Reč ima ministar gospodin Šarčević. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Reč ima ministar Šarčević.

Hvala.
Pošto se više niko ne javlja za reč, saglasno članu 98. stavu 4. Poslovnika, zaključujem zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 1. do 8. dnevnog reda.
Sa ovim bismo danas završili sa radom.
Nastavljamo sutra u 10.00 sati.
(Sednica je prekinuta u 19.25 sati.)

Hvala, gospodine Periću.
Reč ima narodni poslanik dr Branimir Rančić.
Doktore izvolite.

Hvala, doktore Rančiću.

Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Hvala, koleginice Jevtović Vukojčić.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.
Izvolite, gospodine Vulin.

Hvala, ministre Vulin.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite, gospodine Mirčiću.

Hvala, gospodine Mirčiću.
Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović.
Izvolite, kolega Bogatinoviću.

Hvala, gospodine Bogatinoviću.
Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević.
Izvolite.

Hvala, gospođo Žarić Kovačević.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Izvolite, gospodine Šaroviću.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Hvala poštovani potpredsedniče Arsiću.

Poštovani ministre, oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, želim sada pri kraju rasprave da još jednom izrazim veliku podršku i da pozovem moje kolege narodne poslanike da svi glasamo za ove predložene strategije i predloženi zakon zbog toga što će njihova primena i realizacija da učini odbranu naše zemlje i bezbednost naše zemlje mnogo boljom, mnogo jačom, mnogo snažnijom i mnogo kvalitetnijom. Zahvaljujem se ministre na vašem radu i na svim ovim predlozima i na svemu onome što ste uradili u prethodnih nekoliko godina, imajući u vidu osnaživanje naše vojske, osnaživanje pozicije i položaja i ugleda naše vojske na međunarodnom planu.

Takođe, želim da i građanima Srbije i mojim kolegama kažem da sam dobio jedno novo istraživanje javnog mnjenja u Srbiji, da prenesem jednu činjenicu da Vojska Srbije i predsednik Republike Srbije imaju najveći rejting kod građana Srbije, preko 50% poena pozitivnih. Smatram da to dovoljno govori koliko i predsednik države, koliko i Vlada Republike Srbije, koliko naš ministar odbrane, gospodin Vulin, sa načelnikom Generalštaba i svim saradnicima i oficirima rade na tome na država Srbija bude prava, moderna, snažna, neutralna i ekonomski jaka zemlja.

Posle njih, po rejtingu, to moram da napomenem je crkva. Posle vojske i posle predsednika. Takođe, ovaj razvoj i ovo osnaživanje vojske i sve ono što tek sledi, proizilazi iz još jedne činjenice iz istraživanja u koje sam imao uvid da vidim, a to je sledeće. To je jedna jako lepa vest za građane Srbije, jako lepa vest za našu zemlju, a to je da do pre šest meseci u svim istraživanjima javnog mnjenja, na prvom mestu kada su u pitanju prioriteti građana Republike Srbije i kada je bila u pitanju njihova zabrinutost, bila je nezaposlenost, bila su radna mesta. U vrhu grafikona, tabele, toga više nema i to je zamenilo sa 34% poena cene roba i usluga.

Dakle, narod Srbije, građani Republike Srbije više ne brinu toliko o mogućnosti da se zaposle, roditelji ne brinu o mogućnosti da se njihova deca zaposle, bake i deke ne brinu o tome i ne razmišljaju da moraju da izdržavaju svoje unuke, zbog toga što nema posla, što nema firmi gde će im se unuci zapošljavati, nego to danas Srbija ima zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Zahvaljujući tome što je on u samo proteklih nekoliko godina otvorio preko 150 fabrika u Srbiji.

