Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pa nisam pomenut, ali mislim da je važno odgovoriti kolegi. Kao predlagač imam pravo i mislim da je važno, s obzirom da je izdvojio mišljenje na Zakonodavnom odboru.
Argumenti kojima se vezuje Zakon o izboru narodnih poslanika, usvojen u poslednjim danima prethodnog režima, za član 19. zakona o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji se usvaja u bitno drugačijem društvenom ambijentu, potpuno su neprihvatljivi. Ovaj član 19. Predloga zakona o kome danas raspravljamo nema potrebe da bude usaglašen sa Zakonom o izboru narodnih poslanika. On je na veoma jasan i konkretan način, kroz član 19, akt diskontinuiteta u odnosu na sve ono što je bila politička praksa u Srbiji prethodnih 13 godina.
On je usklađen sa Ustavnom poveljom i potpuno je nerazumljiv argument kojim se, sa jedne strane, traži apsolutno pravo poslanika da samostalno raspolaže svojim mandatom, i sa druge strane, poziva na član Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je osporen od strane Ustavnog suda i kojim se takvo pravo uskraćuje u pojedinim situacijama.
To je jedina politička stvarnost i jedina pravna realnost o kojoj mi možemo da govorimo. Što se tiče izborne volje građana, već sam jedanput rekao da je izborna volja građana utvrđena 23. decembra, i to: u odnosu na jednu koaliciju; ona više ne funkcioniše u formi u kojoj se pojavila na izborima; u odnosu na tri stranke koje su tada učestvovale na izborima i našle se u parlamentu; pojedine od njih su u međuvremenu, kroz unutarstranačke sukobe, konflikte i probleme, definisale neke druge odnose.
Mi na tako nešto ne možemo da utičemo, ali pošto smo definisali da posredni izborni model ovaj parlament mora uvažiti, definisali smo i biračko telo i izbornu volju. Ta izborna volja će biti iskazana glasanjem poslanika. Biračko telo čini 250 poslanika Skupštine Srbije. Vezivanje izbora iz decembra 2000. godine za posao koji se radi u 2003. godini predstavlja "bacanje prašine u oči" građanima Srbije, jer on ne nudi nikakav kvalitetan odgovor na probleme pominjane tokom rasprave.
Dakle, izbori iz 2000. godine ne mogu ponuditi odgovor na problematičan status pojedinih poslanika, što je i posledica odsustva konačne odluke Ustavnog suda Srbije, niti najvažniji odgovor, očigledno suštinski moto svih osporavanja, a to je da politička manjina kroz primenu zakona, odnosno amandmane, postane politička većina. To je nemoguće.
Kada je Ustavna komisija definisala posredne izbore kao izborni model, ona je zapravo rekla da će Skupštinom Srbije i Crne Gore vladati one političke većine koje vladaju Skupštinom Srbije i Skupštinom Crne Gore, ukoliko postoji mogućnost njihovog dogovora, a videćemo da li će to biti tako. Ali, većina ovog parlamenta biće većina i budućeg parlamenta Srbije i Crne Gore, i to je politička stvarnost.
(Tomislav Nikolić traži repliku.)

Uvažena gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izboru poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore naša poslanička grupa je sačinila u decembru meseca. Za 30. decembar smo zakazali sednicu republičkog parlamenta na kojoj smo želeli da usvojimo Ustavnu povelju i ustavni zakon. Do toga nije došlo samo zbog volje jedne stranke.
Samo zbog volje DSS-a, koja je blokirala rad Ustavne komisije, tako što su njeni predstavnici, među kojima i šef poslaničke grupe, zatražili prekid rada zbog toga što su se osećali umornim. Pošto su bili umorni, sednica je prekinuta, a zasedanje parlamenta zakazano za 30. decembar, na kome je trebalo da usvojimo Ustavnu povelju, ustavni zakon i zakon o izboru poslanika, odloženo je.
Ovaj zakon je predat u proceduru 5. februara, dan pošto je u Skupštini Savezne Republike Jugoslavije usvojena Ustavna povelja i ustavni zakon. To su činjenice i mislim da je bitno insistirati na činjenicama, jer primećujem da kroz nastupe predstavnika, pogotovo Demokratske stranke Srbije, one pokušavaju da budu zaobiđene i da se ponudi neka paralelna verzija, koja je najkonkretniju osudu doživela i u parlamentu kroz postupak i odnos prema svemu onome što su oni predstavljali.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u najkraćem, priznajem da postoje realni problemi. Oni nisu posledica ili isključivo posledica odnosa u parlamentu, već i odnosa drugih institucija prema parlamentu.
Zbog problema funkcionisanja Skupštine mi smo unutar svoje koalicije polovinom prošle godine doneli odluku da sankcionišemo 50 poslanika koji su najmanje učestvovali u radu Skupštine. To je bila odluka naše koalicije, proistekla iz prava datog članom 88. Zakona o izboru narodnih poslanika, na koji se i vi pozivate. Ali, nemoguće je da bude krađa nečijeg mandata kada vi insistirate na pravu iz Zakona o izboru narodnih poslanika, odnosno na članu 88, a da se nama oduzima pravo da raspolažemo upravo tom slobodom datom tim istim članom.
Dakle, polovinom prošle godine naša koalicija je donela odluku u skladu sa Zakonom o izboru narodnih poslanika i obavestila Republičku izbornu komisiju. Republička izborna komisija je prosledila Administrativnom odboru tu informaciju. Administrativni odbor tokom svoje sednice, na insistiranje koalicije, prihvata ostavke poslanika zbog toga što nisu u stanju da učestvuju u meri u kojoj je to potrebno u radu Parlamenta, ali istovremeno isključuje iz koalicije i iz Skupštine poslanike koji do tog trenutka nisu zatražili nešto tako. Savezni ustavni sud poništava odluku, koja je bila istovremeno odluka i o ostavkama i to je naša stvarnost.
Što se tiče poslaničkih grupa kao institucije i 1992. godine je bilo tako. Uvek je poslanička grupa nosilac političkog života, pored poslanika u Skupštini, ne stranka. U Parlamentu deluju poslaničke grupe, a u političkom životu izvan Skupštine deluju stranke. Tako je uređeno Poslovnikom i Zakonom o izboru poslanika za Veće republika još 1992. godine. Poslanička grupa je definisana u tom sistemu. Taj zakon je izglasala Skupština, taj zakon se primenjivao do 2000. godine i mislim da je jasno da poslanička grupa jedino može da bude predlagač. Ne stranka, nego poslanička grupa, jer stranka ne postoji u parlamentarnom životu.
Što se tiče poslanika Skupštine koji su u međuvremenu promenili stranke, oni nikada ne bi bili u Skupštini da nisu učestvovali na izborima i za njih su građani glasali. Neki od njih su bili nosioci visokih funkcija u strankama u kojima se više ne nalaze, ali dok Ustavni sud Srbije ne definiše konačan odgovor na pitanje statusa poslanika mi ćemo se nalaziti između dve paradoksalne situacije: da smo zainteresovana strana za odgovor na pitanje da li možemo da raspolažemo sa 176 mandata, koliko je naša koalicija dobila, ili samo sa onim brojem mandata koji je ravan broju poslanika koji u ovom trenutku funkcioniše u Parlamentu; ili nešto treće. Dok ne dobijemo odgovor Ustavnog suda Srbije ovaj parlament će trpeti konflikte koji danas postoje u njemu, ali to nije posledica naše volje. Posledica naše volje je bila vrlo jasna i mi smo na njoj insistirali do trenutka do kog nije bila osporena.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, valjda postoje i druge reči kojima se može iskazati svoje političko nezadovoljstvo, da se politički protivnici ne vređaju. Jer, što se mene lično tiče, spreman sam da čujem sve, ali kada govorim o svojim političkim protivnicima, mislim na njihove birače, a pogotovo kad govorim o Demokratskoj stranci Srbije, koji su izabrani na istoj izbornoj listi, jer smo, bar što se tiče onih koje ste nazvali tako pogrdnim rečima, učinili sve da bi,  između ostalog, i vi bili poslanik u ovom parlamentu.
Neću čitati stenograme sa sednice 29. decembra, na kojoj se raspravljalo o zakonu o sprovođenju ustavne povelje i koji najbolje potvrđuju nesonovanost svega onoga što je rečeno, a čime je osporena autentičnost zakona koji smo mi predložili.
Stranke koje gube političke oslonce ili izlaze poražene iz političkih duela imaju pravo na političko nezadovoljstvo. Ali, ne dozvoljavamo vam da vređate građane koje predstavljamo, dokle god predstavljamo makar i jednog od njih. Zbog toga vam moram reći da niste izneli ni jedan argument kojim bi ovaj zakon zaista mogao da bude okarakterisan kao protivustavan, kao suprotan bilo kom drugom zakonu, kao zakon kojim se ruši državna zajednica.
Mi smo učinili što smo mogli i koliko smo mogli dali smo toj državnoj zajednici. Između ostalog, svoje poštovanje smo iskazali i ulaskom u skupštinsku salu kada je proglašena ta državna zajednica, što očigledno neki drugi nisu mogli da urade, jer su kroz proglašenje te državne zajednice, zapravo, prepoznali i objavljivanje sopstvenog silaska sa političke scene.
Takva vrsta poistovećivanja je poznata, ali ona se uglavnom ne vezuje za demokratske sisteme i demokratska društva. U takvim društvima niko nema pravo da kaže "država-to sam ja"; niti "zakon-to je moja stranka". U takvim društvima se poštuju odluke Skupštine. U skupštinama postoje parlamentarne većine. Tako je i u ovoj skupštini. Što se tiče nje, mislim da građani Srbije nemaju razloga da se stide. Naprotiv, imajući u vidu sve ono što je učinila, pogotovo u okolnostima u kojima je radila, mislim da zaslužuje poštovanje. (Aplauz.)

