Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Nismo hteli da se javimo po ovom amandmanu. Mislimo da je vrlo jasan, da ne gubimo vreme, ali vidimo da je danas loše vreme, pa su svi dobili zadatak da se javljaju i protiv, da bi bili na malim ekranima, s obzirom da je očigledno gledanost velika, ali to sam očekivao od pripadnika vladajuće stranke, ali ne i od koalicionih partnera, no nema veze.
Smatramo da Saveti za nacionalne manjine treba da dobiju veća sredstva, a opasna je zamena teza da, ukoliko postoje zloupotrebe ili su trošenja sredstava možda ne onakva kakva bi trebala biti, da bi to trebalo ukinuti. Po toj logici bi trebali da ukinemo pola javnih preduzeća i banaka u ovoj državi, a možda čak i Vladu, s obzirom da u svakoj od tih institucija postoje nenamenska trošenja sredstava i za to postoji DRI i budžetske inspekcije itd, koje to utvrđuju.
Ukoliko želimo da budemo sastavni deo EU, mislim da odnos prema nacionalnim manjinama i nacionalnim savetima samim tim je izuzetno važan i mislim da dodatna sredstva za razvoj njihovih autohtonih prava koja oni sprovode upravo kroz nacionalne savete moraju biti poštovana i zato smo podneli ovaj amandman, da im se odobre dodatna sredstva. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Poštovana predsednice, uvažena gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, svi se danas možemo složiti da je ekonomska situacija u našoj zemlji izuzetno teška i takve ocene ne iznosimo samo mi ovde u parlamentu, nego to čine i međunarodne finansijske institucije, a građani to najbolje osete na svojoj koži.
Budžet o kome danas govorimo, odnosno rebalans budžeta je nešto što je praktično samo računovodstvena kategorija u odnosu na ukupno stanje privrede i naše ekonomije. Rebalans radimo u oktobru, iako praktično samo notiramo ono što se ove godine već desilo i on ne govori ništa novo u odnosu na ono što smo već svi manje-više znali. Niko ne misli da je niti premijer, niti ministar Vujović, niti ministar pre njega, da su nekakvi finansijski alhemičari, bez obzira na njihovo znanje i stručnost, u koje ne sumnjamo. Vrlo teško će se izboriti sa problemima sa kojima se danas suočavamo, a oni svakako nisu mali.
Problemi naše ekonomije su sistemske prirode i proizašli su iz 25 godina raznoraznih političkih i ekonomskih eksperimenata. Devedesetih godina je to bila masovna pljačka i uništenje naše ekonomije. Posle 2000. godine prepisivali smo rešenja iz razvijenog kapitalističkog sveta koja u velikoj meri možda i nisu mogla da se primene kod nas. Danas smo došli u situaciju da imamo sve makroekonomske pokazatelje negativne, trgovinski deficit, imamo negativan saldo tekućeg računa, imamo negativan rast BDP, negativan trend u industrijskog proizvodnji u odnosu na to kako posluje jedno preduzeće u Srbiji, tu mislim na „Fijat“, i imamo inflaciju koja je jedini pozitivan parametar i na donjoj je granici stope ciljane inflacije koju propagira naša Narodna banka.
Bilo smo svedoci fiskalne konsolidacije u toku prošle godine koja, vidimo, nije dala rezultate. Povećan je PDV sa 18 na 20% i sa 8 na 10%, smanjena su transferna sredstva lokalnim samoupravama, bio je solidarni porez i rečeno je da će se država obračunati sa sivom ekonomijom. Mi te mere, naravno, nismo podržali iz razloga što smatramo da su postojale mnogo bolje mere koje je država mogla da sprovede, ali ono što je suština, jeste da je rezultat svega toga da mi danas u Srbiji imamo negativan trend u smislu rasta BDP, odnosno nemamo nikakav rast. Prošle godine smo imali negativnih 2%, ove godine takođe nula, a sledeće godine je veliko pitanje. Po meni, i ne samo po meni, nego i ono što govore neki ekonomisti, upravo je rast društvenog proizvoda ono na šta bi morali da se koncentrišemo kada pričamo o ekonomskim temama, odnosno o budžetu Republike Srbije.
Restriktivna fiskalna i monetarna politika su nešto što ne bi trebali da podržavamo u godinama recesije, a upravo takva politika je nešto što sada izaziva recesiju i deflaciju i stagnaciju u celoj Evropi i takođe je predmet oštrih kritika. Često se poredi naša situacija danas sa onim što je proživljavala Velika Britanija posle Prvog svetskog rata. Taj primer se često spominje, a to je da su imali takođe visoke kamatne stope i restriktivnu monetarnu fiskalnu politiku i do kraja 90-tih godina nisu došli na nivo odnosa javnog duga i BDP, kada su ušli u spiralu u koju mi danas ulazimo.
Imamo situaciju da zbog toga što masivan državni aparat, koji je visokocentralizovan, do te mere opterećuje privredu da finansijski sistem praktično i ne postoji, osim toga da banke kupe depozite od građana. Naša štednja nije mala, ona je oko osam milijardi evra. Jedino što banke rade, praktično finansiraju javni dug, kupe depozite od građana i plasiraju ih državi po kamatnim stopama koje privatnici ne mogu da plate, odnosno privreda ne može da se zaduži kod tih istih banaka i iz tog razloga nemamo nikakve investicije i samim tim se to vidi i na BDP.
Sve u svemu, ono što će se desiti sledeće godine je da ćemo imati negativnu agregatnu tražnju, bez investicija, i možemo se osloniti samo na nekakva strana ulaganja, koja uvek mogu da se dese i ne moraju. Za sada vidimo da ta strana ulaganja izostaju u meri u kojoj bi to bilo potrebno i odlaze u neke druge krajeve sveta gde su stope prenosa daleko bolje nego kod nas i gde je privredni ambijent daleko uređeniji nego kod nas.
Osim javnog duga, takođe imamo problem i privatnog duga. Kada budemo smanjivali javnu potrošnju, privatni dug će takođe rasti, s obzirom da niti građani, niti privreda neće moći da vraća kredite. Sada su nenaplativa potraživanja u bankama negde oko 30%. Sve u svemu, smatramo da su to izuzetno negativna kretanja i ono što bi nas trebalo da zanima, to je upravo odnos deficita u odnosu na BDP. Trend u kome smo sada će nastaviti da raste, odnosno deficit će se povećavati u odnosu na BDP, upravo iz razloga što BDP nastavlja da pada.
Smanjenje penzija, to je velika tema i mislim da je ključna tema u ovom setu zakona, ali o tome mislim da bi trebali da govore oni koji su predlagali povećanje tih istih penzija pre par godina, zato što su se bližili izbori ili iz nekih lukrativnih političkih ciljeva.
U ovoj zemlji se stvara atmosfera da su penzioneri nekakav teret ovog društva iako su to ljudi koji su izgradili ovu zemlju i uredno uplaćivali te svoje doprinose godinama, a danas kada treba da primaju tu penziju oni se proglašavaju za nekakv teret budžeta.
Jasno je da imamo milion i 700 hiljada penzionera, da imamo 900 hiljada zaposlenih i 780 hiljada ljudi koji rade u javnom sektoru. Po meni je pogrešna teza da bi morali imati pet miliona zaposlenih da bi izdržavali ovaj nivo troškova u penzijskom fondu.
Mislim da to nije tačno, jer kada bi plate bile 90 hiljada, a ne 40 hiljada i dva i po miliona zaposlenih bi tada mogli da izdržavaju penzioni sistem.
Ali, problem sa penzionim sistemom je nešto drugo, to se kod nas smatra javnim rashodom, a ono što se ne spominje je da je taj penzioni fond i te kako bio kapitalizovan u doba kada je naša ekonomija bila znatno moćnija, a država je devedesetih godina na čudne načine opljačkala taj penzioni fond i danas je on 60% dotira iz budžeta, bez tog da iko postavi pitanje, šta se desilo sa sredstvima koja su bila u tom penzionom fondu.
Druga stvar, ako već država nije u mogućnosti da isplaćuje penzije, odnosno ako je Penzioni fond bankrotirao da li to znači da samo neki penzioneri treba da podnesu teret te činjenice ili i drugi poverioci države, jer ovo je državni dug, jer ako strani poverioci se smatraju da su obezbeđeni, da je to suvereni dug, odnosno iza toga stoji Republika Srbija zašto to nije slučaj i sa Penzionim fondom.
Efekat ovih smanjenja će biti ukupno 5%. Drugo pitanje zašto nije smanjeno 5% linearno u odnosu na sve penzije, nego se kažnjavaju samo oni koji su više uplaćivali u smislu doprinosa?
Druga stvar je plate. Linearno se smanjuju zarade u javnom sektoru 10%, a ono što će se desiti da će samim tim i doprinosi i porezi biti manji, jer se smanjuje i osnovica. Znači, ući ćemo u jednu vrlo čudnu spiralu i pitanje da li ćemo iz nje izaći, jer krajnji efekat svega toga će biti da ćemo upravo u ta dva fonda imati manje prihode, baš zato što javni sektor toliko doprinosi u smislu plata. Smanjenje od 10% praktično će anulirati ove uštede koje imamo smanjenjem penzija.
Naravno kada bi samo kritikovali, a ne bi predlagali ništa, bili bi kritizeri, ali mislim da postoje određene mere koje bi država mogla da sprovede, i one se pre svega odnose na sektor poljoprivrede. S obzirom da dolazim iz Vojvodine, a poljopirvreda se stalno proglašava za nekakvu našu veliku šansu, smanjenje razdela Ministarstva poljoprivrede ne mislimo da je pametna stvar, i mislimo da treba da prestane period kada ćemo stalno gledati u nebo i na osnovu prinosa u poljoprivredi računati da li ćemo imati pad ili rast BDP.
