Zahvaljujem.
Dame i gospodo, pokušaću svoje komentare i opaske na Predlog izmena i dopuna Zakona da dam kroz jednu metaforu, koja kaže da je znanje naučiti da je paradajz voće, a mudrost je da ga ne stavite u voćnu salatu. Ja ću pokušati kroz svoju kritiku zakona da pokažem gde se u ovom zakonu vidi znanje, a gde nije bilo mudrosti, nažalost. I to je razlog zašto ne dam svoj glas za zakon.
Prva stvar koja je neminovna da se komentariše je da izmene i dopune ovog Zakona izbacuju Skupštinu iz konstruktivnog procesa, iz programa strategije i sl. U članu 12, kojim se menja član 19, kaže se da se reči: „Narodna skupština“ zamenjuju rečju: „Vlada“. Dakle, narodni poslanici sad imaju Predlog, gledaju izmene i dopune, a onda eventualno kroz izveštaje koje će ministarka podnositi nadležnom odboru, mogu da pitaju šta se dešava u šumama, šta se dešava od obećanog, šta se dešava sa planovima, šta se dešava uopšte, ako toga bude u obavezi koju ima ministarka pred sobom, da na svaka tri meseca podnosi izveštaj. Inače, sada nećemo više raspravljati, do novog zakona o šumama.
Tu je moj komentar da nema spora da je zakon pripremljen znanjem, kazaću i zašto, ali nije mudro izbaciti Narodnu skupštinu iz ovakvog zakona. To je očigledna strategija i namera, ne znam kako će biti sa vodama, ne znam kako će biti sa zaštitom životne sredine, ali slutim iz ovoga da će biti slično. To je loša poruka, to je nedostatak mudrosti. U raznim drugim oblastima možemo da se raspravljamo treba li ili ne treba da bude Narodna skupština prisutna. U ovoj ko je mudar, tu mu rasprave nema. Tako da, ja jasno čitam ovde – izbor.
Zašto govorimo o tome da ćemo možda imati novi zakon, ako ćemo, a ne izmene i dopune? Zato što u izmenama i dopunama ovog zakona imamo 59 članova. Kao što znamo, jedinstvena metodološka pravila Narodne skupštine za predlagača podrazumevaju da ako menja polovinu ili više od polovine, treba novi zakon. Dakle, 121 član ima zakon koji je na snazi, Predlog izmena i dopuna 59. To je pametno, a nije mudro, kao sa slučajem za paradajz, da znate da je voće, ali ga ne stavljate u voćnu salatu. Vi ste ga sada stavili u voćnu salatu.
Ako već imate nameru, kao što ste doneli, da menjate polovinu članova, onda donesite novi zakon. Šta time postižete? Postižete da menjate ceo zakon tako da je svima jasno o kakvim se izmenama radi. Postižete na kraju dobar utisak i za Vladu. Imamo novi zakon, zato što želimo da menjamo na bolje. To je mudro. Ovo je samo pametno.
Šta to znači dalje kada je u pitanju odnos Narodne skupštine i Vlade? Danas sam imala prilike da slušam i pametne i mudre ljude koji prave analizu kako sarađuje državna uprava i organizacije civilnog društva. Postoji podatak za 2014. godinu da je Narodna skupština donela 351 akt i da je od toga samo 37 akata, odnosno 10,5% bilo na javnoj raspravi. Vaš je zakon letos bio na javnoj raspravi. To je i pametno i mudro. Godina 2014. nije ni pametna ni mudra. Ali, procene koje imam za 2015. godinu je da se taj procenat neće povećavati.
Šta vi očekujete od onih na koje se zakon odnosi, ako samo 10% ukupnih zakona prolazi javnu raspravu? Zašto to radimo? To nije problem vašeg ministarstva, niti je problem ove Vlade. To rade sve vlade. Sve su vlade to radile, od 2001. na ovamo, na kojima ja svedočim, bivajući im ili opozicija ili podržavajući. To nije ni pametno ni mudro. Ali, očigledno će ostati kao stil rada Vlade.
Šta znači to kada izmenjate praktično pola zakona, ostajući u okvirima metodoloških pravila i kada mi ne dobijamo jasno odgovor na pitanje šta se menja za privatne vlasnike šuma, šta se menja po usklađivanju sa Zakonom o javnoj svojini za šume o kojima se stara država? Šta se menja za druge šume? To se iz vašeg zakona ne vidi.
Ja ću vam pokazati na koji način se ne vidi, jer na samo jednom od primera koji je ovde bio u raspravi, a to je da ćete ukinuti naknadu koju je morao da plaća svako ko seče drvo koje je bolesno. Nije bez razloga to unete.
