Javna slušanja su u Poslovniku osmišljena upravo za analizu efekata primene zakona. To o čemu vi govorite je javna debata o predlogu, ako su u pitanju narodni poslanici ili javna debata o nacrtu kojem narodni poslanici po prirodi stvari ne mogu da prisustvuju. Zato što narodni poslanik prvi put dolazi u kontakt sa aktom dolazi do predloga zakona. Hvala vam što ste me podsetili.
Predlog zakona koji je pred vama je možda prvi, gde smo mi pozvali narodne poslanike i poslanice u veoma ranoj fazi prednacrta da učestvuju u raspravi. Tako ćemo raditi za bilo koji zakon koji budemo radili, jer nam to niko ne zabranjuje, a Poslovnik i Zakon o Narodnoj skupštini samo definiše kada je poslanik obavezan da debatuje o predlogu zakona, na Odboru u debati o rešenjima, a javna slušanja su definisana tako da podnosite predlog nadležnom odboru i vi kažete šta je tema javnog slušanja.
Ja sam vam spomenula javno slušanje, pošto očekujem da bilo ko, bilo koji odbor, naravno podrazumeva se Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova bude prvi, ali i Odbor za evropske integracije i Odbor za pravosuđe i Odbor za Ustav i zakonitost. Dakle, bilo ko može da traži javno slušanje o primeni bilo kog člana zakona, dakle o analizi efekata primene zakona u mesecima pred nama. To je ideja javnog slušanja. Nije to reda radi, to je ozbiljna ideja. Mi ćemo svakako imati društvene dijaloge o tome na koji način ide primena zakona, gde su prepreke, gde bi možda trebalo da ide lakše, a ne ide. Toliko o javnim slušanjima. Vrlo bi bilo dobro da ih bude u Narodnoj skupštini.
Druga opaska tiče se, ja mislim banalnog nesporazuma među nama, ali dubokog. Reč rod sadrži i reč žena i reč muškarac, zato što se radi o rodnoj ulozi, jednog ili drugog pola. Kada govorimo o rodno zasnovanom nasilju, kažemo prema ženama, zbog toga što to nasilje beležite i zbog toga što je ono takvo da poneki istraživači s pravom govore o femicidu, ali rodno zasnovanog nasilja i te kako ima prema muškarcima.
Ako pogledate mračnu statistiku Srbije, u proseku oko 30 žena biva ubijeno. U porodičnom nasilju samo zato što su žene, ali i oko 10 muškaraca svake godine. Da li su to očevi, muževi, sinovi, braća, da li je u pitanju ubistvo koje je izvršila žena koja je bila žrtva nasilja, svaka od tih sudbina je tragična i posebna na svoj način, ali je to život.
Ako hoćemo da uklonimo i okrunimo nasilje prema ženama koje dešava samo zato što je ono žena, ništa drugo ne treba, onda isto takvo nasilje ne može da se dešava ni samo zato što je neko muškarac. Ovaj zakon treba da jasnim učini svima u Srbiji da se nasilje ne može zaslužiti. Niko ne može da zasluži da ga prebijete. U našoj kulturi podrazumeva se i opravdavanje, ako su dva muškarca pa jedan ubije onog drugog, ovaj ga izazivao, ako je žena takođe, ili već provocirala. Pa, morao je da se osveti.
Ne može se nasilje zaslužiti. Nasilje birate, slobodno. I to da li ćete nekoga ubiti ili ćete nekoga povrediti to birate slobodno. Posle na sudu ide utvrđivanje da li ste ili niste bili uračunljivi, da li je bilo umišljaja, kako će se kvalifikovati to krivično delo, ali rodno zasnovano nasilje, porodično nasilje su tragični slučajevi koji nastaju u našim porodicama samo zato što je neko žena ili što je neko muškarac.
Ne verujem da se vi i ja u suštini ne razumemo, ali ipak i zbog javnosti, uz ponovnu zahvalnost vama što smo otvorili dijalog o temi koja zanima i mnoge druge, a koje vi jako dobro definišete, ovo će biti dobar povod da razgovaramo i o razlozima za nasilje i možda o nekoj društvenoj kulturi kojim ćemo početi prezirati nasilje, umesto što preziremo ljude koji se bore za ljudska prava. To bi bila dobra promena za celo društvo.

