Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je profesor Simonović poslanik naše poslaničke grupe, dužan sam da obrazložim ovakav naš stav. To nije samo 60 dana, to je u formalnom smislu 60 dana od davanja dozvola, ali se podrazumeva da onaj ko traži pravo raspolaganja frekvencijom od saveta republičke radiodifuzne agencije već u tom trenutku mora da ispuni čitav niz tehničkih preduslova da bi otpočeo emitovanje tog programa i mi smatramo da je 60 dana od davanja dozvole dovoljno razuman rok da on otpočne sa eksploatacijom te frekvencije. U suprotnom, desilo bi se da neko raspolaže pravom koje ne koristi, a da istovremeno to pravo uskraćujemo drugima koji imaju ambiciju da budu emiteri programa na prostoru Republike Srbije.
Dakle, to nije samo 60 dana. Praktično je taj proces započet onog trenutka kada se usvoji zakon o radiodifuziji i kada započne proces konstituisanja republičke radiodifuzne agencije, republičkog saveta radiodifuzne agencije, raspisivanje konkursa itd; to je mnogo više od 60 dana.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih vas da u skladu sa stavom 1. člana 81. donesemo odluku na osnovu koje bismo produžili naš današnji rad, kako bismo potpuno završili raspravu u pojedinostima o zakonu o radiodifuziji i na takav način izašli u susret pojedinim poslaničkim zahtevima koji su išli u pravcu prolongiranja daljeg rada sednice za ponedeljak. Mislim da je tako nešto neophodno, s obzirom na obiman  dnevni red i neke limite koje moramo uvažiti i koji su posledica paralelnih aktivnosti poslanika u ovoj skupštini. Hvala.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ne možemo osporiti dobru nameru predlagača ovog amandmana, ali vas zaista molim da vrlo ozbiljno tretirate ovaj zakon, da pročitamo čitav zakon i da onda, u skladu sa tim zakonom, razmišljamo u kontekstu vremena u kome živimo.
Šta će se desiti ako se pojavi, na konkursu koji će organizovati radiodifuzna agencija, televizija koja želi da se bavi samo informativnim programom, koja želi da emituje samo vesti? Da li ćemo njih obavezati da puštaju 40% muzike koja ima neki etnički kontekst, nacionalni karakter, itd? Mislim da je definicija umetnosti na takav način više nego problematična; potpuno je praktično neizvodljiva.
Imate član 79. u kome su utvrđene posebne obaveze pri proizvodnji i emitovanju informativnog programa radiodifuzne ustanove, odnosno javnog servisa. Tu govorimo o RTS-u.
Gospodine Anđelkoviću, zamolio bih vas, ovo vam je poslednja besplatna lekcija, više nemojte da nas zamarate, radimo danima, ovde gostujete i pomalo je sve ovo uvredljivo za sve one koji žele ozbiljno u ovome da učestvuju. Ko zna koji put vam i predstavnici Vlade i mi kao poslanici ukazujemo na to da čitate zakon kao celinu.
Dakle, u članu 79. ovog zakona imate precizno utvrđenu obavezu državnog radija i državne televizije za emitovanje kulturnog programa koji će negovati kulturnu baštinu. Način na koji je to činjeno prethodnih deset godina stvorio je od ove zemlje jednu od najnepristojnijih zemalja u ovoj regiji.
Mi to pokušavamo da promenimo između ostalog i kroz obavezu radiodifuzne ustanove Republike da emituje program koji štiti naše kulturne interese, opštedruštvene kulturne interese, a to može biti pitanje našeg kulturnog identiteta, kako naroda tako i nacionalne manjine, etničke grupe, kroz mogućnost da određene programe ili programske celine na području na kome žive i rade prate na svom maternjem jeziku, na svom pismu itd. Ali, to nema veze sa komercijalnom televizijom. To nema veze sa žanrovskom televizijom ili radio-stanicom. To nema veze sa "S" radiom.
Uozbiljite ovu raspravu između ostalog i uvažavanjem činjenica koje stoje u ovom zakonu.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postoje ljudi koji se svemu smeju i sve pokušavaju da pretvore u besmisao. Međutim, uprkos takvoj vrsti ponašanja, postoji i deo nas poslanika u republičkom parlamentu, koji pokušava da u svemu što je nasleđeno nakon desetogodišnje vladavine naših prethodnika pronađe osnov za razvoj, između ostalog, u konkretnom smislu RTS-a.
