Gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege moje pitanje je danas upućeno Ministarstvu energetike, odnosno ministarki energetike. Naime, poslednjih godina svedoci smo krajnje nenamenskog trošenja sredstava u rudarsko basenu Kolubara. Jedan od vidova tog namenskog korišćenja jeste i isplata naknada za smenski rad zaposlenima, po osnovu sudskih presuda.
Naime, po Zakonu o radu član 108. stav 1. smenski rad se plaća sa 26% od osnovice koju čini osnovna zarada. Pošto Kolubara u prethodnim godinama nije poštovala Zakon o radu i kolektivni ugovor, jedan veliki broj radnika, dakle, zaposlenih u Kolubari je tužio Kolubaru i vrlo brzo dobio sudske presude. U sve ovo umešala se jedna armija advokata koji su najblaže rečeno ili jedini ili najveći profiteri u celoj ovoj priči. Dolazi do jednog razrađenog sistema, gde se sudski procesi završavaju vrlo brzo. Kolubara vrlo efikasno isplaćuje ove naknade za smenski rad i sistem besprekorno funkcioniše.
Mogu li da vas zamolim za malo tišine, dakle, mi ovde ne postavljamo pitanja da se ne bi međusobno čuli? Hvala.
Advokati koji zastupaju radnike, uzimaju između 30% i 50% od onoga što Kolubara isplati radnicima. Jedini i suštinski gubitnici u svemu ovome su građani Srbije, jer Kolubara plaća i uči po tužbama. Isplaćuje kamate, sudske troškove, takse, dakle, udvostručuje se, pa čak i utrostručuje se sve ono što Kolubara daje, a što je mogla da izbegne da je na vreme poštovala Zakon o radu i isplaćivala onako kako zakon nalaže.
Zaključno sa 21. januarom 2013. godine, tužbu su naplatili tri hiljade 554 radnika sa kopova. Neto troškovi plus kamate, koje je isplatila Kolubara iznosili su milijardu 788 miliona 560 hiljada dinara, 355 dinara. Moram da vas podsetim i da podsetim javnost da je ovo samo deo onih koji su naplatili svoja potraživanja. Ovo je samo jedan deo sistema rudarskog basena Kolubara. Pre njih, 800 radnika zaposlenih u preradi i sušari su takođe naplatili svoja potraživanja od Kolubare, a danas se i ne zna tačan broj tužbi koje su podnete, a pre svega podneli su zaposleni u termoelektrani.
Ono što ovom prilikom želim da naglasim je da u svemu ovome, ma kako to na prvi pogled izgledalo, radnici u svemu ovome su najmanji dobitnici. Da se isplaćivala naknada za smenski rad mesečno, radnici bi bili mnogo zadovoljniji. Oni bi uz svoju osnovnu zaradu dobijali ono što im sleduje. Ovako, kada su po osnovu sudskih presuda naplatili svoja potraživanja, između 30% i 50% onoga što su dobili su dali advokatima. To je ono s početka što sam rekla, da su u celoj priči najveći profiteri upravo advokati koji su zastupali radnike Kolubare, a da radnici uopšte nisu dobitnici.
Postavljam pitanje kada će se problem naknade za smenski rad biti uveden u zakonske okvire i time sprečiti nenamensko trošenje novca svih građana Srbije, ali i ogromna pojedinačna bogaćenja? Hvala.

Gospodine predsedniče, premijeru, ministri, koleginice i kolege, spadam među one koji smatraju da na kraju svake kalendarske godine, svaka odgovorna vlada treba da sumira rezultate. Ono što je možda još bitnije, svaka odgovorna vlada mora da ima plan i program, mora da ima neku viziju, barem za narednu godinu, odnosno da ima viziju o onome šta će raditi u toj godini.
Moje prvo pitanje upućujem premijeru i ono se odnosi upravo na plan i program, na viziju zapošljavanja i otvaranja novih radnih mesta. Mislim da ne trebam nikog ovde da podsećam da je svaki četvrti građanin u Srbiji nezaposlen, da je socijalna slika potpuno katastrofalna. Normalno, ne očekujem odgovor – po Ustavu i zakonu da je pravo na rad najbitnije ljudsko pravo, nego očekujem konkretan odgovor – da li će u 2013. godini za radnike Srbije biti bolje?
Drugo pitanje, koje je ne manje važno, upućujem gospodinu Dinkiću i gospođi Đukić-Dejanović. Naime, od 1. januara 2013. godine, veliki broj radnika koji je zaposlen u preduzećima u restrukturiranju neće dobiti onu markicu, odnosno neće imati zdravstveno osiguranje. U sindikate dnevno dolazi veliki broj ljudi koji su očajni i koji ne znaju šta da rade od 1. januara. Moram, vas sigurno ne moram da podsećam, ali zbog građana Srbije, da kažem da dolaze ljudi bolesni od karcinoma, dijabetičari, ljudi na dijalizi.
Pre nekoliko dana u fabričkoj hali IMR bio je veliki problem, jer je jedan radnik pretio samoubistvom zato što ne zna šta da radi posle 1. januara, jer ima sina, koji ima 17. godina, koji odlazi na dijalizu. To je jedan ogroman problem pred kojim Vlada Republike Srbije, ni sindikat, ni građansko, ni civilno društvo, niti bilo ko u ovoj državi može i sme da zatvara oči. Znam da od 1. januara firme u restrukturiranju moraju barem dva meseca da plaćaju uredno doprinose. Ministre Dinkiću, već sada vam kažem, jer znam pouzdano, najveći broj preduzeća u restrukturiranju neće moći, jer ukoliko to bude radio, da isplaćuje zarade za 63.000 zaposlenih.
