Nije to prvi put i žao mi je što se ovakve scene stalno ponavljaju. Kada se u ovoj Skupštini pokušava razgovarati o amandmanskom procesu, uvek se pojavi određena osoba sa one strane koja izađe i iznese niz uvreda, neistina, laži, optužbi i svega ostalog, čime svakodnevno, pod znacima navoda, obogaćujete naš politički život, misleći naivno, kao što je i stranka kojoj pripadam mislila nekad, da to može dugo da drži vodu i da će ljudi da vam veruju na tu vašu buku, besmislice i bes koje ovde izručujete na svoje političke neistomišljenike.
Ništa meni ne smeta što vi kažete, ništa. Smeta mi samo jedna stvar koju ste rekli, a koju da se popnete na trepavice, da dubite ne možete nikako da dokažete, a to je da je DS pokrala izbore i da smo mi izmislili taj sistem. I to kažu oni ljudi koji su sa džakovima ispred Skupštine mahali ovde, koje niste otkrili ko je te džakove doneo, ko je pokrao izbore i kada, a na osnovu toga ste to smišljeno uradili i obećali građanima da ćete to da istražite. Vi nemate obraz, pošto biste morali da znate šta je obraz da tako nešto kažete.
Vi misliste zaista da će to da vam prođe, da će ljudi da vam veruju? Ljudi koji već sada kada čuju za ime vaše stranke okreću glavu na drugu stranu. Da, da, ne smejte se. Ne okreću glavu kad vam spomenu predsednika stranke, ali na vašu stranku okreću glavu, još ne shvatajući da je taj isti predsednik vaše stranke sve vas takve kakve ste birao. Sve vas je on doveo ovde da nam pričate makar šta u Skupštini Srbije. Vi mislite da je logor ako sednete sa svojim odbornicima. Vi misliste da je zločin to što smo Srbiju otvarali prema svetu i obnavljali kada ste je vi upropastili. Vi mislite da će to neko da zaboravi u ovoj zemlji? Neće niko to da vam zaboravi, gospodo. I to nije pretnja. Ja samo kažem ono što svi građani vide i svakim danom sve više. Vaša nervoza i jeza nadolazeće slobode je ono što će na kraju da vas sruši u prašinu, gde vam je i mesto.

Da, sada sa tom razlikom što je moja stranka spomenuta, znate. Tako da, dobro, dobro, vi znate da me inspirišu vaši mili glasovi.
Moram da kažem, nismo se ni mi plašili SRS, pa ni SNS, pa nismo ni mi, kako da vam kažem, pa niste ni vi nešto pobeđivali u Vojvodini, koliko se sećam, u tim teškim godinama po vašu stranku, koja je nastajala uz veliku podršku ljudi iz DS. Ali, kao i svako čedo koje se napravi na pogrešan način, ono dođe posle da naplati to od svojih političkih otaca, pa ste to i vi uradili, ali to neće umanjiti vašu odgovornost za tri godine posrtanja Srbije, pre svega u ekonomskom i socijalnom smislu.
Nemojte da pričate da DS uređuje RT Vojvodine. Nema niko da plaši građane u Vojvodini Vladom Srbije, nego su to emisije u kojima ste i vi često viđeni gosti. Imate pravo tamo svi da kažu svoje mišljenje, za razliku od nekih drugih medija koje vi uređujete danas u Srbiji.
Moram da vam kažem, ne plašimo se mi ni Arapa, ni Nemaca, niti imamo problema sa bilo kojim investitorom koji dolazi iz sveta s namerom da uloži kapital u ovu zemlju, to smo više puta rekli. Nas plaši samo sledeća činjenica što tih Arapa, građani Srbije još ni jednog nisu videli, sem onog jednog, ispred makete, koja je sa 3,5 milijarde pala na 300 miliona i sa četiri godine se produžila na 30 godina. E toga se mi plašimo. Pa, se plašimo ljudi koji treba da nam uvoze svinje u Srbiju da bi ih prodavali u Rusiji, dok naš seljak ne može ni jednu da uzgoji. Pa, se plašimo FAP-a u kojem ste rekli da ćete zaposliti 200 ljudi, a sada je ispalo da ćete 60 ljudi u FAP-u zaposliti. E to je ono što nas plaši.
Nemamo mi protiv, investitor nema boju. Ali, način kako se vi njima klanjate i kako služite tom tržištu i to je ono što će vas da sruši, jer građani od vaših priča i od vaših obećanja ništa živo nemaju sem patnje i bede. Verujte, možete pokazivati koliko god hoćete. To što meni pokazujete na to ste vi u SNS navikli u poslednje vreme.

Dobar dan gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege.
Imamo izmene i dopune Zakona o privatnom obezbeđenju. Uvek je veliko zadovoljstvo videti ovde dr Stefanovića, ministra policije, koji dolazi u Skupštinu i čini mi se da je raspoložen da odgovara na pitanja poslanika, naravno vezana za tematiku i za zakon. Ono što je sigurno je da godinu i po dana niste bili u stanju da primenite zakon koji ste doneli, to su činjenice broj jedan. Rok za usklađivanje od 18 meseci od dana stupanja na snagu Zakona o privatnom obezbeđenju ističe 5. maja 2015. godine.
