Poštovani predsedavajući, poštovani ministre zdravlja, poštovani predstavnici Ministarstva zdravlja, kolege i koleginice narodni poslanici, malo pre spomenut nacionalni centar „Gama najf“.
Formalno pravni naziv za „Gama najf“ je odeljenje radio-hirurgije neurohirurške klinike Kliničkog centra Srbije.
Prvi pacijent koji je otišao za Istanbul je bio 2008. godine na „Gama najf“ tretman. Do današnjeg dana, do početka rada odeljenja radio-hirurgije „Gama najf“ neurohirurške klinike do sada je poslat toliki broj pacijenata da smo mogli da kupimo najmanje dva „Gama najfa. Ovo je veliki iskorak. Veliki iskorak za neurohirurške pacijente i za građane Republike Srbije.
Ljudi koji rade u odeljenju i koji predvode odeljenje radio-hirurgije neurohirurške klinike su svoj istaknuti neurohirurzi, neurohirurzi koji rade nekoliko decenija u srpskom zdravstvu.
Neurohiruzi koji su ostavili ne mali trag i verujte mi, ne predstavljaju nikakvu vladajuću garnituru, predstavljaju vrh i ekspertski nivo srpske medicine. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva zdravlja, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas ovde imamo po planu i programu set zdravstvenih zakona, odnosno tri predloga.
Prvi predlog je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Drugi predlog je Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju i treći predlog je Predlog zakona o izmenama Zakona o medicinskoj dokumentaciji i evidencijama vezanim za zdravstvo.
Prvi predlog zakona ima osam članova. Prvi član govori o tome da se kliničko bolnički centri, a koji su to kliničko bolnički centri? To se prevashodno misli na četiri kliničko bolnička centra u Beogradu – Zvezdara, Zemun, Bežanijska Kosa i Kliničko bolnički centar „Dragiša Mišović“; koji su bili pod, u neku ruku tako može da se kaže, pod patronatom grada, odnosno grad Beograd je imao osnivačka prava.
Ovo se na osnovu predloga ovog prvog člana, osnivačka prava sa grada se prebacuju na republički nivo. O čemu se radi? Ovi kliničko bolnički centri sem, kao što je do sada više puta spomenuto, da obavljaju pored sekundarne i tercijalnu zdravstvenu delatnost, oni su istovremeno i baze Medicinskog i Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Na osnovu predloga ovog člana, mi dobijamo sada prvi put formalno-pravni okvir da kapitalne investicije sa republičkog nivoa ulaze u ove klično-bolničke centre.
Sledeća dva člana takođe u predlogu ovog zakona, odnosno ovog člana zakona vidi se modalitet za sledeću 2016. godinu da određena vrednost u iznosu od 150 miliona dinara će biti praktično na raspolaganju ovim kliničko-bolničkim centrima. Očekujem u toku sledeće godine da praktično ta ulaganja budu sve veća i veća.
Sledeća dva člana praktično definišu harmonizaciju ovog procesa, tako da član 2. kaže da izvršni organ kliničko-bolničkog centra, a to su direktor, zamenik direktora, članovi upravnog i članovi nadzornog odbora se biraju na osnovu predloga Vlade Republike Srbije.
Treći član govori o tome da ne može doći do implementacije statuta klinike, sada ovo je novo – kliničko-bolničkog centra, instituta kliničkih centara i Zavoda za zaštitu zdravlja, zaposlenih u MUP, čiji je osnivač Republika Srbija, ne može doći do implementacije ovih statuta ako prethodno ne dobiju odobrenje Vlade Republike Srbije.
Četvrti član daje harmonizaciju praktičnih relacija. Strani državljani koji imaju specijalizaciju ili užu specijalizaciju na nekom fakultetu zdravstvene struke u našoj zemlji, moraju da dobiju saglasnost Ministarstva zdravlja svoje domicijalne države, a potom Ministarstvo zdravlja njihove domicijalne države da napravi radni sporazum sa nekim od fakulteta, od naših fakulteta zdravstvene struke.
Do sada kako se to rešavalo? Naše Ministarstvo zdravlja, odnosno naš ministar zdravlja je davao dozvolu za njihovu specijalizaciju, odnosno dozvolu za užu specijalizaciju.
Sledeći član, član 6, briše dva člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti, to su članovi 198a i 198b, gde praktično pojednostavljujemo našu zdravstvenu svakodnevicu.
Po predlogu ovog člana, zdravstveni saradnici koji rade u različitim zdravstvenim ustanovama, imaju mogućnost licenciranja, relicenciranja ili u jednom malom procentu oduzimanje njihovih licenci u okviru svojih komora, odnosno udruženja, a ne kao do sada da praktično to sprovodi Ministarstvo zdravlja, odnosno ministar zdravlja.
Sledeći član daje jedan interesantan način, kvalitetniji način, novu definiciju instrumenta dopunskog rada. Prvi put sada imamo jedan predlog krovnog zakona. Šta kaže ovaj predlog? Zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici ili lica koja se bave nekom zdravstvenom delatnošću u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, u odgovarajućoj privatnoj zdravstvenoj ustanovi ili u nekom drugom pravnom licu koje se bavi zdravstvenom delatnošću u punom radnom vremenu, dobijaju sada mogućnost da potpišu ugovor o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, potom predlog ovog zakona govori o tome da taj ugovor mora da se pohrani i kod jednog i kod drugog poslodavca. I u roku od 15 dana od potpisivanja ovog ugovora ta osoba koja praktično zahteva, odnosno traži mogućnost dopunskog rada, je potrebno da obavesti odgovarajuću zdravstvenu inspekciju.
Ovo je tek početak, ovo je izuzetno osetljivo pitanje. Neko naše kumulativno prethodno iskustvo govori da je bilo mnogo zloupotreba dopunskog rada. Ovo je tek početak, ovo je krovni zakon.
Šta nas dalje očekuje? Hajde prvo da definišemo šta mora svako od nas doktora medicine, specijalista, subspecijalista, šta mora da uradi u sklopu redovnog radnog vremena, nije to jednostavno. Naši Crnogorci, odnosno u Crnoj Gori postoji jedna intencija da se definiše šta to treba da se uradi u sklopu redovnog radnog vremena. Za internističke medicinske grane, da li je to broj pregledanih pacijenata, za hiruške medicinske grane da li je to broj operacija, ali hirurgija nije to samo manuelna, određeni sistem manuelnih radnji u operacionom bloku, to su hiruški pacijenti, pregled, to je indikacija. Tačno, broj operacija, potom postoperativno praćenje, tako da će u daljem toku Ministarstvo zdravlja Republike Srbije imati ne lak posao putem podzakonskih akata da definišu te daljnje relacije.
Sledeći član predloga ovog zakona, član 7. upodobljuje praktično ovu definiciju, novu definiciju instrumenta za dopunski rad, tako što se upodobljuje sa Zakonom o radu.
Poslednji osmi član govori o tome da implementacija ovog zakona počinje osmog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“.
Sledeći predlog zakona je Predlog zakona o izmenama zdravstvenog osiguranja i on ima četiri člana. Prvi član govori o tome da potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranike koji se upućuju na rad u inostranstvo, tu se prevashodno misli na naše diplomate i na članove uže porodice, traje ne kao do sada 12 meseci, pa su se oni vraćali da bi produžavali tu potvrdu, nego traje praktično onoliko koliko traje i taj rad u inostranstvu. Pojednostavljuje se čitava procedura.
Drugi član Predloga ovog zakona govori o tome da se 35% od osnove za naknadu zarade iz Republičkog fonda transferiše u Republički fond za zadravstveno osiguranje zbog privremene sprečenosti za rad usled bolesti ili usled komplikacije u toku trudnoće i potom RFZO tih 35% prebacuje ne kao do sada kod osiguranice, trudnice, nego kod poslodavca.
Ovde treba samo nešto da pojasnimo, to važi za prvih 30 dana bolovanja kada je poslodavac dužan da 65% od osnove za naknadu zarade obezbedi, a u ovom slučaju ovaj predlog zakona kaže da će tih 35% praktično da se prebaci na račun poslodavca, tako da on unutar tih prvih 30 dana prebacuje 100% naknadu od osnove za zaradu kod trudnice, odnosno osiguranice. Na taj način spašavamo naše trudnice od viška papirologije i istovremeno omogućavamo da prime na vreme svoj dohodak.
Treći član predloga ovog zakona govori o tome ako su osiguranici već otišli u inostranstvo, vreme trajanja ove potvrde za zdravstvenu zaštitu traje koliko i traje njihov boravak u inostranstvu. Četvrti zakon tehničke je prirode. Implementacija ovog zakona počinje osmog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“.
Treći predlog zakona je Predlog zakona o izmenama Zakona o medicinskoj dokumentaciji i evidencijama vezanih za zdravstvo. I ovaj zakon ima tri člana. Prvi član govori o tome da integrisani zdravstveni informacioni sistem sa 12 meseci u odnosu na osnovni zakon, njegova implementacija se pomera za 24 meseca.
Radi se o jednom tehničkom problemu, tako da zbog toga se prolongira ovo trajanje implementacije, centralnog informacionog sistema, koji treba da bude srce našeg budućeg zdravstvenog sistema, srce koje će otvoriti zdravstveni sistem, koje će pokazati javnost, ne samo između pojedinih nivoa zdravstvenih ustanova na primarnom, sekundarnom, tercijalnom nivou, nego će na taj način on biti otvoren i prema pacijentima, tako da će naši pacijenti ako imaju neki internistički ili hirurški problem, da simplifikujem priču, moći preko interneta da uđu u odgovarajuću bolnicu, da uđu u Neurohiruršku kliniku Kliničkog centra Srbije, da vide koliko klinika ima godišnje operacija, koji doktor, neurohirurg ima najveći broj operacija u određenoj patologiji, da li ima praznih kreveta.
Na taj način mi ćemo ispraviti nešto što nas je upozoravao Evropski zdravstveni potrošački indeks European Health Consumer Index, kad nas je ocenjivao. Na osnovu šest grupa indikatora ovaj Evropski zdravstveni potrošački indeks vrednuje zdravstvene sisteme Evrope i prva grupa indikatora, kako se zove? Prava i informisanost pacijenata.
Vezano za uvođenje, odnosno implementaciju ovog integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, vezani su i odgovarajući podzakonski akti. Sve to zajedno se praktično pomera i treba da počne od prvog januara ne 2016. godine, nego 2017. godine.
Sledeći član, odnosno poslednji član Predloga ovog zakona govori da implementacija ovog sistema kreće odmah sledeći dan po objavljivanju u „Službenom glasniku“.
Poslanički klub Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati ova tri predloga zakona. Hvala vam.

