Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ministri, koliko shvatam, vi ste sada usvojili član Odbora koji je negde proistekao iz amandmana DS. Zahvaljujem vam se na tome i da pojasnim građanima o čemu se zapravo radi, šta smo mi ovim amandmanom hteli.
Tiče se člana 25. izdavanje dozvole za nošenje oružja. Naime, zbog građana ću pročitati član koji smo hteli da bolje definišemo: „Fizičko lice iz stava 1. ovog člana prilikom podnošenja zahteva mora ispunjavati uslove iz člana 11. ovog zakona kao i da dokaže“, prva sporna situacija na koju smo ukazali, „da mu je lična bezbednost bitno ugrožena ili bi mogla biti ugrožena u tolikoj meri“, to je druga sporna situacija, „da je za njegovu bezbednost nošenje oružja“.
Naime, razgovarali smo o ovom članu i ta definicija „da dokaže da je njegova bezbednost ugrožena“ jeste zapravo sporna, jer je dokazivanje proces koji traje i postoji tačna procedura dokazivanja, naime, da li je sudska ili MUP vrši procenu bezbednosti tog lica, ali u svakom slučaju to je proces koji traje i za vreme tog procesa može doći do ostvarivanja tih pretnji.
Naša intencija je bila i intencija ovog amandmana da ubrzamo proces izdavanja dozvola za nošenje oružja tako što smo umesto dokazivanja predložili da stoji definicija da dostavi saznanje, svakako i da se to saznanje proveri. To je procedura koja je znatno brža od dokazivanja i zato mislimo da je usvajanje ovog amandmana dobro i da je ta nijansa između dokazivanja i dostavljanja saznanja zapravo nijansa koja može da sačuva određene živote. Hvala još jednom na usvajanju ovog amandmana.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, mislim da bi trebalo da prihvatite i ovaj amandman.
Naime, radi se o članu 31. o postupku sa nestalim oružjem. Naime, vi ste predvideli da čovek koji primeti nestanak oružja ima rok od 48 sati da prijavi nestanak oružja. Članom 30, član pre ovog, ste predvideli da u ukoliko neko nađe neko oružje mora odmah da prijavi da je našao određeno oružje. Dakle, dolazi do jedne disharmonije između ovoga. Ne znam zašto bi smo ostavljali bilo kome rok od 48 sati da prijavi nestanak oružja. Radi se o jednom procesu u kojem ponovo može da dođe do izvršenja određenog krivičnog dela.
Naime, smatramo i podneli smo amandman da onaj ko primeti da je nestalo oružje koje poseduje mora odmah da prijavi da je to oružje nestalo. Može doći do toga da je zaista bezazlena situacija, da je greškom izgubio, da je tu u blizini.
Međutim, mislim da, kao Ministarstvo unutrašnjih poslova i mi kao poslanici, koji hoćemo da ovaj zakon učinimo boljim, u ovom slučaju moramo poći od toga da je ipak moguće izvršiti određeno krivično delo sa oružjem koje je nestalo. Zato ovim amandmanom predlažemo da se odmah prijavi oružje koje je nestalo od strane onoga koje primetio da je to oružje nestalo.
Mislim da ćemo ovaj zakon učiniti boljim i možemo da predupredimo da se još neko krivično delo desi u roku od 48 sati koliko ste vi predvideli da neko ima vremena da prijavi nestalo oružje. Hvala.

