Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moja Sokobanja je kroz svoju istoriju bila inspiracija za mnoge velike pisce kakvi su bili Ivo Andrić, Stevan Sremac, pesnikinju Isidoru Sekulić, komediografa Branislava Nušića, koji su u nju dolazili da bi pronašli svoj mir, odmor i podstakli svoja pera.
Sokobanja se danas ozbiljno bavi turizmom. Kroz nju godišnje prođe na desetine hiljada turista ostvarujući skoro milion noćenja. Od turizma živi veliki broj mojih sugrađana koji danas preko mene izražavaju nezadovoljstvo jer nisu mogli da utiču na kreiranje ovog zakona.
Nije turizam samo teorija, daleko od toga. Turizam je, kako reče jedan profesor, prodaja snova. Zato, kada se zakoni pišu, neophodno je osluškivati i pitati one koji od turizma žive i njime se bave.
Imamo tu sreću da živimo u Evropi, daleko najrazvijenijem turističkom regionu na svetu, koji učestvuje sa skoro 50% u raspodeli svih prihoda od turizma, koji iznose preko 240 milijardi dolara; učestvuje sa skoro 60% u svetskom turističkom prometu, sa preko 400 miliona turista godišnje.
Turizam ima jak uticaj na platni bilans države, na zaposlenost. U Španiji je to skoro 10% od ukupno zaposlenih. Turizam ima jak uticaj na investicione aktivnosti. To su alati kojima se podstiče privredni razvoj i koji mogu da pomognu u danima ekonomske krize. To je dovoljan razlog za veliko angažovanje države, ali pre svega i svih nas, na podsticanju njegovog razvoja. Ovo govorim i ukazujem na konglomerat i važnost turizma. Srbija ima veliki turistički potencijal. Ima ogromne prirodne resurse, prelepe krajolike, bogato kulturno i istorijsko nasleđe. Međutim, i pored svih ovih bogatstava, Srbija se ne nalazi na evropskoj turističkoj mapi i pred nama je veliki posao.
Međutim, ukoliko želimo da budemo bolji, ukoliko želimo da se o Srbiji govori sa poštovanjem i kao o turističkoj veličini, moramo da se takmičimo sa najboljima. Moramo da usklađujemo i upoređujemo naše zakone sa zakonima zemalja EU koje su na samom svetskom turističkom vrhu, kakve su Španija, Francuska, Italija, Austrija i Slovenija, i tako bliže priđemo evropskim fondovima iz kojih se finansira razvoj turizma, kakvi su IPA, CIP i ostali, koje u ovom trenutku ne koristimo u dovoljnoj meri.
Od zakona se očekuje da definiše turistički proizvod za čiji razvoj i tržišno pozicioniranje Srbija ima komparativne prednosti. To su reke, pre svega Dunav kao Koridor 7, planine, banje i zdravstveni turizam, ruralni turizam, kulturni turizam, biznis turizam. Ovo su turistički proizvodi koji su definisani zakonom o turizmu svake zemlje EU, ali ne i ovim koji je pred nama, ili su definisani jednom rečju.
U tom smislu podneo sam nekoliko amandmana, između ostalih i amandman kojim sam definisao zdravstveni turizam, lekoviti faktor, njegovo korišćenje i održavanje, jer nisu svi resursi doveka obnovljivi i zato se prema njima moramo odnositi sa jasnom politikom održivog razvoja, kako bismo ih zaštitili za sadašnje i buduće generacije.
Tačno je da su banje i zdravstveni turizam definisani Zakonom o banjama. Naš Zakon o banjama je iz 1992. godine i, koliko znam, radi se na novom zakonu o banjama. Zakon o turizmu je krovni zakon i njime moramo da definišemo sve naše turističke proizvode i potencijale, a upravo ovaj amandman je prilika da definišemo u kom pravcu taj Zakon o banjama treba menjati.
Ostalim amandmanima ukazali smo na još neke suštinske nedostatke ovog zakona, ali smo pokazali i spremnost da ovaj zakon bude bolji, spremnost da zaštitimo interese naših sugrađana. Samo na taj način pokazujemo odgovornost prema ljudima koji od turizma žive i njime se bave u Banji Koviljači, Vrnjačkoj Banji, mojoj Sokobanji, na Kopaoniku, Zlatiboru, Tari, prema onima koji žive pored Dunava, Save, Tise, Timoka, pokazujemo odgovornost prema prirodnim, kulturnim resursima, pokazujemo odgovornost prema vođenju ekonomske politike naše zemlje.