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi sve ostalo u ravni šale, pošto izgleda samo šala može biti dovoljno politički široka da bi mogli neki poslanici da nastupe za skupštinskom govornicom, želim da vam kažem da niko u ovoj skupštinskoj raspravi do sada nije naveo član Ustava Republike Srbije koji je doveden u pitanje, prekršen, makar osporen zakonom o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Ni jedan jedini član republičkog Ustava nije doveden u pitanje ovim zakonom. Iz kog to pravnog akta ovaj zakon crpi tu vrstu legitimiteta - iz Ustavne povelje. On proizilazi iz Ustavne povelje, a ne iz republičkog Ustava. Član 20. Ustavne povelje veoma precizno definiše okvire u kojima mi, kao parlament, možemo i smemo da se krećemo, a da ne dovedemo u pitanje samu Ustavnu povelju.

U tom članu je rečeno da se poslanici biraju srazmerno broju kojim su predstavljeni u republičkom parlamentu, da su izbori posredni, ne nedemokratski, nego posredni. Možemo da govorimo o tome kome su više ili manje odgovarali posredni nego neposredni izbori.

Mi kao Republički parlament moramo da poštujemo dokumenta koja smo usvojili. Usvojili smo Ustavnu povelju sa članom 20. i time smo definisali okvir u kome se krećemo. Pitanje izborne volje i legitimiteta ovog zakona u delu u kome se definiše delegiranje poslanika, odnosno pravo na to delegiranje, takođe nije dovedeno u pitanje. U Skupštini Srbije se ne nalazi ni jedan čovek koji nije na direktan ili indirektan način učestvovao u izbornoj kampanji za izbore koji su održani u decembru 2000. godine i ko iz tog učešća nije crpeo pravo da se nađe na izbornoj listi.

Dakle, svaki poslanik koji danas sedi u Republičkom parlamentu može biti predložen za predstavnika parlamenta, odnosno stranke koja ga predlaže preko poslaničke grupe u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pored republičkih poslanika, to mogu poslanici iz Veća građana i Veća republika. Ne na osnovu izbornog rezultata iz septembra meseca 2000. godine, kada su održani izbori za Veće građana i Veće republika, nego opet na osnovu političkih snaga republika koje šalju svoju delegaciju u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore, jer je jasno da jedan deo crnogorske političke javnosti nije učestvovao na tim izborima.

Mi pokušavamo da rešimo probleme, a ne da od onoga što je naša stvarnost napravimo farsu ili da napravimo još veći problem. Oni koji su bili vlast do 2000. godine odgovorni su za politički raskorak što se javio između Srbije i Crne Gore. Da li su pokušali tako nešto da prevaziđu, to više nije tema za raspravu. Taj politički raskorak i jaz je tako veliki da se jedino kroz Ustavnu povelju može prevazići.

Ovo rešenje je demokratsko, jer je demokratski izražena volja, odnosno demokratski se o tome glasalo u parlamentu. Deset meseci je rađeno na tom dokumentu i iza tog dokumenta stoji apsolutna većina u Crnoj Gori i stoji apsolutna većina u republičkom parlamentu, bar kada je reč o Ustavnoj povelji, a iz nje proizilazi taj pravni legitimitet o kome razgovaramo.

Što se tiče Zakona o izboru narodnih poslanika, ni na kakav način ne mogu korespondirati jedan sa drugim. Ovo je zakon proizašao kao odluka prethodnog režima, tačno je da smo mi konsultovani o tome, ali samo o jednom pitanju: da li 24, koliko je bilo predviđeno zakonom iz 1993. Godine, ili jedna izborna jedinica; mi smo se kao opozicija uvek zalagali za proporcionalni sistem i jednu izbornu jedinicu; to smo i prihvatili. Suština zakona je bila jedna izborna jedinica.

Član 88. Zakona, kojim se daje pravo koaliciji, odnosno stranci da raspolaže mandatom, takođe mislim da treba ozbiljno razmotriti i on nama kao koaliciji odgovara. Mislim da u proporcionalnom sistemu stranke moraju zadržati neku kontrolu nad mandatom. Kopenhagenski dokument tako nešto ne isključuje kao mogućnost. U modernim demokratijama u Evropi postoji parlamentarna kontrola mandata i mi se za tako nešto zalažemo, ali u situacij u kojoj se na izborima pojavljuju stranke i one su nosioci izborne kampanje, ukoliko je reč o proporcionalnom izbornom sistemu.

Ako je većinski izborni sistem, neka to budu onda poslanici. S obzirom da se ovde biraju pojedinci i s obzirom da je jasno da postoje ozbiljni problemi unutar pojedinih poslaničkih grupa i da može neko ozbiljno smatrati da je dovedeno u pitanje njegovo pravo, ukoliko za mesec, dva ili tri poslanik pomisli da promeni poslaničku grupu.

Mi želimo tako nešto pravno da onemogućimo. Kako? Izmenom statusa poslanika. To je taj pravni diskontinuitet člana 19. u odnosu na član 88. Zakona o izboru poslanika. Ne politički, politički ništa ne znači, to je deklaracija. Pravni diskontinuitet se iskazuje kroz promenu statusa koja je potvrđena zakonom. Kada mi kao parlament, a verujem da hoćemo, usvojimo ovaj dokument, neće biti moguće da iz jedne partije poslanik pređe u drugu, pa da mu partija oduzme mandat. Zato vodite računa o onima koje birate, a posle toga DOS neće moći da uzima mandate drugim strankama, niti će druge stranke moći da uzimaju mandate DOS-u. Niti je to bio slučaj do sada.

Mislim da je time na najkonkretniji način potvrđena ona vrsta legitimiteta koja mora da postoji u ovakvom odlučivanju. Taj legitimitet crpimo iz Ustavne povelje, a ne iz Republičkog ustava. Pored svih teških reči koje obeležavaju našu raspravu, bilo bi dobro da neko kaže, koji je to član Ustava povređen. Bilo bi dobro da neko kaže, kako je ovaj parlament deset godina delegirao svoje predstavnike u Veće republika i ko je kada bio nosilac posla. Uvek poslanička grupa. Možemo da se dogovorimo i da predložimo amandman po kome će tri poslanika moći da predlažu kandidate, ali će opet većina odlučiti o karakteru delegacije koja ide u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Ne postoji put kojim politička većina u parlamentu Srbije može da postane manjina u Skupštini državne zajednice. Zato iza priče o demokratičnosti, o legalitetu, o legitimitetu zapravo stoji jedan pokušaj da se haos iz ovog parlamenta koji je pobeđen, ali koji postoji prenese u ovaj novi. To je nemoguće zbog toga što mi na to politički ne pristajemo.

Spremni smo da razgovaramo i samo je jedna stranka ovom podelom mandata oštećena. To je SPS. Možemo da postavimo pitanje, ko je danas SPS. Da li su to poslanici gospodina Ivkovića, koji još uvek čekaju odluku Vrhovnog suda, da li je to SPS gospodina Anđelkovića, da li je to neko treći, to je politička šteta koja je posledica raskola u vašoj stranci. Mi bi želeli da pomognemo da se to reši, ali nije moguće ni na kakav način.