Ovim putem apelujem na Vladu Republike Srbije da ovo zaista shvati odgovorno, da ovo nije moja melodramatičnost, ali nažalost ja sam sa ljudima koji su u ovo problemu.
(Predsednik: Vreme.)
Molim vas, sve ste pustili malo duže, a imam još jedno bitno pitanje.
(Predsdednik: Pustio sam vas tri i po minuta.)
Samo Železara Smederevo…

Evo, ministre, mislim da vi uvek volite kada vam ja postavim pitanje, onda vi možete ovako afirmativno da govorite, ali iskreno se nadam da sada sve to što ste rekli i obećali i radnicima i građanima Srbije će zaista u narednom periodu biti odrađeno.
Ono što ja mislim, to vas sad ponovo pitam - mogu li da smatram da će zaposleni u preduzećima u restrukturiranju od 1. januara imati overene knjižice?

Još samo bih, ako možete da mi odgovorite – koja je varijanta "B" za "Železaru" Smederevo?

Gospođo predsedavajuća, poslanike i vas bih zamolila i podsetila da danas govorimo o jednom sistemskom zakonu, o jednom zaista bitnom i značajnom zakonu. U ovom parlamentu do sada su svi izrazili potrebu borbe protiv korupcije, ali i donošenja jednog mnogo boljeg zakona i mislim da bi osnovni red bio da u cilju donošenja takvog zakona barem se saslušamo i da narodni poslanici imaju toliko sluha da saslušaju onog ko govori.
Zakon o javnim nabavkama jeste sistemski zakon. Veoma je bitan. Moram da ponovim, jer u krajnjoj liniji svi dobro znamo koliko je bilo problema, odnosno tačnije rečeno zloupotreba u javnim nabavkama u prethodnom periodu. Zarad građana ću podsetiti da je samo u 2011. godini negde oko 300 milijardi, što je 9% BDP, bilo javnih nabavki. Pored toga brojne su neevidentirane javne nabavke u oblasti odbrane i bezbednosti, ali su brojne i one čiji izveštaji nisu podneti. Procene govore da je pravi udeo javnih nabavki između 12 i 15% BDP. Prema izveštaju državnog revizora samo u 2011. godini razne neregularnosti u postupcima javnih nabavki bile su u vrednosti od 800 miliona evra, a pri tome da paradoks bude veći samo 1% institucija je kontrolisano.
Kao najočigledniji primer ću navesti primer ministarstava. U svim ministarstvima državni revizor je vršio kontrolu i bukvalno ni u jednom ministarstvu nije bilo sve u redu. Državni revizor je konstatovao da su skoro sva ministarstva imala prekršaje u vezi sa javnim nabavkama. Šta se desilo? Ništa se nije desilo. Nije bilo odgovornosti. Ono što je još poraznije je da nije bilo javne osude.
Sa druge strane, radnici su ostajali bez posla. Samo u 2012. godini, podsetiću vas, 170.000 radnika je ostalo bez posla. Po prirodi stvari odnosa i ophođenja sa državnim parama nova radna mesta … zamolila bih vas da zavedete red … po prirodi stvari se nisu otvarala, ali je zato broj onih koji se nalaze ispod linije siromaštva iz godine u godinu povećan.
Pitam i postavljam pitanje - šta smo sve mogli da uradimo sa parama koje su otišle u privatne džepove, koliko smo fabrika mogli da otvorimo, koliko novih radnih mesta? Zato ono najmanje, što sam ja očekivala od ovog zakona, jeste da se u samom zakonu uvede krivična odgovornost za sva ona odgovorna lica, a ne samo povećanje kazne za prekršaje od 100 hiljada do milion dinara.
Ja sam zbog toga i predložila amandman na član 75. Zakona kojim se uvodi krivično delo u postupku zloupotrebe javne nabavke. Ovo je potrebno zbog usaglašavanja sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Krivičnom postupku, gde jeste propisano novo krivično delo zloupotrebe u postupku javnih nabavki. Uvođenjem ovog krivičnog dela sankcionisaće se određene radnje koje su vezane za zloupotrebu u postupku javnih nabavki i, kao takvo, biće prepoznatljivo kao samostalno i posebno krivično delo.
Po mom mišljenju, potrebno je uvođenje evidencije svih onih koji su zloupotrebili javne nabavke. Po prirodi stvari, evidencija mora biti javna i dostupna svima, jer mislim da obeležavanje svih onih koji su vršili zloupotrebe ima za cilj preventivno delovanje na ostale učesnike u procesu javnih nabavki. Osuda javnosti jeste preventiva, kao što preventivno može biti i unapred određivanje svih onih kritičnih tačaka koje mi unapred znamo, a koje su u postupku javnih nabavki.
Potrebno je sa mnogo više mehanizama ograničiti hitne nabavke koje se sprovode bez raspisivanja javnog poziva. U prošloj godini takvih hitnih nabavki bilo je negde oko osam milijardi, što je ogromno povećanje u odnosu na pretprošlu godinu kada je bilo negde oko tri milijarde. Međutim, činjenica je da je i u ovoj godini broj hitnih nabavki poprilično povećan, jer se valjda žurilo pre usvajanja novog zakona.