Zahvalna za amandman, i prihvaćen je, i dobro je što je prihvaćen, zbog toga što je jezik čudo. Valjalo bi verovatno da smo sami vodili računa, ali zato postoje narodni poslanici, da poprave sve to što se u toku rada u izvršnoj vlasti, prosto promakne oku jer se vi i ja slažemo po tome da je jezik čudo. I da ako pokušamo da razumemo da prestanemo da govorimo - nasilje nad ženom, nasilje nad starim, nasilje nad decom, nasilje nad životinjama, videćemo da ćemo u stvari govoriti o promeni moći u društvu. Zbog toga što ćemo prestati da prihvatamo da je svaka moć moć nad nekim ili nad nečim i da svaka moć mora biti moć za nešto, za nekog.
Zakon koji danas zajedno debatujemo treba da ishoduje moć, koja je za promene društvenih uloga muškaraca i žena, ali tako da bude bolje i muškarcima i ženama. Otud je promena te rečce koliko god zvučala mnogima nevažna, ključna da je uvrstimo u govor i da tako podržimo i ideje narodnih poslanika i promenu prirode moći u društvu. Hvala još jednom.

Osim što je amandman, koji je prihvaćen, pa postao sastavni deo predloga zakona, bolji po formulaciji i kako je narodna poslanica Snežana Paunović, rekla, izražava i ocene iz mišljenja koje smo dobili od Saveta Evrope, ceo proces, vaš napor, da iščitate i da predložite, i naš da uvažimo sve što je moguće, iz mišljenja, koje je inače na nekih 69 strana, u vrlo kratkom roku, pokazuje jednu drugu upućujuću odredbu za sve nas, a to je da najbolji propisi prave uz najširu moguću uključenost.
Znači, poslanici u ranoj fazi, međunarodne organizacije, a u ovom slučaju Savet Evrope, a u drugom slučaju neka trgovinska organizacija, Svetska trgovinska organizacija, ko god, zato što time pojačavate dijalog koji postoji u društvu, i time dokazujete, da što više glava, više i pameti.
I onda, što je najkorisnije, kratke rokove, koje inače imamo po zakonu o planskom sistemu, da uradimo, zakon po proceduri od belog papira, polaznih osnova, do predloga koji je vama upućen na usvajanje, dakle kad svi čitamo i kad smo svi uključeni, to je već sama po sebi garancija, da će predlog zakona biti najbolji moguć, do iskustva u primeni i onda do nekih novih izmena i dopuna, tako da sam vam zahvalna i zbog toga i zbog toga što mislim da bi trebalo da postane jedan novi modus rada, Narodne Skupštine i Vlade, i u budućnosti, pogotovo u ovoj fazi pristupanja EU.
Hvala vam.

