Da li želi reč ovlašćena predstavnica političke grupe G 17 plus? Snežana Stojanović-Plavšić, izvolite.

Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. Izvolite.

Dame i gospodo, sa zadovoljstvom učestvujem u raspravi o Predlogu zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Pažljivo sam slušala sve kolege narodne poslanike, kao i izlaganje ministra o razlozima donošenja ovog zakona, o razlozima za i protiv, o novim pravima koje zakon definiše, kao i o procenama kakvog će dobra, a šta loše primena zakona ubuduće doneti svima onima na koje se zakon odnosi.
Da krenem od kraja, godišnje se u Srbiji, nažalost, rađa samo oko 75 hiljada novorođene dece, što znači da je sistemom osnovnoškolskog i predškolskog obrazovanja od 9 godina, 4 godine mahom srednjeg, obuhvaćeno manje od milion dece između 6. i 19. godine.
Većina te dece ima sreću da ima žive roditelje, što znači još milion i 700 žitelja Srbije, što čini negde oko dva miliona i 400 hiljada ljudi na koje će se ovaj zakon direktno odnositi, a to je skoro pa polovina Srbije. Više od toga je samo Porodični zakon, koji je kao mali ustav i odnosi se praktično na sve koji žive u Srbiji i, naravno, najviši iznad svih je Ustav Srbije.
Šta je onda u tom zakonu dobro ako će proizvesti posledice u svakodnevnom životu velikog broja ljudi? Dobra su nova prava, to je moj lični stav i mislim da ta nova prava niko od nas nije doveo u pitanje, ni ovi koji su protiv, ni ovi koji su za – dakle, prava na dodatnu nastavu, prava na plaćeno školovanje, vanredno, prava na produženje predškolskog sa šest na devet meseci i niz novih prava koje zakon uvodi niko nije doveo u pitanje. To znači da je zakon dobar.
Šta je još dobro u zakonu? Želela sam da citiram, čak po članovima, ali smatram da bih zamarala Narodnu skupštinu citatima, ali jasno može da se vidi da zakon upućuje na jedan novi društveni model kada je u pitanju obrazovanje.
Ovo je, nakon prvih pomaka 2001. godine, prvi zakon gde vidim da sistem shvata, priznaje i prihvata da škola služi obrazovanju, prenosu znanja, a da je za vaspitavanje, odnosno za prenos vrednosti zaduženo čitavo društvo, a ne škola, kao, u naslovu, vaspitna ustanova.
Inače, pripadam manjini koja smatra da je školstvo prevashodno obrazovni sistem, a da mnogo drugih sektora, bočnih, pomažu školstvu kao obrazovnom sistemu da bude i vaspitna ustanova.
Pažljivo slušajući razloge protiv, zbog toga želim da vidim šta je promaklo eventualno ministru i Ministarstvu koje je zakon predložilo, kao i nama koji smo čitali zakon, jer niko tako dobro ne može čitati kao onaj čije mišljenje slušate, i sve u svemu, osim tri vrlo razumne i ozbiljne opaske koje su mislim pretočene i u amandmane od strane narodnih poslanika iz raznih poslaničkih grupa, najveće primedbe na ovaj zakon su – što je vrućina, što je subota i što je posle podne.
To je sasvim jedan zgodan skup primedbi koje sam imala prilike da čujem nekoliko puta i da sve to zajedno, naravno, nema smisla. Ne da zakon nema smisla, nego da nema smisla što je vrućina, što je subota i što je posle podne. Sa vrućinom se ne slažem, a sa subotom i što je posle podne, nekako. Dakle, čak imamo i konsenzus i po tome da nema smisla što je vrućina, stvarno.
Zašto kažem da je to važno? Zato što u kritici ovakvog zakona je strašno važno da pažljivo slušamo jedni druge, zato što ako nismo kao Narodna skupština zainteresovani za ovaj zakon u politici ili za Porodični zakon, ili za zakone iz oblasti javnog zdravlja i zdravstva koji nam dolaze, onda ne znam oko čega bi mi mogli uopšte da pravimo dogovore kada su naša oprečna politička gledišta u pitanju?
Zašto smatram da je, po meni, najbolja poruka taj dobar duh koji provejava iz različitih članova zakona? Zbog toga što mi se čini da je zakon pokušaj, kada bude donet, da nadzor o primeni tog zakona bude promocija društva znanja. Neko sam za koga se već zna da javno zagovaram da je jedini problem Srbije neznanje, i to neznanje na mestima gde ne sme da ga bude – neznanje na javnim poslovima, neznanje kod upravljačke elite, neznanje na raznim mestima gde neznanje proizvodi štetu iz neznanja. Nikada ne govorim o namerama. Verujem da ljudi uvek i mnogo češće iz neznanja prave štetu.
Kada pogledate zašto su uspešniji oni sa kojima radimo i EU, čija članica hoćemo da postanemo, zato što su se brže menjali u sektorima znanja, zato što su brže sticali znanja i zato što su znanja stavljali kao prioritet u svoja društva.