Vaše obrazloženje da onda oni neće da seku bolesna drva, treba da plaćaju, nije ni pametno ni mudro.
Moram sa vama da podelim procenu da sada sledi jedna epidemija bolesnog drveća. Zato je bilo naknade i zato je trebalo ostaviti tu naknadu, zbog toga što uvek postoji razlog i da neku naknadu uvedete, zato da bi bilo poštovanja propisa koje država smatra dobrim, u ovom slučaju za šume, a kada je ukidate, morate imati mnogo dobro obrazloženje koje bi omogućilo da kažemo – dobro, ovo se sada promenilo za privatne vlasnike, sada oni više ne plaćaju nadoknadu.
Plaćanje nadoknade za one koji gazduju šumama, šta je ostalo nejasno? Šta biva sa branjem gljiva, šumskih plodova, divljih, čega god hoćete? Da li se plaća za to nadoknada ili se ne plaća? Da li to spada u šume ili ne spada u šume? Šume nisu stabla.
Meni je malo žao da ja slušam ovde o stablima i o drveću, pošto to šume nisu. Ko se bavi zaštitom životne sredine zna da to šume nisu.
Dakle, da li postoji neka nova nadoknada ako je korišćenje šuma, ako je gazdovanje šumama? Da li to podrazumeva i rastinje i bilje koje nema definiciju stabla, pošumljenosti, okrošnjenosti i hlada koje pravi, nego je na teritoriji šume?
Zašto je važno da o tome sasvim jasno ovde date odgovor? Baš zato što su izmene i dopune zakona. U načelu nemam ništa protiv ni da naplaćujemo nadoknade za berače gljiva, šumskih plodova i ostalog ili da ne naplaćujemo, ali imam protiv da meni to ostane nejasno. Kako je onda to tek ljudima koji ovu našu raspravu slušaju, pokušavajući da sedeći i slušajući kažu – ok, ja imam koliko god hektara šuma, šta je sada ovde za mene bolje, šta mi je gore? To je suština, to je mudro, kada ste predlagač zakona, da ljudima na koje će se direktno zakon odnositi objasnite šta se tu za njih menja. Može da se menja i na gore i to je isto donošenje zakona. Bilo je takvih zakona i biće verovatno, ali ovde bi trebalo da se menja na bolje.
Ono što je još važno da bude potpuno jasno je, ovde u raspravi smo čuli da se sada dozvoljava budžetima lokalnih samouprava da ubiru naknade. Oni mogu ako hoće. To ili nije jasno rečeno ili mi ne razumemo Zakon o budžetskom sistemu, ili svi mislimo da mogu da se donose parafiskalne naknade. I ovo je sklisko i bilo je sklisko i kada smo donosili Zakon o šumama, zato što nam nedostaje zakon o naknadama i taksama, kao što je ovom nesretnom uredbom, kojom su smanjene dinarske i devizne dnevnice, uveden u suštini parafiskalni namet od 10% za oporezivi deo iznad 15% za dnevnice u inostranstvu, a da nama u Skupštini niko nije rekao koliki će biti prihod od tog novog parafiskalnog nameta.
To je možda pametno za interesnu grupu koja je procenila – sada će to da bude super, svi će da nas vole, vidi kako mi umemo sa novcem, ali nije mudro zato što ste ostavili ljude bez prihoda na koje inače imaju pravo, kada su u pitanju dnevnice, a privatna lica, preduzetnike, korporacije opteretili sa dodatnih 10% naknade, u stvari poreza, ja ovde namerno mešam naknadu i porez, zato što postoje slučajevi kada je to vrlo slično, koje oni moraju da plaćaju za tu dnevnicu, za iznos iznad 15%. Na koji način vi uređujete šta će lokalna samouprava, ako će da ubira od naknada?
Na kraju, sasvim kratak komentar o pošumljenosti Srbije, o čuvanju šuma, korišćenju šuma i o politici prema šumama. Mi ćemo verovatno imati tek detaljnih rasprava kada dođu predlozi izmena i dopuna ili novi zakoni koji se tiču Poglavlja 27. Oni će morati pa će morati doći u Skupštinu. Pametno je da ih pišu stručni ljudi, kao i do sada. Mudro je da ih držite na širokoj javnoj raspravi, što široj. Pametno je da iskoristite sve ono što su druge države koje su menjale svoje zakonodavstvo na osnovu Poglavlja 27 uradile, a mudro je da kroz Skupštinu što duže i što šire imamo raspravu o zakonima koji će tek doći, pa će se jedan deo ticati i šuma.
