niti joj je ko rekao tako nešto. Nemojmo više da ne poštujemo Poslovnik!

Prekršili ste Poslovnik član 27.

Hvala. Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, uvek kada se vi pojavite u skupštinskoj raspravi, makar mi iz LDP razmišljamo o posledicama takve sednice. Poslednji put ste bili ovde kada smo raspravljali o zakonima koji su pratili budžet za ovu godinu.
Govorili ste dva ili tri minuta, potom vas je nasledio ministar vera, a Skupština se završila navodnim skandalom za koji su optuženi poslanici zbog toga što su glasali za jedan amandman i tako promenili Zakon o akcizama.
Tada smo mislili da je ministarka finansija morala da bude na toj sednici, da je morala da se obrati Parlamentu i da na vreme kaže koje su to štetne posledice glasanja za amandman iza koga je stala stranka vladajuće koalicije. To ona nije uradila, niste uradili ni vi, iako ste bili prisutni, ne čudi me što to nije uradio ministar vera, ali s obzirom na to da ste pročitali to što ste vi ili neko u vaše ime napisao, govori nam da vi zapravo jedva čekate da se ova rasprava završi, kako biste otišli dalje svojim putem.
Ovde u Skupštini mi ne bismo mogli da radimo svoj posao kada bi se slagali sa jednom takvom namerom. Uprkos obrazloženju predsednice i dalje smatram da je potpuno neodrživa rasprava po hitnom postupku o zakonu koji stupa na snagu za četiri godine, mislim na zakon o komorama, da je potpuno neprihvatljivo raspravljati o tom zakonu i ignorisati proteste apsolutno svih regionalnih privrednih komora i Privredne komore Srbije, a da je posebno neprihvatljivo dati vam tako veliku slobodu i prava, kakvu vi tražite od Parlamenta, pri usvajanju zakona o fondu za razvoj Republike Srbije. To je Vladin fond.
U ovom trenutku nama je potrebna podela odgovornosti. Ne otvarate prostor za naše učešće u rešavanju krize koja opterećuje svakog u ovoj zemlji. Ne postoji pojedinac, ne postoji partija, niti vlada koja može sama ponuditi odgovore na krizu sa kojom se danas Srbija suočava, jer to nije niko pokušao mimo nas, bez obzira da li govorimo o Americi, o zapadnoj Evropi, o Aziji, o Latinskoj Americi. U svakoj sredini se prave dogovori koji su mnogo širi od formata vlasti koja upravlja društvom.
Predložili ste nam novi zakon o fondu za razvoj Republike Srbije. Nijednu reč niste rekli o rezultatima rada Fonda koji je do sada postojao i koji je funkcionisao od 1992. godine. Da li je on opravdao očekivanja? Da li su uočeni neki propusti? Šta je drugačije u predlogu nove koncepcije fonda, osim prava koje dajemo jednom čoveku?
Komorski život u Srbiji se uređivao 150 godina i on je trajao do Mlađana Dinkića, a onda su se Mlađanu Dinkiću javili privredni subjekti, pa je Mlađan Dinkić u interesu privredne komore koja protiv toga protestuje odlučio da usvoji propis koji je direktno suprotan svim propisima koje uređuju ekonomije normalnih evropskih zemalja.
Citirali ste Hrvatsku i Sloveniju, mogli ste i Republiku Srpsku, ali pitanje je trenutka kada će Hrvatska i Slovenija promeniti svoje odluke, kao što je to uradila Republika Srpska i vratiti se na rešenja koja su standardna i primenjiva u svim ekonomijama EU, svim razvijenim.
U Italiji je članstvo u privrednoj komori obavezno, u Španiji je članstvo obavezno, iako je bilo dobrovoljno, pa je promenjeno, u Nemačkoj, u Austriji.
Onda moramo da govorimo o namerama i motivima koji stoje iza ovoga. Zašto je za Vladu važno da se sada glasa za zakon koji će stupiti na snagu za četiri godine? To nam niste odgovorili. Ni jednom jedinom rečenicom niste podneli obrazloženje takve svoje inicijative. Onda mi možemo da pretpostavimo da vi, zapravo, tražite poželjne partnere koji će vam aplaudirati u trenutku u kojem vas svi osuđuju. To ste do sada uspešno radili, ali sa nekim unijama koje su uvek pokazivale više razumevanja za interese Vlade nego za interese onih koje su dužni da predstavljaju.
Vi sada planirate da formirate paralelne privredne komore. Do čega će to dovesti? Ako su privredna društva nezadovoljna postojećim odnosima, onda ona to treba da rešavaju u okviru svoje privredne komore. Oni tamo imaju pravo na tako nešto. Odakle pravo Vladi da to radi? Član 1. Zakona o privrednim komorama kaže: ''Privredne komore jesu interesne, samostalne i poslovno-stručne organizacije, preduzeća, preduzetnika i drugih oblika organizovanja koji obavljaju privrednu delatnosti koje povezuje zajednički poslovni interes na određenom području ili teritoriji u Republici Srbiji.''
Odakle vama pravo, kao predstavnicima Vlade, da vi uređujete odnose u privrednoj komori, pošto su se vama javili privredni subjekti, pa su od vas tražili da to uradite? Jesu li to pokušali na Skupštini privredne komore? Dužni ste nam te odgovore.
(Hvala, gospodine Maraš.)
Evo, ja sam ovde dobio zahvalnicu koju je predsednici Skupštine uputila Regionalna privredna komora Subotice, zbog toga što su vas razumeli u prethodnim kontaktima i shvatili da ste vi, zapravo skinuli ovaj zakon i niste dopustili raspravu u hitnom postupku. Govorim vam samo o problemima koji postoje. Čime smo mi dužni da toliko tolerišemo jedno ministarstvo koje je tako nefunkcionalno i neodgovorno?
Mi imamo ministra Dinkića, koji će biti predsednik upravnog odbora ovog fonda, pa će ministar Dinkić sam sebe kontrolisati sa mesta nadzornog odbora, pa će ministar Dinkić imati snage da obavlja i ovaj posao, pored toga što je potpredsednik Vlade, pored toga što je ministar za ekonomiju, ministar za turizam, ministar za privredu, ministar za privatizaciju, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Mislim da ste dužni obrazloženje.
Mi smo raspoloženi da reformišemo postojeći fond za razvoj, kako on ne bi bio partijski. Pogledajte dokle smo stigli nakon dve godine vašeg Nacionalnog investicionog plana. Zemlja je bankrotirala, ekonomija nam se raspala, a vama je to smešno.
Predlažem vam da odete do Divčibara po žičaru koju ste tamo napravili u jednoj izbornoj kampanji, da podvučete i vidite koliko ste profita zemlji doneli sa tom žičarom, pa da onda dođete ovde u Parlament i položite račun za svako Potempkinovo selo koje ste u brojnim izbornim kampanjama, koje su ostale za nama, napravili. To nameravate da radite i sa ovim fondom. Ovo je Vladin fond i tako treba da se zove. Šta će Vladi fond, pored sveg novca sa kojima inače raspolaže?