Subvencije koje se sada smanjuju za vlasnike zemljišta koje imaju preko 20 hektara, mislim da će nepravedno pogoditi najviše poljoprivrednike u Vojvodini, s obzirom na veličinu poseda.
Do sada je slučaj da se 60% svih subvencija dodeljuje van Vojvodine, a 60% zemljišta se nalazi u Vojvodini, to je nešto što bi morali da se zapitamo zašto se dešava i dokle će poljoprivreda biti jedina koja trpi kada govorimo o fiskalnoj konsolidaciji.
Mi smo predlagali više puta da se formira fond od državnog zemljišta koji nije mali resurs i veliki resurs u ovoj zemlji, i da se na bazi državnog zemljišta koje bi država mogla da kolateralizuje, emituju hartije od vrednosti, odnosno mogla bi da se zaduži na kontu prinosa po tom osnovu u nekih 500 miliona eura i upotrebi ta sredstva upravo za razvojne projekte u poljoprivredi.
Kada govorimo o uređenju energetskog sektora to je takođe velika šansa umesto što se smanjuju penzije i plate lekara, profesora i nastavnika. Mislimo da povećanje rudne rente koju ruska kompanija sada ovde plaća manje nego u Rusiji, odnosno tamo je 7%, u nekim zemljama je 20%, bi imala mnogo veći efekat na budžet od ovih planiranih ušteda. To je nešto na čemu ćemo nastaviti da insistiramo.
Postoje razni projekti koji bi mogli ovu zemlju da izvuku iz situacije gde smo večiti dužnik Ruske Federacije, pa sada moramo da im poklanjamo i „Petrohemiju“ i ne znam šta sve ne bi li se izvukli iz tog dužničkog ropstva.
Pola Evrope gradi terminale za tečni naftni gas, Litvanija je to sada uradila, i taj projekat bi im se isplatio za godinu dana, s obzirom da je „Gasprom“ smanjio cenu gasa za tačno toliko.
Što se tiče nekih drugih izdataka možemo recimo izračunati koliki bi bio prihod kada bi se crkvama i verskim zajednicama uveo PDV i kada bi počeli konačno da plaćaju porez, a ne da im iz budžeta sada mi plaćamo, odnosno svi građani Srbije da plaćaju 600 miliona dinara i 180 miliona za izgradnju verskih zajednica, a u isto vreme profesorima i nastavnicima smanjujemo plate, a u isto vreme se vladike voze novim audijima i mercedesima.
Možemo takođe razmisliti o decentralizaciji poreske uprave i celog fiskalnog sistema. Nekada smo imali opštinske uprave prihoda pa su opštine bile motivisane da skupljaju taj porez, jer je višak ostajao njima, i tako se finansirao ceo sistem od dole pa na gore, što danas više nije slučaj, nego se sredstva transferišu od strane republike opštinama, i to se iz godine u godinu smanjuje. Vidim da Fiskalni savet čak poziva na to da se dodatno smanje prihodi lokalnih samouprava, na kraju nećemo ni imati lokalne samouprave nego samo republičke kancelarije i ispostave po opštinama.
Što se tiče „Železnica“, „Srbijagasa“, dokapitalizacije „Dunav osiguranja“ itd, to je tema koja je svima poznata, ali pre smanjenja penzija mislim da moramo da se zapitamo zašto se desi da Rusi pošalju vozove i opremu koja treba da zamenjuje prugu i pragove, a onda plaćamo ležarinu i stojimo, stoji ta ista oprema, zato što nikako da počnu radovi, jer naše železnice ne mogu da obezbede pragove. Sve su to samo neke od mogućnosti šta bi sve mogli da uradimo.
Mi naravno insistiramo da se konačno donese Zakon o finansiranju Vojvodine, da ne bi, kada govorimo o svakom budžetu morali da se raspravljamo šta je 7% šta nije 7%, i da se konstanto podvaljuju rashodi koji nisu uopšte u domenu nadležnosti AP Vojvodine. Sada imamo situaciju da su recimo, putevi drugog i trećeg reda prebačeni na gazdovanje Autonomne pokrajine, ali nisu obezbeđena sredstva iz kojih će se finansirati popravka ili gradnja te putne mreže. To je ono što nas iz Vojvodine najviše zabrinjava.
I da se vratim konačno na protestantsku etiku, i duh kapitalizma, s obzirom da je to ovde citirano više puta, nikako se ne možemo porediti sa zemljama gde važi potpuno druga filozofija, a to je da oni žive da rade, a mi radimo da živimo i to je nešto što ni ova vlada ni mnogi drugi neće uspeti da promene.
Situacija u kojoj smo mi trenutno, bar što se ekonomije tiče, je vrlo nezavidna i stvarno bez obzira na to iz koje stranke dolazimo, trebali bi da se zalažemo za situaciju u kojoj će se stvoriti privredni ambijent, gde nećemo imati kreditni rejting kakav imamo sada, koji je be-be minus, i gde se naše hartije države Republike Srbije još uvek nazivaju „đubre“ prema investicionim kućama, nego će i naša privreda i naša država moći da se zaduže po mnogo nižim kamatnim stopama i tek ćemo onda moći da finansiramo bilo kakav privredni rast.
Liga socijaldemokrata Vojvodine neće podržati ovaj rebalans budžeta zato što ponovo izostaju sistemske mere i kao što smo i ranije naglasili, dok god se ne donese Zakon o finansiranju AP Vojvodine nećemo podržavati ni jedan republički budžet. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovana gospodo ministri, poštovani gosti, drago mi je da konačno imamo na dnevnom redu Skupštine temu koja se iole tiče tržišta kapitala. Naravno, tu su i ovi ostali zakoni, ali o tome ne bih mnogo govorio, s obzirom da je tema privatizacije već poznata. Mi iz LSV podržavamo činjenicu da se ide ka kraju privatizacije, koja u Srbiji traje već 20 godina i nadam se da će uskoro doći do kraja.
Što se tiče izmena Zakona o investicionim fondovima, tu bih, naravno, pohvalio motiv da se konačno oživi tržište kapitala u Srbiji. Mislim da je to mnogo važnija tema od toga da se samo uskladimo sa direktivom EU, naročito u smislu da investicioni fondovi i ceo ekosistem tržišta kapitala i u razvijenim kapitalističkim zemljama nastaje evolucijom, a od 2000. godine u Srbiji imamo trend da prosto prepisujemo rešenja koja tamo postoje, iako ta rešenja nikad ovde ne mogu da zažive.
Investicioni fondovi i društvo za upravljanje investicionim fondovima su upravo jedna od tih stvari i vaša analiza ovde u obrazloženju zakona upravo to i pokazuje da smo 2008. godine imali 15 društava za upravljanje fondovima, a sada imamo četiri i ta četiri jedva funkcionišu. Takođe, vidimo iz te iste analize da je indeks naše berze, koja praktično ne postoji, pao za nekih 77% u tom istom periodu.
Mislim da se možemo složiti da niti berza, niti tržište kapitala u Srbiji ne postoje, ali iz razloga što, po meni, država nije na planski i sistemski način pristupila rešenju tog pitanja, tako da danas imamo bankocentrični finansijski sistem, gde sa jedne strane vi kao preduzeće ne možete da se zadužite nigde drugde osim u Komercijalnoj banci, što ima svoja ograničenja zbog Narodne banke i mogućnosti visine zaduživanja. Iz tog razloga, ukupan kapital cele privrede nam je danas sigurno negativan, jer ne postoji način na koji možete uopšte doći do kapitala, odnosno emitovanja bilo kakvih drugih hartija, akcija, obveznica, što nije vezano za komercijalne banke.
Po meni je to ključni problem privrede, jer kako možete danas da finansirate investiciju koja nije kratkoročna, odnosno da traje pet ili 10 godina, a da pri tom ne idete u neku od komercijalnih banaka i tamo nikako ne možete da se zadužite ako ste to već ranije činili?
Glavni problem je država, jer država se danas zadužuje po stopama po kojima se privatnim firmama ne isplati zaduživanje i banke, praktično, kupe depozit od građana i kupuju državne hartije i to je ceo naš finansijski sistem.
U okviru reforme tržišta kapitala, mislim da bi Ministarstvo finansija, pre svega, to možda i nije toliko tema za vas, moralo da mnogo aktivnije pristupi toj temi, s obzirom da postoje rešenja u nekim drugim zemljama u regionu, gde tržište kapitala daleko bolje funkcioniše i gde je cela državna aktiva, računajući i ovaj deo koji tek treba da se privatizuje, preduzeća u restrukturiranju, i ova kojima gazduje Agencija za privatizaciju, od njih su praktično napravljena društva za upravljanje fondovima i od njih je napravljen fond kojim se upravlja na investicioni način. Kasnije se sa grupom tihi preduzeća izlazi na berzu itd.
Rumunija je, recimo, jedan primer. To sam i ranije spominjao ovde u Narodnoj skupštini. Oni su dobar deo državne aktive praktično ustupili investitorima koji na profesionalan način, koji se uglavnom odnosi na to da se ostvari što veći prinos na kapital, rukovode dalje prodajom ili investiranjem u tu državnu aktivu.
Mislim da bi takav model kod nas možda bio čak celishodniji od ovoga što sada radimo, tj. da pokušavamo da prodamo mnogo malih preduzeća konkretnim strateškim investitorima, što će se u nekoj meri uspeti, ali mislim da većinom neće.