Toliko puta smo do sada rekli da je ovaj model pretplate jedini model koji u potpunosti garantuje nezavisnost javnog informativnog serisa koji želimo da stvorimo. Kao kontraargument uvođenju pretplate predlaže nam se finansiranje javnog servisa kroz budžet. I u jednom i u drugom slučaju radi se o raspolaganju sredstvima koja se ubiraju od građana.
Dakle, kada kritikujete model pretplate, vi ne kritikujete princip uzimanja novca od građana, već samo kritikujete metodologiju uzimanja novca od građana. U tome je ta prva velika neprincipijelnost na koju želimo da ukažemo. Dakle, vi ne kažete - nije loše uzeti pare od građana, nego kažete - loše je uzeti pare od građana putem pretplate.
Kada dođemo na član 83, onda kažete - loše je uzeti novac od građana putem pretplate na električno brojilo, jer smo mi kao prethodnici uzimali novac od građana putem pretplate na električno brojilo, ali nikada taj novac nije završavao u RTS-u već je ostajao na nekim drugim mestima. Između ostalog, zbog toga imamo ovakvu Radio - televiziju Srbije, kakva je ova danas. Ne krivim naše prethodnike za srušenu zgradu u Aberdarevoj ulici i za uništenu mrežu predajnika, iako se dugo možemo raspravljati o uzrocima i posledicama politike koja je na kraju dovela do takvog ishoda.
Želim da vam kažem nekoliko činjenica. U ovom trenutku RTS građane Srbije košta mesečno oko 120 miliona dinara. Sa tih 120 miliona dinara RTS ne može da kupi nijednu kameru, nijedan montažni sto, ne može da snimi nijednu epizodu, a kamoli serijski program, ne može da ima onakvu vrstu programa kakva se ovde od RTS-a kao javnog servisa traži. Dakle, nema negovanja kulturne baštine, nema produkcije kulturnih dobara na kojima se ovde tako često insistira, nema 50% programa u autentičnoj proizvodnji, jer je tako nešto nemoguće s tako malim budžetom. Zbog toga je potrebno uvećati budžet. Tako dolazimo na 210 dinara mesečno.
Naravno da se to može karikirati pa se može reći da će ljudi sklanjati svoje televizore, iznositi ih iz kuće, da neće prijavljivati radio - prijemnik u svojim kolima, ali mi računamo na onaj svestan deo društva, na onaj normalan deo koji će prepoznati svoj interes u jednom nezavisnom javnom radio ili TV servisu, koji ispunjava onu vrstu obaveza koja je utvrđena ovim zakonom.
Mi nismo došli suvim naglabanjem do ovih kategorija. Kako se finansiraju nezavisni televizijski, odnosno radio - servisi u svetu? Kako se finansiraju u našem okruženju, u Hrvatskoj, Bosni, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj? Da li smo izmislili nešto što je presedan ili je ovo pravilo koje se potvrdilo kroz decenijsku primenu? Mi samo primenjujemo u Srbiji one vrste zakona i zakonskih normi koje su davno potvrđene u uređenim društvima.
RTS-u, odnosno Televiziji Beograd i Televiziji Novi Sad je potrebno dosta sredstava. To su sredstva građana, građanima se i odgovara za program koji se emituje. Ako u svemu tome dođe do nesporazuma, propašće javni servis. Da li će to biti presedan - ne. Propao je i u nekim drugim zemljama, propao je u Mađarskoj zato što građani nisu hteli da plaćaju. Onda ćemo mi ovde organizovati raspravu i videti da li postoji neki drugi način da se finansira javni servis i da li mi kao država onda treba da izmenimo ovaj zakon pa da kažemo - nema javnog servisa, postoji državna televizija. Državnu televiziju kreira vlast, vlast se menja i tad se menja i državna televizija.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veoma kratko. Gospodine Anđelkoviću, vi ste od nas tražili da plaćamo RTS čiji je direktor i glavni urednik osoba koja je osuđena na višegodišnju robiju, osoba protiv koje se vodi krivični postupak zbog finansijskih malverzacija u periodu sedmonedeljnog rata. Vi ste tražili od nas da mi plaćamo RTS koja je studente nazivala teroristima, narod delila na patriote i izdajnike i postala najefikasnije i najviše upotrebljeno oružje u desetogodišnjoj, zaista tragičnoj vladavini i vaše partije i svih onih koji su pristajali da sa vama čine vlast.