Predloženi zakon nije smanjio nepotrebne formalnosti u sistemu javnih nabavki zbog kojih se gube velika sredstva. Postupak javnih nabavki je i dalje previše složen. On, po mom dubokom uverenju, mora biti daleko jednostavniji. Učesnici, odnosno preduzeća u javnim nabavkama, u većini slučajeva, mogli su biti oslobođeni podnošenja niza dokumenata ili barem onih za koje postoje centralni registri, budući da je to nepotrebno dupliranje i nepotreban trošak.
Da bih bila potpuno iskrena, moram reći da je predloženi zakon jedan korak napred u zavođenju reda u javnim nabavkama, u određenom stepenu ograničavanja korupcije i njegov značajan deo jeste neuporedivo veća javnost. Međutim, nije dovoljno samo doneti dobar ili bolji zakon. Potrebno je izmeniti i druge propise, a pre svega mislim na Zakon o prekršajima, budžetske propise. Dakle, veoma je važno pitanje kakvi će biti podzakonski akti i naročito akti koji će urediti planiranje javnih nabavki, da se i dalje ne kupuje sve i svašta, da se uvede racionalnost. Planiranju nabavki se pridaje malo pažnje, a to je, složiće te se samnom, od izuzetno velikog značaja.
Potrebno je efikasno sudstvo, dobar i objektivan rad sudova. Potrebna je politička volja i podrška da javne nabavke ne budu ono mesto, sredstvo za finansiranje političkih partija. Da bi se napravio efikasan sistem javnih nabavki, potrebno je takođe podizanje nivoa učešća građanskog društva u formulisanju, ali i nadgledanju izvršenja politika u oblasti javnih finansija.
Možemo doneti najbolji mogući zakon, ali ako se on dosledno ne primenjuje, biće samo mrtvo slovo na papiru, neće doći do smanjenja korupcije, niti do očekivanih ušteda. Po meni, delimično centralizovane javne nabavke, koje za cilj imaju uštedu i kontrolu, mogu imati potpuno suprotan efekat, ako nema političke volje i to kod centralizovanih nabavki u oblasti zdravstva, železnice i školstva, gde država igra ulogu glavnog dobavljača, a često i ponuđača gde ta mesta mogu postati mesta za mnogo veće manipulacije.
Još jednom ću ponoviti, Zakon o javnim nabavkama jeste sistemski. Od njegovog sadržaja, ali i od njegove doslovne primene, zavisi budžet Republike Srbije, posebno zavisi stepen zaduživanja naše države, samim tim zavisi i budućnost građana Srbije. Zato je potrebno da predlagač, u interesu svih nas, a pre svega u interesu građana Srbije, pokaže fleksibilnost i odgovornost i da ovaj zakon popravi usvajanjem amandmana. Hvala.

Gospodine predsedavajući, ministarka, koleginice i kolege, meni je zaista zadovoljstvo što je iznošenje biografija bivših, sadašnjih prestalo i što smo konačno saznali kada je ko rođen, da li je rođen nastankom ove političke koalicije ili pre. To je dobro da smo sa tim upoznali i građane Srbije. Sve vas, ali i parlament Republike Srbije moram da upozorim da od biografija i iznošenja podataka o biografijama niti radnici, niti građani Srbije ne žive i da im sigurno od toga neće biti mnogo bolje.
Inače, da sam govorila na jučerašnjoj sednici, sigurno da bi moje izlaganje bilo potpuno drugačije nego danas, jer sam o Zakonu o javnim preduzećima imala puno primedbi, kao i mnogi drugi poslanici, što smo se uverili tokom jučerašnjeg dana.
Moja očekivanja u vezi ovog zakona, kao jednog suštinskog i reformskog zakona, su bila izuzetno velika. S obzirom na sve one najave o reformi javnog sektora, koja je podrazumevala i departizaciju.
Mislim da ćete se svi složiti sa mnom da kontrola javnih preduzeća od strane političkih partija, potpuno nekontrolisano zapošljavanje, korišćenje javnih preduzeća u predizbornim kampanjama od strane političkih partija, ali u krajnjoj liniji vođenje socijalne politike unutar ovih preduzeća, aposlutno je pretilo urušavanju javnih preduzeća i potpunom urušavanju i ugrožavanju položaja i egzistencije svih zaposlenih unutar javnog sektora.
Zbog zaposlenih u javnom sektoru, ali i zbog građana Republike Srbije, koji su plaćali cenu ovakve politike, mislim da je dobro što je na jučerašnjoj sednici ministar Dinkić najavio da će prihvatiti veći deo amandmana LDP, ali i drugih opozicionih partija koji će poboljšati kvalitet ovog zakona.
Upravo iz ovih razloga, moje primedbe na ovaj zakon su manje, nego što su bile juče. Sada nisam fascinirana izgledom Zakona o javnim preduzećima i da prihvatanjem određenog broja amandmana ovaj zakon o javnim preduzećima je postao suštinski dobar. Generalno moje primedbe na Zakon o javnim preduzećima i dalje ostaju. To je reforma koncepta javnih preduzeća, što je suština suštine, jer da je došlo do reforme koncepta o mnogim ovim stvarima ne bismo imali potrebu da diskutujemo unutar ove rasprave, dakle unutar parlamenta.
