Zahvaljujem.
Evo zašto. Dakle, u članu 48. Predloga zakona kaže se – Zahtev za odobravanje rukopisa udžbenika za školsku 2016/2017. godinu podnosi se u roku od 30 dana počev od 1. septembra 2015. godine, u skladu sa propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona i, naravno, članom 20. stav 17. ovog zakona, koji kaže da uz zahtev izdavač podnosi dokaz o uplaćenoj taksi za stručnu ocenu.
Dakle, ova školska godina, naveliko se kupuju udžbenici. Pomenula sam da mi je jedna beogradska mama pokazala cenu za peti razred od 9.943,35 dinara. Za sledeću školsku godinu biće po postojećem propisu, dakle, po postojećem Zakonu o udžbenicima koji važi do dana stupanja na snagu ovog zakona. Po ovom zakonu, tek ona tamo sledeća godina.
Osim što smo amandmanom, koji već ovde ima oreol da se briše, skratili praktično mogućnost koja je planirana, namerno smo postavili takav amandman da bih mogla da vam predložim ovo što je povezano sa amandmanom na član 47, a to je da Ministarstvo prosvete čeka puno posla u primeni ovog zakona. Nije nemoguće, i to je takođe jedna najdobronamernija sugestija koju delim sa vama i sa javnošću, samo zbog iskustva u donošenju zakona, nije nemoguće da bez podrške Odbora za obrazovanje, na kojem ćete, da li kroz javna slušanja ili izveštaje o toku primene zakona, imati sastanke, nadam se, tokom 2016. godine, da ćete nam doći u Skupštinu sa izmenama i dopunama zakona koji nije u primeni. Što bi rekli u filmovima – verujte mi, znam šta pričam.
Hvala vam na strpljenju kojim ste me saslušali.
Nadam se da će biti dobre pažnje pri primeni ovog zakona.

Zahvaljujem.
Član 1. u svom prvom stavu, ko se time bavio, sadrži svu muku reforme visokog obrazovanja i primene Bolonje, u želji da se omogući mobilnost studenata i da naše visoko obrazovanje bude ne prepreka, nego široka staza bez ikakvih prepreka, stepenica i liftova, zajedno sa obrazovanjem svih onih koji studiraju u Evropskoj uniji.
Taj stav 1. glasi – U Zakonu o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 76/05, to je 2005. godina, 100/07, to je 2007. godina - autentično tumačenje, odnosilo se na to koliko će rokova biti, 97/08, to je 2008. godina, 44/10, to je 2010. godina, 93/12, to je 2012. godina, 89/13, to je 2013. godina, 99/14, to je 2014. godina i 45/15 - autentično tumačenje, po drugom osnovu, no, svejedno, 2015. godina).
Dakle, ako prebrojite, od početka donošenja zakona, sedam izmena i autentično tumačenje. To samo po sebi, da ne znate strukturu i sadržaj zakona, daje jasnu poruku o tome koliko se teško menja ono što ja zovem narativ u visokom obrazovanju, na zajedničku štetu. Ali, proces je takav. Tu se ništa ne može.
Sadašnja izmena koja nam je ponuđena je da se broj ispitnih rokova i termini održavanja ispitnih rokova utvrđuju statutom samostalne visokoškolske ustanove. Kao što smo rekli u raspravi u načelu, mi smo protiv da se na univerzitete prebaci odgovornost dogovaranja broja rokova sa fakultetima. Sve procene o tome – e, super, sad neće doći pred Vladu da traže više rokova ili da traže drugačiji broj bodova, mislim da neće biti ostvarene. Hvala vam.

Član 2. menja član 124. osnovnog zakona i kaže: „Studenti upisani u prvu godinu osnovnih studija“, pa sad redom za sedam školskih godina, od 2006/2007. do 2012/2013. godine, „zadržavaju pravo da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studija.“.
Naš predlog je da se ovaj amandman briše i uz taj predlog, takođe predlog da ove poslednje izmene Zakona o visokom obrazovanju ili budu neposredan osnov, poziv, poriv Ministarstvu da se u Narodnoj skupštini otvori jedan dijalog o visokom obrazovanju, bez obzira da li Ministarstvo ima potpuno nov predlog zakona ili ne. Zbog toga što ovaj član koji vam u zakonu pokazuje koliki problem imamo, u teoriji komunikacija to se zove „ružičasti slon u sobi“, „pink elephant in the room“, niko neće da ga vidi. Ne znam da li će ova Vlada da uspe da otvori dijalog, ali bilo bi dobro da se to desi do kraja mandata ove Vlade.