Kako navodi predlagač, produženje roka do 1. januara 2016. godine imaće uticaj i na Ministarstvo da se organizaciono pripremi itd, radi pune implementacije ovog zakona. Ja mislim da ovim zakonom nije moguće ispuniti ono što se samim zakonom predviđa, jer nadležni organi nisu stvorili preduslove za to. Postavlja se pitanje – kako nadležni misle da stvore sve neophodne uslove za svega još nekoliko meseci, kada u tome nisu uspeli u prethodnih 18 meseci? Dakle, mislim da je to jedno logično pitanje i nadam se logičnom i preciznom odgovoru.
Takođe nam je nejasna ta matematika kojom ste se vi, ministre, služili u računanju vremena neophodnog za završetak prilagođavanja, kada u samom obrazloženju zakona navodite da nije poznat tačan broj ljudi zaposlenih u privatnom obezbeđenju, niti broj aktivnih subjekata koji se bave ovim poslom. Dakle, nemate jednu od suštinskih segmenata jednačine da biste doneli bilo kakvu računicu.
Vi znate da su predstavnici privatnog sektora na poslednjem okruglom stolu, održanom početkom aprila meseca ove godine, zatražili da se rokovi za usklađivanje sa odredbama zakona produže do 2018. godine. Mi smatramo da je to mnogo realniji rok, znajući kako će se ceo proces odvijati, znajući koliko ima firmi koje se time bave, znajući koliko se njih de fakto bavi, koje su u procesu akreditacije, koje su podnele prijave, znajući koji su kapaciteti, koliko su suženi i znajući vaše komisije, znajući kvadratne metre i zahvata kiseonika koliko jedan polaznik treba da uzme. Po svim mogućim segmentima apsolutno je nemoguće da ispunite ovo što danas donosite. Kao što niste mogli ni pre godinu i po dana, tako ponovo donosite zakon koji nema šanse da se primeni u zadatom roku. Mi smatramo da je realno da se to uradi do 2018. godine. Naravno, pokušaću da obrazložim zašto.
Mi smatramo, takođe, da ovde postoji nedostatak sluha za preporuke koje su se davale od strane samog privatnog sektora i dovešće do većih finansijskih troškova za same firme koje se bave privatnim obezbeđenjem. Primena zakona na ovakav način će povećati broj nezaposlenih, jer veliki broj zaposlenih u ovoj branši neće moći da plati obuku i licenciranje, poštovane kolege. I to je jedan od razloga zašto treba produžiti rok do 1. janura 2018. godine.
Inače, odmah da kažem, dobro je da donosimo ovakav zakon i dobro je da se ovaj segment našeg društva najzad zakonski reguliše. Jako je dobro što je to urađeno najzad i šteta je što to nije urađeno ranije, ali vas podsećam da je potrebno…
To ne dokazuje ništa, ne znam šta se smejete.
Dakle, potrebno je ovo uraditi kao svet, normalno, segmentski, detaljno, precizno i sa jasno odmerenim datumima i rokovima, a ne ovako. Ovakav predlog izmena i dopuna zakona će dovesti do otaljavanja posla.
Moram da kažem, pazite, imate osnov, zapreminu i površinu prostora za obuku firmi koje su podnele zahtev za akreditaciju. Ne pominje se da rade samo šest centara, da u razumnim grupama od 25 ljudi tom dinamikom do kraja produženog perioda može samo 2.000 ljudi da se obuči. To je matematika. Dakle, samo 2.000 ljudi.
Takođe, nije predviđena ni sezona godišnjih odmora, kao ni broj komisija koje MUP treba da obuči i pripremi da ispituju sve ove ljude. Mislim da godišnje odmore i u tim firmama, a i u samom MUP-u. Mi smo tu zaista izvršili detaljan pregled i ustanovili smo nekoliko stvari.
Glavni povod za ove izmene, poštovani građani i poštovane kolege poslanici, ogleda se u tromosti donošenja podzakonske regulative i sledstvenih rokova za primenu zakona. Od usvajanja zakona u novembru 2013. godine, podzakonska akta su trebala da budu usvojena do maja 2014. godine, a da se proces obuke i licenciranja zaposlenih završi do maja 2015. godine. Od toga, naravno, nema ništa. Kao ni jedno vaše predizborno obećanje koje niste ispunili, niste u stanju da ispunite ni ono što radite svaki dan.
Zato ću kolegi Babiću predložiti da se u okviru ustavnih promena uvede, evo, ovo je i vama zanimljivo, gospodine predsedavajući, kategorija truda i zalaganja sa nula rezultatima. Dakle, da vi imate kao ustavnu kategoriju da je vama dozvoljeno da se trudite i zalažete, a da nemate rezultate i da je to zaštićeno Ustavom Srbije, pri čemu je, naravno, jedno ime koje ne sme da se spominje, naše prevashodstvo koji treba da vlada večno ovom državom. Ovo je digresija.
Ja mislim da su na ovaj način rokovi, koje su firme za privatno obezbeđenje i njihovi zaposleni trebali da ispoštuju, svedeni suštinski, na kraju kada se podvuče crta, na nerealan rok od samo mesec dana da se završe svi ovi radovi. Dakle, kada se sve pogleda, i podzakonski akti, i površina, i licenciranje, i prostor, i broj prijavljenih, i naplata, i koliko imate meseci, i koliko ima procena da ima ljudi zaposlenih u ovoj branši, poštovane kolege, ostaće 30 dana da se sve završi. To je nemoguće.