Prihvatamo argumentaciju. Važno je da skraćujemo rok. Mislim da ne treba poći od savesti, već od predostrožnosti, pa smo zato i prosto podneli amandman da onaj ko primeti da je nestalo oružje odmah prijavi to. Mislili smo to – odmah, čim primeti. Tačno je da je teško dokazivo, ali ako pođete od premise predostrožnosti, mislim da je to dobro. Prihvatamo i za 24 časa. Očekujem da prihvate sada amandman odbora. Ukoliko ne prihvatate, mi ćemo glasati u Danu za glasanje. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, prvo zahvalnost na prihvatanju ovog amandmana.
Ja sam i u načelnoj raspravi govorio o tome da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih ću ja glasati za ovaj zakon.
Naime, od premise da je edukacija, obrazovanje, opismenjivanje, najbolja preventiva. Da pojasnim, ne postoji ta kaznena odredba koja može biti efikasnija od edukacije i ne samo kod zaštite od požara, govorim i kod, iz vašeg resora Zakona o zaštiti, odnosno o bezbednosti saobraćaja, govorim i o zaštiti životne sredine, govorim u svim sferama društvenog života, zapravo edukacija i obrazovanje princip kojim bi trebalo da se vodimo kod donošenja ovog zakona.
U članu 6a. vi jeste doneli jedan, da kažem, dosta dobro definisani član, predviđate, međutim, mislim da je moj amandman nešto malo bolje definisao, jer vi kažete da su predškolske ustanove i školske ustanove u obavezi da utvrde plan edukacije.
Moj amandman kaže da mora i da se sprovede, jer ukoliko ostane da se utvrde, mislim da bi taj plan ostao kao i jedno, ako se ne varam, 400 strategija koje Srbija ima, više od polovine njih sakupljaju prašinu. Ovako, prosto mislim da dajemo obavezu i predškolskim i školskim ustanovama da taj plan koji utvrde i sprovedu.
Još jednom, to je princip koji ću snažno, uvek u Skupštini podržati i podržavati. To je princip edukacije i obrazovanja, kao princip i premisa preventive zaštite i kod požara, i bezbednosti u saobraćaju i zaštiti životne sredine i u drugim oblastima društvenog života u Srbiji. Zato, još jednom zahvalnost i to je jedan od razloga zbog čega ću glasati za ovaj zakon. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, kolokvijalno rečeno „Tamarin zakon“ pre ovoga je bio „Zojin zakon“, čekamo „Tijanin zakon“ i ta vrsta građanskog aktivizma jeste zaista pohvalna, da ljudi nakon jedne takve tragedije i muke smognu snage, okupe ljude, napišu zakon, dođu u parlament, usvojimo ga. To je aktivizam za pohvalu.
Ali, gde ja tu vidim mali problem? To što ovakva vrsta rešavanja problema kod nas polako postaje praksa. Građani preuzimaju posao za koji je zadužena Vlada i, da budem potpuno pošten i iskren, i parlament i narodni poslanici. To je znak, ministre, da i vi, kao predstavnik Vlade, i ja i ostali poslanici zaista moramo malo bolje, pre svega zbog svih građana, a na kraju zbog ljudi koji su danas ovde i koji su nedavno bili u sali na balkonu.
Koji je problem sa Zakonom o zaštiti od požara iz 2009. godine? Jedan od osnovnih problema je taj što nisu doneta podzakonska akta u onoj meri u kojoj je trebalo. Kada ne donesete podzakonska akta, zakon ostaje mrtvo slovo na papiru, neprimenjiv. To je apel i vama, ministre, da u zakonskom roku, vrlo brzo nakon usvajanja donesete podzakonska akta i omogućite punu primenu ovog zakona. Jer, primena zakona spašava živote.
Kao narodni poslanik želim da pratim donošenje podzakonskih akata, da sa vama u parlamentu kada dođete sledeći put o tome takođe razgovaramo i da podržimo kada na vreme, ili da kritikujemo ukoliko i vi budete kasnili sa podzakonskim aktima. Ponavljam, nedonošenje podzakonskih akata sprečava primenu i sprovođenje zakona.
Zašto ću glasati za „Tamarin zakon“? Dobra je praksa, ministre, znamo podatak da je ovaj zakon prošao javnu raspravu, da ste konsultovali i stručna tela, stručne službe, struku, da ovaj zakon otklanja nedostatke Zakona iz 2009. godine i to je jedan od razloga zašto ću glasati za ovaj zakon. Nije pohvalno, jer je to praksa koja mora da bude prilikom donošenja zakona. I ponovo koristim priliku da ukažem na to da veliki broj zakona donosimo po hitnoj proceduri, da izostaje javna rasprava, pa onda ministre, u vrlo kratkom roku ponovo vidimo, kada menjamo i dopunjujemo zakon, jer zapravo nije prošao javnu raspravu. Ovaj jeste i zato ću ga podržati.