Član 3. Predloga zakona kaže da će samostalne visokoškolske ustanove u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona usaglasiti svoje opšte akte sa ovim zakonom.
Mi takođe predlažemo da se ovaj član briše, pošto ne smatramo dobrim rešenjem da samostalne visokoškolske ustanove odlučuju o broju ispitnih rokova, pogotovo ovako bez ograničenja. Potpuno dobronamerna argumentacija je da se ograniči na ne manje od četiri ili ne više od pet, ne podrazumeva protivljenje rešenju koje je Ministarstvo dalo u Predlogu zakona, odnosno Vlada kao predlagač, nego pokušaj da se i kroz ovakvo loše rešenje napravi ipak nekakva sigurnost da će na osnovu ostalih zakona i visokoškolske ustanove i Ministarstvo moći da obavljaju svoje dužnosti.
Moja lična neverica je da će u roku od tri meseca ove visokoškolske ustanove stvarno imati usaglašena sva svoja akta, iz mnogih razloga. To je njima prekratko. Volela bih da to mogu da urade za mesec i po, ali znamo visokoškolske ustanove i imaćete duplu štetu, umesto samo štete koju ste mislili da ćete izbeći, a to je da se studenti obraćaju visokoškolskim ustanovama za rokove. Nije dobra ideja.

Član 4. govori o stupanju zakona na snagu i kaže da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije. Mi predlažemo da se taj član briše, pošto ne želimo da ovaj zakon stupi na snagu.
Sada da pogledamo malo datume, da vidimo kako će to izgledati kada voljom većine ipak stupi na snagu, najranije kada može biti objavljen Službeni glasnik Republike Srbije, 3. avgust, što znači da će stupiti na snagu 11. avgusta, što znači da, ako dobro računam, 11. novembra, potrebno je da sve visokoškolske ustanove imaju usaglašene akte.
I vi i mi bićemo tu 11. novembra i da ne bude da radimo na prepad i na iznenađenje, ja ću te nedelje kada se završava 11. novembar tražiti izveštaj Vlade Republike Srbije o usaglašenim podzakonskim i svim aktima, svih osnovnoškolskih ustanova u Srbiji, da bi ovaj zakon mogao da bude primenjivan.
Svako pomeranje objavljivanja Službenog glasnika sa 3. avgusta, pomera i rokove i nije nemoguće da Službeni glasnik bude objavljen i sutra i to se dešavalo, ali pretpostavljam da 3. avgusta će biti objavljen u Službenom glasniku i osam dana od tada, a tada je 11. A 30 dana od objavljivanja počinju obaveze za visokoškolske ustanove i bićemo tu sa nadom da će biti primenjeno kako piše u članovima zakona.

Zahvaljujem. O tome vam i pričam i zato nam je potreban dijalog. Vi imate akta univerziteta gde ima januarski, aprilski, maj, što nema u „Bolonji“, a sada donosimo zakon. Nije dobro. Otvorite dijalog o visokom obrazovanju, molim vas.

