Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, mi danas imamo pred sobom jedan broj, kako mi kažemo, set pravosudnih zakona iz oblasti pravosuđa, Zakon o izvršenju i obezbeđenju i zakone iz oblasti pravosuđa. Potpuno se slažem sa mišljenjima koja su izrečena pre mene da je gospodin ministar dao jednu zaista iscrpnu analizu novosti koje ove propisi donose, kao što je i ukazao na nedostatke i kritikovao pojedina rešenja koja je praksa pokazala, pa mi se sada čini, s obzirom da je sada već proteklo nekoliko sati od kako smo počeli da diskutujemo o ovom setu zakona, neuputno da prepričavam pojedina rešenja.
Potpuno smo svesni da ovaj zakon koji u celini menjamo, Zakon o izvršenju i obezbeđenju je najvažniji, da kažemo, u ovom setu zakona, što ne znači da ovi ostali nisu važni, ali Zakon o izvršenju je sigurno sada poput našeg rada. Njime se kao što znate uređuje postupak prinudnog izvršenja potraživanja koje se zasniva na stranim i domaćim izvršnim ispravama. To je jedan segment. Drugi segment je postupak obezbeđenja potraživanja i treći segment je položaj izvršitelja, sada javnih izvršilaca.
Zakon sadrži čitav niz, po mom mišljenju, poboljšanja, novih rešenja i zaista mislim da predstavlja jedan korak napred u našoj pravosudnoj teoriji, a iz toga će izaći i pravosudna praksa.
Ja bih međutim s obzirom da je zakonska materija izvršenja i obezbeđenja veoma važna za građane i privredu i naravno strane investitore, sa jedne strane, a da sa druge strane predstavlja jedan od ključnih zakona koji služe za rangiranje RS u kriterijumima povoljnosti za investicione aktivnosti, htela da ukažem na tri stvari o kojima do sada nije bilo reči, a koje mislim da zavređuju našu pažnju.
Prva se odnosi, ja bih je formulisala kao predlog, a on se sastoji u sledećem – naime, Zakon o izvršenju i obezbeđenju predlaže, on predviđa, pardon, da zakon stupi na snagu 1. jula 2016. godine, a da ministarstvo i komora pripreme podzakonske odgovarajuće i donesu ih u roku od dva meseca od stupanja zakona na snagu. Znači, to bi bio 1.9.2016. godine.
Međutim, analizom, možda sam pogrešila u nekom broju, ali mislim da nisam, ja sam utvrdila da će ministarstvo, da ministarstvo treba da donese 13 podzakonskih akata, a komora devet. To je veliki broj podzakonskih akata. Ja kao pravnik ne volim kada se tako mnogo podzakonskih akata predviđa. Međutim, činjenica je da je ovo veliki zakon sa 550 članova, da reguliše tri odvojena segmenta i da je verovatno veliki broj podzakonskih akata se može tom činjenicom pravdati.
Međutim, ono što bih ja htela i to je predlog naše poslaničke grupe, da učinim, sastoji se u tome da mislim da pre nego što se pristupi ili pre nego što se nastavi rad na izradi nekih podzakonskih, da se izvrši kompletan i detaljan prikaz postojećeg stanja u ovoj oblasti naročito u oblasti izvršenja.
Naime, možda takve tabele već postoje, ja se ne bavim time bliže, pa ne znam, ali mislim da bi bilo jako važno da broj izvršnih predmeta u sudovima opšte nadležnosti, broj izvršnih predmeta u privrednim sudovima, zatim ukupan broj onog što mi zovemo starih izvršnih predmeta, zatim da dobijemo takođe ukupan broj predmeta u koje su uloženi pravni lekovi, zatim broj podnetih ustavnih žalbi u oblasti izvršenja i obezbeđenja, zatim broj okončanih predmeta pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, u kojima je utvrđena odgovornost Republike Srbije u predmetima koji se odnose na izvršenje odluka, zatim prosečan period u kome nadležni organi u izvršnom postupku, kako prvostepenom, tako i u postupku po pravnom leku, donose odluke u materiji izvršenja i druge podatke koji mogu biti pokazatelji postojećeg stanja u ovoj oblasti.
Naime, mišljenja sam da čitav niz ovih podataka, koji možda sada deluju malo i natrpano, predstavlja deo te analize koja će uticati i obeležiti sadržinu podzakonskih akata i omogućiti da ta sadržina podzakonskih akata bude što adekvatnija, da njihova primena bude što bolja i da oni ispune one zadatke koje sam zakonodavac po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju želi.
Druga stvar na koju želim da skrenem pažnju, je zapravo pitanje za gospodina ministra, a to pitanje se odnosi na član 31. Zakona o izvršenju, koji predviđa da su državni organi, imaoci javnih ovlašćenja, pravna lica i preduzetnici dužni da sudu i javnom izvršitelju besplatno dostave na njihov zahtev podatke o izvršnom dužniku i njegovoj imovini u roku od osam dana. Ovo je veoma značajna norma, taj član 31, ali sada mene interesuje ko će obezbediti sankcije za subjekte koji ne izvrše obavezu besplatnog dostavljanja traženih podataka u zakonom propisanom roku, kao i ko će biti zadužen za vršenje kontrole da li je npr. prekoračen taj zakonski navedeni rok? To bi moglo biti da bude pitanje, ako bi gospodin ministar imao podatke, odnosno ako bi bio spreman da na to odgovori.
Treća stvar odnosi se na međuinstitucionalnu saradnju između organa i organizacija nadležnih za sprovođenje novih predloženih rešenja. Naime, kada je u pitanju saradnja po pitanju koordinacije sudova i javnih izvršitelja u pogledu smanjenja broja zaostalih izvršnih predmeta, ali i saradnja sa drugim institucijama, npr. NBS ili Agencijom za privredne registre, Republičkim geodetskim zavodom, poreskom upravom, naravno MUP, Komorom javnih izvršitelja itd, jako je važno da se uspostavi međuinstitucionalna saradnja i da se uspostave mehanizmi da ta saradnja funkcioniše na trajnom nivou.
Eto, to su neka tri elementa na koja sam ja htela da skrenem pažnju. Naravno, na kraju da kažem da će SDPS podržati u danu za glasanje Zakon o izvršenju i obezbeđenju i ostale zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući,.

Mi smo stavili amandman na član 3. stav 1. tačka 2) podtačka (d) i taj amandman, kao što u tekstu piše pod tačkom 9), nije prihvaćen.

Međutim, zapravo on je prihvaćen, jer je cela tačka 2) izmenjena, pa je i podtačka (d) koja je konzumirana u tački 2) izmenjena. Tako da, mi kao SDPS smo zadovoljni što je naš amandman prihvaćen, mada formalno pravno gledano on nije prihvaćen, jer je u amandmanu 1. prihvaćena promena cele tačke 2). Zahvaljujem.

