Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, kada analizirate izvod iz banke nekog zamišljenog građanina "iks", verovatno možete dosta da zaključite o toj osobi i možete da pretpostavite o kome se radi.
Kada bi hipotetički to isto uradili sa budžetom Republike Srbije i zamislili da je to neko fizičko lice, mogli bismo da izvedemo određene zaključke. Mogli bismo da zaključimo da ta osoba sigurno mnogo pije, još više puši, vozi kola koja puno troše, koja su strana i polovna, lošeg je zdravstvenog stanja, nema para za lekove, sportom se ne bavi, a pozorište ga uopšte ne interesuje. Ima prodavnicu robe široke potrošnje, ali prima i penziju. Ne planira da se dalje školuje, ne voli da plaća carinu, ima rođake u inostranstvu koji mu šalju pare, na selu ima zemlju, ali ta zemlja je u parlogu. Iako ga ti rođaci na selu i dalje izdržavaju kad nema para, od kad je došao u Beograd, na njih je zaboravio.
Greje se na gas ili struju. Istu ne plaća, a mrzi ga da loži peć na ugalj. Zadužuje se gde god može, a najviše kod zelenaša. Igra igre na sreću, voli da priča telefonom. Kad mu dođi gosti iz inostranstva, voli da se pokaže, pa ih časti gde god stigne, u nadi da će da investiraju u njegov biznis. Sve što ima uglavnom je nasledio, mada stan nije okrečio već 30 godina. Pet puta se razvodio, ima troje dece. Za dvoje plaća alimentaciju, a treće njega izdržava. Komšije ne voli, mada voli kad kod njega kupuju. Voli oružje i ima ga i previše. Bio je predsednik kućnog saveta, a sad se nada da će dočekati datum, pa će ga izabrati u Gradsku skupštinu i povodom toga je kupio novo odelo i uči engleski.

Sada će to dobiti jedan kontekst.
Kao što vidite, javne finansije su u velikoj meri ogledalo onoga što se dešava sa nekim ili sa državom, u ovom slučaju, i mogu biti i ogledalo, ali mogu biti i instrument.
Pre godinu dana smo razgovarali o istom ovom budžetu i najavljivane su velike promene. Šta se desilo u međuvremenu? Podignut je PDV, oduzeta su sredstva lokalnim samoupravama. Od departizacije nema ništa. Javna preduzeća i dalje uglavnom vode partijski kadrovi i vidimo da imamo oko milijardu evra gubitka. Subvencionišu se i dalje propali giganti. Podsticaji se u velikoj meri i dalje za investicije dele politički. Rast možda bude 2%. Od nekih velikih reformi nema ništa. Ova situacija sa Putevima Srbije je veliki primer da teško možete da uterate u red i ona preduzeća gde bi trebala da postoji puna kontrola, mada na kraju vidimo da će se ipak teret toga prevaliti na građane kada se podigne putarina. Sigurno bi morali da se povuku neki nepopularni potezi.
Složio bih se ovde sa jednim od kolega koji je naveo da je apsolutno neophodno da u ovakvim razgovorima prisustvuju i vaši koalicioni partneri. Kada imate 40% podrške u biračkom telu, pa povučete neke nepopularne poteze, možda imate 30%. Kada imate 5% ili 6%, pa izgubite 10%, onda imate minus pet.
Pričali smo i predlagali razne stvari. Da li može svašta da se učini, sigurno može. Umesto da dobit javnih preduzeća bude osam milijardi, koliko će biti ovde, mogla bi biti osamsto milijardi, naravno, ako bi se sprovela sveobuhvatna reforma tih javnih preduzeća koju vidim da ovde najavljujete, ali samo se ne kaže kako.
Dok god partijski interesi preovlađuju ispred onoga što bi trebalo da bude u bilansima. Mislim stvarno da od toga nema ništa. Reforma finansijskog sektora, to sam spominjao u nekim ranijim izlaganjima, nije dobro da strane banke imaju veliki uticaj na monetarnu politiku, a mislim da je ovde to u velikoj meri slučaj, pogotovo što zvanično nemamo fiksni kurs, ali se on i dalje manje, više kontroliše iz razloga u koje ne bih sada ulazio. Takva situacija izuzetno odgovara stranim kreditorima, stranim investitorima i onima koji ovde učestvuju na tržištu kapitala, odnosno kupuju državne zapise zato što onda u evrima ta dobit njihova neće biti devalvirana, s obzirom da su kamate tolike kolike su.