Važniji razlog zbog kog ću podržati „Tamarin zakon“ je taj što pre svega u njemu dominira edukacija, obrazovanje, osposobljavanje i opismenjivanje dece uzrasta predškolskog i školskog. Ne postoji ta kaznena odredba koja je efikasnija od edukacije u ovom uzrastu. Edukacija kao princip. Ne samo kod zaštite od požara, i kod bezbednosti u saobraćaju, i kod zaštite životne sredine. Edukacija i obrazovanje kao princip i moto razvoja svakog društva. To je ono što snažno uvek želim da podržim u parlamentu.
Šta je tu mene obeshrabrilo? U budžetu za 2015. godinu je bilo više para za zatvore nego za obrazovanje. To je ono što je mene obeshrabrilo i ne pokazuje, ne uliva nadu da će to biti princip i kod drugih zakona.
U svakom slučaju, želimo da podržimo „Tamarin zakon“. U petak ćemo, kada govorimo o amandmanima, govoriti i o nekim nedostacima, kao što su rokovi, recimo, za donošenje saglasnosti MUP-a na protiv požarne saglasnosti, kao na to da ne postoje kaznene odredbe za nepoštovanje zakona ili ne činjenje za pripadnike MUP-a. To su stvari koje mogu da ukoče primenu jednog zakona. To su stvari koje mogu da ukoče završetak jedne investicije i stavljanje u pogon, stavljanje u funkciju i o tome želimo u petak da razgovaramo, kada budemo razgovarali o amandmanima.
Što se tiče Zakona o oružju, mislim da je Dragan Šutanovac vrlo detaljno govorio. Ja želim da osvetlim jednu stvar iz ovog zakona. Strašan je podatak da mi u Srbiji na terenu danas imamo između 200.000 i 900.000 komada ilegalnog oružja. Iskren da budem, ne znam šta je tu po meni strašnije, da li to što zaista unazad 20 godina već ne znamo koliko ilegalnog oružja ima u Srbiji ili je podatak to što nagađamo da je čak milion komada ilegalnog oružja na terenu?
Znajući da se upravo ilegalnim oružjem, ministre, vi imate detaljniji podatak o tome da se ilegalno oružje upravo koristi za izvršenje određenih krivičnih dela, podatak takođe koji sam dobio, nisam iz ove struke, ali sam se konsultovao i razgovarao sa ljudima koji jesu, da je, recimo, veliki broj penzionisanih vojnih oficira koji su nabavljali oružje preko Ministarstva odbrane uz vojne dozvole, kada se penzionišu, ne prebacuju te vojne dozvole u civilne i to oružje se, takođe, vodi kao ilegalno. Ako sam u krivu, ispravićete me.
Šta hoću da postavim kao pitanje i šta hoću da osvetlim kao jedan od problema? Naime, vi ste na strani 30. u obrazloženju stavili da postoje dva cilja donošenja ovog zakona. Prvi cilj je efikasna kontrola posedovanja i prometa. Drugi cilj je da se legalnim i savesnim vlasnicima oružja omogući da nesmetano poseduju i koriste isto. Nemam nikakav problem sa ova dva cilja. Međutim, ja u zakonu ne vidim aktivne mere za smanjenje ilegalnog oružja. Zapravo, nisam siguran da će periodična legalizacija taj problem da reši.
Tačno je, to je način na koji druge države takođe rešavaju problem. Međutim, mislim da nije dovoljno. Moje pitanje vama je – kako mislite, na početku sednice ste govorili o tome da je to veliki problem i da u budućnosti moramo da radimo, a ja vas pitam – šta ćemo raditi da smanjimo broj komada ilegalnog oružja na terenu? I sami znate, i vi i ja znamo da bez borbe i aktivnih mera smanjenja ilegalnog oružja nema efikasne borbe protiv kriminala. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani veliki borci za prava dece, moram da priznam da sam, tražeći reči kojima bih se danas obratio javnosti i vama narodnim poslanicima i kojima bih danas govorio o Zojinom zakonu, zaključio da to nikako ne bih mogao bolje od onih ljudi kojih se Zojin zakon najviše i tiče i koji su se snagom volje i izborili da Zojin zakon bude danas na dnevnom redu.