U Ustavu je ravnopravnost polova i Zakon je o ravnopravnosti polova. To proističe iz opšte ustavne odredbe o politici jednakih mogućnosti. Dakle, nema polne ravnopravnosti ni u zakonu, ni u Ustavu, ali ste odlično pomenuli tradicionalne vrednosti. Koliko daleko u tradiciju? Sedamdeset godina da je ne mogu da biram da idem u školu? Sto godina - da nemam pravo glasa? Sto pedeset godina - da nemam prava da izađem iz kuće? Dve stotine godina - da me udaju za koga oni hoće? Pedeset godina - da mi propišu koliko ću dece rađati? Četrdeset godina - da oni odlučuju o mom telu? Koja tradicija zaista želite da ostane usvojena u našem sadašnjem životu, a da se tiče roda kao društveno propisane uloge žene u društvu?
Do 2002. godine, hoćete tradiciju da nije priznavano porodično nasilje? Ne postoji, kaže. Kaže – u našim porodicama nema nasilja. Hoćete li tu tradiciju? Da ukinemo krivično delo nasilja u porodici i da smatramo tradicijom, dobrom, lošom, kakvom god, porodicu kao mesto gde svako mlati svakoga dokle god mu odgovara?
Koju tradiciju? Hoćete li tradiciju čovekoljublja, tradiciju čojstva, da čuvaš druge od sebe, tradiciju žena koje su se borile kroz trnje, kamenje i sve što je prepreka na putu da bi bile školovane?
Hoćete li tradiciju žena koje su, uprkos društvenim zabranama, postizale rezultate u nauci, u umetnosti, iskazivale svoj talenat?
Ako hoćete ovu drugu tradiciju, onda hoćete ljudska prava. Ako hoćete ljudska prava, onda hoćete zakon o rodnoj ravnopravnosti.
Nije dobro ni po koga bojiti prošla vremena gde je bilo definisano da neko drugi odlučuje šta je identitet žene, šta je njena uloga, šta je njeno pravo. Nije dobro zato što je to deo tradicije koju zbog dobre tradicije koju kao društvo imamo želimo da menjamo, da zaboravimo i da o njoj govorimo kao o nečemu što se dogodilo kao i drugim društvima na svetu, ali što se neće ponoviti.
Dakle, ako govorimo o tradiciji, ne podrazumeva se da je sve tradicionalno namenjeno ženi bilo dobro po žene ili po muškarce. Ono kad govorimo o tradiciji, govorimo o volji ovog naroda da menja na bolje sve što vidi u svojoj okolini, sve što živi i sve što hoće da menja da menja tako da deca koju rađamo žive u boljim uslovima nego mi.
To je tradicija ljudskih prava i zato sam zahvalna što spominjete tradiciju pokušavajući da postavite tradiciju kao kontrapunkt zakonskim rešenjima.
Jedina tradicija koja je kontrapunkt ovim zakonskim rešenjima je postavljenje žene na njeno mesto, njeno ućutkivanje, njeno ubijanje, oduzimanje njoj dozvole da odlučuje o svom životu. To je jedina tradicija koja je na suprotnosti od odredaba ovog zakona i ja sam potpuno sigurna da niko u ovoj sali, niko u Srbiji ne želi takvu tradiciju ponovo u Srbiji.

Da imam namere da kažem bilo šta loše o dobrom u tradicijama srpskog naroda, ja bih to rekla, a pošto nisam, onda vam je uzalud sa mnom se sporiti o tome šta je dobro u tradiciji ovog društva, potpuno uzalud, kao što vam je uzalud pokušavati sakriti da kada spominjete tradiciju spominjete kao kontrapunkt odredbama ovog zakona kao nešto što ovaj zakon hoće da poništi, uništi i učini nebitnim, što nema veze sa činjenicama, niti ima ikakvog argumenta koji bi tome išao u prilog.
Naprotiv, sve odredbe ovog zakona predstavljaju moderan pravni jezik, pretočen, pravni jezik 21. veka, ono najbolje, ono najlepše, ono najsvetlije u tradiciji našeg naroda, ono na čemu počiva naša duboka civilizacijska kultura pripadanja evropskom kontinentu.
Dakle, ne može oba. Ne možete i da tvrdite da ovo nije pozitivna tradicija, jer jeste i ne možete da tražite da se tradicijom suprotstavljate odredbama ovog zakona. Jedno od ta dva se isključuje.