Ovo je maksimum i mislim da je jasno da svi drugi, osim SPS-a, nemaju nijedan argument za ono što govore. Mandati, i u slučaju drugih opozicionih partija i u slučaju DOS-a, ostaju na nivou na kome su bez obzira ko je predlagač.

Oduzimanje mandata nije moguće zbog odluke Ustavnog suda da se otpočne rasprava o ustavnosti člana zakona koji tako nešto dopušta. To je najjasnije. Ne vidim razlog za nove tenzije po tom pitanju. Možda bi bilo korektnije da se upustimo u analizu članova ovog zakona i da vidimo šta je to sporno što može da se promeni. Ne možemo da donesemo zakon kojim će većina postati manjina u drugoj skupštini.

 

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo primedba koja zaslužuje komentar.
Nije naša namera kao predlagača bila da bilo koga uslovljavamo, već je, praktično, stav 2. člana 3. Predloga zakona o izboru poslanika za skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore proizašao iz člana 20. stav 2. i 3. Ustavne povelje.
U Ustavnoj povelji je definisano ko može biti kandidat na prvim izborima, koji su posredni za novu skupštinu. Rečeno je da će se neposredni izbori organizovati za dve godine. U periodu od te dve godine niko ne razmišlja o mogućnosti da se organizuju i neki novi izbori. Do njih može doći, ali u periodu od dve godine mogu biti samo vanredni izbori (ne govorim o izborima za skupštinu državne zajednice), i to isključivo ukoliko se ne konstituišu organi državne zajednice, odnosno ukoliko neki organ izgubi poverenje potrebno za nesmetano funkcionisanje.
Tačno je da će se u tom slučaju onemogućiti oni poslanici koji su danas kandidati za poslanike, zbog statusa koji imaju u Skupštini SRJ, ali to je utvrđeno kao norma Ustavnom poveljom. Mislim da mi ne možemo kroz zakon menjati nešto što je utvrđeno Ustavnom poveljom, već se samo moramo prilagoditi tome u zakonu.
Ustavna povelja je jednoglasno usvojena. Dakle, nijedan glas protiv nije bio, koliko je meni poznato. Izuzimam jednu manjinsku partiju, koja je napustila svojevremeno rad Ustavne komisije, kao i partije koje nisu želele da učestvuju. To je utvrđeno Ustavnom poveljom i mislim da mogućnost zloupotrebe praktično ne postoji.
Što se tiče izborne volje, takođe je članom 20. rečeno na koji način se organizuju izbori, kako to države članice mogu i moraju da urade i šta će se dešavati tokom prve dve godine sprovođenja Ustavne povelje, odnosno funkcionisanja državne zajednice. Nema prostora za bilo kakvu pravnu slobodu, osim one koja je iskazana u ovom dokumentu, jer je ona doslovce pretočena iz Ustavne povelje.
Izborna volja i da li su izbori iz 2000. godine kriterijum ili ne - nigde to ne stoji u Ustavnoj povelji. Izbori iz 2000. godine prosto ne mogu biti nikakav kriterijum, osim kriterijuma na kome počiva republički parlament. Pošto je u međuvremenu došlo do promena, te promene nisu posledica volje Ustavne komisije ili posledica nastojanja predlagača da kroz zakon izmeni sastav Skupštine, već zapravo izraz naše realnosti, koja nema nikakve veze sa ovom temom.
Mi ne možemo da učinimo ništa drugo osim da kažemo da će tamo biti predstavnici stranaka i koalicija koje su učestvovale na izborima. Kandidati za poslanike su zaista samo osobe koje su na tim izborima učestvovale. To što su oni u međuvremenu pravili nove partije ili nove poslaničke klubove otežava našu situaciju, ali ničim ih ne delegitimizuje, jer zapravo tako nešto mogu da urade samo Ustavni sud ili ovaj parlament, ukoliko donesu neku konkretnu odluku.
Ali, mi tu odluku ne možemo da donesemo, jer bi i u jednom i u drugom slučaju povredili nečije pravo. Izborna volja proizilazi iz izbornog modela. On je posredan i tim posrednim modelom, između ostalog, utvrđeno je i biračko telo. To je nas 250, ni više ni manje od toga. To biračko telo zapravo bira poslanike, odnosno delegira našu reprezentaciju u Skupštini Srbije i Crne Gore i ničim, zaista ničim, ne dovodi u pitanje bilo čije pravo, s obzirom da je jasno da su pojedina prava osporena, ali potpuno po drugom pravnom mehanizmu i u drugim situacijama.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je neverovatna veština kojom poslanici mogu da sede u Skupštini osam sati, a da do njih ne dopre nijedna činjenica izrečena za skupštinskom govornicom. Možda zbog toga što u tome nema šale, nekog vica, ali ovo ipak nije tako banalno, kao što je sve bilo banalno što je prethodilo ovom mom izlasku za skupštinsku govornicu.
Dakle, ovo su fonografske beleške sa 39. sednice Komisije za izradu predloga strukture, polaznih načela i opredeljenja i ostalih rešenja teksta Ustavne povelje, od 29. decembra. Ustavna povelja je usvojena jednoglasno pred Ustavnom komisijom, od onih partija koje su delegirale svoje predstavnike u tu Ustavnu komisiju. DSS je trebalo da kaže da ne želi da učestvuje u radu Ustavne komisije i da potom, kao socijalisti i kao radikali, kritikuju predlog Ustavne komisije, ali 27. januara DSS je glasala za Ustavnu povelju i za član 20. Ustavne povelje, kojim je definisan izbor poslanika kroz posredni model izbora.
I, nije glasao Milo Đukanović u ovoj skupštini, nego je glasala DSS, zajedno sa koalicionim partnerima iz DOS-a. Osporavati sopstveni rad je nešto što je potpuno legitimna stvar, ali time govorite o sebi, a ne o DS ili o onima koji su iz DOS-a podržali taj predlog. Ne štiti se tu izborna volja građana iz decembra 2000. godine, bar ne ona izborna volja uz čiju pomoć ste došli u Skupštinu, jer vi čitav dan za skupštinskom govornicom štitite izboru volju koja je bila suparnička izbornoj volji birača koji su vas birali u ovaj parlament.
Vi štitite izbornu volju onih koji su podržali SPS, radikale, SSJ, ali to su pre dve godine, kada ste dobili glasove, bili vaši politički protivnici. I, ako su oni danas vaši saradnici i saveznici, onda vi i ne zaslužujete ništa drugo do ovakvu vrstu kritike, koja je potpuno bespotrebna, jer je ona posledica isključivo vaše nespremnosti da nešto prihvatite.
Na Ustavnoj komisiji ste glasali za povelju i mislim da je jedna državna zajednica, kakva god ona bila, mnogo vrednija od bilo koje funkcije. I, ako treba danas da razgovaramo o tome vredi li menjati državnu zajednicu Srbije i Crne Gore za funkciju jednog čoveka, onda to treba otvoreno tako da se kaže: mi mislimo da treba. Jer, životi 10 miliona ljudi su značajniji od političke sudbine jednog pojedinca, koji nije bio spreman da uvaži interese tih 10 miliona.
To je politička stvarnost i ignorisanje te stvarnosti je nešto što mi ne prihvatamo i na šta ne pristajemo.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ipak postoji još prostora za argumentaciju, uprkos svemu onome što je rečeno tokom današnje rasprave. U svim tim stavovima prepoznajem jedan suštinski problem i ignorisaću sve ono što je mnogo više domen nekorektnosti nego skupštinskih dijaloga.
Dakle, jedina ozbiljna prepreka na putu skupštinskog konsenzusa oko ovog zakona nije u statusu predlagača, odnosno ne u tome da li je predlagač stranka, koalicija, poslanička grupa ili sam poslanik, već je zapravo jedina ozbiljna skupštinska dilema trenutak koji će se uzeti kao kriterijum za podelu mandata. Ne postoji nijedan matematički model kojim se mandati mogu deliti kroz poslaničke grupe, poslanike, stranke ili koalicije, a da taj ishod bude drugačiji u jednom ili drugom slučaju, zaviseći od predlagača, bilo da su stranke predlagači, bilo da je koalicija predlagač, bilo da je jedan poslanik ovog parlamenta predlagač. Uvek će postojeći odnosi iz parlamenta biti preslikani, jer za takve stavove i takve odluke glasa većina.
Jedino ozbiljno je pitanje tog vremenskog kriterijuma, da li će se u obzir uzeti situacija iz decembra 2000. godine ili situacija u trenutku u kome se održavaju ovi posredni izbori. Mi smo se, kao predlagači ovog zakona, opredelili za ovo drugo rešenje, dakle za situaciju koja je karakteristična za ovaj trenutak, pre svega zbog toga što mislimo da ona proizvodi manje štete od vezivanja za datum održavanja republičkih izbora, dakle za decembar 2000. godine; manje štete, veoma konkretno, zbog sledećih činjenica - u pravu su oni poslanici koji su, obrazlažući svoj stav i vezujući ga za decembar 2000. godine, rekli da je tada RIK verifikovala samo četiri liste: DOS-a, SPS-a, SRS i SSJ.
Imajući u vidu taj vremenski događaj, jasno je da bi se danas, kao ovlašćeni predlagači, mogli pojaviti jedino ovlašćeni predstavnici te četiri izborne liste. Dakle, ne ovlašćeni predstavnici stranaka koje su činile te izborne liste, već samo ovlašćeni predstavnici te četiri izborne liste.
Paralelno s tim, predložili smo drugi model, model koji se vezuje za ovaj trenutak, dakle za postojeće skupštinske odnose. Kao što vezivanje ove odluke za decembar 2000. ima svoje loše posledice, tako i vezivanje našeg zakona, odnosno kriterijuma za ovaj postojeći trenutak ima svoje negativne posledice.
I u jednom i u drugom slučaju moramo se koristiti političkim pragmatizmom, jer su pravno utemeljene i jedna i druga odluka - odluka o decembru kao kriterijumu pravno je utemeljena u izbornoj volji građana i u odlukama RIK-a, kojima su potvrđene određene izborne liste. Odluka koju vezujemo za postojeći trenutak utemeljena je u Ustavnoj povelji i igonorisanje postojeće situacije zapravo bi za posledicu imalo nove sukobe i dileme unutar postojećih lista, s obzirom da je u međuvremenu došlo do podele.
Dakle, i u prvom i u drugom slučaju nema apsolutno prihvatljivog rešenja. Stoga se danas postavlja jedno razumno pitanje, čak više ne ni političko - da li mi možemo da stvaramo budućnost na osnovu prošlosti ili na osnovu onoga što je naša realnost.