Moja je dužnost kao narodnog poslanika, ne samo kao pripadnika opozicije u ovoj Skupštini, da ministru dobronamerno ukažem na to da nije dobro da ponovo dolazite u ovu Skupštinu sa novim rokovima, jer ovo nećete moći, ljudi, da izvedete. Nema ničeg ni zlobnog ni negativnog u ovome što vam kažem. Vi polazite od pretpostavke da će zakon biti izmenjen i novi rokovi uspostavljeni, a vi kao predlagači tvrdite da će trening centri sa ovim kapacitetima biti u stanju da u punom obimu u 10 ciklusa obuke obuče čak 74.850 polaznika. Ljudi, to je nemoguće.
Predviđeni rokovi su u postojećim uslovima nerealni, kao što sam rekao. Od 17 akreditovanih centara radi samo šest. Pošto je šest časova dnevni radni fond, moguće je trenirati po smenama dve grupe polaznika u zavisnosti od raspoloživog broja predavača i prostornih kapaciteta. Za veličinu grupe odabrano je 25 polaznika, što je optimum za kvalitetno izvođenje nastave. Procena sa ovim parametrima urađena je za četiri do šest operativnih centara, 17 akreditovanih i 27 koji su podneli zahtev.
Iz tabelarnog prikaza koji mi imamo, koji vam mogu dostaviti, vidi se da u idealnim uslovima nije moguće obučiti 40.000 službenika obezbeđenja u predviđenim rokovima. U najboljoj varijanti, gde su svi centri dobili dozvolu za rad, hajde da to zamislimo, u ovom periodu i sa ovim kapacitetima moguće je obučiti trećinu službenika obezbeđenja. Sa trenutnim kapacitetima biće moguće obučiti tek 5% službenika. To su činjenice. Ja bih voleo da nisam u pravu.
Vi znate da ste doneli Predlog zakona kojim ćete da zbrzate, otaljate i pokušate nešto da uradite preko noći, znajući ili da će biti falinke u obuci ili da će biti manji broj onih koji treba da se prijave, jer prosto ili nemaju para ili nemaju mogućnosti za tako nešto. Dakle, kako god okrenete, vi ponovo sistem ne postavljate na zdrave noge i ponovo stavljate rokove za koje znate da nećete moći da ih ispunite. Samim tim, mislim da je zaključak i posledica da primena zakona neće postići svoj efekat, ako se bude vodilo računa o kvalitetu obuke. U ovako kratkim rokovima nije moguće završiti obuku službenika obezbeđenja, pod jedan. Pod dva, nije moguće na kvalitetan način.
Dalje, nekoliko je mogućnosti za intervenciju. Evo, nudim određene predloge, za koje se nadam da nećete automatski da ih odbijete. Povećati broj uporednih grupa u centrima za obuku, što iziskuje da se koriste svi raspoloživi materijalni resursi tih centara i da se angažuje veći broj predavača. To je, kao što znate, limitirano prostorom i predavačima koje centri poseduju.
Druga opcija je povećanje grupa polaznika, što je limitirano takođe raspoloživim prostorom, a ima uticaj na opadanje kvaliteta nastave. Ili da uzmete Arenu u zakup, pa da ih tamo obučavate. Učenje na daljinu, kao što znate, gospodine ministre, koje predlažu određeni segmenti stručne javnosti, je takođe moguće, zato što bi teorijski deo nastave, a to je nekih 70%, bar na taj način mogao da se reši. Naravno, dok je za praktični deo obuke neophodno dolaziti na vežbe.
Treća opcija je povećanje broja centara, ali to zavisi od spremnosti tržišnih aktera da se upuštaju u taj posao, kao što ste i sami napomenuli u svom izlaganju.
Čim se sudarimo sa tržištem, prvo nema šanse da pobedimo ni kao narod ni kao građani, i drugo, bićemo apsolutno u podređenom položaju gde nikad ništa nećemo moći da uradimo, jer bože moj, to je zlatno tele koje se zove tržište i mi nikakvog napretka u ovoj zemlji nećemo imati zato što vaša Vlada slepo služi tržištu. Evo, ovo vam je samo jedan primer, mali, da tako nešto apsolutno ubija i duh zakona koji ste predložili i njegovo efektivno sprovođenje i mogućnost da se zaista to tako desi.
Moram da kažem, ovo sve iziskuje vreme i ozbiljno ispitivanje svih segmenata ovog postupka. MUP treba da obrazuje dovoljno veliki broj komisija, kao što znate, kako bi ispitao sve službenike obezbeđenja na dosledan način. U postojećim uslovima, na osnovu ovog predloga zakona, neće se dobiti očekivani rezultati, u boljem slučaju, znatan deo pripadnika obezbeđenja neće završiti obuku u zakonskom roku i biće podložan sankcionoj politici nadzornog organa.