Podneli smo amandman na stav 2. Međutim, pošto je u međuvremenu postignuta saglasnost da stav 2. bude brisan, mi smo onda sasvim zadovoljnim sa ovakvim rešenjem. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, naši uvaženi gosti, kolege poslanici, tema moga izlaganja je Zakon o ulaganju. Naime, svesni smo da se kašnjenje i ugovorena dinamika ukupnih, a pre svega strukturnih reformi nepovoljno odrazile na nivo investicione aktivnosti u zemlji.
U periodu 2009. do 2014. godine investiranja je bilo mnogo manje, na značajnom nižem nivou, nego u prethodnom periodu do 2009. godine. Nažalost, najniže u odnosu na zemlju u okruženju, delom zbog nestabilnosti globalne ekonomije, političke neizvesnosti i povišenog geopolitičkog rizika, ali velikim delom zbog unutrašnjih prilika u zemlji. Nedovoljno privlačan ambijent za domaće i strane ulagače se ne može promeniti od danas za sutra, ali povoljni poreski režim, dobar obrazovni potencijal radne snage, geostrateške prednosti zemlje, regionalna pozicija, itd. su nesumnjivo elementi koji stimulišu ulagače.
Donošenje ovog zakona, koji je pred nama, je deo tog okvira, institucionalni deo tog okvira, koji je u skladu sa programom utvrđenim sa MMF i u programu Vlade za 2015. godinu.
U izradi zakona primenjivali su se savremeni standardi međunarodnog investicionog prava, a uz poštovanje prava ulagača i formiranje investicionog okvira za efikasno pružanje usluga ulagačima na svim nivoima vlasti u procesu pripreme ulaganja, kao i tokom njegove realizacije.
Prvi put se obrazuje Savet za ekonomski razvoj i Razvojna agencija Srbije u cilju efikasnije realizacije ulaganja i smanjenja rizika dupliranja poslova, a pre svega za uspostavljanje kontrole sprovođenja elemenata, koji je do sada gotovo bio zanemaren kod prethodnih zakona o ulaganjima.
Osnovni cilj predloženog zakona jeste unapređenje investicionog okruženja u Republici Srbiji, podsticanje direktnih ulaganja radi jačanja privrednog i ekonomskog razvoja, rast zaposlenosti, povećanje efikasnosti u pružanju usluga organa vlasti, a kroz njihovo mnogo jače, nego do sada, prisustvo u svim fazama ulaganja i globalno u smislu kreiranja investicionog ambijenta.
Povećanje obima investicija je ključni preduslov sprovođenja razvoja politike Vlade. U tom kontekstu, Zakon o ulaganju je veoma značajan, jer njegovom primenom treba da se izjednači tretman domaćih i stranih ulagača, da se obezbedi viši stepen zaštite od postupaka eksproprijacije, da se regulišu podsticaji za ulaganje, mere za postizanje konkurentnosti lokalne samouprave i da se aktivno uključe organi vlasti u promociji investicija, ali i u kontroli sprovođenja projekata iz oblasti ulaganja.
Predlog zakona o ulaganju, koji je pred nama, unosi nekoliko značajnih novina i poboljšanja u odnosu na važeći Zakon o stranim ulaganjima i na one zakone koji su mu prethodili, jer mi imamo jednu dosta dugu istoriju donošenja zakona o zajedničkim ulaganjima, investicionim ulaganjima, stranim ulaganjima, kako god su ti nazivi glasili, ali su regulisali ulaganje stranih partnera u domaću privredu.
Prvo se vrši formalno-pravno izjednačavanje domaćih i stranih ulagača koji od sada uživaju jednak pravni tretman. Dalje, ulagačima se garantuje sloboda i pravo ulaganja po standardima najboljeg investicionog prava koje poznaje međunarodna praksa, uređuje se investicioni okvir za efikasno pružanje usluga ulagačima na nov angažovani način od strane imalaca javnih ovlašćenja.
Veliku novinu predstavlja i nova uloga organa jedinica lokalne uprave i pokrajine, zatim obaveza vođenja evidencije ulaganja od lokalnog značaja, obrazovanje projektnih timova, utvrđivanje investicionog programa sa ulagačima, podsticanje konkurentnosti, itd.
Faktor privlačenja investitora, koji promoviše novi Zakon o ulaganju, su uvođenje podsticaja za ulaganje, a u skladu sa propisima koji regulišu državnu pomoć, što je novina, takođe, zatim poreski podsticaji, olakšice, takse, carinske povlastice, a na koje imaju pravo svi obveznici poreza i doprinosa u Srbiji.
Eksproprijacija imovine ulagača, o kojoj je govorio malopre gospodin ministar, ne obezbeđuje samo naknadu za imovinu koja je eksproprisana, već i novu kategoriju - naknadu za vrednost poslovanja koju je pretrpeo ulagač čija je imovina predmet eksproprijacionog postupka.
Na institucionalnom planu najznačajnija novina je formiranje već dve pomenute institucije, koje su konceptualno veoma dobro zamišljene. Naravno, ostaje da se vidi u kojoj će meri one opravdati naša očekivanja.
Analizom efekata ulaganja i praćenjem problema koji se javljaju tokom sprovođenja ugovora o ulaganju uočeno je da postoji potreba za institucionalnom podrškom i boljom koordinacijom imalaca javnih ovlašćenja na svim nivoima vlasti.
Kao posebno bih izdvojila jedan nov deo predloženog zakona, a to je deo o vrstama, kriterijumima za ulaganje prema značaju i podsticaju ulaganja. Ne samo zato što on predstavlja potpunu novinu u odnosu na dosadašnje propise, već zato što sadrži, sam po sebi, neka nova i značajna rešenja. Na primer, razdvajaju se ulaganja od posebnog značaja za Republiku od ulaganja od lokalnog značaja, definišu se ulaganja od posebnog značaja i predviđa se mogućnost dodele državne pomoći. Dodela državne pomoći donosi se bez objave javnog poziva.
Intencija zakonodavca je nesumnjivo da se Vladi obezbedi aktivna uloga u privlačenju i realizaciji investicija. Zbog toga se u članovima 12. i 13. predviđa da će Vlada bliže odrediti kriterijume prema kojima se ulaganje određuje kao ulaganje od posebnog značaja ili pak od lokalnog značaja, zatim da će Vlada bliže odrediti kriterijume, uslove i način privlačenja direktnih investicija i vođenje evidencije o odobrenim podsticajima.
Ovo rešenje nije samo po sebi predmet kritike, mada sadrži dozu pravne neizvesnosti koju investitori mogu da tumače kao voluntarizam organa vlasti. Naime, ako podzakonski akti budu doneti u kratkom roku, u roku koji je predviđen zakonom, a tu ćemo kao stranka imati amandman, i budu sadržali transparente kriterijume preuzete između narodne poslovne prakse, onda će element pravne neizvesnosti otpasti ili se svesti na najmanju moguću meru.
Moj generalni utisak je da ovaj predlog zakona predviđa veliki broj podzakonskih akata, da kažem veći, nego što je to uobičajeno, odnosno da su se pojedina pitanja mogla regulisati zakonom, a ne da budu prepuštena kasnijoj regulativi od strane podzakonskih akata. To bi dalo utisak veće pravne sigurnosti i transparentnosti ulagača.
Sa druge strane, razumem da je reč o vremenu, jer lakše je doneti zakonski tekst sa mogućnošću kasnijeg donošenja podzakonskih akata, nego sve odmah regulisati u momentu kada se zakon donosi. Isto važi i za nepostojanje odredbi o načinu vršenja pojedinih nadležnosti i poslova Saveta za ekonomski razvoj i Razvojne agencije, za imenovanje članova upravnog odbora, direktora, itd. Ipak, ove se praznine mogu uspešno rešiti odgovarajućim podzakonskim aktima, ali ti akti treba da ispunjavaju uslove, o kojima sam sada govorila, kako bi postali deo konzistentnog investicionog okvira sa kojim bi se ulagač lako i pouzdano mogao da upozna.
Sada imamo nekoliko konkretnih sugestija, koje smo mi kao stranka i pretočili u amandmane. Preskočiću ono što se odnosi na jezička poboljšanja u članu 2. i preći ću na član 3. Zakona, stav 2. pod tačkom d), koji nije dobro formulisan, nije pravno dobro formulisan. Naime, reč: „sticanje“ treba izostaviti, a „verifikovana prava intelektualne svojine“ ništa zapravo ne znače. Naime, taj stav d) treba da glasi: „prava intelektualne svojine koja uživaju zaštitu po važećim propisima Republike Srbije“. To je pravna formulacija. Verifikovana prava ne poznaje pravo intelektualne svojine. To je kolokvijalni, deskriptivni naziv, ali ne i profesionalni.
U članu 5. takođe imamo sugestije. Predlog ovog člana zakona otvara pitanja koja nisu neophodna da se regulišu i manje je jasan nego što je to predviđeno važećim zakonom. Prvi stav predloženog člana je u skladu sa obezbeđivanjem zaštite stečenih prava. Međutim, drugi stav člana 5. predviđa da, ako je ulagač stekao svoje pravo teretnim ugovorom od prenosioca kome je to pravo utvrđeno pravosnažnim upravnim aktom, a taj akt bude kasnije ukinut vanrednim pravnim sredstvom, stečeno pravo savesnog ulagača ne može biti oduzeto ili ograničeno.
Moram da ukažem da važeći Zakon o ulaganju u članu 9. sadrži dobru formulaciju, koja nije potpuna i da je naša sugestija da se ovaj važeći član 9. upotpuni na ovaj način. Naime, da se doda - savesno stečena prava izmenom pravnosnažnog upravnog akta. Tako da, sada bi tekst 2. stava člana 5. glasio - pravo savesnog ulagača ne može biti oduzeto ili ograničeno, naravno, to je pravna sigurnost, izmenom zakona, drugih propisa, misli se na podzakonske akte, ili ukidanjem upravnih akata. Ova formulacija u stvari konzumira sve ono što je na manje srećan način predloženo u Predlogu zakona.
Na još nešto da ukažem. U ovom stavu se govori o teretnim ugovorima. Sva su investiciona ulaganje teretni poslovi, nema tu dobročini poslova. Prema tome, insistiranje na terminu „teretan“ može, ali nije neophodno, jer nema dobročinih poslova u investicionoj delatnosti. Svi su ugovori, čim su ugovori, perse teretni.
Sledeća stvar se odnosi na član 7. Ovaj član se odnosi na nacionalni tretman stranih ulagača, pa se u stavu 3. predviđa da strani ulagač može, pored prava svojine na nepokretnostima, što je i predviđeno u članu 20. važećeg zakona, sticati svojinu, službenost, zalogu i druga stvarna prava na pokretnim i nepokretnim stvarima na teritoriji Republike Srbije, a u skladu sa zakonom. Međutim, u Predlogu zakona je izostavljena odredba o povoljnijem tretmanu. Tu odredbu o povoljnijem tretmanu ima član 13. važećeg zakona i ona se, moram da kažem, gospodine ministre, nalazila u svim zakonima o ulaganju od 1968. godine, kada je donet prvi Zakon o stranim ulaganjima, ili kako smo ga mi zvali „džoint venčer“, jer nismo znali tačno kako da ga prevedemo na srpski.
Pitanje je zašto ova odredba, odnosno ova ideja nije našla mesto u Predlogu zakona? Sadržina, da ukratko objasnim, ove ideje je da ako međunarodni ili bilateralni sporazum, čije su članice država ulagača, predviđa tretman koji je za stranog ulagača povoljniji od tretmana koji je predviđen ovim zakonom, strani ulagač ima pravo da se pozove na tretman iz bilateralnog sporazuma ili međunarodne konvencije i na njega će se taj tretman primeniti, po rezonu da je međunarodno pravo iznad nacionalnog prava. Tu odredbu su svi zakoni imali. Ona je izostala, da li propustom ili ne znam zašto. Ja bih volela da čujem vaše objašnjenje, ako ga imate. Ako ste saglasni sa tim da to treba da bude prihvaćeno, onda nam ostaje odbor da napravimo amandman koji bi putem odbora mogao da uđe u tekst zakona.
Zatim, imam sugestiju da se unese jedan novi član zakona, koji je takođe po mom mišljenju neopravdano izostao, a to je član 18. važećeg zakona, koji se odnosi na zaštitu životne sredine. To je takođe jedan veoma značajan član zakona. On je značajan zbog toga što je iskustvo u investicionim ulaganjima pokazalo da strani partneri imaju situacije kada ulažući svoj kapital i izgradnjom investicija dovode do oštećenja, uništenja ili ozbiljnih šteta na planu životne sredine, koje oni nemaju namere da nadoknade ili su vrlo teško spremni da jednim delom nadoknade štetu. Zato što imamo takva negativna iskustva i što je dolazilo do poremećaja u očuvanju životne sredine, moj je predlog da se unese u postojeći Predlog zakona novi član koji bi glasio – ulagač, domaći ili strani, u obavljanju svoje delatnosti, predviđene ugovorom o ulaganju, dužan je da uvek postupa u skladu sa propisima koji regulišu zaštitu životne sredine. Nije potrebno predviđati sankciju, ona je predviđena već u propisima o zaštiti životne sredine.
Što se tiče člana 24, o njemu se gospodin ministar već izjasnio, pratili smo polemiku koja je bila u štampi. Mišljenje naše poslaničke grupe je upravo ono što je prihvaćeno u tekstu amandmana, odnosno smatramo da rešenje koje nalazimo u sadašnjem Predlogu zakona u članu 24. nije prihvatljivo, jer je pravo javnosti da zna šta se radi sa budžetskim sredstvima građana. S druge strane, svesni smo da ugovorni partneri imaju pravo na poslovnu tajnu, ali isto tako znamo da se predloženim rešenjem izmešta iz nadležnosti Poverenika za informacije od javnog značaja i da se ta nadležnost prebacuje na Vladu, tj. na odgovorno lice, a odgovorno lice u Vladi nije to koje se bavi stranom investicijom. Zbog toga nam je veoma drago i prihvatamo, naravno, izmenu člana 24. i u tom smislu smo i dali amandman, tako da ne bih sada oduzimala naše zajedničko vreme. Znači, sada bi član 24. trebao da glasi – pristup informacijama od javnog značaja se ostvaruje u skladu sa zakonom koji uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Tu smo se saglasili i ja ne bih dalje elaborirala ovaj član.
Zatim, vratila bih se na rok od 120 dana za usvajanje, koji je predviđen u Predlogu zakona za donošenje podzakonskih akata. Mišljenja sam da je to dugačak rok, pogotovo što zakon predviđa, kao što sam već na početku rekla, veliki broj podzakonskih akata. Veliki broj podzakonskih akata nosi sa sobom jednu dozu pravne neizvesnosti i smatram da 120 dana, odnosno da je četiri meseca od dana donošenja zakona jedan period koji će zapravo da blokira buduće investicije. Takođe, u velikoj meri će da utiče na implementaciju zakona. Takođe, svako kašnjenje u izradi podzakonskih akata blokiraće primenu zakona, a ne znači da neće doći do kašnjenja ako budemo dali tako dugačak rok. U našoj zakonodavnoj praksi takođe smo imali takav slučaj.
Naprotiv, često se kraći rokovi pre poštuju nego dugački rokovi za donošenje podzakonskih akata. Zbog toga je predlog i to je u amandmanu dato, da se rok od 120 dana skrati na rok od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, koji nam se čini sasvim dovoljan da se donese istina, veliki broj podzakonskih akata.
Još jedno pitanje vezano za rešavanje sporova. Rešavanje sporova je sada predviđeno, prihvaćeno je rešenje koje sadrži postojeći zakon.

U redu, onda završavam. Onda samo da kažem, ako mi dozvolite gospodine predsedavajući, jednu samo sugestiju, a sugestija se sastoji u tome da, Ministarstvo privrede, bi trebalo da pripremi jedan portfolio za ulagače, možda vi već radite na tome i pripremate, a to znači da Zakon o ulaganju i svi podzakonski akti budu u tom materijalu, kako bi se olakšalo stranim i domaćim ulagačima.
Na kraju, mi ćemo kao SDPS glasati za Zakon o ulaganju. Hvala vam i izvinite što sam prekoračila vreme.

Biću sasvim kratka. Htela sam da kažem, da pozdravim unošenje sporazumnog pokušaja, sporazumnog rešavanja. Samo je pitanje da li je sporazumno rešavanje nastalog spora u investicionom ulaganju obaveza ili mogućnost? Iz stava 2. se može, ja kao pravnik zaključujem da je to obaveza, jer vi kažete – ako u roku od 45 dana od dana početka pregovora o sporazumnom rešavanju spora, ne može biti rešen spor, ide se na sud ili arbitražu.
Pravnom logikom dolazim do toga da je to obavezno, međutim, ne stoji reč „mora“, ne stoji, to je upućujuća norma, kako mi to kažemo. Znači, šta ako partner neće sporazumno da pristupi sporazumnom rešavanju. Eto to je sugestija.
I samo da vas podsetim još, gospodine ministre, kakav je vaš stav o situaciji kada međunarodni ugovor ulagaču garantuje povoljniji tretman od tretmana koji predviđamo mi našim zakonom.

Gospođo predsednice, uvaženi gosti, gospodine ministre, htela bih da se osvrnem na predložene zakone, na predložene predloge Zakona o PDV, Zakona o republičkim taksama i Zakona o hipoteci.

Počela bih sa predloženim izmenama Zakona o hipoteci. Naime, Zakon o hipoteci je kao što znamo donet 2005. godine i od tada je pretrpeo značajne izmene i to u julu ove godine 2015, da bi kao što je gospodin ministar Vujović rekao nekoliko dana posle toga Ustavni sud svojom odlukom koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 63/15 17. jula utvrdio da odredba člana 31. stav 7. Zakona o hipoteci koja glasi – i protiv njega nije dozvoljena tužba ili pravni lek, Nije u saglasnosti sa Ustavom, te da taj stav prestaje da važi danom objavljivanja u „Službenom glasniku“.