U krizi je potrebna podela odgovornosti, a vi od toga bežite. Vi tražite instrumente kojima ćete mimo postojećih institucija moći da nastavite da radite na način koji nas je doveo u ovu krizu, jer nije tačno da Srbija danas plaća cenu poremećaja u svetskoj ekonomiji. Mnogo više mi plaćamo cenu neodgovorne politike, koja se godinama sprovodila. Kupovina ''Telekoma Republike Srpske'' za 700 miliona evra pre dve godine, a za to smo platili 250 miliona više od drugog ponuđača, da bi se danas "Telekom Srbija" raspadao po kreditnim obavezama prema "Siti benk-u", koje ne može više da izmiruje ili izmiruje uz užasne napore i za to niko ne odgovara.
Obećali ste akcije od 1.000 evra, pa ste nam rekli kako nema ništa od toga, jer su vrednosti akcija pale na svim berzama sveta. Na kojoj berzi sveta ili je u Srbiji bila utvrđena vrednost akcija od 1.000 evra kada ste o tome govorili, i vi gospođo Kalanović, i vaš partijski šef? Koja je to berza utvrdila vrednost akcija od 1.000 evra kada ste građanima obećali taj novac? Šest javnih preduzeća ste predvideli za privatizaciju i bilo je u startu jasno da obmanjujete ljude, jer je nemoguće očekivati da će se kroz tu privatizaciju dobiti 30 milijardi evra, koliko je potrebno da bi se izdvojilo 15%, odnosno pet milijardi, koje će se onda podeliti građanima koji su se za akcije prijavili. Ne možete u politici da lažete. To ne može da se uradi, a da se za tako nešto ne odgovara.
Ovo što nam se sada dešava direktna je posledica jednog neistinitog i nekorektnog odnosa prema društvu. Privredne komore ne mogu da se reformišu bez dogovora sa privrednim komorama, zato što postoje 150 godina. Od 1857. godine u ovoj zemlji se privredna društva organizuju i uređuju svoje odnose. Kakva je to ekonomija u kojoj se kompanije javljaju ministru ekonomije i traže od njega da reši odnose u okviru njihove organizacije? Kakav je to problem do sada uočen?
I do sada su se privrednici organizovali u organizacije paralelne sa privrednom komorom. Imali smo Uniju preduzetnika, imamo je i danas, imamo Srpski privredni klub. To sve funkcioniše na jedna normalan način, ali ovo što se sada čini jeste posledica direktne Vladine slabosti i nesposobnosti da u ekonomskoj krizi, na ravnopravnim osnovama, definiše prava i obaveze sa onima koji su deo tog ekonomskog prostora, a to je privreda.
Baš kao što u političkom segmentu ove političke krize vi ne želite ravnopravan odnos sa onima sa kojima ga morate imati, ukoliko ta kriza treba da se reši. Zbog toga nema podrške, zbog načina na koji smo uvedeni u ovu raspravu, zbog odsustva bilo kakvog obrazloženja, zbog haotičnog predloga da sada po hitno postupku, suprotno interesima privrednih komora, regionalnih privrednih komora, Privredne komore Vojvodine, Privredne komore Srbije, usvojimo zakon koji će stupiti na snagu 2013. godine.
Što se tiče ovog fonda, dosta su govorili o tome i kritičari samog zakona do sada. Mi samo možemo dodati tim kritikama veliku sumnju u sposobnost onih koji će raspolagati sredstvima, da tim sredstvima raspolažu na razuman način. Mislimo da će se tu ponoviti sve one štetne situacije koje su pratile trošenje javnog novca, pre svega mislim na Nacionalni investicioni plan, koji za sobom nije ostavio ništa, osim užasnog deficita koji mi sada ne možemo da pokrijemo, osim tim radikalnim rezovima, na koje se ne odlučujemo upravo zbog toga što vi razmišljate o novim izborima.
Fond za razvoj Republike Srbije je potreban, ali na drugačijim osnovama. Predlažemo vam da formirate banku. Interesuje nas šta je sa sredstvima Fonda za razvoj? Koliko u ovom trenutku Fond za razvoj ima sredstava? Govori se o osnivačkom ulogu od pet miliona. Šta je sa drugim novcem? Sa koliko novca planirate da funkcionišete u budućnosti?
Motivi koje navodite su delimično prihvatljivi. Tačno je da nam je potrebna institucija koja može efikasno delovati u situaciji u kojoj se sada nalazimo, ali ta institucija ne može biti efikasna ukoliko postoje važeća pravila jer su ona neefikasna, jer ove institucije ne može dovesti do poboljšanja situacije, s obzirom na to da proizilazi iz situacije koja je uzrok krize koja potresa naše društvo. Dakle, nekoliko jednostavnih odgovora morate dati u ovoj raspravi. Ukoliko te odgovore nemate, onda ne postoji potreba ni za vladajuću većinu da za ove zakone glasa.
Dobio sam dopis, sve regionalne privredne komore u Srbiji su apsolutno protiv ovog zakona. Vama je to smešno. Izvinite, mi ne možemo ovde da donosimo odluke koje su u interesu jedne stranke, jednog predsednika ili jednog ministarstva. Mi ovde moramo da donosimo odluke koje su u interesu onih koji su napravili te privredne komore, 150 godina postoje. Recite koji su se to privredni subjekti javili Mlađanu Dinkiću i rekli – molim te, Dinkiću, hajde sada organizuj nas ti, pošto mi nismo sposobni sami da se organizujemo?! Ko je to tražio? Kakvi su to autoriteti? U najzdravijim evropskim ekonomijama to je postulat udruživanja privrednih društava. Obavezno članstvo, zašto? Zato što se tako neguje organizacija. Imaćemo 50 privrednih komora.
Privredna komora Beograd ima 95.000 privrednih društava i 200.000 preduzetnika, a vi predviđate da se privredne komore osnivaju sa 50 članova. Koliko ćemo imati privrednih komora Beograda za mesec dana koje će vam aplaudirati i diviti vam se, a vi ćete ih posećivati u izbornim kampanjama.
Postoji nešto što je iznad jedne partije i jedne vlade. To je taj javni interes. Taj javni interes nas obavezuje da poštujemo tradiciju, da promenimo ono što se mora menjati, ukoliko postoje neki defekti, ali mi ih ne primećujemo i da na vrlo jasan način vratimo u okvire razumnog delovanja one koji su iz tih okvira davno izašli, a to je pre svega vaša politika, gospođo Kalanović, politika koju sprovodite vi kao predstavnik jedne opcije u Vladi. Kada ćete preuzeti odgovornost za ono što se u ovoj zemlji desilo.

Gospođo predsednice, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika. Naime, njime smo obavezani da poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine. Ovaj poslovnik važi za nas, a i za sve one druge koji učestvuju u radu Skupštine. Smatram da je neprihvatljivo zaista da tako pređemo preko grubih propusta ministarke Kalanović.
Ovde je poslanica naše poslaničke grupe gospođa Mićić citirala godišnji izveštaj revizora, koji je vrlo kritičan prema radu Fonda od 2007. godine. Ministarka nam je pre toga rekla da nikakav finansijski izveštaj ne postoji.
Mislim da mi ne možemo da vodimo nikakvu normalnu raspravu ukoliko nemamo elementarno poverenje u činjenice koje ovde iznose predstavnici Vlade i predstavnici drugih poslaničkih grupa, i mi sami moramo stajati iza nekih činjenica koje su ovde presudno važne za donošenje odluka. Danas smo učestvuje u raspravi o zakonu po hitnom postupku koji će stupiti na snagu za četiri godine.