U gorem slučaju, akteri u obuci u ispitivanju će snižavati kriterijume, ne bi li stigli do predviđenog roka da ostvare određene rezultate koje sam zakon nameće. Bojazan je da će doći do otaljavanja posla, kao što sam rekao, kako bi se ostvarili zadati ciljevi. To bi ostavilo srpsko društvo, tj. naše društvo, u neizvesnosti jer je naredni ciklus obnavljanja licenci tek za pet godina, poštovani građani, uvaženi narodni poslanici.
Ovo je deo koji sam za 12 minuta imao da kažem o ovom Predlogu zakona. Nadam se da, ministre, prihvatate da je bilo sadržajno, da se vidi da smo se potrudili, da smo konsultovali ljude, da želimo kvalitativne promene, da vam ukazujemo na realni aspekt ovog problema, da vam dajemo određene predloge. Nije lako ovo sprovesti. Ovaj deo našeg društva, ako hoćete i našeg tržišta, iako prezirem tu reč, dugo, dugo je neregulisan.
Kada treba nešto uraditi od početka uvek je teško. Ali, da bi bili uspešni u tom poduhvatu, kao država, mi moramo imati dobru pripremu, moramo imati logistiku, moramo imati dobre procene. Ne možemo raditi stvari stalno na pola puta i paušalno. Plašim se, imam zebnju, što se kaže, i opozicionu i građansku, da neće biti moguće ispuniti predviđanja, rokove, sadržinu Predloga izmena i dopuna Zakona o privatnom obezbeđenju.
Želeo sam da vam ukažem na to. Molio bih vas, kao ministra, i vaše uvažene saradnike, da odgovorite na ova pitanja, ako ima prostora za odgovor, da pokušamo zajednički da ovu materiju, dugo neregulisanu, najzad regulišemo na adekvatan način, da vi, kao ministar unutrašnjih poslova, u čijem je ovo domenu i čiji je ovo deo posla, zaista pokušate da ne dolazite ponovo u Skupštinu sa novim rokovima i da možete da se posvetite zaista svom poslu, što smatram da je ovaj akt deo vašeg posla. Tu se slažem i sa kolegom Đurišićem, da mnoge stvari koje radite nisu deo vašeg posla, ali to su već politički razlozi u koje u ovom trenutku neću da ulazim.
Smatram da imate puno problema u MUP-u, da treba doneti novi zakon o policiji. Vi ste ga pripremili, bila je javna rasprava, učestvovali smo. Ima puno nedostataka, ima puno nedoslednosti, opet se izbegavaju nova, hrabra rešenja, stvari prosto ne idu u skladu sa vašom proklamovanom politikom, vašim obećanjima, vašim, kako kažete – budućnost u koju verujem. Koraci koje preduzimate, i u samom zakonu, suviše su u procesu stagnacije. Vi suviše tapkate, a puno pričate. Prestanite da tapkate, počnite da radite i manje da pričate i da se svađate sa opozicijom. Shvatite to kao apel, zaista se ne svađam. Zaista. Evo, ko je slušao ovo izlaganje, mogao je čuti da trunke svađe nema.
Apelujem na vašu svest da zakonskim predlozima priđemo sa ove strane. Vaša veličina će uvek biti u tome ako prihvatite vaše greške i biće u tome ako kažete da poštujete drugačije mišljenje, što do sada nikada nismo čuli u ovoj Skupštini. Možda ćete vi, doktore Stefanoviću, biti prvi koji će to ovde da kaže. Možda ćete imati tu snagu u sebi da izbegnete obračun sa neistomišljenicima, čak i kada vam donose konkretne predloge i ukazuju na očigledne, činjenično potkovane nedostatke, hajde da ne budem grub. Dakle, to je pred vama i vi ste ministar unutrašnjih poslova. Molim vas da mi odgovorite na ove komentare, primedbe, predloge, kako god. Znajući da imate oko sebe vrlo stručnu ekipu ljudi koji znaju da rade svoj posao i zaista njima se u tom delu zahvaljujem zato što su se potrudili da jednu neregulisanu oblast najzad dovedu u kakvo-takvo stanje.
Ono što smatram i time zaključujem, da ovaj predlog zakona, tj. dopuna i izmena zakona, neće dovesti ni do poboljšanja, ni do rešavanja problema, kao i mnogi zakoni koje donosite u Skupštinu. On samo otvara Pandorinu kutiju, ne zatvara je. Mi smo i dalje država započetih a nezavršenih projekata. Plašim se da ćemo to ostati sve dok ste vi na vlasti, ništa živo nećemo, u vašem slučaju, ni početi, a kamoli završiti. Hvala.

Verujte, stvarno mi je neprijatno kada moram da koristim pravo poslanika, mislim, toliko smo došli u tu situaciju.
Znate, malo pre kolega sa druge strane nabraja firme koje je još dovela ona omrznuta DS i predstavlja ih kao njihov rezultat, pa se vi ne bunite, ali to uopšte nije važno. Treba da kažu građanima koliko je taj „Džinsi“ radio sati nakon odlaska Vučića iz Krupnja. Koliko je sati funkcionisala ona šivaća mašina kada se Vučić povukao? Kada već nabrajate obećano, to jeste ne obećano i ne ispunjeno što ste napravili u Srbiji.
