Molim narodne poslanike da ne dobacuju.
U elektronskom sistemu registrovani su sa zahtevom za reč narodni poslanici Miloš Radulović, Tomislav Nikolić i Dejan Mirović.
Narodni poslanik Tomislav Nikolić želi repliku ili povredu Poslovnika?
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Pravo na repliku.)
Pravo na repliku narodni poslanik Tomislav Nikolić, pa narodni poslanik Miloš Radulović takođe pravo na repliku.
Narodni poslaniče Miloše Raduloviću, da li želite povredu Poslovnika, jer u tom slučaju imate prednost nad kolegom Nikolićem ili repliku?
(Miloš Radulović, sa mesta: Pravo na repliku.)
Narodni poslanik Tomislav Nikolić, a zatim narodni poslanik Miloš Radulović.

Reč ima ministarka finansija.

Reč ima narodni poslanik Miloš Radulović, pravo na repliku.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Reklamiram Poslovnik.)
Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Narodni poslaniče, radi se o mom diskrecionom pravu i ne može biti povrede Poslovnika.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Nemate pravo da to radite.)
Narodni poslanik Miloš Aligrudić dobacuje, kao i narodni poslanik Zoran Nikolić. Upozoravam vas na kršenje član 104. Poslovnika i zabrane dobacivanja tokom predsedavanja i drugim narodnim poslanicima.
Reč ima narodni poslanik Miloš Radulović. Izvolite.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Nažalost, još jedanput niste u pravu. Predlagač, odnosno ministar ima prava da dobije reč preko reda i kad god je zatraži, a sve ostale odredbe se odnose i na predlagača akta ako dolazi iz Vlade.
Replika i pravo na davanje reči na repliku nije prednost koja se podrazumeva kada je traženje reči na osnovu člana 100. i davanje prava na reč o povredi Poslovnika.
Dakle, ministarka Diana Dragutinović ima pravo da dobije reč preko reda i kad god je zatraži, u svakom slučaju, osim kada narodni poslanik želi da govori o povredi Poslovnika.
Želite da se u danu za glasanje izjasnimo o ovoj povredi? Tako će Skupština i odlučivati, a vas molim da sledeći put pažljivije koristite svoje pravo iz člana 100. stav 1.
Narodni poslanik Miroslav Markićević. Da li želite repliku ili povredu Poslovnika? Pravo na repliku. Izvolite.

Reč ima ministarka finansija, Diana Dragutinović. Izvolite.

Reč je tražio narodni poslanik Miloš Radulović. Da li želite repliku?

Narodni poslanik Dejan Mirović želi da govori kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.
Pre nego što vam dam reč na osnovu člana 27, obaveštavam narodne poslanike da sam upozorena od strane stručnih službi da se član 93, koji govori o redosledu davanja reči u toku sednice, ne primenjuje striktno, a da je potrebno da se 1. stav, četvrta alineja, primenjuje striktno i strogo, da ne bi dolazilo do nepotrebnih zabuna u toku sednice.
Četvrta alineja stava 1. glasi – predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe, koji ima pravo da govori do 20 minuta, s tim što ovo vreme može podeliti u dva dela po 10 minuta - za uvodno izlaganje i završnu reč,'' te će se svaki naredni govornik, a na osnovu obaveze koju predstavlja 1. stav, alineja 4, biti pitan u 10. minutu i prekidan tokom govora da bi bilo striktne primene člana 93. stav 1. alineja 4.
Narodni poslanik Dejan Mirović ima reč.

Dvadeset minuta, narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku je iskorišćeno.
Da li želi reč još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa?
Ako ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog i načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku dale poslaničke grupe: Nova Srbija, DSS, Napred Srbijo, SRS; ukupno je prijavljeno 11 govornika.
Prva, a po redosledu prijava za reč je narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodni poslanik Milan Lapčević. Ima reč narodna poslanica Zlata Đerić.

Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, pa posle njega  narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Reč ima narodna poslanica Jorgovana Tabaković, a posle nje narodni poslanik Dejan Mirović.

Gospodin Dejan Mirović ima reč.

Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.        VELIMIR ILIĆ: Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo se okupili da razgovaramo o veoma značajnim zakonima. Očekujem jednu dobru raspravu, ali do tih pravih rasprava u ovom parlamentu slabo i dolazi.
Vidite i sami da izuzetno važni zakoni, kao što je zakon o informisanju, kao što je zakon o obrazovanju, jednostavno se usvajaju na nekim vikend sednicama, na nekim večernjim sastancima, bez prisustva javnosti, bez televizijskih prenosa. Jednostavno, ovaj parlament nema tu snagu da opstane kao jedna institucija koja će kreirati i odlučivati o onome što je u Srbiji najbitnije.
Mi smo, o tome sam više puta govorio, dozvolili pojedincima da se stave iznad parlamenta i da bukvalno rade šta hoće. Kako je moguće da pojedinac dođe i kaže – ja ću ugasiti prenos, kada njemu padne na pamet i da nametne građanima Srbije da sto sati gledaju biciklističku trku Francuske i da jednostavno ne mogu da vide zakone koji su izuzetno važni za ovu državu?
Sramota je da i govori ministar vladajuće koalicije o nekim važnim pitanjima u ovom parlamentu i da ga iz vladajuće koalicije nedavno sluša pet-šest narodnih poslanika iz vladajuće većine? To je nedopustivo više.