Zahvalna sam kolegi Goranu Mihajloviću na iscrpnom hronološkom prikazu obrazovanja, ali iskreno zahvalna, jer sam i sama imala nameru da jedan deo svog izlaganja koncipiram tako i smatrala sam da je to deo koji treba posvetiti Dositeju Obradoviću, jednom u ovoj Skupštini da se čuje hronologija obrazovanja i jednom i više puta da se čuje ime Dositeja Obradovića, i rečenica koju je rekao – škola, braćo, škola, a ne zvona i praporaca.
U to verujem od kad me naučila da čitam, a tu ima jedno lepih 47-48 godina. Hronologija koju je izneo kolega Mihajlović pokazuje šta se sve menjalo i kojim tempom i meni služi kao sjajna argumentacija da podelim sa vama šta su sve ono što zovem urbane legende kada je obrazovanje u pitanju.
Dakle, kako je moj kolega besprekorno i faktografski ispričao, gde onda da stavimo rečenicu – uvek je bilo bolje nego danas? Kada? Kada su bile reformei Stipe Šuvara? Između dva rata, kada žene nisu smele da idu u školu? Kada nije bilo pristupa svima obrazovanju? Kada je bilo bolje? Devedesetih kada nije bilo struje ili štrajkova, ili nije bilo vode, ili su nas bombardovali? Dakle, kada je bilo bolje, ako imamo rečenicu uvek je bilo bolje nego sada?
Naprotiv, tvrdim da nikada nije bilo bolje nego sada, koliko god podsmeha izazvala među kolegama koji smatraju da je sada najgore od kada je ikada bilo. Molila bih drugi put dokaze zato što je argumentacija kolege iz opozicione poslaničke grupe u prilog moje teze da je sada najbolje od ikada. Nikada nije problem u tome što ne može da bude još gore; problem ljudskog društva je u tome što uvek može bolje.
Moja zalaganja za neprekidne reforme u sistemu obrazovanja, zbog ličnog stava prema obrazovanju i znanju, lično sebe zovem s ponosom štreberkom, jer štrebere podrazumevam kao ljude koji su radoznali celog svog života, stiču i traže znanja celog svog života. Ako je Dostojevski rekao da će lepota spasti svet, tvrdim samo ako se lepoti pridruže i štreberi. Mi štreberi ćemo se nekoj lepoti pridružiti, nadam se, u budućnosti.
Zašto smatram da je volja za promenama ključna za uspešnu Srbiju u budućnosti? Pre 20 godina nijedna škola u Srbiji nije imala računar. Četiri fakulteta su imali računare u obradi, od toga je jedan bio moj fakultet. Sve je išlo na dobru volju i na inicijativu ljudi koji vole promene. U isto to vreme većina škola u EU je uvodila informacione tehnologije. I otišli su napred, ne zato što su pametniji, ne zato što su sposobniji, nego zato što imaju izgrađenu volju za promenama u sistemu obrazovanja, zato što imaju izgrađenu volju za promenama u sistemu znanja, zato što su otvoreni za nova znanja i zato što svoj sistem obrazovanja shvataju kao osposobljavanje za budućnost.
Ako podelimo to kao evropsku vrednost, oko koje se čini mi se ne sporimo, onda i mi kao Narodna skupština mislim da možemo da postanemo promoter duha koji vidim da u zakonu provejava, a to je – da Srbija mora da uzme znanje kao prioritet u svakom sektoru gde se odvija politički, ekonomski, kulturni i kakav god hoćete život.
Zašto je volja za promenama u sistemu obrazovanja dragocena za budućnost? Zato što time stvarate šansu deci koja su se rodila ove godine ili deci koja su rođena 2001. godine, ili deci koja će se tek roditi sledeće godine.
Ako smo ikome išta obavezni, ako je išta patriotizam, ako je išta puno srce kada se kaže Srbija, onda je to stvaranje šansi za ljude koji će u Srbiji tek biti rođeni i za one koji će nas smeniti na mestima na kojima smo sada svi, kao upravljačka elita koji upravljamo resursima u Srbiji. Njima smo dužni šansu da žive mnogo bolje nego mi, i da se obrazuju mnogo bolje nego mi i da budu uspešniji nego mi.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 18 minuta, a posle nje narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sednicu Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 111 narodnih poslanika, a radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Pre nego što pređemo na redovan i poslovnikom određen tok sednice, podsećam narodne poslanike da je Vlada Republike Srbije proglasila petak, 17. jul, danom žalosti u Srbiji povodom pogibije naših državljana u teškoj saobraćajnoj nesreći u Egiptu. Molim Narodnu skupštinu da minutom ćutanja odamo dužnu poštu našim stradalim građanima u Egiptu. Slava im.