Nije pametna rasprava koja ima ton ogovaranja problema. Mi smo, nažalost, tome skloni da opisujemo probleme ogovarajući ih i da se pravimo da ne znamo da šume nestaju dejstvom sekira i testera i da se pravimo da ne znamo da 30 inspektora šumarstva neće moći da spreči ono što nije moglo da spreči u rasporedu planskom hiljade tržišnih inspektora. Mislim, možemo da se pravimo na kobajagi, možemo da opisujemo – ju, ju, kako je strašno, ali nije to dobro ni po koga.
To se završava za deset godina od danas i možda sam zato trebala da počnem ovaj svoj pokušaj doprinosa sa – sa dame i gospodo poštovana deco, jer se takav stil ogovaranja problema, a ne suočavanja sa realnošću i strategijom kako se ti problemi rešavaju, završava tako što ta deca mere ne 27% ili 29% šume, nego mere 22%. To je, nažalost, cena koju ovakva vrsta rasprava plaća.
Za različiti nivo pošumljenosti i za različit nivo brige prema šumama, u odnosu na celu teritoriju Srbije, je dobro što ste pokušali da udetaljišete oblasti. Možda bi bilo pametno, ali nije bilo mudro. Ja vam to najdobronamernije kažem. Taj deo u zakonu nije trebalo menjati. No, vaše je pravo da procenjujete da li ćete navoditi tih sedam oblasti tako kako ih navodite, a moja je obaveza da vam sada najavim da u slučaju kada budete trebali da menjate taj deo zakona, imaćete moj glas. Zato što će to tada biti i pametno i mudro.
U oblasti koja je ostala, takođe, nejasna, kao i koje vrste nadoknade u stvari plaćate, kako se to meri, da li plaćate i nadoknadu za berače šumskih plodova, ostaje i odluka da kad ja čitam zakon o vetrozaštitnim pojasima sada po zakonu niko ne brine. To nije ni pametno ni mudro.
Vetrozaštitni pojasevi imaju ogroman problem sa nama u Srbiji. To je proces koji je na korist svima nama i u koji niko neće da uđe sa jako mnogo različitih obrazloženja i opravdanja, od toga da ne može sa katastrom, ne može sa privatnom parcelom, ne može sa lokalnom samoupravom, ne može sa šumskom upravom, ne može nikako, pa onda kad i to može preko toga nema ko da čuva sadnice, pa dođu neki ljudi ne znam odakle, sa Marsa dođu, pa pokradu te sadnice. Ono što je direktna posledica je da mi vetrozaštitne pojaseve nemamo, da to nije bilo dobro rešeno kao strateški cilj u jednom od propisa i da umesto ovoga što nam je ponuđeno, da to stvarno bude rešeno, vi ste vetrozaštitne pojaseve potpuno izbacili iz nadležnosti bilo čije. Pogledajte površine, pogledajte ukupnu zapreminu krošnji.
Koga god mi budemo u ovoj Skupštini zvali i pitali – hoće li biti vetrozaštitnih pojaseva na bentovima, uz putevima, na slankastom zemljištu, u Banatu, na erozijama, na Staroj planini, ponovo, gde erozija treba da se uradi dodatna sanacija, na krajevima retenzija, dobićemo odgovor koji je najgori mogući odgovor koji može da se dobije, a koji će glasiti – to nije naša nadležnost. To je po meni zajednička šteta, a nije bilo ni pametno ni mudro da se tako uradi.
Ja bih volela da sam u čitanju ovog i Predloga izmena i dopuna Zakona svuda pogrešila. Stvarno bih volela, ali sam u nekoliko čitanja potpuno sigurna da vam s pravom dajem ove opaske uz molbu da, koju ponavljam, zakoni iz oblasti zaštite životne sredine i oblasti poljoprivrede, dakle, ne samo 27, nego 11, 12, da budu u javnoj raspravi. Ko god vam bude rekao – pusti ovo, nemoj oko toga da se pravi buka, ne misli vam dobro. To nije ni mudro, ni pametno i da ta javna rasprava ima i svoju proceduru unutar onoga što je moguće u Skupštini. Dakle, bez hitnog postupka, sa javnim slušanjima i sa dovoljno vremena da bilo ko ko sluša te zakone može da kaže ovo što se na mene odnosi iz tog zakona za mene je bolje ili lošije. To je tačka koja predstavlja suštinu evropskih integracija i tu prestajemo da lažemo jedni druge, prestaje ogovaranje problema i počinje suočavanje sa problemom onakvim kakav je i koliko god bio ružan i njegovo rešavanje. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Predlog o osnivanju anketnog odbora, smatramo da je neophodno da se većina i izjasni za stavljanje na dnevni red. Kako vreme prolazi, a sada je više od sedam meseci od 13. marta 2015. godine, kada je u tragediji spasilačke misije helikoptera smrtno stradalo sedam ljudi, dakle, kako vreme prolazi sve je očiglednije i jasnije da je rad anketnog odbora i rad ovog parlamenta neophodan.