Ono što danas čini RTS može da se tumači, da se kritikuje, ali u jednom, sasvim sigurno, ukoliko je neko dobronameran, treba da postoji konsenzus. To nije televizija koja pravi jazove u društvu. To nije televizija koja podiže barijere. To nije televizija koja govori jezikom mržnje, netolerancije. To je televizija koja pravi greške, televizija koja ima puno problema, ali je, sasvim sigurno, to potpuno drugačija televizija od one koja je bila prisutna do 5. oktobra kroz uređivački koncept i kroz programe koje je emitovala.
Nimalo se ne stidimo da kažemo da je direktor i glavni i odgovorni urednik te televizije, gospodin Milanović, prećutao naredbu Ministarstva odbrane i Vojske Jugoslavije, da nije ništa učinio kako bi zaštitio svoje zaposlene, da nije učinio ono što su učinili direktori komercijalnih televizija, ono što je učinio direktor, odnosno glavni urednik Televizije u Novom Sadu. Poigravali ste se sa ljudskim životima. Čitali ste pisma upućena NATO paktu i ni u jednom trenutku niste bili spremni da delite sudbinu čak ni zaposlenih u toj televiziji. To je naša zajednička tragedija i to ne treba da bude predmet političkih diskusija. Neka o tome odlučuju sudovi.
Dužni smo da kažemo da nas niko nije pitao kada je uvođena ta pretplata koliko će ona biti, da niko nije ponudio niti otvorio raspravu o kvalitetu programa kojeg prati takva vrsta finansiranja, da niko nije ni pokušao da nam kaže da će direktor i glavni urednik takvog javnog servisa biti istaknuti partijski funkcioner stranke na vlasti.
To su sve paradoksi na koje mi ukazujemo i to je sve ono što čini drugačijim ovaj naš predlog. Direktor RTS-a, odnosno Radio -televizije Novi Sad neće moći da bude, ne član stranke na vlasti, nego osoba koja ima bilo kakvu vezu sa strankama na vlasti ili strankama u opoziciji. Neće moći da bude osoba koja je na bilo kakav način finansijski zavisna od vlasti.
Iz toga proizilazi pravo koje mi u ovom trenutku dajemo građanima, da sa 210 dinara finansiraju takav javni servis. Ako ne budu želeli, otvoreno kažemo, koncept nezavisnog javnog servisa u Srbiji neće funkcionisati i onda ćemo moći da kažemo da je televizija koja emituje program na frekvencijama RTS-a ili Televizije Beograd državna televizija, da štiti interese stranke koja je na vlasti i da traje koliko traje stranka koja je na vlasti.
(Poslanik Vojislav Šešelj traži pravo na repliku.)

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, ipak su ovde pomenute i suviše tragične i sasvim sigurno kontradiktorne činjenice, da bismo o toj temi sada ovde polemisali na neukusan način. Samo nekoliko bitnih detalja želim da rasvetlim, da se ne bi stekli pogrešni utisci ni o poslaničkoj grupi DOS, niti o politici koju mi vodimo.
Niko u parlamentu nije osudio gospodina Milanovića i niko u ovom parlamentu ne želi da utiče na drugostepene odluke, koje će doneti državni organi. Ali, isto tako, niko ne može od nas tražiti da ćutimo o onome što se desilo i da štitimo interes jednog čoveka, a zaboravljamo interese 14, 15, 16 ili stotine porodica koje su stradale. Mi ne optužujemo gospodina Milanovića, zna se ko je podneo krivične prijave protiv njega. I, nećemo biti prepreka na putu utvrđivanja istine i njegove odgovornosti. Neki drugi su bili prepreka godinu i po dana i zbog toga je zgrada u Takovskoj ulici prva osvanula u plamenu.