Međutim u obrazloženju svoje odluke Ustavni sud poziva na Zakon o državnom premeru i katastru koji je donet posle stupanja na snagu Zakona o hipoteci, a kojim se u članu 180. predviđa da se protiv drugostepenih rešenja može voditi upravni spor, a pošto je zabeležba hipotekarne prodaje po svojoj pravnoj prirodi upodobljena zabeležbama koje uređuje Zakon o premeru i katastru, Ustavni sud ne osporava, niti može da ospori drugostepeno rešenje upravnog organa da bude konačno, jer je to po Zakonu o opštem upravnom postupku i samim tim je izvršno.

Međutim, sa stanovišta ustavnog načela kojim se utvrđuje jedinstvo pravnog poretka u Republici i sudske kontrole rada upravnih organa, Upravni sud smatra da je ovako drugostepenom rešenju upravnog organa potrebna i sudska zaštita.

Zbog toga je u članu 31. stav 7. izostavljen drugi deo stava 7. da protiv drugostepenog rešenja nije dozvoljena tužba ili pravni lek. Izmena je zahtevala naravno i odgovarajuće izmene u članovima 7, 31, 34, 35. i 36. gde izraz pravosnažnost je zamenjen izrazom konačnost, što je pravno logična posledica da se postupak hipotekarne prodaje ne završava drugostepenim rešenjem upravnog organa, već pravosnažnom sudskom odlukom upravnog suda.

Ja se, međutim, ne bih u potpunosti složila sa izlaganjem gospodina ministra da je reč o kozmetičkim korekcijama. Mislim da je zamena termina „pravosnažnost“ sa terminom „konačnost“ veoma ozbiljna. Naime, poverilac posle 30 dana od izdavanja drugostepenog konačnog rešenja može pristupiti prodaji hipotekovane nepokretnosti u vansudskom postupku prodaje čime se naravno ne kompromituje ideja hipotekarne prodaje kao takva.

Međutim, ako znamo da je pravnosnažnost kada presuda, koja je doneta, da znači pravosnažnost presude, da se ona ne može pobijati žalbom tj. da se primenjuje načelo ne bis in idem onda znamo da je zaštita stranaka, koje su stekle pravo posle vođenja upravnog spora, omogućena sudskim sporom. Da sudska vlast nadzire upravnu vlast tj. da uprava nije sudija u vlastitoj stvari. Sama mogućnost pokretanja upravnog spora može odvratiti javnu upravu od mogućih nezakonitih akcija i taj stav načelno se brani i on je ispravan.

S druge strane, konačnost rešenja podrazumeva da se rešenje više ne može napadati žalbom u upravnom postupku. Ona je uvedena ZUP-om 1956. godine u opšte upravni postupak i ona ne predviđa da kada rešenje postane konačno da se redovnim pravnim lekom može napadati.

Sledeća pravna kategorija je da rešenje postaje izvršno dostavljanjem drugostepenog rešenja stranci.

Međutim, sada se postavlja jedno veoma značajno pitanje – kako će u praksi funkcionisati ovo novo pravno rešenje? Banka poverilac će prodavati hipotekarnu nepokretnost, a dužnik ili prethodni vlasnik će dobiti pravo po sadašnjim izmenama Zakona o hipoteci sudsku zaštitu i samim tim će pokrenuti, moći će da pokrene sudski postupak pred Upravnim sudom, a ako dobije pravosnažnu presudu u svoju korist po proteku određenog vremena, koje znamo koliko u proseku može da traje, da sada ne prejudiciram i ne iznosim godine, ali to znamo da ne može da bude ni za godinu dana, najmanje, kakva će se onda pravna situacija stvoriti? Naime, kakvu će pravnu sigurnost imati novi vlasnik, onaj koji kupi hipotekovanu vrednost od banke kao poverioca? Da li će on biti u jednoj pravnoj neizvesnosti? Da li će dužnik uspeti sa svojom tužbom u upravnom postupku?

S druge strane, neizvesnost koju sud unosi za banku poverioca da li će uticati na smanjenje vrednosti hipotekovane nepokretnosti koju banka, odnosno poverilac prodaje, jer će treće lice, novi vlasnik te hipotekovane vrednosti, uvek imati jednu dozu pravne neizvesnosti - da li će se možda upravni postupak okončati na njegovu štetu, odnosno na štetu njegovog prodavca.

Naravno, mi moramo da kažemo da sudska zaštita obezbeđuje dodatnu zaštitu za dužnika i da je ona uvek principijelno gledano dobra zato što ona omogućava kontrolu pojedinačnog upravnog akta.

Međutim, zbog novonastale situacije prouzrokovane odlukom Ustavnog suda po mom mišljenju i naše stranke trebalo bi ugraditi u ovaj Predlog zakona o hipoteci elemente koji bi neutralizovali negativne posledice dodatne pravne zaštite koju on sada unosi za dužnike. Naime, u upravnom postupku se ili može odložiti izvršenje do pravosnažnosti presude kojom se odbija tužba u upravnom sporu ili se predvideti tzv. dobrovoljno izvršenje, a to znači da banka poverilac u ovom slučaju odlučuje da li će pristupiti prodaji hipotekovane vrednosti odmah čim drugostepeno rešenje postane konačno i izvršno ili će sačekati okončanje upravnog spora koji vodi dužnik.

Sada bih nekoliko komentara dala na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatnu vrednost. Izmene i dopune važećeg zakona predložene su radi potpunijeg usklađivanja sa propisima EU i otklanjanja pojedinih rešenja koja su u suprotnosti sa rešenjima sa istima, a pre svega je vezano za Poglavlje 16, Poglavlje o porezima.

Naime, da kažem da je ovome prethodio zahtev na Bilateralnom skriningu marta ove godine kada je postavljen kao zahtev da se izvrši ova harmonizacija propisa. Cilj je da se izjednače prava i obaveze svih lica kao poreskih dužnika i spreči neoporezivanje prometa između stranih lica na teritoriji Srbije, da se otklone i neke zloupotrebe iz dosadašnje prakse i da se obezbedi kontrola PDV od strane poreskih vlasti.

Kao najvažnije propisana je obaveza da se strana lica na teritoriji Srbije koja vrše promet dobara i usluga evidentiraju ubuduće u sistem PDV. Zatim, uređuje se jedan novi institut koji postoji u EU, a to je institut poreskog punomoćnika za promet dobara i usluga koji na teritoriji Srbije vrši strano lice. Strano lice koje vrši promet dobara i usluga dužno je da odredi poreskog punomoćnika, osim ako u Republici isključivo vrši promet usluga elektronskim putem, kao i u slučaju prometa usluga prevoza putnika autobusom kada se obračunava prosečna naknada prevoza za svaki pojedinačni prevoz.

Zatim, treća stvar, po poreskoj stopi od 10% oporezovaće se promet usluga smeštaja u svim ugostiteljskim objektima, što znači da se izjednačava poreska stopa za smeštaj u hotelima, motelima, odmaralištima, kampovima sa poreskom stopom za smeštaj u hostelima, pansionima, prenoćištima, lovačkim vilama itd.

Ista poreska stopa utvrđuje se za prevoz putnika i prateći prtljag ne samo u gradskom, prigradskom, međumesnom, već i u međunarodnom saobraćaju.

Dalje, ono što smatram da je možda donekle tehničko, ali suštinsko veoma bitno pitanje jer treba da proizvodi dobre posledice jeste da se prilikom dostavljanja poreske prijave mora podneti i pregled obračuna PDV toj poreskoj upravi kojoj se podnosi poreska prijava.

Najzad, precizirano je da se izdaci za ishranu i prevoz zaposlenih imaju isto poresko opterećenje nezavisno od toga da li su obezbeđeni u novcu ili u uslugama ili u dobrima. Mi kao SDPS smatramo da ovo rešenje nije sasvim u skladu sa osnovnim intencijama održavanja radne snage, besplatnog prevoza i ishrane i smatramo i predlažemo da bi ovo rešenje trebalo još jedanput da se preispita.

Što se tiče građevinske delatnosti, tu se takođe unosi jedna značajna izmena. Poreski dužnik u građevinskoj delatnosti i sada postaje primalac dobara i usluga nezavisno od toga da li je obaveznik PDV ili nije. To je lice koje vrši promet, a isto tako status izvođača, a primalac dobija status investitora. Poreskim dužnikom smatra se sticalac imovine ili dela imovine, ako posle izvršenog prenosa prestanu uslovi ako u roku od tri godine za neoporezivanje koji su postojali u momentu prenosa imovine.

Najzad, prednosti koje ovaj zakon nosi sa sobom su nesumnjive. Prednost je što će se obuhvatiti daleko širi broj poreskih obveznika uključivanjem stranih lica, kategorije stranih lica.

Zatim, uvodi se institut poreskog punomoćnika koji je jedna veoma praktična i proverena stvar i najzad se izjednačava poreska stopa PDV-a u raznim vrstama saobraćaja, što je takođe bilo jedno od pitanja koje je trebalo rešiti.

I, najzad imamo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o administrativnim taksama. Naime, republičke administrativne takse predstavljaju javni prihod koji Republika Srbija naplaćuje za spise i radnje u upravnim stvarima, kao i za druge spise i radnje koje njeni organi donose, odnosno vrše za fizička i pravna lica na njihov zahtev. One se određuju isključivo zakonom i visina taksi se ne može menjati bez promene zakonskih propisa.

Ovaj predlog zakona dolazi kao neka vrsta neophodne tehničke korekcije, budući da su doneti zakoni: Zakon o putnim ispravama, o bezbednosti saobraćaja, o privatnom obezbeđenju, detektivskoj delatnosti, zaštiti od požara, o planiranju itd, koji predviđaju nove takse i samim tim mora se uskladiti Zakon o administrativnim taksama sa odredbama ovih posebnih zakona, a oni su svi doneti posle izmena i dopuna Zakona o republičkim administrativnim taksama iz 2011, 2012. i 2013. godine.