S tim u vezi, pored borbe porodice Mirosavljević, jedan tekst me je posebno motivisao, a to je tekst Ivane Krgović koji je ona postavila na svom blogu majke male Dušice, koja već tri godine nema svoju dijagnozu.

Uz njenu dozvolu, danas ću vam pročitati taj tekst koji govori o putu, o nadi i o snažnom pozivu na građanski aktivizam.

„Dokon um jeste đavolje igralište i bogatstvo otuđuje ljude. Depresija je čist luksuz. Materijalizam vodi u obest. Mogla bih nabrajati sve te životne istine, no želim da stavim na vrh liste jednu istinetinu koju bih da upakujem u tri do pet reči, a da ne zvuči patetično. Bol i gubitak glačaju moral, oštre ga, poliraju i uobličavaju.

Snažan utisak na mene ostavljaju ljudi tokom ove tri godine, a posebno tokom poslednjih deset dana. Naša Dušica nas je povela putevima na koje sigurno ne bismo kročili da nismo morali. Očekivali smo bezbrižan život sa dvoje pačića, ne misleći na teškoće koje život nameće, pošto se one obično dešavaju drugima.

Treća godina kako Dušica nema dijagnozu. Napreduje, ali mišjim koracima. Ne mogu otvoreno reći da nismo u depresiji, iako jesmo pod pritiskom i da nas ona vrlo često i iskreno zasmejava i uveseljava. Prosto nam je otvorila nova vrata. Niko ne zna šta nije u redu sa detetom. Lekari igraju ping-pong sa nama, rezultati se srećom vraćaju dobri. Evidentno je da smo iskrpeli mogućnost države, no o tome neki drugi put.

Imala sam čast da upoznam ženu zmaja i čoveka heroja Bojanu Mirosavljević i Dušana Milisavljevića, sa kojima se ovih dana šetam od Palate Srbije, preko Ministarstva zdravlja, do Skupštine, ne bili smo i mi, konkretni primerci, pogurali „Zojin zakon“, probili tvrdi led lavirintoidnog zdravstvenog sistema i doprli do svetla na kraju tunela zvanog mogućnost dijagnostike, negde gde neko nešto više zna.

Sve ovo nije sada važno koliko je važna spoznaja da još uvek postoje Don Kihoti koji se stvarno bore sa vetrenjačama i za viši cilj, koje su neki gubitak ili bol podstakli da tabaju staze drugima i time ih poštede onoga kroz šta su prolazili. Spoznaja da život činjenica da si danas tu, sutra možda nisi i da onaj naš suštinski bitak to dobro zna ili nauči, da ga okolnosti pritisnu i odmah potom spozna da je suština u dobrom, da je veličina u pomaganju i da ne postoji novac koji to može da zameni, da se čovek oseća zaista dobro kada učini nešto dobro za druge i da svet može lako biti lepo mesto za odmor. Meni to vraća nadu u smisao života ovde, u ovoj tački univerzuma, na kojoj se stalno lomim - ići ili ostati. Ne ide mi se, a teraju me užasne okolnosti u kojima živimo i koje slušamo i gledamo svaki dan, neznanje, gramzivost, plitkoumnost, beskrupuloznost, nepristojnost.

Onda upoznam Bojanu koja je izgubila Zoju i ni tamo nije bio kraj, sve dok nije rodila, hvala Svevišnjem, zdravu Bjanku, i koja i dalje prati uplakane roditelje po dečjoj bolnici kada ih načepi nepravda, koja ih vodi po Beogradu i gura njihove papire ne bi li ih poslali u inostranstvo i udostojili terapije, dok neko drugi čuva njenu malecku herojinu. Mogla je da sedi kod kuće i uživa.

Onda upoznam i Dušana zbog kog mesecima gledam Skupštinu u neverici šta se u istoj dešava, koji svoj poslanički paušal uplaćuje onima kojima je potrebniji, pošto pristojno živi od svoje plate, koji o svom trošku sa Bojanom dolazi u Beograd i ulaže svoje vreme i znanje kako bi se izborio za „Zojin zakon“ i kako neka sutrašnja deca ne bi izgubila godine lutajući po Kafkinim hodnicima našeg zdravstva, Dušana, koga je zasigurno slična spoznaja o tome da si danas tu, sutra možda nisi gurnula u ove dobročiniteljske vode. Mogao je da sedi kod kuće posle napornog dežurstva ili u kafani.