Što se tiče podele besplatnih akcija, mislim da je najveći gubitnik tranzicije prosečan srpski građanin, baš upravo zbog podele besplatnih akcija. Privatizacija je počela 1990. godine sa Ante Markovićem i ceo kapital društvenih preduzeća je praktično podeljen zaposlenima.
Kasnije, kada je državi nestalo para da finansira ratove koje nismo vodili, onda su rađene revalorizacije, pa su te privatizacije poništavane, pa je država ponovo postajala većinski vlasnik, pa posle 2000. godine je društveni kapital podržavljen, pa je onda država volšebno postala vlasnik društvenog kapitala, što je vrlo upitno da li je uopšte moglo, pa nakon toga su samo manjinski udeli deljeni zaposlenima i sada smo imali čuvene besplatne akcije, koje su se ispostavile da ne vrede ništa.
Glavni i osnovni problem je ponovo, vraćam se, zašto sve te akcije manjinskih paketa nisu vredele ništa? Upravo iz razloga što ne postoje tržišta kapitala likvidna na kojima se trguje i gde Komisija za hartije od vrednosti ima mnogo jaču ulogu nego što ima kod nas i gde ste vi kao manjinski akcionar zaštićeni zakonom i gde postoji transparentnost i korporativno upravljanje i pravna sigurnost i gde se stečaj završava u nekom doglednom roku.
Po meni su to sve razlozi zašto mi nemamo investicione fondove i društvo za upravljanje investicionim fondovima u Srbiji. Ovo su manje izmene zakona i mi ih podržavamo. Glasaćemo za ovaj predlog. Ta konkretna rešenja da se smanji cenzus za osnivanje sa 200.000 na 125.000 evra je dobar predlog i neka druga rešenja koja se tiču objavljivanja izveštaja i manje birokratije. Ali, i dalje smatramo da suštinski problem, a to je sve ovo što sam malopre nabrojao, je i dalje nešto zbog čega mi nećemo imati veće strane investicije niti od strane velikih private equity fondova, niti investicionih fondova itd, a mislim da je Srbija sada dobro tržište za tako nešto. Dok se ne uradi ceo sistem, takve investicije će izostati.
Što se tiče Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, mislimo da ponovno pomeranje rokova nije dobro i tu vas ne možemo podržati, jer mislim da građani zaslužuju makar da se deo onih čuvenih obećanja ispuni, tako da za ova druga dva zakona LSV će glasati. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, postavio bih pitanje ministru resornom, gospodinu Velimiru Iliću, gospođi Mihajlović i gospodinu Marku Blagojeviću, a vezano za situaciju u Opštini Šid, konkretno mesto Jamena, kao što javnost dobro zna, pogođeno je poplavama koje su zadesile našu zemlju ove godine. Situacija u tom mestu je izuzetno kritična i građani se tamo osećaju zaboravljenim i izdanim od strane države. Niz problema je sa kojima se oni suočavaju i mogućnost da u istoj ulici neko dobije sredstva za obnovu kuća, a neko ne, ne bi trebala da im se dešava, a takođe, ljudi se žale na rešenja koja su dobili. Mesecima ne dobijaju odgovore. Pomoć koja je stizala od raznih donatora, raspoređuje se na vrlo čudne načine u smislu da se dele po rođačkim ili još gore, partijskim aršinima. Ono što je sigurno najkritičnije, jedan deo građana koji ne mogu da obnove svoje kuće, ostati u šatorima, zima se približava i mislim da je to nešto na čega bi Kancelarija koja je osnovana namenski da se bavi ovim pitanjima, morala da se osvrne.
Postoji problem između republičke i pokrajinske vlasti, vezano za sanaciju nastalih šteta u mestu Jamena, s obzirom da, koliko sam ja obavešten, pokrajina ne može da opredeli sredstva, ukoliko bi izvršila trošenje sredstava, za obnovu kuća u Jameni, rečeno je da bi to bilo nenamensko trošenje sredstava, odnosno mogli bi da krivično odgovaraju za tako nešto.
Građani Jamena svakako ne misle da je trenutak da se preko njihovih leđa dogovaraju, pregovaraju, razgovaraju, republička i pokrajinska vlast i nadam se da ovo neće biti samo još jedna situacija u kojoj, kada imamo problem, osnovaćemo agenciju u Beogradu gde će se zaposliti gomila nečijih prijatelja, prija, šurnjaja, partijskih drugova i na tome će se stvar završiti, i ovaj problem mora urgentno da se reši. Hvala.

Poštovana predsednice, zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče Vlade, gospodine Sertiću, dame i gospodo narodni poslanici, posao koji je pred budućim ministrom privrede, složićemo se svi, da li iz opozicije ili iz stranaka vladajuće koalicije, je izuzetno važan i mislim da smo došli u situaciju kao zemlja da bi mogli imati premijera koji je ujedno i ministar privrede i ministar finansija, kao što smo imali premijera i ministra policije, jer je to svojevremeno isto bila važna funkcija. Danas smo u takvoj ekonomskoj situaciji da bi ove tri funkcije mogle da se objedine.
Suočavamo se ove godine sa negativnim privrednim rastom od -1% i kursom koji, evo vidimo, iz dana u dan skače, ali problemi naše privrede su strukturne prirode i mislim da o tome ne treba danas da ja ovde držim predavanje, jer toga smo manje-više svi svesni.
Glavni problem naše privrede je samo jedan, a to je što niko ne želi da kupi ono što mi proizvodimo ni po jednoj ceni. U proteklih 25 godina mi smo izgubili tehnologiju, izgubili smo tržišta i danas plaćamo cenu svega toga. Neki kažu da smo mi u ekonomskoj krizi, ali u krizi smo u odnosu na možda 2005, 2006. godinu, što je bila kratka ekspanzija prouzrokovana isključivo ekspanzijom kreditne aktivnosti i dolaskom mnogobrojnih stranih banaka koje su ovde kreditirale kako fizička, tako i pravna lica. Danas mi plaćamo cenu toga.
Navešću jedan kratak podatak, gospodinu Dačiću se to možda bude svidelo. Kažu – Tito je nekad uzimao kredite, pa smo se tako razvijali, ali mislim da bi trebalo znati da je strani dug nekada bio 20 milijardi dolara, a BDP bivše Jugoslavije je tada bio 70 milijardi, što je nekih 26%-27%. Danas, u bivšoj republici, BDP je 240 milijardi dolara, a ukupan strani dug je 140 milijardi dolara, što je oko 60% BDP. Ne samo mi, nego sve zemlje u regionu su u izuzetno lošoj finansijskoj situaciji. Kada govorimo o oporavku realnog sektora, ja sam i ranije naglašavao da je izuzetno važno da se osvrnemo na to da je praktično ceo realni sektor talac finansijskog, s obzirom da su nenaplativa potraživanja danas u bankama negde oko 30%.
Postoje rešenja koja su primenjena u drugim zemljama, a to je da je država izvukla praktično svu tu lošu aktivnost iz banaka i praktično konvertovala sva ta potraživanja u kapital, a kasnije taj kapital privatizovala na tržištima kapitala, koja mi takođe nemamo, tako da neki modeli sigurno postoje.
Nažalost, od kada je počela tzv. ekonomska kriza 2008. godine, ništa od toga nije urađeno. Stvarno podržavam napore da se pojedinačni slučajevi reše i da se do kraja sprovede privatizacija, ali bez nekih sistemskih rešenja, odnosno stvaranja ambijenta u kojem privreda uopšte može da funkcioniše. To svakako neće biti moguće i tu pre svega mislim na pravnu sigurnost i mislim na tržište kapitala, koje mi danas apsolutno nemamo. Niti imate trgovanje akcijama, niti imate trgovanje obveznica dugom, ni primarnom, ni sekundarnom, ničim.
Takođe, voleo bih da imamo sednicu Skupštine jednom prilikom ovde, gde će osim ministra privrede biti prisutni ministar finansija i guvernerka NBS, jer bez fiskalne monetarne politike, koji su usaglašeni sa onim što ćete vi raditi, teško ćete sprovesti bilo kakve reforme.
Nije sve do sada bilo loše što se radilo u domenu privrede. Mislim da je SIEPA radila dobar posao. Možemo se sporiti oko toga kako su subvencije deljene, ali ja dolazim iz lokalne samouprave Sremska Mitrovica i tamo su de fakto došli određeni investitori koji, da nije bilo ljudi iz SIEPA, odnosno tog sistema, sigurno tamo ne bi došli.
Drugi je problem da su investitori slati u lokalne samouprave gde je neko imao politički interes itd, ali taj sistem je donekle funkcionisao. Mislim da je ta institucija bila kadrovski osposobljena da obavlja taj posao.
Kao što rekoh, lokalna samouprava iz koje ja dolazim je nekada bila industrijski centar Srema. Imali smo tamo izvoz lokalne privrede preko 100 miliona dolara godišnje. Tu je bio „Mitros“ kao velika klanica, „Matroz“ je bio jedina fabrika celuloze i papira, mlekara, šećerana, drvni kombinat „Mitrosrem“ itd. Ništa od toga danas nije u funkciji. Većina tih pravnih lica je u stečaju. „Mitrosrem“ je jedini u nekoj sivoj zoni, jer je oduzet bivšim vlasnicima, doduše, privremeno. Ljudi koji vode danas lokalnu samoupravu, iako pokušavaju da mnoge od tih problema reše, nisu u mogućnosti, iz razloga što oni nemaju uticaj na ono što rade ili stečajni upravnici ili sudovi ili Ministarstvo privrede.
Naravno, vi ne možete rešavati svaki od tih pojedinačnih slučajeva, ali bilo bi dobro da kao čovek sa velikim iskustvom formirate tim u ministarstvu koji mnogo brže i bolje može da se bavi takvim stvarima.