Mi smo jednostavno dozvolili nekim ljudima da, što stalno ponavljam, izvrše državni udar i da potpuno postave novi sistem vlasti u Srbiji, predsednički sistem, koji mi po Ustavu nemamo. Ovde se iz kabineta predsednika vodi država. Sve se odlučuje. Vladajuća koalicija radi bukvalno šta hoće. To se odražava i na projektu ovih zakona koji su i danas na dnevnom redu.
Pozdravljam ministra i njegove napore da nešto uradi, ali nemoguće je uraditi, jer mi smo to godinama pokušavali. Sećam se kada je Šumarac 2003. godine vodio jednu veliku akciju legalizacije objekata, doneće se zakoni, legalizacija ide brzo, bez ikakvih problema, bez ikakvih zastoja, najjeftinija, bez ikakvih mogućnosti da se zaustavi, međutim, to je sve propalo.
Sećam se odlično, pre četiri godine sam izašao sa ovim zakonom o socijalnom stanovanju. Doneo sam ga na Vladu. Dinkić ga je odbacio kao zadnju krpu i rekao je da on ima svoj sistem gradnje, govorio je na Vladi da on ima svoje kreditne linije kako će građani Srbije da obezbede svoje stanove i da je zakon o socijalnom stanovanju bezveze, neka evropska priča od koje nema ništa.
Četiri puta je taj zakon u ovoj verziji izlazio na Vladu Republike Srbije i sva četiri puta Dinkić, kao ministar finansija, a posle kao ministar ekonomije, odbio je taj zakon da prihvati, da da njegovu pismenu saglasnost da on prođe i uđe u skupštinsku proceduru. Zato je to i propalo. Vi ste sada konačno uspeli da ga odobrovoljite.
Slično je bilo sa crnogorskim tablicama. Sećam se, četiri puta isto sam podnosio zahtev, kao ministar saobraćaja, da se to pitanje razreši. Dinkić je stavljao veto, veto, veto i na kraju legao je na rudu nedavno kada je sve propalo, kada smo Crnoj Gori prelili 160 miliona evra na registraciji samo crnogorskih vozila, i to fiktivnoj registraciji, a vozila su vođena u Srbiji.
Pojedinci bukvalno ovde rade šta hoće. Zato retko šta može i da uspe. Sećam se odlično, bio sam narodni poslanik tada 90 i neke godine, kada smo doneli Zakon o prostornom planiranju Srbije. Rečeno je, Mirko Marijanović je bio premijer, da će se on striktno poštovati. Napravili smo određene strategije razvoja, sve je krenulo kako valja i to se potpuno uništilo.
Sada neko iz nekog drugog centra kompletno vodi i diriguje određenim projektima. Da li postoji još negde zemlje u svetu gde će se napraviti na primer savet za infrastrukturu u kome će sedeti šef države, kao predsednik saveta, i koji će potpuno odbacivati regularne skupštinske odluke koje su prošle skupštinsku proceduru.
Setimo se samo koncesije. Koncesija je urađena kao jedan vrhunski projekat da se izgradi autoput kroz Srbiju, koji je Srbiji jako potreban. Prošla je sve procedure, prošla je parlament, usvojena je jednoglasno na Vladi, i u jednom i u drugom mandatu Vlade, da bi je savet, čiji je potpredsednik Mlađan Dinkić, ladno odbacio, i predsednik države Tadić, i rekli – od toga nema ništa. To ide ad akta i već potpisan ugovor potpuno pogazili i bacili, i danas imamo problem da se taj autoput ne gradi, u momentu kada jurimo svaki dinar za investicije, kada je važan i veoma bitan.
Naravno, Šumarac u ovom prvom zakonu o legalizaciji objekata, o svemu ovome, uljuškao se u Inženjerskoj komori, to je potpuno privatizovano, tu se radi bukvalno šta se hoće i sećam se da nismo uspevali taj krug ljudi da razbijemo, da je veliki fond kojim oni raspolažu, da raspolažu kako god hoće, putuju, imaju ogromna ovlašćenja, ogromna primanja itd. i ne rade uopšte u interesu osnivanja te inženjerske komore, za šta je ona namenjena.
Sada bih malo pričao o zakonu o socijalnom stanovanju. Sećam se odlično kada je EU insistirala da ga usvojimo, kada nam je ponudila Habitat program. Mi smo počeli da realizujemo Habitat program, računajući da će zakon formalno proći bez ikakvih problema. Kroz Habitat program uradili smo 970 stanova u Srbiji, po donaciji italijanske Vlade i iz raznoraznih sredstava koja su došla donatorski, i napravili i uselili 970 porodica u Kragujevcu, u Čačku, u Pančevu, Nišu i da ne nabrajam više gradove, mislim u Staroj Pazovi i kompletno završili.
Da smo tada usvojili zakon o socijalnom stanovanju, kad je imalo toliko interesa da se svi socijalno ugroženi slučajevi stambeno obezbede, kada se dogovaralo da sve majke koje su ostale samohrane, čiji su muževi poginuli u prošlim ratovima, deca bez roditelja, deca palih boraca, deca teških invalida rada i invalida rata, moraju obezbediti po ovom zakonu, i teški invalidi koji su ostali sada i kojima treba posebna nega, jednostavno, Dinkić je taj zakon zaustavio. Mi ga nismo imali i Habitat program je prekinut posle prve akcije koja je veoma dobro i uspešno urađena.
Sećam se da smo želeli jeftinu gradnju. Mi smo probali da li je moguće, u saradnji sa lokalnim vlastima, da se sprovede jeftina gradnja u Srbiji. Uspeli smo u tome. U Jaši Tomiću izgrađeno je oko 400 kuća, sa kvadratom od 260 evra i useljene su, ključ u ruke za 260 evra.