Mnogo ćemo manje pogrešiti ukoliko je budemo stvarali na osnovu onoga što je naša realnost, nego ukoliko gurnemo glavu u pesak i donesemo odluke kojima ćemo se vezati za političku prošlost i odnose od pre dve godine. I u jednom i u drugom slučaju praktično je oštećena samo jedna partija i tokom rasprave se videlo da je to SPS, koja svoje probleme rešava već godinu dana, delimično i pred Parlamentom, kroz Administrativni odbor, ali koja svoj problem u Parlamentu ne može rešiti konačno, bar ne dok se ne dobije konačni stav Ustavnog suda Srbije.
Jer, nemoguće je jednoj partiji u parlamentu, bilo da je reč o SPS, SSJ ili Novoj Srbiji, priznati da je ona suvereni vlasnik poslaničkog mandata, a ne sam poslanik koji ga nosi, a u drugom slučaju, u slučaju naše koalicije, takvo pravo izuzeti i oduzeti nam tu vrstu slobode koju dajemo nekome drugom u ovom parlamentu.
Bar u tom slučaju moraju važiti isti principi za sve. Ako se DOS odrekao tog prava i uvažio potrebu Ustavnog suda Srbije da još jedanput razmatra ustavnost Zakona o izboru narodnih poslanika, u njegovom članu 88, onda se istovremeno od nas ne može tražiti da za druge prihvatimo neki drugačiji princip kao osnov.
I, dok mi budemo poslanička većina, dok mi budemo većina u Administrativnom odboru, važiće isti aršin za sve. Dakle, jedini razuman i celishodan predlog jeste da mandatima u parlamentu mogu da raspolažu stranke, koalicije i političke organizacije koje su učestvovale na izborima i koje su predstavljene u Skupštini. To je upravo rečeno u članu 3. Primetio sam primedbe i navodnu protivrečnost u odnosu na član 5, ali član 5. definiše sam način izbora poslanika, odnosno srazmeru kojom će poslanici biti predstavljeni u novoj skupštini državne zajednice.
Da li je sve ovo najsrećnije rešenje; rekli smo da nije, i to smo rekli onda kada je o tome trebalo govoriti, dakle kada je usvojena Ustavna povelja. Ali, ovaj parlament je dobio tu ustavnu povelju kao dokument koji se može prihvatiti i odbaciti. Prihvatanje je nudilo, mi verujemo, kvalitetnu mogućnost. Odbacivanje nije nudilo ništa više do produbljivanja problema koji su ionako postali nepodnošljivi.
Prema tome, u svemu onome što je rečeno zapravo je samo potvrđena potreba reformisanja i državne zajednice i Srbije, odnosno potvrđena potreba za postojanjem, egzistiranjem one poslaničke većine koja je spremna da taj posao uradi. Plašiti DOS Srbije narodom i građanima je unapred uzaludan posao, jer smo mi uvereni da sve ovo radimo upravo u interesu tog naroda i tih građana.
Podsećati nas na ono što smo mi nekada radili je takođe uzaludan posao, jer smo mi bili akteri tih događaja, a onima koji danas o tome govore, neko je to opisivao i prepričavao, jer njih tada nigde nije bilo. Ni kada nas je bilo 10 na Trgu republike, ni kada nas je bilo milion ispred Skupštine Jugoslavije, nikada tih ljudi koji danas iz tog političkog posla izvlače neku korist nije bilo pored nas.
I, pošto smo taj posao mogli da završimo i 1999. i 2000. godine, spremni smo da ga završimo i danas i da građanima Srbije kažemo - jeste, preuzeli smo odgovornost za rešavanje haosa koji je nasleđen, koji je posledica najrazličitijih uticaja, ne samo želje naših prethodnika da unište ovu zemlju, i u tom poslu, ukoliko nemamo podrške, očekujemo bar fer odnos, koji neće biti postavljanje nepotrebnih prepreka.
Jer, bilo je dovoljno reći u decembru 2000. da ne želite da budete više u DOS-u, jer ste u DOS-u bili samo zbog toga što ste želeli što pre da ga srušite, bilo je dovoljno reći da ne želite da radite u Ustavnoj komisiji na Ustavnoj povelji, jer ste u toj komisiji učinili sve da ta ustavna povelja nikada ne bude usvojena. Bilo je dovoljno reći da ne želite da glasate za Ustavnu povelju, umesto što ste za nju glasali u Komisiji, a potom pokušali da je srušite 27. januara ovde u Parlamentu.
I danas ponovo pokušavate da je srušite samo zbog toga što mislite da je politička sudbina jednog čoveka ili jedne stranke vredna koliko politička sudbina dve republike, Srbije i Crne Gore.
Još jedanput dugujemo izvinjenje onim građanima koji misle da je njihova izborna volja povređena. Naša namera nije bila da bilo kome osporavamo izborno pravo, baš naprotiv, ali u postojećim prilikama zaista je nemoguće posle tri godine izmeriti tu izbornu volju, pogotovo unutar jedne koalicije i reći - ko je 23. decembra glasao i za šta je glasao.
Da li je 23. decembra neko unutar naše koalicije glasao za ono što stvaramo mi danas ili za ono što je moglo da se stvori, utvrdićemo na prvim neposrednim izborima za tu državnu zajednicu za dve godine; i dajte, pružite priliku onima koji žele da rade da mogu nešto da urade, jer je i bez vas dovoljno problema.
Ako zavisi samo od vašeg problema, budite sigurni da ćemo uprkos tome sve uraditi.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici samo nekoliko kratkih odgovora, s obzirom na to da mislim da su izrečene neke tvrdnje koje ne bi smele da ostanu bez argumentovanog komentara. Ako analizirate postojeći Zakon o duvanu videćete da se tamo ni na kakav način ne sankcioniše reklamiranje duvana, odnosno duvanskih proizvoda, trgovina duvanom, niti da se na bilo kakav način sankcioniše ta vrsta posla ukoliko je jedan od aktera u njemu maloletno lice.
Mi smo doneli Zakon o radiodifuziji pre šest meseci, ali nažalost on se ne može još uvek primeniti funkcionalno zbog toga što nije imenovan savet i mislim da su opravdane one kritike koje se u ovom trenutku upućuju, s obzirom na protivurečnosti između onog formalnog, zakonskog rešenja i naše stvarne prakse.
Problemi koji prate komercijalne industrije su ozbiljni, ali se oni ne mogu vezati za jedan sistem i jednu stranku, čak ni za vlast. Mi živimo u društvu gde je muzički festival vezan za jednu marku cigareta, filmski festival za jednu marku viskija, košarkaška liga za drugu marku cigaret; dakle, to su naši stvarni problemi. Jeste, "vinston", "balantajn", "laki strajk". Naravno, kada o tome govorimo, tu možemo kao parlament da tražimo odgovor na probleme koji su opštedruštveni a ne politički.
Kada dobijete informaciju da svako četvrto dete u Srbiji puši, da svaki drugi čovek u Srbiji puši, da smo mi na drugom mestu po potrošnji cigareta u Evropi, onda zapravo dobijate jednu vrlo lošu sliku našeg društva u budućnosti. Nije dovoljno povesti kampanju - ugasite cigaretu, i nije dovoljno ostati samo na slovu zakona, ali je prvi korak u tome isticanje ovakvih odredbi na koje smo mi ukazali u članu 4, kojima se zapravo otvara mogućnost i državi i svima onima koji se u ovom trenutku bave rešavanjem tog problema da tako nešto spreče i sankcionišu.
Mi bismo podržali amandman koji bi preciznije ovo razradio, ali kroz Zakon o radiodifuziji, kroz Zakon o zaštiti dece, kroz zakon koji donosimo sada o duvanu, jer mi polako time zatvaramo taj obruč oko onih koji, po našem mišljenju, zloupotrebljavaju poslove i na takav način dovode u pitanje nešto što jeste zdravlje naše nacije.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo u najkraćem: ovaj član definiše zabranu prodaje cigareta i drugih duvanskih proizvoda maloletnim licima i takođe definiše obavezu proizvođača, odnosno trgovca da svaka paklica cigareta, odnosno svako pakovanje drugog duvanskog proizvoda mora da sadrži propisano upozorenje o štetnosti pušenja, u skladu sa zakonom.
Međutim, mi dolazimo u jedan problem, a to je da zapravo ne možemo zakonom o duvanu sankcionisati onu vrstu problema koji se javlja kada se ta grana naše industrije kroz druge segmente reklamira. To se rešava Zakonom o radiodifuziji i čitavim setom drugih zakona, koji se moraju doneti, ali zakonom o duvanu potrebno je definisati zabranu i ona je učinjena, a načini na koje se ta zabrana može kršiti zaista ne mogu biti u ovom zakonu, jer bi zapravo to bila antiteza čitavog predmeta kojim se ovaj zakon bavi.
Ovo je zakon o duvanu, a ne zakon o korektnoj kampanji koja se može voditi u medijima i koje se odnosi na duvan, na alkohol, na lekove i na čitav niz onih problema sa kojima se suočavamo zato što naš medijski prostor nije sređen. Ovaj zakon nije prepreka za precizniju definiciju. Da smo ušli u neku detaljniju definiciju mogli bismo doći u poziciju da se neko poziva na zakon o duvanu i kaže da mu je zakon o duvanu dopustio određenu vrstu slobode koju drugi zakon ne dopušta. Ovo je time izbegnuto i mislim da je ovo drugi korak. Prvi je učinjen zakonom o radiodifuznom servisu i naravno da ćemo veoma pažljivo nastupati kroz zakon o informisanju i sve one prateće zakone, koji moraju da nadomeste nedostatke koji su sada uočljivi.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom, mislim da je 81. Poslovnika o radu Republičkog parlamenta, molim za pauzu zbog konsultacija u okviru naše poslaničke grupe, pošto je pokrenuta inicijativa od strane poslaničke grupe za zamenu poslanika koji nisu spremni da se odazovu svom posalničkom pozivu, pa želimo da u narednih sat vremena obavimo dodatne konsultacije i eventualno, ako, zatim, postoji politička saglasnost, izvršimo zamenu onih poslanika koji se ne odazivaju svom pozivu.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine predsedniče, pokšaću da odgovorim u dva segmenta na ona pitanja koja su otvorena i kojima se eventualno dovodi u sumnju podrška poslaničkoj većini, koja prati ovaj zakon o budžetu za 2003. godinu. Mislim da budžet, tema javnih finansija, ne sme biti predmet prenaglašenih dnevno - političkih razmimoilaženja. Jer, u javnim finansijama ponajmanje ima i ponajmanje sme da bude strančarenja, politikanstva, neodgovornosti.