Sa druge strane, jedna od generalnih zamerki jeste loša javna rasprava koja po prirodi stvari ima za cilj poboljšavanje zakona. Apsolutno je loše što zakoni, kao što je bio slučaj sa budžetom, nisu dobili mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta. Ja o Socijalno-ekonomskom savetu i uopšte o socijalnom dijalogu u Srbiji ne mogu da govorim dobro. Poznata sam po kritici stanja socijalnog dijaloga u Srbiji, jer mislim da oni koji čine Socijalno-ekonomski savet nisu reprezentativni u smislu zakona i Ustava Republike Srbije, da se tu krše elementarna prava drugih učesnika socijalnog dijaloga. Bez obzira na ovakav moj stav, uvek ću zastupati mišljenje da svi zakoni pre dolaska na raspravu u Skupštinu moraju da dobiju mišljenje i saglasnost Socijalno-ekonomskog saveta.
Zadržaću se na Zakonu o privatizaciji, odnosno govoriću o onoj odredbi i ograničavanju roka za restrukturiranje preduzeća na 30. jun 2014. godine. U principu mislim da je ovakva odluka Vlade dobra, bez obzira kakve će biti reakcije na ovakvo moje izlaganje, jer mislim da restrukturiranje javnih preduzeća traje preterano dugo i mislim da smo rekorderi po tome da imamo neka preduzeća koja se u restrukturiranju nalaze i po 20 godina. Mislim da je na onim prethodnim vladama bila velika odgovornost što je restrukturiranje preduzeća trajalo ovako neprimereno dugo i da tu ima puno odgovornosti svih onih koji su u prethodnim vladama učestvovali.
Danas u Srbiji imamo još 171 preduzeće u restrukturiranju. Ovo je tačan podatak. Nažalost, mi nikada ne znamo o kojem broju ljudi se radi u pojedinim sektorima. U ovim preduzećima tačno radi 63.000 zaposlenih. Ono što je potpuno poražavajuće, to je činjenica da se ovde ne radi samo o 63.000 ljudi koji zavise od ovih preduzeća, nego ta cifra ide do 200.000 ljudi. Govorim o članovima njihovih porodica koji, doduše, teško, ali ipak žive od ovih preduzeća.
Dakle, potpuno podržavajući ove izmene zakona i ograničavanje roka važenja, odnosno trajanja restrukturiranja u Srbiji, ipak bih apelovala na Vladu i na sve odgovorne da se sva ova preduzeća ne puste tek tako niz vodu i da se u ovom periodu od godinu i po dana, ili koliko je još preostalo, uradi sve da ova preduzeća ili barem neka od ovih preduzeća prežive.
U tom smislu imam određene sugestije predloge. Mislim da ova preduzeća ne smeju da se gledaju i tretiraju u paketu, da treba ići slučaj po slučaj. Treba pojačati nastojanje da se neka od njih prodaju ili da se barem prodaju u pojedinim delovima. Potreban je, po meni, jedan mnogo fleksibilniji pristup od privatizacije, poput strateškog partnerstva. Potrebno je uraditi detaljnu studiju i analizu svakog ponaosob od ovih preduzeća i tamo gde ima osnova, uz podršku države, krenuti u njihovo spašavanje.
Reći ću još nešto što znam da će izazvati reakcije, ali po meni najgore, čak i u ovom periodu, bi bilo ponovo davati subvencije ovim preduzećima kao socijalu, kao socijalnu pomoć, gde subvencije idu samo i isključivo za isplatu zarada. U tom smislu imam jedan predlog, koji je po meni jedan od načina spašavanja ovih preduzeća, a to je da dođe do formiranja konzorcijuma. Konzorcijum bi se formirao za svaki konkretan posao. U njega bi ulazila preduzeća iz repro celine i obavezno Fond za razvoj.
Da bih ovo pojasnila navešću primer. Industrija motora Rakovica je zaključila posao za izvoz traktora u Etiopiju. To je dobar i značajan posao. U ovom kontekstu napravio bi se konzorcijum između IMR, IMT i drugih preduzeća čiji se delovi ugrađuju. Fond za razvoj bi učestvovao sa kreditnim sredstvima i garancijama, a obrtna sredstva, barem jednim delom, obezbeđivala bi se iz subvencija …
(Predsedavajući: Gospođo Savić, vreme poslaničke grupe je utrošeno, nažalost, pa vas molim da završite vašu misao.)
Znači, obrtna sredstva bi se obezbeđivala iz subvencija samo za ugovoreni posao. Ovakvo rešenje, o čemu ste i vi govorili, bio bi i podsticaj direktorima da se više angažuju, a ne samo da stoje ispred vrata ministarstva i traže subvencije. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege, u ovom proteklom periodu od nekoliko meseci smo svedoci hapšenja većeg broja vlasnika preduzeća koji su ujedno i direktori tih preduzeća. Sa hapšenjima vlasnika preduzeća koja se i onako nalaze u teškoj situaciji se naglo urušavaju, tako da je položaj radnika drastično pogoršan.
Tokom prošle nedelje sam bila u poseti Niškoj pivari i potpuno nenadano i bez želje bila sam upravo u onom danu kada je uhapšen gospodin Stefanović zvani "Nini". Radnici Niške pivare pored prvog oduševljenja zbog pravde koja jeste spora ali ipak dostižna posle toga su postavili pitanje – šta će biti dalje sa njima, pogotovo što se niška pivara nalazi već sada u teškoj situaciji?