Taj model smo počeli da primenjujemo u Vojvodini. Pajtić je krenuo i pogazio je taj model i rekao nam – ne treba ništa tu Vlada, jer mi imamo naš kapitalni fond i mi ćemo to raditi na svoj način. Mi smo u Međi i Jaši Tomiću, u sva klizišta u Srbiji smo uradili sa cenama, negde po hiljadu stanova širom Srbije, koje su između 260 i 300 evra ključ u ruke, u saradnji sa lokalnim vlastima, i to je uspelo. Znači, Srbija ima mogućnost za jeftinu gradnju.
Sećam se kada je građevinsko preduzeće „Banat“ iz Zrenjanina izvodilo radove za 260 evra kvadrat ključ u ruke, prizemne kuće ljudi su radili i gradili i mi smo sve to završili. Taj model je jednostavno propao. Zašto? Jer je Dinkić imao svoj model kreditiranja koji nikada nije ni zaživeo – jeftini krediti. Sećate se samo tolikih televizijskih priča, reklama, da će svi moći da kupe, dugoročni krediti, svi će moći da dobiju kredit, dobiće raznorazne beneficije i to je sve propalo.
Danas ne postoji porodica srednjeg staleža koja može kreditno da finansira stambenu gradnju na osnovu svojih primanja koja imaju članovi porodice. Prema tome, sačuvajte ovaj zakon ako može nekako da se učini nešto da zaživi u Srbiji ta jeftina gradnja.
Ovde su glavni kamen spoticanja, kao i u legalizaciji, bile lokalne vlasti. Potpuno se iz celog sistema gradnje istrgao grad Beograd. Zamislite 300 evra po kvadratu, 260 evra po kvadratu i u Beogradu gradnja 4.000, 4.500 i 5.000 evra po kvadratu? Zamislite koji je to lopovluk, i koja je tu krađa, i koje su tu provizije i šta se sve tu događa?
Prema tome, da napominjem da Prokop nije urađen samo zato što grad Beograd nije hteo da potpiše saglasnost, pokojni Nenad Bogdanović nije hteo da primi ekipu Trigranit da razgovara kada je sklopila ugovor, a kamoli da da saglasnost. A nekada pokojni Branko Pešić je potpisao da je Beograd nadležan za tu lokaciju i da ima određene ingerencije i da treba da dobije određeni broj kvadrata, što je Beograd jednostavno odbacio, bilo kakav vid razgovora, i projekat je propao.
Prema tome, u gradu Beogradu, u velikim gradovima Srbije građevinska mafija i urbanistička mafija caruje. Ne možete ništa da učinite gospodo iz Ministarstva, jer to najbolje znam u dva mandata, ako s njima ne nađete rešenje ili barem ako tamo pola ne pohapsite. Ako to ne uradite, nikakvog dogovora nema.
Sada pratim, a vi pričate o rušenju nekih objekata, ne znam Uvac, ne znam tamo jedno jezero, drugo, treće, a sve su to lokalne vlasti davale, maltene, ono, kroz prste gledali i rekli – ma kakav bre ministar, zidaj to tamo i gradi. Zašto? Inspekcijske službe nisu reagovale i ne može se sada rušiti objekat, ako neko nešto izgradi, useli se i već godinama živi u tome – to je nekorektno.
Ljude smo doveli do troškova, a lokalne vlasti su dozvoljavale gradnju i slale su inspekcijske službe pro forme i rekle, stotine puta slušao sam snimke koje su ljudi donosili – ma samo bre zidaj, pustit te iz Beograda neka rade šta hoće. Evo sada gde se dolazi, u kakvu tešku situaciju.
Grad Beograd, ponavljam, nije dozvolio da zaživi ni legalizacija, ni da zaživi bilo kakva zakonitost u urbanizmu i u samoj stambenoj gradnji. Zašto? Jer njima ne odgovara red. Njima odgovaraju njihova pravila koja oni imaju.
Gospodo iz DS, vi od 2000. godine do danas vodite grad Beograd. To je vaša odgovornost. Morate da razgovarate sa tim ljudima koji tamo sede i pokušati da nađete neka rešenja – da ne bude gradnja po parkovima; evo, videli ste, da ne bude lokala gde nema pojma da se gradi, gde nije smeo da se dozvoli, izgrađeni su i ko će to sada da poruši i na koji način?
Prema tome, može se učiniti nešto u divljoj gradnji, ali treba u korenu sprečiti gradnju, u samom startu da do te gradnje ne dođe, a nikako dozvoliti da se gradnja završi, a onda tek reagovati i raditi bilo šta, jer to je nekorektno prema ljudima koji su odvajali od svojih usta i gradili objekte.
Legalizacija objekata, meni će biti drago da vi uspete, ali od toga nema ništa. Sećam se koliko je bilo sastanaka i dogovora, ali lokalni moćnici, uzmite u Zaječaru vašeg prijatelja, pa veći uticaj ima u Istočnoj Srbiji ima prof. Mića profesor sa Megatrenda nego svi vi iz Ministarstva. On je gazda tamo. Neki dan sam bio, ljudi, Mića profesor je pravio koaliciju. Kaže – ovu vladu sam napravio bre, gazda sam tamo.
