Zahvaljujem, predsednice. Dame i gospodo, u dva zakona koja su pred nama, zakon o zaštiti od duvanskog dima i zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, pokušaću da dam doprinos kontekstom, našom ili mojom percepcijom konteksta u kojem se zakoni donose, jer ih smatram važnim, jer ih smatram paradigmom, kako za skupštinski rad, tako i za mnogo budućih stvari koje ćemo raditi, bez obzira ko bio u opoziciji, ko bio vladajuća većina u Narodnoj skupštini ili u Vladi.
Šta je kontekst? Kontekst je da, u slučaju prvog zakona, dakle zakona o zaštiti stanovništva od štetnosti duvanskog dima, mi imamo pred sobom problem koji pokušavamo da rešimo regulacijom. Problem je kako da odbranite slobodu jednih i da istovremeno obezbedite zaštitu prava nekih drugih. To je ključni problem za mnogo zakona koje ćemo mi donositi i koje smo već donosili u ovoj skupštini.
U ovom predlogu zakona koji je tema, sloboda jednih su oni koji duvan koriste i s obzirom da koristiti duvan nije kriminalna aktivnost, onda smo rešili da donesemo regulaciju kojom ćemo obezbediti slobodu onih koji duvan koriste.
Pravo na zaštitu, na zdrav vazduh, na čist vazduh, moramo obezbediti onima koji duvan ne koriste i iz tako, naizgled, prvog jednostavnog problema koji je pred nama vidimo da, u suštini, imamo jedan komplikovan sistem. Zašto komplikovan sistem?
Zbog toga što u nemogućnosti da to ljudi prirodno reše, dakle da oni koji imaju slobodu da koriste duvan ne ugrožavaju one koji traže pravo da žive u sredini bez duvanskog dima, dakle oni to ne umeju sami da reše, kao i inače što ljudi ne umeju sami da reše mnogo problema i zbog toga nam treba regulacija.
Šta je naš zadatak? Da vidimo da li ćemo previše regulacije uneti u jednu oblast koja se tiče odbrane slobode jednih i zaštite prava drugih. U tom kontekstu ću da gledam zakon koji je pred nama. Da li je prava mera?
I u reakcijama i kolega iz mog poslaničkog kluba iz vladajuće većine i kolega i koleginica iz opozicije, videćete da su reakcije potpuno različite. Oni koji su skloniji zaštiti prava, oni koji traže vazduh bez duvanskog dima, tražeći rigoroznije mere u zakonu, oni koji su skloniji da zagovaraju slobodu izbora, dakle slobodu da se koristi duvan, tražiće smanjenje rigoroznosti mera.
Naš zadatak je, i slažem se tu potpuno sa kolegom narodnim poslanikom Čedomirom Jovanovićem, da ovo nisu teme opozicije i vladajuće većine, na kojima bi moglo da se stiču poeni ili da se razlikuje politika opozicije i vladajuće većine, da nađemo šta je prava mera.
Moj doprinos biće možda karikiran unekoliko, ali namerno, zbog toga što je, ponavljam, kontekst odbrana slobode jednih i zaštita prava drugih, kontekst koji ćemo kroz mnogo zakona imati priliku da sretnemo i možda je prilika ova dva zakona pred nama da mi kao Skupština napredujemo, kao narodni poslanici u celini, bez obzira da li smo vladajuća većina ili opozicija.
Dakle, ako smo zagovornici slobode izbora, onda ćemo se braniti slobodom izbora i tražiti da se nama koji želimo da koristimo duvan poštuje sloboda izbora.
Dva važna argumenta su kod onih koji zagovaraju slobodu izbora. Prvi je, niko od nas ne traži da prestanemo da kupujemo cigarete, mi smo dobrodošli da kupujemo cigarete, a to gde će taj duvan i cigarete biti trošeni, to smo zamoljeni da nas niko ne vidi. Tu je jedna nota licemerja koja se ponavlja uvek u problemima kad imate odbranu slobode jednih i zaštitu prava drugih.
Zašto smo zamoljeni da kupujemo cigarete? Zato što akcize, dakle porez na potrošnju i porez na cigarete kao akciznu robu pune budžet Republike Srbije iznosom negde oko 60 miliona evra.
Dakle, nećemo da zabranimo prodaju cigareta zato što znamo da će to proizvesti crno tržište i da će država ostati bez prihoda, ali ne želimo ni da damo bilo kakva uputstva onima koji kupuju cigarete da to prestanu da čine, pošto je lepo imati u budžetu prihod koji ulazi od akciza, odnosno od poreza koji se vezuju za duvan.