Poštovani predsedavajći, poštovani ministre zdravlja, predstavnici Ministarstva zdravlja, poštovane koleginice i kolege, ovde mi je postavljeno pitanje, a gde je gospodin Anre Bjornberg. Ko je gospodin Arne Bjornberg?
Dvehiljade četvrte godine Evropska komisija EU je počela sprovođenje jednog projekta koji se zove „Evropski zdravstveni potrošački indeks“ ili „European health consumer index“. Ovaj projekat, čiji je izvršni direktor gospodin Arne Bjornberg, ovaj projekat je počeo svoju implementaciju sledeće godine, i od te 2005. godine do ove poslednje godine vrednuje zdravstvene sisteme 35 evropskih zemalja.
Na osnovu čega vrednuje? Na osnovu državnih javnih statistika, na osnovu anketa među pacijentima svih tih evropskih zemalja, i treći izvor na osnovu čega se gradiraju evropske zemlje jeste nezavisno istraživanje od strane jedne firme koja se naziva „Health consumer powerhouse“, privatna firma koja ima sedište u Švedskoj. Predsednik te privatne firme je Johan Hjertkvist. Što je rekao malopre ministar zdravlja 2013. godine na toj rang listi Republika Srbija je 35. poslednja. Da li smo nešto sakrili? Nismo. Da li smo krenuli u reforme? Krenuli smo. Ove godine nismo više poslednji, tri zemlje su ispod nas, to su zvanične statistike i zvanične informacije. Gde je gospodine Arne Bjornberg? Bio je tu, pomogao je, uputio nas je.
Ako gospodin predsedavajući dozvoljava, samo još jedna rečenica.

U vezi humanitarnih akcija, pre nekoliko dana na naslovnim stranama jednih dnevnih novina pojavljuje se neurohirurški pacijent koji je operisan u mojoj matičnoj zdravstvenoj ustanovi, u Neurohirurškoj klinici Kliničkog centra Srbije. Urađena je operacija, dobili smo patohistološki nalaz i sve ono što medicinski postulati mogu da urade vezano za tog pacijenta ili ovde ili u bilo kojoj drugoj zemlji Evrope ili sveta su urađeni.
Ali, i mimo toga mi imao pre nekoliko dana na naslovnoj strani dnevnih novina apel da se prikupi pomoć novčana i preko „fejsbuka“ prikupljen je određen kvantum tih novčanih sredstava za upućivanje tog pacijenta u neku drugu državu.
Dužan sam ispred neurohirurške klinike Kliničkog centra Srbije i svoje ime da kažem…