Pred nama je Predlog zakona sa jednim članom koji glasi – briše se. Do sada je bilo raznog folklornog dijaloga u ovoj Skupštini o tome, zašto se podnose amandmani – briše se i nije ovo prvi zakon koji kao svoj jedan član ima – briše se.
Naravno, jedino što možete da uradite kada dobijete tekst Predloga zakona koji kaže u svom prvom članu da u Zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, u članu 144. stav 2. briše se, da vi kažete – briše se.
Koliko god bilo proceduralno zanimljivo za skupštinske zapise i buduće čitaoce skupštinskih zasedanja, mi duboko verujemo da ovaj član treba da ostane, kao što duboko verujemo da je odredba kojom se briše mogućnost, da se u penziju do kraja školske godine, više odredba koja je u nekakvom procepu između opštinskih zakona i želja i strategije Vlade da smanji broj zaposlenih u sistemu obrazovanja, zdravstva i svuda u javnom sektoru, nego što će proizvesti bilo kakve pozitivne posledice.
Može da bude samo problema i ponoviću slučaj da neko ko je zaposlen u prosveti, da napuni 40 godina s jeseni, a da 65 godina napuni u martu i onda ćemo mi imati problem da će se tražiti zamena za razredni rad, predmetni rad, do kraja školske godine.
Ideja da se radi do kraja školske godine ima smisla zbog procesa rada i ovim neće biti stvorene uštede, jedino ćete napraviti mogući problem onima zbog kojih svi mi ovde donosimo zakona i zbog kojih se radi u prosveti, a to su učenici srednjoškolci.

Posledični amandman na Predlog zakona koji ima jedan član, izmena i dopuna, koji glasi – briše se, a naravno da se briše i član 2. kojim se propisuje kada zakon stupa na snagu, odnosno da stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije, ako se podsetimo da je prva realna mogućnost da Službeni glasnik bude objavljen u ponedeljak, a to znači 11. avgusta. To je dobro da znaju svi oni koji su do sada imali mogućnost, da u slučaju da ove školske godine 2015/2016 rade do kraja školske godine sa svojom generacijom učenika ili srednjoškolaca, da znaju na vreme da to neće moći.
Razumnost takve odluke ostaje na svima nama koji ćemo posmatrati koliki broj ljudi će otići u penziju na osnovu ove izmene i kakvog dobra će to napraviti u sistemu osnovama obrazovanja. Hvala vam.

Prvo pitanje ministru Aleksandru Vulinu postavljam u ime Udruženja za zaštitu penzionera, registrovanih u APR, koji su pokušali da stignu do ministra. Stigli su do državnog sekretara, tako da sam zamoljena da u njihovo ime postavim pitanje.
Ja bih imala i svoja lična pitanja ministru Vulinu, ali, nažalost po mene, a na sreću po njega, poslovničke odredbe mi zabranjuju da postavljam takva pitanja, te postavljam pitanje u ime problema koje ima oko 6.000 penzionera u Srbiji.
O čemu se radi? Uglavnom se radi o licima koja su otišla u penziju, odnosno na tržište rada 2011, 2012, 2013. godine kao tehnološki višak do napunjenih 40 godina staža sa ili bez napunjenih godina života. U međuvremenu je Narodna skupština odlučila o zakonu kojim se otimaju penzije i sva ta lica su, kada su stigli do uslova da dobiju rešenje o penziji, dobila rešenje u kojima stoji, samo jedan slučaj ću navesti, da je ostvarena penzija 32.000 dinara, ali da je umanjena za 20,4%. Oni su pokušali da od nadležnih u Ministarstvu dobiju objašnjenje i osnov zašto je takvo rešenje i kada će dobiti ostvarenu penziju koja je navedena u rešenju. Da ne pominjem da je, bez ikakvih najava o tome, 2012. godine bilo da će biti promena u penzionom sistemu ili smanjenja penzija, oni ne bi preduzimali odluke o svom životu. Naprotiv, predizborne najave su bile – nema smanjenja penzija, nema promena uslova i ljudi su navikli da veruju ljudima koji se kandiduju za mesta u Vladi, u Skupštini, gde god već.
Državni sekretar kome su se obratili je odgovorio to vam je što vam je, to je privremeno. To je moje pitanje. Na osnovu čega je, ministra Vulina pitam, da li je on ovlastio ili je državni sekretar sam rekao da je reč o privremenom smanjenju od 20,4%, ako se poziva, a nema podatka, jer nema odgovora od Ministarstva na zakon? Reč „privremeno“ postoji samo u imenu tog zakona, ne postoji ni u jednom članu, jer je Narodna skupština odredbu o tome do kada će biti umanjivanje penzija izbrisala amandmanom.
Dakle, na osnovu čega ljudima, koji su bili tehnološki višak, pa onda stekli uslov, se daje rešenje o ostvarenoj penziji sa umanjenjem od 20,4%? Potpuno sam sigurna da će sve otete penzije morati biti vraćene, ali ovo je sada prioritet za šest hiljada ljudi koji hoće da im se objasni zakonski osnov po kojem su dobili svoja rešenja, verujući ljudima koji su tvrdili da neće biti smanjenja penzija i da neće biti izmena o uslovima za penziju.
Drugo pitanje postavljam ministru finansija Dušanu Vujoviću. On je peti ili četvrti ministar kome postavljam to pitanje. Dakle, i ministarki Diani Dragutinović, i ministru Mlađanu Dinkiću, i ministru Lazaru Krstiću i sada ministru Dušanu Vujoviću zbog njegove izjave da će do kraja jula 2015. godine biti pripremljen Zakon o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine. S obzirom da ima još jedan dan jula, ja pitanje postavljam na vreme. Dakle, da li će ministar održati obećanje i da li ćemo sutra imati informaciju o nacrtu ili predlogu zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine? Iako nam se već obratio neistinom, kada, u kom roku misli i smatra da će biti sposoban da Narodnoj skupštini predloži zakon o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine. Hvala.