Boško Ničić, pa vi njemu ne možete ništa, on je drugi gazda. Ne možete mu ništa. Ljudi su donosili papire, išli u tužilaštvo, radili, lomatali, molili, ali ne može – on sedi sa ministrima koji sede u Vladi. On se dogovara, oni mu svi nude neke koalicije, a on će tobože podržati itd. Ti lokalni moćnici, imate ovoga u Kragujevcu, on radi šta hoće.
On bukvalno radi šta hoće, pa vaš lokalni odbor DS vam piše pisma da to nekako zaustavite i onda oni to stave na glasanje, a njihove većine izglasaju da je to u redu što rade. To nigde nema na svetu da većina sada glasa za gradonačelniku koji radi bukvalno šta hoće, koji gradi šta hoće, koji nema građevinsku dozvolu za mnoge kapitalne objekte, bez dozvole gradi itd. i može da radi šta hoće.
I ne smete da ga pitate – šta to tamo radi i šta to radi, jer tamo dođe Mlađan Dinkić kod njega. Oni prošetaju, naprave dogovor, malo se rukuju, pozdrave, pojave na medijima i bukvalno čovek radi šta hoće da bi glasao. Da ne nabrajam i druge moćnike koji rade šta hoće.
Kako sam mogao kao ministar i kako ćete vi da zaustavite gradnju kada je „Delta siti“ izgrađen bez dozvole, bez upotrebne dozvole, bez ičega. Kažem potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću - ne možeš Đeliću da otvaraš objekat koji je neregularan, nema papire. On kaže – danas je otvaranje, to moram da otvorim. On je to otvorio i da li i sada ima upotrebnu dozvolu – nema, gospodo?
Pravio sam jedan objekat na planini, u jednom zabačenom selu, i sve ste mi tražili, i protivpožarni put i rezervoar vode itd. Da li Mišković ima protivpožarni put u „Delta sitiju“? Da li na Ušću imaju papire i da li je sve u redu? Da li pojedini klinički centri koji se rade, gde se ulažu velika kreditna sredstva, imaju papire – nemaju?
Danas nemaju veliki kapitalni objekti papire, rađeni su na reč političara. Tako se i dalje radi, to je postala praksa koja se primenjuje, a jurićete nekog Žiku, Miku za neku kućicu, čije dete nije videlo more, čije dete ne zna šta je topla, ispravna cipela. Jurićete neku ženu koja ne zna šta je kilogram mesa, koji su odvajali od usta i gradili, radili i plaćali tadašnje poreze, porez na promet, jer su uradili divlje, jer nisu imali oslobođenja poreza i preko 30% ubacili u državnu kasu kroz divlju gradnju. Sami su svojim sredstvima pravili infrastrukture, pravili telefone, asfaltirali, dovodili vodovod i kanalizaciju.
To je nekorektno prema tim ljudima, koji su rešili jedan veliki problem gde da žive i treba im to legalizovati sa samo možda taksom koliko košta proces uknjiženja. To pozdravljam, i to je dobro i to tako mora da se uradi. Sve drugo bi bilo nekorektno.
Treba zaustaviti ove moćnike, koji su izgubili kompas u gradnji i koji bukvalno rade šta hoće i grade šta hoće. Ljudi, da vas odvedem jedan dan, kad hoćete, da vidite gde je vaš glavni koalicioni partner napravio kuću – na krovu zgrade je napravio privatnu kuću sa dvorištem. Hoćete da vidite?
On je vaš koalicioni partner i vaš glavni kapo u Vladi. Vodim vas na izlet da vidite, veoma blizu, i da se prekrstite i levom i desnom i da kažete - Bože, da li je ovo moguće, da čovek na zgradi ozida zgradu? Kućicu na zgradi, voli čovek kućni ambijent, pa je rešio da napravi na zgradi, u centru Beograda, 100 metara od Terazija. Kad god hoćete, gospodine ministre, da odete i da se slikamo zajedno tamo. Nisam mu mogao ništa, ne znam da li možete vi. Zašto? On je glavni kod vas, on kaže – Vladu sam vam napravio, i drugi, i treći, četvrti, peti i sve tako.
Prema tome, džaba je ova naša priča, ako se ne poštuje zakon koji se usvoji. Poštujem prostorno planiranje. Da li semo rekli - strategija razvoja saobraćaja, da mora da se rade putevi? Stoji to i to treba da se radi, ali mora po prioritetu države da se rade tamo gde je najveći saobraćaj.
Da li je saobraćaj kod Lazarevca u poslednjem brojanju saobraćaja 27.000 automobila dnevno? Jeste. Da li je u Ljigu 15.000 do 17.000 automobila dnevno u Ćelijama? Jeste. A mi gradimo tamo u Bujanovcu i Preševu gde je 2.000 automobila prosek godišnji dnevno. Evropa kaže, Evropa to traži, zato što baze moraju da imaju autoput.
Ti iz Bujanovca i Preševa kad gađaju žandarmeriju moraju brzo da pobegnu u Nemačku ili negde u Švajcarsku, da se brzo sklone dok ne dođu organi reda da ih malo pročešljaju.
Zašto se ne gradi po prioritetu po Prostornom planu Srbije koji je usvojen i koji je mnogo u Srbiji obećavao? Prema tome, nadam se da ćete nešto učiniti na tome, da ne bude da je prostorni plan jedna formalnost, da prostorni plan koji je usvojen u srpskom parlamentu bude tamo neki formalni okvir, a da može bukvalno da se rade u tim okvirima kakve god hoće kombinacije.