Nijedan argument nama ministarka nije ponudila čitavog dana zbog čega se to radi na ovakav način, osim naravno što parlamentarne većine koja poštuje Vladu pa prihvata Vladine direktive, bez obzira na činjenicu da se time urušava kredibilitet Skupštine i obesmišljava sama rasprava. Sada istovremeno, između ostalog, raspravljamo o Fondu za razvoj, pošto je objedinjena rasprava, i o privrednim komorama, a pri tom umesto argumentacije mi dobijemo nekakve stavove koji nemaju nikakvo uporište u činjenice.
Nama su potrebne vrlo jasne činjenice – da li, gospođo Kalanović, postoji finansijski izveštaj za 2007. godinu ili ne postoji? Mi smo vam citirali revizorsku kuću koja vam je to radila, revizora koji vam je taj izveštaj potpisao, primedbe revizora – molim vas, da nam kažete da li taj izveštaj postoji ili ne? To vređa dostojanstvo i zdrav razum ovog parlamenta.

Tražio sam, gospođo Čomić, repliku zbog toga što vi niste bili spremni da objasnite ministru kako on može da razgovara sa poslanicima u Skupštini. Način na koji se ministar obraća poslanicima koji kritikuju njegov zakon je poražavajući. Zapravo, u jednom takvom odnosu prema Skupštini leži odgovor na suštinsko pitanje: zašto se donosi ovako besmislen zakon?
U ovom trenutku mi raspravljamo o zakonu o političkim strankama bez ikakve potrebe, bez ikakvog razloga, bez ikakvog objašnjenja zašto se to čini, osim ukoliko objašnjenje nije to što ministar mora da nam pokaže kako nešto radi. Taj ministar nam je pre godinu i po dana predložio zakon koji je napravio haos na nivou lokalne samouprave. Sada već piše novi zakon.
Niko tako nije razgovarao sa poslanicima, pri čemu, naravno, postoji veliko opravdanje za revolt poslanika zbog načina na koji smo suočeni sa ovim zakonom. Pun je besmislica. Ministarstvu treba neko da prijavljuje odnos prema lokalnim odborima u Srbiji zbog toga što kod ministra dolaze ljudi sa dva pečata. Stranke koje postoje 20 godina treba da brišu svoje osnivače da bi na internetu izbacile imena novih osnivača. Zašto na internetu moraju da izbace imena novih osnivača?
Ministar nam ovde objašnjava kako je javnopravna funkcija drugačija od funkcije predsednika stranke. Predsednik njegove stranke saslušava ministra. Kada ga pitaju - na osnovu kog prava ti to radiš, on kaže - ne kao predsednik države, nego kao predsednik stranke.
Hajde da vidimo koji je osnov za raspravu u ovom trenutku o ovom zakonu. Sva pitanja koja su postavljena apsolutno su racionalna, razumna. Zašto komplikujemo život? Nama je potrebna sloboda, pre svega sloboda u političkom delovanju. To što postoji 500-600 partija ne može se smatrati kao opravdanje za donošenje ovakvog zakona.
Tražite finansijski izveštaj od stranke, do 15. aprila moraju da ga podnesu, a stranke koje to ne urade moraju da budu brisane iz registra i neke nove mogu da budu osnovane. Na šta liči to poigravanje sa Socijaldemokratskom unijom? Zašto to niste precizirali, nego od svakoga u ovoj zemlji pomalo pravite kriminalca da biste mogli da vadite iz fioke onda kada vam to odgovara? Da li SDU ičim krši zakone u ovoj zemlji? To što je na listi LDP ničim ne čini manje važnom tu stranku od bilo koje stranke koja je bila sa vama u koaliciji. Izvadićete iz svojih polumafijaških novina jednu vest i onda tri dana time šokirate javnost.
Nećemo da glasamo za ovakav zakon, između ostalog i zbog toga što ovaj zakon govori o karakteru trenutne vlasti, koja bi da podredi sebi i svojoj nesposobnosti sve ono što je od nje drugačije. Očekujem od drugih članica vladajuće koalicije da razmisle o ovome.
Postoje neki principi koje moramo da čuvamo. Od 1990. godine stranke u ovoj zemlji se slobodno organizuju. To je jedan od retkih zakona koji nije osporen. Vi ste osporili RIK. U ovoj zemlji je sporno da li je danas sreda ili ne, da li smo pred podnevom ili pred ponoći, ali se u ovoj zemlji poštuju izborni rezultati zahvaljujući, pre svega, radu Republičke izborne komisije. Vi ćete sada da nam izvadite devet ili 11 eksperata koje će Srbija prihvatiti i poštovati njihovu konačnu volju. To nije tačno. Unosite haos u sistem, i to u onom segmentima u kojima njega do sada nije bilo, i bez ikakvog razloga i obrazloženja. Duga je rasprava, moći ćemo o ovome da razgovaramo.

Gospođo Čomić, javio sam se za repliku upravo zbog toga što vi niste opomenuli svog stranačkog kolegu ministra Markovića da krši pravila normalnog rada ovde u Skupštini. To što poslanici kritikujući zakon koji je on potpisao pojedine norme tog zakona kvalifikuju na način na koji je to učinila poslanica LDP Vesna Pešić ničim ne daje pravo ministru Markoviću da na jedan nekulturan način reaguje. Ovde su postavljena vrlo korektna i jasna pitanja. Osnovno, zašto se donosi ovaj zakon i šta je njegov cilj i šta je smisao u svemu tome. Poslanica Pešić je navela anomalije koje opstaju i ostaju u vazduhu i danas. Mi dve godine tražimo da se zakonom reguliše oblast finansiranja stranaka i to se ne čini, da bi onda ministar ovde mogao da upire prstom u poslanika LDP, predsednika stranke koja je sa nama u koaliciji, i u vremenu krize od njega pravi čoveka koji je odgovoran, valjda, za opštu nemaštinu.
Zašto to do sada zakonom nije bilo regulisano, zašto se ovim zakonom to ne reguliše? Propisuje se na kom jeziku mora da bude ime stranke. Šta ako nije? Na kom pismu? Zašto mora da bude na ćiriličnom pismu?
Zakon je prepun besmislica i kada se o tim besmislicama otvoreno govori onda ta pitanja zahtevaju odgovore, a ne lične kvalifikacije i uvrede, pogotovo ne onih ljudi koji su obezbedili, između ostalog, ministru Markoviću danas da može slobodno da radi svoj posao.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, svašta je videla ova skupština za 80 godina koliko postoji. Mislim da će ovo što ste vi izgovorili ipak pronaći neko mesto u istoriji.
Moram vas podsetiti da smo 2000. godine na izborima osvojili 176 mandata, a da je formiranje Vlade, konstitutivna sednica parlamenta čekala ponavljanje izbora na nekoliko biračkih mesta upravo zbog toga što smo poštovali zakon. Poštovali smo zakon, gospodine Markoviću, i 2000. godine, pa i 2008. godine, kada je zbog nezakonitog glasanja na jednom biračkom mestu glasanje ponovljeno. Ta činjenica ide u prilog RIK-u i ide u prilog pobedniku tih izbora, predsedniku Republike gospodinu Tadiću, jer je to dokaz poštovanja zakona u ovoj zemlji, u kojoj se zakon vrlo malo poštovao.