Što se tiče ugleda naše zemlje, on se meri na samo jedan način, a to je kreditni rejting, koji je trenutno BB minus u „standard i puru“, odnosno izgledi su negativni.
Mi imamo sve makropokazatelje koji su negativni, platno-bilansna pozicija, odnos uvoza i izvoza, budžetski deficit, privredni rast, nezaposlenost itd.
Kada se priča o ekonomiji, uvek se priča o tome kako će se do kraja sprovesti privatizacija, odnosno kako će se država otarasiti bukvalno tih preduzeća koja su zaostala, ali niko nikada ne spominje kako ćemo generisati privredni rast u smislu da dođemo na nivo makar industrijske proizvodnje iz 1989. godine, koja je sada pola od onoga što smo imali, a to nećemo moći bez sveobuhvatne strategije razvoja ekonomske politike, koja uključuje i ove ostale mere koje sam naveo.
Mislim da je ulaganje u mrežu sudova, u pravnu sigurnost, u katastar, daleko važnije, čak i od deljenja subvencija strancima, jer upravo taj rejting naše zemlje je zasnovan na tome da li ovde neko ko ulaže ima pravnu sigurnost ili ne, za koje vreme može da dobije dozvole, za koje vreme može da se uknjiži, da li se stečaj stvarno sprovodi ili poverioci nemaju nikakva prava, nego se pita isključivo sud i stečajni upravnik, itd. Na mapi investicione Evrope, Srbija je, nažalost, i dalje još uvek crna rupa. Po poslednjim podacima, vi imate milijardu i 300 milijardi dolara sredstava koji su private equity fondovi podigli za ulaganja globalno. Nijedan promil toga još uvek nije završio u Srbiji, iz razloga što niti ovde imate strukturirani način kako možete da uložite, niti imate projekte koji se aktivno nude stranim investitorima u inostranstvu.
Mi sedimo ovde i čekamo da neko dođe da investira, a nemamo još uvek nijedan primer u Srbiji da je neko došao, investirao i zaradio. Mi želimo da neko investira, ali da mu mi nametnemo uslove pod kojima će to moći da uradi. Što se tiče toga da li ima neki prinos na kapital ili nema, to, na kraju krajeva, nije naš problem.
Neke stvari mogu da se urade. Mislim da orijentacija ka CEFTI i ka regionu je primarna, jer priče da ćemo mi ugroziti izvoz EU na rusko tržište apsolutno su nerealne, s obzirom da ni komarce ne možemo da poprskamo kako treba, a ne da ugrožavamo izvoz prehrambene industrije EU na rusko tržište. Ne možemo ništa da proizvedemo, ni u minimalnim količinama. CEFTA je nešto što je realno. Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Slovenija, to može da bude naše tržište.
Stvaranje pretpostavki da se razvije tržište kapitala, mislim da je od izuzetne važnosti kao što je od izuzetne važnosti i ovo što sam rekao, da konačno pokušamo da raspetljamo realni sektor od finansijskog sektora i da se, ako treba, država pojavi kao jedini poverilac, emituje hartije od vrednosti i konvertuje taj svoj kapital, odnosno dugove u kapital preduzeća i, ako treba, ponovo ih proda, samo da se aktuelna situacija deblokira.
Da li ćete vi tu uspeti kao ministar, ne znam. Ja vam u svakom slučaju želim puno sreće. Ali, da bi glasali za vaš izbor, mislim da je potrebno da čujemo daleko detaljniju i sveobuhvatniju analizu trenutne ekonomske situacije i strukturne i suštinske pravce razvoja celokupne ekonomske politike, a ne rešavanje samo pojedinih slučajeva.
Pozdravljam dolazak „Etihada“ i „Er Srbije“ i izgradnju „Beograda na vodi“, ali, velika većina građana naše zemlje neće biti u prilici niti da leti tom aviokompanijom, niti da kupi stanove od 8.000 evra po kvadratu u centru Beograda, a kada se mrdnete iz Beograda, osim kada su poplave, ljudi koji ovde odlučuju o ekonomskoj politici shvatiće da je situacija daleko, daleko lošija. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, naš amandman je bio vezan za takođe raspodelu sredstava po osnovu prihoda od privatizacije. U prošlom zakonu i u ranijim zakonima o privatizaciji jasno je bilo definisano da se 10% sredstava uplaćuje Republičkom fondu nadležnom za penzijsko i invalidsko osiguranje, zatim 50% sredstava izdvojiće se za finansiranje i restrukturiranje i razvoj privrede na teritoriji Republike Srbije, 5% sredstava po osnovu nadoknade licima čija je imovina nacionalizovana, 5% za razvoj lokalne infrastrukture, 30% će se rasporediti posebnom odlukom Vlade, ali ono što je za nas najvažnije, u slučaju da je sedište subjekta privatizacije na teritoriji AP Vojvodine, 50% tih sredstava izdvojiće se za finansiranje i restrukturiranje i razvoj privrede na teritoriji AP Vojvodine.
Mi smo inicijalno dali ovaj amandman i vezano za kapital, ali i za imovinu. Znam da u slučaju da se prodaje imovina nije moguće da se ovako raspodela vrši s obzirom da se tu sprovodi nekakav fingirani stečaj, te i poverioci moraju da se namire iz tog proces, tako da smo dali ispravku i ostalo je da se odnosi samo na društveni kapital.
Mi bi želeli da kada dođe na red, a nadamo se da će doći i Zakon o finansiranju AP Vojvodine da se ova materija malo bliže uredi, ali za sada bili bi srećni ako bi se prihvatio ovakva naš amandman. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovani predstavnici Vlade, Agencije, privatizacija je verovatno kao ni jedna druga tema imala loš odziv u javnosti u proteklih 20 i nekoliko godina i kad god se pojave neki problemi u privredi, uvek se krivi proces privatizacije.
Mislim da to nije baš tako, s obzirom da od početka tog procesa institucija i ljudi koji ga sprovode nisu imali podršku od ostatka sistema, i ne samo to, nego su imali i aktivnu opstrukciju.
Da bi pričali o ovom procesu na pravi način, mislim da moramo dati određenu retrospektivu od kada je on počeo. Počeo je kada smo svi gledali one čuvene serije „Dinastiju“ i „Dalas“, pa smo mislili da ćemo svi živeti kao što žive oni u tim serijama krajem osamdesetih. Onda je došao Ante Marković i čuvene reforme i praktično je samo sprovedeno ono što je već u praksi postojalo kao samoupravljanje, tj. akcije su podeljene nosiocima kapitala tada, a to su bili zaposleni u preduzećima.
Nažalost, taj proces je brzo okončan jer su reforme zaustavljene od strane nacionalističkih elita u bivšim republikama i to je jedna druga, duga i tužna priča koja je danas davno prošla. Nakon toga došle su devedesete i po meni je tada nastupila prava privatizacija, tj. masovna pljačka društvenih preduzeća, a ona se odvijala tako što se kroz makaze cena i galopirajuću inflaciju izvlačila supstanca iz društvenih firmi, jer su samo povlašćeni mogli sa njima da posluju. Inflacija je galopirala, obaveze se nisu plaćale i povlašćeni pojedinci su sticali enormna bogatstva u tom periodu.
Došle su i revalorizacije prethodno sprovedenih privatizacija, jer je država shvatila da joj nedostaje sredstava da vodi ratove, pa je državni kapital ponovo uspostavljen u firmama koje su tada privatizovane. Neke su preživele i na veliku sreću do dan danas dobro posluju, ali bilo ih je izuzetno malo. Mislim na „Hemofarm“, „Sintelon“ i samo nekoliko takvih slučajeva.
Nakon 2000. godine u proces se krenulo veoma smelo, za vreme vlade Zorana Đinđića i to je verovatno jedini period kada je privatizacija sprovođena sistemski i na pravi način. Cilj je bio da se proizvede privredni rast, da se generišu strane i direktne investicije, da se smanje gubici koji su opterećivali manje-više celu privredu i da se poveća efikasnost i konkurentnost.
Devedesetih godina su izgubljena tržišta, tehnološki je došlo do zaostajanja i praktično kada je počela privatizacija 2000. godine mislim da je privreda bila u izuzetno lošem stanju, neka od tih preduzeća su nastavila da posluju tako što su dobila nove vlasnike. Neka nažalost nisu.
Da li su krivi samo oni koji su ta preduzeća kupili ili ne, to je stvar za neku dublju i detaljniju analizu. Nažalost došlo je i do nekih negativnih efekata, a to je da je uglavnom jedina presudna bila cena, tako da ste ili mogli da punite budžet ili su investicije mogle da završe u privredi. Po mom mišljenju nije moglo oba. Privredi su trebale investicije, ali tada je država koja je bila pred bankrotom uglavnom forsirala model da je prevashodno i primarno bilo bitno da se postigne što veća cena za taj kapital. Podržavljena su društvena preduzeća i država je suvereno raspolagala sa tim kapitalom, što je takođe upitno, da li je to bio najbolji model?
Ono što je takođe možda bio negativan efekat jeste to da su budući nosioci kapitala bili uglavnom oni koji su stekli sredstva da bi učestvovali u toj privatizaciji devedesetih godina, ali pošto su se uglavnom bavili prometom akcizne robe i prehrambenih proizvoda iz Mađarske, u međuvremenu nisu mogli da studiraju menadžment i finansije, te nisu znali kako upravljati sa preduzećima koja imaju hiljade i hiljade zaposlenih i da je to jedan potpuno drugi nivo odgovornosti. Ako imate novca ne znači da znate da ga pravilno ulažete i negativni efekti su dalje proizašli iz toga.