Drugi argument koji imaju ovi koji brane slobodu izbora, jeste da smo svedoci i učesnici kampanja koje idu ka prevenciji pušenja, ka objašnjavanju da je korišćenje duvana štetno, ka svim medicinskim analizama i studijama koje govore u prilog i onda je argument, saglasni sa štetnošću, ne dovodeći u pitanje štetnost, tražimo kraj.
Dakle, ako u neki petak Narodna skupština ili sve skupštine u EU ili na planeti donesu zakone kojima zabranjuju pušenje i ako svi ostavimo duvan, mi koji ga koristimo, šta će biti sa proizvođačima duvana, sa zaposlenima u duvanskoj industriji, sa onima koji imaju objekte u duvanskoj industriji?
Dakle, niko ni ne pretpostavlja da će to biti rezultat kampanje o prevenciji pušenja, da će se završiti tako da će zaista oni koji koriste svoju slobodu izbora kazati – neću da koristim svoju slobodu izbora, te tako više prometa duvana po planeti neće biti i to je ljudski.
Kada pređemo na ovu drugu stranu, dakle, onih koji su za zaštitu svojih prava da žive u sredini koja je oslobođena duvanskog dima, imaćemo argumentaciju koja će se sastojati u listingu svega onoga što je nepobitno dokazano, proveravano, menjano, biće verovatno i novih dokaza o tome koliko je duvan štetan za zdravlje korisnika duvana i za one u njegovoj neposrednoj okolini, počevši od toga kako reaguje na organizam, do studija o plodnosti, preko studija koje pokazuju na koji način se umanjuje radni efekat, na primer, ili produktivnost kada imate nepušače ili pušače u radnom okruženju.
Kada govore o svojoj argumentaciji oni koji su za zaštitu prava, tu se javlja jedan argument koji sam sklona da kritikujem i da izložim kritici, nadajući se podršci nas narodnih poslanika, bez obzira da li smo opozicija ili ne, dakle, u kampanjama za prevenciju pušenja, u kampanjama koje govore o štetnosti javlja se jedan ton netrpeljivosti prema korisnicima duvana. To je opasan teren.
Dakle, dokle god ne klasifikujemo korišćenje duvana kao kriminalnu aktivnost, onda je istovremeno i odbrana slobode da se napravi izbor da se duvan koristi ili ne i obaveza da štitite prava onih koji hoće zdravu sredinu, zajedno imamo jedan najmanji zajednički činilac, a to je da ne smemo dopustiti netrpeljivost prema ljudima koji, poštujući zabrane o korišćenju duvana, ovog zakona, još rigoroznijeg ili manje rigoroznog, dakle, atmosfera netrpeljivosti i diskvalifikacije samo zato što je neko odlučio da koristi slobodu i da koristi duvan, to je stvar oko koje se moramo složiti da je nedopustiva.
Onog trenutka kada naša Srbija ili bilo ko odluči da je konzumiranje duvana kriminalna delatnost, onog trenutka možete da imate diskvalifikacije po toj osnovi, kao što su u sferu kriminalnog stavljene bolesti zavisnosti drugih vrsta, kao što su droge ili supstance koje se tretiraju kriminalno, bez obzira da li ih konzumirate privatno ili na zakonom propisanom mestu, ako uopšte imate zakonom propisana mesta za kriminalne aktivnosti i konzumacije narkotika.
Dakle, ovaj kontekst govorim zbog toga što mislim da je važno da se setimo konteksta, ovako kako ga slikam, i u drugim slučajevima, kada budu slični zakoni, kada budemo imali zajednički problem regulacije kako odbraniti slobodu jednih i kako obezbediti zaštitu prava nekih drugih.
Ponoviću zašto to moraju da rade skupštine? Zato što ljudi ne umeju spontano da urede svoje odnose, zato što moraju da imaju nekakvu regulaciju koja će im zajedničkim dogovorom manjine ili većine ili samo odlukama većine propisati koje su regulacije takve da proizvode društveno poželjno ponašanje.
Volela bih da vidim u onom delu zakona koji se bavi kancelarijom za prevenciju pušenja, koji se bavi saradnjom sa drugim ministarstvima, koji se bavi idejom da o zdravstvenom obrazovanju zajedničkim naporom radimo sa decom u predškolskom ili još nižem uzrastu, ne samo upoznajući ih sa štetnostima duvana, nego upoznajući ih i igrajući se sa njima u dogovoru oko toga šta je sve ono što nam čini zdrav život, na koji način možemo da koristimo resurse oko sebe da bi zdravo živeli.