Zahvaljujem.
Prihvatili smo, naravno, amandman. Još jednom zahvaljujem na trudu. A, ovo je prosto važna dopuna koja se vrlo često ljudima koji su u nekoj fazi učestovali u stvaranju zakona podrazumevala. Kao sad, ako praviš nacionalnu strategiju, onda ćeš praviti i akcioni plan. Ako praviš akcioni plan, onda će to raditi i lokalne samouprave i Vojvodina. Ništa se ne podrazumeva. Zato je vaša intervencija dragocena, jer ako i napravimo strategiju rodne ravnopravnosti, ona je u izradi, mislim da sutra imamo prvi sastanak, Zorana Mihajlović predsedava radnom grupom, dakle, čak i ako napravimo tekst strategije, bez toga da razradite po godinama, po novcu, po onima ko su zaduženi, ceo plan kako ćete do cilja strategije doći, to će ostati lep tekst, verovatno, ali mrtvo slovo na papiru.
Zato smatramo da je ovo važno i da je upućujuća odredba i za sve druge zakone, da se uvek dopiše jasno i glasno, koliko god da se podrazumeva, da nam uz nacionalne strategije, bez obzira kog nivoa, pisane na osnovu zakona o planskom sistemu, da su nam važni akcioni planovi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.

Jedino se Odbor za standardizaciju srpskog jezika i pita. Dakle, jedino oni mogu da kažu koji nastavci za imenice koje se gramatikom srpskog jezika menjaju po rodu, broju i padežu, treba da budu u upotrebi, da li – ica, škinja, kinja, svi oni nastavci o kojima odlučuje Odbor za standardizaciju srpskog jezika.
Mali je problem što to Odbor nije obavio kao posao, ali obaviće, nije problem.
Ne radi se ovde o snoviđenjima nekakvog strašnog nametanja jezika. Ovde se radi o gramatici srpskog jezika. Sve imenice u našem jeziku se slažu po rodu, broju i padežu. Tako sam ja političarka koja je Vladi podnela predlog zakona, Vlada prihvatila i uputila Narodnoj skupštini. Nisam političarka koji je podneo predlog zakona koji je Vlada prihvatio i uputio Narodnoj skupštini. To je samo gramatika srpskog jezika. Ali, istovremeno jedan od najfinijih instrumenata kojima možete lako da ocenite i vidite o čemu se u stvari radi, jer se ne radi u stvari o gramatici. I to je pravo tih ljudi.
Dakle, onda kada Odbor za standardizaciju srpskog jezika propiše da sam ja ministrica a ne ministarka, ja ću sebe zvati ministricom, jer ja poštujem i Odbor za standardizaciju srpskog jezika i poštujem i svoj jezik, koji volim. Do sada, Odbor se nije odlučio, pa sam ja i ministarka i ministrica. Mogu da budem i arhitektica, mogu da budem i arhitektinja, mogu da budem šta god hoću, pošto nisu jasno propisani nastavci za zanimanja u ženskom rodu.
Ako kažete da su imenice u muškom rodu neutralne i da je sve jedno, to je argumentacija koju ja najviše volim. Pošto ako je sve jedno, onda u Ustavu Republike Srbije može da piše da je Republika Srbija država svih njenih građanki. Jel sve jedno? Jeste? Pa, što ne piše? Zato što nije sve jedno. Promenićemo.
Nemam ja ništa protiv promena. Ja svoj jezik poštujem, svoj jezik volim, svoj jezik znam i svoj jezik koristim da ljudima koji nemaju hrabrosti da kažu – nećemo da vidimo žene u svim sektorima zanimanja, pa ćemo im bar odreći pravo da sebe zovu u zanimanju u svom rodu. Dakle, ja se i tim ljudima istim onim jezikom obraćam.
Nikakva opasnost ne postoji od toga da žena koja se bavi nekim zanimanjem sebe i definiše tim zanimanjem. Dugo traje ta rasprava i seže do, recimo, dokumenata iz Srpske pravoslavne crkve, iz 19. veka, iz Vršca, gde piše – upraviteljka. I to je isto duh jezika.
Jezik je živa tvorevina i ako Odbor za standardizaciju srpskog jezika odluči da ne može da bude promena imenica po rodu, broju i padežu, ja ih menjati neću. Dok je gramatike da se imenice menjaju po broju, rodu i padežu, ja sam ministarka ili ministrica, političarka, fizičarka, ja sam ono što znam da jesam. Žena sam i imam prava da o sebi govorim u ženskom rodu. Tako kako ja, tako i bilo koja žena, tako i bilo koji drugi muškarac.
Biće verovatno rasprave o jeziku. Zahvalna sam što ste podneli ovaj amandman, jer da niste ne bih imala prilike da jasno kažem o čemu se u stvari radi, da se radi o gramatici, da se ne radi o politici i da je neprestano da stručni ljudi koriste politiku umesto gramatike, umesto da bude obrnuto. Volela bih da svi mnogo više znamo gramatiku i da mnogo više čitamo, onda bi se lako dogovorili da li sam ja ministarka ili ministrica.