Srbija u kojoj danas živimo je Srbija u kojoj se otvoreno govori o svemu, Srbija u kojoj se ne zloupotrebljavaju lične tragedija ni tragedija porodica nastradalih radnika RTS-a, ni tragedija gospodina Milanovića. Samo smo izneli jasne činjenice i to je ono što sam učinio ja ovoga puta. Rekao sam da je RTS koju je on vodio televizija koja je bila instrument, najefikasnije oružje u obračunu koji je vođen protiv demokratskog dela našeg društva, obračunu koji je bio veoma tragičan.
Ako danas govorimo, možemo govoriti o RTS koja pravi greške, televiziji koja ima puno problema, ali to je televizija ispred koje ne uspevaju demonstracije kada ih organizujete; 50, 60, 100, 200, 300 prolaznika tamo okupite, ali nema desetine ili stotine hiljada ljudi, kao što je to bio slučaj u prethodnoj deceniji.
To je najbolja potvrda kvaliteta programa koji ta televizija emituje. Mi možemo biti nezadovoljni onim što ona radi, ali građani su ti koji donose svoje konačne sudove, oni prave najgledaniji informativni program i zbog toga ne sumnjam da je ova naša odluka koju smo stavili u ovaj zakon, odluka o finansiranju putem pretplate, dobra.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, učinjena nam je velika usluga, jer su pomenuta tri razloga zbog kojih smo mi pre godinu dana insistirali na izmenama Zakona o Radio-televiziji Srbije, kako bi se ukinula taksa na električno brojilo kao vid finansiranja Radio-televizije Srbije.
Ti razlozi su: prvo, jasno očekivanje građana, koji nisu želeli da putem takse finansiraju Radio-televiziju Srbije. Drugi razlog je pitanje nepravičnosti koji ste vi pomenuli i ja ću vas podsetiti da je Savezni ustavni sud zapravo bio sud koji je svesno prolongirao ustavnu raspravu o finansiranju Radio-televizije Srbije putem naplate takse na električno brojilo, jer je bilo jasno da je tako nešto protivustavno. I, konačno, treće je bila sasvim sigurno naša želja da prvo reformišemo Radio-televiziju Srbije, da ponudimo novi koncept, pa onda uz taj koncept ponudimo građanima i njihovim predstavnicima u političkom životu da odluče da li pristaju na taj novi koncept finansiranja ili na neki drugačiji način.
Ovde smo čuli u prethodnoj diskusiji da nije bilo važno to da li je neko imao televizor ili nije imao, on je plaćao taksu na električno brojilo i iz te takse se navodno finansirala televizija, a vlast nije interesovalo da li onaj koji tu taksu plaća tu televiziju gleda, čak i da li ima TV prijemnik. To je nonsens.
Želim da vas podsetim da ste vi glasali protiv te naše inicijative pre godinu dana, jer ste tada rekli da će time RTS biti zavisan još više od Vlade. Vidite koliko ima kontradiktornosti i u onome što ste tada govorili i u onome što govorite danas; i svesno priznajem kontradiktornost, ukoliko se zanemari ovo obrazloženje o reformi RTS-a, između onog što smo mi govorili pre tri, četiri ili pet godina i onoga što govorimo danas.
Suština je u tome da je RTS promenjen i uz tu promenu mi predlažemo promenu finansiranja. Ne želimo da se to vrši na neustavan i nezakonit način, taksom na brojilo. Zato smo radiodifuznoj ustanovi, odnosno Televiziji Beograd i Televiziji Novi Sad ostavili mogućnost dogovora sa nekim javnim preduzećem oko oblika ostvarivanja tog prava na finansiranje putem pretplate za televizijski, odnosno radio program. Taj dogovor će biti procesuiran kroz statut Radio-televizije Beograd, odnosno Televizije Novi Sad i kroz poslovne aranžmane i ugovore sa javnim preduzećima. Kako će to ta televizija da reši, nas ne interesuje. Da li će na sebe preuzeti obavezu, recimo, nekog javnog preduzeća poput PTT-a ili Elektroprivrede, pa reći kroz ugovor sa RTS-om da ukoliko oni ne ostvare ta planirana novčana sredstva oni preuzimaju na sebe obavezu isplate sredstava RTS-a, odnosno Televizije Beograd i Televizije Novi Sad, to već nije tema za parlament i za nas koji donosimo ovaj zakon.
