Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, u ekspozeu predsednika Vlade u ovoj skupštini, u aprilu mesecu ove godine, rečeno je da nam sledi potpuna reorganizacija obrazovnog sistema. Glavni prioritet će biti obrazovanje koje treba da bude temelj za zidanje zajedničke kuće. Osnovni reformski zakon je donet zajedno sa čuvenom Bolonjom 2005. godine. Izmene i dopune, kao što je rekao aktuelni ministar, bile su dosta česte 2008, 2010, 2012, 2013. i evo sad 2014. godine. Uvek su bili neki aktuelni razlozi za izmene i dopune. Ono što ohrabruje ova izmena, ili ove izmene i dopune su uvod za jedan reorganizovan Zakon o visokom obrazovanju koji treba da donesemo, kao što je rekao i ministar, do kraja sledeće, odnosno 2015. godine.
Od ovih izmena i dopuna izdvojio bih možda tri najkrupnije. Prva, možda i najkrupnija to je, kao što je i naveo ministar, transparentnost. Transparentnost rada univerziteta i ono što je bitno, rezultata rada univerziteta i to treba da nam bude jedan korektor za evaluaciju i podizanje rada u sferi visokog obrazovanja.
Druga krupna izmena, to je priznavanje stranih visokoobrazovnih diploma. Ovaj proces se ubrzava i istovremeno olakšavamo povratak naših ljudi koji će posle ovog ubrzanog procesa priznavanja visokoobrazovne ustanove moći, u jednom segmentu, lakše doći do posla.
I treći po meni, krupni razlog, treća krupna izmena i dopuna, je nešto što kroz Nacrt ovog zakona nije možda eksplicitno rečeno, ali to je upotpunjavanje definicije našeg nacionalnog okvira kvalifikacija. Drugim rečima, uvođenje master strukovnih studija i sa tim upotpunjavanjem okvira nacionalnih kvalifikacija mi polako dolazimo u jednu sinhorniju, pozitivnu sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Nešto kasnije bih rekao vezano za master strukovne studije zato što tu postoji jedna dissinhornija, ali o tom potom kasnije.
Manje krupne stvari ili manje izmene ali i te kako značajne su u korelaciji sa preporukama Agencije za borbu protiv korupcije. To su transparentnost, u užem smislu te reči, vezano za rad visokoškolskih institucija u vidu stalne i javne dostupnosti strukture školarine i svih finansijskih tokova. Stalna dostupnost izveštaja o akreditaciji. Vremensko oročavanje ili vremenska limitacija akreditacije koja ne može da bude duža od 12 meseci.
Što se tiče podizanja kvaliteta nastave u visokoobrazovnim ustanovama, tu treba spomenuti, kao što je i ministar i prethodni govornici kao što su rekli uvođenje stranog recenzenta koji je ili nastavnik, ili naučnik, ili umetnik iz inostrane visokoobrazovne ustanove ili naučnog instituta, koji treba da bude jedan član recenzije, odnosno jedan član komisije za odbranu doktorske disertacije.
Istovremeno vezano za doktorske disertacije treba spomenuti nešto što je isto apsolutno dobro, a to je javnosti i dostupnosti tih doktorskih disertacija u vidu centralnog repozitorijuma koji će biti pod kapom Ministarstva prosvete i nauke, gde će biti pisani deo, pisani segment svake doktorske disertacije, a u sklopu tog teksutalnog dela doktorske disertacije biće date i ostale meta analize vezane za samu tu doktorsku disertaciju. Ko je mentor, ko su članovi komisije, kada je rad odbranjen itd. Znači, ta doktorska disertacija biće potpuno i jasno definisana i dostupna široj javnosti.
Takođe, još jedan kvalitetan je vezan za uvođenje osoba sa naučnim zvanjima u odbrani doktorskih disertacija. Mi sada imamo dva zakona koja su vezana za naučna zvanja. Prvi je Zakon o visokom školstvu, koji poznaje tri stepena: nastavnik docent, vanredni profesor i redovni profesor. Drugi zakon je Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti, gde imamo dve gradacije: viši naučni saradnik i naučni savetnik.