Na kraju da kažem da će Socijaldemokratska stranka Srbije podržati donošenje Zakona o porezu na dodatu vrednost, Zakona o republičkim administrativnim taksama, Zakona o izmenama Zakona o hipoteci i Zakona o potvrđivanju okvirnog Sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije, a da bi se posebno radovala ako bi se uzele u obzir ove sugestije koje sam upravo iznela. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospođo ministar, uvaženi kolege poslanici, Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravu svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu ili popularno nazvan „Zakon o konverziji“ je pred nama, posle dosta dugog vremena. Iščekivali smo ga mi, stručna javnost i pre svega privrednici.
Prisutan je veoma važan razlog za donošenje ovog zakona – okončanje svojinske transformacije na gradskom građevinskom zemljištu, u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije i u skladu sa odlukom Ustavnog suda koju smo već imali prilike da citiramo.
Naime, konverzija je kao takva postala moguća od Zakona 2009. godine, kada je prvi put donet Zakon o svojinskoj transformaciji u postupcima privatizacije i stečaja. Međutim, taj zakon se vrlo brzo pokazao u svom dobrom i u svom lošem svetlu.
Član 102. tog zakona nije doneo dobra rešenja. Po članu 102. tadašnjeg zakona iz 2009. godine, koji je kasnije pretrpeo dve revizije, 2011. i 2014. godine, svi upisani nosioci prava korišćenja stekli su mogućnost za upis prava svojine na građevinskom zemljištu bez naknade, osim nekoliko kategorija lica koja su bila navedena u stavu 9. Te kategorije lica nisu mogle da postanu vlasnici svojine, odnosno vlasnici zemljišta, da postanu titulari svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu.
Samim tim je narušen tržišni princip, princip sticanja svojine uz naknadu, koji je transparentan, savremen, koji omogućava nastavljanje i završetak postupka svojinske transformacije. I to je bio osnovni razlog koji je motivisao Ministarstvo i sve ostale nadležne službe da se pokrene postupak promene ovog člana 102, odnosno da se omogući da pet kategorija lica mogu da steknu pravo svojine na građevinskom zemljištu. Te kategorije lica su pobrojane u članu 1. i ja ih posebno sada neću navoditi. Znači, one su sada u mogućnosti da pretvore pravo korišćenja u pravo svojine, znači, postupkom konverzije, plaćanjem naknade koju određuje jedinica lokalne samouprave.
Ovde bih se potpuno složila sa kolegom koji je izrazio sumnju u kapacitet jedinice lokalne samouprave u pogledu procene tržišne vrednosti građevinskog zemljišta, odnosno katastarske parcele koja je predmet konverzije.
Možda bi se mogla razmotriti mogućnost da pored jedinica lokalne samouprave u proceni vrednosti učestvuje poreski organ i polazeći od toga da on, ako ništa drugo, ima bolji uvid, metodologiju ocenjivanja tržišne vrednosti.
Pravo na konverziju imaju ona lica koja su nosioci prava korišćenja na građevinskom zemljištu i kao takvi su upisani u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti. To je dokaz njihove aktivne stranačke legitimacije koju oni moraju da podnesu kako bi mogli da pokrenu postupak za konverziju.
Predmet konverzije je katastarska parcela, i to nije ništa sporno. Međutim, sada dolazimo do pitanja načina plaćanja. Naknada koju predviđa predlog zakona u članu 13, koju je koleginica Batić pominjala, je da se može platiti u jednokratnom iznosu ili u 60 jednakih mesečnih rata uz aktiviranje sredstava obezbeđenja. Postavlja se pitanje – da li je moguće ugraditi neki mehanizam obezbeđenja da se sačuva vrednost tih 60 jednakih mesečnih rata, a to je zapravo pet godina, narednih pet godina? Pretpostavimo da ćemo imati malu i kontrolisanu inflaciju, ali šta ako ta inflacija se izmakne kontroli i ako narednih pet godina bude taj iznos delimično obezvređen? Neću da razmišljam o tome da bude potpuno, ali da bude delimično obezvređen.
Na liniji tog razmišljanja odmah dolazi i pitanje upisa u katastar, odnosno lice koje je isplatilo naknadu u celini, naravno, ima pravo, uz prezentiranje dokaza da je platio naknadu, da traži da se izvrši upis njegovog prava svojine na katastarskoj parceli koju je kupio. Lice koje se opredelilo za varijantu plaćanja 60 mesečnih rata, ako njemu dozvolimo upis, naravno postoji obezbeđenje, a ne ugradimo u taj član da će i korisnici tog novca, a to je Agencija za restituciju i jedinica lokalne samouprave, imati mogućnost da intervenišu ukoliko on ne prestane da plaća rate ili otuđi tu katastarsku parcelu, mislim da može da se dovede u pitanje kvalitet ove zakonske odredbe, koji je ovakav kakav jeste, kako sad čitamo, dobar, ali mi znamo da život to vrlo lako može da demantuje.
Na liniji tog istog razmišljanja je i situacija zakupa. Zakon predviđa, i to je rešenje koje smo već imali, da se može opredeliti i za zaključenje ugovora o dugogodišnjem zakupu na 99 godina i da se u tom slučaju vrednost katastarske parcele deli na 99 jednakih godišnjih rata. Nikakva valorizaciona klauzula nije predviđena. Da li možemo da zamislimo da će narednih 99 godina vrednost naše domaće valute biti ista kao što je danas i da li se ne suočavamo sa rizikom da ona za 15, 20 godina bude obezvređena, a za 50 godina bude potpuno obezvređena?
Moja sugestija, moj predlog, odnosno predlog naše stranke, je da se razmotri mogućnost da se sa nekim parametrom obezbedi očuvanje vrednosti ovih 99 godišnjih rata.
Mislim da smo najvažnije stvari iz Predloga zakona obuhvatili. Naša stranka, Socijaldemokratska partija Srbije, će u danu za glasanje podržati, odnosno glasati za Predlog ovog zakona. Zahvaljujem.

Hvala.
Gospodine ministre, uvaženi gosti, gospodo poslanici, ja ću u ime naše stranke govoriti o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Naime, pravo na suđenje u razumnom roku, kao jedno od osnovnih prava čoveka, definisano je u Ustavu Srbije kao pravo u sklopu prava na pravično suđenje. Pravo na suđenje u razumnom roku je veoma važno pravo i političko pitanje istovremeno i zato njegov razvoj poslednjih godina ide uzlaznom linijom. Deklaratornost ovog prava sama po sebi nije dovoljna, ako nije obezbeđena zakonom. Ako je ostvarivanje prava na sudsku zaštitu dugo i sporo, ako sud toleriše neažurnost stranaka i drugih učesnika u postupku, ako se menjaju postupajuće sudije itd, onda ovo pravo ostaje mrtvo slovo na papiru.
Praksa Evropskog suda odigrala je presudnu ulogu u razvoju navedenog instituta. Pravo na suđenje u razumnom roku uvedeno je, naime, Konvencijom za zaštitu ljudskih prava, a sama Konvencija ustanovila je Evropski sud za ljudska prava radi osiguranja poštovanja obaveza koje su države preuzele ovom Konvencijom. Zbog povećanog broja slučajeva koji su se našli pred Evropskim sudom uočeno je da države, uključujući i Srbiju, u svojim nacionalnim zakonodavstvima nemaju delotvorni pravni lek za zaštitu ovog prava. Zbog toga je Srbija u Zakonu o Ustavnom sudu Srbije iz 2007. godine propisala mogućnost podnošenja ustavne žalbe ako se iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njegovu zaštitu, ili ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva za njegovu zaštitu u slučajevima kada je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U istom zakonu navodi se da je odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete ili otklanjanje drugih štetnih posledica pred nadležnim organom.
Takođe, izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine omogućeno je građanima koji smatraju da suđenje predugo traje da tuže sud i dobiju naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. To su članovi koji su već pominjani, član 8a do člana 8b. Međutim, pored svih nastojanja da se sudovi učine efikasnijim, podatak koji imamo o broju nerešenih predmeta na kraju 2013. godine je zaista zastrašujući. Naravno, pored opštih, sistemskih razloga, o kojima je govorio gospodin ministar, kao i razloga koji su na strani sudija, neažurnost, menjanje sudija, subjektivni i objektivni faktori itd, postoje i situacije kojih smo bili svedoci, a to je blokiran rad sudova. Prvo su zbog reorganizacije mreže sudova sudovi bili blokirani, zatim su advokati štrajkovali u junu zbog povećanja taksi, a na kraju smo imali višemesečni štrajk advokata posle donošenja Zakona o javnom beležništvu.
S druge strane, Evropski sud je postavio jasna pravila, ustanovljavaju se kriterijumi pomoću kojih će se ocenjivati da li je dužina postupka koji se vodi pred nacionalnim sudovima razumna ili nije. Kriterijum su složenost predmeta, ponašanje podnosioca tužbe, ponašanje nadležnih vlasti, okolnosti predmeta i izneti argumenti. Utvrđuju se prioritetni predmeti, a to su radni sporovi, žrtve nesreća, slučajevi zatvorskih kazni i policijskog nasilja, kritično zdravlje podnosioca i njegova poodmakla životna dob, porodični odnosi, odnosi roditelja i dece, ograničeno fizičko stanje itd.
Prilikom izračunavanja dužine postupka utvrđuje se početni datum koji se razlikuje u parničnim, krivičnim i upravnim postupcima. Uzroci kašnjenja se takođe analiziraju u svim fazama postupka. U jednostavnijim predmetima rok do dve godine smatra se razumnim, a u prioritetnim predmetima taj rok može biti i kraći. U složenijim predmetima rok ne bi trebao da pređe pet godina, a u najsloženijim predmetima osam. Ako je ponašanje podnosioca, koje je očigledno bilo zlonamerno, doprinelo produženju ili preteranoj dužini postupka, sud će zaključiti da ne postoje razlozi, odnosno da se ne radi o kašnjenju kao što je predviđeno zakonom.
Takođe, sud nikada neće biti na stanovištu da se radi o preterano dugom vođenju postupka ako oceni da je ono u interesu pravičnog suđenja. Ali, ako država pred ovim sudom kao argument iznosi da su sudovi pretrpani zaostalim predmetima, Evropski sud će odgovoriti da su prema Konvenciji, a to se odnosi i na našu zemlju, države ugovornice dužne da organizuju pravosudni sistem na takav način da se mogu zadovoljiti zahtevi za suđenje u razumnom roku. Naravno, znamo da je uslov za obraćanje Evropskom sudu da su iscrpljeni svi domaći pravni lekovi, uključujući i ustavnu žalbu, kao i da je pravni lek delotvoran ako može da ubrza postupak pred sudom ili da stranci pruži adekvatno pravno zadovoljenje. Ishod spora pred domaćim sudovima nije od značaja za utvrđivanje prava stranke na suđenje u razumnom roku pred Evropskim sudom.
S obzirom na to da je suđenje u razumnom roku ugrađeno u međunarodno i evropsko pravo, ono mora biti ugrađeno i u naše pravo propisivanjem rokova sa završetkom određenih pravnih i sudskih procedura. Naravno, najbolje rešenje je prevencija i samo donošenje i postupanje na osnovu posebnog Zakona o pravu na suđenje u razumnom roku ima očekivani preventivni značaj, jer se vrlo precizno prilazi rešavanju ovog problema.
Predloga zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je predmet današnje diskusije, u potpunosti uvažava praksu Evropskog suda za ljudska prava i uvodi dva pravna sredstva za ubrzavanje postupka – prigovor i žalbu, a uz to i zahtev za pravično zadovoljenje. Zakon sadrži usmerenje za sudove, merila koja sudovi obavezno uzimaju u obzir pri odlučivanju o pravnim sredstvima. Ponavljam, zakon ima preventivnu ulogu, jer samim donošenjem zakona bi trebalo da dođe do porasta efikasnosti postupajućih sudija.
Zakon je sveobuhvatan jer se odnosi na parnični, vanparnični, upravni i krivični postupak. Zatim, uvodi se postupnost zaštite na suđenju u razumnom roku. Naime, stranka mora prvo da iskoristi pravna sredstva koja služe za ubrzavanje postupka, a to su prigovor i žalba, pa tek onda da podnese tužbu za novčanu naknadu na imovinske štete. Naravno, polazi se od stanovišta da je osnovni motiv stranke ubrzanje postupka, a ne novčana naknada koju će ostvariti.
Takođe, pravobranilaštvo dobija novu ulogu kao organ za poravnanje, ako to stranka želi, ali ne kao nužna procesna pretpostavka za podnošenje tužbe. Značajno je i da se pruža zaštita u krivičnom postupku, tj. u tužilačkoj istrazi. Sve ovo bi trebalo da rezultirala smanjenjem broja pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava.
Što se tiče nekih konkretnih stvari vezano za odredbe zakona, ja bih prvo htela da napomenem da zaista odajem priznanje autorima obrazloženja zakona, jer je obrazloženje zakona veoma kvalitetno urađeno, sveobuhvatno, predstavlja spoj sudske prakse Evropskog suda i zakonskih rešenja članica EU.
Međutim, imam neke sugestije koje su vezane za sam tekst zakona, koji mi se čini da u nekim članovima bi mogao da bude jasniji. Nešto je vezano za jasnost, a nešto je vezano za meritum, odnosno za samu sadržinu.
Naime, u članu 7. stav 2. ovog predloga zakona imamo odredbu koja predviđa da predsednik suda po prigovoru odlučuje i da on godišnjim rasporedom određuje jednog ili više sudija koji vode postupak i odlučuju o prigovorima. Međutim, u praksi se čini da ovo rešenje može da bude sporno. Naime, prvo se narušava princip da o prigovorima na dužinu suđenja odlučuje predsednik suda, već neko drugi, sudija, a taj princip se upravo u zakonu uvodi zato da bi se sudije rasteretile i da bi suđenje bilo brže i efikasnije.
Osim toga, kada je reč o prigovoru koji se podnosi predsedniku suda, moglo bi se desiti da godišnjim rasporedom predsednik suda odredi sudiju koji vodi postupak u predmetu na koji će biti podnet prigovor. Zbog toga mi se čini dobra ideja, pa sad neka nadležni odbor vidi da li je ta ideja prihvatljiva, da se predloži da zamenik predsednika suda, takođe godišnjim rasporedom, odlučuje o podnetom prigovoru i tako bi se prevazišla situacija kada je predsednik suda sprečen da odlučuje ili je on postupajući sudija u predmetu za koji stranka podnosi prigovor, jer je i ta pravna situacija moguća.
Zatim, član 22. koji reguliše pravo na pravično zadovoljenje, čini mi se da on takođe nije dovoljno jasan jer se u istom stavu, i prvom i drugom, reguliše više pravnih situacija nabrajanjem koje se moraju raščlaniti da bi bile jasne. Samo pravno rešenje je u redu i ja nemam problem sa pravnim rešenjem, kao takvim, ali kod primene zakona, a mi vodimo računa da zakon bude prihvatljiv i za stranke koje nisu diplomirani pravnici, prema tome, ako promovišemo interes stranaka i garantujemo ga ovim zakonom, čini mi se da ovako formulisan tekst u članu 22. otvara vrata nekim nedoumicama i nejasnoćama, odnosno zahteva detaljnije razjašnjenje. To bi bilo ono što se odnosi na sam sadržaj zakona.
Na kraju želim da kažem da će naša poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije podržati ovaj zakon, glasati za njega, kao što će podržati i Zakon o sudijama, odnosno dva druga teksta koja su na današnjem dnevnom redu. Hvala lepo.