Nadam da će ovog puta to razumeti i većina u Narodnoj skupštini. Anketni odbor koji je sastavljen prema pravilima i članovima Poslovnika Narodne skupštine i prema Zakonu o Narodnoj skupštini, podrazumeva da se bavi traženjem odgovora na pitanje koja ne postoje ni u prvom ni u drugom izveštaju, koji su bili dostupni javnosti, a koji su izradile nadležne komisije.

Prvo pitanje na koje nema odgovora – na osnovu kojih i čijih informacija, kako dostupnih njemu informacija, je ministar odbrane Bratislav Gašić doneo odluku o spasilačkoj misiji helikopter? Ko mu je prosledio informaciju da je to potrebno, na koji način je on procenio da je odluka o donošenju misije opravdana? Da li je premijer, da li je neko iz Novog Pazara, da li je neko iz Ministarstva, da li je neko iz Ministarstva zdravlja, direktor Doma zdravlja, ko? To je vrlo važno naći kao odgovor na pitanje, jer se kroz to pitanje očitava odnos prema vladavini prava i protokolima koje ministar mora da poštuje, ako neće da se smatra odgovornim za smrt sedam ljudi, a smatra ga odgovornim jer ćuti i brani se ćutanjem i ne želi da odgovori na ovo jednostavno pitanje.

Drugo pitanje – ko je menjao plan leta helikoptera u povratku, pri završavanju spasilačke misije? Ko je to učinio? Toga nema ni u jednom od izveštaja, o tome niko neće da se izjašnjava, to je takođe ključna informacija koja bi pomogla da Narodna skupština nedvosmisleno utvrdi ko je odgovoran za smrt sedam ljudi?

Ruganje vladavini prava i smatranje da se nekome može da se ogluši o zahtev da Narodna skupština vrši svoju kontrolnu funkciju je zajednička šteta. Ona nije pobeda većine, pogotovo nije pobeda neodgovornog ministra, ona je poraz vladavine prava u kojoj se na rečima zaklanjamo, a na delima neprekidno nad njom vršimo nasilje. To nikakvog dobra ni za koga ne može doneti. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Redosled, postupci i procesi koji su vezani za izbor Nacionalno-prosvetnog saveta nadam se da su nam svima jasni. Tokom ove debate nama koji smo u procesu odavno, je prilično jasno i proceduralno šta se dešavalo, a i kontekstualno šta će da se desi sada kada u Danu za glasanje većina izabere članove Nacionalno-prosvetnog saveta.
Dakle, šta je proceduralno bio problem? to što nismo svi na vreme obavili poslove iz svoje nadležnosti. To je proceduralno bio problem. Mi možemo da imamo temu kriv za to ovaj, kriv je onaj, to je s moje tačke gledišta, potpuno nebitno. Napravljen je proceduralni propust kod mnogih koji su imali nadležnost da se taj propust ne dogodi.
Šta je kontekstualni propust zbog toga što kasnimo sedam meseci sa izborom članova Nacionalno-prosvetnog saveta. Za mene je to centralna tema ove rasprave koja vidim da osim mene, malo koga zanima. To što Nacionalno-prosvetni savet nije radio sedam meseci, to što sledeće dve godine jedan veliki deo poslova za koje je nadležan Nacionalno-prosvetni savet neće biti urađen. To je, po meni, velika odgovornost.
Dakle, knjige i nadležnost kada su u pitanju udžbenici propuštena je za školsku 2015. - 2016. godinu, 2016. – 2017. godinu, analiza, uvid, sve ono što je nadležnost propušteno je sigurno za školsku 2015.-2016. godinu. To je jedna od rečenica koju bih ja, da je moguće po Poslovniku, ponavljala u svakoj mojoj raspravi po bilo kojoj tački dnevnog reda, jer je paradigma - nije nas briga. Dok ne budemo razumeli da nas apsolutno nije briga šta se u stvari dešava u sektoru za koji smo nadležni i kao poslanici dotle ćemo imati problem neprekidno.
Sada smo kako tako dogovorili Nacionalno-prosvetni savet. Propuštena je školska godina. Nema svega onoga za šta je po zakonu nadležan da ga radi. Javiće se neka druga tema. Nije problem u tome šta je Nacionalno-prosvetni savet uradio ili nije uradio. Problem je u tome što nas nije briga. Što je za danas važno da ne bude niko optužen i da svi izgledamo fino. To nikakva dobra neće doneti prosveti u Srbiji, a nećemo zbog toga bolje izgledati u očima onih koji su nas ovde postavili da u njihovo ime obavimo poslove i da budemo njihov glas.