Za nas je važno da utvrdimo jasne i precizne zakonske okvire u kojima će se ostvarivati ta nezavisnost, koju svi želimo, i razvijati javni servis, što takođe svi želimo. U svemu što je citirano mi zapravo prepoznajemo još jedan čvrst argument za ovo što danas radimo. Ako želite da se iskarikirate, možete. U svemu se može prepoznati besmisao, ali to nije ponašanje racionalnih i razumnih ljudi i građani se tako neće ponašati, ja sam uveren u to. Ako oni odluče da ne plaćaju javni servis, onda će to biti jasna poruka da građani smatraju da je u ovom trenutku njihova egzistencionalna potreba jača od one potrebe za nepristrasnim i pravovremenim informisanjem.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, molim vas za malo pažnje. Ovo je veoma važno pitanje, mislim da je poslednje pitanje koje zaslužuje jedan zaista argumentovan komentar. Potom su amandmani koji su više tehničke prirode i oni su dobili svoje odgovore kroz prethodne diskusije.
Ako bismo pristali na podelu finansijskih sredstava ostvarenih putem TV pretplate između javnog servisa koji ustanovljavamo ovim zakonom, što će biti transformisana RTS, i lokalnih radio - stanica koje je osnovala lokalna samouprava, narušili bismo taj princip koji pokušavamo da izgradimo, princip nezavisnog informativnog servisa. I upravni odbor, i direktora i glavnog urednika lokalne radio odnosno TV stanice postavlja lokalna skupština opštine, dakle vlast, partije koje su dobile podršku građana. Taj princip je legitiman zato što je proistekao iz zakona koji su takvu oblast uređivali. Međutim, po ovom zakonu to više nije moguće i zbog toga ne možemo raspodeljivati sredstva koja su od građana uzeta da bi se stvarao nezavisan informativni servis za delimično finansiranje od vlasti zavisnog lokalnog informativnog servisa.
Zbog toga je usvojen amandman i izmenjen zakon u onom delu u kome se oročava obaveza transformacije servisa radija, odnosno televizije na nivou lokalne samouprave. U naredne četiri godine se te kuće moraju privatizovati. Kada budu privatizovane imaće status komercijalne televizije i funkcionisaće po drugim principima. Ako budu želele da imaju informativne programe, ti informativni programi će na tržištu prolaziti test i tako će deliti sudbinu ostalih informativnih kuća koje nisu javni servis. Ali, sredstva za javni servis ne mogu biti preusmerena na one potrošače koje neizostavno mora finansirati vlast, jer ih vlast i uređuje.

Poštovana gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja ne bih trošio vreme na sve ono na šta je pažljivo ukazao gospodin Kovačević, nema puno smisla kada dva identična amandmana delite na izvanredan i besmislen kao što je to učinio  jedan predstavnik opozicije, ali mislim da smo dužni još jednom da ponovimo da ovakav princip nije princip koji je uperen protiv medija čiji je osnivač lokalna samouprava.
Mislim da je sve ono što se dešavalo u periodu do dolaska demokratski izabranih predstavnika na vlast zapravo bilo uzajamno korisno i da su svi u tome bili, u meri u kojoj je to moguće, i zadovoljni - novinari jer su mogli da rade svoj posao, političari jer su imali profesionalne medije. Nažalost, zaista je zakonski neprihvatljivo da se servis čiji je osnivač vlast, makar ona bila opštinska, odnosno gradska, finansira putem kojim se ostvaruju ona finansijska sredstva namenjena za finansiranje nezavisnog javnog servisa.
Pitanje finansiranja medija čiji je osnivač lokalna samouprava ipak moraju rešiti opštine, odnosno gradovi, koji u budžetu, verujem, mogu da pronađu dovoljno sredstava za njihov opstanak, do privatizacije. To je tema za Gradsku skupštinu, ukoliko razgovaramo o Studiju "B", za kragujevačku skupštinu, ukoliko razgovaramo o TV Kragujevac, za Kraljevo, Užice. Dakle, za sve one lokalne samouprave u kojima verujem da ima dovoljno ljudi koji će zaštititi te novinare, profesionalce, i koji će pronaći sredstva dovoljna za njihov nesmetani rad.