Naime, radnici "Niške pivare" platu nisu primili pet i po meseci, ne uplaćuju im se doprinosi, tako da ni oni, niti članovi njihove porodice, njihova deca, ne mogu da koriste zdravstvene usluge.
Nažalost, ovo nije samo slučaj sa "Niškom pivarom". U Srbiji je puno ovakvih primera gde dolazi posle hapšenja vlasnika, odnosno direktora preduzeća, do naglog urušavanja tih preduzeća.
Iz tog razloga postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, odnosno resornom i nadležnom ministarstvu – kako i kojim merama Vlada i resorno ministarstvo misle da reše problem radnika i preduzeća čiji su vlasnici, ujedno i direktori, uhapšeni zbog privrednog kriminala, nameštenih tendera i prevara u privatizaciji? Ujedno postavljam i pitanje – da li će za ovakvo stanje u koje su dovedeni radnici Srbije odgovarati i oni koji su sprovodili privatizacije, odlučivali ko će i pod kakvim uslovima kupiti pojedina preduzeća? Možda na prvi pogled izgleda nelogično zašto odgovor tražim od Vlade Republike Srbije. Međutim, potpuno je logično. Upravo zbog velike odgovornosti Vlade za izvršene privatizacije, ali i zbog činjenice da u mnogim od ovih preduzeća Vlada Republike Srbije, država Srbije, ima vlasničke udele. Tako npr. u "Niškoj pivari" država ima 25% vlasništva nad "Niškom pivarom", i te kako ima interesa da ne dođe do urušavanja, kako "Niške pivare", tako i drugih preduzeća.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre, poštovane kolege, između ove rasprave bivših i sadašnjih pokušati da se vratim na temu, s tim što imam jednu moralnu obavezu da podsetim i bivše, ali bogami i sadašnje, da ovi bivši ne bi bili bivši da su eventualno donosili drugačije zakone, bolje zakone, da su bolje radili i sprovodili te zakone. Zbog toga ću da se vratim na zakon o upravljanju migracijama.
Zaista mislim da je dobro što je konačno donet zakon, ili što se donosi zakon o migracijama. Po mom dubokom uverenju se migracijama institucionalno, ali i praktično, niko nije bavio u ovoj zemlji, i samim tim, niko nije bio zadužen, ali niko nije bio ni odgovoran. Međutim, nije dobro što ponovo donosimo jedan zakon, koji po mom dubokom uverenju nije sistemski i što na jedan mnogo sadržajniji i bolji način ne pristupamo upravljanju migracijama i rešavanju ogromnih problema sa kojima se oni susreću.
Po meni, takođe, jedna vrlo loša odluka koja se šalje je da se migracijama bavi Komesarijat za izbeglice. Nekako mi se čini da to znači da svako onaj ko dođe u Srbiju, ko iz nje izađe, ko dođe iz sela u grad, iz manjeg mesta u veći grad, pored toga što se on tako subjektivno i oseća, u praksi će ipak imati tretman izbeglice, samim tim što će za njegovu sudbinu i njegove probleme biti nadležan Komesarijat za izbeglice.
S druge strane, nisam potpuno sigurna da Komesarijat za izbeglice ima i kapacitete i institucionalne i organizacione i ljudske. Smatram da Komesarijat za izbeglice već sada ima i suviše obaveza. U vezi sa tim, moram da podsetim da u našoj zemlji već sada živi 80.000 izbeglica, a da je 210.000 interno raseljenih lica.
Ne želim da me neko pogrešno shvati, ulogu Komesarijata za izbeglice izuzetno cenim i uvažavam, ali u poslu kojim oni treba da se bavi i za koji su i osnovani.
Kada već govorimo o ovome, moram poslanike i građane Srbije da podsetim na to da u našoj državi ima negde oko 138 raznoraznih agencija. Doskora smo čak imali i Agenciju za pomorski saobraćaj. Pored svih najava da će doći do smanjenja broja agencija, to su bila ona predizborna obećanja, samo sedam agencija je ukinuto. Potpuno logično da postavljam pitanje – da li je upravljanje migracijama od toliko malog značaja za ovu državu da nismo mogli formirati jedno posebno telo koje bi se bavilo samo i isključivo pitanjem migracija?
Mislim da se potpuno svi slažemo da su migracije jedna od najvažnijih makroekonomskih pitanja, ali da su one u uzročno-posledičnoj vezi sa ekonomskim pitanjima i svim ekonomskim problemima jedne države. Zato posmatrati i baviti se migracijama kao statističkim fenomenom, a po mom ubeđenju se ovaj zakon se pretežno samo time i bavi – ko, kako i na koji način prikuplja podatke, ili pak tretirati migracije kao sociološku pojavu van konteksta ekonomije, po meni je jedna strateška greška sa unapred poznatim rezultatom.
Migracije su rezultat posledica ekonomskih odluka i kretanja. Na njih ekonomija presudno utiče. Na žalost, u zakonu se samo na jednom mestu pominje ekonomski razvoj, a upravo ekonomski razvoj je osnovna ako ne i jedina poluga za planiranje, usmeravanje i vođenje migracione politike.
