Da ne idu Kosovo i EU, mislim da niste u pravu, samim tim što je ova vlada pokazala rezultate i na jednom i na drugom polju. I to je više puta rečeno.
Druga je stvar što vam se možda ti rezultati ne sviđaju ili čak negirate da su to rezultati. To je vaše pravo, ali ne možete reći da nam to ne ide. Ja bih baš rekao da nam ide, samim tim što su i građani Srbije na izborima potvrdili da nam ide.
Inače, mislim da je potpuno jasno da se vi i ja slažemo oko toga da ja ne mogu da kažem da su separatisti moji ili vaši – imamo isti odnos prema separatistima, verujte – nego je stvar u tome što ne možete poistovetiti ceo narod s takvom jednom, rekao bih, vrlo negativnom odrednicom. Nije ceo narod kriv. Uostalom, i ako neko počini krivično delo, nijedna država se ne odriče državljanstva tog čoveka. Pa i mi, i sada i u vreme najvećih konflikata, nikada to nismo učinili i ne vidim zašto bi sada to bila poruka bilo kome. Ili menjamo onda Ustav?
Prema tome, to što postoji privremena uprava na Kosovu, što postoji Rezolucija 1244, što postoji faktički međunarodna uprava, kroz Unmik i Euleks, što je to prošlo kroz sistem UN, to ne menja naš odnos prema Pokrajini Kosovo i Metohija, kao što ne menja ni to kako EU gleda na Srbiju, u kojim je granicama.
Podsetiću vas da smo mi i kroz odgovore na Upitnik EU vrlo jasno stavili do znanja da smatramo da je to teritorija naše države. I to neće da se menja, bez obzira što kažete da Albanija i Crna Gora prave separatne bilateralne sporazume. Da, zato što su oni priznali nezavisnost Kosova.
Sad vi meni kažite kako mislite da naš premijer pozove albanskog premijera pa mu kaže – ti nemaš pravo to da radiš. On ima pravo iz domena svog ličnog zakonodavstva i svog prava, a druga je stvar što se mi s tim ne slažemo i što to ima teške implikacije na naše odnose s tim državama. To je tačno, ali ne možete da krivite ovu vladu za to što neka država pravi s nepriznatom državom sporazum. Mislim da to nije korektno. Jednostavno, ta stvar se neće promeniti.
Evropska unija od 2003. godine poznaje razliku u evropskom putu i za Kosovo i za Srbiju, zato što ima specifičnosti zbog međunarodne uprave i Rezolucije 1244. Upravo zbog toga postoje specifičnosti, i zbog toga ne razgovaramo mi o viznoj liberalizaciji za Kosovo, nego razgovaraju oni.
Zbog toga, i zbog 1999, i zbog 1981, i 1962. i ne znam, da vam ne nabrajam godine, i od 1912, koju hoćete da vam nabrojim. Ne treba da budemo nerealni, vrlo dobro i vi i ja znamo o čemu pričamo. Druga je stvar što se to nama ne sviđa, važno je da taj problem rešimo.

Naravno, obavili smo niz razgovora s nevladinim organizacijama koje su u Beogradu, ali i s nekima sa KiM i u sklopu priprema za ovaj dijalog i tokom samog dijaloga mi to radimo redovno, znači obavljamo konsultacije i sa političkim partijama i sa medijima i sa nevladinim organizacijama, naročito s onima koje okupljaju porodice nestalih, porodice ljudi za čiju sudbinu još uvek nemamo odgovore i ljudi koji mogu na adekvatan način da predstave dešavanje u domenu ljudskih prava na samom KiM.
Ono što smo uočili svakako je da se problemi kreću mahom u dva pravca. To su problemi u širem okviru slobode kretanja i slobode koja se tiče funkcionisanja zajednica na KiM, a drugi problem je pitanje ratnih zločina. Obe teme ćemo staviti u jedno od najznačajnijih mesta u ovom dijalogu i na tome ćemo insistirati. Još uvek to nije na dnevnom redu, ali treba ljudi da budu svesni da ćemo i o tome razgovarati, kao što ćemo razgovarati i o imovini naših preduzeća i fizičkih lica, imovini crkve, kao što ćemo razgovarati o pitanjima koja se tiču nestalih i njihove sudbine.
Ono što je simptomatično je, što je meni jako žao, što moram da kažem da nivo prodornosti i hrabrosti, usudio bih se da kažem, nevladinih organizacija u Beogradu i onih u Prištini zaista se ne može porediti, nažalost, još uvek. Mislim da hrabrost i društvena korekcija koje sprovode naše nevladine organizacije ovde u Beogradu treba da budu za primer u regionu i mislim da smo otišli jako daleko u tom smislu kao društvo, čime smo potvrdili svoju zrelost.
Na moju veliku žalost, u Prištini još uvek to nije postignuto. Za sada se još uvek bojažljivo bave pitanjima korupcije i pitanjima koja se tiču toga da narušavaju njihov zamišljen imidž nezavisne države. Kao kada im neko bira predsednika, recimo, ili tome slično i onda se organizuju društvene akcije kojima se na neki način ukazuje na taj problem. Ono čime se nedovoljno bave su pitanja ratnih zločina, to su pitanja odgovornosti za zločin i to su pitanja pomoći porodicama da saznaju sudbinu svojih najmilijih koji su nestali.
Tako da mislim da i mi tu treba da insistiramo, ali mislim da u velikoj meri može i nevladin sektor na Kosovu da pomogne, svojim većim angažovanjem i većom hrabrošću. Voleo bih da postoje neke snažne nevladine organizacije i jake individue kao što postoje u Beogradu i oni bi pomogli da taj proces ide brže i bolje.