Gospođo predsednice, gospođe i gospodo narodni poslanici, moje poslaničko pitanje je upućeno Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Naime, polazeći od premise da želimo da razvijamo turizam u okviru privrednog razvoja Srbije, želela bih da ukažem na katastrofalnu situaciju koja već godinama postoji u turističkom centru Divčibare, planini koja sa svojih 1000 metara nadmorske visine i razdaljini od 100 kilometara od Beograda nije u proteklom periodu uspela da zainteresuje centre odlučivanja i obezbedi sebi bilo kakvu razvojnu šansu.
Centar turističkog mesta Divčibare, naime nema ni uličnu kanalizaciju i sve otpadne vode sa fekalijama iz vikendica se ulivaju u reku Kamenicu koja protiče kroz sam centar mesta i predstavlja, naravno izvor, zaraze, nesnosnog mirisa i ružnog izgleda.
Kroz mesto prolazi asfaltni put koji je tranzitni put za Požegu, Valjevo ili Beograd, zavisno od pravca u kome se ide, ako je pun rupa, bez trotoara sa strane, tako da pešaci moraju da idu asfaltnim putem, nazovi asfaltnim putem i time ugrožavaju ličnu bezbednost. Već godinama se o ove dve teme govori kao o urađenim projektima za rešavanje sliva reke Kamenice i izgradnju trotoara, ali viđaju se geometri, viđaju se premeri, planovi, ali se ništa ne dešava samo sve dalje propada.
Benzinska pumpa koja je do pre nekoliko godina radila je zatvorena, pa se sada po benzin mora ići u Mionicu koja je 30 kilometara udaljena ili Valjevo koje je 40 kilometara udaljeni. Dalje, apoteka koja je takođe do pre nekoliko godina radila sada je zatvorena, pa sada umesto apoteke postoji poluprazna prostorija u zdravstvenoj stanici koja radi sredom prepodne.
Pre nekoliko godina je urađen projekat i podignuta namenska zgrada za pijacu koja nikada nije tu otvorena. Zgrada je završena i vrlo lepo izgleda, građana je namenski, ali je zgrada ustupljena privatnom ugostitelju koji je od nje napravio kafanu. Pijaca je i dalje na ledini bez ikakvih sanitarnih uslova, na improvizovanim tezgama i kartonskim kutijama pored asfaltnog puta. Zdrava hrana, ekološki ambijent su na taj način kompromitovani ljudskom nebrigom, sitnim pojedinačnim interesima i korupcijom, nedostatkom angažovanja nadležnih institucija u Beogradu i u Valjevu.
Moje pitanje je upućeno Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – kada će se projekti ulične kanalizacije, trotoari i pijaca realizovati, sprovesti u delo i učiniti da prelepa planina sa desetak hotela i pansiona, brojni dečijim odmaralištima i oko 4.000 vikendica počne da liči na civilizacijski uređenu turističko mesto za odmor turista i naravno za normalan život lokalnih stanovnika? Molim, da mi se dostavi odgovor na ovo pitanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SDPS je podnela amandman, želeći da dve stvari stavi u prvi plan.
Prvo, rok koji je bio predložen kao 1. januar 2017. godine, da ga pomerimo na 1. mart 2017. godine, jer smo jednostavnom računicom došli da je to rok koji odgovara sprovođenju zakonskih odredbi iz dva zakona – zakona o izmeni Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa i Zakonu o javnim beležnicima. Taj rok od 1. marta 2017. je prihvaćen. Naše je veliko zadovoljstvo da smo na ispravan način pomogli da dođe do pomeranja ovog roka.
Druga ideja koju smo imali je bila ideja da se otkloni faktička situacija da ako se dođe do imenovanja javnih beležnika u pojedinim mestima, da se unese i dodatni deo u stavu 3. posle reči: „odnosno opštinske uprave kao povereni posao“, da se dodaju reči: „i te poslove mogu da obavljaju i posle imenovanja javnih beležnika, a najkasnije do 1. marta 2017. godine“.
Polazeći od toga da se može dogoditi situacija da, recimo, od sredine 2016. do kraja 2016. ili do 1. marta 2017. godine, u pojedinim mestima budu imenovani javni beležnici, da se otkloni ta pravna nejasnoća, odnosno da se ta pravna situacija unapred reguliše.
Međutim, amandman koji smo dobili, koji je predložio Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, je odstupio od ideje, odnosno od sadržine amandmana koji je podnela poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije, istina, u prvom delu rok 1. mart 2017. godine je prihvaćen i mi smo zbog toga veoma zadovoljni, ali je u nastavku rečeno da će se moći overavati i posle 1. marta 2017. godine, a do imenovanja javnih beležnika.
Pretpostavka moja i naše poslaničke grupe je da postoji mogućnost ili verovatnoća da do 1. marta 2017. godine Republika Srbija ne bude pokrivena sistemom javnih beležnika, odnosno da u pojedinim mestima još uvek tada 1. marta 2017. godine nedostaju javni beležnici. Meni se čini da je rok od dve godine od danas dovoljan, razuman rok da se izaberu i imenuju javni beležnici. Naravno, potpuno sam svesna činjenice, kao što su to već kolege poslanici naveli, da je to stvar ličnog izbora, da mi ne možemo nikakvu vrstu pritisaka da vršimo na to da li će se pravnici koji ispunjavaju uslove za javne beležnike prijaviti i da li će biti izabrani, odnosno imenovani, ali s druge strane mi se čini, ako ne želimo da kompromitujemo ideju javnih beležnika i sistema javnog beležništva, notarijata, u Republici Srbiji, da je rok od dve godine apsolutno razuman i ne vidim zašto bismo uvodili mogućnost da i posle 1. marta 2017. godine, a do imenovanja javnih beležnika.
Na ovaj način, mi nismo oročili ovu situaciju, što znači da se može dogoditi da i daleko posle 1. marta 2017. godine ne budu imenovani javni beležnici u pojedinim mestima, a onda se postavlja pitanje, zaista, njihove oportunosti, oportunosti našeg izbora, oportunosti notarijata, kao takvog, i kompromitovanja sistema javnog beležništva u celini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.

Kolege poslanici, mi danas imamo na dnevnom redu izmenu Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. To je tama o kojoj smo već imali prilike da se izrazimo. Međutim, prilikom donošenja Zakona o javnim beležnicima i primeni Zakona o javnim beležnicima konstatovano je da su rokovi koji su predviđeni ovim zakonima neodgovarajući.

Naime, u članu 178. Zakona o javnim beležnicima predviđa se da u roku od devet meseci od dana stupanja na snagu ministar raspisuje konkurs za imenovanje javnih beležnika, a da će prvih sto javnih beležnika biti imenovani u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu zakona.

U sledećem članu, članu 179. predviđa se da u roku do 15 dana od imenovanja prvih sto beležnika treba da se održi osnivačka skupština komore, na kojoj će se izabrati organi komore i doneti podzakonski akti. Znači, sabirajući rokove mi ovde imamo prvi rok od godinu dana, plus rok od 15 dana.

Najzad, u članu 177. istog zakona predviđa se da se preostala javnobeležnička mesta, a biće ih sigurno dosta, moraju da budu popunjena najkasnije godinu dana od dana održavanja osnivanja skupštine komore. Time se ovaj rok od godinu dana dodaje roku godinu dana, znači plus 15 dana, plus godinu dana, pri čemu je potpuno jasno da smo mi u situaciji da moramo da pomerimo rok, kao što je predloženo na 1. januar 2017. godine.

Međutim, moram da kažem da smo prilikom proučavanja ovih propisa, odnosno ovog predloženog propisa, mi kao Socijaldemokratska partija Srbije utvrdili da postoje dve nelogičnosti, odnosno dve stvari koje bi trebalo po našem mišljenju da se promene.

Prva se odnosi na rok. Obračunom ovih rokova godinu dana, plus 15 dana, plus godinu dana, mi ne možemo da stignemo do 1. januara 2017. godine, nego do 1. marta 2017. godine. U tom smislu smo mi kao poslanička grupa i predložili, odnosno prihvatili predlog Odbora da se reči: „1. januar 2017. godine“ zameni rečima: „1. mart 2017. godine“.

Druga intervencija na koju bih želela da ukažem u okviru naše poslaničke grupe odnosi se na situaciju da će u pojedinim mestima, odnosno opštinama u Srbiji u ovom periodu, znači 2015-2016. godine, doći do imenovanja javnog beležnika po proceduri koju predviđa Zakon o javnim beležnicima. Ti javni beležnici, koji danas nisu imenovani, kada donosimo ovaj zakon, biće imenovani u narednih godinu ili godinu i po dana, zavisno od dinamike imenovanja. Onda ćemo imati situaciju paralelizma u tim mestima. Imaćemo mogućnost da građani biraju između toga da li će da overe svoja dokumenta, zapise, prepise kod javnih beležnika ili će to da učine u opštinskom, odnosno osnovnom sudu, odnosno opštinskim upravama.

Upravo na liniji onoga što je koleginica Batić malopre izjavila, ne želeći da dovedemo u neravnopravan položaj građane u mestima u kojima su izabrani javni beležnici, u kojima će u narednih godinu dana biti izabrani ili će u narednih godinu i po biti izabrani, mi smo mišljenja da je najbolje rešenje da u svim mestima u našoj zemlji u Republici Srbiji bude ostavljena mogućnost alternativna, paralelna, da građani biraju da li će svoja dokumenta, prepise, zapise, overavati kod suda, odnosno opštinske uprave ili kod javnog beležnika. Taj rok je 1. mart 2017. godine, po našem mišljenju. Posle tog roka svi oni dokumenti, zapisi, prepisi koji spadaju isključivo u nadležnost javnih beležnika moći će da se overavaju isključivo kod javnog beležnika.

U tom smislu, mi smo podneli amandman koji smo priložili, a koji glasi da pored ove korekcije vezane za datum, za 1. mart 2017. godine, da te poslove mogu da obavljaju sudovi i posle imenovanja javnih beležnika, a najkasnije do 1. marta 2017. godine. Znači, to bi u članu 29, u stavu 3. nastavilo se, u kome se kaže – odnosno opštinske uprave kao povereni posao. Mi predlažemo da se doda i – poslove mogu da obavljaju i posle imenovanja javnih beležnika, upravo zato da bi se otklonila ta situacija koja je nejasna, kako tumačimo, da ukoliko javni beležnici u tim mestima u međuvremenu budu imenovani, da li će građani i dalje zadržati mogućnost da overavaju svoja dokumenta u sudovima ili će je izgubiti činjenicom da je u njihovom mestu postavljen javni beležnik.