Pozivanje na studente i karikiranje onoga što mi danas radimo - u vezi sa tim ću izneti samo nekoliko činjenica: Vlada Republike Srbije je, iako je to ekskluzivno pravo fakulteta, insistirala i konačno dobila saglasnost fakulteta za smanjivanje školarine. Vlada Republike Srbije je donela odluku koju su fakulteti prihvatili i na osnovu koje će se školarina za studente koji se samofinansiraju uplaćivati u šest dvomesečnih rata tokom godine.
Dakle, mi činimo maksimum koji je u ovom trenutku moguć, da bismo ispravili sve ono što je ruiniralo naše društvo. Kada govorimo o besplatnom studiranju, tačno, studiranje je bilo besplatno u Srbiji prethodnih 10 godina, ali je život bio jako skup. Studiranje na Beogradskom univerzitetu je bilo besplatno, ali je život studenata bio jako skup. Skupim ga nisu činili predstavnici opozicije, nisu ga činile porodice; skupim ga je činila vlast koja je u studentima prepoznavala najveće zlo.
Život seljaka je bio jako težak i težak je i danas, ali je on skup zbog posledica koje mi otklanjamo, a čiji ste isključivi uzrok zapravo mnogo puta mogli čuti sa ove skupštinske govornice u kritikama predstavnika bivše vlasti.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član zakona zaslužuje da ga prokomentarišemo ne samo zbog argumenata koje je pomenuo gospodin Korać i koji su u potpunosti obrazložili našu motivaciju u ovom konkretnom smislu, već pre svega zbog upoređivanja ovog zakonskog rešenja sa zakonima kojima se uređuje oblast radiodifuzije u modernoj Evropi.
Jedno od najvećih iznenađenja, kada smo se susreli sa predstavnicima međunarodnih organizacija, pre svega Saveta Evrope i OEBS-a, bila je konstatacija da smo mi imali hrabrosti da u Zakon o radiodifuziji unesemo između ostalog i član 95. kojim se u potpunosti nevladinom, civilnom sektoru našeg društva dopušta formiranje radio odnosno televizijske stanice na lokalnom nivou.
Ta vrsta slobode je zaista veliki demokratski iskorak i mislim da nemamo nijedan razlog zbog koga bismo se ustručavali prilikom glasanja ili eventualno povlačili amandmanima ovaj član 95. S druge strane, ukazao bih na neke trendove koji su postojali u našem društvu i koji su prekinuti početkom devedesetih godina prošlog veka.
Tu pre svega mislim na ono pravo koje je dato omladinskim savetima, bilo da je reč o omladinskom savetu Beograda, Srbije ili Jugoslavije, da formiraju sopstvene radio i televizijske produkcije i programe koji su zaista imali veoma važan značaj u edukaciji i stasavanju generacija, kojima i ja pripadam. Od Noje sloveniše kunsta i "Mladine" u Sloveniji, preko Radija 101 u Zagrebu, Radio Indeksa 202 ili "Ritma srca" u Beogradu, pa do televizije koja je istina veoma kratko funkcionisala, ali je zaista imala veliki, nemerljiv uticaj probijajući i rušeći tabue.
Tu mislim na Omladinski kanal koji je početkom 1989. godine postojao u Beogradu tri ili četiri meseca. On je bio preteča formiranju trećeg kanala. To je bio projekat državne televizije, ali mislim da je to jedan tehnološki iskorak koji, sasvim sigurno, nama daje za pravo da na ovakav način ostavimo mogućnosti nevladinom sektoru da se razvija, jer mislim da ti specifični interesi koji okupe ljude u jednu neprofitnu nevladinu organizaciju mogu biti interesi koji će doprineti razvoju našeg društva. Tu ne mislim na političke, već na onu vrstu interesa koju je pomenuo gospodin Korać.

Poštovana gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nema razloga za drugačiju vrstu tretmana. Ako smo, donoseći zakon o privatizaciji, taj proces oročili na četiri godine, mi smo time utvrdili određena prava i obaveze svih učesnika u toj privatizaciji. I, kada bismo danas rekli da se televizijske stanice koje se nalaze u opštinskom vlasništvu moraju privatizovati za samo godinu dana, mi bismo njima umanjili ona prava koja su zagarantovana svim drugim učesnicima u procesu privatizacije.