Mi smo u toku jučerašnjeg dana raspravljali o završnom računu za budžet 2001. godine. O tome ćemo glasati tokom naredne nedelje. Nažalost, nismo bili u prilici da jednoj poslaničkoj grupi prosledimo program neophodnih ulaganja u održavanje, zaštitu, izgradnju, rekonstrukciju autoputeva, poluautoputeva, magistralnih, regionalnih puteva na teritoriji Republike Srbije.

Vrlo pedantno, finansijski plan Republičke direkcije, u kome se navode i autoputevi, poluatoputevi, magistralni putevi, seoski putevi, sve ono što je bio predmet jučerašnje rasprave obesmišljeno je jednim zaista neodgovornim napuštanjem sednice Republičkog parlamenta, zbog navodne ugroženosti jednog člana RIK-a, koji je potom medijima objasnio da su oni, koji su Skupštinu napustili, tragajući za, kako su rekli, Robinom Hudom, pogrešili, jer je on sve vreme bio u restoranu, a potom i na nekom drugom mestu, koje ne bih pominjao, jer mislim da mu sasvim sigurno nije mesto u ozbiljnoj skupštinskoj raspravi.

Dakle, kada govorimo o javnim finansijama, moramo da govorimo o istini i o činjenicama. Možemo da se služimo frazama, ali oni koji previše pažnje poklanjaju frazama, ne mogu računati na onu vrstu podrške, bez koje se ova zemlja ne može transformisati u normalno društvo.

Naša stvarnost je jednostavna. Možemo potrošiti tačno onoliko koliko stvorimo, proizvedemo, i tačno onoliko koliko dodatno obezbedimo, kao neki oblik podrške i ulaganja u naše društvo. To je za narednu godinu oko 265-266 milijardi. Planirani deficit je okvirno 47. Da li je to uvećanje u odnosu na planirani deficit procentualno, u odnosu na prošlu godinu? Nije. To je smanjenje.

Mi smo u prošloj godini imali veći deficit nego što ćemo imati u narednoj, i to je istina, i to su činjenice. Oni koji misle da iskrivljavanjem istine i činjenica mogu lečiti poraze dobijene na nekim drugim mestima, zapravo varaju građane ove zemlje. I zato, kada govorimo o budžetu, moramo govoriti činjenicama, jer je to račun. Račun ima svoj izlaz, ima svoj ulaz koji mu prethodi.

Šta su prioriteti države u narednoj godini, da li su oni drugačiji, nego što je to bio slučaj sa prethodnim budžetom, ili sa onim prvim, jer se pominje nedostatak plana? Prioriteti za budžet u 2001. godini bili su prosveta, zdravstvo, pravosuđe, socijalni programi. Prioriteti u 2002. godini - prosveta, zdravstvo, pravosuđe i socijalni programi. Prioriteti za 2003. godinu isti ti. Da li su to činjenice - naravno da jesu, jer na to ukazuju svi ovi pokazatelji kojima se analizira obim javnih finansija i način na koji će te javne finansije biti utrošene.

Kritike kojima se pojedini izdaci devalviraju kroz izbegavanje onoga što jeste budžetski sistem besmislene su, ali one mogu biti štetne ukoliko se na toliko nešto jasno ne odgovori.

Mi smo usvojili arhitekturu budžetskog sistema Zakonom o budžetskom sistemu i onima kojima nije jasno šta to znače posebne namene, koji su to izdaci po ugovoru o delu, moraju da pročitaju Zakon o budžetskom sistemu, jer je tamo sve precizno definisano, po prvi put u poslednjih 50 godina, koliko se ova država bavi javnim finansijama.

Oni koji su mislili da postoji potreba za nečim takvim, a bili su u prilici da tako nešto konkretno urade, nemaju danas puno prava na tu kritiku, odnosno to pravo mogu da zadrže, ali ono neargumentovano. Oni koji su bili posmatrači i pre 10 godina, i danas su posmatrači, jer svoju šansu vide samo u tome što ćemo mi, otklanjajući bolne tačke u našem društvu, definitivno gubiti popularnost, ulažući u nešto što se zove sutrašnjica. Mislim da tu sutrašnjicu neće sačekati onako kako očekuju i o tome je najbolji možda konkretan dokaz ono što se dešavalo pre nedelju, ili dve, u našem društvu.