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre zdravlja, predstavnici Ministarstva zdravlja, kolege i koleginice, poštovani narodni poslanici, prethodni govornici su pričali o finansijskom aspektu ove problematike, ali ja bih na sopstvenom primeru pokazao šta je srž Predloga ovoga zakona. 
Kao mladi lekar, sad već davne 1984. godine, zaposlio sam se u Kliničkom centru Srbije kao klinički lekar na neurohirurškoj klinici. U mojoj radnoj knjižici piše datum - 03. septembar 1984. godine počinjem radni odnos. Dana 31. oktobra 1993. godine prekidam radni odnos u Kliničkom centru Srbije i sledeći dan dobijam stalni radni odnos, znači stoprocentni radni odnos na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u statusu asistenta. Dosadašnji zakon, dosadašnji formalno-pravni okvir kaže – doktore Đuroviću, ti si zdravstveni radnik do 31. oktobra 1993. godine. Od 01. novembra do današnjeg dana, kada se nadam da će biti dan glasanja, ja sam, pošto sam prešao, nažalost, postao sam stariji, dogurao do redovnog profesora.
Znači, od 1. novembra do današnjeg dana ja nisam zdravstveni radnik. A šta ja radim u ovom vremenskom intervalu? Ja i dan-danas operišem, radim neurohirurške operacije, istovremeno u toku tih neurohirurških operacija vršim edukaciju. Koga? Studenata medicine, lekara u postdiplomskom periodu, na masteru, na doktorskim disertacijama iz neurohirurgije, na specijalizaciji i u sklopu subspecijalizacije. Prvi put se dešava da mi koji radimo svoj posao do današnjeg dana dobijamo formalno-pravni status da smo zdravstveni radnici. Ja do današnjeg dana ilegalno radim ove svoje neurohirurške operacije. Jedino što mi zakon priznaje to je edukacija, pa sijaset nastavnika i saradnika prvi put sad dobija status zdravstvenih radnika, nešto što je iracionalno. Državna revizorska institucija je dala pozitivan signal. Čekate, ljudi, šta radite? To nema veza sa zdravim razumom, to je iracionalno nešto.
Ministarstvo zdravlja reaguje ažurno, odmah, formira se radna grupa Ministarstva zdravlja. Ko je u toj radnoj grupi? Ljudi koji znaju tu problematiku. Predsednik radne grupe je predsednik SANU-a, bivši dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ko su još članovi te radne grupe? Aktuelni rektor Beogradskog univerziteta, bivši dekan, svi oni koji su pokušavali da kažu – pa, čekajte, ljudi, dajte nam formalno-pravni status da smo zdravstveni radnici, nemojte da nas zakon gleda da smo ilegalci. Ova radna grupa je donela krovni zakon, prvi put. Da li će ta radna grupa nastaviti sa svojim poslom? Nastaviće.
Ovom prilikom iskazujem zadovoljstvo i zahvalnost Ministarstvu zdravlja što je prvi put, posle 60 godina, pokrenulo ovo. Niko nije hteo da se uhvati vrućeg krompira. Svi su stavljali ispod tepiha. A ovo je početak, rešićemo. Hvala vam na pažnji.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre zdravlja, predstavnici Ministarstva zdravlja, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na današnjoj plenarnoj sednici raspravljamo o predlozima Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti u devet članova.
Prvi član propisuje da ministar zdravlja, a ne Lekarska komora, donosi i uređuje akt kako da funkcionišu apoteke. Pored prometa medicinskim sredstava, lekova na malo, ovaj akt uređuje i promet nekih drugih supstanci, neke u vidu hrane za decu, alimentarnih suplemenata i drugih sredstava koji podižu nivo zdravstvene zaštite našeg stanovništva.
Sledeći član propisuje da nastavnici i saradnici fakulteta zdravstvene struke, koji obavljaju svoje predavačke funkcije iz kliničkih predmeta u zdravstvenim ustanovama, na osnovu Zakona o visokom obrazovanju, imaju status zdravstvenih radnika.
Treći deo ovog predloga Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti tretira naše kolege koji su završili svoje osnovne studije na medicini, stomatologiji i farmaciji. Na osnovu njihovih statuta, znači na završnim godinama, studenti imaju praktični rad u trajanju od šest meseci. To se po njihovom diplomiranju nastavlja u vidu obaveznog lekarskog staža isto u trajanju od šest meseci.
Do sada je to bilo vezano za doktore medicine, a sa ovim predlogom zakona to će važiti za doktore stomatologije, diplomirane farmaceute i diplomirane farmaceute medicinske biohemičare. Znači, imaćemo jedan praktični rad u trajanju od godinu dana gde će naši studenti imati priliku da podignu praktični nivo svojih veština, a ne samo teoretski nivo vezan za određena znanja.
Četvrti segment govori o kolegama koji iz raznoraznih razloga nisu u mogućnosti da obnove licencu. Postoji sada licencni ispit gde kolege stiču mogućnost da polože i da nastave svoj rad u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže Republike Srbije ili u privatnim ordinacijama.
Ja bih se ovde zadržao na krucijalnom predlogu, a to je predlog, odnosno stvaranje mogućnosti da nastavnici i saradnici fakulteta zdravstvenih usluga koji obavljaju klinička predavanja, kliničke vežbe u zdravstvenim ustanovama imaju status zdravstvenog radnika.
Ja sam neurohirurg u Kliničkom centru Srbije i redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Na osnovu postojećeg zakonskog okvira, ja koji radim u neurohirurškoj klinici nisam zdravstveni radnik, nego prevashodno prosvetni radnik koji edukuje lekare, odnosno studente medicine do svog diplomiranja, koji edukuje lekare u postdiplomskoj nastavi, da li je to nivo magisterijuma, odnosno sada mastera, ili doktorskih studija i na nivou njihovih kliničkih specijalizacija, odnosno subspecijalizacije. Sa ovim predlogom zakona konačno nastavnici i saradnici fakulteta zdravstvenih usluga dobijaju nešto što je stvarno vezano za zdrav razum, a to je da su istovremeno i zdravstveni radnici.
Sredinom ove godine formiran je na nivou Narodne skupštine pododbor u sklopu Odbora za finansije koji je razmatrao izveštaje o javnim revizijama od strane pojedinih naših institucija, od strane DRI. Pododbor je napravio, praktično sproveo prvu svoju sednicu 10. juna ove godine i njegov osnovni zadatak je bio da se reši radno-pravni status nastavnika i saradnika fakulteta zdravstvenih usluga.
Na ovoj sednici bili su gosti ministar zdravlja, predstavnici Ministarstva prosvete, predstavnici republičkog zakonodavstva i praktično od tog datuma počinje rešavanje problema nastavnika i saradnika fakulteta zdravstvenih usluga, i to nije jednostavan posao. To je kompleksna problematika koja je, ne poslednjih godina, nego poslednjih decenija stavljana ispod tepiha.
Sledeći sastanak ovog pododbora je bio devet dana kasnije, znači 19. juna ove godine. Tada je donet zaključak. Pored ministra zdravlja bili su tu ministar prosvete i ministarka državne uprave i lokalne samouprave. Na ovom sastanku od 19. juna ove godine donet je zaključak da Ministarstvo zdravlja formira svoju radnu grupu koja će započeti raspravu i dati predlog kako da se reši radno-pravni status nastavnika i saradnika prevashodno medicinskih fakulteta.
Radna grupa Ministarstva zdravlja je počela sa svojim radom i prvi sastanak je bio 27. jula ove godine. Predsednik Radne grupe je aktuelni predsednik SANU, koji je inače bivši dekan. Takođe, članovi Radne grupe su aktuelni rektor Beogradskog univerziteta, koji je isto bivši dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i sadašnji aktuelni dekan. Znači, osobe koje su apsolutno involvirane u problematiku i koji su imali validni kapacitet da iznesu probleme i da predlože određene mere kako ti problemi da se razrešavaju.
Takođe, u sklopu ove radne grupe bili su predstavnici Ministarstva zdravlja i republičkog zakonodavstva, kao i predstavnik Narodne skupštine.
Sledeći sastanak Radne grupe je bio 11. septembra ove godine i kao rezultat ovog poslednjeg sastanka Radne grupe izašao je predlog. Problematika je kompleksna, ali prvi korak treba i mora da napravimo, a to je da se nastavnici i saradnici medicinskih fakulteta, odnosno fakulteta zdravstvenih usluga promovišu i definišu, prevashodno definišu, kao zdravstveni radnici.
To nije završetak rada radne grupe Ministarstva zdravlja, to je tek početak, ali je bilo neophodno da se napravi prvi korak.
Poslanički klub Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje, sa zadovoljstvom podržati Predlog ovih zakona. Hvala vam na pažnji.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre zdravlja, dr Lončaru, poštovani državni sekretaru, profesore Vekiću, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici.
Danas diskutujemo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Kada pričamo o ovoj temi imamo dve strane problema, ili dve ravni problema.
Prva strana ove problematike današnje je neujednačenost, kao što je više puta u toku ove rasprave rečeno, dva zakona.
Prvi zakon je, zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji u svom članu 25. govori o potrebi obaveznog vakcinisanja protiv 10 zaraznih bolesti. Protokol koji ide uz ovaj zakon, protokol o vakcinisanju daje podrobnija objašnjenja vezanih za obaveznost vakcinisanja.
Drugi zakon je Zakon o pravima pacijenata koji u svom članu 15. stav 2. kaže – pacijent, odnosno roditelj ili staratelj, ako imamo maloletnog pacijenta, ima pravo da odbije predloženi lek od medicinske struke ako proceni da to može da ugrozi njegovo zdravlje.
Druga strana ove problematike je nešto što sam mislio da je daleko iza nas, da to nije primereno početku 21. veka, to je da diskutujemo o opravdanosti vakcinisanja i o opravdanosti obaveznog vakcinisanja.
Prošle godine, 1. jula, postavio sam u pisanoj formi ispred svoje poslaničke grupe ministru zdravlja pitanje, a na molbu koleginice koja je pedijatar neonatolog u Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“, šta se praktično dešava kada roditelj ili staratelj odbije da mu dete primi vakcinu? Odgovor ministra i Ministarstva zdravlja je bio veoma brz, jasan i precizan – šalje se na teren sanitarni inspektor Ministarstva zdravlja koji obavlja razgovor sa roditeljem ili starateljem i ako i tad on ne odustaje od toga, sanitarni inspektor ima obavezu na osnovu aktuelnog zakona da piše prekršajnu prijavu.
Posle toga sam tražio, takođe od sanitarne inspekcije Ministarstva zdravlja, koliko je u toku 2014. godine napisano tih prekršajnih prijava? Podatak je bio egzaktan. Od početka januara 2014. godine do početka decembra te iste godine napisana je 121 prijava. Dalje sam išao da vidim kakav je rezultat tih prijava, no, nažalost, nisam mogao da dobijem povratnu informaciju kako je to bilo.
Ovaj odgovor jasan, precizan i brz od strane Ministarstva zdravlja i ministra, prosledio sam koleginici dr Ljiljani Stanković pedijatru neonatologu Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“. Moram priznati sada da sam naivno pretpostavio, sada je sve jasno, sada imamo napismeno ono što treba da zaštiti i naše doktore i našu struku i našu profesiju, no nažalost u praksi imamo drugačiji rezultat. Mi treba ovde da kažemo da pravni segmenti naših bolnica u velikom procentu, odnosno pravni segmenti u domovima zdravlja ne žele sebi da zagorčavaju život i u takvim situacijama više su naklonjeni roditeljima ili starateljima i priklanjaju se ovom drugom zakonu, Zakonu o pravima pacijenata.
Nažalost, kao rezultat toga mi imamo smanjeni obuhvat vakcinisane dece, prevashodno one koje se vakcinišu protiv malih boginja ili morbila. Kao rezultat te smanjene kolektivne otpornosti nacije prema morbilima, mi sad imamo aktuelni podatak da je obuhvat vakcinisane dece protiv morbila 85-87%. Ministar je ovde napomenuo – idealno je ako imamo taj obuhvat vakcinisane dece za određenu osipnu groznicu iznad 95%. Nažalost, zbog pada ovog procenta obuhvata vakcinisane dece protiv morbila, mi smo u poslednje vreme, i toga smo svedoci, u poslednjih nekoliko meseci, imali nekoliko manjih epidemija morbila u našoj zemlji.
Ova današnja plenarna sednica pokazuje jedinstvo struke i profesije i ja moram da iskažem svoje zadovoljstvo prema Ministarstvu zdravlja, prema ministru zdravlja, koji je brzo i adekvatno reagovao, tako da mi na današnjoj sednici šaljemo jasnu poruku našim kolegama i široj javnosti.
Što se tiče ove druge strane problematike, opravdanosti vakcinisanja, mene je čak i sramota da pričam ovde među vama, ali pošto je ovo poruka široj javnosti, hteo bih samo da ukažem na neke elementarne medicinske činjenice. Pre uvođenja vakcine za difteriju, smrtnost od difterije je bila 100%. Posle uvođenja vakcinisanja – nula. Pre uvođenja vakcine protiv hemofilus influence smrtnost je bila 99%, sada, sa uvođenjem, praktično imamo minijaturnu smrtnost.
Hteo bih nešto da apostrofiram. Naime, čime se antivakcinalni lobi služi na ovim našim prevashodno internet forumima? Često, i to kad čitate te njihove internet forume, spominju jednu presudu koju je presudio niži sud u Riminiju 2012. godine. O čemu se radi? Roditelji dečaka koji se zove Valentino Boka su tužili državu u Riminiju, pošto njihovo dete Boka ima autizam, tužili su državu Italiju da je dete dobilo autizam od vakcine protiv morbila, čuvena MMR vakcina. Taj niži sud je te 2012. godine presudio u korist roditelja deteta.
U februaru ove godine, 2015. godine, viši apelacioni sud u Bolonji je poništio tu presudu. Zašto? Napravljene su dve krucijalne greške. Prva greška – ko je bio veštak koji je rekao decidirano da je vakcina uzrokovala autizam kod dotičnog deteta? Lekar se zove dr Masimo Montinari, koji je bio u sukobu interesa. On sam je imao određene preparate koji je davao preventivno za decu koja nisu vakcinisana, a imao je i svoje alternativne preparate za lečenje autizma. Advokat koji je praktično zastupao roditelje od ovog dečaka zove se Luka Bentaloro i on je bio profesionalac, praktično, da uzme i da zaradi na ime odštete od strane farmaceutskih kuća koje su proizvodile određene vakcine.
Takođe, i veštak medicinski i advokat, to je ova druga strana zbog čega je ova presuda poništena, su se praktično pozivali na jednu prevarantsku kliničku studiju koju je obavio britanski hirurg koji se zove Endru Vejkfild, koji je objavio jednu svoju kliničku studiju sa 12 pacijenata gde je decidirano rekao – Svi su dobili famoznu vakcinu MMR i svi su dobili autizam.
Šta se desilo? Na sudskom sporu prvo od dvanaestoro dece koji su navodno imali autizam, troje uopšte nisu imali autizam, petoro su imalo psiho-fizičke probleme i pre nego što su primili MMR vakcinu protiv morbila, prevashodno.
Dalje, sudski spor, na suđenju je kolega hirurg Vejkfild rekao – Ja sam te dijagnoze postavljao na osnovu onoga što su mi pričali roditelji, ne na osnovu pregleda. Onda taj sudski spor, šta je dalje pokazao? Pokazao je da je Vejkfild dobio od strane određenih advokata 400 hiljada funti, to je otprilike negde oko pola miliona evra, na ime toga da dokaže i prezentuje svoj rad da vakcina uzrokuje autizam.