Govorite o pravu građana da konačno mogu da izaberu svog predstavnika. U kojim uslovima i u kakvoj atmosferi? U Srbiji, u kojoj su mediji pod apsolutnom kontrolom režima; u Srbiji, u kojoj je nemoguće normalno političko delovanje; u Srbiji, u kojoj vi kao ministar, između ostalog, nadležan za rešavanje problema koji prate politički život zemlje, niste nijednom održali konsultacije sa strankama, porazgovarali, videli šta oni misle o potrebi reforme političkog sistema zemlje, nego ste pred nas izašli sa zakonom o političkim strankama i sa napisanim zakonom o lokalnim izborima, isti vi koji ste sa zakonom izlazili pre godinu i po dana.
Pa, taj zakon ste napisali iz jednog jedinog razloga – ne da biste zaštitili Srbiju od podela u nekoj stranci, ukoliko do tih podela dođe, nego da biste podigli cenzus na lokalnoj samoupravi i tako prisilili čitav niz stranaka da vam se pokoravaju i da na vašoj listi izlaze na izbore, jer drugačije ne bi mogle da pređu cenzus. To je jedini razlog za promenu tog izbornog zakona, podizanje cenzusa sa 3% na 5%. Liberalno-demokratsku partiju je izmena tog zakona u izbornoj godini, bez ikakvih prethodnih dogovora, koštala prisustva u 80 lokalnih samouprava Srbije, jer smo se na izborima u maju mesecu nalazili između 4,8 i 5% na 80 izbornih lista u opštinama Srbije.
U kakvoj atmosferi se sprovode izbori u ovoj zemlji? Pričate da građanin ima pravo da bira svog predstavnika.
Niste to predložili u budućim izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi, nego će građani da biraju predstavnike stranaka, a stranke će da odluče ko će na kraju ući u parlament.
Izvinite, 1990. godine smo imali takav izborni zakon i birani su poslanici za Skupštinu Srbije na većinskim izborima, i do 2000. godine smo imali izborni zakon po kojem su birani lokalni odbornici na većinskim izborima. Ne možete, gospodine Markoviću sa 25 ili 30% podrške da uzmete svu vlast u zemlji. To nije dobro. Ne zato što nije dobro da jedna politička stranka ima vlast, nego što ste u poslednjih šest meseci napravili haos od te vlasti. Došli ste nam sa zakonom na 12 strana, na kojem ste vredno radili mesecima. Možda i jeste. Gde je statut Vojvodine? Biće do leta, to je poslednja priča. Nas brine takav odnos. Pogledajte koliko je haosa proizveo sam Ustav. Radili ste na zakonu mesecima...
(Predsedavajuća: Tri minuta, narodni poslaniče.)
O Ustavu se duže glasalo, nego što se o njemu razgovaralo. To je vaša vlast.

Hvala. Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ovoj bespotrebnoj raspravi moramo pokušati da pronađemo, između ostalog, neki smisao, jer od besmislenog zakona bilo bi gore jedino pristajanje na besmisleni zakon. Dakle, postoje neki amandmani koji su napisani i mislim da bi bilo dobro da se tim amandmanima ozbiljno posvetimo i da na takav način pokušamo da korigujemo Predlog zakona o političkim strankama.
Važno je istaći potrebu za reformisanjem našeg političkog sistema, između ostalog, i za boljim uređenjem zakona o političkim strankama, s obzirom na to da tu očigledno postoje neki problemi.
Ali, način na koji ste vi, gospodine Markoviću, to pokušali da uradite doveo nas je u poziciju iz koje ne možemo drugačije da ocenimo vašu inicijativu, osim da je smatramo štetnom.
Reći ćemo vam šta je ključna zamerka ovom zakonu. To je ugrožavanje slobode i nametanje kriterijuma koji i u mnogo razvijenijim demokratijama, poput onih koje vi navodite, proizvode mnoge probleme, pa zbog toga nisu pravilo nekog političkog rada u čitavoj Evropi.
Gospodine Markoviću, kada se govori o političkim strankama u zemlji, onda građani, o kojima mi razgovaramo, razmišljaju o finansiranju stranaka, odnosno načinu na koji se povezuju stranke i biznis u Srbiji, razmišljaju o privilegijama stranaka. Kada se govori o političkim strankama u Srbiji, ovde, između ostalog, stranke razgovaraju i o liderstvu i pravu pojedinca da kontroliše čitavu stranku. Ovim zakonom to nije tretirano. Zakon o političkim strankama praktično definiše samo proceduru formiranja stranke, utvrđuje osnove na kojima će stranka raditi i definiše proceduru gašenja stranke. Zašto mi sada raspravljamo o ovom zakonu, a ne o svim zakonima koji su neophodni i koji bi morali pratiti ovu raspravu kako bismo mogli da kažemo da smo reformisali politički sistem?
U prethodnom obraćanju parlamentu govorili ste o liderima stranaka kao o vladarima stranaka koji gaze volju građana, svojih birača, namećući neka interna pravila i pretpostavljajući ih pravilima koja proizilaze iz poštovanja javnog interesa. Iz kog prava proizilazi takva sloboda lidera stranke, između ostalog, da smeni ili postavi poslanike i odbornike? Ko je to pravo dao lideru i da li mi koji smo se suprotstavili tom pravu koje ste vi dali (ne mislim vi lično, ali vaša stranka i vi kao vlast) danas imamo kredibilitet da pred vama kažemo da morate ozbiljnije da razmislite o ovom zakonu, jer je očigledno da smo u prošlosti bili u pravu?
Ne može se na ovakav način reformisati politički život zemlje. Na ovakav način on se samo hermetizuje, udaljavaju se oni koji su politici potrebni, a to su generacije nekih novih ljudi, sa svežim idejama.
Politički sistem se konzervira i stranke se guraju jedna drugoj u zagrljaj ili, što je još gore od svega toga, stranke se guraju u kršenje zakona, a vlast će, shodno svojim potrebama, procenjivati da li na tako nešto treba da reaguje ili ne.
Zbog toga mi ne možemo da pristanemo na nešto ovako. Politički život u zemlji se zakonima reguliše još od 19. veka. Kada se analizira liberalna vrednost u ovome što vi nama danas predlažete kao zakon i u zakonu iz 1990. godine, te "mračne" SFRJ, onda ćete videti da je tamo bilo mnogo više slobode nego što mi nudimo danas građanima.
Da li je potreban red? Jeste. Da li ste u pravu kada kažete da ima previše partija? Da, u pravu ste. To je, između ostalog, bilo svesno negovano, odnos u kojem je proizvođen haos, da bi se nanosila šteta onima koji se ozbiljno bave politikom. Ali, postoje drugi načini da se ti koji su zloupotrebili političku slobodu kazne, a da se ne ugrozi politička sloboda onih koji je neće zloupotrebiti. O tome treba da razmišljamo.