Kada nastavnici sa univerziteta, bilo državnih ili privatnih, konkurišu za određen naučni fond, onda postoji tzv. automatska ekvivalencija. Šta to znači? To znači da redovni profesor dobija rang naučnog savetnika. Vanredni profesor dobija rang višeg naučnog saradnika. Obrnuto ne postoji. Predlog nacrta ovog zakona daje tu mogućnost, da praktično naučno-istraživači, sa jednim od ova dva zvanja, učestvuju aktivno u izradi i odbrani doktorskih disertacija.
Ono što treba takođe da uvede red u sferi visokog obrazovanja to je praktično modifikacija člana 42. Zakona o visokom obrazovanju. Tu se jasno u stavu 5. kaže koji su uslovi za prestanak akreditacije i u daljem toku zakonopredlagač kaže: „Kada se ispune uslovi iz stava 5. člana 42. Zakona o visokom obrazovanju, sledeći dan prekida se odnosno prestaje akreditacija te visoko obrazovne ustanove, a Ministarstvo prosvete u toku sledeća tri radna dana dužno je da oduzme licencu za rad i da objavi prestanak akreditacije te dotične visoko obrazovne ustanove“. Šta to znači?
Sa ovakvim vremenskim limitacijama, mi praktično uvodimo red. Kakva je situacija trenutno u sferi visokog obrazovanja? Imamo ustanove koje su akreditovane, koje nisu akreditovane, imamo ustanove koje nisu akreditovane a imaju dozvolu za rad koja je dobijena na razno-razne načine. Usvajanjem ovog zakona, mi praktično uvodimo red u ovoj sferi.
Imamo regulisanje u oblasti prikupljanja, obrade i korišćenja podataka, a to su oni prethodni čuveni „ŠV 20“ obrasci, gde praktično sve te podatke nismo ni znali kako da iskoristimo. Sada bi to trebalo da spoznamo.
Takođe, uvodi se zvanje saradnika van radnog vremena u vidu zvanja saradnika praktičara i čuvenih kliničkih asistenata, koji treba da pomognu u praktičnom radu sa studentima.
Definišu se i aktuelna tekuća pitanja za početak sledeće školske godine. To znači da se produžuje rok za večite studente i imamo onaj donji prag za upis budžetskih studenata na sledeću školsku godinu koji iznosi 48 ESPB bodova.
Nešto bih hteo da kažem vezano za priznavanje stranih visokoškolskih isprava. Praktično, mi sa ovim priznavanjem otvaramo i postajemo aktivni participanti u Poglavlju 26, koji govori o obrazovanju, kulturi, sportu i omladini. U sklopu tog Poglavlja 26 i obavljenih skrininga, nama je rečeno da praktično mi nismo u jednoj pozitivnoj sinhronizaciji sa Lisabonskom konvencijom koja je promovisana 1997. godine, a koju smo mi ratifikovali 2004. godine. Šta kaže Lisabonska konvencija iz 1997. godine? Kaže da treba da se evropski prostor usaglasi, što se tiče školskih diploma, i u tom segmentu visokoškolskih isprava. Naš Zakon o osnovama sistema i vaspitanju donekle je regulisao školske isprave na nivou osnovne i srednje škole. Ali, od ratifikacije do današnjeg dana, u sferi visokog obrazovanja nismo ništa uradili.
Treba ovde da napomenem jednu stavku. Nije isto priznavanje i nostrifikacija. Ovde je navedeno da mi nemamo zakon o regulisanim profesijama. Koje su regulisane profesije? To su medicina, stomatologija, farmacija, učiteljski fakultet. Ja kao medicinar, ili neki moj kolega, doktor medicine, ne može da prođe kroz proces priznavanja, on mora da prođe kroz proces nostrifikacije.
Šta znači nostrifikacija? Nostrifikacija je praktično jedan mukotrpan posao, gde se praktično kroz određenu jednu profesiju, kroz određeno zanimanje, u inostranstvu registruju koje su osnovne veštine ili koja su praktična znanja toga i da li to odgovara ovde u našoj zemlji određenom zanimanju. To je teško. To nije jednostavno.
Mi praktično sa ovim priznavanjem, odnosno sa ovim procesima priznavanja, pojednostavljujemo stvar, određujemo nivo i stepen visokog obrazovanja. U sklopu priznavanja, pravi se jedna distinkcija između tzv. akademskog i profesionalnog priznavanja. Akademsko priznavanje se sprovodi u visokoobrazovnim ustanovama, koje praktično na osnovu svog opšteg akta vrednuju studijski program ili deo studijskog programa, da bi takav kandidat mogao da nastavi školovanje u toj određenoj visokoobrazovnoj instituciji. Prilikom tog vrednovanja, to je ono što se malo stavlja i zapostavlja u toku ovih diskusija, određuje se nešto što mi tretiramo kao suštinska razlika. Znači, na osnovu opšteg akta, visokoobrazovna ustanova je potrebno da kaže da li postoji suštinska razlika između određenog stranog stručnog programa i naših uslova za praktično verifikaciju tog stručnog programa ili dela stručnog programa.