Zašto su to advokati uradili? Zašto su mu dali pare? Da bi mogli praktično da pokupe kaznu od strane ovih firmi koji su proizvođači vakcina.
Treća stavka zbog čega je praktično udruženje, britansko udruženje za medicinu i hirurgiju njemu ukinulo licencu i izbacilo ga iz svog lekarskog esnafa, treća stavka vezana za ovog kolegu je bila ta što je sam u stvari patentirao jednu vakcinu protiv morbila.
Zašto sada pričam ovo? Pričam ovo vezano zato što taj antivakcinalni lobi na svojim internet prezentacijama priča o ovim slučajevima. Nikakav problem, mi i treba da pričamo, ali onda treba da idemo od početka do kraja. Takođe se pozivaju na jednu studiju, koja je objavljena u „Lansetu“. „Lanset“ je najcenjeniji britanski, odnosno svetski medicinski časopis, sa jednim visokim, visokim impakt faktorom, koji je 1998. godine rekao i objavio jedan naučni rad, gde stvarno povezuje vakcinu protiv morbila sa autizmom. Antivakcinalni lobi spominje to, taj deo priče, ali ne spominje drugi deo priče koji je jednostavan. Godine 2010. isto u tom časopisu svetskog ranga, „Lansetu“, je ta studija povučena. Zašto? Pa, opet glavni urednik „Lanseta“ je našao sukob interesa glavnog autora tog rada iz 1998. godine.
Početkom devedesetih godina, prilikom raspada Sovjetskog Saveza, protokol seroprofilaksija i kompletne imunizacije je bio poremećen u Sovjetskom Savezu. Na teritoriji čitavog Sovjetskog Saveza, bivšeg, registrovano je u veoma kratkom vremenskom intervalu 150.000 pacijenata sa difterijom. Nisu bili vakcinisani.
Godine 2000, u Africi od morbila, malih boginja, umrlo je 330.000 dece. Ukupno u svetu je tada umrlo negde oko pola miliona. Posle 13 godina, 2013. godine u Africi umire deset puta manje dece 33.000. Ukupno tada u svetu od morbila umire 101.000. Šta se desilo za ovih 13 godina? Taj mortalitet sa 330.000 pao je na 33.000. Deca su počela da se vakcinišu.
Godine 2013. obuhvat vakcinisane dece u Africi sa tim mortalitetom je bio 39%. Opet ponavljam ono što smo više puta rekli u prethodnom periodu, obuhvat ono čemu težimo, sada u ovom slučaju mi moramo da imamo pravnu regulativu, je onaj obuhvat vakcinisanosti koji iznosi iznad 95%.
Tačno je, postoje države koje nemaju obavezujuću pravnu regulativu, ali kod svih tih država obuhvat vakcinisanosti je iznad 95%. Zemlje u našem okruženju Hrvatska, Slovenija, imaju obaveznost vakcinisanja, tako da u ovom periodu, to je nešto što je neophodno.
Takođe, čitajući te njihove internet forume, antivakcinalne, šta sam primetio? Pozivaju se na neke štetne supstance unutar pojedinih vakcina. Mi imamo u sklopu pojedinih vakcina takozvane ađuvante, potporne materije koje su neophodne da budu tu prisutne da bi aktivnost ili fenomen imunogenizacije bio veći. To su formaldehid, gluteraldehid, aluminijum, ali u takvim malim koncentracijama koje apsolutno nisu štetne za pacijenta.
Stalno spominju da je jedinjenje žive, takozvani timerosal, prisutan u pojedinim vakcinama i da to jedinjenje žive uzrokuje autizam. Mi to nemamo u našim vakcinama. Najpoznatija vakcina, pričali smo više puta i ovde se spominjalo, pentaksin, nema, apsolutno nema.
Još jednom ću ponoviti, pravo je zadovoljstvo biti ovde, da budemo svi zajedno na jednom našem pravcu, a to je nešto što je nacionalni resurs – zdravlje svih nas, pogotovo zdravlje ove naše najmlađe populacije. Zahvaljujem na pažnji i, naravno, poslanički klub SDPS sa zadovoljstvom će podržati Predlog ovog zakona.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, dame i gospodo narodni poslanici, priprema kao što je uvažena ministarka rekla, priprema ovog zakona je počela već davne 2011. godine na zahtev privrednika koji praktično nisu naišli na razumevanje u zakonskim propisima.
Mi imamo sada u ovom trenutku negde oko 37 inspekcija koje nisu modifikovane i koje su locirane u 12 ministarstava. Ne samo da se radi o ovoj horizontali na državnom nivou nego mi sada praktično nemamo ni reformu na vertikali autonomnim pokrajinama i na nivou lokalnih samouprava. Ovaj jedan sistemski zakon je trebao da bude inkorporiran u Zakon o državnoj upravi iz 2005. godine, ali nažalost praktično taj segment vezan za inspekcijski nadzor je tada amputiran tako da mi do današnjeg dana koristimo Zakon o državnoj upravi iz 1992. godine koji je u svim segmentima neutralisan, ali je ostao ovaj segment vezan za inspekcijski nadzor.
Kakav je ovaj sistemski zakon i kakav je odnos ovog sistemskog zakona u odnosu na druge zakonske norme. Imamo tri nivoa zakona na nivou državne uprave. Prvi ili opšti nivo, to je Zakon o upravnom postupku, Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima. Drugi nivo zakona ili tzv. srednji nivo zakona je ovaj Zakon o inspekcijskom .
Treći nivo su tzv. posebni ili sektorski zakoni koji definišu pojedine materije u sklopu pojedinih inspekcija.
Znači, praktično, mi pričamo o jednom zakonu koji je srednji nivo, ali koji je istovremeno krovni zakon za ove posebne ili sektorske zakone.
Uvažena ministarka je u svom govoru objasnila koji je to stepen nezadovoljstva privrednih subjekata, tako da je praktično kulminirao trenutak kada privreda odnosno određeni privredni subjekti, privredne organizacije, su zavapile za promenom ovim zakonskih propisa.
Prilikom javnih slušanja i javnih analiza svih propisa vezanih za ovu oblast, imali smo nesebičnu pomoć USAID, Projekta za bolje uslove poslovanja u svim oblicima i svim fazama. Takođe, aktivno je participirala i organizacija NALED, to je Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski nadzor. Uz ova privredna udruženja, čitav sistem pripreme zakonskih propisa praćen je i od predstavnika Transparentnosti Srbije, nevladine organizacije.
Na osnovu Ankete hiljadu privrednika iz 2012. godine, dosadašnji zakonski propisi vezani za inspekcijski nadzor su bili na petom negativnom mestu što se tiče pozitivne odnosno zdrave privredne aktivnosti. Anketa koja je sprovedena 2014. godine, od maja do jula meseca, pokazala je da svaki drugi privredni subjekat ima neku zamerku na dosadašnje propise, vezane za inspekcijski nadzor.
Takođe, ovde treba napomenuti da pet najčešćih inspekcija su koštale našu privredu za 2014. godinu dva i po miliona evra. Znači, praktično, dosadašnji propisi koji treba da ostanu relikt prošlosti, služili su za kažnjavanje, tako da je praktično privreda samo na ime raznoraznih kazni u vidu najučestalijih pet inspekcija platila dva i po miliona evra. Ono što takođe zabrinjava, pojedinačna prosečna kazna je rasla iz godine u godinu. Prosečna kazna po privrednom subjektu za 2014. godinu je iznosila 2.012 evra, a za prethodnu, 2013. godinu, ona je iznosila 838 evra. Znači, nije praktično suština da mi kažnjavamo naše privredne subjekte, poenta je da mi aktivno njima pripomognemo u njihovom razvoju.
Velika primedba privrednih subjekata je bila na netransparentnost, na jedno vrednovanje inspekcije na osnovu određenih kvantifikatora. Praktično, rad inspekcija odnosno inspektora u sklopu pojedinih inspekcija se vrednovao na osnovu broja izlazaka na teren i na osnovu broja naplaćenih kazni.
Sve ovo zajedno je praktično uticalo na stvaranje jedne atmosfere da se u ovom Predlogu zakona sve preokrene na jedan drugačiji način. Ono što je osnovno u Predlogu ovog zakona jeste ujednačavanje, standardizacija i modernizacija inspekcijskog nadzora, gde pod brojem jedan treba da je u fokusu registrovani privredni subjekt koji treba da dobije uslove za pozitivnu privrednu atmosferu.
Sledeći dalji krucijalni korak u Predlogu ovog zakona je preventivno delovanje. To preventivno delovanje treba da bude početak redovne procedure inspekcijskog nadzora. Taj preventivni početak redovne procedure inspekcijskog nadzora treba da se sprovodi kroz akt o primeni pravila, kroz službene posete pojedinim privrednim subjektima i prilikom tih poseta da se pojedinim privrednim subjektima ukaže na određene faktore rizika, da oni sami u daljem procesu svog rada to promene i da bude u saglasju sa aktuelnim zakonskim propisima.
Treća stavka koja je izuzetno značajna u Predlogu ovog zakona jeste da svi ti privredni subjekti se ne stavljaju u jednu ravan. Mi praktično sada pravimo planove inspekcijskog nadzora na osnovu procene rizika, tako da imamo nekoliko entiteta što se tiče rizika. Imamo privredne subjekte koji imaju neznatni rizik poslovanja, koji imaju nizak, srednji, visok i kritičan rizik poslovanja. Znači, za sve planove inspekcijskih nadzora odlučujući parametar u tom planiranju biće nivo rizika poslovanja pojedinog privrednog subjekta.
Koordinaciono telo treba da bude telo Vlade koje će se formirati tri meseca od početka stupanja na snagu ovog zakona i ovo koordinaciono telo treba da bude koordinator između pojedinih organa inspekcijskog nadzora, ono telo koje će usaglašavati pojedine planove pojedinih inspekcija, koje će dozvoljavati i odobravati kontrolne liste, koje će nam davati predvidivost u radu pojedinih inspekcijskih organa.
Kada je bilo rasprave kako bi se zvalo to telo koje bi trebalo da koordiniše rad svih tih inspekcijskih organa, bila je jedna dilema da li da to bude jedno labilnije, uslovno rečeno, koordinaciono telo, ili da bude neko kohezionije telo u vidu jedinstvenog inspektorata? Mi sada u svetu imamo četiri zemlje koje nemaju praktično koordinaciono telo, nego imaju jedno telo koje je u tom kohezionom smislu izuzetno čvrsto, gde praktično imamo jednog generalnog inspektora koji treba, pod navodnicima, da zna probleme svih ostalih inspekcija. U praksi je to veoma teško izvodljivo, tako da je i Hrvatska u poslednje vreme odustala od tog koncepta jedinstvenog inspektorata.
Ovo koordinaciono telo, koje treba da se formira tri meseca od početka stupanja na snagu ovog zakona, treba da daje obavezujuće smernice i uputstva svim inspekcijskim organima. Mesec dana po formiranju koordinacionog tela, potrebno je da se napravi i protokol o radu tog tela.
Predlog ovog zakona istovremeno nam daje različite oblike inspekcijskog nadzora. Imamo redovan, vanredni, kontrolni i dopunski. Kada govorimo o redovnom inspekcijskom nadzoru, pravila se znaju, imamo tih devet etapa. Prva etapa, što radi inspekcijski organ određene inspekcije je analiza stanja poslovanja određenog privrednog subjekta. Druga etapa je procena rizika. Treća etapa je pravljenje plana koji je vezan za taj određeni privredni subjekat i koji se koordiniše sa ostalim planovima. Potom, praktično, izdaje se nalog za posetu određenom privrednom subjektu.
Sledeća etapa, koja je i te kako značajna, taj privredni subjekat se obaveštava da tad i tad, u to i to vreme dolazi određeni organ određene inspekcije. Po završetku procesa inspekcijskog nadzora izdaje se rešenje i na to rešenje određeni privredni subjekat može da uputi žalbu koja se rešava po upravnom sporu.
Glavna karakteristika ovog zakona leži u jednoj bespoštednoj borbi protiv sive ekonomije. Sada imamo situaciju da pojedini inspekcijski organi ne mogu mirno da prođu pored nekog neregistrovanog subjekta i imaju zadatak da takav jedan neregularni, neregistrovani subjekat, koji nije registrovan u privredni ili neki drugi registar ili koji nema validni angažman sa zaposlenima, takva inspekcija ima zadatak kada naiđe na takav jedan subjekat da primenjuje striktan postupak upisivanja u registar i dok se ne upiše u registar da prestane sa tom svojom aktivnošću.
Ovo je nešto što je novitet, to je da ne samo da inspekcija treba da ima uticaj na neregistrovane subjekte u svom materijalu definisanosti, nego praktično ima obavezu da, ako vidi neregistrovan ili registruje neregistrovani subjekt koji je iz domena neke druge inespekcije, odmah obavesti tu drugu inspekciju.
Ovaj zakon svrstavamo u jedan od suštinskih sistemskih zakona koji treba da poboljša privrednu atmosferu u našoj zemlji. Usaglašavanje sektorskih ili posebnih zakona sa ovim krovnim zakonom imaće postepene faze koje će trajati dve godine od dana početka stupanja na snagu ovog zakona. Usaglašavanje sektorskih zakona sa ovim krovnim, sistemskim zakonom će se bazirati na jedinstvenom informacionom sistemu, tzv. E ili elektronskom instruktoru. Sredstva iz budžeta su određena za ovu implementaciju informacionog sistema, tako da imamo određena sredstva i za 2015, 2016. i 2017. godinu.
Samo uvođenje centralnog informacionog sistema ima dve faze. Prva faza je procesna faza koja treba da se završi do kraja ove 2015. godine kada će svaka inspekcija da izvrši analizu svojih poslovnih procesa. Sledeća faza je tzv. softverska faza, gde će se sprovesti javna nabavka za implementaciju određenog softvera, tako da očekujemo u toku 2016. godine implementaciju ovog softverskog sistema u četiri najučestalije inspekcije. Do kraja 2016. godine ovaj informatički sistem treba da ima zaokruženu zajedničku osnovu, a sve inspekcije će biti umrežene do kraja 2017. godine.
Apsolutno podržavamo promenu člana 70. predloga ovog zakona, a koje je predložio ekonomski kokus naše Skupštine da ova bespoštedna borba u odnosu na sivu ekonomiju počne i pre početka života, a to je 12 meseci od stupa na snagu ovog zakona, da to počne po konstituisanju koordinacionog tela. Znači, tri meseca po stupanju na snagu ovog zakona, odnosno pet meseci po stupanju na snagu ovog zakona za inspekcije koje treba da krenu na neregistrovane subjekte iz domena nekih drugih inspekcija.
Prilikom javne rasprave, vezane za donošenje predloga ovog zakona o inspekcijskom nadzoru, Ministarstvo za poljoprivredu je uputilo jednu primedbu i tražilo je izuzeće. Ono je tražilo da imaju jedno izuzeće u smislu toga da postoji ekonomska zakonodavnost gde bi to trebalo da ima prednost u odnosu na našu zakonodavnost. Predložili su formiranje jedne uprave za hranu i veterinu koja bi objedinjavala četiri inspekcije – veterinarsku za hranu životinjskog porekla, poljoprivrednu za hranu biljnog porekla, fitosanitarnu inspekciju i sanitarnu inspekciju.
U daljem toku sigurno da će biti saradnje između Ministarstva poljoprivrede i Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Oni su u svom dopisu naveli slučaj Slovenije, a u Sloveniji imamo da ta uprava za hranu i veterinu je deo sistemskog krovnog zakona, kao što je i predlog u sklopu ovog našeg zakona. U daljoj komunikaciji između Ministarstva poljoprivrede i Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave sigurno može da se nađe jedan kompromis i apsolutno podržavamo da Ministarstvo poljoprivrede bude u sklopu ovog našeg sistemskog krovnog zakona.
Na kraju, mogu da iskažem zadovoljstvo sa predlogom ovog zakona i poslaničke grupe SDPS će u danu za glasanje glasati za predlog ovog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovani roditelji, danas diskutujemo o Predlogu zakona o prevenciji i dijagnostici genetičkih oboljenja genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti.