Predlagali smo takođe da se iskoriste potencijali kao što je državno zemljište. To možda nije toliko tema za vas, ali složićete se da 400.000 ha poljoprivrednog zemljišta ne služi trenutno ničemu osim da se izdaje na vrlo čudne načine lokalnim samoupravama. Predlagali smo da se formira državni fond koji bi to rešio. Više od milijardu evra bi moglo da se prikupi za poljoprivredu kojoj je to preko potrebno, a ne da kad god se predviđa rast u Srbiji se gleda u nebo i važnije je da ste meteorolog nego da ste ekonomista zato što od toga da li će padati kiša ili neće padati kiša manje, više zavisi da li ćemo imati privredni rast u ovoj zemlji.
U smislu toga, bilo bi verovatno možda korisnije da Vlada Srbije angažuje neke ili nekakve indijske šamane pa da oni prizivaju kišu i da otpusti desetine hiljada ljudi koji rade u ministarstvima, pošto očigledno da od toga nema ništa.
Da dođemo na nivo rasta od 5 ili 7%, kao što je rast u zemljama koje su na nivou BDP po glavi stanovnika, mislim da sa ovakvim budžetom ne možemo. Naveli ste da neke okolne zemlje imaju blagu recesiju, ali mislim da stvarno ne možemo da se poredimo sa Slovenijom ili Hrvatskom koje imaju tri ili pet puta veći BDP po glavi stanovnika od nas. Možemo da se poredimo sa nekim afričkim zemljama koje su na nivou na kojem smo mi.
Moram da citiram profesora Zeca koji je rekao da ne vidi smisao da prodajemo biznis 21. veka kao što je "Telekom" i da investiramo u biznis 19. veka kao što je rudarstvo. Od te se ideje svojevremeno odustalo. Ponovo čujemo da će budžetske rupe da se krpe tako što ćemo da prodajemo ono što je najvrednije, a nadam se da "Telekom" neće završiti kao neka druga javna preduzeća poput NIS koji je odjednom izuzetno profitabilan, a nije mogao to da bude kada je bio 100% državno vlasništvo.
Bilo bi izuzetno važno da Vojvodina konačno dobije pravi budžet, a ne da se transfernim sredstvima ispunjava forma, s obzirom da se trenutno prebacuju pare za nadležnosti koje ne postoje i koje su izmišljene i nemamo budžet koji može ozbiljno da bude u funkciji razvoja, naročito poljoprivrede jer smatramo da bi u određenim segmentima ekonomije Vojvodina morala sama da stimuliše određene grane privrede jer postoje određene specifičnosti. Poljoprivreda i saobraćaj su na prvom mestu.
U svetu se trenutno vodi velika debata, što verovatno vrlo dobro znate, da li su mere štednje u današnjem trenutku dobre ili ne. Mislim da ekonomska politika koja ne omogućava rast jedino odgovara ovim strukturama koje sam naveo, a to su strani investitori, strani kreditori i uvoznici. Ne može nikako da bude dobra. Pitanje je veliko – da li kada su cena zaduživanja u inostranstvu na izuzetno niskom nivou, vidite i euribor, i u Americi takođe, koji je ispod 1%, da se naša država zadužuje po kamatama po kojima to radi? Imamo manje, više fiksni kurs. Imamo visoke kamate. Imamo restriktivnu fiskalnu politiku i tzv. kraunding aut od strane države jer uglavnom banke radije pozajmljuju državi i lokalnim samoupravama i privreda nikako ne može da dođe do sredstava. Mislim da je to jedan od većih problema, ali s obzirom da guvernerka nije ovde, to je možda pitanje za nju, jer fiskalna politika bez monetarne politike mislim da teško može da da rezultate.
Sve u svemu, rebalans je iznuđen potez. Verovatno ćemo se videti ponovo za šest meseci, pa ćemo ponovo pričati ove iste priče. Ali, kada budemo videli možda razvojni budžet ili neke suštinske reforme na rashodnoj strani budžeta, kojih sada nema, naravno da ćemo to uvek podržati.