Zašto nas nije briga za obrazovanje? Zašto nikoga apsolutno nikoga sedam meseci ne brine to što će školska godina proći bez nadležnosti Nacionalno-prosvetnog saveta? Zašto mi o tome ne marimo? To je problem koji, ja mislim, da zaslužuje ne samo javno slušanje, nego plenarnu sednicu, ko god bio član Nacionalno-prosvetnog saveta, jer je problem trošenja budućnosti.
Ako ne umemo da razumemo da je kontekst 2015. i 21. veka da ko svaki dan u svom društvu ne raspravlja o obrazovanju i o tome kako će da obrazuje za sledećih 30 godina 21. veka, mi onda ništa ne razumemo. Možemo mi da se obraćamo građanima, mogu građani da vole neke naše lidere, može da se dobija stalna većina, da se bude stalna manjina, to je sve nebitno. Mi ne razumemo kontekst vremena u kome živimo, ako nas nije briga šta se dešava sa školskom godinom u Srbiji 2015.-2016. To je realnost sa kojom moramo da se suočimo.
Šta meni nedostaje u radu Nacionalno-prosvetnog saveta? Ovo nije kritika. Ovo je kontekst. Nedostaje mi da budu oni u Narodnoj skupštini sa svojim analizama. Nedostaje mi stručna reč onih koje mi biramo da budu u Nacionalno-prosvetnom savetu. Nedostaje mi rasprava o tome na šta liči obrazovanje u Srbiji danas, šta mi to obrazujemo, šta mi želimo da bude znanje u Srbiji za pet godina unapred. Nedostaje mi polemika o tome zašto tako negujemo prezir prema znanju, zašto se rugamo onima koji znaju, zašto ćutimo na one koji sramote obrazovni sistem prosvete u Srbiji. To je sve nadležnost Nacionalno-prosvetnog saveta.
Možemo mi birati stav – za to nikog nije briga, pa neće biti ni nas briga, pa ćemo u Skupštini svako da odrecituje šta ima, ne kvalifikujem, ne vređam, prosto govorim ispoljavanje stava koji nije iskren i baziran na činjenicama, nego tako treba da se kaže pa da završimo sednicu. To realnost prosvete u Srbiji promeniti na bolje neće.
Prvi put kada budemo videli na delu ovaj Nacionalno-prosvetni savet, za koji će neko glasati, mi smo imali rasprave u poslaničkoj grupi o glasanju za članove Nacionalno-prosvetnog saveta, tu ima sjajnih imena i sjajnih kandidata, ja neću da glasam ni za koga. Hoću da pokažem svoj integritet i da uradim protesno glasanje zato što mislim da je važno da neko od nas to uradi. Neću da glasam za ljude za koje znam da će biti strašno korisni svojim radom i da će ličiti da su izbor većine, jer ja pratim šta ko radi u prosveti jer mi je na dnevnom nivou važno koliko je ogroman problem ćutanja o obrazovanju u Srbiji, zanemarivanja obrazovanja u Srbiji, nemanja dijaloga o tome na šta nam liči to obrazovanje i još licemerje o tome kako mi imamo super obrazovanje, ali eto.
Ako ova tačka dnevnog reda prođe uz olakšanje svima, hajde dobro, kasnili smo, nema veze, ovo je bilo tamo, ovo je bilo ovde, šta je ko uradio, dajte samo da ih izaberemo, pa da rade, za manje od sedam meseci od danas dočeka će se neki drugi problem koji ima istu paradigmu. Nije nas briga za ono što je u modernom svetu važno. Ako smo na rečima svi zajedno za to da se Srbija menja, da se reformiše svaki sektor u Srbiji, da u Srbiji bude izgradnja vladavine prava, da u Srbiji bude evropskih integracija, ako smo o tome na rečima, strašno je što u našoj Skupštini, što ni u jednoj poruci Nacionalnog prostornog saveta nemamo nijednu informaciju o ogromnoj debati koja u EU traje kada je u pitanju obrazovanje, traje već godinama. Mi o tome ovde pojma nemamo.
Moj stav da odbijam da glasam povezan je zaista sa duboko ličnim stavom i naglašavam ga zato što ne želim da iko od kandidata, koji su konačno stigli da budu izabrani, misli da je u pitanju lično, da je u pitanju bilo kakva lična reakcija. Ja smatram da je najveći problem naše političke scene, da je najveći problem svih problema koje imamo neznanje koje tolerišemo na mestima gde ne sme da ga bude, i činjenica da ljudi shvataju da ono što je političko da je i lično, pa svaki personalni, lični obračun predstavljaju kao politiku. To s politikom veze nema, kao što veze nema sa obrazovanjem ono o čemu mi rado razmenjujemo reči.