Tri su osnovna razloga za donošenje ovog zakona, koji potom treba da se inkorporira u reformski lanac zakona zdravstvenog sistema Republike Srbije. Koja su to tri razloga? Humani, medicinski i pravni. Humani razlog nam govori da šira društvena zajednica treba da obrati pažnju na ovu retku populaciju bolesnika i da uspostavi takav odnos koji će poštovati njihovu ličnost, dostojanstvo i socijalni status. Medicinski razlog ili medicinski razlozi nam ukazuju na jednu vulnerabilnu populaciju, retku populaciju pacijenata, koji imaju najteže oboljenje i najčešće oboljenje koje ne može da se leči. Najveći procenat ove retke populacije, nažalost, otpada na dečiju populaciju.

Ovaj zakon, kao što je više puta od mojih prethodnika apostrofirano, će ubrzati završenje registra o retkim bolestima. Takođe, ovaj zakon nam daje koje su to mere genetskog zdravstvenog sistema, koje treba da definišemo ovim zakonom i gensko zdravstveno savetovanje ili lečenje je jedina medicinska specijalnost koja tretira ovu populaciju pacijenata na nivou dijagnostike, prenatalne ili postnatalne.

Zakon nam praktično dozvoljava i daje instrumentarijum da skratimo na bilo koji način postavljanje dijagnoze. Dijagnoza i te kako znači za ovu populaciju pacijenata i njihovih roditelja, zato što dobijanjem dijagnoze mi znamo i način lečenja, a istovremeno rešavamo i neke praktične probleme vezane npr. za invalidska kolica ili za enteralni način ishrane. Istovremeno, povećavamo i efikasnost lečenja.

Ovde zbog šire javnosti treba da kažemo kakvi su trenutno u Evropi i u svetu rezultati genskog lečenja pacijenata sa retkim bolestima. Osnovni preduslov za gensko lečenje ove vrste pacijenata je ovladavanje metodologijom izdvajanja određenih gena i potom njihovo ubrizgavanje u genom ili genski materijal istog ili drugog organizma.

Praktično, počinje sve sad već davne 1980. godine, kada je izdvojen humani gen za lečenje dijabetes melitusa tipa jedan i potom taj gen ubrizgan u genom ili genski materijal bakterije. Na taj način mi dobijamo insulin za lečenje dijabetes melitusa gradus jedan i ovaj način proizvodnje insulina praktično se sprovodi do današnjeg dana.

Početak genskog lečenja pacijenata sa retkim bolestima vezan je za koji datum - 24. septembar 1990. godine, kod jedne male, tada četvorogodišnje devojčice, koja je bolovala od kombinovane teške imunodeficijencije. Zbog laičke javnosti treba reći da se radi o jednoj naslednoj bolesti, gde praktično mladi organizam ne može da se bori ni protiv virusne, ni protiv bakterijske infekcije.

Razlog za pojavu ove retke genske bolesti je nedostatak gena za proizvodnju jednog enzima koji se zove amilaza adenozin de aminaza. Kod ove devojčice početak tog genskog lečenja se sastojao u tome da su uzeta bela krvna zrnca, odnosno leukociti iz njene periferne krvi, potom, u tu kulturu belih krvnih zrnaca ubrizgan je ovaj nepostojeći gen i potom, ova kultura leukocita je vraćena u perifernu cirkulaciju devojčice.

Nažalost, genska terapija retkih bolesti i tada i pre 25 godina, ali moram apostrofirati ovde zbog javnosti Srbije, i dan-danas nema efikasnost koju smo očekivali kada je tad počelo sa ovom vrstom lečenja.

O čemu se radi? Bela krvna zrnca koja su dobila taj gen koji je nedostajao mogu da žive nekoliko meseci. Potom, ponovo je potrebno davati transfuziju tih belih krvnih zrnaca i, nažalost, sve se to sprovodi do fatalnog završetka.

Naravno, ovi rezultati i tada i pre 25 godina i dan-danas ne treba da nas obeshrabre, tako da ćemo i dan-danas podržavati sve one kliničke studije koje će u nekoj, nadam se bližoj, budućnosti dovesti i davati rezultate efikasnog lečenja.

Pravni razlozi za donošenje ovog zakona se praktično svode na to da mi u našem pravnom okviru nemamo zakon koji praktično podstiče lečenje ove vrste pacijenata.

Ovaj zakon koji treba svi zajedno da donesemo će biti u pozitivnoj korelaciji sa zakonima svih, praktično, evropskih zemalja i sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i bio-medicinom, što je naša zemlja potpisala 2010. godine, pri čemu taj naš potpis podrazumeva harmonizaciju tog zakona sa ostalim zakonima u našem miljeu.