Dovoljno je tražiti od stranaka koje su registrovane finansijski izveštaj, dovoljno je videti da li one učestvuju u političkom životu zemlje tj. da li se kandiduju na izborima, lokalnim, pokrajinskim, republičkim, predsedničkim. Ako se ne ispuni nekoliko jednostavnih kriterijuma, te stranke će prestati da postoje, shodno činjenici da ne učestvuju u političkom životu zemlje, ali se neće zatvoriti vrata onima koji će se možda sutra priključiti nama u političkom životu. To treba da razumete i u kritikama koje iznosimo treba da pronađete neki benefit za sebe, a ne obrazloženje za podelu na vlast i opoziciju.
Ni predstavnici vaše vladajuće koalicije nisu zadovoljni ovim rešenjem. Da li će oni za njega glasati zbog toga što nemaju drugog izbora ili zbog toga što će sa vama napraviti interne dogovore koji će njih izuzeti iz primene ovog zakona, mi u to ne želimo da ulazimo. Teško nam je da razumemo kako će npr. LSDV, koja ima svoj logo 20 godina, sada taj logo menjati.
Ne razumem zašto bi Liberalno-demokratska partija, koja svoj logo ima gotovo četiri godine, to morala da uradi. Ne razumemo gde je smisao u jednoj takvoj odredbi, osim ako nije cilj da se napravi problem tamo gde problema nema, jer vi ne kažete šta će se desiti ukoliko se to ne učini. Hoćete li zabraniti parlamentarnoj stranci da se registruje, ako ona insistira na svom stranačkom obeležju, ukoliko koristi latinicu? Kakvu zemlju onda pravimo? Hoćemo li učiniti još nešto što je gore od toga, vama podnositi, u skladu sa zakonom, svoje akte, a onda taj zakon kršiti na svakom drugom koraku? To je besmisleno.
Da se vratimo na nekoliko ključnih pitanja u ovom zakonu. To je potreba da se na internet stranici objave imena osnivača političke stranke. To u slučaju Liberalno-demokratske partije nije nikakav problem, ali nas interesuje u kojoj meri je država sposobna da zaštiti svaku vrstu integriteta ljudi koji na takav način iznose svoje političke stavove i zastupaju političko opredeljenje.
To vas pitam zbog toga što je 100 odbora LDP-a u prethodnih godinu dana napadnuto i uništeno. Predsedništvo naše stranke je zapaljeno. Za to niko nije odgovarao.
Kako očekujete od nas da vam predstavimo naše osnivače, sa imenima, adresama, da ugrozimo i njih i njihove porodice i zašto je tako nešto neophodno u ovom trenutku?
Dužan sam to da vam kažem zbog toga što moramo da poštujemo zakon, pa ćemo izaći sa tih pet hiljada, a onda ćemo morati da razmišljamo da li će neko na njihova vrata da stavi bombu, kao što je stavio na vrata sudije u Knjaževcu. Kome tako nešto ide u prilog?
Ne možemo da se složimo sa vašom konstatacijom da smo mi zapravo podržali zakon o udruženjima građana u kojem su definisani neki kriterijumi koji su suprotni onome što mi danas zagovaramo, jer tako nešto nije tačno. Mi i danas želimo zakon o udruženju građana, a njega nema, ne zbog toga što smo morali da počnemo raspravu o budžetu, jer je ta rasprava završena pre gotovo četiri meseca, nego zbog toga što vlast ne želi da zakonom uredi oblast civilnog sektora, da bi svaki akter tog segmenta našeg javnog života bio kriminalizovan i izložen sumnji – kako se finansira, koji su ciljevi njegovog rada, od koga prima naloge. To je ono o čemu govorimo kada kritikujemo vašu inicijativu.
Postoji lista prioriteta i vi ste tu listu zanemarili, a na prvo mesto ste stavili zakon za kojim ne postoji nikakva jasna potreba i koji proizvodi mnogo problema, ugrožava građanske slobode, pre svega osnovnu slobodu na nesmetano političko delovanje, tako što podiže lestvicu, pooštrava kriterijume i na takav način onemogućava građanima da se slobodno bave politikom. Prekršili ste Ustav, koji ste nam prethodno nametnuli.
Hvala vam, gospodine potpredsedniče, što ste mi dopustili da završim rečenicu.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da mi moramo učiniti nešto kako bismo prestali sa ovakvom vrstom samoponižavanja jedne institucije za koju smo preuzeli odgovornost ulazeći u nju. Naravno da je zemlja u teškoj situaciji, naravno da ljudi nemaju novca, ali je još vulgarniji, od svega što je do sada rađeno, način na koji mi pokušavamo da vratimo dostojanstvo u ovaj parlament.
Mi možemo da se pozivamo na odluke Administrativnog odbora. Kako možemo da poštujemo odluke Administrativnog odbora koje su nesprovodive? Na šta liči to besmisleno denunciranje i ukazivanje na pojedine poslanike kao na ljude koji su oholi i nezainteresovani za sudbinu građana? Ko je od nas podizao dnevnice? Da ne mislite valjda da mi možemo i treba da budemo toliko jadni da tim dnevnicama mašemo? Nećemo da idemo u "Plesom do snova" za neke ljude i na takav način da zgrćemo svoje političke poene. Dnevnicu ne podižemo, dnevnica ide u humanitarne svrhe. Mnogi to ovde rade i to je naš lični čin.
To potkazivanje poslanika neće vratiti izgubljeno poverenje u ovu instituciju, nego odgovoran rad, ispoljavanje nekog rezultata, a tog rezultata nema.
Opomenite one poslanike koji se poigravaju sa ljudima koji ne mogu u ovoj zemlji normalno da žive, kada nas predstavljaju kao neke koji ovde dolaze samo zbog restorana. Ušli smo u ovu skupštinu da bismo nešto od zemlje napravili, a na da bismo jad u zemlji pravdali na takav način što smo spremni da ga podelimo, a pri tome nemamo dodirnih tačaka sa tim svetom. U pravu je poslanik Batić, za to neko mora da odgovara.
Ne može Administrativni odbor da odlučuje šta ćemo mi da radimo sa svojim dnevnicama. Mi svoje dnevnice trošimo na način o kojem sami odlučujemo, jer su to naše dnevnice. Ili ih ukinite. To može Administrativni odbor da učini. Liberalno-demokratska partija svoje dnevnice usmerava onima kojima želi da pomogne, a mi procenjujemo ko su ti. Ne jedna poslanička grupa odlučila je da pomogne, videli smo, devojčici kojoj je ta pomoć potrebna; sutra će odlučiti da pomogne nekom drugom. Sve je to postalo besmisleno.
(Predsednik: Prošlo je dva minuta. Zahvaljujem.)
Ako želite da vratite dostojanstvo u ovu skupštinu, onda počnite da je poštujete; ne vi lično, mislim da institucije koje vi predvodite moraju to poštovanje da pokažu.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću u najkraćem da opišem aktivnosti našeg odbora koje su pratile predložene zakone, da iznesem neki svoj utisak u ime samog odbora i da na takav način usmerimo ovu raspravu u onom pravcu u kojem bi ona morala da se kreće ukoliko zaista želimo da, s obzirom na vreme koje nam je ostavljeno, napravimo značajan prodor u našem društvu u oblasti zaštite životne sredine.
Još jedanput, kao predsednik Odbora, javno izražavam nezadovoljstvo zbog ovog vremena koje je odvojeno za ovako važno pitanje. Mi ćemo, praktično, u okviru vremena koje je po Poslovniku predviđeno za raspravu o jednom zakonu raspravljati o setu od šest zakona, vrlo obimnih. Neki od njih se prvi put usvajaju, oni su svakako potrebni. Unose se velike promene.