Zato što se u Pančevu pre nekoliko meseci otvorila Fabrika CTF gde je prosečna zarada 1.700 evra neto, dakle to je nekih 2.700 evra u bruto iznosu. Prosečna plata u Republici Srbiji je danas 500 evra. Sa 16.000 dinara uspeli smo da minimalna zarada dođe na 30.000 dinara. Uspeli smo da u našem budžetu izdvojimo mnogo više novca za kapitalne investicije, za infrastrukturu, za auto-puteve, za našu Vojsku, za policiju.

Dakle za tu infrastrukturu koja će nam pomoći da pozicija naše zemlje bude jača, bude bolja, da Srbija, kao što i jeste, bude još uglednija i da ima još jaču poziciju u međunarodnim okvirima kako bi najbolji mogući način mogli da branimo svoje nacionalne i državne interese.

Takođe, želim da kažem da ovo istraživanje govori o tome da je i podrška ovim koji ne dolaze ovde na sednicu, a umeju da prime platu i da podignu dnevnice za dolazak, valjda da obiđu ovu zgradu i da je vide 1,2%, 1,2%, podrška Vučiću 62%. Moram da vam kažem da ovo istraživanje nisu radile srpske agencije nego američke. Bez i jednog jedinog razloga da jačaju i da bez motiva da jačaju poziciju Vučića i da jačaju poziciju Srbije.

Naravno, pozivam i podsećam na ono što desilo pre dva dana, a to je izjava još uvek narodnog poslanika Marinike Tepić da je Srbija zahvaljujući nekom crnom novcu na jedan nelegalan način radila na povlačenju priznanja tzv. Kosova, najmanje što može da uradi to je moje lično mišljenje i nadam se svih vas ovde u sali je da se izvini građanima Republike Srbije i da to više nikada ne uradi.

Takve kao ona građani će već tamo krajem aprila ili početkom maja, ne znam kada će predsednik Republike raspisati vanredne parlamentarne izbore, počeli su da se vraćaju kada su videli ova istraživanja, neki od njih i rade istraživanja, počeli su da se vraćaju u salu, poslaće na smetlište istorije ove ljude koji konstantno u proteklih nekoliko godina urušavaju dignitet i ugled Republike Srbije.

Podsećam naše građane i moje kolege da nikada nismo imali ovakve političare, koji su u stanju da to urade protiv svoje zemlje. Ni za vreme vlada naprednjaka, Jovana Ristića, Stojana Novakovića i liberala, ni za vreme vladavine radikala, Nikole Pašića, niti Milana Stojadinovića. Uvek je bilo jake opozicije. Uvek je bilo žestokih rasprava u parlamentu.

Za vreme izlaganja i ekspozea Milana Stojadinovića o jednom predlogu zakona o budžetu, jedan poslanik iz Crne Gore, mislim da se prezivao Arnautović, čak je potegao i oružje, potegao je pištolj na njega ali je na svu sreću promašio. Sećate se svi, znate rasprave o Konkordatskoj krizi.

Evo završavam gospodine Arsiću, samo mi dajte još 30 sekundi da kažem nešto oko crkve.

Država i crkva su odvojene. Naravno da ćemo na jedan mudar način da vodimo računa o Mitropoliji crnogorskoj i da jedan senzibilan način pokušamo da zaštitimo interese Srba i SPC u Crnoj Gori, ali ponovo se pravi ista greška, ponovo pokušavamo da radimo ono što smo radili tokom 90-tih godina, glavom kroz zid. Bolje da su pisali Američkom kongresu, Senatu, predsedniku Trampu da ih podrži zato što su to izrazito hrišćanski političari koji imaju senzibiliteta za crkvu i za hrišćanstvo, a ne da se sami i na neke načine koji nisu dobri bore za sopstvene interese i interese crkve.

Hvala predsednice Skupštine. Takođe želim da iskažem i da vama lično izrazim podršku za sve što ste uradili u nekoliko prethodnih desetina minuta i za dostojanstveno držanje i za odbranu dostojanstva Narodne Skupštine, kao i svim mojim kolegama koji predstavljaju vladajuću većinu, koji su se vrlo dostojanstveno držali pred ovom agresijom, nasiljem i ponašanjem, koje ne da nije adekvatno, ponašanju koje bi trebalo da imaju narodni poslanici u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, nego ovakvo ponašanje ne može da se toleriše ni na ulici.