Takođe, ovaj zakon je u pozitivnoj korelaciji sa Evropskom poveljom o pravima pacijenata gde treba istovremeno da napomenemo da trenutno naš Zakon o pravima pacijenata nema svoj segment koji bi dao pravnu osnovu ovoga o čemu svi danas pričamo. Naravno, biće pravo zadovoljstvo poslaničkoj grupi SDPS da u danu za glasanje glasamo za. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu zdravlja radi mišljenja o neujednačenosti dva zakona koja imaju svoju neposrednu refleksiju na svakodnevnog funkcionisanje lekara, pogotovo u akušersko-ginekološkim institucijama.
Prvi zakon je Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a drugi zakon je Zakon o pravima pacijenata. U prvom zakonu postoji obaveznost davanja vakcina u određenoj starosnoj dobi, to je prevashodno dečija poplacija, i u određenim vremenskim intervalima. Drugi zakon je Zakon o pravima pacijenata i on dozvoljava mogućnost pacijentu, odnosno ako je dete u pitanju, roditelju ili zakonskom staratelju da može da odbije obaveznu vakcinu ili lek ako roditelj ili zakonski staratelj pretpostavlja da to može imati negativni efekat na zdravlje deteta ili odraslog pacijenta.
Ovde u sklopu ovog pitanja hteo bih da apostrofiram značaj vakcinacije. Vakcinacija je jedna medicinska tekovina koja je spasila mnogo života. U poslednje vreme mi imamo praktično jednu kampanju protiv vakcinacije, pod parolom – vakcine proizvode raznorazne multinacionalne kompanije koje imaju za cilj samo stvaranje profita. Roditelj koji odbija da se njegovo dete vakciniše obaveznim vakcinama ne utiče samo na zdravlje svog deteta, nego može da utiče i na zdravlje okolne dece.
Da se vratimo na svakodnevnu praktičnu problematiku. Novorođena beba u prvih nedelju dana života mora po Zakonu o obaveznim vakcinama da primi dve vakcine. Prva vakcina je protiv hepatitisa B, druga vakcina je protiv tuberkoloze, BSŽ.
Na osnovu vodiča dobre kliničke prakse, u toku tih prvih nedelju dana života novorođenčeta, potrebno je da bebica u toj životnoj dobi dobije i vitamin K, kao prevenciju stvaranja krvarenja kod bebe. Šta se dešava u sučeljavanju na terenu između ova dva zakona?
Na osnovu vodiča dobre kliničke prakse, beba u prvih nedelju dana života treba da primi vitamin K, roditelj odbacuje tu mogućnost, lekar sluša roditelja i posle dve tri nedelje javlja se krvarenje kod bebe. Čija je odgovornost? Da li odgovara lekar koji je poslušao zahtev roditelja na osnovu Zakona o pravima pacijenata? Da li postoji forenzička sudsko-pravna konotacija i odgovornost roditelja koji je odbio da dete dobije vitamin K ili neku vakcinu?
Treće pitanje ovde, ne manje značajno, ko će snositi finansijsku pokrivenost u toku lečenja deteta? Finansijska pokrivenost će biti pokrivena državnim zdravstvenim sistemom.
Sa druge strane, sanitarni inspektor u sklopu sanitarnog nadzora kada utvrdi da dete nije dobilo obaveznu vakcinu piše rešenje da dete mora da dobije tu obaveznu vakcinu. Ako roditelj ili zakonski staratelj i dalje odbija, na dispoziciji sanitarnom inspektoru je pisanje prekršajne prijave. Na kraju ovog mog pitanja imamo jednu neujednačenost. Prvi Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti kaže – obavezna vakcinacija. Drugi Zakon o pravima pacijenata kaže – pacijent ili staratelj ili roditelj može da odbije vakcinaciju. Ako se ne sprovede obavezna vakcinacija, roditelj ili staratelj može da plati kaznu, novčanu.
Moje pitanje usmereno prema Ministarstvu zdravlja da trenutni zakonski okvir ne definiše precizno ovu materiju, pa mislim da je potrebno u daljem periodu usaglasiti ove zakone. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva zdravlja, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, razlozi za donošenje Predloga zakona o izmeni Zakona o zdravstvenom osiguranju, gde se menjaju dva člana, član 222. i član 225. leži u krucijalnoj činjenici da potrebno povećati racionalnost i efikasnost rada Upravnog odbora i Nadzornog odbora RFZO.
Kao što je moja uvažena prethodnica objasnila, dosadašnji zakon je govorio o tome da Upravni odbor republičkog fonda ima 21 člana i sedam članova nadzornog odbora.
Što se tiče brojčanog sastava ovog upravnog odbora, to je do sada bila jedna glomazna formacija koja se i teško u tom fizičkom smislu sastajala i što se tiče donošenja nekih odluka, relevantnih, postojali su određeni problemi.
Ovaj novi zakon predviđa da upravni odbor republičkog fonda ima sada sedam članova, a nadzorni odbor ima pet članova. Od sedam članova, četiri člana se određuju na predlog aktuelnog ministra zdravlja, na predlog Vlade, a ostali članovi se praktično predlažu, tako da na adekvatan način prezentuju civilne strukture, odnosno odgovarajuće populacione strukture osiguranika, na onaj način koji adekvatan i za ostale institucije socijalnog osiguranja. Tu prevashodno mislim na RF PIO i na Nacionalnu službu za zapošljavanje.
Republički fond PIO isto ima upravni odbor koji ima sedam članova i po istoj šemi kao sadašnji predlog, isto četiri člana se predlažu od strane Vlade.
Nacionalna služba za zapošljavanje ima isto smanjen upravni odbor od devet članova, četiri člana su predložena od strane odgovarajućih ministarstava Vlade, s tim da je peti član Upravnog odbora Nacionalne službe za zapošljavanje, po Statutu Službe, sam direktor te službe.
Šta dobijamo, praktično, ovim predlogom? Ono što je manje apostrofirano ovde, ne samo da imamo racionalnost, ne samo da imamo povećanu efikasnost, sada po prvi put u poslednje vreme država, odnosno Ministarstvo zdravlja, aktivno participira i ima instrumentarijum da na adekvatan način sprovede osnovne postulate politike zdravlja, po Statutu Ministarstva zdravlja definiše osnovne postulate zdravstvene politike.
Sada sa ovim predlogom mi imamo situaciju da može aktivno te postulate da sprovede, zato što postaje dominantan faktor u radu upravnog odbora.
Da li je to dobro ili je loše, mi možemo da kažemo prvu konstataciju, da može da se to izvitoperi, ali dubokog sam razmišljanja i mišljenja da na ovaj način, Ministarstvo zdravlja i Vlada dobijaju mogućnost da se bez nekih disonantnih tonova, upravlja prema svojoj zdravstvenoj politici koja sada može da se implementira i što se tiče rada RF ZZO.
Da li su zanemarene ostale populacije osiguranika? Ne. Mi praktično, što se tiče ostala tri člana imamo zastupljene osiguranike koji su zaposleni, koji su penzioneri i takođe, što se tiče Upravnog odbora RF i predstavnika zemljoradnika.
Na ovaj način kako je koncipiran RF ZZO, mi sada od jednog Bizmarkovog modela RF ZZO, prelazimo u neku ruku na Beveridžev sistem zdravstvenog osiguranja, gde praktično Vlada ima aktivno učešće u procesu razrade i implementacije politike koju treba da sprovodi RF ZZO.
Ja znam da će u daljem toku biti diskusije oko toga da li, što se tiče dominantnog broja članova Upravnog odbora RF, mogu da budu neke nepravilnosti? Ali, ako imamo osnovnu ideju da zdravstvena politika Republike Srbije treba da se sprovede na najsvrsishodniji i najbrži mogući način, mislim da je ovo pravi model, iako postoji i prostor za dalju diskusiju na ovu temu.
Što se tiče drugog zakona, Zakon o izmenama zdravstvene dokumentacije i evidencije u oblasti zdravstva, tu treba da kažemo da ovaj jedinstven zakon menja dva prethodna zakona.
Prvi zakon, to je Zakon o evidencijama u oblasti zdravstvene zaštite, koji je promovisan 1981. godine i poslednja revizija je rađena 2005. godine. Drugi zakon je Zakon o evidencijama u oblasti zdravstva. Dosta slično zvuče ova dva zakona, ali su različiti i ovaj drugi zakon je promovisan 1998. godine i poslednja njegova revizija je bila 2005. godine. Znači, od 2005. godine do današnjeg dana mi imamo jedan vakuum koji iznosi devet godina u toku ovog vremenskog intervala, naravno, informaciona tehnologija se usavršila tako da praktično ovaj sada jedinstven zakon je jedan veliki iskorak u odnosu na prethodni period.
Samo bih spomenuo praktično da ovaj jedinstven zakon se bazira na pet osnovnih načela: načelo obaveznosti, načelo srazmernosti i svrsishodnosti, načelo zaštite podataka o ličnosti, načelo kvaliteta podataka i načelo racionalnog korišćenja raspoloživih resursa.
Ne bih se mnogo zadržavao na onome što je prethodno rečeno od strane prethodnih govornika, ovde bih apostrofirao uvođenje jedinstvenog, odnosno integracionog zdravstvenog informacionog sistema. To je nešto što će nam dozvoliti u budućnosti transparentnost i javnost. To je ono što zahteva od nas Evropski zdravstveni potrošački indeks i to je možda jedan od najjačih razloga zašto smo u prethodne dve godine došli na poslednje mesto što se tiče vrednovanja zdravstvenih sistema evropskih država.
Integrisani zdravstveni informacioni sistem će nam dati mogućnost sve ono što uradimo dobro, a radimo sigurno, da može da se manifestuje na jedan adekvatan informatički način.
Ono što je za naše građane interesantno, tu je juče bilo reči na sastanku Odbora za zdravlje i porodicu, a to je da će za našeg građanina ovaj integrisani zdravstveni informacioni sistem omogućiti, ako on konkretno iz regionalnog centra dođe u Beograd, Klinički centar Srbije, Urgentni centar, da ona dokumentacija koju nosi sa sobom će imati određen značaj, a ne da mi praktično kod takvih pacijenta ponavljamo dijagnostičke procedure, preko ovog informacionog, integrisanog sistema, mi praktično možemo iz regionalnih bolničkih centara da dobijemo odgovarajuće dijagnostičke procedure u tercijalnim ustanovama velikih naših gradova.
Ono što bih takođe spomenuo ovde kao izuzetno veliki benefit, moram tako da kažem, to su i kaznene odredbe. Ovaj jedinstveni zakon dozvoljava i daje mogućnost da imamo tridesetak tih kaznenih odredbi, baš zbog toga što su se uspavale određene institucije za analizu dobijenih podataka, tako da praktično sa ovim kaznenim merama sistem evoulacije svega onog prethodnog što treba na osnovu ovog zakona dase implementira da se iskontroliše iako nije praktično urađeno na adekvatan način, da se i sankcioniše.
Znači, suma sumarum, ova dva zakona predstavljaju jedan iskorak u sveobuhvatnim reformama zdravstvenog sistema Republike Srbije, tako da će poslanički klub Socijaldemokratske partije Srbije u danu glasanja glasati za ove zakone.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovani predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, poštovani narodni poslanici, juče smo imali sednicu Odbora visokog obrazovanja kada smo diskutovali ponovo o odnosu Komisije za akreditaciju i stepena njenog nezavisnog delovanja u odnosu na Nacionalni savet i u odnosu na Ministarstvo prosvete.
Rečeno je na osnovu trenutnog pravnog okvira, a to su Zakon o visokom obrazovanju i Zakon o budžetskom sistemu, da mi u ovom trenutku ne možemo dati veći stepen ekonomske nezavisnosti vezan za Komisiju za akreditaciju.
U aprilu mesecu 2013. godine, komisija je primljena u Evropsku asocijaciju agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta rada visokoobrazovnih ustanova ili kraće rečeno u ENKVA. To je bio jedan veliki rezultat za čitavu našu akademsku zajednicu.
Sledeći veliki korak vezan za prijem u jednu novu evropsku agenciju, to je prijem u tzv. „EKVAR“. EKVAR je Evropski registar agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta rada visokoobrazovnih ustanova. Za prijem u EKVAR potrebni su strožiji kriterijumi da se ispune. Jedan od parametara, na čemu insistiraju ove evropske asocijacije, to je taj ekonomski stepen nezavisnosti rada komisije.
U toku jučerašnjeg sastanka, jedan od kolega je postavio pitanje da li nešto znamo vezano za skrining od strane EKVAR? Tada nisam znao, ali u toku današnjeg dana došao sam do spoznaje da praktično EKVAR treba da odluči o prijemu naše Komisije za akreditaciju negde sredinom oktobra meseca ove godine.