Moji sugrađani i vaši sugrađani sa punim pravom očekuju dobar zakon, a samo kroz saradnju sa njima i samo zajedno to možemo da im omogućimo. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz ekološke opštine, iz Sokobanje. Moji sugrađani i ja smo s posebnom pažnjom dočekali današnje zakone.
Na samom početku ću govoriti nešto više o neophodnosti njihovog donošenja, jer sve ono što se dešava u prirodi, vodi nas ka tome da je neophodno da na jedan sasvim nov način posmatramo sebe, okolinu i ovaj svet.
Ovakvom stanju poremećene ekološke ravnoteže, s kojom smo suočeni i koju srećemo na svakom koraku, najviše je doprineo, to ne možemo da prenebregnemo, sam čovek.
Sami smo sebe doveli u situaciju da se danas grčevito borimo da zaštitimo prirodu, životnu sredinu, kako bismo u njoj zdravije i udobnije živeli.
Međutim, nije dovoljno rešavati samo lokalne i pojedinačne probleme, već su potrebne strateške ideje o zaštiti i očuvanju eko-sistema planete Zemlje, o stvaranju optimalnih uslova za život svih nivoa egzistencije, od čoveka, preko životinja, do biljaka.
Rešiti problem otpada jedne deponije, jednog postrojenja, a ne promeniti ljudski faktor koji svojim ponašanjem i načinom razmišljanja dovodi do toga, uzaludan je posao. Zato, ukoliko želimo da povratimo prirodni sklad i harmoniju životnih procesa, neophodno je da ovoj materiji pristupimo na jedan dublji ekološki način poimanja celokupne kulture življenja. Moramo znati da nema ekologije prostora i ekologije uopšte bez ekologije čovekove svesti.
Čovek se, kao glavni zagađivač, mora transformisati u glavni ekološki subjekt, koji će na jedan sasvim usklađen i prirodan način biti nosilac svih promena, koji će dovesti ne samo do toga da više ne zagađuje, već da razvija i oplemenjuje. Kako? Danas činimo prvi korak. Danas diskutujemo o ovim zakonima, sutra ćemo ih usvojiti, a prekosutra već moramo da krenemo u akciju. Svi mi, narodni poslanici, moramo biti svojevrsni ekološki lideri u našim opštinama, jer, čisteći Sokobanju, Zaječar, Knjaževac, Boljevac, Smederevo, Kragujevac, Beograd, Novi Sad, Suboticu, zapravo, čistimo Srbiju.
Zakonom o zaštiti prirode, s jedne strane, uskladimo sve pravne norme s međunarodnim pravnim normama i, s druge, mnogo bitnije strane, zaštitimo naša prirodna staništa, sačuvajmo floru i faunu i zaštitimo ugrožene vrste biljaka i životinja koje svakodnevno, zbog nepažnje i, često, nemara, nestaju sa lica zemlje. Na sreću, biodiverzitet, odnosno raznolikost i raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta u Srbiji je takav da sam po sebi inicira donošenje ovakvog zakona, koji će regulisati njihovo očuvanje, zaštitu i korišćenje.
Zakonom o zaštiti vazduha, izbegnimo, sprečimo ili smanjimo štetni uticaj na čovekove zdravlje i životnu sredinu.
Ovim zakonom ćemo smanjiti, ili sprečiti zagađenje koje utiče na oštećenje ozonskog omotača, klimatske promene, smanjićemo emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i time, uz Kjoto protokol, dati svoj doprinos u borbi protiv globalnog zagrevanja. Pored mera za sprečavanje i smanjenje zagađenja vazduha, ovim zakonom se jasno definišu i odgovornosti, što je jako bitno. Njime se definiše odgovornost za nepoštovanje i neprimenjivanje mera propisanih zakonom.
Mislim da je industrija naše zemlje za primenu ovih zakona, koja mora biti oličena kroz partnerski odnos sa državom.
Na kraju, ovaj set zakona, u svojoj suštini, ima da podigne svest ljudi da prirodu nismo nasledili od naših predaka, već da smo je pozajmili od naših potomaka i da moramo da je sačuvamo u svim njenim aspektima. Zahvaljujem.