Zahvaljujem.
Moje kolege i ja smo pokušali amandmanom da, pod jedan, preciziramo i, pod dva, malo napravimo dijaloga o izdavanju licenci. Dakle, naš predlog je da se licenca za prevoz izdaje sa rokom važenja do 10 godina, uz redovne kontrole na svake dve godine. Mi smo pročitali obrazloženje i, kao što rekoh, naše je ubeđenje da je ovo moguće i toliko bi trebalo da bude i povod za dijalog, jer smatramo da izdavanje licenci i te kako ima veze sa bezbednošću saobraćaja i sa bezbednosnim uslovima pod kojima se privredno društvo, pravno lice ili preduzetnik bavi nakon što dobija licencu.
U karikiranom obliku, da bih objasnila zašto smatramo da su redovne kontrole na osnovu zakona potrebne, ponavljam, u karikiranom obliku mi takođe smatramo da npr. kada se licu koje ima i službenu potrebu da ima oružje, ali i ono koje nema, da je potrebno kad mu se da dozvola da se rade redovne provere. Ne nailazimo na razumevanje ni u jednom slučaju, zato što nam se govori da naš zakon ne poznaje šta su to redovne provere, nego on će nešto da zgreši, pa će onda da bude utvrđeno da je napravio grešku i prekršaj na osnovu kojeg se licenca oduzima. Razlika je u gledanju na ideju pravljenja zakona. Mi gledamo na pravljenje zakona kao na nešto što bi trebalo da uredi prostor bez kazni, bez pretnji. Naravno da mora da bude kazne, nema zakona ukoliko nije predviđeno šta će biti sa onim ko ne poštuje, ali da se uvede, bar u nekom zakonu, ideja da kad jednom utvrdimo, kao u ovom slučaju za prevoz izdavanja licence, da onda ne bude da niko nikad i nigde tu licencu, osim u registru, nema.
Šta bi značila redovna kontrola? Značila bi, naravno, dodatni posao za one koji izdaju, ali za to su plaćeni iz budžeta. Mnogo bismo uradili na kredibilitetu svih koji rade na izdavanju licenci i na podizanju poverenja u punu bezbednost saobraćaja za sve izdate licence, bez obzira da li su u pitanju privredna društva, preduzetnici, pravna lica ili ko god. Dakle, nadam se da sam vam objasnila. Nije u pitanju insistiranje da prihvatite amandman, nego tema koju mi smatramo izuzetno važnom.