Moj kolega Đorđe Milićević je u svom govoru dobro primetio da je sada došlo do vrhunca ove farse koju promoviše deo opozicije na čelu sa Draganom Đilasom i SZS. Niti je bojkot, niti je borba za građane za narod, za ideje za Republiku Srbiju, njihov cilj, već je borba da nasiljem, agresijom, dođu kroz, kako su oni stalno to govorili neki ukrajinski ili makedonski scenario, dođu u ove klupe i dođu u priliku da vode ovu državu.

Ja sam to i u mom govoru i od jutros rekao da ih demantuju, demantuje ih narod Srbije, građani Republike Srbije i istraživanje koje sam citirao od jutros, govori o tome da je taj njihov tzv. Bojkot na nivou podrške od 1 procenta.

To je, ko zna, i ko se bavi time, zna da se radi o statističkoj grešci i zna da naša većina i da predsednik Aleksandar Vučić, imaju podršku više od 60 posto građana Republike Srbije, tako da u svakom slučaju ovakvo ponašanje je tužno i tužno je što imamo ovakve kolege.

Mislim da u dvestagodišnjoj istoriji, srpske države, srpskog parlamentarizma nismo imali ovakve slučajeve i nismo imali situaciju da ovakvi ljudi budu u parlamentu i da mogu da budu bilo kako zastupljeni u državnim institucijama.

Ono što je suštinski važno da iskažem je da na narednim parlamentarnim i na narednim lokalnim izborima narod Srbije, građani Republike Srbije će reći zadnju reč. Oteraće ove ljude, slobodno mogu da kažem, ovaj ološ koji dolazi da napada narodne poslanike, predsednika Narodne Skupštine, ministra, dolazi pred ovim časnim oficirima da nas bruka ovde, da bruka naše građane da ovakva slika parlamenta odlazi u region, da odlazi u svet, građani će ih oterati na smetlište istorije.

Smatram da ćemo sigurno ovako sa jednom konzistentnom politikom, sa zajedničkim stavom odbraniti Republiku Srbiju, odbraniti naše nacionalne interese i odbranite se od onih koji govore da Srbija korumpira, i da Srbija daje neke crne pare kako bi se povukla priznanja takozvanog Kosova.

Još jednom da kažem, hvala vam predsednice, imamo sreće što vi vodite parlament i što se vaše višedecenijsko iskustvo sada i videlo na delu, da smo odbranili dostojanstvo Narodne Skupštine i ono što je najbitnije građane naše zemlje. Hvala.

Hvala.

Poštovani ministre, poštovani oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, moram malo da se osvrnem i na ovu raspravu koju smo imali do pre nekoliko minuta i da stvarno kažem da je gospodin Martinović onako na jedan briljantan način izneo jednu istorijsku retrospektivu svega onoga što se događalo, da, obojica. Bilo je to sjajno i lepo slušati. S tim što ću se ja fokusirati na ono što se događa danas i ono što jeste budućnost Srbije, imajući u vidu ovo što je profesor Šešelj komentarisao u odnosu na položaj vojske, u odnosu na ono što je definisano i hoće da se definiše u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane, a odnosi se na politiku neutralnosti, odnosi se na greške, pogotovo političke, ne onoga što je radila vojska tadašnje SRJ i Državne zajednice Srbije i Crne Gore posle 2000. godine, odnosi se na poštovanje i insistiranje na poštovanju Rezolucije 1244.

Tu ću se referisati i na ono što se događa danas kada je u pitanju spoljna politika zemlje i uloga naše Vojske i Ministarstva odbrane u pomoći i podršci da naša geopolitička pozicija bude mnogo bolja i da na bolji i kvalitetniji način pokušamo da odbranimo naše nacionalne interese.