Pošto prenosite poruke, pa oni koji ne žele sami da mi se obrate, bez obzira koliko iz zvala na dijalog, onda možete da im prenesete i sledeću poruku da sam im kazala da je narodna poslanica Đorđe Komlenski mi prenela poruku da sam ja čuo poruku i da smo opet zajedno spremni za dijalog.
Taj jezik razumeju ljudi koji po vama meni šalju poruku o rodno senzitivnom jeziku. Hvala vam.

Vidite kako je jezik živa tvorevina.
Dakle, mnogi od članova odbora, pa i druge uvek zvala i uvek će im biti otvorena vrata i srećom da nas dvoje razumemo šta je dijalog i da ovom malom igrom i sa gramatike srpskog jezika po rodu, broju i padežu učinimo u stvari mnogo jasnijim sve ono što vi imate kao poruku i stav, na šta vi imate pravo, a i ono što mi kao Ministarstvo imamo poruku i pravo.
Ali, evo i zvaničnog poziva, mi ćemo kada obavimo već započeti rad na društvenim dijalozima, čekaju nas nekoliko velikih. Prvi društveni dijalog je o stanju mentalnog zdravlja, kao posledica Kovida – 19 nacije i merama koje treba preduzeti. Drugo su dva ili tri socioekonomska dijaloga kojim govorimo o posledicama Kovida – 19 na zaposlene, pre svega, na žene. Imamo još dva što se tiče održivog razvoja, ali najranije početkom jula radićemo na organizaciji dijaloga o upotrebi gramatike srpskog jezika za žene i muškarce i bićete pozvani i više nego dobrodošli da imate i uvodno predavanje da zajedno sa nama radimo dijalog o kojem ćemo mnogo nas više razgovarati ovako kao vi i ja danas, jer mislim da je to dobro i za gramatiku srpskog jezika i za žene i za muškarce koji žive u Srbiji.

Odmah možemo da razrešimo tu dilemu pošto sam ja u pravu ili članica Radne grupe za izradu zakona iz SANU, tako da ja ću vas razusloviti straha od tog što piše u zakonu, pošto je to već na snazi još od 2009. godine. Znate kako izgleda u zakonima i u tekstovima? U zakonima u jednom članu ili stavu nekom, češće članu, da se te imenice, imenice smatraju da su i muški i ženski rod. Tako izgleda rodno osetljiv jezik.
Nema nikakvog razloga za strah od omalovažavanja SANU, niti ima ikakvog razloga za to da oni ikada prestanu da budu kritička javnost Srbije, to im je ja mislim glavna uloga od skupljenog znanja i iskustva i naravno od političkih stavova. To što je neko akademik, ne znači da nema vrlo čvrst politički stav koji zagovara, koji može da ima veze sa politikom Vlade Srbije, može da ima veze sa stavovima pojedinih političkih stranaka, a ne mora. I vi i ja znamo akademike koji vrlo jasno i dobro je da to rade istupaju i kažu svoju kritičku misao.
U tom smislu, i oni će biti pozvani na društveni dijalog na kome se nadam da ćete imati prilike da prvo vodite i onda ponovite svu ovu argumentaciju i članici Radne grupe iz SANU.