Član 7. u tekstu Predloga zakona definiše kome se može izdati licenca i to su domaće i privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik, i to u slučaju ako podnese dokaze o neophodnih šest uslova, a to je da ima poslovni ugled, da ima finansijsku sposobnost, profesionalnu osposobljenost, stvarno i stalno sedište, odgovarajući vozni park i odgovarajući broj radno angažovanih vozača. U 2. stavu kaže se da domaće privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik mora neprekidno ispunjavati uslove iz stava 1. tačke 1) do 5) ovog člana.
Ako je namerno izuzeta, nismo ni intervenisali tu, pošto smo razgovarali, što iz tog odgovarajućeg broja radno angažovanih vozača, zašto to ne mora neprekidno ispunjavati, pa smo našli dovoljno objašnjenje.
Naša intervencija je u skladu sa predlog da Ministarstvo na dve godine vrši kontrolu i to stavljamo u nadležnost Ministarstva, da je dužno da na svake dve godine vrši kontrolu da bi se utvrdilo da li domaće privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik ispunjava sve uslove iz stava 1. ovog člana, dakle, ne od 1. do 5.
Zašto govorimo o Ministarstvu, a ne posebno inspekcijama? Zato što smatramo da ovakva rešenja treba da stvore ambijent više međusobnog poverenja, da je to od zajedničke koristi predstavnika Ministarstva koji izdaju licence, kao i onih koji licence koriste. Da nije u pitanju - sad ću da te uhvatim kako radiš bez stvarnog i stalnog sedišta ili radiš bez dovoljno vozača, nego nam je zajednički interes da se jedan ogroman deo života u društvu, na teritoriji naše države obavlja bezbedno i na sigurnost svih. Da bi se to dogodilo, treba da budu upućene neke poruke da nije inspekcija tu da hvata, pa da prekršajno ili krivično goni ili da proverava, nego da taj posao prosto, nismo mogli da napišemo „nadzora“, pošto ne možete da nadzor nad izdatom licencom, ali želimo da doprinesemo i ovim dijalogom i odredbama promeni stava u našem društvu, koje nije samo ovde u saobraćaju nego i u mnogim sektorima, to je da zakoni služe da nekom naude, što nije tačno.
Zakoni treba da služe da kaznenim odredbama naude ako uradiš prekršaj, ali generalno zakoni treba da svima nama služe na dobro i da nam omogućavaju da uredimo bilo koji segment života. Odatle je naša želja da Ministarstvo bude dužno da na svake dve godine vrši kontrolu. Hvala vam.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe DS.
Razumela sam čitanje i kolege Bradića i ministarki, i tako smo čitali i sa pitanjem kada smo podnosili naš amandman koji se ticao naše želje da se svake dve godine vrši kontrola. Ali, iz ovog dijaloga se pojavljuje jedno pitanje, dakle, ako su iznosi koji su dati, da li su 2.000 evra, 1.000 evra, 8.000, 5.000 ili su neke druge brojke u pitanju, takve da neprekidno ispunjavaju, on praktično deponuje sredstva.
Mi smo to zanemarili zbog toga što je prirodno da neko ko prevozi ima neke te sume novca na poslovnim računima i nismo podnosili amandman zato što je pitanje volje predlagača da li će dati tumačenje koje smo čuli od ministarke ili će se čitati kao što je čitao kolega Bradić, da se provera za iznose vrši na taj dan, a da teško možemo da povežemo da se on neprekidno ispunjava taj uslov, podrazumevajući da je taj uslov i da ima sume novca kao finansijsku sposobnost. S druge strane, razlog za nepodnošenje amandmana bio je, pa ako nema 2.000 evra za poslove kako se onda bavi prevozom tereta. Tako da samo da bi odložila sumnju da je jednoznačno čitanje, ipak nije, ali može kroz dijalog da se utvrde razlozi zbog predloženog rešenja.