Pomislim, da li bih na ovo naišla tamo negde odakle me zaslepljuje sjaj zlatnog zuba iz osmeha zapadnog sistema i razmišljam o zalivanju sopstvene bašte i o nekoj golicljivoj mogućnosti da svako od nas zarazi nekim dobrim delanjem bar dvoje-troje oko sebe.

Olgica je pokrenula divnu inicijativu „Prevodilačko srce“, gde se rade besplatni prevodi medicinske dokumentacije za decu kojoj treba lečenje u inostranstvu. Tamara Lukšić Orlandić je prihvatila da bez nadoknade radi kao predsednik Nadzornog odbora Humanitarnog fonda i već potrošila deo svoje večeri da tamo nekoj meni odgovori na mejl. Naša Tanja dolazi dva puta nedeljno da radi reedukaciju sa Dušicom, ne da joj platimo.

Možda je krajnje utopijski ili idealistički, ali sanjarim o tome da svako uzme na sebe mali deo nekog posla koji bi radio volonterski za nekog kome je to stvarno potrebno, dati svoja dva sata nedeljno za nekakav humanitarni rad od koga niko ne bi profitirao novčano.

Čelična volja ovih ljudi će izgurati „Zojin zakon“ na svetlo dana, za svu decu, za decu dece, rođaka, prijatelja, svih onih koji su nas pitali – A šta će vama, mama, dijagnoza? Znate li koliko retkih bolesti i poremećaja ima i koliko nedijagnostikovane dece u svetu? Pa za to što ćemo otkriti najverovatnije ne postoji lek. Pa zašto baš vaše dete sad da dobije mogućnost lečenja? Da, važi! Evo, baciću ovih par kila od mog pokvarenog deteta u obližnji kontejner ili ga sakriti da vam bude lakše, da vam ne komplikuje posao. Izvinite, gospodo doktori, na oduzetom vremenu.

Desetine njih su nas lomili i nisu nas slomili. Dvoje su mi vratili veru da se društvo može prevaspitati pošto je humanost zaista zarazna, ako vam se otvori čulo za to, a bolje da ga čovek otvori sam, pre nego što mu ga otvori splet neverovatnih okolnosti koje se obično dešavaju drugima.“

Zahvaljujem se Ivani Krgović.

Mislim da je naša obaveza danas da „Zojin zakon“ stavimo u jedan širi kontekst, da snagu volje ovih ljudi koji su se izborili za „Zojin zakon“ danas učinimo jedan domino efekat. Ovi ljudi sigurno jesu, a ukoliko mi danas motivišemo makar jednog čoveka u Srbiji na humanitarni rad, na dobročinstvo, na volonterstvo onima kojima je pomoć neophodna, danas ćemo učiniti onda duplo dobro. Hvala najlepše.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, imate puno pravo da takvim incidentnim rečima skrenete pažnju na sebe. Ali, morate znati kakve reči, takva je i pažnja. Šta može gola istina protiv blistavih čari laži?

Ono što moram da priznam, nekoliko stvari su mi više dosadne ovde u Skupštini. Da slušam o bespredmetnim optužbama i da slušam o reformama Aleksandra Vučića. Građani više veruju svom oku nego uhu. Znam da biste vi više voleli da građani više veruju vašim očima, a ne sopstvenim, ali njihovo oko ne vidi ništa. Samo to nisu reforme. Ne znam šta više u ovom parlamentu možemo da čujemo o tim Čerčilovskim reformama Aleksandra Vučića, a kada zagrebete malo po javnim preduzećima, recimo, Železnicama Srbije, vidite krv, suze, znoj i tartufe. U Nišu krv, suze, znoj i grad bez svetla. U Vojvodini krv, suze, znoj u Novom Sadu i Andrej Fagljej. Samo to nisu reforme, gospodo, to nisu reforme, to je politička hazarderija nesposobnih ljudi koje ste postavili i od njih očekujete ono što oni od sebe samih ne očekuju. Građani, će vam to vrlo živopisno odgovoriti na izborima.

Gospodine predsedavajući, pošto je ovde pristojnost odavno izgubila bitku, hajde da pokušamo da sačuvamo dostojanstvo. Tačno je da je Aleksandar Vučić pobedio na prethodnim izborima, to je tačno, na legitimnim i legalnim izborima, ali morate da napravite razliku između dobrog izbora i pravog izbora.