Jesenas je SANU imala konferenciju o rodnoj ravnopravnosti gde je bilo u dve sesije uz pokroviteljstvo rukovodstva Akademije predsednika, reči i o rodnoj ravnopravnosti kao temi u ulozi žena i posebno u ulozi žena u nauci, tako da ja ne vidim razloga da se ideji poštovanja gramatike srpskog jezika suprotstavlja SANU, pošto se ona ne suprotstavlja.

Čim Odbor izradi katalogizaciju nastavaka za ženski rod, odmah stavljamo u zakone sve, ali nije uradio još, to je malo nedostajuće i treba da uradi temeljno. Evo, odmah da vam kažem da mi izrazito podržavamo i promovišemo sve ono što radi i SANU koja se cele jeseni bavi ljudskim pravima i dečijim, pravima dece, pravima žena.

Sledeće nedelje u ministarstvu će biti predstavljene bilingvalne naučnice, žene iz Srbije, uglavnom iz prirodnih nauka, STEM koje uče, rade i žive na najmanje dva jezika i uz podršku i prisustvo SANU.

To samo mogu da pokušam da podelim sa vama informaciju, bez nade da ću steći kredibilitet kod vas da znam gramatiku srpskog jezika, ali znam sve detalje o tome šta i kako radi SANU.

Saglasna sa izvanrednim objašnjenjem. Prosto je Savet Evrope u terminologiji koju koristi preporučio da se zameni i to je verovatno bio motiv da se tako i dogodi i mi smo prihvatili amandman narodne poslanice Snežane Paunović, ali ste vi pokrenuli takođe jednu temu o kojoj nedostaje dijaloga u društvu, odakle nam ta dva izraza, koliko se ljudi, žena i muškaraca pati na dnevnom, mesečnom, šta ja znam, zato što postoji ćutanje i o mizogimiji i mizandriji, a ne bi trebalo da se ćuti o tome zato što se mržnja bira, dobrota se uči i možda bi mogli da iskoristimo i vaše znanje i svih o tome šta je mizandrija i mizoginija i da se učimo malo dobroti. Ne može od toga nikome škoditi i znaćemo da je izraz koji je u zakonu sada da podrazumeva upravo objašnjenje koje ste podelili sa nama.

Uvek moć kaže da to nije moguće. Nema veze od čega je moć, da li od politike, da li od ekonomije, da li od čega god, ali moć prvo kaže – to je moje, prvi sam ga video, to ništa ne važi i to je ljudski potpuno.
Naša namera da ovom odredbom, koja je upućujuća, kažemo uravnoteženo upravljanje, ako ne možeš, podnesi, donesi, predloži posebne mere kojima ćeš nekad u budućnosti omogućiti da i žene imaju pristup upravljanju i u privatnim kompanijama.
Svaki put je isto. Znači, kada žene traže pravo glasa, ne može, jer one ne umeju. Kada traže pravo da se školuju, ne može, to će kod ženskinja na zlo izaći, citiram. Kada traže pravo da nasleđuju, šta će njoj, ima brata. Kada traže pravo da se zapošljavaju, ne može, ona treba da rađa, imaće problem da ima i decu i posao. Naravno da će imati problem, zato što ne razgovaramo o posebnim merama koje i ženama i muškarcima olakšavaju ono što je ideja, jer žena u privatnim kompanijama ima, dakle, mi ih znamo, kada konsultujete žene iz velikih privatnih kompanija, one su sa obe ruke za ovakvu odredbu. Zato što ne mogu da dođu do upravljačkih mesta, jer postoje svi sindromi koji i inače postoje razvijeni tamo gde je novac i moć. I mi kažemo, niko tebi ne naređuje da uravnotežiš za mesec dana, ali hajde da vidiš te žene oko tebe u velikoj firmi odlične su ali ne ulaze u tvoj mali muški klub, one su tamo negde, nisu one za to, nemaju kapital.
Nije moguće, pošto i žene sa kapitalom su isto imale intervencije na ovo i mi smo kazali – dobro, hajde da otškrinemo vrata i prozore za upravljanje nad resursima u društvu, jer je privatni kapital takođe društveni resurs, nije društvena imovina, daleko bilo, ne dao Bog, nego je prosto resurs za razvoj društva. Mi kažemo – uravnotežite upravljanje. Ako ne može, smislite neke posebne mere kojima ćete ići ka tome da upravljanje bude više uravnoteženo. Ako ne možete uopšte, nateraće vas život, zato što iskustvo sa ovakvom odredbom pokazuje da su kompanije privatne, koje uvaže žensko znanje, žensku ambiciju, žensku ulogu, u privatnim kompanijama ostvaruju veći profit u jako kratkom roku. Znači, može da bira: ili će da uravnoteži odmah ili će da uradi neke posebne mere kojima ide ka uravnoteženju ili će ga konkurent preteći, jer će konkurent reći – pa, koja budala ne bi iskoristila sposobne žene, požrtvovane, obrazovane, zašto da ih držim na nižem nivou upravljanja ako su kreativne i mogu da donose odluke. Tako je i u politici, tako je i u ekonomiji, tako je u bankarstvu, tako svugde. Najdalje smo u ideji o tome da bilo koju privatnu nanesemo štetu. Najbliže smo tome da dođemo do dijaloga, da iskoristimo za sebe, za državu, dakle, za društvo sve resurse koji su nam na raspolaganju. Žene u privatnim kompanijama, obrazovane žene su takav resurs. Dok ne napišete ovakvu odredbu sa upućivanjem na posebne mere ako ne može, neće ih, prosto, niko videti, to je priroda stvari, to je stanje stvari u društvu.