Obaveštavam da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Borislav Pelević i Željko Tomić.

Obaveštenje o pozvanima na sednicu. Obaveštavam Narodnu skupštinu da je, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača Nebojše Bradića, ministra kulture, i Snežane Malović, ministra pravde, prisustvuju i Nadica Momirov, državni sekretar u Ministarstvu kulture, Predrag Blagojević, sekretar Ministarstva kulture, Tatjana Bojić-Jurić, šefica odseka za pravne poslove u Ministarstvu kulture i Nataša Vučković-Lesendrić, pomoćnica ministra kulture.

Povodom sledećih tačaka dnevnog reda, pored predstavnika predlagača, ministarke finansija, Diane Dragutinović, prisustvuju i Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Jovan Ćosić, načelnik u Ministarstvu pravde i Zlatko Petrović, samostalni savetnik u Ministarstvu pravde.

Prelazimo na zajednički načelni pretres 1. i 2. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O JAVNOM INFORMISANjU I PREDLOG ZAKONA O KULTURI

Reč ima narodni poslanik Željko Ivanji, posle njega narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Posle njega narodna poslanica Jelena Trivan.

Molim vas narodni poslaniče, Markićeviću, samo da se registrujete u elektronskom sistemu.

Nemam registraciju vašeg imena, narodni poslaniče, u panelu za davanje reči. Moguće je da je i ta poslanička jedinica u kvaru, kao što se desilo juče sa sedam poslaničkih jedinica. Ne, nijedna od tri poslaničke jedinice koju je narodni poslanik pokušao da aktivira, ne daje signal.

Narodni poslaniče imate pravo da koristite govornicu, ako želite, za svoje vreme, ako ne želite, da sedite na drugom mestu. Poslanička jedinica je očigledno u kvaru, kao što je bio slučaj i sa prva dva reda, odnosno sedam poslaničkih jedinica iz polja šest.

Molim vas da zatražite pravo na reč. Molim vas, narodni poslaniče, da koristite svoje prvo na reč koristeći govornicu Narodne skupštine, zato što je problem ili u kartici ili u nekoj poslaničkoj jedinici. Pravo da dobijete reč po prijavi je nesporno i moram vam biti obezbeđeno. Izvolite.

Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi Nova Srbija je jedan minut. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, posle njega narodni poslanik Simo Vuković.

Preostalo vreme na raspolaganju poslaničke grupe LDP je jedan minut i 30 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Simo Vuković. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi G 17 plus je 10 minuta i 30 sekundi. Izvolite.

Reč ima narodna poslanica Svetlana Stojanović, vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS je 11 minuta.

Posle nje je narodni poslanik Tomislav Nikolić, pošto u međuvremenu prijavljeni poslanici odustaju. Izvolite.

Narodna poslanice, vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe Napred Srbijo je 15 minuta, a posle njega je narodni poslanik Branimir Đokić. Izvolite.

Narodni poslaniče, trenutno smo u toku sednice kada reč dobijaju narodni poslanici po prijavi za reč. Dakle, sada možete da koristite 15 minuta koje je na raspolaganju vaše poslaničke grupe, a vreme predsednika poslaničke grupe kada se iscrpi lista govornika, a po prijavama za reč, kao i drugi, na osnovu člana 94.

Ne, sada u toku sednice kada govorimo prema prijavama za reč, vaša poslanička grupa mora iskoristiti 15 minuta ili ne iskoristiti, a vaše pravo kao predsednika poslaničke grupe na 20 minuta nakon.

Zahvaljujem. Vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.

Reč ima narodni poslanik Branimir Đokić. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je 55 minuta. Posle njega ima reč narodni poslanik Ivan Andrić, a vreme na raspolaganju poslaničke grupe LDP je jedan minut i 30 sekundi. Izvolite.

Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi ZES je 93 minuta i 36 sekundi.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 39 minuta i 30 sekundi. Posle nje, narodna poslanica Marina Raguš.