Nadam se da ćemo proći ovaj test. Ono na čemu bi insistirao danas u toku ove naše sednice, ove naše diskusije u pojedinostima je, ako bi mogli u skorije vreme da formiramo agenciju za akreditaciju i proveru kvaliteta i nadam se da će u toku novog Zakona o visokom obrazovanju, koji treba da se donese do kraja 2015. godine, imati to na umu. Hvala.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovani ministre zdravlja,  predstavnici Ministarstva zdravlja, dame i gospodo narodni poslanici, Svetska zdravstvena organizacija, na osnovu svojih određenih kriterijuma, ima četiri modela sistema zdravstvenog osiguranja. Uvek i u prethodnim vremenima i do dana današnjeg postavlja se pitanje – koji je model najbolji?
Koji su to modeli sistema zdravstvenog osiguranja? Bizmarkov, Beveridžev, Semaškov i preduzetnički, odnosno privatni. Na osnovu kojih postulata Svetska zdravstvena organizacija deli sisteme zdravstvenog osiguranja u ova četiri modela? To su sledeći postulati: na osnovu finansiranja, na osnovu upravljanja, odlučivanja o pravima i obavezama osiguranika, na osnovu sveobuhvatnosti stanovništva, na osnovu solidarnosti, što je i te kako značajno i na osnovu planiranja daljeg razvoja sistema zdravstvenog osiguranja.
Bizmarkov sistem praktično podrazumeva finansiranje na osnovu doprinosa u vidu određenog procenta zaposlenih i tu praktično imamo dve kategorije. To su poslodavci i zaposleni u vidu osiguranika. Ko je u toj upravljačkoj funkciji? To su nosioci ovih osiguranja – zaposleni, poslodavci koji sklapaju ugovore sa organizacijama koje pružaju određene zdravstvene usluge.
Na osnovu istraživanja European health consumer indeksa za poslednjih 14 godina, sa jednim ograničenjem, preporučuje se Bizmarkov sistem zdravstvenog osiguranja. Na ovoj lestvici kvaliteta zdravstvene zaštite, koja praktično obuhvata 35 evropskih zemalja, na prvom mestu je Holandija sa svojih 850 bodova, a kao što znamo i kako smo se suočili sa tom istinom, mi smo na poslednjem mestu sa 451 bodom.
Holandija ima Bizmarkov sistem zdravstvenog osiguranja. Da bi nekako povećali kvalitet svojih zdravstvenih usluga i da bi smanjili troškove, oni su u sklopu svog obaveznog zdravstvenog osiguranja, koji podrazumeva sveobuhvatnost stanovništva i praktično podrazumeva jedan maksimalni stepen međugeneracijske solidarnosti, bez obzira što su oni najbolji u Evropi, što se tiče zdravstvene zaštite, da bi smanjili pritisak na svoj Fond zdravstvenog osiguranja, oni su određenu kategoriju svojih osiguranika isključili iz obaveznog sistema zdravstvenog osiguranja. To su svi oni koji imaju, to je podatak za 2002. godinu, više od 31.000 evra zaradu na godišnjem nivou. Svi oni praktično ulaze u jedan paralelni ili alternativni vid dopunskog osiguranja i praktično taj paralelni ili dopunski vid dobrovoljnog osiguranja pokriva sve vanbolničke usluge i kratkotrajnu bolničku hospitalizaciju.
Kao predstavnici Bizmarkovog sistema zdravstvenog osiguranja još su tu prisutne Nemačka i u neposrednom, ili bližem našem okruženju, Slovenija. Za razliku od ovog Bizmarkovog sistema osiguranja Beveridžev sistem zdravstvenog osiguranja se finansira iz budžeta. Predstavnici su Velika Britanija i određene male zemlje koje imaju izuzetno veliku ekonomsku moć, tu se prevashodno misli na Dansku i na Norvešku. Ovde isto imamo, praktično jedan sveobuhvatni pristup prema stanovništvu, isto je maksimalno zastupljena međugeneracijska solidarnost, ali za razliku od Bizmarkovog sistema kod Beveridževog sistema, što se tiče upravljanja, sva ta upravljačka funkcija otpada na državu i određene njezine organe. Semačkov sistem je jedan deo Beveridževog sistema i vezan je za istočnoevropske zemlje koje su imale u prethodnom svom razvoju socijalistički sistem uređenja i koje nisu priznavale privatne sisteme zdravstvenog osiguranja.
Preduzetnički ili privatni fond zdravstvenog osiguranja se manifestuje najviše u vidu zdravstvenog osiguranja SAD. On se praktično zasniva na privatnoj inicijativi, na dobrovoljnosti i naravno nemamo sve obuhvatni sistem, vezan za stanovništvo. Naravno, solidarnost tu nije prisutna.
Poslodavci u najvećem procentu u SAD imaju tzv. primarni i sekundarni plan gde potpunim sistemom zdravstvenog osiguranja ili delimičnim, pokrivaju zaposlene, svoje zaposlene, i njihove familije. Ali, gde je problem kod ovog preduzetničkog sistema? U SAD 16% stanovništva, to je negde oko 50 miliona ljudi nije osigurano. Tako da je veliki problem nastupio i taj problem vezan za sistem zdravstvenog osiguranja je bio predmet poslednjih predsedničkih kampanja u SAD. Kao rezultat te nesolidarnosti, u septembru 2009. godine, predstavnički dom američkog kongresa je sa tesnom većinom doneo Zakon o promeni zdravstvenog sistema, da bi 22. marta 2010. godine, Senat doneo odluku o novom zakonu o zdravstvenoj zaštiti ljudi u SAD. Tako da od te 2010. godine, prvi put u istoriji SAD imamo jednu sveobuhvatnost stanovništva, što se tiče zdravstvene zaštite. Iz ovoga možemo videti da praktično i oni koji su dominantno imali privatni sistem zdravstvenog osiguranja, kreću prema nekom stepenu socijalizacije. Koji je sistem najbolji? Teško je reći. Ono što sam malo pre rekao, na osnovu rezultata iz 2013. godine i izveštaja European health consumer index na prvom mestu je Holandija. Holandija ima taj Bizmarkov sistem zdravstvenog osiguranja, gde je iznad određenog godišnjeg prihoda isključeno, od prilike, u njihovoj populaciji, 25% stanovništva koji godišnje zarađuju više od 31.000 evra. I oni praktično, da bi rasteretili fond zdravstvenog osiguranja, koji se susreće sa dva ogromna problema, moraju to da rešavaju na ovaj način.
Koji su osnovni problemi u današnjem sistemu zdravstvenog osiguranja? To su prvo demografski poremećaj, stanovništvo stari. Procenat ljudi iznad 65 godina postaje sve veći i veći i apsolutno s tim sve veća je presija na fondove zdravstvenog osiguranja.
S druge strane, povećava se tzv. u teoretskoj literaturi, moralni hazat. Šta je to moralni hazard? To je nemoralno ponašanje pojedinaca u odnosu na eventualne troškove zdravstvene zaštite, pošto pojedinac ne plaća iz svog džepa nego plaća određena kompanija za zdravstveno osiguranje.
U poslednje vreme, poslednjih deset godina, počelo se sa uvođenjem i to je počelo u Singapuru, sa uvođenjem odgovarajućih štednih medicinskih računa. Šta to podrazumeva? Pojedinac nema obavezno osiguranje nego praktično štedi, pa u slučaju da iskrsne potreba za određenom zdravstvenom uslugom, on plaća tu zdravstvenu uslugu na osnovu tog računa. Ali, ako postoji rizik za neku dugotrajnu bolest, na osnovu tog pojedinačnog štednog medicinskog računa, ne mogu ti troškovi da se refundiraju na odgovarajući način. Tako da i ovi medicinski štedni računi se kombinuju sa nekim drugim sistemima zdravstvenog osiguranja.
Hteo sam da dam kratak teoretski prikaz za zdravstvene sisteme, gde smo u prethodnom periodu imali pitanje koji je zdravstveni sistem najbolji? Da li bi Srbija trebala da promeni svoj sistem zdravstvenog osiguranja i da to bude Beveridžev sistem. Čistog i tačnog odgovora nema.
Imamo ovu preporuku kao što sam rekao, od strane Europen health consumer indeksa da je možda u blagoj prednosti Bizmarkov sistem. Suočili smo se sa našom stvarnošću i to smo javno i otvoreno rekli. Što se tiče naše zdravstvene zaštite, mi smo na poslednjem mestu, na osnovu istraživanja Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa. Izvršni direktor ovog projekta, gospodin Arne Bjomberg je više puta bio u našoj zemlji i kao što sam čuo, treba da postane savetnik ili jedan od savetnika Ministarstva zdravlja.
Takođe, gospodin Johan Her Kvist predsednik nezavisne privatne kompanije iz Švedske je takođe bio naš gost i u kontaktu sa ovim ljudima smo videli koji su naši putokazi za razvoj čitavog sistema zdravstvene zaštite, a i istovremeno jednog dela koji se zove sistem zdravstvenog osiguranja.
Ako vidimo koji su to indikatori koji vrednuju određen sistem zdravstvene zaštite, onda možemo sa sigurnošću da kažemo šta treba da menjamo. Ovaj Evropski zdravstveni potrošački indeks ima 48 indikatora koji definišu zdravstveni sistem pojedinih evropskih zemlji i grupisani su u šest grupa. Tih 48 indikatora se definišu na osnovu 1700 pitanja, 1700 odgovora i 1700 ocena koje imaju svoju numeričku vrednost. Mi imamo rangiranje sistema zdravstvene zaštite u Evropi, na osnovu tog numeričkog bodovanja.
Prva grupa ovih indikatora su prava i informisanost pacijenata. Šta traži Evropa od nas? Jednostavno rečeno, traži: pacijent koji traži određenu zdravstvenu uslugu treba da ima mogućnost da ako treba da ide u određenu bolnicu preko interneta, da dođe, da uđe na sajt te bolnice, ako je neka hirurška intervencija u pitanju da vidi koliko ta bolnica ima operacija na godišnjem nivou, kakav je ishod lečenja. Traži se transparentnost i javnost.
Znači, prva grupa, prava informisanost pacijenata. Druga grupa, pristupačnost lečenju. To su te famozne liste čekanja. Treća grupa, ishod lečenja. Ishod da bude pojedinih zdravstvenih ustanova javan i transparentan. Četvrta grupa, raspon i dostupnost pružanja medicinskih usluga. Peta grupa, farmaceutska sredstva koja su nam na raspolaganju za lečenje određenih bolesti i šesta grupa, koja je uvedena 2013. godine, to je prevencija sa svojih osam indikatora.
Na osnovu ovoga što sam rekao, kroz sve ove grupe provlači se jedna reč – javnost. Javnost ili transparentnost. To se traži od nas. Ovo što radimo, što radi Ministarstvo za zdravlje i mi pokušavamo zajedno sa Ministarstvom zdravlja da pratimo, jeste da ovo što Evropa traži od nas mi počinjemo da implementiramo u našim uslovima.
Republički fond za zdravstveno osiguranje je dao plan rada i dao je neke planove koji treba da se realizuju u toku ove godine. Prvi put se sada susrećemo s tim da imamo jednu viziju i planove koji treba da se ispune do kraja 2014. godine. To je nešto što je apsolutno u skladu sa svim ovim prethodnim što Evropa traži od nas.
Početkom godine RFZO je doneo Strategiju razvoja zdravstvenog osiguranja do 2020. godine. Formiran je Savez za ljudska prava, borbu protiv korupcije i obmana u zdravstvu. Formiran je Savet za evropske integracije i harmonizaciju našeg zdravstvenog osiguranja sa evropskim. To su neki dugoročniji planovi.
Ono što je vezano do kraja ove godine to su uvođenje elektronskog recepta, elektronskog uputa, elektronsko zakazivanje pregleda, elektronski zdravstveni karton i elektronska konsultacija lekara. Treba da se uvedu farmakoterapijski protokoli za lečenje 200 bolesti na nivou primarne zdravstvene zaštite. Novi model kapitacije, znači, uvodi se finansiranje odnosno novi model kapitacije u primarnom nivou zdravstvene zaštite.
Što se tiče finansiranja bolnica, zdravstveni budžet Republike Srbije iznosi dve milijarde evra. Od toga 60% , ili jedna milijarda i 200 miliona otpada na bolničko lečenje. Da bi to racionalizovali uvodi se jedan novi mehanizam finansiranja bolničkog lečenja koji se zove dijagnostičke srodne grupe.
Edukacija naših lekara, da li i dalje da šaljemo pacijente, male ili velike, u inostranstvo? Zar nije jeftinije da angažujemo te strane stručnjake da dolaze ovde kod nas i da edukujemo naše mlađe lekare. Uvodi se termin digitalna bolnica. To praktično podrazumeva ono što i zahteva od nas evropski zdravstveni potrošački indeks.
Praktično, na jednom smo putu gde treba sve ono što je bilo prethodno loše, da ostavimo iza sebe. Ovo tretiram kao početak sveobuhvatne reforme zdravstvenog sistema Republike Srbije.
Poslanički klub SDPS u Danu za glasanje glasaće za promenu ovog člana. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, u ekspozeu predsednika Vlade u ovoj skupštini, u aprilu mesecu ove godine, rečeno je da nam sledi potpuna reorganizacija obrazovnog sistema. Glavni prioritet će biti obrazovanje koje treba da bude temelj za zidanje zajedničke kuće. Osnovni reformski zakon je donet zajedno sa čuvenom Bolonjom 2005. godine. Izmene i dopune, kao što je rekao aktuelni ministar, bile su dosta česte 2008, 2010, 2012, 2013.  i evo sad 2014. godine. Uvek su bili neki aktuelni razlozi za izmene i dopune. Ono što ohrabruje ova izmena, ili ove izmene i dopune su uvod za jedan reorganizovan Zakon o visokom obrazovanju koji treba da donesemo, kao što je rekao i ministar, do kraja sledeće, odnosno 2015. godine.