Ministru sam se javio samo iz jednog razloga. Njegov odgovor je bio na linijama mojih pitanja, to je tačno. Ali, je u jednom momentu nepotrebno, čini mi se, skliznuo u onu njihovu staru poznatu jednu mantru koja ničemu ne služi, a to je šta je bilo u odnosu na prethodni period.
Pa, onda ministre vi meni recite, pošto znate da uskoro treba doći i Zakon o policiji i znate da sada upravo naša policija dobija nove uniforme i novu obuću, kažite mi da li je tačno da ste kupili odeću i obuću po ceni koja je duplo skuplja od onoga što je nudio drugi nabavljač i dali vi znate nešto o tome.
To vam priča policija po ulici. Da su borbene patike samo bile po ceni dva para od drugog ponuđača. Obećano, ispunjeno. Rast ne zaposlenosti. Obećano, ispunjeno. Pad proizvodnje. Obećano, ispunjeno. Gušenje ljudskih prava i medija. Obećano, ispunjeno. To, tuča i premlaćivanje političkih protivnika. Obećano, ispunjeno. To ste vi gospodine Babiću obećali, sto milijardi evra investicija, kanal do Soluna, kancelariju za brze odgovore, mogao bih do sutra da nabrajam šta sve niste uradili, ali nije to suština. Suština je da radnici u tim fabrikama, gospodine Babiću, 200 zaposlenih, 150, 300 u redu, neka se ljudi zapošljavaju, pitajte ih za koliku platu rade. Koliko hiljada dinara dobijaju u tim vašim fabrikama?

Članovi 106. i 107.
Gospodin Babić je ovde iskoristio repliku da iznese potpuno ne utemeljene optužbe za ljude koji nisu ovde prisutni. Na moje pitanje, potpuno utemeljeno na činjenicama, i stvari koje sam razmenio sa ministrom, a koje su bile u domenu Predloga zakona, vi ste prvo dozvolili, a posle zaboravili, šefu poslaničke grupe većine da iznosi ovde spisak duhova. U Krupnju radi 30 ljudi na obuci, a on je pročitao da radi 200 ljudi. Ja kada kažem – nije tačno, onda on kaže – vi ste opljačkali, vi ste lopovi. Znači, čovek ne zna više… Da li me razumete? Time ste dozvolili, gospodine uvaženi predsedavajući, da se rasplamsa u neželjenom pravcu ova debata. Lepo smo razgovarali o Predlogu zakona. Morate da se složite sa mnom i odjednom se uključio gospodin promoter nepostojećih uspeha Vlade, rekao za nekog da laže i krade, vi na to niste reagovali, evo policija sedi pred njim, neka uhapse sve daltone u Srbiji, neka kažu ko je tukao Vladimira Ješića, neka kažu ljudi. Kako to dozvoljavate?

Član 107. zato što je gospodin Babić povredio dostojanstvo onim što je izneo u nedostatku argumenata u svojoj nemoći. Lepo je počeo, prihvatam njegovu sugestiju oko sekundi, to ste lepo objasnili. Onda se skupilo čoveku i ne može da izdrži, ode u obućare.
Nije vešt,

Molim vas da objasnim.
Dakle, povreda je u tome što u nedostatku argumenata da bi etiketirao političkog protivnika, prelazi ne neke stvari za koje ste dozvolili da izređa ovde.

A zašto mi nećete dozvoliti? Samo da objasnim.

Dozvolite da objasnim. Tvrdi da nije vešt, a ja kažem da jeste.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, više puta pokušavamo da stavimo na dnevni red Predlog zakona o slobodi od straha.
Podsetiću, uvažene kolege, da je to poslednji zakon koji je poslednji ostatak poslednje opozicije u Titovoj Jugoslaviji predložio Skupštini FNRJ 1946. godine. Taj zakon ima samo četiri člana. Smatramo da bi bilo jako dobro za budućnost Republike Srbije, za njenu pravnu stabilnost, da bi bilo dobro za vladavinu prava, da bi bilo dobro za Srbiju u svojoj evropskoj perspektivi, budućnosti da donese jedan ovakav akt.
Ovaj akt ni na koji način ne narušava sadašnji poredak Republike Srbije. Ovaj akt potvrđuje da danas u Srbiji opterećenoj bedom, siromaštvom, nasiljem, gušenjem medijskih i građanskih sloboda i prava je jako važno doneti zakon o slobodi od straha.
Ovaj zakon reguliše šta se dešava u okviru pravne države, a u slučaju da neko zloupotrebljavajući moć i položaj iz upravnog aparata, iz državnog aparata prinudom ili prisilom, verbalno ili na drugi način, natera građane da nešto čine ili se uzdrže od činjenja i korišćenja svojih prava i sloboda. Mislimo da današnja realnost u Republici Srbiji nam daje za pravo da zatražimo usvajanje ovakvog akta.