Ja želim budućim članovima Nacionalnog prosvetnog saveta uspešan rad, čime god se bavili tokom ove školske godine, a najviše bih volela da bude dijaloga između njih, predstavnika Nacionalnog prosvetnog saveta, odbora, poslaničkih grupa i predsednice Narodne skupštine, da mi budemo praktično prvi saziv koji će obrazovanje, probleme obrazovanju, kontekst obrazovanja u Srbiji, položaj prosvete kod nas na listi prioriteta, iznose iz budžeta, sve ono što je nadležnost Nacionalnog prosvetnog saveta staviti na mesečnom nivou na debatu u ovu Skupštinu. Od toga može samo dobra da bude za sve nas. S nadom u to da će takvog dobra biti zahvaljujući naporima svih nas, zahvaljujem se na pažnji kojom ste me saslušali.

  Zahvaljujem.
Pre nego što postavim pitanje ministru koje se tiče Zakona o zapošljavanju u inostranstvu i razlike u odnosu na zapošljavanje na određeno i neodređeno vreme, imam predlog za sve nas sklone podacima, pošto smo svedoci da se podaci kod nas često zloupotrebljavaju ili interpretiraju svakom na svoj način, da zajedno sa ovim Ministarstvom i sa još nekima napravimo jasan pregled osnovnih pokazatelja ekonomije Srbije između 1988. godine i 2000. godine i 2000. – 2012. godina, koji bi uključivao rast BDP, obim robe za izvoz, izgradnja infrastrukture i kretanje zaposlenih, između ostalog i sve opasnosti kojima su ljudi bili izloženi u jednom ili u drugom periodu.
Mislim da bi uporedni podaci za ovih 12 godina, i do 2000. godine i posle, pomogli dijalogu, a dijalogu se nadam jer sam imala primedbe na Odboru za evropske integracije oko člana koji se tiče uspostavljanja različitih prava za ljude koji su na neodređeno po Zakonu o radu koji je na snazi u Srbiji i na određeno po Zakonu o radu. Član je pisan nejasno i to je bila moja primedba sa predlogom da se ispravi amandmanom ili da se u raspravi jasno kaže šta se htelo onim što piše u članu, jer to može da se tumači. Mi imamo iskustva sa loše pisanim članovima, imamo iskustva sa nedovoljnom voljom da se saslušaju primedbe koje služe samo tome da odredbe u članu nedvosmislene.
Da smo se slušali oko zakona o broju zaposlenih ne bismo imali član 20 stavljen privremenom merom van snage, pa vas zato molim da sada pre svega ljudima koji hoće na rad u inostranstvo nedvosmisleno kažemo kako se ta odredba odnosi na sve one koji se šalju kao zaposleni na neodređeno, što je pravilo i izuzetak oni koji se zapošljavaju na određeno vreme.
Ovaj parametar svih ekonomskih pokazatelja, 1988. godina do 2000. godine i 2000. godina do 2012. godina, pomogla bi ukupnom razvoju Srbije dokle god budemo slepi za poređenje tih parametara, tapkaćemo u mestu i vikaćemo međusobno različite interpretacije jednih istih podataka. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Koristim vreme ovlašćene predstavnice Poslaničke grupe Demokratske stranke.
Želim da ponovim da je dobra odluka ministarke da u ime Vlade prihvati amandman i da sport i rekreacija budu deo zakona.
Na ovom mestu bih spomenula da sam u raspravi u načelu govorila o vodama u nacionalnim parkovima i o sportskom ribolovu. I sada, kada smo uvrstili sport i rekreaciju, samo želim da ponovim i da zamolim ministarku da se za buduće predloge zakona koji su pred nama obrati pažnja. Inicijativa građana u Republici Srbiji o potrebi da se na mnogo bolji način čuvaju vode u nacionalnim parkovima, ali i vode inače, videćemo se mi kod zakona o vodama u budućnosti, pa nam je tako potrebna široka akcija iz vašeg ministarstva bukvalno za praćenje sportskog ribolova u zakonske okvire. Radi se o resursu koji se ne vidi kao iscrpiv, a jeste, i radi se o resursu čija se vrednost često ne vidi, a neprocenjiva.