O ovom zakonu sam imala još dosta da kaže, međutim, ne želeći da se ponavljam pošto su mnogi poslanici već govorili o tome što sam želela da govorim, ovde ću i da završim, s tim da, po mom uverenju, migracije su fundamentalno pitanje i zaslužuju jedan ozbiljnije promišljen, sadržajniji zakon, adekvatan značaju i ulozi koje migracije u svakoj državi imaju. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, moje pitanje je upućeno ministru rada, ministru vojnom, gospodinu Vučiću, ali i ministru finansija. Naime, pitanje se odnosi na profesionalne vojnike, pripadnike profesionalne Vojske, koji po tumačenju sindikata nemaju pravo na naknadu za topli obrok i regres.
Dok je postojalo redovno služenje vojnog roka, u kasarnama su postojale i menze, ali sa ukidanjem redovnog, a uvođenjem profesionalnog služenja vojnog roka, menze su ukinute. Sada postavljam pitanje – da li to znači da naša profesionalna Vojska treba da nosi sendviče ili da po prekidu vežbi ide u susedne prodavnice i kupuje npr. burek?
Zašto se na profesionalne vojnike ne primenjuje član 118. Zakona o radu, po kome zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora? Ovo pitanje ne bih postavljala u Skupštini, jer sam ovo pitanje postavljala Ministarstvu rada, odnosno tražila sam tumačenje i njihovo mišljenje i na moje ogromno zaprepašćenje dobila odgovor da ću tumačenje zakona, odnosno ovog člana zakona dobiti tek po uplati takse u iznosu od 10.330 dinara.
Mi smo prethodnih dana ili meseci puno govorili o taksama, o dobiti koju će ukidanjem taksi imati mala i srednja preduzeća, zato ministru finansija postavljam pitanje na visinu ove takse. Da li je ovo uopšte normalno, da jedna taksa na jedno mišljenje iznosi 10.330 dinara?

Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege, govoriću o rebalansu budžeta, o merama iz seta zakona, sa jednog aspekta koji je možda malo drugačiji, ali ću govoriti sa aspekta onih koji su zaposleni u proizvodnji, dakle, u realnom sektoru. Govoriću o onima koji stvaraju novu vrednost, novi proizvod i od kojih se najviše očekuje da pune budžet.
Predviđenim rebalansom je Vlada po ko zna koji put pokazala da sva ona predizborna obećanja u koje smo doduše malo i verovali, su po principu – ludom radovanje, te da, pre svega, od racionalizacije zaposlenih u državnoj upravi nema ništa.
Sada neko može da postavi pitanje – zašto ja, koja po principu stvari treba da zastupam interese svih zaposlenih, govorim o potrebi racionalizacije zaposlenih u državnoj upravi i javnom sektoru? Ali da, govorim o tome jer jednostavno ne pristajem na kolektivno samoubistvo.
Naime, niko od 550 hiljada zaposlenih u javnom sektoru, od kojih državna administracija čini 4,5%, predviđenim merama i budžetom neće dobiti otkaz. Ne samo da neće dobiti otkaz, njima je poručeno, doduše uz izvinjenje, da im plata neće rasti po predviđenoj dinamici, nego da će rasti samo 2%. Mada su svi svesni da je to povećanje marketinški trik. Ako imate dvocifrenu inflaciju, ovo povećanje nema velikog značaja.
Moram po ko zna koji put, ma kako to možda nekome izgledalo populistički, ali zaista nije populistički, da podsetim da većina zaposlenih u proizvodnji živi na minimumu egzistencije. Postavljam pitanje – da li je 550 hiljada onih koji su izgubili posao 2008. godine od kada je počela ekonomska kriza, da li su oni manje važni za državu? Izgleda da jesu, jer to potvrđuje rebalans budžeta koji apsolutno neće dovesti do investicija u Srbiji, neće dovesti do otvaranja novih radnih mesta. Prema tome, sigurno je da su ovih 550 hiljada, ili milion onih nezaposlenih, građani drugog reda.
Najviše novih radnih mesta u prethodnom periodu je otvoreno upravo u agencijama, zavodima i direkcijama. Potpuno populistički. Sada Vlada i predlagač budžeta izlaze sa informacijom da niko ko je radio u agencijama neće ostati bez posla, nego da će oni biti premešteni na nova radna mesta. Doduše, neće imati onih stotine hiljada zarade kao do sada, ali sigurno te zarade neće biti zarade jednog radnika u "Jumku" ili u nekoj drugoj fabrici.
Sa ministrom Dinkićem, govoreći o "Sartidu", imala sam, hajde da je nazovem polemiku, gde je ministar Dinkić rekao da je za državu i budžet mnogo povoljnije da "Sartid" ne radi, a da radnici "Sartida" idu kućama i da čekaju bolje vreme za "Sartid", a da država iz budžeta isplaćuje zarade. Tom prilikom je pomenuta cifra od 60.000 dinara, proverila sam ta cifra nije 60.000 u smislu visine zarade, nego 25.000 dinara.
Ministre Dinkiću, imam jedan predlog, a to je da svi ovi koji su radili u agencijama, zavodima, direkcijama, a koji znamo kako su došli na ta svoja radna mesta, po principu zaposlenih u "Sartidu", isto odu kućama i da im država iz budžeta isplaćuje 25.000 dinara, jer se potpuno slažem i sa vama i sa Vladom. Mi moramo sprečiti otpuštanja. Sigurno nisam neko ko će da zagovara otpuštanja. Molim vas da mi na ovaj predlog odgovorite.