Od 2005. godine mislim da se taj proces zaustavlja i određene partijske i neke druge elite su bile uglavnom za to da se proces privatizacije zaustavi. Dobar deo preduzeća je ušao u neku sivu zonu i tu možemo reći da su to preduzeća iz restrukturiranja, da su to preduzeća gde su raskinuti ugovori o privatizaciji i neki veliki sistemi koji su večni gubitaši. Bili su pod nekim pokroviteljstvom države iz razloga što zapošljavaju veliki broj ljudi.
Po meni privatizacija se nije odvijala na isti način u svim delovima zemlje. Dolazim iz Vojvodine i mislim da možemo neke primere navesti da ukoliko je postojala politička volja na različite načine se postupalo sa različitim preduzećima, npr. privatizovan je PIK „Bečej“, dok je PKB proglašen za nekakvo državno dobro od neviđenog značaja. Takođe prodat je DDOR, dok je „Dunav osiguranje“ ostalo kao državno jer moramo imati jedno državno preduzeće. I u jednom i u drugom slučaju ovo koje je prodato iz Vojvodine, a drugo je u Beogradu. Prodata je „Jugoremedija“ dok je „Galenika“ proglašena za lokomotivu razvoja i ostala u državnom vlasništvu.
Zatim, prodata je „Vojvođanska banka“ i „Panonska banka“ itd, dok je „Komercijalna banka“ ostala u državnom vlasništvu, koja je takođe u Beogradu i ona je isto od velikog državnog značaja. Da ne idem dalje, ali recimo „Boril“ i „Zastava“ su imali status da je država investirala stotine miliona evra i dala velike subvencije, dok „Matroz“ koji je u mojoj opštini i koji je bio jedini proizvođač celuloze i papira u bivšoj Jugoslaviji, pored „Krškog“ pušten je u stečaj i država nikada ni dinar nije dala, ne bi li pokušala da to preduzeće preživi. Dakle, politika je uglavnom diktirala način na koji će se ovaj proces sprovoditi i efekti su manje-više poznati.
Danas kada pričamo o ovom procesu, mislim da treba pozdraviti nameru da se on završi što pre, mislim da nemamo više šta da čekamo i da ponuđeni instituti u ovom zakonu koji ste predložili su manje-više poznati. Po meni su dobri, da li će dati i željene efekte, ne znam.
Javna ponuda uz nadmetanje je nekakav model mešavine onoga što su nekada bili tenderi aukcija, prodaja putem ugovora je nešto što se ranije zvalo prodaja putem javnog tendera, zamena ispunjenja i prodaja imovine i akcionarski fond, koji se ranije akcijski, i prodaja na tržištu kapitala su sve manje-više modeli koji su i ranije postojali, tako da ono što je bitno je samo da kada donesemo ovaj zakon se to što pre i na pravi način primeni.
Upravo tu dolazimo do problema da i dalje određenim strukturama ne odgovara da se privatizacija sprovede do kraja, jer postoji veliki broj preduzeća koja su u sivoj zoni i njima se upravlja na vrlo neekonomski način. Ne bi sada da imenujem sva, ali su ona i te kako operativno u dobroj kondiciji, ali mislim da ne postoji želja nekih političkih struktura da se ona privatizuju.
Postoje modeli koji su primenjeni u regionu. Tu bih naveo prevashodno Rumuniju, koja je napravila društvo za upravljanje fondovima i uvela neke strane fondove. Mislim da je kod njih to slučaj sa Frenk Templtonom i nekim drugima koji upravljaju državnom aktivom, ali to rade na ekonomski način, gde se zatim izlazi na tržište kapitala, rade se javne ponude itd, i grupisan je ceo sektor, cela državna aktiva je grupisana u nekoliko tih fondova, onda se rade emisije hartije od vrednosti, itd, itd. To vi verovatno znate bolje nego ja, ali mislim da je tržište kapitala nešto što je potpuno zanemareno u našoj zemlji i ono praktično ne postoji, a teško ćemo sprovesti pravu privatizaciju do kraja, ukoliko ne obratimo pažnju i na taj aspekt.
Što se tiče Zakona o privatizaciji, mi smo dali nekoliko amandmana kao Liga socijaldemokrata Vojvodine i prevashodno se odnose na raspodelu sredstava iz prihoda od privatizacije, i to kako lokalne samouprave i Autonomna Pokrajina Vojvodina dolaze do tih sredstava, što je u Nacrtu postojalo, kasnije izbačeno. Ne znam da li možete to da nam pojasnite, ali to je za nas izuzetno važno, tako da ukoliko se naši amandmani prihvate mi bi za taj zakon mogli glasati.
Što se tiče stečaja, tu je situacija takođe izuzetno složena, a odnosi se na trajanje stečajnih postupaka, odnosi se na mogućnost stečajnih upravnika da uopšte sprovode stečaj. U velikoj većini slučajeva oni nemaju sredstva da ih sprovedu do kraja, niti su kadrovski osposobljeni da ih sprovedu.
Dolazite u paradoksalnu situaciju da kada se stečajevi otvore, stečajni upravnik nema sredstava ni da objavi oglas u novinama, a kamoli da angažuje procenitelje ili nešto drugo. Mislim da bi moralo da se povede računa o tome na koji način se uopšte otvara stečaj, odnosno da li kada se on otvori ta osoba koja stečaj vodi može da ga sprovede do kraja.
Takođe, unapred pripremljeni planovi reorganizacije, to je jedan segment koji bi trebao da simulira ono što se u Americi zove čuveni chapter eleven, ali mislim da on nije doživeo takav uspeh kod nas i trebao bi da zaštiti preduzeće od poverilaca, odnosno da se taj plan i reorganizacija kasnije sprovode.
Kod nas je to uglavnom spisak lepih želja i predlaže ga aktuelni vlasnik poveriocima koji su potpuno nezainteresovani da se time aktivno bave. Mislim da je država tu morala da potpuno drugačije pristupi tom problemu u smislu da svu lošu aktivu banaka, a to smo pričali nekim prethodnim ministrima koji su se bavili domenom finansija, da kompletno lošu aktivu banaka izmesti u jedan novi entitet i da se onda država pojavljuje kao poverilac, gde bi sa druge strane se emitovale nekakve hartije kao što su bile obveznice stare devizne štednje, itd.
U svakom slučaju, očekivati od finansijskog sektora da će vam restrukturirati realni sektor je potpuno nerealno i mislim da danas imamo izuzetan problem, da imamo 30% loših plasmana u aktivi banaka i da banke uopšte nemaju način da se sa tim problemima izbore. Onda dolazimo do tih čuvenih, unapred pripremljenih planova reorganizacije koji su samo mrtvo slovo na papiru, verovatno ni jedan od njih se neće nikada sprovesti do kraja. Propadaju preduzeća koja operativno mogu da funkcionišu, ali iz razloga prezaduženosti teško da to mogu da čine.
U svakom slučaju, što se tiče nas iz Lige SDV ukoliko se naši amandmani uzmu u obzir i prihvate mi ćemo glasati za ove zakonske predloge, ukoliko ne, glasaćemo protiv, a vama želim puno sreće i nadam se da će neka od ovih rešenja dati neke pozitivne rezultate. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, imao bih pitanje za ministarsku saobraćaja, takođe i za ministra finansija, a tiče se putne infrastrukture u Vojvodini.
Po Zakonu o javnoj svojini, putevi drugog i trećeg reda preneti na AP Vojvodinu, samo je prenebregnuta jedna činjenica, da finansiranje za ovakve izdatke nije predviđeno sadašnjom zakonskom regulativom.
Dolazim iz lokalne samouprave Sremska Mitrovica. Prošle godine sam postavio pitanje vezano za regionalni put R-103, koji prolazi kroz mesto Laćarak, da li će ikada ući u program Vlade, odnosno „Puteva Srbije“, da se taj putni pravac završi?
Nakon ovih poplava situacija na ovom putnom pravcu je još kritičnija, ali sada smo došli do situacije da i Republika nije nadležna za puteve na teritoriji AP Vojvodine, iako se većina budžeta „Puteva Srbije“ puni upravo sa putnih pravaca koji prolaze kroz AP Vojvodinu.
Takođe bih uputio pitanje i ministru finansija, a tiče se Zakona o finansiranju AP Vojvodine, koji je više puta najavljivan, jer mislim da gro nadležnosti nije moguće sprovoditi ukoliko se ne donese zakon o finansiranju AP Vojvodine.
Infrastruktura na teritoriji pokrajine je u katastrofalnom stanju. Imali smo velika obećanja vezana i za tunel kroz Frušku Goru i banatsku magistralu itd, ali mislim da je to daleko od realizacije s obzirom da apsolutno ni na vidiku nisu sredstva kojima bi se takva stvar mogla izgraditi.
Zajedničko svim vladama u Republici Srbiji je da, prvo, imaju isti odnos prema Vojvodini, a drugo je da žele da izgrade što grandiozniji i što veći projekat, ali samo isključivo u Beogradu. Imali smo „Most preko Ade“. Sada ćemo imati i „Beograd na vodi“. To su sve divni projekti koji koštaju stotine miliona dolara i milijarde.
Oni koji su na vlasti u Beogradu moraju shvatiti da postoje ljudi koji žive i van Beograda i koji moraju negde i da putuju, a ne kada negde krenu im otpadaju točkovi, da im plombe iz zuba ispadaju od razno-raznih udarnih rupa. Stvarno je sramota u kakvoj se situaciji nalazi putna mreža na teritoriji AP Vojvodine, a i ostatka Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovana predsednice.