Što se tiče Vojvodine, stvarno ono što je obećano nije ispunjeno, a to je da će se zakon o finansiranju nadležnosti Vojvodine doneti i da će se to pitanje rešiti bez neke politizacije, mitinga itd. To se takođe nije desilo, tako da kada vidimo da vaši napori idu u tom naporu to ćemo podržati, a do tada LSV neće glasati za rebalans. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja dolazim iz lokalne samouprave Sremske Mitrovice i kao što je mnogima možda poznato, u toku Drugog svetskog rata istorija Srema je bila malo drugačija i mi se uglavnom na tu istoriju, vezano za NOB i narodnooslobodilačkii pokret izuzetno ponosimo i uvek smo se odgovorno odnosili prema toj temi, bez potrebe da takve stvari koristimo u dnevno političke svrhe i za dobijanje nekakvih kratkoročnih političkih poena.
U Sremskoj Mitrovici, konkretno, za vreme Drugog svetskog rata od strane nemačkog i ustaškog režima je streljano oko 8.000 ljudi. Zbog značaja i zbog odnosa prema svim tim žrtvama, nikada se nismo olako odnosili prema onome što se dešavalo 1941. do 1945. godine.
Ukoliko intencija ovoga što je danas pred nama to da se konačno stavi tačka na neke bolne teme koje su prožimale istoriju Vojvodine i međunacionalne odnose, to naravno uvek pozdravljamo i uvek smo bili ti koji će prvi podržati mir i dijalog među nacionalnim zajednicama.
Ali, takođe, ne bi trebali koristiti ovakve teme za dodvoravanje bilo kome iz bilo kog razloga, bez obzira ko i kada dolazi u posetu našoj zemlji, što je vrlo često bio slučaj u vrlo skoroj prošlosti, da kada, recimo, imamo posetu ruskih zvaničnika, mi menjamo brzo imena ulica i odjednom se pozivamo na našu slavnu antifašističku istoriju, iako u isto vreme donosimo zakone koji rehabilituju saradnike okupatora i koji u velikoj meri veličaju ono što ne bi trebalo da veličaju, bez obzira da li se radi o Nediću, o Ljotiću, o Draži Mihajloviću.
Mislim da i kada se radi sada o pripadnicima drugih nacionalnih zajednica, konkretno o okupatorima Mađarske, koji pripadaju mađarskoj nacionalnoj zajednici, odnos prema tome mora da bude istovetan.
U Hrvatskoj, koja ulazi u EU, bili smo svedoci da se takođe relativizuje ono što se dešavalo za vreme Drugog svetskog rata i u velikoj meri se preispituje uloga NOB i čak se dovode u pitanje, oni imaju tu temu, šta se desilo na Blajburgu i nije slučaj samo u Srbiji da se oni koji su bili na pogrešnoj strani za vreme Drugog svetskog rata, danas glorifikuju i u istu ravan se stavljaju žrtve i oni koji su bili na strani najmračnije ideologije koja je ikad zadesila čovečanstvo.
Oni koji su slali ljude u logore, koji su ubijali samo zato što se neko drugačije zove i preziva, oni koji su bukvalno u gasnim komorama zatrli generacije i generacije, pre svega Jevreja i pripadnike drugih nacionalnih zajednica zato što pripadaju određenoj naciji, ili imaju određenu ideološku pripadnost, mislim da danas ne bi trebali olako da ih stavljamo u istu ravan sa žrtvama koje su više nego očigledne.
Dva miliona ljudi je na ovim prostorima izgubilo živote u toku Drugog svetskog rata. Vojvodina je izašla iz NOB sa 15 brigada, tri divizije, svojim glavnim štabom i narodnooslobodilačkim odborom. Upravo su to tradicije na kojima danas i gradimo svoj politički i istorijski suverenitet i mislim da to nikako ne sme da se dovodi u pitanje.
Ako već insistiramo na pomirenjima, važno je da znamo da se narodi nikada nisu svađali, narodi nemaju ni šta da se mire. Postoje pojedinci koji imaju ime i prezime, koji su vrlo svesno promovisali određene ideologije, koji su slali ljude u smrt.
Te iste ideologije su se i povampirile dvadesetak godina, odnosno pre samo 20 godina. Devedesetih godina smo ponovo bili svedoci ovde slične ideje da ljudi treba da se dele po imenu i prezimenu i zbog toga su mnogi izgubili živote. Ne smemo dozvoliti da se takve stvari ovde ponavljaju.