Ono što je veoma važno, ovo je tema u kojoj nijedna vlada, bez obzira na to da li mislimo na ovu postojeću ili na neke buduće, ne može biti efikasna ukoliko nema društvenu podršku. Gde ćemo pronaći tu društvenu podršku ukoliko nismo pronašli vreme za promovisanje ovako važnih pitanja, na koja zajedno moramo ponuditi odgovore?
Mislim da je dobro što smo u okviru Odbora imali više vremena za raspravu o ovim pitanjima. Iz takve privilegije proizilazi zaključak našeg odbora koji ove zakone opisuje kao zakone koji su potrebni našem društvu, kao zakone koji se moraju poboljšati amandmanima koji su predloženi. Tu posebno mislim na izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine.
Ministar Dulić je govorio i o ovom zakonu. Mislim da nije predvideo činjenicu da postoji veliko razmimoilaženje između koncepta na kojem insistira Vlada i koncepta na kojem insistiraju lokalne samouprave, odnosno opštine u Srbiji. O tome moramo govoriti tokom same diskusije. Nadam se da ćemo u okviru Odbora pronaći adekvatno rešenje i na takav način izaći u susret, pre svega, potrebama naših opština, jer ne mislimo da se ovaj zakon može efikasno primeniti ukoliko se bude zavisilo od jednog ministarstva i od jedne vlade.
U svakom slučaju, poslanice i poslanici treba da razumeju činjenicu da su ovi zakoni korak napred u procesu usaglašavanja našeg zakonodavstva sa međunarodnim standardima, sa preporukama UN, sa direktivama EU. Mislim da zbog toga zaslužuju podršku, s tim što ostaje dosta prostora za međusobno usaglašavanje oko nekih veoma bitnih pitanja, a u setu ovih zakona o kojima sada raspravljamo ona se, pre svega, vezuju za izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine, kojima se menja uspostavljeno pravilo o distribuciji, odnosno redistribuciji sredstava koja se ostvaruju kroz naknade ostvarene zbog zagađenja životne sredine ili od sredstava do kojih se dolazi kroz definisanje procedure zaštite i unapređenja životne sredine.
Taj zakon stupa na snagu osam dana po objavljivanju u "Službenom glasniku", a budžeti opština su usvojeni. U tim budžetima su planirana sredstva koja im se uskraćuju usvajanjem ovog zakona. Mislim da o tome možemo razgovarati tokom same diskusije, ali mi smo na Odboru pokušali da postignemo kompromis i dobili smo uveravanje Ministarstva da će tako nešto biti moguće. Inicijative sa kojima smo se suočili su inicijative koje nisu poticale samo od pojedinačnih lokalnih samouprava, već od Stalne konferencije gradova i opština, što nas dodatno obavezuje na jedan odgovoran pristup definisanju konačnog rešenja.
Hvala predstavnicima Ministarstva koji su nam pomogli u radu. Pred nama je veliki posao.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ova rasprava ima smisla ako je nastavimo u duhu diskusije gospodina Mićunovića, s obzirom na to da nam nije ostalo mnogo vremena za jednu preciznu analizu ovih zakona.
To je ono o čemu danas moramo razgovarati, svesno kritikujući većinu koja je na tako nešto pristala, jer je tim svojim odnosom direktno negirala prethodnu inicijativu koja je za cilj imala podizanje nivoa svesti o značaju zaštite životne sredine, nametanje jednog važnog društvenog pitanja i stavljanje u fokus društvene pažnje i definisanje odgovora, koji ćemo mi prvo prihvatiti, a tek potom primeniti.
Ono što svako od nas zna jeste da živimo u zemlji u kojoj se život jako malo ceni, pa što bi onda ta zemlja cenila životnu sredinu kada ne ceni pre toga sam život. Da li ćemo negde stići poštujući takva pravila? Ne, nećemo. Kako ćemo ta pravila promeniti ako o njima ne govorimo ovde u parlamentu i svojim drugačijim odnosom prema nasleđenim pravilima? Promenom odnosa prema vrlo ozbiljnim problemima u društvu treba da pokažemo građanima da je to put kojim oni treba da krenu.
Pojedinac ne može da promeni poražavajući položaj koji u ovom trenutku tema životne sredine ima u samoj zajednici. Zašto je to tako? Zbog toga što su pre životne sredine mnoga druga pitanja bila na našem dnevnom redu. Tako mi danas trčimo kroz parlament raspravljajući o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, zakonima o zaštiti vazduha, zaštiti prirode, zaštiti od buke, zaštiti životne sredine.
U trenutku dok to radimo ne mislimo na Bački kanal, na Bor, na Pančevo, na još 230 crnih tačaka na ekološkoj mapi Srbije, ako u međuvremenu nije pridodata još neka nova.
I Smederevo, gospodine Šormaz, da ne nabrajamo, uvrediće se neko što smo ga preskočili, i Šabac, i Kruševac, vidite koliko nas ima, Kosjerić, Beočin, koliko nas ima koji smo zainteresovani za rešavanje tog problema.
Drago mi je što sam predsednik odbora u kome postoji spremnost na razgovor i dogovor oko ovih pitanja i što smo mi u tom odboru, uprkos velikim međusobnim političkim razlikama, uspeli da nađemo neki zajednički put. Mislim da to treba ovde u parlamentu da pokušamo da uradimo i sa Ministarstvom.
Kada pogledamo budžet ovog ministarstva, onda ćemo videti da je ministar Dulić sa svojim ljudima general bez vojske. U kom to delu sveta siromašna društva efikasno odgovaraju na ekološke probleme? Ni u jednom. Da li je naše društvo danas siromašno? Da, jeste. Materijalno smo siromašni. Hajde onda da to kompenzujemo većom pažnjom koju ćemo pokloniti, recimo, interesima naših opština, interesima lokalne samouprave.
S jedne strane, mi tu lokalnu samoupravu opterećujemo dodatnim obavezama i mislim da opštinske vlasti nemaju razloga da se zbog toga ljute. Prava i obaveze, to je ono što je lokalnoj samoupravi potrebno.
S druge strane, mi im uskraćujemo ekonomske instrumente kojima će oni na tako nešto odgovoriti. Da li to Ministarstvo radi zbog toga što želi da se sveti opštinama? Ne, nego iz dva razloga: zbog toga što samo nema dovoljno sredstava i zbog toga što su vrlo često opštine neodgovorno trošile sredstva koja su prikupljala koristeći zakonske osnove koje su im stajale na raspolaganju.
Zašto nam je lokalna samouprava bila tako neodgovorna u prošlosti, dozvoljavajući da se čitav niz godina stvaraju problemi koje mi danas rešavamo? Održana je sednica Odbora u Pančevu. Ne može se problem koji je stvaran 30 godina rešiti jednom inicijativom. Tamo je država puno uradila. Da li je to dovoljno? Nije. Da li možemo reći da smo danas zadovoljni onim što je u međuvremenu urađeno? Možemo reći da je putno toga urađeno, ali nemamo pravo na zadovoljstvo sve dok ljudi koji žive u Pančevu žive u gasnoj komori. Isti je slučaj sa Borom i sa ljudima o kojima se svako od vas stara predstavljajući ovde, između ostalog, tako vitalne interese kao što su interesi koji prate potrebe čoveka da živi u zdravoj sredini.