Sve ovo zajedno pojednostavljuje stvari. Pre ovog predloga kakvu smo imali situaciju? I što se tiče profesionalnog i što se tiče akademskog priznavanja ti procesi su dugo trajali, zato što su visokoobrazovne ustanove, čiji je to bio „materijal“ da to rešavaju, predugo to rešavale, a i kada bi se rešilo, cena koštanja nije bilo mala.
Na osnovu predloga ovog zakona, praktično cenu akreditacije, odnosno cenu priznavanja pojedinih studijskih programa vrši Ministarstvo prosvete, odnosno sam ministar.
Kada dobijemo zakon o regulisanim profesijama, onda ćemo imati ta tri entiteta – profesionalno priznavanje, akademsko priznavanje, zakon o regulisanim profesijama. To treba da bude jedna celina koja će biti inkorporirana u ovom zakonu, sveobuhvatnom zakonu o visokom obrazovanju koji treba da bude donesen do kraja sledeće godine.
Ono što sam hteo da kažem vezano za treću krupnu stvar, to je definisanje nacionalnog okvira kvalifikacija i usaglašavanje sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Godine 2005/2006, kada se pričalo o Strategiji visokog obrazovanja do 2020. godine, bilo je jedno mrtvo slovo na papiru master strukovnih studija. Nisu bili uslovi sazreli da se to implementira u praksi.
Mi sada imamo na delu jednu iznuđenu varijantu. Praktično, traži se inkoporacija našeg nacionalnog okvira kvalifikacija sa nacionalnim okvirom ili supranacionalnim okvirom evropskog prostora visokog obrazovanja.
Mi smo u prethodnim diskusijama imali ovde - šta će nama master strukovnih studija? Naravno da su strukovne studije vezane za stepen industrijskog razvoja. To nije sporno. Ali, tada kada je ušlo u papirologiju 2005, 2006. godine, naš stepen industrijskog razvoja bio je takav. Znači, to je nešto što se zahteva od nas i što praktično predstavlja nešto što smo mi, kako ja to smatram, prinuđeni da predložimo i da ikorporiramo u ovo.
Vezano za član 13. Zakona o visokom obrazovanju, hteo bih nešto da kažem o Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, koja je praktično ikorporirana u ovom članu 13.
Komisija za akreditaciju, kao prvostepeni organ i Nacionalni savet, kao drugostepeni organ, su praktično počeli sa radom sa ovim reformskim zakonom sad već davne 2005. godine. U sklopu prvog ciklusa akreditacije i sada na osnovu drugog ciklusa akreditacije, Komisija za akreditaciju je imala veliki broj svojih samoevalucionih testova, imala je veći broj provera, odnosno spoljašnjih provera kvaliteta, tako da su predstavnici Evropske agencije komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta ENKVA bili ovde u septembru mesecu 2012. godine. Bili su nedelju dana i tu su obavili intervjue sa svim relevantnim faktorima u sferi visokog obrazovanja.
Na osnovu tih elemenata vezano za samoevaulaciju i na osnovu rezultata spoljašnje kontrole, Komisija za akreditaciju je u aprilu 2013. godine ušla u ovu organizaciju, koja se zove ENKVA ili Evropska asocijacija agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta. To je veliko priznanje za čitav akademski svet i za čitavu našu zemlju.
Ono što nam sada predstoji, to je da li će Komisija da uđe u još značajniju evropsku organizaciju koja se zove Evropski registar Agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta?
Ako je prethodna ENKVA asocijacija Agencija, EKVA, odnosno ovaj evropski registar je praktično jedna organizacija između država. Šta traže evropska tela od nas, odnosno šta traže od Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta? Traži se nezavisnost u odnosu na Nacionalni savet i u odnosu na Ministarstvo prosvete.
Ono što je bitno, po starom zakonu, Komisija za akreditaciju je imala svoj podračun u Ministarstvu prosvete.