Što se tiče isplate 13 penzije, u svakom slučaju, po prirodi svog posla, ne mogu da budem protiv pomoći našem najugroženijem delu stanovništva, ali u svakom slučaju mogu da postavim pitanje – dokle ćemo mi socijalna davanja vršiti na ovaj način? Već duži vremenski period, radi se negde od pet, šest, sedam godina, postavljam pitanje socijalnih karata, socijalne karte pojedinca, socijalne karte porodice. Isplatićemo 13 penziju, potpuno sam sigurna, malom procentu naših najstarijih sugrađana, koji neće, koji ne zavređuju da dobiju 16.000 dinara jer imaju imovinu od koje ostvaruju određenu dobit. Pri tome, veliki broj najstarijih, koji imaju 15.001 dinar ostaće mimo ove pomoći, a ne možete da mi kažete da svi oni koji primaju 15.001 dinar su u boljoj ekonomskoj situaciji.
Na kraju, osvrnula bi se na ukidanje taksi. Pošto dolazim iz prakse, kako to volim da kažem, iz života, ovako pompezno najavljeno ukidanje taksi i rasterećenje privrede u praksi suštinski znači ukidanje jedne do dve takse po određenom preduzeću. U ostalom, u svim obraćanjima privrednika i hvaljenju ili nehvaljenju ukidanja taksi, govori se jedino o konkretnom rezultatu i pomoći od ovog ukidanja, a to su firmarine.
Ono što jedino vidim dobro u ukidanju taksi jeste činjenica da smo mi konačno na jednom mestu dobili popis svega onoga što smo plaćali svih ovih godina, a da nismo imali pojma da to uopšte postoji. Da je bilo ko pitao nekoga iz Vlade, iz vladajuće strukture pre, recimo, mesec dana, koje mi sve takse plaćamo, mislim da ne bi postojao ni jedan čovek koji bi mogao taksativno da nabroji koje sve takse i poreze plaćaju građani.
Od silne dobiti od ukidanja taksi, daću vam jedan lični primer, koji datira od petka. Naime, rođena sam u BiH, izvod iz MKR dobijam iz Bosne, još uvek. Taj izvod sam dobila bez jednog dinara nadoknade u roku od jednog dana, vrlo ekspeditivno. Onda sam otišla u moju državu, u moju opštinu Savski venac, i želela da overim izvod iz MKR. Ta overa izvoda iz MKR košta, republička administrativna taksa, 960 dinara. Znači, imam te uplatnice i opštinska taksa je 210 dinara. Dakle, za overu jednog lista papira, izvoda iz MKR, platila sam 1170 dinara.
O olakšicama koje smo mi dobili ukidanjem takse na držanje egzotičnih životinja, malo koga to dodiruje. Lično smatram da ta taksa nije trebala da bude ukinuta. Dakle, onaj ko želi u stanu da drži aligatora i pitona i može to sebi da priušti mora da plati taksu. Kao što smatram i da je ukidanje takse na splavove, takođe pogrešno. Ti koji imaju splavove uzimaju najlepši deo jednog grada. Oni trebaju da plate. U krajnjoj liniji pojačano je zagađivanje i prljanje. Takvi trebaju da plate te takse.
Dakle, svim predloženim merama i rebalansom budžeta, na moju veliku žalost, neće doći do poboljšanja položaja zaposlenih, neće doći do otvaranja novih radnih mesta. Po mom dubokom uverenju, ne da neće doći do otvaranja, doći će do zatvaranja, odnosno novih otpuštanja. Hvala.

Zahvaljujem vam se na vrlo iscrpnom odgovoru i nadam se da ćete pre svega ovaj predlog u vezi ovih zaposlenih u agencijama i zavodima prihvatiti. Ono što je suština i mog izlaganja, bio bi jedan apel vama, da se sa građanima Srbije prestane da se eksperimentiše. Mi smo stalno deo nekog eksperimenta. To je činjenica i uvođenje tolikog broja taksi, nameta, a sada sigurno da se postavlja i pitanje koje uveo sve te namete. Sada odjednom niko ne zna ko je koji namet uveo, a pri tome mi imamo Vladu koja je 10 i više godina sastavljena od istih ljudi sa sada promenom ulaska Napredne stranke u Vladu.
Što se tiče agencija, to je isto jedna vrsta eksperimenta. Znači, u trenutku kada su se uvodile agencije, ono što ja mogu da tvrdim sindikati su momentalno reagovali i ukazivali na pogubnost uvođenja tolikog broja agencija.
Znači, eksperiment je odrađen, nije uspeo, potrošene su milijarde i nikom ništa. Dakle, postavljam pitanje i odgovornosti svih onih koji eksperimentišu sa građanima Srbije, ne pitajući za cenu tog eksperimenta.
Dakle, odgovornost neka mora da postoji.

Gospodine predsedniče Vlade, poštovana gospodo, danas bih uputila dva pitanja ministru Dinkiću i jedno pitanje Vladi, odnosno premijeru.
Naime, prvo pitanje se odnosi na to da posle presude suda u Strazburu, kao i donetih pojedinačnih presuda naših sudova na osnovu kojih radnici ostvaruju pravo da naplate ne isplaćene zarade i u preduzećima koja se nalaze u restrukturiranju. Alarmantno se uvećao problem naplate ne isplaćenih zarada po osnovu pravosnažnih presuda, pa postavljam sledeće pitanje - da li Vlada zna koliki je ukupni iznos potraživanja radnika po osnovu ne isplaćenih zarada i na koji način, kojim merama Vlada namerava da obezbedi naplatu ne isplaćenih zarada, a da pri tome preduzeća ne odu u stečaj i da oni koji rade sada u tim preduzećima ne budu ugroženi?