Gospodine ministre, želim vam puno uspeha, ali sasecite te oko vas, oko Vlade koji vam prave osnovne probleme, počnite jeftinu gradnju, da opštine u kojima ima sirotinje, stambenih teških slučajeva, omoguće besplatne lokacije sa infrastrukturom i sve ostalo i onda ćete postići cilj.
Nova Srbija vam neće u tome odmoći, može vam samo pomoći, ali, ponavljam, morate mnoge stvari rešiti oko Vlade i taj brlog koji se uhvatio, i ta paučina koja ne da da se kroz nju prođe, ne da i ne dozvoljava da ovo sve zaživi. To iz iskustva pričam. Hvala vam puno.

Reč ima ministar Oliver Dulić.        OLIVER DULIĆ: Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, hteo da se zahvalim na ovoj poslednjoj diskusiji mom prethodniku, gospodinu Iliću, i da kažem da je ovo ministarstvo nasledilo jedan zakon za koji smatramo da je dobar, to je zakon o socijalnom stanovanju.
Mi smo uspeli da ga ne samo proguramo kroz Vladu, nego da najzad, hvala bogu, bude pred narodnim poslanicima i učinićemo sve da on zaživi u onim oblicima u kojima je bio planiran kada je pisan od početka i da obezbedimo mnogim porodicama u Srbiji koje su socijalno ugrožene da stignu do tih jeftinih stanova.
Odmah ću da napravim jednu razliku. Dakle, socijalno stanovanje je jedna problematika, drugo je najavljena akcija masovne neprofitne gradnje, koja bi bila klasična državna akcija, gde bi naši građani, bili zaposleni u državnim organima ili zaposleni u privatnim firmama, prema određenim kriterijumima mogli bi da dođu do jeftinih stanova, u kojima bi pokušali da zajednički objedinimo akciju i banaka, i građevinskih preduzeća, i opština, i vojske i svih onih koji imaju mogućnosti da učestvuju u jednom takvom projektu.
Ono što je jako važno je da na stimulativne mere Vlade kroz funkcionisanje stambenih kredita podignemo tražnju za stanovima, jer najveći problem u ovom trenutku građevinskog sektora, koji beleži veliki pad u ovoj godini, jeste nedostatak tražnje, i da dospemo da u svakom gradu po jednoj realnoj ceni, koja bi bila cena kredita koji može da plati jedna standardna porodica u Srbiji, ljudi dođu do svog krova nad glavom.
Socijalno stanovanje je namenjeno za gradnju za socijalne kategorije, definisano je zakonom koji će to biti kriterijumi, a kasnije će se kroz strategije razrađivani način na koji će do tih stanova te socijalne kategorije da dođu. Ono što je važno reći, jeste da ti stanovi neće biti davani u vlasništvo, oni će biti davani u zakup i oni će ostati trajno u vlasništvu ove države.
Odmah da dam odgovor jednom od narodnih poslanika koji je pitao zbog čega se gasi lokalna agencija za socijalno stanovanje. Samo one lokalne samouprave koje budu imale funkcionalne lokalne agencije će moći da koriste ova sredstva i ohrabrujem svaku opštinu da uđe u kreiranje ove agencije što je pre moguće.
Hajde da krenemo od nečega što su problemi ozvoreni ovde. Zahvaljujem se svim predstavnicima poslaničkih grupa. Mislim da je rasprava bila veoma interesantna. Generalno, moram da kažem da smo mi zadovoljni raspravom, jer oko nekih ključnih stvari oko kojih u suštini nije bilo previše primedbi, možemo da zaključimo da smo se složili da su to problemi koji trebaju da se rešavaju.
Tu pre svega mislim na pitanje postupka za izdavanje građevinske dozvole. Mislim da smo maksimalno skratili rok. U ovom trenutku ne možemo da kažemo koliko će biti vreme neophodno za izdavanje građevinske dozvole, jer i po postojećem zakonu građevinska dozvola se u jednoj opštini izdavala za nekoliko meseci, a u nekoj opštini za nekoliko godina.
Dakle, teško je reći i to umnogome zavisi od lokalne administracije, pre svega od političke volje, zatim od efikasnosti lokalne birokratije. Pristupajući celoj problematici kroz obaveznost dokumenata koji su neophodni da se donesu, kroz sadržaj tih dokumenata koji u sebi sadrže neophodne parametre i kriterijume na osnovu kojih može da se izda dozvola, kroz insistiranje na donošenju plana i dokumenata koje ćemo kao ministarstvo da sprovedemo i, ono što je jako važno, kroz jedan efikasan i lako dostupan svima postupak za izdavanje dozvole, nadamo se da ćemo uspeti da regulišemo i da rešimo ovu problematiku.
Sigurni smo da ćete nas u tom podržati i ovo je naravno poziv svima vama, bez obzira da li dolazite iz pozicije ili opozicije, da insistirajući striktno i strogo na sprovođenju ovog zakona u lokalnim samoupravama iz kojih dolazite najzad pokušamo da uvedemo red u ovu oblast.
Što se tiče pitanja planiranja i pitanja prostornih planova, moram da kažem da smo mi na dobrom putu da završimo novi prostorni plan Republike Srbije. Danas ovde pred vama hoću da dam jedno obećanje. On će pred vama da se nađe 2010. godine u martu ili najkasnije u aprilu i on će biti prvi korak i prvi organizacioni poduhvat na osnovu koga će lokalne samouprave i regije moći da rade svoje prostorne planove.