Srbija je danas država u kojoj se politički protivnici, nažalost, proganjaju. Imamo fizičko nasilje. Imamo batinaše. Imamo prekrajanje izborne volje građana. Imamo pritisak na medije. Imamo pritisak na urednike, novinare. Imamo pritisak političkih faktora na urednike. Imamo situaciju u kojoj vi ne možete čuti opozicioni glas, osim ako to nije dva na jednog ili tri na jednog u emisiji, i to retko, svakih osam meseci u proseku. Imamo situaciju u kojoj je danas biti opozicija preskupo, i to životno, ljudski i materijalno. Imamo situaciju u kojoj smo neravnopravni. Imamo situaciju u kojoj se strah sprovodi ogromnim materijalnim sredstvima koja se daju vladajućoj stranci. Imamo situaciju u Srbiji gde je postavljanje pitanje postalo zločin, gde je neslaganje kroz upitnu formu postao neprihvatljiv stav koji se žigoše od strane dela javnosti, od samog režima.
Ovakav zakon bi omogućio da tužilac reaguje prema onom državnom organu ili delu državnih organa koji, koristeći svoju moć, pritiskaju građane da nešto rade ili ne rade. Recimo, da prekinu smenu na Kolubari da bi gledali sednicu Vlade…

… ili da dođu da dočekaju predsednika Vlade sa zastavicama. Hvala lepo.

Prvo da se priberemo iznenađenja da će -  SNS podržati ovaj zakon, ali šalu na stranu, mislim da ova dva zakona, dakle Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama i Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku su danas doneti u Skupštinu sa određenim izmenama koje, rekao bih da u procesnom pravnom smislu otvaraju jedna, za naše pravosuđe, vrlo značajna vrata.
Dakle, oni omogućavaju da građani kroz svoju inicijativu zaštite svoja prava ili interes koji je ugrožen time što sud nedopustivo ili tužilaštvo radi na određenom predmetu.
Vi znate da je naša praksa do sada imala različita rešenja koja su nešto slično trebala da izađu u susret građanima. Bila je ustavna žalba, pa je bio neposredno viši sud koji je odlučivao. To su otprilike na svakih par godina menjalo i sada smo dobili ovaj predlog zakona koji, dakle, građanima daje mogućnost da kroz prigovor ili žalbu utiču na sud kada procene da im je pravo uskraćeno nedopustivo dugim, neadekvatnim, traljavim ili kako god hoćete pravnim radnjama od strane postupajućeg sudije. O tome odlučuju predsednici sudova. E, sad, ovde ima dva problema po meni tj, ono što ja smatram da je problematično.
Prvo, umesto da se ide kako ste sami rekli, jedna u susret bolnoj tački našeg sudstva, a to je neujednačena sudska praksa koja bi, tu se ministri sa vama slažem, u značajnoj meri ubrzala postupke i ujednačila sudsku praksu, i ako jesmo kontinentalno pravo, smatram da je to neophodno što pre da se desi. Značajno bi se ubrzali postupci koji se vodi pred našim sudovima. Znam da to nije lako sprovesti, znam da imamo jednu onako poplavu normi u Srbiji.
Mi imamo, čini mi se, nešto preko 9.800 propisa u Srbiji. To je ogromna količina raznih propisa, mnogi od njih se uopšte ne primenjuju. Sudska praksa bi pomogla da stvari na jednak način dešavaju u sličnim ili jednakim situacijama. To bi ubrzalo rad sudova.
Svakako da predsednik suda, bilo koji danas predsednik suda nije merodavan da radi ove stvari koje ste vi predvideli da radi iz nekoliko razloga.
Prvo, predsednik suda bi po meni trebao da bude menadžer suda i on treba da bude čovek koji nije biran među sudijama. Dakle, prva greška našeg sistema za šta niste vi lično odgovorni, nego je to nasleđeno i u tome što predsednik suda je sudija.
Drugo, sudija makar i u minimalnom toku stvari ima određene predmete u kojima sudi i dan danas. Jeste manji broj ali ima ih.
Treća stvar, ako imamo te političke hrabrosti, ako hoćete i stručne hrabrosti da iskoračimo iz ovog sistema koji je nasleđen. Dakle, ja pričam sada sa pozicije nečega što nije ortodoksno i svesno to radim u vidu jednog predloga. Dakle, ovo nije politička borba.
Smatram da predsednici sudova koji su sudije imaju problem. Prvo, uticaj izvršne vlasti na njih, njihov izbor, njihov rad to je nesumnjivo i to se vidi danas u Srbiji.
Drugo, sudija je kolega, predsednik suda sa sudijama u sudu i on je samim tim bolećiv prema njima. On nikada neće moći da daje negativne ocene, niti će moći na ovaj način, osim ako se nekom lično zamerio, i da postupa na ovaj način po prigovoru da da, što utiče i na postupak, kako ste i sami rekli, on utiče na postupak, jer jednom sudija uzima, a drugom daje sudiji da rešava predmet. To unosi dodatnu pravnu nesigurnost.
Kada bi predsednik suda bio neko ko nije sudija, ili ako bi se uvela funkcija menadžera suda koja nije vezana za predsednika suda, to bi u značajnoj meri sve ove stvari ubrzalo i ovo bi bilo besmisleno.
Ovako, mi imamo Predlog zakona koji ponovo građaninu stavlja u ruke da se bori za svoje pravo kroz pravne lekove, prigovor i žalbu. Umesto da mi donekle kroz sudsku praksu na određeni način izmenama zakona kojim bi se onemogućilo da rokovi toliko traju, da se zakonski propiše koliko nešto može da traje, da se propišu koja dela moraju odmah da se rešavaju, da se propiše da korupcija, organizovani kriminal i sve ostalo ne sme da stoji u fiokama tužilaštva.