Kako ćemo te dve krajnosti da pomirimo? Potrebno je da Ministarstvo obezbedi sredstva i da uozbilji lokalne samouprave. S druge strane, kako ćemo tim opštinama i našim predstavnicima u opštinama omogućiti da pokažu da su drugačiji, odgovorniji i sposobniji, ako im uskratimo i ta mizerna sredstva do kojih su po postojećim zakonima mogli da dođu. To je tema o kojoj moramo razgovarati više, i ovde i na samoj sednici Odbora.
Liberalno-demokratska partija će podržati ove zakone, jer oni predstavljaju korak napred.
Ali, bojimo se da će ovo biti jedna ad hok inicijativa, da će se opet tema životne sredine vratiti u okvire Ministarstva, agencija, nekih sekretarijata na nivou lokalne samouprave ili pokrajine i da će ostati daleko od građana, bez kojih definitivno ne može biti promenjen koncept i način života u samoj Srbiji. Pošto smo jedni druge toliko zatrovali, počeli smo da trujemo i svet koji ostavljamo našoj deci i o tome moramo da razmišljamo sada i da vidimo kako ćemo da izađemo iz toga.
Apelujem na vas, ministre, da nam pokažete sposobnost da kao čovek koji vodi ministarstvo ekologije izvedete i ministarstvo i nas iz problema u kojem smo se našli, jer mi ne možemo da podržimo član zakona koji menja uspostavljena pravila distribucije ionako malo novca koji se stiče. Do sada je bilo pravilo da od novca koji se po osnovu naplate zbog zagađenja životne sredine ostvari na nivou jedne opštine 40% ide državi, a 60% opštini. Sada se taj odnos menja: 60% državi, a 40% opštini.
Mi nemamo mogućnost da utičemo na državu i način na koji će ona potrošiti taj novac. Možda će onda biti efikasnija u tome. U nekim društvima koja su tako lagodna i neodgovorna prema svojim obavezama možda je potrebno centralizovati neke instrumente. Nama je bitan plan, jasan račun, činjenice, pa ćemo onda zajedno svi ući u taj veliki posao.
Govorimo o problemu formiranja nekih novih regulatornih tela. Ona su potrebna. Ne stoji kritika da će ovi zakoni dovesti do povećanja državne administracije. Mislim da ovi zakoni mogu dovesti do profesionalizacije državne administracije. Moramo videti na koji način će se to desiti što pre. Ne možemo sve da svodimo na nivo ministarstva, u kom će sa ministrom odlaziti čitave garniture.
Tačno je da su ovi zakoni nekoliko godina čamili po skupštinskim fiokama. Mi smo, zajedno sa timom Ministarstva, učinili mnogo da se oni što pre nađu pred poslanicima. Neka se usvoje konačno na jedan efikasan način, ali brzina koja to prati ne sme biti brzina u kojoj nećemo uočiti greške i otkloniti ih, a njih ima. O tome želim da govorim.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti prirode, naša podrška tom zakonu je apsolutna. Mi tražimo da se produži rok u kom ovlašćena lica imaju pravo da prijave neki incident. Zakonom je utvrđeno da je to rok od osam dana. Izgleda besmisleno situacija u kojoj se neko javi posle 15 dana i onda mu kažu – zakasnio si. Tražimo da se taj rok digne do 30 dana i da na taj način ostavimo mogućnost da se i naknadno deluje, pri čemu onaj ko radi taj svoj posao neće biti ugrožen činjenicom da mu je ostavljen neki rok u kome, sa oskudnim sredstvima, očigledno ne može efikasno da radi svoj posao. Mi smatramo da to treba promeniti.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, mi smo, ministre, protiv vašeg predloženog rešenja. Mislim da je od činjenice da mi nemamo razumevanja za njega veći problem činjenica da Stalna konferencija gradova i opština ne pokazuje nikakvo razumevanje za jedno takvo rešenje i da je to slučaj i sa samoupravama po čitavoj Srbiji. Konačno, ovde sede predstavnici tih opština.
Moramo vratiti stvari na početak i videti, ako se novac trošio neodgovorno, a očigledno je da je bilo tako, jer ne bi bilo štete po Srbiji da je taj novac trošen na način na koji se mora trošiti, zašto neko nije odgovarao.
Znači, treba da definišemo mehanizme koji će utvrditi odgovornost i sprečiti ponavljanje tih grešaka u budućnosti i da uspostavimo čvrstu saradnju između opštine, pokrajine i Republike, a ne da Republici prenesemo novac, a onda ostavimo nasukane ljude po opštinama, koji nisu u prilici da urade ono što moraju da urade, kao nivo vlasti koji je najbliži građanima, da efikasno deluju. To je naš zajednički problem.
Mi predlažemo da se zadrže postojeći odnosi i od novca koji se prikupi na teritoriji opštine da 60% novca ostaje opštini, a 40% ide Republici. Na teritoriji pokrajine: 60% opštini, 20% pokrajini, 20% Republici. Da vidimo da li postoje mehanizmi kojima ćemo dodatno pojačati pritisak na lokalne samouprave kako bi se taj novac trošio na adekvatan način.
Mi ne mislimo da je moguće iz jednog ministarstva, uz svu dobru volju, uraditi posao umesto 150 opština koje u Srbiji postoje, koje su dužne da rade taj posao zajedno sa ministarstvom. Pošto su već napravljeni budžeti, oni su usvojeni krajem decembra meseca, mi ćemo sada na polovini godine ostaviti (pošto zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja) opštine bez planiranih sredstava, a to je veliki problem i za Pančevo, i za Bor, Vrbas, Kosjerić, Obrenovac, pogotovo u situaciji u kojoj se nalazi zemlja.
Raspravljajući o ovim zakonima mi smo analizirali koliko će oni koštati ovu državu. Došli smo do podataka da je, recimo, nivo investicija EPS-a, kako bi bili postignuti međunarodni standardi u oblasti zaštite životne sredine, oko pola milijarde evra. Pola milijarde evra EPS treba da uloži u sisteme kojima će podići nivo, režim zaštite životne sredine. O tome treba da razmišljamo kada usvajamo zakone.
S druge strane, sada se suočavamo sa anomalijama. Mi smo ukazivali na njih – Sporazum o privatizaciji NIS-a, klauzula po kojoj novi vlasnici, bez obzira na to što mi ove zakone sada usvajamo, mogu da nastave da rade i ponašaju se u skladu sa starim zakonima. Tu imamo problem dvostrukih standarda.
Mi ćemo EPS opteretiti sa pola milijarde i tražiti od njih da apsolutno poštuju zakon, a sa druge strane NIS ostaviti u zaklonu starih zakona koji nisu bili dovoljno efikasni, jer ne bi bilo problema sa kojima se sada suočavamo da su bili efikasni. To je tema za zajednički razgovor.
