Dame i gospodo, moj doprinos raspravi koju danas vodimo u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o nekoliko zakona biće o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, i to u dva dela.
Prvi je u razlozima zašto ću glasati za predložene izmene i dopune, a drugi o kontekstu u kojem se vodi ova rasprava, koji je važan – zato što se ne sluša samo kao rasprava o članovima Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, nego se sluša i kao stav prema onima koji govore drugačije od nas, koji pišu drugačije od nas i koji imaju jednostavno zahtev da zajedničkim dogovorom i zakonskom regulacijom omogućimo svima koji pišu i govore različito da to i čine zato što su to garancije Ustava i garancije povelja koji govore o slobodama čoveka i građanina.
Zašto govorim u prilog članova zakona? Iz razloga što se usklađuje sa Ustavom koji je donet 2006. godine i iz razloga što je to oblast koja je pokrivena zakonom koji može samo da se tumači da bi bio dobro primenjen.
Zašto je dobro da sasvim jasno preciziramo službenu upotrebu jezika i pisma? Zbog toga što se radi o stečenim pravima. Tradicija višenacionalne, multietničke, multikulturne Srbije je takva da je sasvim prirodno da u nekim delovima Srbije šest ili sedam različitih jezika, u nekim drugim delovima dva ili tri različita jezika, govore o zajedničkom životu, govore o zajedničkoj istoriji, govore o zajedničkoj tradiciji. Govore o još nečemu, govori o kapacitetima nas kao društva i Republike Srbije kao države, kapacitetima za zaista demokratsko uređenje države.
Demokratija nije vladavina većine. Demokratija je vladavina većine, koja pomno brine o zahtevima, interesima i statusima svake manjine, pa bez obzira da li je ta manjina različita od neke većine po etničkom ili nacionalnom poreklu, da li je različita po polu, da li je različita po društvenom sloju.
Uvek u svakom društvu imate neku većinu koja ako hoće da se izgradi demokratsko društvo, onda preuzme odgovornost za uređenje društva tako da pažljivo sluša ono što manjina, po bilo kom osnovu, ispostavlja kao zahtev, svoj predlog, svoj status u dijalogu, pa i naša Skupština – predstavlja u nekom kontekstu razliku, odnosno saradnju između neke većine i neke manjine.
Pažljivo sam slušala raspravu tokom celog dana i nisam mogla da se otmem utisku, koji je mislim da nisu samo moje uši primetile, a to je, ma koliko prikriveno, ma koliko uz mimikrije govora korišćeno, osećala se jedna netrpeljivost prema onome za čega se verbalno svi zalažemo, a to je – da nacionalne manjine imaju prava na upotrebu svog jezika i svog pisma.
Protiv te prikrivene netrpeljivosti ću uvek biti. Bila sam protiv i onda kada je to bilo mnogo više opasno nego sada. Biću uvek protiv, zato što svako ko ugrožava pravo manjine u suštini urušava vrednosti za koje se kao većina zalaže. Svaka reč u kojoj se spominje – tradicija većinskog naroda, istorija većinskog naroda, bogatstvo kulture većinskog naroda, a ako posle toga ide "ali" i onda prikrivena netrpeljivost prema nekome ko je različit, to umanjuje vrednost koju želimo da promovišemo pripadajući većinskom narodu, zajedničkim po etničkom poreklu.
Radi se i o stečenim pravima zbog toga što u Vojvodini, na primer, nije nimalo neobično da se ide u dvojezične škole, nije nimalo neobično da se krštenice izdaju na dva ili na tri jezika i nije nimalo neobično da na radio talasima imate sedam različitih jezika, sedam različitih izgovora ili sedam različitih emisija, sa vestima, sa muzičkim programom, sa dramskim programom, sa svim onim što čini naše zajedničko bogatstvo, jer to čini Srbiju posebnom u ovom delu Balkana, etnička šarolikost, kulturna raznolikost, multikonfesionalnost i naša volja da živimo zajedno.
Mene bi obradovalo kada bi Radio-televizija Srbije, u zakonskom okviru u kojem se sada nalazi, u svom programu imala vesti na albanskom i vesti na bugarskom jeziku, jer je i to stečeno pravo, a postoje ljudi koji bi želeli da čuju na svom jeziku, živeći u Srbiji, osnovne informativne emisije. Jednom smo to umeli. Ne vidim razloga da ne pokažemo da nismo zaboravili, da umemo da mislimo o onima kojih je manje, a koji govore nekim drugim jezikom.
Drugi deo mog doprinosa u prilog moga glasa za izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma jeste osetljivost i delikatnost jezika kao teme. Svedočili smo užasnim raspravama, koje su samo na prvi pogled vodili lingvisti, govoreći o razlikama jezika – o tome da je jezik majka naroda i o tome čiji je jezik stariji, čiji je mlađi, ko je koga pokrao.
Sve u svemu užasne rasprave, u kojima je manje-više ljudi, koji su vodili te rasprave, pojma nisu imali o samom sadržaju onoga čime su se bavili, ali su tačno znali kakvu metu pogađaju. Najbolje ih je opisao jedan od najboljih aforističara, koga sam imala prilike da čitam u bivšoj Jugoslaviji: "Tek kad lingvisti isplaze jezike, onda se vidi da su im jezici isti".
Ne bi trebalo nikako da mešamo volju onih koji smatraju da kroz priču jeziku mogu da izazovu sukobe, mogu da izazivaju niske strasti, sa onim na šta se kao država obavezujemo. A obavezujemo se – da ćemo graditi demokratsko društvo u kome se svi osećaju minimalno dobro, i oni koji su etnička većina i oni koji su većina po polu ili po rodu, i oni koji su po jeziku većina i oni koji su manjina, i oni koji su manjina, ona najugroženija manjina, to su marginalne društvene grupe, najsiromašniji slojevi, onih 670.000 ljudi u Srbiji koji žive ispod granice siromaštva.
Ako kada god želimo da učestvujemo u raspravi ne izgubimo iz vida – da je obaveza da si većina, a da brineš o dobrobiti manjine, onda sam sigurna da Srbija ima šansu da pokaže da se zajedničkom voljom, uživanjem u zajedničkoj prošlosti, zajedničkoj tradiciji, zajedničkoj istoriji može izgraditi društvo u kojem će našoj deci biti svejedno ko je kakvog porekla i biće željna da saznaju sve o onome – koji je neko drugi i koji je različit.
Kada bih mogla uopšte da biram da se rodim u nekoj drugoj zemlji, na nekom drugom geografskom prostoru, sa nekim drugim ljudima oko sebe, rekla bih – ne, hvala, zato što je potencijal prostora koji delimo mi svi razni i različiti takav da predstavlja, nadam se, u budućnosti će tek predstavljati, jedno od najboljih mesta da se na njemu živi.
Želim da na takvom mestu, u takvoj državi, svi koji govore bilo koji jezik, pišu bilo koje pismo, imaju udoban osećaj da je država preuzela odgovornost da im to omogući.