Obraćam se vama, pošto se radio o preduzećima u restrukturiranju. Danas sam slušala vašu konferenciju za štampu. Dakle, upoznata sam, radi se o Železari Smederevo, najavama da će Železara Smederevo biti rešena do kraja godine. Međutim, postavljam pitanje, da li novu Vladu obavezuje sporazum koji je prethodna Vlada potpisala sa sindikatima i gde se decidno navodi da će Železara Smederevo početi sa radom prvog septembra na ovaj ili onaj način. Dakle, ili prodajom Železare Smederevo ili tim što će država preuzeti Železaru Smederevo i pokrenuti proizvodnju. Mislim da ne treba da vas podsećam da je u Železari Smederevo zaposleno pet hiljada ljudi i da ceo taj region, ceo kraj Smedereva zavisi od Železare Smederevo, a da posredno i ceo metalski kompleks Srbije koji je, nažalost, u katastrofalnoj situaciji zavisi od pokretanja Železare.
Treće pitanje, koje bih postavila, naime, svedoci smo svakodnevnih poskupljenja, masovno se najavljuju nove, znatno više cene i praktično povećanje cena svih vitalnih proizvoda i usluga. Upravo je ministar poljoprivrede skoro najavio poskupljenje hrane. Postavljam pitanje - koje socijalne mere Vlada ima nameru da donese, kako bi ublažila posledice permanentnih poskupljenja i zaštitila elementarni civilizacijski nivo životnog standarda najugroženijih kategorija stanovništva.

Mislim da ni radnici Srbije ni oni koji nas gledaju neće mnogo biti zadovoljni sa ovim odgovorima, pogotovo u vezi sa ovim naplatama po sudskim presudama. Ja zaista apelujem i molim Ministarstvo privrede da ovaj problem mnogo ozbiljnije shvati, jer, danas imate situaciju da je puno onih koji imaju tržište, recimo, "Industrija motora Rakovica", ima jedan izvozni posao a pri tom je potpuno onemogućena da radi jer su joj računi blokirani, upravo iz ovih razloga.
Iz tih razloga, mislim da Vlada Srbije mora ovo pitanje na jedan sistemski način ili jedan konkretniji način da rešava.
Isto tako, mislim da radnici "Železare" neće biti zadovoljni ovim odgovorom. Dobro je da se pokušava da se pitanje "Železare" reši, ali nije dobro da se u ovoj državi stalno olako potpisuju neki dogovori i sporazumi. Dakle, prethodna vlada jeste potpisala sporazum i jeste svima onima koji sada sede u kućama i primaju 60% rekla da 1. septembra dolaze na posao. Mi ovih dana iz sindikata imamo stotine i hiljade poziva sa pitanjima - da li dolazimo 1. septembra na posao?
Zaista apelujem na Ministarstvo ekonomije da u vrlo kratkom roku, dakle, 1. septembra, održi sastanak sa predstavnicima tri reprezentativna sindikata "Železare" Smederevo.

Pošto je premijer govorio o socijalnom dijalogu i radu Socijalno-ekonomskog saveta, svi oni govore, odnosno ja uvek ono što najviše boli, ili barem boli najviše sindikat.
Iskoristila bih ovaj trenutak i ovo postavljanje pitanja da prosto apelujem na premijera da i svojim autoritetom dovede do toga da ne bude diskriminacije do sada, a vi ste rekli da hoćete da razgovarate i sa reprezentativnim i nereprezentativnim, a juče ste razgovarali sa nereprezentativnim, od tri socijalna partnera, samo je jedan reprezentativan.
Dakle, apelujem, mada je tužno što moram da apelujem, to bi sistem morao sam da proizvodi i takvu posledicu, da se zakon u Srbiji poštuje, da ne bude diskriminacije i da se jednako primenjuje na sve. Ništa drugo ne tražim, jednako za sve, pa ko je reprezentativan, neka bude u Socijalno-ekonomskom savetu.

Gospodine predsedniče, koleginice i kolege, u poslovima nadležnosti Ministarstva finansija i privrede se ne pominje industrija kao izdvojeni deo privrede. Mislim i da ne treba mnogo da podsećamo koliko je teško stanje u industriji, ali bih ja ipak imala potrebu da i građane i narodne poslanike upoznam sa tim da je Srbija, po broju zaposlenih u realnom sektoru, dakle u industriji, gde je svaki 24. zaposlen u industriji, spada u red nerazvijenih afričkih država.
Prema tome, apsolutno smatram da je industrija morala da bude, kao deo privrede, posebno izdvojena i posebno tretirana. Dakle, bilo je potrebno da se utvrde obaveze i nadležnosti Ministarstva u revitalizaciji, razvoju i posebno u reindustrijalizaciji ovog sektora, tim pre što smo i u predizbornim kampanjama čuli da će se industriji posvetiti posebna pažnja, a naročito revitalizaciji privrede.
Prema tome, to je ono što sam ja imala obavezu da iznesem, jer u krajnjoj liniji, ova data obećanja radnici su shvatili ozbiljno i najmanje što su očekivali jeste da industrija u zakonu bude posebno apostrofirana.