Evo, mi skrećemo pažnju Ministarstvu na ovaj amandman i naša poslanička partija SDPS, mi ćemo podržati izmenu Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedavajući, uvaženi predstavnici Vojske Srbije, uvažene kolege poslanici, obratila bih se u vezi sa dva zakona koja su danas na javnoj raspravi, odnosno na budućem glasanju. To su Zakon o narodnoj odbrani i Zakon o Vojsci.
Što se tiče ova dva zakona, koja su pripremana dosta dugo i koja su prošla javne diskusije i pripreme u radnim grupama, osnovni zadatak izmena koje su preduzete je da se otklone uočeni nedostaci u praktičnoj primeni ovih zakonskih propisa, s jedne strane i s druge strane, da se izvrši potrebno usaglašavanje sa promenama koje su nastale u pravnom sistemu Republike Srbije, a odnose se na materiju koju uređuju ova dva zakona.
Naime, ovi tekstovi, koji su danas nama predloženi, predstavljaju rezultat analize i pripreme radnih grupa i oni su nama dati danas da o njima raspravljamo u načelu i u pojedinostima.
Što se tiče Zakona o odbrani, on pre svega donosi nova definisanja pojmova i usklađivanje izraza koji se koriste u ovom zakonu radi jednobraznog korišćenja i otklanjanja nekih nepreciznosti, koje su uočene u dosadašnjem radu, odnosno u dosadašnjoj primeni sada važećih propisa. Zatim, preciziraju se nadležnosti predsednika Republike, Vlade, Ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske u oblasti odbrane i Generalštaba Vojske Srbije, takođe radi usaglašavanja sa nadležnostima koje su propisane u drugim zakonima, bilo da su oni prateći ili zakoni koji podržavaju Zakon o odbrani, na primer, Zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga u multinacionalnim operacijama itd.
Predloženim zakonskim izmenama bliže se uređuju ovlašćenja za donošenje podzakonskih propisa. To imamo bliže definisano u članu 16. Predloga zakona, za izvršavanje ovog zakona, što nije bilo precizno uređeno u važećoj, postojećoj zakonskoj materiji i zbog čega neki podzakonski propisi nisu mogli da budu doneti. Zatim, ovde se obraća velika pažnja inspekcijskom nadzoru u oblasti odbrane. Uvodi se čitav niz članova koji regulišu ovu materiju, pogotovo inspekcijske poslove, koje će obavljati inspektorat odbrane kao organ uprave u sastavu Ministarstva odbrane.
Veoma je značajno što se ovim zakonom vrši i usklađivanje sa Zakonom o budžetskom sistemu, Zakonom o javnoj svojini, koji su u međuvremenu doneti, i konačno Zakonom o javnim nabavkama koji smo relativno skoro menjali i doneli.
Takođe, utvrđuju se dokumenti planiranja odbrane, kao što su strategijsko-doktrinarni dokumenti, dokumenti planiranja razvoja i dokumenti upotrebe snaga i za svaki od njih se posebno definiše koji dokumenti ulaze u njihov sastav.
Takođe, uvodi se institut, da tako kažem, srednjoročnog plana i programa razvoja sistema odbrane kao veoma važnog preduslova u razvojnoj politici sistema odbrane.
Kao što sam već napomenula, proširuju se nadležnosti predsednika Republike, kao što je davanje saglasnosti na nacrte svih osnovnih dokumenata planiranja razvoja i ostalih osnovnih strategijsko-doktrinarnih dokumenata.
Takođe, nadležnosti Vlade su vezane za ovu materiju, kao što je usvajanje procene vojnih i ne vojnih izazova, rizika, pretnji, donošenja akcionih planova za sprovođenje strategija itd.
Preciznije se uređuju nadležnosti u oblasti planiranja i izgradnje vojnih objekata, zajedničkog civilno-vojnog sistema upravljanja vazdušnim saobraćajem, oblast saobraćaja na unutrašnjim plovnim putevima, a u pogledu posebnosti koji proizilaze iz takve vrste saobraćaja i iz činjenice da je reč o vojnom režimu saobraćaja, naravno, uvek za potrebe i iz delokruga Ministarstva odbrane.
Time se ujedno vrši usklađivanje ovih odredbi, odnosno odredbi ovog zakona sa zakonima koji uređuju sličnu materiju, kao što je Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o vazdušnom saobraćaju i Zakon o unutrašnjoj plovidbi.
Dodatno se uređuju i posebne dužnosti Ministarstva i ostalih državnih organa u postupku pripremanja i sprovođenja planova odbrane u poslovima i delatnostima koje se izvršavaju u vezi sa njihovim nadležnostima.
Zatim, u članu 107. se, kao posebno značajna novina, apostrofiraju poslovi zaštite i zastupanja imovinsko-pravnih interesa Republike Srbije u pogledu imovine koju koristi Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, time što se u institut vojnog pravobranilaštva uvodi, a imajući u vidu obim i specifičnosti te imovine, odnosno specifičnost vojne organizacije kao takve, vojnih delatnosti, vojne službe, kao i postojeću praksu uporedno pravnu praksu koja postoji u drugim zemljama.
U tom smislu, ja bih samo navela da je predloženo da vojno pravobranilaštvo bude posebna organizaciona jedinica Ministarstva odbrane koja će preduzimati pravne radnje i pravna sredstva radi ostvarivanja i zaštite imovinskih interesa Republike Srbije u pogledu sredstava koje koriste Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, a za potrebe odbrane i bezbednosti.
Ovim rešenje se predlaže, imajući u vidu član 2. stava 3. Zakona o pravobranilaštvu, koje smo prošlog leta 2014. godine doneli, a kojim je propisano da će se posebnim zakonom urediti poslovi pravobranilaštva zaštitu imovinskih interesa i prava Republike Srbije u postupcima koji za predmet imaju prava i obaveze Republike Srbije u vezi sa delokrugom rada Ministarstva nadležnog za poslove odbrane, vojnih jedinica i vojnih ustanova koje su organizaciono vezane za Ministarstvo nadležno za poslove odbrane i vojske.
To se pokazalo kao jedna dobra novina, osnivanje vojnog pravobranilaštva, a i na liniji je uporedno pravne prakse država koje takođe imaju slične institucije za poslove zastupanja imovinskih interesa koja vrše organi Ministarstva nadležnih za poslove odbrane. Takve institucije nalazimo u regionu, Makedonija, Hrvatska, Grčka, Italija, Turska, Rumunija, a i, naravno, van regiona.
Kao sledeća novina, koju donosi ovaj zakon, je logistička podrška koju predviđa ovaj zakon, a kojima se daje ovlašćenje Vladi da osniva vojne ustanove sa statusom pravnog lica koje viškom kapaciteta mogu da pružaju usluge van Ministarstva odbrane i Vojske Srbije po tržišnim uslovima.
Predviđene su i obaveze građana u članu 28, tako što se građanima daje, odnosno predviđa obaveza izvršavanja vojne radne i materijalne obaveze i obaveze da učestvuju u civilnoj zaštiti, kao i obaveze da učestvuju, što je novina, u obučavanju za potrebe odbrane, a u skladu sa zakonom i odlukama nadležnih organa.
Kao jednu od značajnih izmena navela bih izmenu kojom se vrši dopuna zakona, a odnosi se na mere obezbeđenja vojnih objekata i reona u kojima se ti objekti nalaze, u pogledu fizičko-tehničkog obezbeđenja, bezbednosne zaštite, načina određivanja tih mera i načina kontrole kako se te mere sprovode.
Sledeća novina koju ovaj zakon donosi jeste uređivanje načina izvršenja, način vršenja, pardon, istraživanja od značaja za odbranu i posebno za fizička i pravna lica u poslovima istraživanja, a koja su povezana sa osnovnom delatnošću Vojske Srbije, odnosno Ministarstva odbrane. Ta istraživanja mogu da imaju poseban značaj za razvitak sistema odbrane, za posebne mere zaštite tajnih podataka o odbrani i bezbednosti zemlje.
Uređuje se materija planiranja odbrane, tako što se utvrđuju dužnosti pravnih lica od značaja za odbranu i time se ide napred, u susret novim rešenjima.
Predviđaju se i mere vezane za zaštitu tajnih podataka. Što se tiče tih novih mera za zaštitu tajnih podataka, preduzimaju se mere bezbednosti u organizovanju, izvođenju vojnih vežbi, načinu određivanja tajnih podataka u odbrani i bezbednosti, zabrana pristupa i snimanja određenih vojnih objekata, koje smo imali i do sada, ali u korišćenju nove nomenklaturne tehnike, zatim zabrana građenja u reonima tih objekata, zabrana građenja u pograničnom pojasu, unošenje podataka o vojnim objektima u kartografske publikacije radi poštovanje tajnosti podataka itd.
Svim ovim predloženim rešenjima treba da se otkloni nedostatak u zakonodavnom uređivanju ove materije, a koje je bila uređena ranijim propisima, a neki od tih propisa su u međuvremenu prestali da važe.
Što se tiče drugog zakona koji je danas na dnevnom redu, Zakona o vojsci, ovde se izmene odnose na uređivanje materije koja u zakonu nije do sada bila uređena ili je bila vrlo okvirno uređena, pa se ovim novim Zakonom o vojsci taj način uređivanja pojedinih odnosa temeljnije reguliše ili se regulišu novi instituti koji do sada nisu bili regulisani. Na primer, tu je reč o vojnim legitimacijama, identifikacionim karticama, mogućnostima da se upućuje na rad u inostranstvo na osnovu izvršavanja obaveza koje su preuzete zaključivanjem međunarodnih ugovora, itd.
Tu kao posebno važna tačka spada i materija koju treba bliže urediti, usaglasiti sa potrebama vojne službe, organizacije Vojske Srbije, specifična vojna služba i služba pod otežanim okolnostima, nadležnosti ministra odbrane, načelnika Generalštaba Vojske Srbije u komandovanju, rukovođenju Vojskom Srbije, uslovi za prijem u profesionalnu vojnu službu, rešavanja o stanjima u službi, prestanak službe po potrebi službe, plate, novčane naknade, prijem civilnih lica i slično.
U vezi sa tim ja bih jednu sugestiju uputila parlamentu, a ona se tiče ovlašćenja koje je sada po novom Predlogu zakona o vojsci, ministar odbrane dobio. Meni se čini kao profesoru prava da su ta ovlašćenja veoma široka, ona imaju i elemente diskrecionog, što naravno u ovim okolnostima koje postoje su nekad vrlo potrebna i nužna rešenja.
Ali, s druge strane vi sami znate da preširoka diskreciona ovlašćenja u sebi uvek kriju i jednu dozu opreza, da ne kažem opasnosti. Posebno bih apostrofirala, recimo, član 6. gde se kaže da profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije umesto zabrane se omogućava da uz prethodnu saglasnost ministra odbrane učestvuju u aktivnostima udruženja, ili član 7, kojim se jasno uređuje specifična vojna služba pod otežanim okolnostima i precizira ovlašćenje ministra odbrane da uz saglasnost Vlade odredi poslove itd, ili član 8. opet, slična sintaksa ovlašćenje ministra odbrane u komandovanju i rukovođenju Srbije donosi jak akt, znači on je ovlašćen da donosi akta, kojima se uređuje organizacija Vojske Srbije.
Čini mi se da je to veoma široko postavljeno. Tome bi dodala i član 14a, koji je koleginica Batić već pomenula. Znači, prosto mislim da bi možda trebalo uvesti neke parametre objektivnosti u ova po meni, dosta široka ovlašćenja ministra odbrane.
Dalje, vezano za uvođenje posebnog stručnog ispita koji bi polagala civilna lica na službi u Vojsci Srbije to mi se čini da je sasvim dobro rešenje. Postavljaju se uslovi koji treba da se obezbede licima, kvalifikacioni stepen da bi mogli da učestvuju i koja su neophodna za njihov rad, da se ona ne mogu steći samo državnim ispitima u okviru struke, već da ta lica moraju da imaju i dodatna obrazovanja. Dodatne uslove moraju da ispune da bi mogli da uspešno obavljaju poslove i zadatke na svojim radnim mestima u Vojsci, odnosno u poslovima odbrane.