Dakle, ako to bude akcenat ovog zakona, onda će zakon biti dobar i biće primenjen. Ako bude samo ideja da smo eto ponekad neskloni proveri koliko dobro primenjujemo zakon, a ponekad još neskloniji našoj obavezi da zaista razgovaramo o tome kakav problem imamo kada je primena zakona o zaštiti izloženosti duvanskog dima u pitanju, onda neće valjati.
To je drugi kontekst na koji hoću da uputim kada je u pitanju ovaj predlog zakona, a to je da se između raznih nas ovde u sali čulo – ma šta, nema veze, ionako neće biti primenjen.
On je paradigma za zemlje koje grade demokratiju, paradigma je za institucije koje pokušavaju da osvoje svoje mesto u društvu, paradigma je za slabost i za moguće prednosti institucije. Ako mi ovde kažemo da ćemo doneti zakon koji se verovatno neće primenjivati, onda treba da čujemo sebe šta govorimo i da shvatimo koliko je to besmisleno.
Ako nemamo snage da zajedno kao institucija, dakle ponavljam, i opozicija i vladajuća većina, kontrolišemo izvršnu vlast da li primenjuje zakon koji donosimo, onda ćemo pre pričati o nekakvoj volji za normativnim optimizmom, dakle, ne samo da donosimo zakone, nego što ćemo imati prava da kažemo - želimo da donesemo zakon o zabrani izloženosti stanovništva duvanskom dimu zato što imamo institucije koje će pratiti i kontrolisati primenu, imamo svest o tome koja dobra će to doneti svim sektorima na koje se zakon odnosi i imamo svest o kontekstu u kojem se zakon donosi. Tek onda i taj i svaki drugi zakon će imati svoj puni smisao.
Normativni optimizam je karakteristika za društva koja su slična našem, dakle za zemlje koje tek utvrđuju svoje institucije i nije to greh ni priznati ni razumeti, greh je ništa ne učiniti da se to promeni. Dakle, bilo bi po mojoj proceni dobro da smo raspravu o ovom predlogu zakona imali sa analizom razloga zašto primena prethodnog zakona nije uspela.
Pošto se meni čini da nije uspela, moguće da nemam informacije, rado ću povući tvrdnju, ali koliko znam samo je dvoje poslanika i jedna službenica Narodne skupštine kažnjena sa 5.000 dinara zbog korišćenja duvana na prostoru koji nije propisan. Da li će biti dovoljna reč ministra da će ovaj zakon biti primenjen do poslednjeg? Meni neće, zbog toga što mislim da je to prva posledica koju treba zajedno da izvučemo iz konteksta koji pokušavam da prikažem.
Nije dovoljna samo reč, neophodni su dokazi koji podrazumevaju zajednički rad nas koji pokušavamo, nekad uspevamo da kontrolišemo izvršnu vlast, nekad ne.
Zašto o tome govorim u prilog, recimo, trećeg opisa konteksta oba zakona koje donosimo? Zato što je politika po svojoj strukturi idejna i delatna i po idejama se razlikujemo, ove poslaničke grupe, parlamentarne grupe i odlično se razlikujemo. Borila sam se 20 godina da imamo jednake šanse pri takmičenju za svoje političke ideje i uvek mi je smešno kad mi neko preti da ćemo izgubiti izbore.
Mi smo se borili za to, jedni da dobiju izbore, pa drugi da dobiju izbore. Takmičenje za to ko će biti bolji je suština političke konkurencije u onom smislu koji još uvek gradimo. To je idejna. Delatna je – da li imate instrumente, program da ideje te politike sprovedete u delo, to je ono što je delatno i to je zadatak ove skupštine.
Imamo neke ideje šta znači zakon o zabrani izloženosti stanovništva duvanskom dimu. Da li će biti delatno, to jednako od nas zavisi, kao što zavisi i od Vlade Republike Srbije, odnosno od ministarstava, i prostor u kome jedni druge kontrolišemo je uvek takav da će onaj koji primeti da je jedan pasivan zauzeti taj prostor.
Vlada ne voli sama od sebe da se kontroliše. Niko ne voli sam od sebe da se kontroliše. Svaka je moć preveliko iskušenje da bi neko dobrovoljno pristao da svoju moć postavi na kontrolu. Tu Narodna skupština, svi poslanici unekoliko vode.