Poštovani ministre, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste rekli malo pre u svom izlaganju, gospodine ministre rekli ste da svako ko misli dobro javnim finansijama bi trebao da podrži ovaj zakon. Mi takođe mislimo dobro javnim finansijama, ali kritički ćemo se odnositi prema ovom vašem predlogu iz više razloga.
Kada kažemo da mislimo dobro javnim finansijama, mislim da treba umesto prihodne strane da pogledamo rashodnu stranu i to je ono na čemu mi iz LSV insistiramo već godinama. Uvek kažemo da nije problem siva ekonomija, nego su problem neke druge boje ekonomije, ne bih sada da ih navodim. Ali, milijardu eura gubitaka javnih preduzeća, skoro mislim da je to daleko veći problem od onoga što nazivamo siva ekonomija. Siva ekonomija ne postoji iz razloga što ljudi vole da budu van poreskog sistema nego zato što ne mogu da izdrže namete koje im država nameće, odnosno porezi, doprinosi i ostali parafiskalni nameti, ako želite da se bavite bilo kojim poslom u Srbiji, jednostavno teško možete da ih platite i pri tom nešto i zaradite.
Ne bi navodim sva javna preduzeća koja su u velikim gubicima, ali mislim da ako spomenemo samo „Železnice“, „Srbijagas“, JAT takođe i ostale propale političke projekte, gde su ili deljene subvencije ili su ulagane stotine miliona evra
su nešto na čega bi trebalo da se fokusiramo, umesto to da teret ponovo podnose najsiromašniji građani, odnosno onih 100.000 preduzetnika i 200.000 pravnih lica koji imaju samo nekoliko zaposlenih.
Danas na jednog zaposlenog u privatnom sektoru imate jednog zaposlenog u javnom sektoru i dva penzionera. Mislim da ne postoji ni jedna država koja može to da iznese i da ne postoji ni jedan sistem javnih finansija koji može takve odnose da izdrži.
Govorio sam ranije, a i ponoviću, važno je da građani u Srbiji shvate razliku između harača i poreza. Mislim da se kod nas i dalje porez doživljava kao harač, a postoji osnovna razlika, a to je da ako harač ne platite doći će neko da vas kažnjava. Plaćate samo zato što to od vas zahteva država putem sile i prinude. Porez je sasvim nešto drugo. Na zapadu kada kažete da ste poreski obveznik, vi plaćate neke usluge, neku infrastrukturu itd i za pare koje plaćate želite da znate gde su one potrošene i šta ste vi za ta sredstva dobili.
Mislim da kod nas ta razlika ne postoji, a jedan od razloga koji je ključan zašto građani ne vide zbog čega bi trebali da plaćaju određene namete jeste taj što je sistem javnih finansija izuzetno centralizovan. Ranije je postojala opštinska poreska uprave, odnosno opštinska uprava prihoda. Svi porezi su se skupljali prvo na nivou opštine, zatim su se plaćali izdaci pokrajine, Republike i saveznih organa i taj sistem je dosta dobro funkcionisao do kraja 80-tih godina. Mislimo da bismo mogli da se ugledamo na neka rešenja iz nekih ranijih vremena. Na taj način su opštine, danas lokalne samouprave bile u mogućnosti da budu motivisane, da skupe što više poreza zato što je sav višak ostajao na nivou opština tako da su građani znali tačno za čega ta sredstva odlaze i iz tih sredstava je građena kompletna infrastruktura na nivou opština, barem je tako bilo u Vojvodini.
Rekli ste da likvidnost ne plaćanjem poreskih prihoda je metod kako se neka pravna lica finansiraju, ali mislim da je država upravo ta koja se koristi takvom metodom. Pogledajmo samo ukupne obaveze javnih preduzeća prema privatnom sektoru i videćete kako se u stvari država koristi upravo tom metodom da ne plaćajući obaveze finansira, odnosno dolazi do likvidnosti.
U Srbiji vi iako niste naplatili, recimo, fakturu morate da platite PDV, iako nemate možda ni dinara ostvarenog prihoda morate da platite porez na dobit. Imate sistem da što više zarađujete, manja je poreska stopa. Slažem se da je prihodna strana nešto što je problem, ali mislim da ne treba da se fokusiramo samo na male privrednike i da ne treba samo oni da podnose sav taj teret.
Hajde da pogledamo kako, recimo, multinacionalne kompanije iskazuju dobit u Republici Srbiji.
Kako finansijski sektor iskazuje dobit u Republici Srbiji, pa ćemo onda verovatno shvatiti da gro, te dobiti, odlazi na Britanska Devičanska Ostrva i na razne of šor, lokacije putem transfernih cena ili putem pozajmljenih sredstava i nepostojećih usluga, a da se vrlo mali deo tih sredstava, ostaje da bude predmet oporezivanja od strane naše poreske uprave i te velike sisteme, a mislim da u većini slučajeva naša poreska uprava ne sme ni da pipne.
Kada sa druge strane, dođu kod nekog malog privrednika, oni će mu uvek reći – znate kako, mi moramo nešto da napišemo, jer su nam tako rekli, jer imamo kvotu koliko kazni treba da naplatimo.
Mislim da je važno da spomenemo, takođe generalni ambijent u kome radi naša privrede. Javna potrošnja je tolika da sada imamo deficit od 7% GDP, ali ono što po meni je mnogo veći problem je što mi nemamo nikakav privredni rast.
Imali smo prvo recesiju, sada imamo stagnaciju i da je drugačije, ne bi imali industrijsku proizvodnju koja je na 50% industrijske proizvodnje iz 1989. godine.
Onaj privredni rast koji smo imali u toku 2005/06 godine, bio je isključivo na bazi zaduživanja i kreditne ekspanzije i nije ovo nikakva kriza, ovo je naša realnost.
Mislim da novi nameti koji se predlažu ovim zakonom neće ništa doprineti osim toga što će dodatno ubiti potrošnju i naterati veliki broj privrednih društava da odu i sivu i u crnu zonu poslovanja. Imaće upravo kontra efekat od željenog.
Dalja centralizacija poreskog sistema, nije nešto što mi pozdravljamo. Ovde se uvode neke mere koje podsećaju na nekadašnji SDK. Da sada banke treba da šalju poreskoj upravi sve platne naloge i šifre plaćanja…

…takođe, uvodi se rešenje da ne možete da dobijete PIB, ukoliko je preduzeće u kome ste, takođe u bilo kom procentu vlasnik, a ono nije platilo poreze, ne možete da dobijete PIB novoj firmi što, takođe je vrlo čudno rešenje jer to je kao kada bi imali pet akcija neke firme na berzi, recimo „Energoprojekt“ ili bilo koje druge veće korporacije i sad zato što, iako imate manjinski udeo, daleko manjinski udeo, vi morate da odgovarate solidarno za njihove obaveze, odnosno ne možete da ostvarite svoje pravo na rad i zaradu.
Ja razumem to rešenje ukoliko ste većinski vlasnik u toj novootvorenoj firmi onda da, ali ukoliko ste manjinski, stvarno ne vidim kako će to rešenje doprineti bilo čemu.
Treća stvar, način na koji se uručuju poreska rešenja, jer ako niste primili vi poresko rešenje, nego ga neko uruči vašem članu porodice to se smatra kao potpuno validnim i mislim da to nije u skladu sa drugim zakonima. O tome ćemo kada dođemo na raspravu u pojedinostima.
Ne bi bilo dobro da Poreska uprava bude država u državi. Mislim da treba da dođe do kadrovskog osposobljavanja i da se tehnički, materijalno, na mnoge druge načine ljudi prvo plate, opreme itd. da bi izvršavali ono što se od njih očekuje, a davati ima nadležnosti bez ovog prvog, mislim da će dovesti do vrlo negativnih efekata i plašim se da neće dovesti do fiskalne konsolidacije.
Mi mislimo da treba da se sprovede strukturna reforma javnih finansija i insistirali smo prošle godine da se decentralizuje Poreska uprava, odnosno da Vojvodina dobije svoju Poresku upravu, da opštine ubiraju prihode, a zatim ih prosleđuje na više nivoe vlasti.
Mislim da takva rešenja postoje u drugim zemljama i nisu problem. Razumem bojazan, možda iz vaše perspektive, s obzirom na visoki nivo duga koji naša zemlja ima, pa ono što isključivo zanima strane kreditore, kako ćemo vratiti kredite koje smo uzeli, ništa drugo ih ne interesuje i razumem da vi morate na neki način da odgovorite tim izazovima.
LSV neće glasati za ovaj predlog zakona, iz razloga koje sam naveo. Ponoviću, teret ove krize treba da ponesu najbogatiji i mislim da možemo da povećamo rudnu rentu, a ne da niko ne sme ni da pita rusku stranu da plati više.
Mislim da možemo da oporezujemo of šor vlasništvo nad firmama. Mislim da možemo da pogledamo Britanska Devičanska Ostrva, Lugano, Kipar i neke slične destinacije, u smislu toga gde bi mogla da se nalaze sredstva koja su godinama iznošena iz naše zemlje. Mislim da bi mogla da Poreska uprava uradi unakrsno referencu imovine i prihoda, te da se oporezuje ono što ne može da se dokaže kao legalno stečeno vlasništvo.Još jednom, bogati su oni koji bi trebalo da podnesu teret ove krize, a ne da dodatno opterećujemo i ono malo privatnog sektora koji još uvek radi, jer sam siguran, ljudi su se snalazili u mnogo gorim vremenima, snaći će se ponovo i nikakav efekat ovakvih mera neće doneti pozitivne rezultate, osim toga da će se povećati obim sive ekonomije.