Zahvaljujem.
Koristiću i vreme poslaničke grupe Demokratske stranke, jer se radi o vrlo zanimljivom članu i o amandmanu čije prihvatanje će iziskivati posledične amandmane.
Evo o čemu je reč. Član 43. u svoja tri stava govori o inspekcijskom nadzoru. U drugom stavu, koji se menja amandmanom koji smo podneli moje kolege i ja kaže se: „Inspekcijski nadzor se vrši nad propisanom dokumentacijom domaćeg i stranog prevoznika, korisnika prevoza, domaćeg i stranog privrednog društva, drugog pravnog lica, preduzetnika ili fizičkog lica (u daljem tekstu: objekat inspekcijskog nadzora).“
Šta je objekat inspekcijskog nadzora? Dokumentacija. Tu se slažemo u ovom stavu, jer objekat inspekcijskog nadzora ne može biti nijedno od nabrojanog koje ima neku dokumentaciju, nad kojom se vrši inspekcijski nadzor, kako piše početkom rečenice u stavu 2. Dakle, inspekcijski nadzor se vrši nad propisanom dokumentacijom.
Šta je naš amandman? Da umesto u delu u zagradi – u daljem tekstu: objekat inspekcijskog nadzora stoji: „(privredni subjekat nadzora)“. To je najbolje što smo smislili. Nije idealno, i sada ću kazati zašto. Deo rečenice u zagradi – objekat inspekcijskog nadzora, javlja se kao rubrum iznad člana 49. i taj član 49. je vezan sa članom 43. i zato bi, ja mislim, neminovno prihvatanje ovog amandmana, sa ispravkom ili bez, iziskivalo posledične amandmane.
U rubrumu kaže – obaveze objekta inspekcijskog nadzora prema inspektoru. Kako dokumentacija može da ima obaveze prema inspektoru? Ako nije dokumentacija, kako su ljudi objekt inspekcijskog nadzora, bez obzira da li su ovlašćena lica u ime privrednog društva, da li su ovlašćena lica u ime stranog
prevoznika, kako ti ljudi mogu da budu objekt, i ako su ljudi objekt, zašto se u stavu 2. govori o inspekcijskom nadzoru koji se vrši nad propisanom dokumentacijom? Ne može oba.
Ja sam razumela da se članovi odnose na ljude, naravno, koji su u obavezi da inspektoru podnesu dokumentaciju zarad nadzora, ali to tako u zakonu ne piše. U zakonu, u ovom stavu na član 43. na koji smo podneli amandman, se kaže da se inspekcijski nadzor vrši nad propisanom dokumentacijom.
U članu 49. u prvom stavu kaže se – objekat inspekcijskog nadzora dužan je da inspektoru omogući neometano vršenje inspekcijskog nadzora. Kako, ako je objekat dokumentacija, kako dokumentacija može da spreči inspektora? Nije ovo prvi zakon gde se jedno misli a drugo napiše.
Smatram da će biti najgore, ako ostavimo da se jedno mislilo, drugo napisalo, a da se treće primenjuje na dokumentaciju ili postupke domaćeg stranog prevoznika, korisnika prevoza, domaćeg stranog privrednog društva, drugog pravnog lica, preduzetnika ili fizičkog lica. Ili ćemo ovde razjasniti da su oni objekt inspekcijskog nadzora. Ali, onda imamo pitanje kako da lica mogu da budu objekti inspekcijskog nadzora? Mogu da budu ono što su ili mogu da budu objekt zbog onoga što rade, ali ne mogu sama po sebi da budu.
Da se bilo gde još pojavljuje, ja bih pokušala da napravimo amandmane koji bi sasvim nedvosmisleno pojasnili da se radi o dokumentaciji koja je propisana ovim zakonom, da se radi o propisivanju obaveze, da svi oni koji pred inspekcijskim nazorom postupaju u ime domaćeg stranog prevoznika, korisnika prevoznika, domaćeg stranog privrednog društva, drugog pravnog lica, preduzetnika ili fizičkog lica, jer su oni dužni da omoguće inspekcijski nadzor sve propisane dokumentacije. Ali ja to znam da čitam, zato što mi nije ovo prvi, a verovatno ni poslednji, propis u kojem se susrećem sa nejasnoćama.
Još je nejasniji drugi stav u članu 49. koji je posledični od reči, u zagradi, u članu 43. stav 2, u daljem tekstu, objekat inspekcijskog nadzora, koji kaže da je objekt inspekcijskog nadzora dužan da postupa po nalogu inspektora i izvrši naložene inspekcijske mere, pri čemu, ponovo vas vraćam na definiciju šta je, nad čim se vrši inspekcijski nadzor, nad propisanom dokumentacijom.
Dakle, da li ćemo prihvatiti amandman koji smo predložili ili ćete reći da samo ja imam dilemu o tome šta je objekat inspekcijskog nadzora. Kako god bilo, u jednom ili u drugom slučaju, meni će biti drago da ovde ni jedan upravni spor, nijedan advokat, nijedan inspektor nema problem pri primeni zakona, jer je to suština. Može se jezički rešiti i u danu za glasanje, može se intervenisati i ostaviti nedvosmisleno da su objekt inspekcijskog nadzora privredni subjekti ili, pošto se pojavljuje i fizičko lice, zato sam rekla, ja nisam našla idealnu, apsolutno idealnu formu, ali ja bolju ne znam, a nešto je moralo da bi se otvorio dijalog o ovom.
Dakle, vi imate potpuno pravo da mi kažete, kad kažem i fizičko lice da ne može da stoji privredni subjekat ali može ako fizičko lice podrazumeva isto što i preduzetnik ili da se rade izmene člana 49. iz kog je očito da se objektom inspekcijskog nadzora smatraju ljudi. Što isto ne može. Može samo ono što ljudi rade. To je potrebno negde pojasniti i ostaviti bez mogućnosti sa se stvara bilo kakva zabuna. Ovo nije samo jezička zabuna. To je te vrste nejasnoća u tekstovima su u mnogim drugim zakonima proizvodile mnoge loše posledice nepotrebno, samo da smo se malo potrudili da pojasnimo ono što se smatra nedovoljno jasnim. Hvala.