To što su građani 16. marta mislili da je Aleksandar Vučić dobar izbor, nikako ne znači da je pravi izbor, i to ih iz dana u dan ubeđujete. Ovo su ozbiljna vremena. Potrebni su nam ozbiljni ljudi da reše ozbiljne probleme. To je ono što od vas niko ne očekuje. O kojim reformama mi ovde slušamo tri godine? O borbi protiv kriminala i korupcije, bez presuda, o investicijama bez investitora. Da li su to te reforme? Jednu stvar da ste za tri godine uradili, njome biste se ovde hvalili, a vi ste odlučili da se obračunate sa opozicijom, zato što vi ni tu jednu stvar niste uradili za tri godine.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici i ministri, pre svega, hvala na razumevanju i usvajanju ovog amandmana.
Tačno je, radi se o jednoj tehničkoj i jezičkoj promeni, ali mislim da smo makar malo bolje definisali deo člana, pa otuda još jednom zahvalnost na usvajanju ovog amandmana.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kasno sam se javio na prethodni amandman, ali sličan je amandman i na član 13.
Radi se o tome da narodni poslanici, kolege koje su podnele ovaj amandman žele da izveštaj koji radi ministarstvo se pored toga što se objavljuje na sajtu, dostavi svim nadležnim odborima Narodne skupštine.
Tačno je da se poštuje taj princip javnosti kada se objavi na sajtu, ali Skupština je malo drugačija vrsta javnosti, složićete se. Zapravo mi imamo zakonom utvrđenu kontrolu prema ministarstvima i Vladi. Narodni poslanik je prvi nivo kontrole, skupštinski odbor je drugi nivo kontrole, plenum je treći nivo kontrole. Mislim da je vrlo svrsishodno da izveštaje koje radi ministarstvo o ovako važnim temama sigurnost snabdevanja Republike Srbije strujom, prirodnim gasom su velike teme o kojima treba da raspravljamo i u parlamentu i u plenumu i na odboru.
Tačno je da ćemo raspravljati, ali ovim se stiče obaveza da dođete na odbor i odgovorite na pitanja poslanika. Ja lično stičem neki utisak da ovde možda želi da se pobegne od parlamenta i nekih neugodnih pitanja koje želimo da postavimo.
Mislim, i vi znate, a siguran sam zapravo, imate mogućnost da sada prihvatite ovaj amandman. Siguran sam, gospodine Antiću, da ćete naći razumevanja i prihvatiti čak i na član 11. Pošto sada nemate pravo to, verujem da hoće većina skupštinska, a vi imate pravo na član 13. Hvala vam.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici i ministre, još jednom zahvalnost na razumevanju. Dakle, mi poslanici poslaničke grupe DS smo podneli nekoliko amandmana suštinske prirode, koji značajno menjaju zakon, smatram na bolje. Podneli smo i nekoliko amandmana tehničke ili jezičke prirode. Tu smo hteli zapravo samo bolje da definišemo član koji je inače dosta dobro i ovako definisan. Smatram da je ovim jezičkim promenama makar malo ta definicija bolja. Zbog toga, još jednom zahvalnost na prihvaćenom amandmanu.

Gospodine Bečiću, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko, moja koleginica gospođa Čomić i kolega Stefanović su podneli amandman na član 5. On je posledica amandmana koji smo podneli na član 2. i dozvolite mi da izrazim svoje neslaganje sa vašim stavom da ovaj amandman odbijete.

Naime, ne radi se ni o kakvom političkom stavu DS u vezi sa ovim zakonom ili u vezi sa ovim članovima, radi se o usaglašavanju sa stavom Ustavnog suda iz 2012. godine, koji je vrlo jasno rekao da upravljanje ribljim fondom kao prirodnim resursom predstavlja preneta javna ovlašćenja od strane Republike Srbije na korisnika ribarskog područja.

Vi imate ovlašćenja da prihvatite danas ovaj amandman. Amandman na član 2. je prošao, to ovlašćenje ima vladajuća većina. Sada možete da prihvatite ovaj amandman i tako uslovite vladajuću većinu da prihvati i amandman na član 2. Dakle, ukoliko i sada odbijete ovaj amandman prenebregavate odluku Ustavnog suda iz 2012. godine i time već stvarate mogućnost za probleme u najavi prilikom nekih budućih tužbi ili žalbi Ustavnom sudu.