Ja ću se vratiti na taj period između 2000. i 2012. godine. Profesor Šešelj je potpuno u pravu da se u tom smislu i u tom periodu ništa nije uradilo, niti smo imali konkretne poteze na polju političkog insistiranja kod donosioca odluka na globalnom nivou da se ta Rezolucija poštuje, pogotovo u smislu da je nekoliko stotina vojnika tadašnje Vojske SRJ moglo da bude prisutno na teritoriji Kosova i Metohije, da štiti naše crkve, da štiti naše manastire i, naravno, da samim svojim prisustvom mnogo uradi na tome da srpski narod koji je ostao na teritoriji Kosova i Metohije bude mnogo bezbedniji i da može normalnije i bolje da živi.

Isto se dešava i u periodu od 2008. godine, kada u februaru mesecu privremene institucije na Kosovu i Metohiji proglašavaju tzv. nezavisnost Kosova. Već u roku od nekoliko dana nekoliko desetina država priznaju tzv. nezavisnost Kosova.

Dolazimo u tu situaciju da 2012. godine, kada na izborima pobeđuje Srpska napredna stranka, kada sadašnji predsednik Aleksandar Vučić postaje ministar odbrane, preko 100 zemalja priznaje tzv. nezavisno Kosovo. Analizirajući tu situaciju i ono što se dešavalo u periodu između 2000. i 2012. godine, posebno u periodu između 2008. i 2012. godine, tvrdim da pola od ovih zemalja, a bilo ih preko 100, je priznalo tzv. Kosovo isključivo iz razloga neaktivnosti naše države, naše vlade, našeg predsednika Vlade i predsednika države i pogotovo ministra spoljnih poslova, zbog toga što ništa nisu radili, zbog toga što nikakvu ideju nisu imali kako da odbrane srpske nacionalne interese i to tzv. Kosovo.

Meni je žao da kažem, ali od 2000. do 2012. godine svakim novim danom dobijalo je novu mogućnost i novi prostor manevarski da bude još nezavisnije od Srbije i ono što je najgore da dopustimo to da dobije veću podršku u međunarodnoj zajednici i na globalnom nivou.

Kakva je situacija danas? Kakva je situacija danas kada se predsednik Republike svakodnevno, posvećeno bori za srpski narod i odbranu legitimnih interesa Srbije na Kosovo i Metohiji? Evo, 17 država je samo u proteklih godinu i po dana suspendovalo, odnosno otpriznalo priznanje tzv. Kosova.

Sve te zemlje zaslužuju da ih danas na sednici parlamenta, ali ne danas, nego uvek pominjemo. To su: Republika Nauru, to je Gana, to je Togo, to je Centralnoafrička Republika, to je Republika Palau, Madagaskar, Solomonska ostrva, Lesoto, Surinam, Grenada, Unija Komora, Burundi, Komonvelt Dominika, Sao Tome i Principe, Liberija, Gvineja Bisao i Papua Nova Gvineja.

Siguran sam da predsednik Vučić priprema još takvih poteza i da ćemo imati u bliskoj budućnosti još povlačenja priznanja tzv. Kosova. To je ono što suštinski čini jednu državu ozbiljnom državom. To je jedno ozbiljno liderstvo i jedna ozbiljna borba i znanje o tome šta su nacionalni interesi, kako se suverenitet i teritorijalni integritet jedne države brani. Dakle, brani se na ovakav način.

Kada je u pitanju neutralnost zemlje, moram da prokomentarišem, jer je bilo govora o tome da Srbija treba da se okrene mnogo većoj saradnji sa Ruskom Federacijom, da čak postane i članica ODKB-a. Mislim da je trenutna pozicija Srbije i pozicija u vezi neutralnosti onoga što je definisano u samim strategijama, ono što jeste najbolje za Srbiju, i to je i sam ministar u svom govoru lepo rekao – jeste, više će da nas košta, jeste, više ćemo da se borimo svakodnevno za tu neutralnost, a kad se nismo borili? Kada su nas te velike sile, na kraju kada malo analiziramo istoriju, hajde da se ne vraćamo daleko, ali od početka 19. veka, kada su nas ostavljale na miru, počevši od Otomanske imperije, Austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, Balkanskih ratova i svega onoga o čemu su kolega Martinović i prof. dr Vojislav Šešelj govorili tokom njihovih nastupa?