LSV je predložila nekoliko amandmana i nadamo se da ćete ih razmotriti, ali u ovom izdanju u kojem je sada ovaj zakon, za njega nećemo glasati.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici i predstavnice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, vratiću se na prvu temu, dolazim iz opštine Sremska Mitrovica, koja nije dobila medijsku pažnju kao neke druge opštine, ali je situacija, kao što znate, bila izuzetno kritična. Bila mi je čast da budem, makar mali deo, nečega što je bila možda najveća radna akcija u istoriji našeg grada.
Ponosan sam na sve naše sugrađane i mislim da mnoge pouke mogu da se izvedu iz toga kako je ta situacija rešavana u našoj lokalnoj samoupravi. Bez obzira na to ko je iz koje političke opcije, desilo se da ljudi iz različitih stranaka vrlo dobro i lako mogu da rade zajedno. Mislim da je to nešto što bi trebalo da bude primer i uzor, bez obzira da li je to bio gospodin Ješić, koji je dobro obavio svoj posao kao komandant štaba, ljudi iz Vojvodina voda, koji su bili izuzetno stručni, gospodin Milan Kovačević, koji je iz SNS, ovde moj kolega, gospodin Edimović, koji je gradonačelnik i hiljade i hiljade ljudi koji su se odazvali sami od sebe na poziv i postavili 800 hiljada džakova. Branjen je grad na nekih 60 centimetara više od istorijskog maksimuma 1974. godine.
Ono što bi možda trebao da čujem od vas – da li ćemo posle ovoga pokušati da sagledamo situaciju na način da možda donesemo novi Zakon o civilnoj zaštiti? Postoje neka iskustva, čak i u regionu. Recimo, Slovenija, tu je bio malopre bio njihov predsednik. Postoje neka iskustva iz ranijeg perioda. Ne mislimo da sve što se nekad dešavalo je bilo loše. Smejali smo se nekad čuvenoj opšte narodnoj odbrani, društvenoj samozaštiti i tom predmetu u školama, ali se ispostavilo da danas gomila toga ne funkcioniše od toga da nemamo lokalne medije, koji mogu na vreme da obaveste ljude, sirene itd.
Mislim da bi trebali svi zajedno sesti. Iako smo opozicija, nudimo saradnju i podršku u tom domenu da konačno donesemo regulativu koja će predvideti da ljudi budu obučeni, da se zna komandna struktura, da se zna ko šta radi i na koji način to radi.
Ne treba politizovati ovu temu prekomerno. Mislim da je ovo bio sjajan primer da vidimo kako jedinstvo ipak može da pobedi ljude koji su iz različitih ideoloških, političkih, društvenih i ekonomskih slojeva i da, kada je zajednički interes u pitanju, mogu da se stave u službu zajedničkog interesa. Zahvaljujem.

Uvažena predsednica, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, radno zakonodavstvo i poreska politika su, svi ćemo se složiti, glavni kamen spoticanja u smislu naše konkurentnosti pri privlačenju stranih investicija. Svake godine se vraćamo na ovu temu sa nedovoljno uspeha.
Prošle godine je menjan Zakon o porezu na dohodak građana i nije dao naročite efekte. Koalicija koja je trenutno na vlasti mislim da je dobila podršku koju je dobila od građana da sprovede, da kažem, korenite i tektonske reforme, ali zakonski predlozi, koji su danas pred nama, što se tiče Lige socijaldemokratije Vojvodine, nisu ono što će doneti značajne pomake u ovom domenu.
Srbija važi za zemlju koja ima verovatno najveće opterećenje na zarade. Na 400 evra plate izdvaja se nekih 520, odnosno prevedeno u procente to je 64,5% ukupno u odnosu na bruto zarade. Ono što izdvajamo kao našu komparativnu prednost, a to je da imamo jeftinu radnu snagu, nije tačno iz razloga što kada se posmatra iz ugla poslodavca, kada se dodaju porezi i doprinosi i sva ostala izdvajanja, to nikako nije prednost. Evropski prosek je 42%, a kod nas kao što sam naveo je 64,5%. Problemi koji važe, koji isto opterećuje i preduzetnike i velike korporacije, s kim god razgovarate reći će vam da su nameti zaista veliki, ali mislim da se ovim ne rešava ta situacija iz razloga što nisu problem novozaposleni, problem su ljudi koji su trenutno zaposleni.
Mislim da dobar deo radnog sposobnog stanovništva, koji je zaposlen danas, prima minimalne zarade. Vi, ministre, imate te analize bolje nego mi, ali iz razloga što su opterećenja 65% veliki deo ljudi je prijavljen ili nije prijavljen ili je prijavljen na minimalnu zaradu, a ostatak zarade se isplaćuje na crno.
Pogodnosti koje ste ovde predvideli, da se samo novozaposleni oslobode plaćanja dela poreza na imovinu i dela doprinosa, neće dati željene rezultate, jer je to već pokušano sa ranijom Uredbom iz 2011. godine kada su samo za određena lica takve pogodnosti predviđene i to nije dalo rezultate.
Naš poreski sistem u ovom segmentu je pun nelogičnosti iz razloga što u Srbiji što više zarađujete to su manji porezi koje plaćate, odnosno poreski sistem je regresivan, a ne progresivan. Treba vam stručnjak kako bi vam popunio poresku prijavu i neko ko zaista razume kako se obračunavaju porezi i doprinosi u Srbiji. To će vam reći bilo koji stranac koji je došao ovde da radi. Postoje porezi i doprinosi na teret zaposlenog, porezi i doprinosi na teret poslodavca itd.
Ono što naročito zabrinjava je mišljenje Fiskalnog saveta koje je dosta dobro argumentovao zašto ovakve mere neće dati rezultata i sa kojim se, u velikoj meri, slažemo, jer mislimo da su poreske stope trebale da se umanje za sve zaposlene, a ne samo za novozaposlene. Naravno, to bi stvorilo određeni manjak sredstava u budžetu, ali mislim da bi baza onih koji bi se prijavili da primaju puni lični dohodak, odnosno da budu prijavljeni u skladu sa važećim Zakonom o radu, bila daleko veća, te bi baza od kojih bi se ubirali prihodi za penzioni i zdravstveni fond bila daleko veća.
Mislim da je prelivanje iz zdravstvenog fonda u penzioni fond nešto veoma upitno. Kao što znate, Srbija ima najgore zdravstvo u Evropi i smanjivati zdravstveni fond mislim da neće dati dobre rezultate. Problemi u zdravstvu su daleko dublji od onih sa kojima može da se suoči ova Vlada ili buduće vlade, ali rešavati problem penzionog fonda smanjivanjem zdravstva je presipanje iz šupljeg u prazno, s obzirom da je zdravstvo tema kojom bi trebalo da se pozabavimo ovde na detaljniji način.
Zemlja u kojoj je problem kada padnu prihodi od akciza, odnosno kada građani manje koriste alkohol i cigarete, pa se to navede kao jedan od problema u fiskalnoj politici, to nije za vreme vaše vlade, nego za vreme nekih prethodnih, kada padne promet od akciza, to je problem za budžet, a sa druge strane, zdravstvo je u katastrofalnom stanju, prevencija gotovo da ne postoji.
Penzioni fond je nešto što bi moralo da se uredi na način na koji je to urađeno u nekim drugim zemljama, tj. da se on kapitalizuje na način gde bi on imao neku supstancu koja bi mogla da odbacuje prinose i iz toga bi se isplaćivali redovni prihodi, ali s obzirom da je penzioni i zdravstveni fond devastiran, najviše 90-ih godina, sredstva su otišla u neke infrastrukturne projekte i više se ne zna gde su ta sredstva. U Vojvodini smo imali svojevremeno i penzioni i zdravstveni fond, ali on je volšebno nestao, tj. utopio se u republički.
Poljoprivreda je sektor gde bi morao da se definiše ko i kako uplaćuje poreze i doprinose, odnosno poljoprivrednici su ovde u najgoroj poziciji zato što nikakve pogodnosti i povoljnosti ne mogu da ostvare, bez obzira na to koliki posed imaju, a mislim da je to tema koja interesuje nas iz Vojvodine. Oslobađanja su ovde samo za preduzetnike i za one koji se zapošljavaju u pravnim licima.
Ukupan broj preduzetnika i privrednih društava u Srbiji je oko 300 hiljada. To je deo naše ekonomije koji iznosi teret ove krize i on je jedini koji može da generiše nekakav privredni rast. Iz tog razloga mislim da je trebalo više pažnje da se obrati na one koji su trenutno zaposleni, jer dok se ne uvede red u tom segmentu, teško da će se administrativnim merama postići bilo kakav rezultat. Administrativne mere ne mogu doprineti ekonomskom rastu. Imali smo slučaj sa predlogom da se ograniče rokovi plaćanja itd, ali uvek se nađe način da se to izbegne. Realni život je sasvim drugačiji u odnosu na ono šta izglasavamo u Skupštini.
Što se tiče nas iz LSV, ponovo kažem, nećemo glasati za ovaj predlog, pošto mislim da su reforme u ovom sektoru morale biti daleko jasnije i mnogo bolje i da suštinski promene ceo ovaj domen. Nadam se da ćete u skorije vreme izaći sa novim Zakonom o radu i sa još nekim zakonskim propisima, pa ćemo imati prilike da razgovaramo ponovo o tome. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, privatizacija kao tema se vraća iz godine u godinu na dnevni red, kao što je koleginica pre mene rekla, ali mislim da bi zakonskim rešenjima, koja su pred nama, koja će se naći pred nama, konačno trebala da se stavi tačka na taj proces. On traje 22 godine i dao je različite rezultate u različitim industrijama i u različitim delovima naše zemlje.