Morate razumeti da smo ukidanjem određenih poreza mi zapravo limitirali obim tih sredstava koja se nalaze u državnoj kasi. Samo sa dva amandmana koje smo podržali iz te kase smo izvukli dve milijarde dinara. Mi smo odbili stav Ministarstva finansija, izglasali amandmane kojima se skida porez na promet sa mazuta i sa gasa, to je minus od dve milijarde dinara i onog trenutka kada smo tako tada glasali mi smo iz ovog budžeta izuzeli dve milijarde dinara.

Pošto mi smatramo da je ovo maksimum fiskalnog naprezanja koji je u potpunosti racionalan, jer mu u potpunosti odgovara, a što se vidi veoma jasno iz rebalansa budžeta za 2002. godinu, gde su građani imali mnogo više razmevanja i mnogo više doporinosa iskazali, nego što su te neke političke snage u društvu, dakle taj fiskalni maksimum je ovaj trenutni i tu se ne može tražiti odgovor na one novčane zahteve koji su ovde izneti.

Da li se odgovor može pronaći u planiranom deficitu? Može. Da li se planirani deficit popunjava prodavanjem nečije budućnosti ili prodavanjem nečije prošlosti? I u prvom i u drugom slučaju, ne. Kredit je investicija. Mi svesno ulazimo u zaduživanja, zato što te kredite ne trošimo onako kako su u stvari trošili već 50 godina. Mi kredite trošimo kroz investicije koje su vrlo profitabilne i koje će se našem društvu vratiti. Gde su ti krediti išli do sada? U najvećoj meri u remont velikih sistema u našem društvu, dakle u infrastrukturu, a kakva je korist od toga? Mislim da je korist od toga veoma prepoznatljiva i jasna, da se ona recimo u narednoj godini i prepoznaje između ostalog i u činjenici da će elektroprivreda Srbije moći prvi put da funkcioniše komercijalno.

Što se tiče privatizacije i osude privatizacije, kao metoda kojom se obezbeđuju dodatna sredstva, to je potpuna besmislica. Nakon 12 godina tranzicije u državama koje su bile deo socijalističkog koncepta jasno je da je ovaj oblik privatizacije za koji smo se mi opredelili najkonkretniji i najefikasniji. Mnogi su počeli podelom akcija, pa su završili na onome na čemu smo mi zapravo bili pre godinu dana, a kada smo rekli da će država prodati na tržištu, i to onome ko ponudi više, sve ono što je državno vlasništvo, da će ta sredstva trošiti pažljivo; i ta sredstva se troše pažljivo.

Mi mislimo da treba dati i penzionerima, mi mislimo da treba dati u fondove kojima se dodatno obrazuje i prekvalifikuje radna snaga i onaj ko priča o svom dedi, neka tu priču zadrži u krugu svoje porodice, a neka građanima koji danas ostaju bez posla zbog toga, jer se konstatuje da su ostali bez posla zbog toga što je 10 godina u ovom društvu bio na snazi zakon kojim je nemoguće otpustiti radnika, kažu da se nama ne dešava ništa drugo i da mi živimo životom kakvim se živi i u Nemačkoj, i u Italiji, i u Francuskoj, i u SAD, gde svakoga dana neko gubi, svakoga dana neko dobija. Ali, problem našeg društva je u tome što su najbolji uvek najviše gubili, a najgori bili ti koji su iz toga izvlačili profit.

Da ne bi ova rasprava otišla u pogrešnom pravcu, samo rasprava na osnovu činjenica, argumenata, nije tačno da je ovaj budžet presedan; on je pažljivije napravljen nego bilo koji budžet do sada, a najveća naprezanja su ona naprezanja od kojih će imati korist opšte društveno biće u onom smislu u kome društveno biće čine - prosveta, zdravstvo, pravosuđe, socijalni programi.

Od toga neće korist imati oni koji su mislili da bi možda mogli da funkcionišu u okviru sistema vlasti na način na koji su funkcionisali poslednjih nekoliko dana. Mi stojimo iza ovoga i uveren sam da imamo parlamentarnu većinu, spremni smo da uvažimo svaki amandman koji je razuman, da prihvatimo svaku sugestiju koja će nam otkriti nešto što do sada nije primećeno i na takav način mislim da ćemo osloboditi te dnevne politike pitanje javnih finansija. Mi vam stojimo na raspolaganju, ali nismo spremni da ćutimo u nečemu što su političke neistine i bacanje prašine u oči građanima našeg društva. Kada govorite u jednoj siromašnoj zemlji o milijardama, makar se radilo i o dinarima, vi morate birati reči i biti pažljivi u tome. Hvala.