Zašto spominjem politiku koja je idejna i delatna? Zbog toga što svaka politika može, ne da može, nego i nema, samo dva dela ima svaka politika. Jedno su intervencije u prostoru i promene u prostoru, a drugo su promene u socijalnim vezama. Nema treće politike: ili menjate prostor, to su juče spomenut i ovde debatovani zakon o ravnomernom regionalnom razvoju, zakon o planiranju, šta god hoćete, crpivost prirodnih resursa, promene, akcidenti, zagađenje životne sredine, šta god hoćete, donosite neke zakone kojima menjate prostor u kome živite, gde vas je neko poslao da tim prostorom upravljate na dobro svih.
Drugi deo politike je promena socijalnih veza. To je ovaj zakon. Zakon šalje jasnu poruku da je korišćenje duvana nepoželjno. Ako poruka ostane na tome, nemam ništa protiv. Zakon je regulisao da je nepoželjno na tim i tim mestima.
Ako zakon pošalje poruku da su nepoželjni ljudi koji koriste duvan, onda imam protiv, zato što su to elementi diskriminacije koji su nedopustivi za promene socijalnih veza, jer su to promene socijalnih veza nagore, a ne nabolje, a ja bih da menjamo nabolje.
Poslednjih pet minuta, zakon o lekovima i medicinskim sredstvima. On u suštini takođe spada u zakone kojima menjate socijalne veze. Možda ne izgleda tako, ali jeste. Od svih članova zakona koji su pred nama, od svih propusta ili dobrih strana primene prethodnog zakona za poslednjih sedam ili šest godina, znamo zato što smo tražili te podatke, bez obzira da li smo opozicija ili vladajuća većina. Stanovništvo ne zna.
To nije odgovornost samo Vlade Republike Srbije i nadležnog ministarstva, to je odgovornost i nas koji sedimo u Narodnoj skupštini, jer se socijalne veze među ljudima menjaju tako što razmenjujete informacije.
Srbija ima jednu ponekad smešnu, meni ponekad vrlo simpatičnu, ali vrlo teško iskorenjivu osobinu, a to je da često ne slušamo jedni druge kada govorimo, da vodimo dva monologa, retko dijalog i dobra je vest da je u ovoj skupštini počeo dijalog, a drugo da zadržavamo informacije, smatrajući da je informacija dragocenost i da te informacije ne širimo. Obe navike su loše po društvo. Informacija služi da se prosledi. Dvoje ljudi u susretu služi da bude u dijalogu i da slušaju jedno drugo, a ne da vodimo monolog.
Zašto ovo vezujem za Predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima? Zbog toga što, već je ovde rečeno, tačno je da je taj zakon u odnosu na prethodni izmenjen samo uvođenjem agencije, nadležnosti agencije i u nekoliko različitih članova, malo izmenjenih u odnosu na prethodni zakon. To je kontekst na koji hoću da se osvrnem i da ga oslikam.
Bila sam, jesam i biću zagovornik regulatornih tela, smatrajući da je to veći prostor da ljudi kontrolišu šta rade neki drugi ljudi koji za javni budžetski novac obavljaju javne poslove. Ostaću zagovornik regulatornih tela, jer smatram da je ta vrsta posla dobra. Šta onda ne valja? Moguće je da neće valjati ni kada je u pitanju agencija koja se uvodi ovim zakonom.
Znamo šta rade regulatorna tela, ali nažalost Skupština još nema mehanizme kako da kontroliše da li oni stvarno rade to što rade. Imate jedan ponekad smešan rezultat da hoćete kao Skupština da kroz regulatorna tela omogućite transparentnost, javnost, kontrolu nekoga ko se bavi javnim poslovima, ali da nemate sredstava kojim ćete da kontrolišete ako to ne rade, nisu krivi oni, nego vi.
Spremna sam da Narodna skupština bude odgovorna, bez obzira da li smo vladajuća većina ili opozicija, za sve ono za čega jesmo odgovorni. Za sve ono za čega nismo odgovorni, mislim da Skupština treba da smogne snage i kaže – ovi su odgovorni za to i to. To je jedini razlog zašto spominjem agenciju, ne govoreći unapred da će to biti slučaj, ali imamo iskustva sa nezavisnim telima takve vrste.
Daću samo poslednji primer, da je državni revizor, koji je po zakonu trebalo da dođe na Odbor za finansije, otišao na konferenciju za štampu. Nemam ništa protiv, ali je Narodna skupština ispala neodgovorna, kriva i sve ostalo, za postupak koji apsolutno nema veze sa Narodnom skupštinom. Naravno da se ne odnosi na agenciju.
Želeći da ovaj zakon ministar pažljivo pročita, u saradnji sa podnosiocima amandmana i sa nama, zahvaljujem se na pažnji i na podršci poslanika koji s pažnjom slušaju ovako dugačak govor.