Restrukturiranje, kao proces, je smišljeno 2002. godine, ako me sećanje dobro služi, i služilo je tome da se na neki način simulira stečaj, odnosno zaštita od poverilaca dok se preduzeće ne restrukturira, kao što samo ime kaže, odnosno neke poslovne jedinice su bile održive u velikim sistemima i holdinzima, a neke nisu. Zamišljeno je da se privatizacija sprovede tamo gde je to moguće i u nekom određenom roku.
Od tada do danas je prošlo 12 godina i ovaj model služi svemu, osim tome čemu je bio namenjen kada je stvaran. Služi tome da se veliki gubitaši, pre svega, zaštite od bilo kakve privatizacije i najmanje služi onima koji su zaposleni u tim preduzećima, odnosno tamo, kao što smo čuli, radi nekih 50.000 ljudi i mislim da se o njima najmanje brine, a najviše se brine o strukturama koje imaju koristi od ovakvog statusa kvo, koje sarađuju sa tim preduzećima, kupci, dobavljači ili neka partijska rukovodstva koja, i dan danas, vode te firme, a najmanje ih vode ljudi koji su za to stručni.
Premijer je pomenuo u svom ekspozeu da je ovo pitanje koje se hitno mora rešiti, s obzirom da je 160 preduzeća u ovakvom režimu. Slažem se da privatizacija mora da se okonča.
Žao mi je što ministar privrede nije u mogućnosti da bude ovde. Ne znam iz kojih razloga nije tu, s obzirom da je ovo izuzetno važno pitanje i mislim da je trebao on da bude taj koji obrazlaže ovaj predlog, jer moraćemo od njega čuti da li su ovi rokovi realni i da li je moguće sve ovo uraditi za 90 dana. To je onaj deo ovog zakonskog predloga gde mi izražavamo najveću skepsu, s obzirom da će se teško evidentirati sva dugovanja, odnosno potraživanja u roku od 90 dana, jer i sami ste rekli da ne postoji centralni registar svega toga, tako da je to deo koji bi možda morao da se analizira.
Što se tiče privatizacije, ona služi ili tome da se pospeši privredni rast ili tome da se čuva socijalni mir ili da se puni budžet. Nažalost, u privatizaciji u Srbiji cena je bila ta koja je bila presudna, odnosno punjenje budžeta je bilo prvo i, pre svega, najvažnije. Naravno, posle 2000. godine, kada je trebalo isplaćivati penzije, kada je država bila gotovo pred bankrotom, razumljivo je zašto je taj model primenjivan u odnosu na ranije modele kada su akcije deljene radnicima, ali mislim da je mnogo više novca trebalo ući u investiciju preduzeća koja su privatizovana nego u budžet.
Ono što danas malo ko spominje, a to je da se prava privatizacija desila 90-ih godina, kada je većina tih preduzeća upropašćena za vreme inflacije i kada su samo neki mogli da sarađuju sa društvenim, odnosno državnim sektorom i od toga izvukli enormnu korist. Kada je došlo do privatizacije posle 2000. godine, uglavnom je prodato ono što je moglo tada da se proda. Da je drugačije, ne bi danas ni razgovarali na ovu temu.
Što se tiče nas iz Vojvodine, strukturiranje je primenjivo na način na koji se to radilo u nekim drugim delovima naše zemlje i da su, recimo, „29. novembar“ u Subotici, „Petar Drapšin“ u Novom Sadu ili „Matroz“ i MITROS kod mene u Sremu itd, mogli da dobiju status koji su dobili „Zastava“, Bor i neke druge firme. Hiljade i hiljade ljudi su ostali bez posla, gde je u nekim drugim gradovima, samo zato što je to neko politički odlučio, došlo do drugih rešenja, odnosno one i dan danas postoje, funkcionišu, za njih se aktivno traže strateški partneri i ti radnici primaju platu.
Mislim da sistem po kojem su neka preduzeća ušla u restrukturiranje, a neka nisu, je vrlo upitan, jer kriterijumi nisu bili jednaki za sve i uglavnom se politički odlučivalo ko će u restrukturiranje a ko neće. Ali, šta je bilo, bilo je.
U svakom slučaju zakonski predlog koji je pred nama mislim da nije možda potpuno. Mi ćemo biti uzdržani u pogledu ovoga iz razloga što mislimo da ministar privrede mora biti danas ovde da o tome razgovaramo, jer je tema izuzetno ozbiljna, ali da treba da se oroči ovaj proces i da se što brže završi u tome se svakako slažemo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedniče.
Uvaženi gospodine predsedniče Vlade, poštovani gospodo ministri, želeo bih da postavim pitanje pre svega gospodinu Dačiću mada možda i neki drugi članovi Vlade mogu da daju odgovor. Pitanje vezano za ono što je za nas u Vojvodini verovatno najspornija privatizacija, a koja nije na listi EU, 24 je tamo nabrojano, a ovo je 25 i mislim da je ta daleko najspornija, a tiče se privatizacije NIS-a.
Nijedna, odnosno ne nijedna, ali većina stranaka koje danas čine Vladu nije učestvovala u tom čuvenom aranžmanu i to je tada najavljivano kao posao veka. To na neki način i nije privatizacija, jer firma koja je preuzela NIS nije privatna nego je državna. To je, više da kažem, „gaspromizacija“ NIS-a i to jeste bio posao veka, ali za ruskog partnera ne za državu Srbiju.
Mislim da bi građani Srbije trebalo da dobiju neke odgovore vezano za tu transakciju pogotovo što imamo slučaj da recimo, u susednoj Hrvatskoj se dovelo u pitanje to na koji način je privatizovana naftna industrija i svedoci smo da neke zemlje pokušavaju da se izbore sa tom situacijom u smislu da je transparentnost i sam način na koji je do toga došlo doveo u pitanje i sam pravni posao.
U slučaju NIS, prodato je 51%, kao i skladište nafte, odnosno gasa Banatski Dvor, ali ono što je verovatno pitanje broj jedan u ovom slučaju, ko je tačno izračunao da Naftna industrija Srbije vredi 400 miliona eura, a ne milijardu i sto, ili dve milijarde, koliko su bile neke procene.
U svakom slučaju vaša predanost da se nekim specijalnim interesima stane na put je za poštovanje, ali prodati ne samo naftnu industriju, nego i rezerve nafte i gasa koje su procenjene na devet milijardi dolara, odnosno sedam milijardi eura za cenu od 400 miliona, a znamo da je „Maksi“ diskont prodat za milijardu, odnosno tržišna pozicija, tj. monopol, su ono što se prodavalo zajedno sa tim izvorištima nafte.
Mislim da bi građani Srbije morali da dobiju neke odgovore kako je do toga došlo i na osnovu koje matematike se izračunalo da kompletne rezerve nafte i gasa, uključujući i rafinerije i 200 benzinskih pumpi itd, spisak objekata se i dan danas evidentira, 40 različitih odluka Vlade je doneto da se imovina prebaci na NIS, tj. nije se ni znalo šta se prodaje, na koji način se došlo do cifre od 400 miliona. Eto to bi bilo moje pitanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem na odgovoru.
Vaš odgovor nas dovodi do drugog pitanja, a to je visina rudne rente, jer mi smo najviše isticali u više navrata da je to jedan od načina da se budžet dopuni, s obzirom da smo u ozbiljnoj finansijskoj krizi i stvarno ne postoji ni jedan razlog, zbog čega je ona najniža u Evropi, u Albaniji je 12%, 10% je u Sloveniji, a u toj istoj Rusiji je daleko više i u većini zemalja je progresivno.
Brzina kojom se eksploatišu domaće rezerve nafte, NIS sada jeste profitabilan, ali najveća je sramota da, dok je bio u rukama naše države, radio sa gubitkom, ali jedan od razloga je upravo količina nafte iz domaćih izvorišta koje je sada količinski duplo u odnosu na ono što se eksploatisalo nekada.
Mislim da je matematika ruskog partnera jasna i dokle god je rudna renta 3% ili 10, ili 15, razlika je oko 30 miliona evra godišnje, da će nastojati da crpe domaće rezerve što brže mogu i to je ekonomska logika, što je njima omogućeno sporazumom.
Ono što bi bilo dobro, mislim da energetska bezbednost i stabilnost, trebala bi biti jedan od prioriteta, ne ove vlade, bilo koje vlade i dobro je da se krenulo u pravcu stvaranja robnih rezervi i da makar na neki način imamo domaće rezerve nafte.
Ne znam da li je, odnosno nije do sada nikakav formalni zahtev otišao prema ruskom partneru da se sporazum revidira ili da se makar pokuša nekakva izmena, ali možda je to jedan od pravaca u kome treba razmišljati. Svedoci smo toga da ruska država koristi taj svoj energetski uticaj na mnoge zemlje, da sprovode nekakvu svoju političku agendu, ali se nadam da Srbija nikada neće doći u tu situaciju.
Mislim da smo mi naš evropski put zacrtali i da smo daleko poodmakli iako po izjavama nekih ruskih zvaničnika shvatamo da i njima nije mnogo drago što idemo tim putem.
U svakom slučaju to je možda razmišljanje za celu Vladu, ali nekakva koherentna aktivnost više ministarstava nadam se da će dovesti do toga da imamo jedinstven cilj, a to je da nema potrebe da stranim državama plaćamo za nešto što se nalazi u domaćim izvorištima nafte i gasa i da neko drugi stvara ekstra profit gde je zbog jednih izbora neko prodao budućnost generacija dece koja bi mogla od tolikih sredstava da žive i da se školuju. Trideset miliona evra godišnje, kažem vam za do 2038. godine mislim da je sporazum, to je skoro milijardu evra za narednih 25 godina. Zahvaljujem.