Ja dodajem da ja tu možda nisam objektivna, zbog toga što kao neko ko smatra sportski ribolov jednom od vrhunskih ljudskih aktivnosti, lično i sa prijateljima, samo želim da uz ovaj amandman podsetim ministarku da se toj temi da mnogo veća pažnja u budućnosti. Korist će biti zajednička. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS.
Ovaj amandman je zanimljiv, ne zato što nedostaje objašnjenje šta je tu pravno tehnički neispravno, nego što iziskuje pitanje koje se nadovezuje na odgovor vaš o tome da će se u sledećih 12 meseci utvrditi granice nacionalnih parkova.
Kako ćete utvrditi granicu na Dunavu?

  Nisam ja pitala ko to radi. Ja sam pitala kako ćete to uraditi? To su dve različite stvari.
Znači, kada vam se kaže da su lokalna samouprava i katastarska opština dve različite stvari, mi to govorimo zato što znamo šta je katastarska opština, šta je lokalna samouprava. Tako npr. Beogradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave na često iznenađenje mnogih.
Kada vas pitam - kako ćete utvrditi granicu na Dunavu nacionalnog parka, ja vas ne pitam ko će to da radi, nego vas pitam kako? Pošto ste na odgovor – kako će biti utvrđene granice nacionalnih parkova za 12 meseci, rekli – biće na osnovu katastarskih opština. I to znamo šta je. Ali, za Dunav mi niste dali odgovor.
Nije pitanje nevažno, iz mnogih razloga, jedan od najstarijih nacionalnih parkova, jedan od najvrednijih nacionalnih parkova, najdragocenijih, mada je teško meriti nacionalne parkove šta je tu lepše, vrednije, neprocenjivije od čega. Ali, ako već odbijate amandman da se reka Dunav stavi u nacionalni park na način kako je kolega Petrić predložio, onda nam dugujete odgovor kako ćete odrediti granicu Nacionalnog parka Đerdap, na reci Dunav?

Zahvaljujem.
Naš nesporazum je banalan, ali je dubok očigledno. Kada pitam kako se određuju granice Nacionalnog parka na Dunavu, znam tačno šta pitam i pročitala sam sve dostupno. Pitam to zašto što je ministarka kazala da će da odredi vodne granice na Dunavu.
Znate, da postoji takva stvar kao što vi mislite da postoji, onda mi ne bi imali problem sa pravljenjem državnog ugovora o granici na Dunavu između Srbije i Hrvatske, onda Slovenija ne bi imala problem sa Hrvatskom, da postoje katastarske crte na morskom dnu. Znam šta vas pitam i to je pitanje koje je važno za nas da se reši kako treba, a vaš izbor da smatrate da odgovorom – nisi čitao obrazloženje, možete meni da osporite pravo da pitam kako ćete da određujete, razgovarate sa nekim ko zna gde su šporovi na Dunavu, ko zna kako se menja plovni put na Dunavu, znam, kako da vam kažem, znam Dunav.
Kada vas pitam kako ćete odrediti granicu, pitam zato što Nacionalni park Fruška Gora daje ribolovne dozvole za Dunav.

Sve se ovde mora zameniti, poštovana predsednice, pogotovo ne čitanje i smatranje da može da se ne odgovori na pitanje, to treba zameniti, tako da sam i u ovom amandmanu.
Pitam vas to zato što je to pitanje vama u korist, a ne zato što mislite da ja ne znam gde su katastarske granice. Na žalost, znam kakav će to problem da bude.

Zahvaljujem.
Samo ću laku digresiju na amandman koji je podneo narodni poslanik Momo Čolaković, trebalo je prihvatiti taj amandman. Mi ćemo glasati za njega. On samo traži da se kada utvrdite granice nacionalnih parkova, da se to na terenu vidi. Našoj Srbiji nedostaju putokazi, nedostaju nam oznake, nedostaje nam oglasnih tabli na kojima neće pisati – drž. granica, kao što piše na kopnenim prelazima i mislim da trebalo prihvatiti amandman koji obavezuje da jednom ucrtane granice, po vašem predlogu za 12 meseci, po našem za šest meseci, budu po standardima i na terenu. Dakle, kada prolazite Srbijom da znate kada ste naišli na granicu nacionalnog parka, šta je taj nacionalni park, šta u njemu ima, kuda, kako, gde, šta smete, šta ne smete u tom nacionalnom parku, kako je to inače u svetu kada su nacionalni parkovi u pitanju.
Žao mi je što ste prevideli mogućnost da prihvatite prihvatanjem amandmana Mome Čolakovića.
Mi vam kažemo, pošto i ovako tvrdite da se to sve zna, gde su katastarske opštine, sve to može čas posla i usaglasiće se posle šta – zakon sa katastarskim opštinama ili katastarske opštine sa zakonom, da to uradite za šest, a ne za 12 meseci, to je naš predlog.