Ako mi insistiramo kod lokalnih samouprava da u rokovima koje smo predvideli ovim zakonom moraju da donesu svoje prostorne planove, mi bismo hteli od nas da krenemo kao državnog organa za primer i da prvi donesemo plan i na osnovu toga da svi planovi koji se budu donosili, a nižeg su reda, budu usklađeni sa prostornim planom koji ćemo mi ovde pred vas da iznesemo negde u martu, najkasnije u aprilu sledeće godine.
Ono što je dobro, jeste da smo završili strategiju prostornog razvoja Srbije. Ona će biti prezentovana, bez obzira što je ona doneta u skladu sa starim zakonom, ali sadrži u sebi u suštini sublimaciju svih strategija koje su do sada donesene i prezentovane i siguran sam, kada vam je budemo distribuirali da se upoznate sa njom, da ćete videti da smo veoma ozbiljno ušli u reformu tog sistema i to je deo odgovora na pitanje koje je postavljeno.
Ono što je naravno veoma važno i o čemu je pričao i zadnji govornik, a tiče se uvođenja reda, pre svega u lokalne samouprave, više puta sam ponavljao i duboko verujem da je najveći problem u Srbiji koji danas postoji ili jedan od najvećih problema u suštini, neuređenost oblasti građevine i urbanizma, da je to jedna rak-rana u uvođenju generalnog reda u Srbiji, a da u oblasti građevine i urbanizma rak-rana te oblasti se nalazi u Beogradu. Ako uspemo da uvedemo red u Beograd, siguran sam da možemo da uvedemo red i sve druge opštine.
Kada bi pisali poseban zakon za Beograd, on bi sadržao u sebi potpuno drugačije rešenje u odnosu na ceo ostatak Srbije, zbog toga što je ovde bilo najintenzivnije gradnje, bio je najveći broj investicija i nažalost bilo je najkomplikovanijih procedura, i nažalost bilo je najviše korupcije, i arbitrernosti administracije, i to je nešto što je fakat i to je nešto što treba priznati i s tim se treba suočiti.
Moram da naglasim da je pre svega novi gradonačelnik Đilas, sa jednim svojim timom ljudi, počeo potpuno drugačije da pristupa ovom problemu i upravo iz tog razloga mi imamo poverenje, i to smo nekoliko puta ponovili, da je moguće da se situacija promeni i da je to dobar pokazatelj da kada politička volja postoji da se red uvede, da se on mnogo, mnogo lakše uvodi.
To neće biti lako, neće biti lako uvesti red u Srbiji i neće biti lako samo ljudima iz ministarstva da pokušaju da uvedu red, to će podrazumevati zajedničku sinhronizovanu akciju, i vas kao narodnih poslanika, i celokupne Vlade, i Ministarstva unutrašnjih poslova, i tužilaštava, i rada inspekcijskih organa i lokalnih samouprava, što je veoma važno, gradonačelnika koji dolaze iz svih stranaka koji danas ovde sede u parlamentu.
Niko nije izuzet iz odgovornosti za veoma lošu situaciju koja postoji danas u građevini i urbanizmu, svako je odgovoran u onom procentu u kojem učestvuje u lokalnim vlastima. Ponavljam, sve političke strane učestvuju u lokalnim vlastima i sve su na neki način doprinele i da dođe do divlje gradnje, i da dođe do korupcije, i da dođe arbitrernosti i da dođe do komplikovanih procedura i da se uspori proces legalizacije, dakle, svih onih problema o kojima mi danas ovde raspravljamo, pokušavajući da ih rešimo.
Kako to da uradimo? Pre svega tako što ćemo prepoznati uska grla u tom procesu i pokušati da što je moguće više uradimo da ta uska grla budu što šira i da se više postupci ne zadržavaju tu.
Kada pričamo o legalizaciji, tačno je da je 2003. godine donesen zakon koji je predstavljen kao revolucionaran i koji je trebalo da postavi osnov za rešenje ovog problema. Tačno je da on nije sproveden do kraja i da je doživeo neuspeh, i da u ovom trenutku možemo da kažemo da je negde između 16 i 20% svih nelegalnih objekata u Srbiji tek legalizovano za ovih šest ili sedam godina.
Tačno je da smo mi u međuvremenu prepoznali sva ona uska grla koja su u tom procesu postojala i tačno je da je lokalna administracija dosta loše organizovana u tom postupku, i mislim da ćemo ovim rešenjima koja će predviđati i konvalidaciju starih ugovora, koja će predviđati mnogo manji obim tehničke dokumentacije, uspeti da ovaj postupak ubrzamo i da ga završimo u nekom roku za koji smatramo da je realan.
Za to će, opet ponavljam, biti pre svega potrebna mnogo bolja organizacija lokalnih administracija i mislim da ćemo mi kao Ministarstvo dati i stručnu podršku, ali i neku vrstu pelcera na koji način lokalna administracija treba da se organizuje kada su u pitanju ovi objekti.
Takođe, kada pričamo o legalizaciji, to je priča koju sam ponovio u razgovoru sa gradonačelnikom Beograda. Dobili smo amandman grada Beograda, koji je nekoliko poslanika iz Beograda podnelo ovde, a tiču se legalizacije objekata koji su građeni posle 2003. godine.
Činjenica je da su desetine ili stotine hiljada objekata građeni i posle 2003. godine. Činjenica je da su prema postojećem zakonu ti ljudi vršili krivično delo. Činjenica je da je država gledanjem kroz prste ili uopšte negledanjem dopustila da se ti objekti grade, i činjenica je da su oni trebalo da budu sprečeni u samom startu i da sada imamo nešto što je realna situacija. Niko te objekte više ne može da sruši.