Ono što je najbolje za našu zemlju je da insistiramo na tome da se nikome ne zameramo, da ne ulazimo i da ne prednjačimo u podršci velikim silama pri velikim obračunima. Ja ću vas samo podsetiti na sliku od pre nekoliko meseci, na ono što se, nažalost, desilo jednom dobrom narodu koji, evo, vekovima ne uspeva da ima svoju državu. To su Kurdi. Kurdi na severu Sirije koji su u toj svojoj podršci i posvećenosti, borbi protiv terorizma, borbi protiv islamskog radikalizma, borbi protiv Islamske države, protiv Al Kaide, protiv Tahrir Al Šama i svih onih organizacija i ćelija, tih najgorih terorističkih organizacija, doživeli da samo u jednom danu, jednom odlukom budu napušteni i da im bude uskraćena podrška u severnoj Siriji i onda se postavlja pitanje – pa, dobro, šta ste radili vi u Deir ez-Zuru gde nema nijednog Kurda? Zašto ste se toliko mešali i podržavali neku veliku silu?

Znači, to može da nam posluži kao jedan ozbiljan primer da ne mora da znači, ako budemo nekog slepo podržavali, ako budemo imali i 100% nečiju podršku nekog ko je jako veliki, ko može da nas zaštiti, da u skladu sa njegovim interesima, ta podrška ne bude uskraćena. Zato nam je važno da budemo i da blisko sarađujemo sa ODKB-om i sa Ruskom Federacijom u vojnom smislu, ali mislim da nam je još važnija saradnja sa NATO, i to iz pragmatičnih razloga.

Martinović je govorio o ulozi KFOR-a na Kosovu i Metohiji. Taj KFOR, kakav god da je, je zadužen i na neki način štiti Srbe, štiti bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji, štiti našu kulturnu, religijsku i istorijsku baštinu na Kosovu i Metohiji. Šta treba da radimo? Da kvarimo odnose sa njima? Naravno da to nije dobro i naravno da treba da insistiramo i da unapređujemo odnose sa KFOR-om i sa NATO paktom, ali u domenu da to opet ne u grozi neutralnost naše zemlje.

Siguran sam da ova saradnja sa NATO na jednoj partnerskoj osnovi, bez obzira ko gde ima kancelariju, je vrlo važna zbog toga da se ti ljudi, koji su vojnici, koji su komandanti, koji predstavljaju NATO pakt ovde u Srbiji, bolje upoznaju sa strukturom problema i da na taj način imamo bolji uticaj na njih i bolje ostvarujemo svoje legitimne interese na teritoriji Kosova i Metohije, odnosno na bolji i kvalitetniji način pokušamo da, kroz tu saradnju, branimo naš narod i branimo naše legitimne interese na Kosovu i Metohiji.

Na kraju, imali smo priliku da, recimo, pre samo godinu, dve, komandant „Bonstila“, dakle, američkih snaga na Kosovu i Metohiji, bude neko ko je poreklom ko je Srbin, a to je Nik Dučić. U svakom slučaju ne možemo očekivati, iako je on Amerikanac i prvenstveno štiti američke interese i predstavlja američku državu, ali u svakom slučaju bolja saradnja, unapređenje saradnje je ono što štiti srpski narod i štiti njegove nacionalne interese.