Znači, mi treba da okrenemo stvar, da zakon propiše koliko će nešto da traje. ako se neko ne pridržava da snosi posledice takvog postupanja. Ne, ponovo smo dali građaninu u ruke da piše žalbe, da piše prigovore o kome odlučuje sudija koji te prigovore prima, predsednik suda, kadija te tuži, kadija ti sudi. On dobija prigovor, dobar je sa ovim sudijom, njega neću da diram, mi smo u grupi od 670 sudija koji su bili u Srpskoj naprednoj stranci. Znači, njega neću da diram, nego ću onog žutog iz Vlasotinca, koji nije žuti. E tako gospodo to danas izgleda u Srbiji u srpskim sudovima. Plašim se da će tako da izgleda, ministre.
Razumem potrebu da se ova stvar unapredi, ja razumem da vi počinjete i otvarate vrata, ali ova stvar kako je ovde napisana kroz mnoštvo nedefinisanih pojmova do kraja, kroz pravne standarde, kroz dobru praksu, kroz hitne slučajeve, bez jasne kvalifikacije i kvantifikacije onoga o čemu govorimo, pa tu će ponovo biti otvoren prostor za postupanje kako kome padne napamet.
Mislim da, recimo imate u članu 2. – privatni tužilac i oštećen kao tužilac samo su ako su istakli imovinsko-pravni zahtev, to je u članu 2. zakona. Imovinsko-pravni zahtev nema nikakve veze sa njihovim statusom u krivičnom pravu i ne postoji nijedan razlog kojim bi se ovo pravo uskratilo nepostavljanjem imovinsko-pravnog zahteva. Dakle, ja ne razumem zašto im se uskraćuje to pravo i kako ovaj zakon to može da uskrati?
Imamo niz drugih stvari, piše na primer često – u kojima se štiti pravo suđenje u razumnom roku; pravni standard, razumni rok. Ja vam garantujem da za predsednika suda u mom gradu razumni rok nije isto što je meni razumni rok. Garantujem vam to. Garantujem. Njemu je razumni rok, iako ste vi stavili rokove postupanje po prigovoru, stavili ste rokove po postupanju po žalbama, dakle, da se razumemo ti rokovi postoje, ali nažalost, predlog zakona i dalje obiluje ovim nejasnim stvarima. Predsednik suda dužan je da u roku od dva meseca odlučuje o prigovoru od prijema. Tako piše u članu 7, ako se ne varam, da li je tako?
Recimo ministre, ovde ste imali priliku da stavite kraći rok. Zašto niste stavili 30 dana ili 20 dana ili 15 dana? Zašto predsednik suda mora da ima dva meseca da reaguje kada ste mu već dali da to radi? Kaže – Prigovor se odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, itd, član 8; Razumete? Ima čini mi se mnoštvo nedefinisanih stvari. Koji element? Šta će to da nedostaje?
Onda imamo dalje, imate na primer do čisto onako jezičkih stvari, član 24. – Stranka može, ali ne mora. To mi je zasmetalo moram da priznam, mislim da bi imalo više smisla i pravilnije ako kažete – stranka ima pravo. Zašto mora stranka, može, ali ne mora? Ima dosta tih situacija.
Za pravobranilaštvo, prevelika ovlašćenja se daju u razumnom roku u članu 25. nema predmeta spora, samo piše u razumnom roku.
Nigde nije definisano koje su teže povrede, nije klasifikovano u članu 29, kaže – Kod teže povrede prava, ne piše koje su to povrede. Onda imate član 34, opet nedostaje istraga, itd.
Mislim, sve u svemu, najveći problem čini mi se i tu se naravno razilazimo, smatram da imate kapacitet, imate političku volju, imate podršku građana, da promenite sadašnji status predsednika sudova koji su u većini slučajeva ljudi koji su na ta mesta došli političkom podrškom, uz odlične veze sa izvršnom vlašću i ljudi koji su kolege sa postupajućim sudijama, ne mogu da vode taj posao na adekvatan način. Vreme je to dokazalo, ministre.
Mogli ste stvarno dublju reformu u tom smislu da napravite i da mi jednog dana sem ovih procesnih stvari, zakona koji se tiču postupka, što je normalno, prestanemo da pričamo o sudijama u Skupštini.
Skupština nije mesto za razgovor o sudijama. Skupština ne treba da bira sudije. Zašto to niste ušli da radite? Neka sudije biraju sudije. Ne treba Skupština da bira sudije, to je moj stav. I svaki put kada pričamo, evo malopre ste pravilno govorili o Ustavnom sudu, potpuno ste ispravno govorili o sudskoj praksi, potpuno ispravno ste govorili o preko milion nerešenih predmeta u našem pravosuđu koji postoje danas. Potpuno dobro ministre, moram to da kažem, nije mi lako to da kažem, ali dobro sagledavate problem.