Pogledajte Petrohemiju, veliki zagađivač, ne zbog toga što ljudi koji tamo rade to žele da urade Pančevu, ali je veliki zagađivač, oko 80 miliona je sada uloženo u podizanje nivoa zaštite u samoj Petrohemiji, ali je Petrohemija danas u velikom problemu. Ona se gasi. Ona je do sada bila na subvencijama NIS-a, a NIS je bila državna kompanija. Da li će novi vlasnici imati razumevanja za nešto tako? Samim zatvaranjem postrojenja taj problem neće biti rešen, samo će biti zaustavljen na nivou na kome je sada. O tome takođe treba da razgovaramo.
Šta je ono što ćemo mi pokušati da učinimo u okviru Odbora? Još jedan krug konsultacija, jer manje ili više sve poslaničke grupe su jednako nezadovoljne rešenjem o promeni tog odnosa kada se radi o ekonomskim instrumentima kojima se štiti životna sredina, i da to uradimo zajedno sa Privrednom komorom i sa Stalnom konferencijom gradova i opština, a da to onda ovde ne predstavimo kao pobedu nad Ministarstvom, nego kao zajednički napor koji nas dovodi do kompromisnog rešenja.
Onda treba da vidimo kako ćemo promeniti ta pravila koja postoje kod svake vlade kada se priča o penzijama, o zdravstvu, o otkazima. Nemojte ni da mislite u sebi na troškove koji prate zaštitu životne sredine, a kamoli da se za njih borite. Kakav je smisao u zemlji u kojoj mi pokušavamo da nešto promenimo, ako pri tome znamo da smo sami sebe osudili na propast u vremenu koje je pred nama? Preuzimamo velike obaveze ovim zakonima, a između ostalog i obaveze da ih učinimo efikasnim i primenjivim. Ministarstvo treba da usvoji čitav niz podzakonskih akata i tek tada će oni moći da se realizuju, a kada se uradi i definiše u potpunosti jedan pravni koncept, onda smo mi ti koji taj pravni koncept treba da poštujemo.
Zašto bismo poštovali Zakon o zaštiti životne sredine, ako ne poštujemo Zakon o privatizaciji, ako ne poštujemo Ustav, ako ne poštujemo Krivični zakonik, ako ne poštujemo jedni druge? Onda dolazi do izražaja ono što je govorio profesor Mićunović upoređujući naše međusobne odnose i stanje u društvu sa slikom koju smo proizveli, a koja je tako haotična u oblasti zaštite životne sredine.
Mi ćemo pokušati da pomognemo Vladi tako što ćemo podržati zakone i što ćemo na Odboru učiniti sve, pre svega, kako bi se ovi amandmani usvojili. Ljudi koji su na ovim zakonima radili zaslužuju veliko poštovanje jer su na tim zakonima radili u zemlji u kojoj u tom trenutku niko o tome nije razmišljao. To su neverovatno posvećeni ljudi.
Mi smo na odborima, pripremajući se za ovu raspravu, provodili sate i sate razgovarajući sa njima, dobili smo sve neophodne informacije i žao mi je što se taj veliki trud sada ne vidi u ovoj raspravi, bez obzira na to da li se radi o zakonima koji su ostali za nama, kao zakon o biocidnim proizvodima, koji manje ili više nikog u ovoj sali nije interesovao, ili o ovim zakonima o kojima sada govorimo, koji su epohalni i zaista na jedan nov način, na potpuno drugačijim principima grade koncept zaštite životne sredine u Srbiji.
Pred nama je velika obaveza da se završetkom rasprave o ovim zakonima ne zatvori knjiga o priči o zaštiti životne sredine. To mora biti tema, i to na drugačiji način nego što je to najčešće tema u Srbiji, kroz karikaturalna poređenja kada se setimo održivog razvoja, otpada kao izvora i novog potencijala za našu ekonomiju, ili sijalica koje treba da promenimo kako bi kriza u Srbiji bila lakša.
Doprinos LDP-a do sada nije bio sporan i neće biti ni u budućnosti, a uz podršku koja će pratiti ove zakone mi ćemo biti aktivni i izvan Skupštine. Nadam se da ćete pružiti podršku i radu samog odbora.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da imamo problem sa ovakvim pristupom, gospodine Duliću. Ako je neka lokalna samouprava nenamenski trošila sredstva, ta lokalna samouprava mora da odgovara za takvo ponašanje. Ona može da bude kažnjena. Njoj mogu da budu u potpunosti uskraćena sredstva iz tog lokalnog fonda i preneta na vaše ministarstvo, ali nisu sve lokalne samouprave to radile.
Pazite kakvu grešku sada možemo da učinimo svi zajedno: pošto su do sada imali 60% lokalnog fonda i trošili nenamenski sredstva, mi ćemo im ostaviti 40% da oni nastave da troše. Kad bismo sva sredstva ostavili lokalnoj samoupravi, ona ne bi bila dovoljna za probleme koje lokalna samouprava ima.
Tačni su ti vaši primeri koje navodite, reka, zagađivač, prva opština, sve druge koje takođe trpe i nemaju nikakvu materijalnu kompenzaciju za tako nešto, ali hajde da kažemo onda kako se rešava taj problem. Ako je u pitanju naplata po rečnom toku, onda da kažemo da to ide u centralnu kasu, pa će iz te centralne kase to biti distribuirano tako da se kompenzuje šteta koju trpi svaka lokalna samouprava.
Ovako, kažnjavamo one koji dobro rade svoj posao, centralizujemo sredstva, a suština zaštite životne sredine je u tome da se misli globalno, a da se deluje na licu mesta, lokalno.
To je naš problem, posebno u ovoj situaciji u kojoj se sada nalazimo. Imamo dve anomalije. Prva je da će lokalne samouprave koje su do sada radile loše moći da nastave to da rade, istina, sa manjim sredstvima. Drugi problem je što se praktično kroz mogućnost definisanja lokalne takse, koja je nezavisna od ove o kojoj sada govorimo, dodatno opterećuje privreda.
Sada će sve opštine koje su uskraćene po ovom ekonomskom instrumentu raspisati lokalne takse i zakucati na vrata onih koji su zagađivači, pa će tako biti uzimano ne 100%, nego 120%, jer će lokalne samouprave tražiti izgubljena sredstava na istoj adresi na kojoj traži i Republika. A, u tim firmama rade ljudi koji treba da prime platu. Setite se primera u Knjaževcu od pre godinu dana, kada je neodgovorni vlasnik zagadio Beli Drim, a posle toga je zatvorena fabrika, pa su ljudi ostali bez posla. Šta će se desiti ukoliko tako nešto dozvolimo?
Mislim da nam je potreban precizniji rad, a nema nikakve dileme da se slažemo sa idejom uvođenja reda, pre svega, u prikupljanje i trošenje sredstava u zemlji koja je opterećena problemima kao što je Srbija. Ovako se to neće postići. Oni koji su radili loše nastaviće da rade loše, biće sužen prostor, ali će nastaviti da troše besmisleno novac, a oni koji su radili dobro biće kažnjeni, a privreda dodatno opterećena jer će, naravno, i ostale samouprave kroz koncept nove takse koja im stoji kao mogućnost naplatiti ono što nisu u stanju da dobiju od države, koja je novom distribucijom i redistribucijom sredstava promenila te odnose.
To je naš zajednički problem, a svi ovi problemi o kojima govorite, naravno, ukazujući na anomalije, zaslužuju veliku pažnju i moramo da definišemo dobre odgovore na njih.