Predlaže se utvrđivanje prava na produženo osiguranje i naknadu, znači jedno poboljšavanje ravnopravnog statusa lica koja su zaposlena u poslovima odbrane u Ministarstvu odbrane i u svim drugim pripadajućim institucijama, na primer zbog prestanka zaposlenja supružniku, premeštenog oficira, odnosno podoficira kome prestane radni odnos na neodređeno vreme itd, da sada ne ulazim u te detalje. Ali, po meni jedan vrlo dobar, jedan pozitivan, socijalni pomak u statusnom rešavanju ravnopravnih, odnosa lica koja su zaposlena u poslovima vezanim za odbranu i vojsku zemlje.
Sva ta postojeća rešenja koja su predložena jednim i drugim zakonom imaju u stvari za zadatak da kao što sam na početku rekla, otklone nedostatke, učine da se izvrše potrebna usaglašavanja, popune pravne praznine tamo gde su postojale i da se unapredi sistem Vojske, odnosno sistem odbrane. Na kraju da kažem da će Socijaldemokratska partija Srbije glasati za oba zakona i za Zakon o odbrani i za Zakon o Vojsci u danu koji je određen za glasanje. Hvala lepo.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, kolege poslanici, uvezi Predloga zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa smatram da je donošenje ovog predloga zakona zaista veoma važno za delotvornu i efikasnu primenu javnobeležničke delatnosti koja treba za nekoliko dana da počne da se primenjuje, istina, kao što smo čuli i kao što znamo, sa velikim zakašnjenjem u Republici Srbiji.
Ova tri zakona koja treba da stupe na snagu 1. septembra, koja prate Zakon o javnom beležništvu, će zapravo omogućiti efikasnu primenu samog Zakona o javnom beležništvu. Predlogom zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa uređuje se materija, zapravo tri materije - materija overe potpisa, overa rukopisa i overa prepisa od strane javnih beležnika, s tim što u onim opštinama u kojima nisu izabrani javni beležnici tu će delatnost i dalje obavljati sudovi, odnosno imaćemo do 1. marta dualitet kako bi se uveli u rad javni beležnici.
Prema Zakonu o javnom beležništvu predviđeno je da javni beležnik, pored ostalih poslova, obavlja i poslove overe izjava i privatnih isprava. Dosadašnja nadležnost za obavljanje ovih poslova bila je deo nadležnosti osnovnih sudova i opštinskih uprava, a od stupanja na snagu ovog zakona ova nadležnost prelazi na javne beležnike.
Overavanje potpisa, prepisa i rukopisa može vršiti bilo koji javni beležnik, izuzev ako posebnim zakonom nije određeno da se pojedine isprave mogu overavati kod određenih beležnika, odnosno beležnika na određenoj teritoriji. Po pravilu, poslovi se obavljaju u javnobeležničkoj prostoriji, ali izuzetno oni se mogu overavati i van njih.
U vezi sa ovim, ja imam jedan profesionalni komentar. Naime, ako je potpis, rukopis ili prepis bez opravdanog razloga overen izvan javnobeležničke kancelarije, što predviđa član 4. predloga zakona, to nije razlog, kaže se u predlogu zakona, za nepunovažnost overe, niti klauzuli o overavanju oduzima svojstvo javne isprave.
Da li to onda znači da su javni beležnici slobodni da overavaju izvan svojih kancelarija, po svom diskrecionom ovlašćenju, da li se time ne dovodi u pitanje pravna sigurnost i stvara proizvoljnost u ocenjivanju opravdanih razloga? Moj bi predlog bio da se razmisli o dopuni ili preformulaciji tog dela člana 4.
U članu 11. normirana je ograničena dužnost javnih beležnika da vrši poslove tzv. „preventivne pravne zaštite“ u postupku overavanja potpisa, pri čemu kod overavanja potpisa svojstvo javne isprave ima samo klauzula o overavanju, znamo da sam dokument zadržava karakter privatne isprave.
Prihvatajući nemački sistem u potvrđivanju isprava, javni beležnik treba da se upozna sa sadržinom isprave. Mi bi smo to rekli „prima facie“, znači „na prvi pogled“, u onoj meri u kojoj je to potrebno radi popunjavanja upisnika overama, tj. on nije odgovoran za sadržinu i za tačnost podnete isprave, niti je dužan da utvrđuje da li podnosilac ima pravo da potpiše podnetu ispravu.
U zakonu su navedeni slučajevi kada javni beležnik ima pravo da odbije overavanje potpisa. U svakom slučaju, on ne mora da ispituje ispravu sa onom pažnjom kako to čini prilikom sačinjavanja javnobeležničkog zapisa. Da li bi trebalo da se, na primer, to je takođe jedna sugestija za član 11, da se to odbijanje overavanja potpisa od strane javnog beležnika zato što je pregledom „prima facie“ utvrdio da ta isprava ima neke nedostatke, da se ta ocena javnog beležnika konstatuje na ispravi koju je podnosilac podneo ili da se konstatuje u spisima koje ima javni beležnik?
Meni se to čini sa stanovišta pravne sigurnosti da bi bilo dobro, jer onda podnosilac može sa tom ispravom da se pojavi kod drugog javnog beležnika koji će možda biti tolerantniji, imati drugačije kriterijume i prihvatiti da overi tu ispravu.
Sledeća stvar je član 27. Overavanje odštampanog primerka elektronskog elementa čini mi se takođe jednom veoma važnom stvari danas u eri elektronskih komunikacija.
Tu imamo situaciju da javni beležnik potvrđuje da je odštampani primerak podudaran sa izvornim dokumentom, izvornikom u elektronskoj formi pod uslovom da je štampanje tog primerka obaljeno pod nadzorom javnog beležnika.
Član predviđa da pre nego što overi štampani primerak javni beležnik mora da ispita da li je upotrebljen kvalifikovani elektronski potpis. Iz toga ja izvlačim zaključak da kod onih dokumenata, mejlova, prepiske između stranaka gde nema elektronskih potpisa, da li to znači da se takvi dokumenti ne mogu overiti od strane javnog beležnika, tj. da li to znači da se nepotpisani elektronski dokumenti, naprimer prepiska, ne mogu biti predmet overe od strane javnog beležnika?
Zakonom je predviđen i jedan izuzetak u pogledu overe javne isprave. Predviđeno je da prepis javne isprave može overiti njen izdavalac.
Potpuno se slažem sa gospodinom ministrom. To je i ranije bila dilema da li se to može dopustiti. To jeste sa stanovništva pragmatičnosti dobro rešenje. To je rešenje koje možda trpi neku kritiku sa stanovišta pravne sigurnosti, ali mislim da razlozi pragmatičnosti su jači, da oni prevaliraju. Međutim, ja bih onda, polazeći od toga da izdavalac javne isprave ima moralni kapacitet da izvrši prepis, valjani prepis takve isprave, predvidela da on mora da poseduje i tehnička sredstva koja su potrebna za overavanje takve isprave, jer overavanje isprave pretpostavlja i posedovanje nekih tehničkih sredstava. Prema tome, da bi on mogao da izvrši tu delatnost, on mora da zna kako se vrši ta overa, da ima odgovarajući pečat, da ima odgovarajuću knjigu itd.
Što se tiče drugog zakona, Zakona o prometu nepokretnosti, kao što smo već imali prilike da vidimo i da čujemo, najveća novina ovog zakona odnosi se na formu prenosa prava svojine na nepokretnostima, bez obzira da li je reč o naknadi ili bez naknade i takođe na prenos prava korišćenja kada je reč o nepokretnosti u javnoj svojini.
Po uskoro važećem zakonu od 1. septembra, ugovor o prometu nepokretnosti moraće da se zaključi u obliku javno-beležničkog zapisa. To više neće biti mogućnost, to je sada obaveza. Za zaključenje toga ugovora biće nadležan javni beležnik na čijem se području nalazi nepokretnost koja je predmet ugovora. U suprotnom, takvi ugovori neće proizvoditi pravno dejstvo.
Meni se čini zaista da je to jedno dobro rešenje koje je potvrdila praksa ne samo u regionu, ne samo u EU, nego može se reći danas u većini zemalja u svetu.
Prednost ovog rešenja je u tome što se zaista povećava mera pravne sigurnosti, što javni beležnik nije advokat koji štiti jedne strane, već je neutralan. On štiti interese obe strane. On je predstavnik države, on je javni službenik na neki način i on obezbeđuje veći stepen pravne sigurnosti i profesionalnosti.
Ono što je veoma važno, javni beležnik odgovara profesionalno i imovinski za eventualne pravne nedostatke zapisa koji je sačinio i kojim se vrši promet nepokretnosti.
Bilo je kritike i biće kritike vezano za ovu promenu u prometu nepokretnosti, pre svega zato što će to smanjiti promet zaključivanja ugovora u advokatskim kancelarijama, u Agencijama za promet nepokretnosti itd. Kada kažem promet, mislim na smanjenje zarade. Međutim, zaista mislim da će se obezbediti daleko veći stepen pravne sigurnosti.
Naročito mi se čini važno što će javni beležnik imati obavezu da taj zapis odmah dostavi sudu mesno nadležnom, odnosno sudu na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost koja je predmet prometa.
On će takođe biti obavezan da to dostavi Upravi za javne prihode, odnosno poreskim organima, na osnovu čega će poreski organ moći odmah da dostavi rešenje o plaćanju poreza na promet nepokretnosti. Treće, ako je predmet nepokretnosti javna svojina biće obavešten pravobranilac koji će kao zaštitnik javnih dobara imati tačnu evidenciju i mogućnost kontrole promet javne svojine.
Treći zakon je zakon o dopunama Zakona o sudskim taksama. Naime, Zakonom o javnom beležništvu predviđeno je da se određeni pravni poslovi zaključuju u obliku javno-beležničkog zapisa i njih sastavljaju javni beležnici. Međutim, kao što smo upoznati, negde oko 100 je izbrano, odnosno postavljeno javnih beležnika. To znači da oni ne mogu da prihvate celokupnu delatnost koju su do sada obavljali osnovni sudovi. Prema tome, osnovni sudovi će nastaviti da obavljaju svoju delatnost pre svega na onim područjima gde nisu izabrani javni beležnici. Da bi ta delatnost mogla da bude adekvatno honorisana, moraju se odrediti sudske takse za obavljanje takvih poslova osnovnih sudova.
Osnov za određivanje visine sudske takse je vrednost imovine u konkretnom predmetu. Prema tome, s obzirom da se Zakon o javnom beležništvu počinje primenjivati 1. septembra, neophodno je da ovaj zakon stupi na snagu takođe 1. septembra kako bi sudovi koji obavljaju javno-beležničke poslove kao poverene poslove mogli da naplaćuju određene takse.
U vezi sa tim ja ima jedno pitanje koje nije baš direktno vezano, a odnosi se na tarife na javno-beležničke usluge. Koliko je meni poznato, te tarife nisu još objavljene. Interesantno je pitanje da li će oni odgovarati visini sudskih taksi koje su predložene u Predlogu ovog zakona ili će kriteriju za određivanje usluga koje pružaju javni beležnici, zavisno od vrste usluga, biti drugačije i po kom kriterijumu? Naravno, to nije pitanje za vas, gospodine ministre, ali je prosto nešto što želim u sklopu ove teme da kažem. Ovim bih završila izlaganje.
Na kraju želim da obavestim parlament, našu Skupštinu, da će SDPS podržati predloge sva tri zakona, odnosno zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, zakona o prometu nepokretnosti i zakona o dopunama Zakona o sudskim taksama.