Moje pitanje vama, malo političko ako hoćete, malo i filozofsko – zašto ne iskoračite iz tog okvira, kada već imate prostor? Uđite dublje u tu reformu. Promenite stvari. Ne samo tri meseca, četiri meseca, sada on odlučuje, a onda je odlučivao ovaj, umesto njega odlučuje ovaj. Promenite nešto u ovom pravosuđu, preko milion zaostalih predmeta, sporost pravde za građane Srbije, Ne može se rešiti parcijalnim, pojedinačnim promenama zakona na površinskom nivou.
Ovaj zakon otvara vrata, ministre. Otvara vrata, ali opet ne rešava problem i vi to, pretpostavljam, nadam se, očekujem da se slažete sa mnom. Ovaj zakon neće, ljudi, biti dovoljan da reši i zaostatke i neujednačenu sudsku praksu i ponašanje predsednika sudova i sve ono što je nasleđeno decenijama.
Ja vas molim da i vi budete neortodoksni, da vi dođete u ovu salu jednom sa temeljnim dubinskim promenama u pravosuđu, da prestane Skupština da bira sudije i tužioce, da se to izmesti u njihove organizacije, da oni biraju svoje ljude, da predsednik suda ne može biti sudija. Ne može, prvo nema vremena ni da je sudija ni da je predsednik suda. Dobro, to je moj stav. Vi meni recite, šta je u tome loše? Ima i negativnih stvari, slažem se, ali vreme je pokazalo da to ne funkcioniše, vreme. Vreme je pokazalo i praksa je pokazala da je to loše, čini mi se.
Dakle, što se tiče zakona o dopuni Zakona o sudijama, mislim da je već mnogo rečeno, ja ću samo kratko reći da ovaj zakon se donosi zato da bi se sudijama Vrhovnog kasacionog suda produžio radni vek za dve godine, ovaj zakon se donosi zbog nekoliko ljudi. Ovaj zakon se donosi zbog nekoliko ljudi koji su apsolutno u liniji ove politike i ove vlasti i to svi u pravosuđu znaju i ovaj zakon je morao onda po meni biti primenjen na celo pravosuđe a ne samo na Vrhovni kasacioni sud. Zašto ovo ne primenite na sve sudije? Zar je njihova praksa slabija? Zar je težina njihovog posla manja? Zar je njima lakše? Ne bih rekao.
Prenosim vam, uvaženi ministre, ono što kažu ljudi iz pravosuđa. Izneo sam neke ideje koje vam se možda ne sviđaju, ali to su predlozi, a vi kažite dokle ćemo i koliko daleko stići jer po mojoj proceni da bi uopšte pokrenuli bilo kakve pozitivne promene u pravosuđu, ovim tempom, ovakvim promenama propisa kojih je skoro 10 hiljada, preko 40 godina će nam trebati da dođemo na zelenu granu, što se kaže. Hvala.

Ministar je govorio preko 22 minuta. Javljam se po tom osnovu replike da bi se neke stvari bolje razumele. Nije bilo ništa uvredljivo i ne mora da bude po Poslovniku uvredljivo.
Mislim da ima raznih primera i to ste dobro rekli. Da se tu razumemo, češki primer nije dobar primer zato što ministar pravde, doduše na osnovu predloga bira sudije. Naravno onda bi neko zloban rekao – najbolje je tako da izvršna vlast bira sudije i imali bi najefikasnije sudstvo. Mislim da ne treba uvek da gledamo šta je uspešno kod nekog drugog, zato što taj neki drugi ima i dužu pravnu tradiciju i drugačiju pravnu tradiciju, ima drugačije društvene odnose, drugačiju ekonomiju i drugačiju vrstu sporova koji se sprovode kao što znate.
Dakle, ne treba uvek bežati od toga da imamo nešto što možda neko drugi nema ako je to nešto korisno, svrsishodno na osnovu zakona i na osnovu jasno definisanih kriterijuma kako ste rekli. Tu se slažem sa vama. Mislim da su naše sudije odlične sudije.
Ovim predlozima koje vama dajem u smislu neke javne rasprave, mikro rasprave koju smo imali u stvari želim da pomognem tim sudijama da se oslobode osećaja pritiska, da li je ovaj čovek dobar sa njim ili sa ovim, a on je isto sudija pa neće biti ako je ovo uradio ili jeste uradio, ko god da je na vlasti. Zato sam rekao, ako nećete ili nije moguće, što kažete suviše jedinstven slučaj, da bude predsednik suda neko ko nije sudija onda možemo kombinovati sa već postojećim a ne razrađenim sistemom upravitelja ili menadžera suda. Da se stvar razdvoji, oko toga ko šta radi, koliko predmeta i koja je efikasnost od samog suđenja. Samo suđenje i to ste dobro rekli je stvar sudija. Oni trebaju da sude, a ne da rade još druge stvari koje suštinski, praksa pokazuje nisu rešile problem.
Ne mislim da je dobro to što u Crnoj Gori u njihovom Visokom savetu sudstva nema većine sudija. Mislim da je to loše rešenje, kao što mislim da argument da mnogi koji su sada predsednici sudova da su bili izabrani na tu poziciju za vreme naše vlasti. Bila je Jelena Trivan, bili su mnogi drugi, pa su sada kod vas. To ništa ne rešava. Hvala.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Hvala lepo.
Gospodine predsedavajući, uvažene kolege, vidim da su stvari krenule u nekom neverovatnom toku…