Zato još jednom molba ka vama da razmotrite, imate ovlašćenja da sada prihvatite ovaj amandman, pa vas molim da još jednom razmotrite amandmane koje su podnele moje kolege. Hvala.

Gospodine Bečiću, dame i gospodo narodni poslanici, da bi bilo lakše za praćenje gledaocima koji možda i ne razumeju stručne termine, mi smo koristili upravo termine koje je Ustavni sud definisao svojim stavom iz 2012. godine.

Ovde imam odluku Ustavnog suda, podvučeno upravo u vezi sa ovim članom. Mi smo na isti način definisali i mi zapravo ne menjamo član 5. koji se definisali zakonom, mi ga dopunjujemo novim članom, preciznije definisanim, boljim i verujem da ovaj amandman može da pomogne da ovaj zakon bude bolji.

Još jednom ću pročitati, da bi možda još jednom razmislili o tome i prihvatili ovaj amandman. Dakle, u članu 5. posle stava 2. dodali smo stav 3, novi stav kojim bolje definišemo ovaj član i on glasi – ustupanje ribarskog područja ili dela ribarskog područja predstavlja preneto javno ovlašćenje na korisnika ribarskog područja, čime se obezbeđuje održivo upravljanje.

Dakle, još jednom, ovo je samo bolja i preciznija definicija člana 5. i još jednom vas molim, siguran sam, a po vašem osmehu bih rekao da ste spremni da prihvatite ovaj amandman, pa vam se unapred zahvaljujem. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, Predlogom zakona i članom 17. odredili ste da ministar nadležan za poslove pravosuđa donosi akt kojim se bliže uređuje način unutrašnjeg uzbunjivanja, način određivanja ovlašćenog lica kod poslodavca itd.
Dakle, mi smo podneli amandman da te nadležnosti prebacujemo na ministra koji je nadležan za poslove državne uprave. Naime, samo mali deo odredbi se primenjuje na oblasti koje pripadaju pravosuđu. S druge strane, veći broj odredbi ili većina se upravo odnosi na, ima pravo u organima državne uprave i lokalne samouprave, kao i u drugim institucijama javnog sektora koje su obuhvaćene strategijom reforme javne uprave.
Pored toga, i u samom Predlogu zakona se kaže da nadzor nad njegovom primenom upravo vrši upravna inspekcija koja je kao organizaciona jedinica u nadležnosti Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Zbog toga mislimo da bi bilo baš svrsishodnije da za ove poslove bude nadležan ministar iz oblasti državne uprave. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, da budem potpuno iskren mislim da član 19. ovako kako stoji, jeste dobro definisan, ali mislim da nije potpun pa smo sa tim u vezi podneli amandman gde smo pokušali stavom 2. i 3. da dopunimo član.
Upravo zbog stručne javnosti, zbog uzbunjivača koji su vrlo zainteresovani za ovu temu, ja ću pročitati oba stava kako smo mi to predložili – da javnost se može uzbuniti nakon prethodnog obaveštavanja ovlašćenog organa kada se postupak pred tim organom ne vodi u razumnom roku ili kada je ovlašćeni organ nepravilno vodio postupak; stav 3. – javnost se može uzbuniti bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa kada uzbunjivač objavljuje informacije za koje je već propisana obaveza objavljivanja.
Tako da, dosadašnji stav 2. postaje stav 4. Zašto smo to uradili, jer mislimo da ovaj predlog zakona, ovako kako je definisan, kažem dobro, ali ne potpuno, ne uređuje mogućnost uzbunjivanja javnosti nakon što su izvršeni prethodni proceduralni koraci. Tu mislim na unutrašnje uzbunjivanje, mislim na uzbunjivanje pred ovlašćenim organom i zbog toga je nekako potrebno naći rešenje za razne situacije kada je takvo uzbunjivanje opravdano.
Znate i vi sami da je život nekako uvek inovativniji od zakona i prosto smo mi pokušali da predvidimo još jednu situaciju, dopunimo član i ovaj zakon učinimo boljim. Zbog toga mislim da ćete naći snage i htenja da prihvatite ovaj amandman i sam zakon učinite boljim. Hvala vam.