Zahvaljujem.
Predloženi Zakon o privatizaciji je značajan deo paketa reformskih zakona, na koji se Vlada obavezala i sada ga uputila Narodnoj skupštini na razmatranje i usvajanje.
Suočeni smo sa nemogućnošću efikasnog okončanja postupka privatizacije za 584 subjekta privatizacije u postojećim zakonskim okvirima, a od toga portfolio neprivatizovanih preduzeća čini 161 preduzeće u restruktuiranju. Ukupne obaveze preduzeća iz portfelja Agencije za privatizaciju iznosile su 31. 12. 2013. godine oko 6,6 milijardi evra, a od toga su 3,2 milijarde evra obaveze prema državi. Trend rasta obaveza nastavlja se i u 2014. godini, što zahteva promenu zakonskog okvira putem uvođenja transparentnih modela za privatizaciju kapitala i imovine, koji su zasnovani na realnim tržišnim uslovima.
Predlog zakona o privatizaciji koji je pred nama sadrži nove modele i načine privatizacije, ali i korigovana rešenja iz dosadašnje dobre prakse, koja su redefinisana, da bi odgovarala promenjenim ekonomskim i socijalnim odrednicama. Cilj postavljen ovim predlogom je da se postupak okonča do kraja 2015. godine, uz ojačanu i promenjenu ulogu Agencije za privatizaciju, koja pre svega treba da obezbedi transparentnost i formiranje cena po tržišnim principima. To je naročito važno za preduzeća koja su posle poništenih privatizacija sada u situaciji, kako mi to kažemo – ni na nebu, ni na zemlji, a među kojima ima preduzeća koja bi mogla na tržištu da opstanu.
Pored ovog prvog cilja, a to je okončanje započetih a neuspelih privatizacija, Predlog zakona treba da pruži svoj doprinos u stvaranju povoljnog okruženja i za nove investicije, da bude podsticajni faktor ekonomskog razvoja i očuvanja socijalne stabilnosti.
Treba imati u vidu i da se sprovođenjem uspešnih privatizacija koje ovaj predlog zakona treba da omogući i promoviše, ostvaruju prava ostalih učesnika u postupku privatizacije, mislim na radnike, poverioce i manjinske akcionare, u nekom procentu koji je svakako veći od ništa, što je sada slučaj.
Predlog zakona je u liniji harmonizacije sa pravom EU i predstavlja značajan deo korpusa privrednih i reformskih zakona. Cilj Predloga zakona je i minimiziranje negativnih fiskalnih efekata i „raščišćavanje“ dugovanja koja preduzeća u privatizaciji imaju prema državnim poveriocima.
U diskusijama koje su prethodile donošenju Predloga zakona o privatizaciji, izrečene su opravdane zamerke da se ne može privatizovati svako preduzeće, tj. da odluka o privatizaciji može da se donese samo za onaj subjekt koji ima perspektivu održivog razvoja. Zbog toga će procena održivosti poslovanja, koju uvodi novi zakon o privatizaciji, zajedno sa informacijama iz pisama o namerama potencijalnih investitora, poslužiti kao osnov ili treba da posluži kao osnov za donošenje odluka o modelu, metodu i merama privatizacije preduzeća koje je subjekt privatizacije. To znači da će se za preduzeće koje nema perspektivu održivog razvoja, podneti predlog za stečaj, umesto da se po svaku cenu privatizuje, što je dosadašnje iskustvo pokazalo neuspelo. Popis i procena imovine, obaveze i kapitala koju vrši sam subjekt privatizacije je deo mera na putu sprovođenja koncepta održivih privatizacija.
Ekonomska logika koju zagovara Predlog zakona je da sva preduzeća na koja se ovaj zakon odnosi nađu pravi model kako bi bila u stanju da izađu iz sadašnje situacije i nastave da posluju – varijanta A, ili da uđu u stečaj – varijanta B.
Zašto po hitnoj proceduri usvajamo ovaj zakon? Zato što je direktna šteta od toga da se 584 preduzeća ne nalaze na tržištu, već pod okriljem Agencije za privatizaciju, što ta šteta iznosi oko 800 miliona dolara godišnje, uz plate za oko 100 hiljada ljudi koji ne rade po tržišnim principima, plus propušteni porezi, doprinosi. Indirektnu štetu predstavlja negativan uticaj neprivatizovanih preduzeća na finansijsku disciplinu na tržištu.
Prema tome, sa izmenama Zakona o stečaju, za preduzeća koja imaju kredibilan program održivog razvoja, biće doneta odluka o metodu, merama i modelu privatizacije, a za preduzeća koja, nažalost, nemaju tu šansu, biće doneta odluka o stečaju.
Novi zakon o privatizaciji uvodi obavezu privatizacije za subjekte privatizacije sa društvenim kapitalom i za subjekte koji posluju javnim kapitalom. Modeli privatizacije su prodaja kapitala, prodaja imovine, prenos kapitala bez naknade i strateško partnerstvo. U samom postupku privatizacije, modeli se mogu kombinovati, zavisno od potrebe. Modeli se biraju na bazi izraženog interesovanja investitora i finansijsko-poslovnog položaja preduzeća koje je predmet privatizacije.
Predviđa se i prenos kapitala bez naknade za zaposlene. To smo imali i ranije. Ali, sada se predviđa i prenos kapitala bez naknade za strateške investitore u slučaju pozitivnih rezultata koje oni ostvare u svom poslovanju. To bih ja mogla da nazovem i nekom vrstom nagrade za investitore i ona zaista predstavlja značajnu novinu, pod uslovom da se ostvari zakonski predviđen uslov, a to je pozitivno poslovanje. Naravno, odluku o tome donosi Vlada, na osnovu izveštaja o rezultatima poslovanja.
Metodi privatizacije su javno prikupljanje ponuda sa javnim nadmetanjem kod prodaje kapitala i imovine i javno prikupljanje ponuda putem objavljivanja javnog poziva za izbor strateškog partnera, gde Vlada određuje kvalifikacione uslove.
Ja lično pozdravljam što je ranije predloženi metod direktne prodaje, odnosno direktne pogodbe, koji je bio u ranijim predlozima odnosno nacrtima zakona, izostavljen. Smatram da ovaj metod direktne pogodbe u sebi sadrži prilično ozbiljne nedostatke i može potencijalno da otvori vrata za razne oblike nedozvoljenih ponašanja.
Jedan od novih modela privatizacije predviđen predlogom zakona je i prodaja imovine u postupku privatizacije, koja kada je to potrebno ima pozitivne efekte kroz održavanje zaposlenosti, stvaranje novih radnih mesta, povećanje poreskih prihoda i veće namirenje poverilaca.
Kao takva, ona ima značajne prednosti u odnosu na prodaju imovine u stečaju gde imamo razne druge situacije koje mi ne možemo da kontrolišemo, kada kažem mi, mislim na Agenciju, kao npr. da je kupac slobodan da promeni delatnost subjekta privatizacije.
Kada je reč o prodaji u okviru postupka privatizacije, Agencija može i da postavi uslove koje partner mora da poštuje i ima veći stepen, naravno kontrole, nego kada se to sve dešava u postupku stečaja.
S obzirom da je alternativa privatizaciji preduzeća stečajni postupak, novi Zakon o privatizaciji, on nudi uslove da privatizovano preduzeće postane solventno ili da to bude u razumnom roku, čime država može da dođe do budžetskih prihoda kroz poreze.
Poznato je da fiskalni efekti mera nisu pozitivni kod privatizacije jer dolazi najčešće do otpisa potraživanja državnih poverilaca i konverzije duga u kapital, ali, ako se to sagleda sa pozicije daljeg rasta poreskog duga preduzeća u privatizaciji, državnih subvencija i troškova održavanja subjekta koji ne generiše prihod, onda je to ipak povoljnije rešenje za državu i privredno okruženje.
U svemu tome se sagledava i namera privlačenja stranih investitora i strateških partnera koji bi bili spremni da učestvuju u privatizaciji preostalog kapitala i imovine u subjektu privatizacije. Atraktivnost te namere mora počivati na novom pristupu koji predlog zakona ima, ne po svaku cenu i ne za svakog, privatizacija, već samo za preduzeća sa održivim konceptom razvoja. Tako će doći do oživljavanja privredne aktivnosti, povećanja zaposlenosti, davanja mogućnosti radnicima, poveriocima i malim akcionarima, što smatram veoma značajnim, da započnu sa ostvarivanjem svojih prava.
Posebnu pažnju privlači način regulisanja strateškog partnerstva kao modela privatizacije kroz institucionalni odnos domaćih ili stranih investitora sa subjektom privatizacije ili Republikom Srbijom. Partnerstvo se sprovodi zajedničkim ulaganjem, putem osnivanja novog privrednog društva, novog privrednog subjekta sa Republikom, pri čemu je ulog Republike, i to je vrlo novo i zanimljivo rešenje, imovina koju je Republika stekla po osnovu potraživanja koja ima prema subjektu privatizacije, a koje je otpisala kao potraživanje u odnosu na subjekta privatizacije.
Drugi način je dokapitalizacija postojećeg subjekta privatizacije. U svi slučajevima Agencija ima ulogu kontrolnog organa na osnovu izveštaja ovlašćenog revizora. Realno je očekivati da će novi propisi obezbediti pravni okvir za sprovođenje postupka privatizacije po novim pravilima, a to znači efikasno i transparentno okončanje postupaka koji su započeti po fer tržišnim uslovima i usaglašavanje sa ostalim propisima, pre sveta mislim na propise Zakona o stečaju kao i da ćemo uspeti da ceo postupak oročimo, a to znači da se rok predviđen zakonom, decembar 2015. godine ostvari.
Sada nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju.
Osnovi zadatak predloga ovog zakona je stvaranje uslova za „pročišćavanje“ postojećeg poslovnog okruženja i stvaranje dobrog poslovnog ambijenta kroz efikasnije sprovođenje stečajnih postupaka.
Primena postojećeg zakona je ukazala na ne odgovarajuća pravna rešenja, na ne precizna formulisanja koja su generisala proizvoljnost i nedovoljnu transparentnost u postupanju. To je omogućavalo različite zloupotrebe do korupcije kao ekstremnost ili u blažoj varijanti neažurnost, nezainteresovanost da se postupak okonča na što profesionalno bolji način od strane stečajnog upravnika, stečajnog sudije pa do poverioca koji su se pasivizirali u mnogim postupcima, što deluje paradoksalno, ali zaista imamo i takva iskustva.
Predlog zakona sadrži nekoliko značajnih novina kojima treba da se otklone uočeni nedostaci i usklade propisi sa savremenim Zakonom o stečaju, kao i da se zajedno sa Zakonom o privatizaciji ponudi jedan moderniji, prepoznatljiviji poslovni ambijent stranim investitorima.
Javnim objavljivanjem svih podataka u toku stečajnog postupka, na internet strani ovlašćene organizacije je jedna od novina koju zakon sadrži. Postupak će postati transparentan za sva zainteresovana lica.
Zatim, reguliše se i status povezanih lica koje smo već čuli, koje je pomenuto. Povezana lica su lica koja su povezana sa stečajnim dužnikom na nov način, tako da se ta lica sada namiruju četvrtom, poslednjem isplatnom redu i ne mogu da biraju, niti da budu birana, što je takođe važno, u Odbor poverilaca, kako bi se sprečilo preglasavanje stečajnih poverilaca od strane povezanih lica.
Nov je i položaj stečajnog upravnika, koji je dobio nove obaveze. On se bira uz saglasnost poverilaca, proširen mu je delokrug poslova, na primer, na pobijanje pravnih radnji kada je to neophodno, što do sada nije bio slučaj. Uvodi se stručni nadzor nad radom stečajnih upravnika od strane ovlašćene organizacije i predviđaju mere koje se po sprovedenom disciplinskom postupku sprovode.
Obavezu izveštavanja koju ima stečajni upravnik je redefinisana, kao i njegova odgovornost za nastalu štetu. Novine su u formiranju i radu Skupštine poverilaca i izbora Odbora poverilaca, kao i načina odlučivanja Odbora poverilaca.
Nov položaj razlučnih poverilaca, to su poverioci koji imaju založno pravo na stvarima i pravima, o kojima se vode javne knjige, imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine.
Značajna novina je i nov položaj založnih poverilaca, to su lica koja imaju založno pravo na stvarima i pravima stečajnih dužnika, a nemaju istovremeno i novčano potraživanje prema stečajnom dužniku, koje je založnim pravom obezbeđeno.
Predlogom zakona je predviđeno da založni poverilac nije dužan da podnese prijavu potraživanja stečajnom postupku, ali je dužan da obavesti sud o postojanju zaloge na imovini stečajnog dužnika. Založni poverilac ne glasa za plan reorganizacije, ali se planom reorganizacije ne mogu menjati niti umanjiti njegova prava.
Predlogom Zakona o stečaju se utvrđuje dan početka primene plana reorganizacije kao dan pravosnažnosti rešenja o potvrđivanju plana reorganizacije. Ograničava se zatim nivo predujma za mala ili kako ih zakon naziva „mikro“ privredna društva, kako bi se olakšalo otvaranje stečaja za njih i sprečila proizvoljnost određivanju tog istog predujma.
Jedna od novina je i ukidanje obaveze dobijanja saglasnosti Komisije za zaštitu konkurencije prilikom podnošenja plana reorganizacije, koja je do sada postojala, osim ako je stečajni dužnik srednje ili veliko pravno lice prema zakonu kojim se uređuju kriterijumi za određivanje srednjih i velikih pravnih lica.
Ova promena takođe ima opravdanja kada su u pitanju mala preduzeća zbog uštede u troškovima zbog uštede u vremenu.
Predlog zakona sadrži i nove odredbe o međunarodnom stečaju, novo poglavlje, pa primenom pravila o sedištu glavnog poslovnog prometa, koje je najčešće registrovano sedište, strana pravna lica, koja ispunjavaju taj uslov, sprovode i moraju da sprovode stečaj u Republici Srbiji po ovom zakonu.
Nov Zakon o stečaju treba da otkloni uočene nedostatke u stečajnom postupku, treba da spreči npr. izazivanje namernih stečaja, što smo imali u praksi, da redefiniše pojedina pitanja, a sve u duhu povećanja stepena namirenja poverilaca, smanjenja troškova stečajnog postupka i ubrza postupke koji se sada vode, čiji se prosek kreće između tri i četiri godine, kod banaka je on mnogo duži, to znamo, na evropski standard koji glasi jedna do dve godine. Time bih završila izlaganje.
Na kraju da kažem da SDPS će u danu za glasanje će podržati Predlog zakona o privatizaciji i Predlog zakona o izmenama i dopunama o stečaju. Hvala lepo.