Zbog toga su utvrđeni identični vremenski rokovi, s tim što niko tim stanicama ne brani da se one privatizuju u kraćem vremenskom roku. Niko ne brani da se, po Zakonu o privatizaciji, već sutra u nekoj lokalnoj skupštini opštine donese i usvoji konkurs, odnosno započne proces privatizacije kroz utvrđivanje vrednosti, angažovanje republičke agencije, dakle, kroz sve one procedure koje su utvrđene Zakonom o privatizaciji.
Već sutra, ako postoje problemi finansiranja, lokalna samouprava može iskoristiti ovaj zakon i na osnovu njega pokrenuti taj proces privatizacije. Svaka lokalna samouprava koja ima problem sa finansiranjem vrlo rado će to pokrenuti i tako rasteretiti opštinski budžet, jer ionako više ne postoji ta vrsta potrebe za postojanjem lokalnih radio i TV stanica, kao što je to bio slučaj u prethodne četiri godine.
Objasnili smo zbog čega i u čemu je bila razlika između lokalnih TV i radio-stanica i ove državne - u programu koji su emitovale. Velika je razlika, profesionalno na lokalnom nivou, i potpuno politizovano na nivou Republike. Danas su drugačije prilike i zato su četiri godine krajnji rok, može se početi već sutra.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pozvao sam se na pravo na repliku zbog očigledno pogrešnog tumačenja. Dakle, članom 6. kroz ovaj amandman se tretira pitanje javnosti rada, kako sam ja razumeo predlagača ovog amandmana, kroz predlog da se u zakon uvrsti novi stav kojim bi se obavezala agencija na davanje jednogodišnjeg, redovnog godišnjeg izveštaja parlamentu. Naknadnim članovima ovog zakona, pre svega članom 33, kojim se definiše izrada statuta kao internog akta agencije, ostavljena je mogućnost za nešto tako, pogotovo kroz klauzulu koja je takođe sastavni deo zakona, u kojoj se kaže da statut postaje pravosnažan pošto ga verifikuje republički parlament.
Mislim da je to dobra intervencija, ali će ona sasvim sigurno biti precizno utvrđena statutom, pošto postoje još neke druge obaveze koje moraju biti utvrđene statutom, recimo, broj zaposlenih, visina njihovog primanja, način finansiranja, prostorije i sve ono što su, između ostalog, utvrđene obaveze, delimično, radom ove agencije. To se ne tiče pitanja nezavisnosti i neutralnog statusa agencije. Agencija mora biti nezavisna od emitera i mora biti zavisna od izvršne i zakonodavne vlasti, pošto se donese ovaj zakon. U suprotnom bi ona bila upravo ono što je osnovna kritika opozicije - agencija kojom se politički manipuliše.
Ako smo ustanovili da ne postoji nezavisnost od izvršne i zakonodavne vlasti, što je jasno kroz stavove ovog zakona, onda vas pozivam da obratite pažnju na član 37. u kome se precizira mogućnost kontrole rada agencije. Ta mogućnost je, pre svega, u domenu sudske vlasti. Dakle, opet je nezavisna u odnosu na politiku i nas kao poslanike, i postoji mogućnost upravnog spora. Ne može se prethodno ni od strane parlamenta osporiti odluka Agencije i to je dobro rešenje.
Ovde se radi o jednom paradoksu. S jedne strane se kritikuje Predlog zakona kao zakon kojim se realno ne izmiče radiodifuzija iz domena politike, dok se s druge strane govori o nemogućnosti kontrole rada Agencije od predstavnika izvršne, odnosno zakonodavne vlasti.
To je dobro. Ovaj amandman u svojoj suštini jeste koristan, ali mislim da bi otvorili čitavo jedno polje i niz problema ukoliko bismo počeli da predmet koji će se utvrditi statutom rešavamo samim zakonom. Bolje da to ostavimo za statut, da preciziramo i rok u kome se podnosi izveštaj, da vidimo da li će to biti na kraju tekuće godine ili godinu dana po primeni ovog zakona itd. Nije loš amandman, ali mislim da nije za zakon.

Članom 8. se  zapravo utvrđuju nadležnosti agencije. Ukoliko  sam razumeo ovaj amandman, zapravo se u stavu 1. predlaže izmena kojom se iz pozicije davanja saglasnosti na definisanu strategiju Vlada Srbije podređuje parlamentu Srbije.