Tu hoću namerno da izdvojim one objekte koji ni po ovom zakonu nikad ne bi mogli da budu legalizovani, jer to su objekti koji su građeni na zaštićenim prirodnim dobrima, kulturnim dobrima, od neuslovnih materijala, na tuđem zemljištu itd.
Hajde sada da pričamo o čitavim naseljima oko Beograda i velikih gradova koji su građeni od 2003. godine, koji su uglavnom građeni zbog toga što nije postojao planski osnov, pa nije mogla da se dobije dozvola, ili su građeni zbog toga što je neko kupio zemljište, nije mogao da sačeka postupak za izdavanje dozvole koji je trajao, nažalost, nekoliko godina. Postojali su objektivni razlozi.
Mi hoćemo da prihvatimo i taj amandman i da o njemu razgovaramo, da kažemo, neka ova legalizacija bude masovna i neka završi taj problem, i neka svi ti ljudi steknu pravo vlasništva nad tim objektima, neka ti ljudi steknu pravo da njihova deca nasleđuju te objekte i da mogu da ih stavljaju u hipoteku, da uzmu neki kredit, da ga prodaju. Slažemo se sa svim tim.
Ko će nam dokazati i na koji način, koliko kredibilno, da nikada više divlje gradnje u Srbiji neće biti? Voleli bismo da čujemo i da vidimo na koji način će se lokalne samouprave organizovati u budućnosti da ne dopusti nikada više da bude nelegalnih objekata. Mislim da smo kao država sada uradili sve.
Doneli smo zakon koji je značajno olakšao postupak izdavanja dozvola, doneli smo obavezujuće odredbe prema lokalnim samoupravama koje moraju da urede stanje planske dokumentacije u narednom periodu. Završili smo postupak legalizacije, koji će biti značajno jednostavniji i jeftiniji za sve objekte u prošlosti.
Hajde sada da se dogovorimo da to bude jedan od političkih konsenzusa koji uvek u zemlji mora da se uspostavi među svim partijama. Opet ponavljam, sve partije dele odgovornost jer sve učestvuju na vlasti na lokalnim nivoima širom Srbije. Hajde da nikada više u Srbiji ne bude divlje gradnje. Hajde da dostignemo taj nivo koji postoji u nekim državama Evrope.
Prosto, tamo ne postoji krivično delo divlje gradnje, jer je nezamislivo da se neko usudi da krene da gradi bilo koji objekat bez adekvatnih dozvola. Hajde da podignemo naš nivo svesti o poštovanju zakona i o poštovanju prostora jedne države da se ta stvar nikada više ne desi.
To će, pre svega, podrazumevati mnogo aktivniji rad građevinskih inspekcija i mnogo veću odgovornost lokalnih samouprava i pokušali smo kroz ovaj zakon i kroz uvođenje različitih kaznenih mera da stimulišemo tu jednu veću kontrolu.
Postavljeno je ovde pitanje – zbog čega se žuri sa donošenjem ovog zakona i to je vezano za ovaj veoma važan segment ovog zakona, a to je pitanje konverzije prava korišćenja u pravo svojine.
Potrudio sam se da od samog početka komuniciram sa poslaničkim grupama na način da smo slali radne verzije zakona i članovima Odbora za građevinu i urbanizam i šefovima poslaničkih grupa. Javne rasprave su krenule negde u septembru, oktobru prošle godine. Jako mnogo ljudi je učestvovalo u javnim raspravama i nije tačno da ovaj zakon nije prošao kroz nekoliko kontrola pre nego što je prošao Vladinu proceduru i našao se danas ovde pred vama.
U javnim raspravama smo nadograđivali naše ambicije, počevši od nekog minimalnog zakona koji je trebalo da bude izmena i dopuna postojećeg zakona u postupku izdavanja dozvola i došli smo do jednog problema oko kojeg su se složili svi učesnici u javnoj raspravi.
Nema uređenja ove oblasti, nema adekvatnih reformi, nema sređivanja stanja, nema insistiranja na tome da se najzad dođe do jedne oblasti koja bi bila u potpunosti sređena, ukoliko ne rešimo te ključne probleme koji danas u oblasti građevine i urbanizma postoje. To je pitanje svojine nad građevinskim zemljištem i to je pitanje nedostatka planskih dokumenata i neuređenosti našeg prostora što se tiče planskih dokumenta. I, takođe, pitanje legalizacije kao pitanje ispravljanja nekih greški koje su činili i građani i država u prošlosti.
Zbog toga smo se odlučili da u jednom zakonu pokušamo da rešimo sve probleme. Da li smo u tome uspeli, pokazaće vreme. Sigurni smo da će kroz prihvatanje mnogih vaših amandmana, mogu samo da najavim da ćemo zaista jedan ogroman broj amandmana, pogotovo koje su podneli poslanici opozicije, svakako prihvatiti i mislim da ima jako dobrih amandmana.
Ono što je ključna stvar i sada bih voleo da dobijem odgovor od nekih koji su ovaj zakon nazvali kriminalnim zakonom, nas nazvali, ne znam, družinom koja radi u korist tajkuna, koja je argumentacija za to? Hajde da čujem zbog čega je ovaj zakon kriminalan i šta to ovim zakonom raniji sopstvenici i njihovi pravni naslednici gube što već nisu imali izgubljeno do sada?