Zato što je predmet vaše argumentacije predmet drugog zakona čije se polazne osnove pripremaju u ministarstvu i o tome će biti društvenih dijaloga treba li ili ne. Dakle, da li ćemo raditi po Zakonu o planskom sistemu pred Nacrt zakona o rodnom identitetu ili nećemo. To sve o čemu pričate nije predmet ovog zakona, nego je predmet ako eventualno bude tog budućeg zakona, onda ćete i vi biti pozvani da o tome kažete koju reč.
Šta će biti ako se u sportu to desi? Isto što je bilo kada su žene tražile da učestvuju u Olimpijskim igrama. Ništa se nije desilo, učestvovale su žene. Olimpijski komitet ima vrlo jasne odredbe ako vas to buni, a i to, i sve drugo, ako ministarstvo dođe do polaznih osnova uz vaše učešće, onda će sve to što vas brine biti predmet potpuno drugog zakona.

Nije to nikakva opasnost, nego je to "aki". Bilo bi lakše ponekad voditi raspravu, kada bi svi malo čitali. Dakle, dva zakona pred vama su zakoni iz Nacionalnog plana akcije i zakoni iz "akija", na koje je Srbija samu sebe obavezala još pre skoro pet godina i sama je od sebe kasnila sa izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Ta dva zakona su u okviru prvog klastera osnovna prava i u okviru nekada otvorenih poglavlja 23 i 24.
Ako bude ovog zakona, on nema veze "akijem", on ima veze sa razložnim ljudima, kao što ste vi, koji vide da problem postoji. Ne tera vas Evropa da donosite zakone o rodnom identitetu, kao što vas ne tera Evropska unija da donosite zakone o istopolnim zajednicama. To je na ovom društvu da odluči hoće li više pravde u društvu i hoće li manje nesreće za sve svoje pripadnike ili neće. Zato - ako. O zakonima sa "aki" liste nema - ako, to ste preuzeli kao obavezu. Ima samo da delujete neozbiljno ako probijate rokove sami od sebe.
Srećom, Srbija je ubrzala evropske integracije i potpuno je razumljivo što smo u jednom trenutku išli sporije nego što smo sami sebe procenili kao da ne znamo dobro da planiramo i Srbija će u propisanim rokovima ove godine postići sve ono što je sama za sebe propisala i ova dva zakona su uključena u to, kao i drugi zakoni za koje ste vi ključni da ih donosite. Zakon o kome govorim - ako, i nakon dijaloga nema veze sa listom "aki".