Zahvaljujem.
Član teksta Predloga zakona na koji smo kolege i ja podneli amandman definiše šta se dešava kada dođe do promene podataka o uslovima na osnovu kojih je izdata licenca i šta su onda obaveze onog kome je licenca izdata, kao i Ministarstva.
Prvi stav tog člana u tekstu Predloga zakona glasi – Prevoznik je dužan da o promeni podataka o uslovima na osnovu kojih je izdata licenca za prevoz u roku od 15 dana od dana nastale promene obavesti Ministarstvo. Mi smo predložili da se posle reči: „od dana nastale promene“ doda zapeta i reči: „pisanim putem“, jer obaveštenje Ministarstva o promeni podataka podrazumeva nekakve sadržinski važne podatke koji će proizvesti posledice, da li će se smanjiti pravo na broj izdatih izvoda, da li će biti vraćanja licence itd.
Dakle, sva komunikacija između Ministarstva i prevoznika koji dobija licencu obavlja se, naravno, pisanim putem, ako bude elektronski, to se isto podrazumeva da je, naravno, pisanim putem, ali smo hteli samo da bude potpuno jasno da je u tih 15 dana od dana nastale promene prevozni dužan da pisanim putem obavesti Ministarstvo, da bi Ministarstvo moglo da postupa dalje po stavovima 2, 3. i 4.

Zahvaljujem.
Član 30. govori o tome šta se dešava ako prevoznik ima problem sa izgubljenom, ukradenom ili uništenom licencom. Dosledno smo ponovo intervenisali, zato što u ovom slučaju stav 1. člana 30. gasi – Prevoznik je dužan da izgubljenu, ukradenu ili uništenu licencu za prevoz, odnosno izvod licence oglasi nevažećom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ u roku od osam dana od dana kada je licenca za prevoz, odnosno izvod licence izgubljen, ukraden ili uništen, kao i da u istom roku pismenim putem obavesti Ministarstvo.
Znači, u prethodnom slučaju imali smo samo da se obavesti Ministarstvo, telefonom, SMS-om, mejlom, kako on već hoće da obavesti Ministarstvo, i na koji način se to obaveštenje Ministarstvo dostavlja, a u ovom slučaju pismenim putem. Reči: „pismenim putem“ smo ispravljali nebrojeno puta u zakonima, tako da i ovde, kao i u prethodnom članu, tražimo da se u istom roku pisanim putem obavesti Ministarstvo, pošto je to jedini način. Ne možete pismenim putem obavestiti Ministarstvo, nego pisanim.
Pošto se u ovom slučaju pisanim putem, ako prihvatite amandman, obaveštava Ministarstvo o licenci koja je izgubljena, ukradena ili uništena, smatramo neophodnim da se i u prethodnom članu dodaju reči - pisanim putem da obaveštava o promeni podataka o uslovima za koje je licencu dobio, da izostavimo svaku dvoumicu oko toga kakva je komunikacija između Ministarstva i prevoznika.