Logično je da je to posao izvršne vlasti, koja ne može iskoračiti iz ovog zakona, koji donosi republički parlament. Nije funkcionalno preneti tu obavezu na parlament koji je opterećen drugačijim vidom aktivnosti, drugačijom dinamikom, tako da ne bi mogli da odgovorimo na potreban i kvalitetan način ovoj svojoj dužnosti.
Što se tiče odgovornosti i kontrole, ona je apsolutno sudska. Postoji mogućnost za žalbe i odluka se donosi nakon upravnog postupka, koji se sprovodi pred nadležnim sudovima. Dakle, ne može u slučaju rada agencije, odnosno njenog saveta presuđivati ni vlada, ni parlament. Kontrolu vrše sudovi. Svi oni koji se smatraju oštećenima mogu pokrenuti sudske procese i verujem da će ti sudski procesi dati kvalitetan odgovor na njihove zahteve.
Druga vrsta argumentacije nije prihvatljiva i ona nema uporište u zakonu.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo raspravom u pojedinostima u vezi sa onim amandmanima koji su se ticali člana 6. utvrdili status agencije i ne vidim da bismo morali to da ponavljamo iz prilike u priliku. Dakle, agencija je samostalna i nezavisna organizacija, koja vrši i javna ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom i propisima  donetim na osnovu ovog zakona. Ona nije organ državne uprave i ako to neko ne može da razume onda mi ne možemo učiniti ništa drugo do još jednom mu ponoviti članove zakona u kojima se precizira i utvrđuje pravni status agencije.
Što se tiče kontrole, kontrolu vrši sud. Postoji mogućnost upravnog postupka. On nije dvostepen i to je jasno, ali upravo iz činjenice koju sam prethodno naveo proizilazi osnov negiranja takve mogućnosti. Konačno, predlažem da pročitate i Zakon o Radio-televiziji Srbije iz 1991. godine i vidite mogućnost kontrole i žalbe koja se pokreće u situacijama u kojima se pojavljuje potreba za nečim takvim. Videćete da nisu moguća rešenja koja izlaze iz okvira utvrđenih ovim zakonom. Dakle, sud je zadužen za kontrolu, postoji mogućnost žalbe; ne postoji mogućnost dvostepenog upravnog postupka zato što republička agencija za radiodifuziju nije organ državne uprave.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, pošto je ovo amandman kolege iz poslaničke grupe DOS, dužan sam da odgovorim i ponudim obrazloženje koje će, verujem, biti prihvatljivo za većinu poslanika.
Naime, tačno je da bi se usvajanjem ovog amandmana bitno redigovao član 19, da bi on izgledao jednostavniji, međutim, on onda ne bi bio potpun na način na koji je to predvidela radna grupa i na način na koji mi smatramo da tako nešto mora biti rešeno.
Dakle, član 19. ima tri stava. U prvom stavu se, kao veoma važno, naglašava obaveza usvajanja opšteg obavezujućeg uputstva od strane agencije za radiodifuziju. U drugom stavu se ide korak dalje i utvrđuju se periodi u kojima se može emitovati program koji je štetan za maloletnike, ali uslovno postoji interesovanje za takvu vrstu programa u nekim drugim delovima društva. Stoga se kao kritična norma definiše obaveza emitovanja tih programa u terminima koji po pravilu nisu termini u kojima maloletnici mogu da ih prate.
U trećem stavu se utvrđuje princip zabrane emitovanja programa ukoliko se ovoga puta ugrožava fizičko, mentalno ili moralno razvijanje maloletnika. Dakle, ne ukoliko se ustanovi da postoji neka elementarna šteta, već ukoliko se proceni da postoji ozbiljna ugroženost po razvoj maloletnika.
To su norme koje su utvrđene međunarodnim konvencijama i koje se nisu slučajno našle u članu 19. ovog zakona. Zapravo smo bili dužni da ih ovako precizno definišemo i utvrdimo, s tim što, naravno, ponekad ono što je jednostavno na prvi pogled izgleda logično i prihvatljivo, međutim ta jednostavnost ostavlja potom širinu u tumačenju koja u ovom konkretnom slučaju nije dozvoljena, pošto je reč o međunarodnim konvencijama koje su veoma striktne, precizne i jasne, ponekad obimne, ali nužno je da bude tako.