Takođe, moram da kažem, kada je u pitanju to određivanje prema velikim silama, da mi sada imamo jednu specifičnu situaciju u odnosu na sadašnji odnos između Srbije i SAD. Želim to javno da kažem, i pred mojim kolegama ovde i vama ministre, ali i pred javnošću Srbije. Adresa za rešavanje pitanja na Balkanu, adresa za rešavanje pitanja u Srbije je u Vašingtonu. Možemo mi da govorimo da smo orijentisani prema Moskvi, prema Pekingu i dobro je da ekonomski i politički sarađujemo, ali mi moramo da imamo dobru saradnju sa Vašingtonom zato što je uticaj SAD na Evropu, pa i na ceo region najveći. Vojska SAD je na Kosovu i Metohiji. Nije vojska Ruske Federacije. Oni su se povukli iz sastava KFOR-a. Oni su se povukli i kada su zauzeli aerodrom „Slatina“, kada su se naše snage povukle sa teritorije Kosova i Metohije.

Siguran sam da i ministar, iako naravno, svi znamo i njegovo ideološko opredeljenje i njegov patriotizam i borbu da Vojska bude jača, bolja i da je promoviše na najbolji mogući način, ali podržavam njegov jedan otvoreni stav i otvorenost za saradnju sa svima, neisključivost, jer znam da je ideološki i na svaki drugi način on orijentisan i siguran sam da bi voleo da naša država ima još bolju saradnju sa Ruskom Federacijom i vojskom Ruske Federacije i da ima odlične odnose sa njegovim kolegom Sergejom Šojguom, ali isto tako je jako važno što je on otvoren za saradnju i sa Nacionalnom gardom Ohaja, za saradnju sa vojskom SAD ali i svih drugih zemalja, kako bi ta naša neutralnost mogla da se realizuje na najbolji mogući način i kako bi iz te neutralnosti mogli da izađemo kao država koja se modernizuje, kojoj je dopušteno da se razvija, koja ekonomski napreduje i koja je orijentisana ka modernizacija i jačanju vojske, ali i koja je orijentisana ka životu i jačanju pozicije građana Republike Srbije.

To je jako važno da napomenem i da kažem da je to od strateškog značaja za našu zemlju. Ono što je isto tako, po mom mišljenju, važno da kažem je odnos SAD prema legitimnim interesima Srbije na KiM.

Prepričaću vam kratak razgovor sa Slavicom Đukić Dejanović koja je bila predsednik parlamenta u periodu 2008. do 2012. godine. Ona je 2009. godine posetila američki Kongres i Senat i imala sastanak sa tadašnjom predsedavajućim Kongresa, odnosno Predstavničkim domom, Nensi Pelosi, koja je to danas. Mene je zanimalo kakav je bio razgovor koji je trajao 45 minuta. Ona kaže - o svemu smo razgovarali, o saradnji, o svemu i ja sam pokušala da nametnem temu KiM u jednom trenutku, gde je ona meni rekla kao predstavnik većine koju je tada imala demokratska strana, i sada je ima u Predstavničkom domu, na sreću Srbije nema je u Senatu, ona je rekla - tim pitanjem se bavi treći ešalon osoblja u Kongresu, Senatu i Stejt departmentu.

Sada se tim pitanjem bavi Majk Pompeo i Majk Pens i Obrajan kao specijalni savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Trampa, bave se i ljudi u Stejt departmentu. Bavi se i Mičel, bavi se i Metju Palmer i imamo sada dva izaslanika. Jedan je za Balkan, jedan je za pregovore između Beograda i Prištine. To je Ričard Grenel, čovek od ličnog poverenja i velikog poverenja predsednika Trampa. Ono što je suštinski važno i za nas jedan dobar signal da je Amerika tu promenila pristup.

Amerika danas uvažava legitimne interese Srbije na KiM. Mislim da mi to treba danas da iskoristimo. Mislim da treba da budemo i otvoreni i da na kraju i podržimo, pošto je naša dijaspora veoma snažna i veoma brojna, pogotovo u državama u kojima će se odlučivati predsednički izbori u SAD, to su Ohajo, to je Pensilvanija, to je Mičigen, onoga ko je priznao posle toliko godina da Srbija ima legitimne interese na teritoriji KiM i ko je priznao da bez Srbije ne može da dođe do dugoročnog rešenja pitanja KiM.