Gospođo Mićić,  poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, cenim kolegu poslanika iz DSS-a, ne samo zbog godina nego i  zbog načina na koji radi svoj posao. On je uvek odgovorno diskutovao i ti stenogrami i beleške koje su za nama su dokaz svega toga.
Samo vas molim da ne ostane nešto nedorečeno među nama. Nemoguće je sprovesti reforme bez reformatora i nemoguće je stvarati moderan politički sistem bez spremnosti da se zasuču rukavi i u tome aktivno učestvuje i radi.
Preko svake mere je isticanje patriotizma i ljubavi prema domovini, poštovanje naroda, a istovremeno činjenje svega onoga što je prema tome suprotno. Čitav dan slušamo lekcije o nespremnosti Vlade ili nas kao poslaničke većine da za nešto što smo radili položimo račun. DSS juče nije učestvovala u raspravi u kojoj se govorilo o tom računu. Imali ste neke stranačke prioritete koji nemaju nikakve veze sa ovim parlamentom. Zbog toga nemojte nama danas govoriti i imputirati takvu vrstu nedorečenosti na ovakav način.
Godinu dana sam radio u okviru naše koalicije na poslu odgovaranja onim zakonskim obavezama sa kojima smo se suočili kao nova vlast i koje nam nalažu da formiramo upravne odbore. Tako da 90% vremena smo potrošili u borbi sa DSS-om, koja je uvek tražila najodgovornija mesta u upravnim odborima, bez obzira na kriterijume koji se podrazumevaju. Mogu da vam navedem brojna mesta na kojima smo pogazili te kriterijume zbog političkog mira unutar naše koalicije.
Ako smo negde grešili, grešili smo u tome što smo mislili da se može nešto promeniti što je nepromenljivo. Kao što nismo mogli sa Miloševićem da menjamo Srbiju, tako ne možemo da menjamo ni sa onima koji su Miloševićeva senka (žagor), ako ne zbog onoga što rade, onda zbog toga što se osećaju prijatno u njegovom okruženju.
Ovo je rasprava o budžetu, ovo je rasprava o javnim finansijama, nije političko predavanje o socijalizmu ili liberalnoj ekonomiji, Ako mislite da jedno drugo isključuje, ne isključuje. Ako mislite da je moguće stvoriti napredno društvo u ovoj zemlji kroz floskule, neiskrenosti, demagogiju, onda ćete zapravo uraditi ono što se u ovoj zemlji radilo prethodnih 50 godina i ono na šta ukazujete kao nešto što je loše.
Nije ova država propala zato što nije imala potencijala ili što nije mogla da izdrži. Propala je zbog loših ljudi koji su je vodili. Toliko želim da vam kažem i mislim da vas nisam povredio. Poštujem ono što vi radite, ali zaista između toga što ste vi učinili i onoga što čini vaša poslanička grupa u ovom parlamentu postoji puno razlike.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nema potrebe da se podsećamo o svemu onome što je rečeno krajem marta meseca prošle godine kada je tema naše rasprave zapravo bila rasprava o projektovanom budžetu, dakle i obimu javnih finansija za devet meseci 2001. godine.
Podsećam vas da smo mi do te tačke dnevnog reda stigli kroz prethodnu raspravu o reformi fiskalnog sistema, koja nam je omogućila da, između ostalog, kažemo da će planirani budžet za 2001. godinu biti u visini rashoda od 127 milijardi dinara, da su planirani prihodi od 121 milijarde i da imamo projektovani deficit tj. mislim da je tada bio planiran deficit od 21 milijarde, moguće je da bude milion gore ili dole u ovom trenutku i da postoji neka razlika, ali bih se osvrnuo na one važne činjenice kao što su:
Da li smo mi planirajući budžet za 2001. godinu pravili budžet kojim se neće isplatiti materijalni deo penzija; da li smo planirani budžet kojim država neće odgovoriti svojim socijalnim obavezama; da li smo planirali budžet kojim se neće izaći u susret onim potrebama koje proizilaze kao potrebe društva u tranziciji, a tu, pre svega, mislim na isplatu otpremnina tj. prekvalifikaciju radne snage.
Kada sve to stavimo na jednu stranu na drugoj strani se otvara pitanje koliko smo mi bili efikasni. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da smo bili veoma efikasni; da smo uprkos svim kritikama, sa kojima smo se suočavali u toj budžetskoj raspravi, mi zapravo dobili podatke koji naše društvo opisuju bitno drugačijim nego što su to činili oni koji su nas kritikovali.
Dakle, mi imamo društvo odgovornih građana, koji u potpunosti odgovaraju svojoj obavezi. Verovatno zbog toga, i uveren sam zbog toga, što su svesni da je država koja je uspostavila te obaveze drugačija od one sa kojom su imali slučaj da se sreću prethodnih 10 godina; da je to odgovorna država, država koja je u 2001. godini isplatila sve penzije; država koja je izmirila socijalne obaveze ne samo proistekle iz 2001. godine već i socijalne obaveze koje su kao neizmirene i nasleđene iz prethodne četiri godine; da je to država koja je veoma pažljivo rešavala probleme sa kojima se suočavala, a koji su bili nasleđeni. Tu, pre svega, mislim na probleme koji su ovde kritikovani kroz način finansiranja problema na jugu Srbije i Kosova i Metohiji.
Tačno je da smo mi potrošili 498 miliona dinara rešavajući problem tri opštine na jugu Srbije, ali više nijedan policajac ne gine, ne ginu vojnici Vojske Jugoslavije, ne stradaju civili. Na jugu Srbije se održavaju izbori, a pre godinu dana se tamo ginulo. Danas se stavovi i političke ideje tamo brane glasačkim listićima, a ne preko nišana, kako je bio slučaj samo pre godinu dana.
Mi smo uvek spremni da platimo tu cenu, pa neka onda ovde neko konstatuje koliko je dobio glasova građana izašlih na izbore, ali se više tamo ne gine i mislim da je to uspeh koji se ne sme potcenjivati. Ljudski život nema cenu i neodgovorni su oni nastupi u kojima se tako nešto devalvira.
Što se tiče kontrole i rezultata rada te kontrole ovo je prvi završni račun u kome se kaže da je bilo propusta. Pogledajte završni račun za 1999. godinu, 12 stranica. U završnom račnu za 1999. godinu čak i ne postoji MUP, nema ga nigde. To je bila ratna godina, ali mi bismo želeli da vidimo koliko je porodica poginulih policajaca dobilo materijalnu nadoknadu.
Kada pogledate naš budžet, odnosno završni račun za budžet u 2001. godini, pomislićete da Japan ne postoji.Mi smo između doma za japanske penzionere i redovnih penzija izabrali - redovne penzije. Neka o japanskim penzionerima brine japanska država i oni sami. To je politika čistog računa. Zašto to ne odgovara opoziciji? Ili delu opozicije.
Zbog toga što je sve ono što su oni pokušavali da učine u prethodnih godinu dana obesmišljeno ovim izveštajem. Država je racionalno sabirala sredstva i još racionalnije ta sredstva trošila.
Pitanje donacija je vrlo detaljno obrazloženo. Tu je ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, ministar finansija, i hajde da razgovarmao o činjenicama. Hajde da kažemo ko je bio donator tih navodnih 2,5 milijardi dinara, kojih danas nigde nema. Da li je to bio Sadam Husein? Da li su te donacije isplatili radnici Zavoda "Crvena zastava", kao što je to bio slučaj 2000. godine, ili je bio neki anonimni donator.
Mi stojimo iza svakog dinara koji je ušao u ovu zemlju jer je ušao, očigledno, na javan način i mi nemamo razloga da se toga plašimo. otvoreno razgovaramo o činjenicama. Ono što je bilo pitanje deficita, odnosno neusklađenosti ostvarenih i planiranih prihoda i potrebe da se zadovolje rashodima je pokriveno iz pozajmice koja je učinjena kroz dogovor sa NBJ. Definisana je kamatna stopa, doneta odluka, sve u skladusa propisima i mislim da je to politika čistog računa.
Pitanje inflacije znači - da li smo mi penzije i socijalne obaveze, prestruktuiranje preduzeća, izvršili kroz štampanje novca ili kroz realno dobijena sredstva. Projektovana inflacija od 40% je inflacija prebačena za 10% u tom projektovanom smislu. Otvoreno govorimo o tome. Kroz šta? Kroz otklanjanje dispariteta u cenama.
Juče su se neki radovali štrajku EPS-a. Oni koji su slavodobitno videli u protestu radnika EPS-a priliku za sebe treba tim radnicima da odgovore kako je moguće da Elektroprivreda Srbije ima 30.000 radnika koji su tehnološki višak. I, kako je moguće da sa 60.000 radnika ne može da proizvede ono što proizvode elektroprivredni sistemu u našem okruženju sa 10 puta manje radnika.
Isti je slučaj sa železnicom, sa "Telekomom", sa Jugoslovenskim aerotransportom, isti je slučaj sa brojnim javnim preduzećima koja su predimenzionirana pre svega kroz kupivinu socijalnog mira.
Taj mir je kupovan, a budućnost je prodavana. Cenu toga mi danas treba da platimo i mi ćemo je platiti, ali vrlo ozbiljno i odgovorno kroz pažljivo postupanje sa javnim finansijama. Konačno, mislim da je licemerno da mi govorimo o tome kako su se ponašale vlade, kako se ponašao Koordinacioni centar, ispostavljao račune pojedinim ministrima. Hajde da pogledamo kako se ponašala Skupština, da vidimo kako smo mi kao poslanici trošili iste te narodne pare, a kasa je ista. Nama iz DOS-a je dosta predavanja i lekcija bez činjenica. Zbog nespremnosti prethodnog skupštinskog rukovodstva da se pažljivo vodi računovodstvena služba, mi nismo u prilici da analiziramo podatke za 2001. godinu. U prilici smo da pogledamo recimo prvi kvartal tekuće godine, pa da vidimo koliko je koji poslanik republičkog parlamenta i koja poslanička grupa potegla novca iz zajedničke kase i da li su u tome bili odgovorni, da li su pošteno naplatili svoj rad, a ako jesu da im čestitamo. Ako nisu, da na tako nešto ukažemo.
To je zbog toga, a upoznaću vas sa predlogom utrošenih sredstava za isplatu poslaničke naknade u januaru 2002. godine. Kada govorimo o troškovima Nebojše Čovića, zašto ne bi govorili o troškovima poslaničkih grupa DOS-a, DSS-a, DS-a, stranaka iz opozicije. Pogledajte do kakvih činjenica dolazimo. A da je recimo isti broj poslanika Demokratske stranke u januaru mesecu učestvovao u ukupnim troškovima republičkog parlamenta sa 11%, da je isti broj poslanika DSS-a učestvovao sa 18%, da je deset poslanika manje SPS-a učestvovalo sa 24%, a da je 20 poslanika manje SRS učestvovalo sa 16%. Možda su u januaru radili više, ali postoji evidencija, pa ako su radili više, treba da dobiju novca. U februaru mesecu SRS učestvuje sa 23 poslanika i isto onoliko koliko i Demokratska stranka sa 47, putni troškovi, dnevnice, hotel, sastanci poslaničkih klubova, itd. itd, svakog meseca stotine hiljade dinara, desetine hiljada evra, uzima se iz kase građana ove zemlje za finansiranje neodgovornosti, kleveta, za jalov rad, besmislene amandmane i o tome treba javno da se govori.
Pošto su citirani izborni rezultati, u tome sam prepoznao trijumfalizam onih koji su na izborima učestovali. Javno vas pitam, šta je sa biračima u Peći, Prizrenu, Prištini, pitam vas kako možete da govorite tako u republičkom parlamentu, zanemarujući činjenicu da je više građana Kosova i Metohije glasalo u Srbiji, nego na Kosovu i Metohiji. Prestanite da se poigravate sa nesrećom našeg društva, prestanite da je uvećavate, prestanite da pljačkate budžetsku kasu, odgovorno se ponašajte i imaćete odgovoran tretman.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Repblika)