Od ovih izmena i dopuna izdvojio bih možda tri najkrupnije. Prva, možda i najkrupnija to je, kao što je i naveo ministar, transparentnost. Transparentnost rada univerziteta i ono što je bitno, rezultata rada univerziteta i to treba da nam bude jedan korektor za evaluaciju i podizanje rada u sferi visokog obrazovanja.

Druga krupna izmena, to je priznavanje stranih visokoobrazovnih diploma. Ovaj proces se ubrzava i istovremeno olakšavamo povratak naših ljudi koji će posle ovog ubrzanog procesa priznavanja visokoobrazovne ustanove moći, u jednom segmentu, lakše doći do posla.

I treći po meni, krupni razlog, treća krupna izmena i dopuna, je nešto što kroz Nacrt ovog zakona nije možda eksplicitno rečeno, ali to je upotpunjavanje definicije našeg nacionalnog okvira kvalifikacija. Drugim rečima, uvođenje master strukovnih studija i sa tim upotpunjavanjem okvira nacionalnih kvalifikacija mi polako dolazimo u jednu sinhorniju, pozitivnu sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Nešto kasnije bih rekao vezano za master strukovne studije zato što tu postoji jedna dissinhornija, ali o tom potom kasnije.

Manje krupne stvari ili manje izmene ali i te kako značajne su u korelaciji sa preporukama Agencije za borbu protiv korupcije. To su transparentnost, u užem smislu te reči, vezano za rad visokoškolskih institucija u vidu stalne i javne dostupnosti strukture školarine i svih finansijskih tokova. Stalna dostupnost izveštaja o akreditaciji. Vremensko oročavanje ili vremenska limitacija akreditacije koja ne može da bude duža od 12 meseci.

Što se tiče podizanja kvaliteta nastave u visokoobrazovnim ustanovama, tu treba spomenuti, kao što je i ministar i prethodni govornici kao što su rekli uvođenje stranog recenzenta koji je ili nastavnik, ili naučnik, ili umetnik iz inostrane visokoobrazovne ustanove ili naučnog instituta, koji treba da bude jedan član recenzije, odnosno jedan član komisije za odbranu doktorske disertacije.

Istovremeno vezano za doktorske disertacije treba spomenuti nešto što je isto apsolutno dobro, a to je javnosti i dostupnosti tih doktorskih disertacija u vidu centralnog repozitorijuma koji će biti pod kapom Ministarstva prosvete i nauke, gde će biti pisani deo, pisani segment svake doktorske disertacije, a u sklopu tog teksutalnog dela doktorske disertacije biće date i ostale meta analize vezane za samu tu doktorsku disertaciju. Ko je mentor, ko su članovi komisije, kada je rad odbranjen itd. Znači, ta doktorska disertacija biće potpuno i jasno definisana i dostupna široj javnosti.

Takođe, još jedan kvalitetan je vezan za uvođenje osoba sa naučnim zvanjima u odbrani doktorskih disertacija. Mi sada imamo dva zakona koja su vezana za naučna zvanja. Prvi je Zakon o visokom školstvu, koji poznaje tri stepena: nastavnik docent, vanredni profesor i redovni profesor. Drugi zakon je Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti, gde imamo dve gradacije: viši naučni saradnik i naučni savetnik.

Kada nastavnici sa univerziteta, bilo državnih ili privatnih, konkurišu za određen naučni fond, onda postoji tzv. automatska ekvivalencija. Šta to znači? To znači da redovni profesor dobija rang naučnog savetnika. Vanredni profesor dobija rang višeg naučnog saradnika. Obrnuto ne postoji. Predlog nacrta ovog zakona daje tu mogućnost, da praktično naučno-istraživači, sa jednim od ova dva zvanja, učestvuju aktivno u izradi i odbrani doktorskih disertacija.

Ono što treba takođe da uvede red u sferi visokog obrazovanja to je praktično modifikacija člana 42. Zakona o visokom obrazovanju. Tu se jasno u stavu 5. kaže koji su uslovi za prestanak akreditacije i u daljem toku zakonopredlagač kaže: „Kada se ispune uslovi iz stava 5. člana 42. Zakona o visokom obrazovanju, sledeći dan prekida se odnosno prestaje akreditacija te visoko obrazovne ustanove, a Ministarstvo prosvete u toku sledeća tri radna dana dužno je da oduzme licencu za rad i da objavi prestanak akreditacije te dotične visoko obrazovne ustanove“. Šta to znači?

Sa ovakvim vremenskim limitacijama, mi praktično uvodimo red. Kakva je situacija trenutno u sferi visokog obrazovanja? Imamo ustanove koje su akreditovane, koje nisu akreditovane, imamo ustanove koje nisu akreditovane a imaju dozvolu za rad koja je dobijena na razno-razne načine. Usvajanjem ovog zakona, mi praktično uvodimo red u ovoj sferi.

Imamo regulisanje u oblasti prikupljanja, obrade i korišćenja podataka, a to su oni prethodni čuveni „ŠV 20“ obrasci, gde praktično sve te podatke nismo ni znali kako da iskoristimo. Sada bi to trebalo da spoznamo.

Takođe, uvodi se zvanje saradnika van radnog vremena u vidu zvanja saradnika praktičara i čuvenih kliničkih asistenata, koji treba da pomognu u praktičnom radu sa studentima.

Definišu se i aktuelna tekuća pitanja za početak sledeće školske godine. To znači da se produžuje rok za večite studente i imamo onaj donji prag za upis budžetskih studenata na sledeću školsku godinu koji iznosi 48 ESPB bodova.

Nešto bih hteo da kažem vezano za priznavanje stranih visokoškolskih isprava. Praktično, mi sa ovim priznavanjem otvaramo i postajemo aktivni participanti u Poglavlju 26, koji govori o obrazovanju, kulturi, sportu i omladini. U sklopu tog Poglavlja 26 i obavljenih skrininga, nama je rečeno da praktično mi nismo u jednoj pozitivnoj sinhronizaciji sa Lisabonskom konvencijom koja je promovisana 1997. godine, a koju smo mi ratifikovali 2004. godine. Šta kaže Lisabonska konvencija iz 1997. godine? Kaže da treba da se evropski prostor usaglasi, što se tiče školskih diploma, i u tom segmentu visokoškolskih isprava. Naš Zakon o osnovama sistema i vaspitanju donekle je regulisao školske isprave na nivou osnovne i srednje škole. Ali, od ratifikacije do današnjeg dana, u sferi visokog obrazovanja nismo ništa uradili.

Treba ovde da napomenem jednu stavku. Nije isto priznavanje i nostrifikacija. Ovde je navedeno da mi nemamo zakon o regulisanim profesijama. Koje su regulisane profesije? To su medicina, stomatologija, farmacija, učiteljski fakultet. Ja kao medicinar, ili neki moj kolega, doktor medicine, ne može da prođe kroz proces priznavanja, on mora da prođe kroz proces nostrifikacije.

Šta znači nostrifikacija? Nostrifikacija je praktično jedan mukotrpan posao, gde se praktično kroz određenu jednu profesiju, kroz određeno zanimanje, u inostranstvu registruju koje su osnovne veštine ili koja su praktična znanja toga i da li to odgovara ovde u našoj zemlji određenom zanimanju. To je teško. To nije jednostavno.

Mi praktično sa ovim priznavanjem, odnosno sa ovim procesima priznavanja, pojednostavljujemo stvar, određujemo nivo i stepen visokog obrazovanja. U sklopu priznavanja, pravi se jedna distinkcija između tzv. akademskog i profesionalnog priznavanja. Akademsko priznavanje se sprovodi u visokoobrazovnim ustanovama, koje praktično na osnovu svog opšteg akta vrednuju studijski program ili deo studijskog programa, da bi takav kandidat mogao da nastavi školovanje u toj određenoj visokoobrazovnoj instituciji. Prilikom tog vrednovanja, to je ono što se malo stavlja i zapostavlja u toku ovih diskusija, određuje se nešto što mi tretiramo kao suštinska razlika. Znači, na osnovu opšteg akta, visokoobrazovna ustanova je potrebno da kaže da li postoji suštinska razlika između određenog stranog stručnog programa i naših uslova za praktično verifikaciju tog stručnog programa ili dela stručnog programa.

Sve ovo zajedno pojednostavljuje stvari. Pre ovog predloga kakvu smo imali situaciju? I što se tiče profesionalnog i što se tiče akademskog priznavanja ti procesi su dugo trajali, zato što su visokoobrazovne ustanove, čiji je to bio „materijal“ da to rešavaju, predugo to rešavale, a i kada bi se rešilo, cena koštanja nije bilo mala.

Na osnovu predloga ovog zakona, praktično cenu akreditacije, odnosno cenu priznavanja pojedinih studijskih programa vrši Ministarstvo prosvete, odnosno sam ministar.

Kada dobijemo zakon o regulisanim profesijama, onda ćemo imati ta tri entiteta – profesionalno priznavanje, akademsko priznavanje, zakon o regulisanim profesijama. To treba da bude jedna celina koja će biti inkorporirana u ovom zakonu, sveobuhvatnom zakonu o visokom obrazovanju koji treba da bude donesen do kraja sledeće godine.

Ono što sam hteo da kažem vezano za treću krupnu stvar, to je definisanje nacionalnog okvira kvalifikacija i usaglašavanje sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Godine 2005/2006, kada se pričalo o Strategiji visokog obrazovanja do 2020. godine, bilo je jedno mrtvo slovo na papiru master strukovnih studija. Nisu bili uslovi sazreli da se to implementira u praksi.

Mi sada imamo na delu jednu iznuđenu varijantu. Praktično, traži se inkoporacija našeg nacionalnog okvira kvalifikacija sa nacionalnim okvirom ili supranacionalnim okvirom evropskog prostora visokog obrazovanja.

Mi smo u prethodnim diskusijama imali ovde - šta će nama master strukovnih studija? Naravno da su strukovne studije vezane za stepen industrijskog razvoja. To nije sporno. Ali, tada kada je ušlo u papirologiju 2005, 2006. godine, naš stepen industrijskog razvoja bio je takav. Znači, to je nešto što se zahteva od nas i što praktično predstavlja nešto što smo mi, kako ja to smatram, prinuđeni da predložimo i da ikorporiramo u ovo.

Vezano za član 13. Zakona o visokom obrazovanju, hteo bih nešto da kažem o Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, koja je praktično ikorporirana u ovom članu 13.

Komisija za akreditaciju, kao prvostepeni organ i Nacionalni savet, kao drugostepeni organ, su praktično počeli sa radom sa ovim reformskim zakonom sad već davne 2005. godine. U sklopu prvog ciklusa akreditacije i sada na osnovu drugog ciklusa akreditacije, Komisija za akreditaciju je imala veliki broj svojih samoevalucionih testova, imala je veći broj provera, odnosno spoljašnjih provera kvaliteta, tako da su predstavnici Evropske agencije komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta ENKVA bili ovde u septembru mesecu 2012. godine. Bili su nedelju dana i tu su obavili intervjue sa svim relevantnim faktorima u sferi visokog obrazovanja.

Na osnovu tih elemenata vezano za samoevaulaciju i na osnovu rezultata spoljašnje kontrole, Komisija za akreditaciju je u aprilu 2013. godine ušla u ovu organizaciju, koja se zove ENKVA ili Evropska asocijacija agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta. To je veliko priznanje za čitav akademski svet i za čitavu našu zemlju.

Ono što nam sada predstoji, to je da li će Komisija da uđe u još značajniju evropsku organizaciju koja se zove Evropski registar Agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta?

Ako je prethodna ENKVA asocijacija Agencija, EKVA, odnosno ovaj evropski registar je praktično jedna organizacija između država. Šta traže evropska tela od nas­, odnosno šta traže od Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta? Traži se nezavisnost u odnosu na Nacionalni savet i u odnosu na Ministarstvo prosvete.

Ono što je bitno, po starom zakonu, Komisija za akreditaciju je imala svoj podračun u Ministarstvu prosvete.

Na osnovu tog postulata koji pokazuje nezavisnost, mi smo između ostalog i primljeni u ENKVA.