To za nas treba da bude signal da tu saradnju unapredimo i da iskoristimo ovaj trenutak, kako je to ministar Vulin u svom tekstu – zašto sam za razgraničenje, lepo je rekao – mi treba sada da preuzmemo inicijativu i mi treba da konačno iskoristimo svoju priliku da ne bi došli u situaciju kao što smo dolazili u prethodnim godinama, prethodnim decenijama da nam se nešto nudi, da mi odbijamo i da na kraju gubimo sve.

Nažalost, mi smo iz ovih razloga koje sam naveo od 2000. do 2012. godine dan po dan zbog toga što nismo želeli da se borimo, a neće nam niko dati, lepo ste rekli – ni neutralnost, ni KiM, ništa nam neće dati ako se sami ne borimo, a mi smo svakim danom zbog te naše neaktivnosti i neznanja šta je država, šta je Vojska, kako se ona brani, da se ona brani svaki dan ekonomijom, Vojskom, jačanjem odbrambenih snaga, novim oružjem, avionima, novom opremom, mi smo gubili svoj suverenitet i integritet na teritoriji KiM.

Šta su uradili ti koji nam danas drže predavanje? Šta je uradio taj koji ide u SAD na 15, 20 dana? Jel doveo nekog investitora? Jel nas neki američki zvaničnik posetio i podržao? Vuk Jeremić. Šta je Đilas radio prošle godine u februaru mesecu? Inkognito je išao u Stejt department, nije se ni javio ambasadi. Na kraju, šlag na torti, izjava od juče Marinike Tepić koja je jednaka izdaji zemlje, da naša kampanja povlačenja priznanja tzv. Kosova da je plaćena nekim kriminalnim i prljavim parama. Zamislite, to govori narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. To je za anale. O tome će istorija pričati u negativnom kontekstu. Meni je žao što mi imamo takve kolege i što imamo ljude kojima je neko dao neki glas od naroda i koji to mogu i koji su u stanju to da izjave.

Sedam godina se borimo za KiM. Sedam godina se ovaj Vučić bori da unapredi ovu zemlju, da je ekonomski ojača, da stanemo konačno na svoje noge, da ne zavisimo ni od koga i neko izađe bez ikakve odgovornosti i ičega i kaže – mi smo to platili nekim kriminalnim parama i naravno, ko to podrži? Njihovi partneri, Petri Celimi, Bedžet Pacoli. Jel su to partneri?

Nama treba da bude drago što su se oni svi podigli na svoje. Kada se oni pobune protiv nečega, a to je recimo ovo aktiviranje 63. padobranske brigade i 72, to znači da smo mi na dobrom putu. Nažalost, u 2019. godini u 21. veku imamo ovde ljude koji sede u parlamentu, koji rade svakodnevno na unižavanju zemlje i na devastaciji naših nacionalnih interesa. Nikome ne odgovaraju za to. Niko, sem par kolega ovde, i njima naravno svaka čast, skidam kapu, da kaže – čekajte ljudi, za ovo treba da reaguje nadležna državna institucija. Postoji valjda neka crvena linija, neka granica dokle mi možemo ovde da idemo. Možemo da se ne slažemo ideološki. Možemo politički. Ja se ne slažem sa kolegama radikalima oko mnogo stvari, ali postoji neka crvena linija, a to je Srbija i ne može niko da kaže da Vučić nije ekonomski oporavio Srbiju, da nije vojno oporavio Srbiju, da je Srbija poštovana i zašto imamo sada tu poziciju da ne može niko da nas ugrozi na taj način kako je bilo pre 20 godina? Zato što imamo dignitet i zato što smo pouzdan partner, zato što ne pričamo jedno Moskvi, jedno u Pekingu, jedno u Vašingtonu, nego imamo jednu politiku, a to je srpska politika. Hvala.