Da se vratim na primer koji ste podelili sa nama. Petrovaradin nije lokalna samouprava. Vi ste ga ostavili u zakonu kao lokalnu samoupravu. Neko će da vam kaže šta su katastarske opštine, pa će prema tome da bude granica nacionalnog parka na osnovu katastarskih opština i to za 12 meseci, osim na Dunavu. Izvinite, ali osim na Dunavu. Mi vam kažemo - ako to sve znate, dajte za šest meseci, iz dva razloga. Šta ćete u slučaju da vam se ne poklapa ovo što u zakonu imate kao lokalne samouprave? Da li ćete uneti izmene i dopune ovog zakona za godinu dana, da brišemo Petrovaradin npr? Zašto posao za koji sami tvrdite da može da se uradi, jer sve postoji i oni svi znaju šta treba da se radi, zašto da se ne uradi za šest meseci?
Vaše je pravo da ovaj amandman ne prihvatite ili prihvatite, a moja je obaveza da vas zaista molim da i naše obrazloženje i naše amandmane čitate kao izraz naše obaveze da ovaj zakon bude što bolji. U načelnoj raspravi ja sam rekla – on je po duhu i po članovima kako bismo voleli da nešto izgleda, a nema nijednu meru u kojoj ćemo zaista obezbediti. Čak ovde odbijate amandman koji kaže – jesi izmeri nacionalni park i katastarske opštine, pa daj obeleži na terenu, neka bude znak na terenu, da se zna dovde je, odavde je, to mu je sadržaj. To je po meni taj nedostatak. Nedostatak tih znakova je po meni nedostatak samopoštovanja.
Znate, mi volimo da pričamo o tome kako smo zemlja bogata sakralnim spomenicima, a ne samo bogatstvom prirode. Jako dugo vremena, ako hoćete da odete u neki manastir, možete da odete samo ako vas vodi neko ko je već bio i to po istom godišnjem dobu, da biste znali da dođete. To je nepotrebno. Obeležimo Srbiju onim na čega smo ponosni. Na nacionalne parkove smo ponosni. Pa, zašto onda da ne bude zakonska obaveza da se na terenu vidi taj znak?

Koristim vreme poslaničke grupe. Hvala vam.
U stavu 2. člana 9. koji menjamo kaže se – katastarski podaci neophodni za potrebe upravljanja nacionalnim parkom obezbeđuju se iz baze podataka katastra nepokretnosti. Šta će da se menja? Morate se odlučiti, da li ćete da uzimate podatke o katastarskim opštinama i da pravite granice nacionalnih parkova, ili će to da bude neprekidno promenljiva stvar? To su dve različite stvari.
Prvo nam kažete – dobićemo granice na osnovu katastarskih opština. Mi kažemo - Petrovaradin nije lokalna samouprava, ne možete da radite katastarsku parcelu na Dunavu. Vi kažete – to se stalno menja. Šta se menja, ministarka? Šta se menja? Granice katastarskih opština? Menjaće se do godinu dana, a posle se više neće menjati, ili se neće menjati ni do godinu dana.
Kada vam kažem da je propuštena prilika da se prihvati amandman Mome Čolakovića, vi mi kažete – imaće nacionalni park obavezu da obeleži na osnovu svog pravilnika. Gde to piše? U Zakonu o zaštiti prirode, koji šta, tek će da bude unet u Skupštinu?
Ja vas molim da ne dobacujete. Stvarno vas molim, i vaše saradnike molim da ne dobacuju.

Saradnik ministarke.

U ovoj Skupštini je do sada bilo svega i svačega, ali da saradnici ministra dobacuju narodnim poslanicima, to još nije bilo, ali za sve postoji prvi put.

Verujem. Ne zameram ja to. Znam kako je to teško kad nisi u pravu, a ovaj tamo nešto priča i znaš da je u pravu, a ne smeš da mu kažeš – ti si u pravu. Nije to lako, znam ja to. Tako da, u redu je, katastarske opštine, Dunav, kako god hoćete, videćemo se mi ovde za godinu dana. Hvala vam.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.
Dobro je što ste prihvatili pojašnjenje ovim amandmanom narodnog poslanika Mladena Lukića. Ono što je ostalo nejasno je zašto je u osnovnom tekstu zakona izostavljeno sve ono što je popravljeno. O tome vam ja pričam u načelnoj raspravi. Nedovoljno se temeljito radilo na Predlogu zakona. Zakon samo opisuje kako mi jako želimo nešto da se desi, a u primeni zakon neće ostvariti posledice koje zajedno želimo. Hvala vam.