Dakle, prvi želim da se zakon o restituciji i denacionalizaciji i javnoj svojini donese što je pre moguće. Ne možemo da čekamo godine i godine da se ta problematika reši. Ona je svakako duboko vezana za jednu ozbiljnu političku debatu pre svega i jednu procenu ekonomskih moći potencijala ove zemlje da odgovori na adekvatan način na pitanje restitucije. Ne možemo da čekamo, moramo da rešavamo ovu oblast.
Prateći logiku člana 83. i 84. postojećeg zakona smo preuzeli na sebe obavezu da ono što je tim zakonom dato, to je bilo pravo korišćenja, ranijim sopstvenicima i njihovim pravnim naslednicima konvertujemo u pravo svojine. Dakle, svi oni ljudi koji su po prethodnom zakonu stekli pravo korišćenja stiču pravo svojine. To je prvi izlazak u susret ranijim sopstvenicima. To je prva stvar.
Druga stvar, predvideli smo da konverzija prava korišćenja u prava svojine koja je nastala iz postupka privatizacije, da polovina tih sredstava ide u restitucioni fond, fond za restituciju iz kojeg će se ti ljudi namirivati.
Ono gde ne možemo da izađemo u susret i što mora svakome da bude jasno, ne možemo, prvo, da ulazimo u model na koji će se restitucija u Srbiji obaviti, i druga stvar, duboko verujem da kada smo počeli da pišemo ovaj zakon pošli smo od jednog principa koji kaže – pravo vlasništva nad objektom prati pravo vlasništva nad zemljištem, Superficies solo cedit.
Dakle, to je jedna pravna norma koja postoji u zakonodavstvu kontinentalnom i koja postoji u svim zemljama. Nigde u zemljama bivše Jugoslavije nije postojalo i nije bilo moguće izvršiti konverziju prava korišćenja u pravo svojine, odnosno izvršiti naturalnu restituciju na izgrađenom građevinskom zemljištu. To bi izazvalo ogromne probleme u ovoj zemlji.
To znači, da neko potražuje njivu na Novom Beogradu, koja je nekada bila močvara, fizički da mu se vrati, a koja je u proteklih 60 godina postao bulevar, u kome je država ulagala da isuši tu močvaru, u kome su izgrađene zgrade, ulice koje su postale ili privatna ili javna svojina što se tiče objekata, i da neko naturalno misli da će mu se upravo ta njiva restituisati i da on pokuca na vrata stotinama stanara koji možda danas žive u tim blokovima i da traži da mu se plaća naknada za korišćenje njegovog građevinskog zemljišta. To nije moguće.
Takav model bi izazvao milione i milione novih pravnih sporova i prosto ne može, ne ova država, nego nijedna država koja poštuje postupak tranzicije nije mogla da prihvati. Tu se suštinski nalazi problem.
Hajde da mi neko kaže kakve veze ovaj zakon ima sa oštećenjem bilo kog čoveka koji pokušava da ostvari svoje pravo po nekom budućem zakonu o restituciji, za koji navijam da bude što je pre moguće.
Takođe, optužbe da je ovo tajkunski zakon, voleo bih da čujem argumentaciju za to. Nemojte da čitate pisma nekih građana. Hajde da u ovoj raspravi danas ovde vidimo po kom to osnovu nismo napravili najpravedniji mogući model, a to je da oni koji su stekli pravo korišćenja u postupcima privatizacije sada moraju da plate punu tržišnu cenu minus troškova koje su realni.
Mislim da je to najpošteniji i najkorektniji mogući način da oni koji su kupovali fabrike i firme, znajući da se neće baviti osnovnom delatnošću, nego da se nalaze na lokacijama koje će postati u budućnosti atraktivno građevinsko zemljište, pokušavaju za jeftine pare da dođu do njega, rekli smo, ne, to nije moguće, moraćete da platite punu tržišnu cenu, minus realne troškove koje ste imali, jer su ti ljudi kupovali. To je odgovor drugoj poslaničkoj grupi koja postavlja pitanje zbog čega sada retroaktivno naplaćujemo nešto.
Ne naplaćujemo retroaktivno, oni su kupili preduzeće, brend, zaposlene, mašine, zgrade, ali nikada nisu kupili pravo svojine nad tim zemljištem, kupili su samo pravo korišćenja, dogod postoji neka osnovana delatnost kojom se ta firma bavi. Hoćeš da promeniš delatnost, hoćeš da konvertuješ i da pretvoriš to zemljište u kvalitetno građevinsko zemljište na kome ćeš da gradiš komercijalni sadržaj, moraćeš da platiš. To je najpošteniji mogući model i mi ga danas ovde predstavljamo.
Voleo bih da vidim zbog čega je taj model tajkunski, zbog čega je tajkunski model gde se omogućuje da neko ko ima pravo korišćenja najzad postane i vlasnik tog zemljišta, i da se implementira ono što niko nije potencirao dovoljno, ustavna norma da građevinsko zemljište najzad može da bude i u privatnoj svojini.
Mislim da sam uglavnom odgovorio na najveći deo vaših pitanja. Ono što su neka specifična pitanja moram još uvek da proverim, tiče se konkretnog pitanja koje je postavio poslanik iz SRS, gospodin Bojan Mladenović. Mi ćemo većinu vaših amandmana prihvatiti koje ste ovde navodili. To smo se dogovorili na Odboru za urbanizam. Što se tiče konkretnih pitanja, odgovore ćemo vam dati, samo da pribavim neophodne informacije.
Zahvaljujem se na veoma korektnim raspravama i voleo bih da u narednim danima sa poslaničkim grupama razgovaramo i o mogućnostima da se prihvate amandmane koje ste podneli.