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da će ova rasprava biti mnogo konkretnija, da će primedbe koje su bile tako bombastično najavljivane i kojima je sputavan uopšte početak rada parlamenta, biti argumentovane i opravdane. Ali, ništa od toga. Juče smo čuli kritike na račun Agrarnog budžeta, u najavi - šta je sa Agrarnim budžetom,  nisu jasne činjenice gde je taj novac trošen. Pominjane su donacije, pominjan je Republički fond zdravstvenog osiguranja, navodne nepravilnosti u poslovanju Ministarstva finansija. Ništa od toga.
Molim vas da se osvrnete na činjenice i da sa činjenicama pomognete formiranje kompletnog završnog računa za 2001. godinu, ukoliko ovaj nije kompletan. Kada smo već jednom povlačili završni račun za 2000. godinu, siguran sam da će ministar finansija prihvatiti zahtev da se povuče i ovaj završni račun, ako u nečemu nije dobar. Ali, ukažite na činjenice, recite na osnovu čega.
Ministarstvo unutrašnjih poslova svaka četiri meseca podnosi izveštaj osvom radu Odboru za odbranu i bezbednost, detaljan izveštaj, baš kao što i Ministarstvo poljoprivrede ili Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom može da izađe pred ovaj parlament i da kaže da su nadležni odbori usvojili njihov izveštaj o radu, po pravilu, jednoglasno, bez ijedne primedbe, bez ijedne sumnje. Oni koji su tada podržali Izveštaj o radu nadležnog ministarstva koje danas kritikuju, treba da kažu - mi smo kao poslanici, radeći u Odboru, podržali Izveštaj, čime su oduzete one mogućnosti koje Poslovnikom pretpostavljaju skupštinsku raspravu, ukoliko neki rad nije podržan i prihvaćen, međutim, danas smo uočili da smo tada pogrešili na osnovu tih, tih i tih činjenica.
Umesto toga, poslanici se čude zbog čega pričamo o troškovima parlamenta. Valjda smo dužni da pođemo od sebe, pa da onda, razgovarajući o sebi, damo za pravo da govorimo i o drugima. Ja govorim o poslaničkoj grupi DOS, govorim i o stranci kojom pripadam i dajem vama priliku da vi izađete sa činjenicama. Eto, kako je uradio gospodin, jedan od prethodnih govornika, koji je pomenuo lično obezbeđenje. Izvinite, zakonom su definisane okolnosti pod kojima osobe mogu dobiti lično obezbeđenje. Elementarno pravilo je da su to radnici MUP-a. Pošto sam konkretno pomenut, tačno je da imam lično obezbeđenje. Čudi me, u knjigama su pominjane njihove plate, u knjigama pojedinih stranaka, čak i ovde u skupštinskim raspravama, desetine hiljada maraka. Sada se odjednom javlja problem oko toga, navodno, da ne znaju. Oni koji su među nama najobavešteniji ne znaju gde je Japan u završnom računu budžeta za 2001. godinu, gde su knjige, dal su prestale da se štampaju i čitaju u Srbiji i sad ne znaju šta je sa našim obezbeđenjem.
Mi njih čuvamo od njih samih, odgovorni smo i za njih i za njihove postupke, a istovremeno moramo da odgovaramo i za sebe, štitimo se. Postavite to pitanje na Odboru za odbranu i bezbednost, dobićete vrlo kvalitetne odgovore. Ja sam na tako nešto spreman.
Što se tiče Skupštine, to je moralno pitanje, ne finansijsko. Moralno pitanje je da li 37 poslanika jedne opozicione stranke može da potroši više novca, nego 102 poslanika Poslaničke grupe DOS-a? Svakog meseca. To je moralno pitanje. Ako ste moralno devalvirani po tom pitanju, gubite pravo i da po svakog drugom pitanju tražite odgovore, jer ste nemoralna ličnost.
Što se tiče brige prethodnika, koji je pomenuo i Demokratsku stranku i DOS, ali ne samo njega, već i onih drugih, koji bi da razgovaraju o završnom računu, ali da to ne podrazumeva da neko njima ispostavi račun zato što su radili. E, to možda može negde drugde, ali u republičkom parlamentu, dok je nas poslanika koji mislimo na drugačiji način, toga neće biti.
Dakle, odgovorite da li je moralno da put od Hilandarske ulice do Skupštine mesečno košta 80 hiljada dinara? Tačno je da poslanik ima pravo da traži naknadu za utrošeno gorivo, ali je pitanje vrlo ozbiljno - da li ta naknada košta 80 hiljada dinara, kada idete od Hilandarske ulice do Skupštine Srbije?
Pošto ne mislim da treba toliko da se ponižavamo, znamo imena, i nemojte da rasprava ide dalje u tom pravcu. Izađite kao predstavnici stranaka, koji kritikuju završni račun i recite - nismo zadovoljni, Božidare Đeliću, gde su otišla sredstva iz donacija? Ali vas onda pozivam da okrenete završni račun i videćete da su sredstva iz donacija otišla u remont EPS-a. Sada EPS proizvodi više energije, nego što je to radio tokom prošlosti, uz manje troškove, obnovljeni su kapaciteti, i to je zajendičko dobro.
Znači, sredstva su otišla u EPS. Sredstva su otišla u socijalna davanja, sredstva su otišla u restruktuiranje privrede. Ko je - pa one koja je restruktuirana, u "Crvenu Zastavu", u "Sartid", otišla su u tržište rada, otišla su na univerzitet. Pogledajte rast plata.
Osnovno i srednje obrazovanje, nominalni rast 56%, realni 9%, više univerzitetsko obrazovanje, nominalni rast 50%, realni 5%. U pravosuđu rast 51%, realni 5%, nominalni i realni, pri čemu sudije imaju platu koju smo rekli da će imati.Da li je ona dovoljna, mislim da nije, mora biti veća, ali plata od 500 evra u 2002. godini je veliki uspeh. To je posledica naše finansijske poslovnosti, koja je zasnovana između ostalog i na čvrstim osnovama, utvrđenim budžetom za 2001. godinu.
MUP - to pitanje je postavljeno, pad zarada od 9%, ali je osnovica na osnovu koje su projektovane zarade bila veća, jer je MUP bilo posebno tretirano u budžetima iz 1999. i 2000. godine. Država je bila u drugim okolnostima, procena da se više mora uložiti u MUP, nego u obrazovanje. Ali na sreću, pošto se više ne gine i ne ratuje, možemo danas da gledamo u budućnost na drugačiji način.
Državni organi - realni porast za 6%. Znači, u svakom od ovih segmenata videćete da je budžetom iz 2001. godine omogućen prosečan realni porast, veći od standarda koji su uobičajeni za države u tranziciji. Ako pročitate poslednji broj "Ekonomista" videćete efekte takve vrste naše politike.
Pre nekoliko dana je bankrotirao "Junajted erlajns", drugi najveći avio prevoznik u svetu. Jugoslovenski aerotransport uspešno radi, servisira svoje dugove i postoji na tržištu avioprevoznika. Pre šest meseci je u jednom danu propao "Svis - AIR". JAT je i tada uspešno radio.
Pogledajte šta se dešava sa elektroprivredom - oni koji se raduju štrajku u EPS-u, danas su razočarani. Dogovorili smo se sa radnicima, poštujući elementarne principe tržišnog poslovanja. Svaki sat mora imati svoju vrednost, onaj ko radi neka dobije platu, neka ta plata bude zaslužena, a onaj ko ne radi, neka deli sudbinu neradnika.
To su principi koji su takođe sadržani u budžetu iz 2001. godine, koji nam takvu vrstu ponašanja omogućava. Francuska elektroprivreda je bankrotirala. Srpska nije, uprkos mnogim nastojanjima.
I tako, od stavke do stavke, videćete da je ovaj završni račun veoma precizan, detaljan. U onim situacijama u kojima vi mislite da nije, tražite odgovore, tu su ministri koji vam ih moraju dati, ali vodite računa o skupštinskim odborima, koji su odgovore dobijali periodično, o tome se razgovaralo, vrlo dobro znam da jeste.
Recimo, Odbor za ekonomske odnose sa inostranstvom je jednoglasno usvojio Izveštaj ministra Pitića, a onda nam se prošle nedelje "zaboo nož u leđa", posle dogovora oko dnevnog reda, posle očekivanog normalnog rada u parlamentu, zbog navodnih nejasnoća oko donacija. To je neodgovorno ponašanje i mislim da nema nikakve loše namere u tome što sam predložio, da počnemo od nas, da vidimo gde je ko, koliko je ko odgovoran, da li mi imamo tu moralnu čistotu, koja nam je potrebna, da bi drugi upirali prstom? Oni koji imaju, neka tako nešto rade, oni koji nemaju, neka znaju da je sve pažljivo zabeleženo i da mi na tome insistiramo.
Završni račun za budžet iz 2001. godine je završni račun za svakoga, pa i za nas. Oni koji ne misle da su činovnici, imaju potpuno pravo na tako nešto, ali moraju znati da treba da odgovaraju onima koji ih plaćaju. Ovo je račun za tu odgovornost, ili neodgovornost.