Ukoliko je ova deklaracija, intencija ove deklaracije da se stavi tačka na određene rane, to je u redu, ali nije u redu da iz dana u dan se neke stvari relativizuju i da kada je obeležavanje godišnjice Aušvica, ili kada je obeležavanje Dana Evrope, da niko iz Srbije ne ode na tu manifestaciju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, mislim da je danas, osim ministara koji odgovaraju na naša pitanja, bilo korisno da smo pozvali i guvernera Narodne banke, s obzirom da je promenjen zakon i Skupština je
ta koja bi trebala da se stara o njenom radu, ali siguran sam da ćete, gospodine predsedniče, odgovoriti na to.
Da se vratim na temu o kojoj danas pričamo. Već nekoliko godina u Srbiji se konstantno priča kako smo mi u ekonomskoj krizi. Mislim da, ako pričamo o periodu od 2005. do 2008. godine, ili čak i da se vratimo malo unazad, ovo što se danas dešava u Srbiji je realnost, nije kriza. Mislim da ono što je bilo tih nekoliko godina, a to je rast koji je bio isključivo stvoren na osnovu sumanutog zaduživanja i rasta finansijskog sektora, a danas cenu svega toga plaćamo, kada su se svi ponašali kao pijani milioneri, uzimali kredite koje danas ne mogu da vrate, to je bilo nešto što nije bilo normalno.
Ovo danas što imamo u Srbiji, a to je enormna kriza u realnom sektoru i činjenica je da mi ne proizvodimo više ništa što neko želi da kupi po ceni po kojoj je to proizvedeno, da apsolutno nismo konkurentni ni u jednom sektoru, osim možda u domenu prehrambene industrije. To je danas ekonomska situacija u Srbiji.
Premijer je pomenuo u svom kratkom, ali sadržajnom izlaganju, da je štednja tema koja ne bi trebalo da bude krajnje rešenje naših problema i da je ono o čemu bi verovatno trebali da razgovaramo ovde rast, a nisam čuo da to neko spominje u okviru nekakve konzistentne i sveobuhvatne ekonomske politike, s obzirom da je danas rast naše privrede između 0,1% i mislim da je to izuzetno zabrinjavajuće, jer ako nastavimo ovim progresom, za narednih 50 ili 100 godina ćemo doći tek na nivo onoga gde smo bili krajem osamdesetih godina.
Juče smo imali jedan izuzetno koristan panel, gde smo imali zajedničku sednicu dva odbora. Gospođa iz Ministarstva finansija je istakla da je naš finansijski sistem izuzetno bankocentričan, kako je ona to nazvala. Mislim da veliki deo problema sa kojim se danas suočavamo upravo vezan za finansijski sektor i nemogućnost finansijskog sektora da se izbori sa 30% loših plasmana i činjenicom da se država konstantno zadužuje kod banaka po stopama koje su daleko veće od onoga što privatni sektor može da plati.
Moje pitanje bi bilo vezano za to zašto u Srbiji ne postoje tržišta kapitala? Zašto se isključivo povlađuje stranim bankama i isključivo vodi računa o tome da strani kreditori budu zadovoljni, odnosno da imamo izuzetno nizak rast, a da s druge strane imamo konstantnu presiju da kurs bude stabilan i da se budžetski deficit drži na niskom nivou, s obzirom da ne vidim kako drugačije, osim deficitom, može da se pospeši rast u Srbiji?

Zahvaljujem na objašnjenju. Mislim da bi i samo prisustvo guvernerke takođe dalo neke odgovore, jer mislim da monetarno-fiskalna politika treba da imaju nekog dodira, pa bih se u tom pravcu i nadovezao vezano za odgovor ministra Dinkića a vezano za rast.
Ne znam da li ste upoznati, razlog zašto sam pitao kako nameravamo da podstaknemo rast u narednom periodu je papir, odnosno rad koji je sačinio MMF i koji je napravio neke paralele između onoga što se dešavalo u Engleskoj posle Prvog svetskog rata i ono što se danas dešava u zemljama EU, tipa Španije, Portugala, Grčke, a u tu grupu bi u nekoj meri mogla da potpadne i Srbija, a to je da su monetarna restriktivna fiskalna politika, visoke mere štednje i manje-više fiksni kurs, doveli do toga da se oni nisu vratili, odnosno imali su izuzetno nizak rast i nisu se vratili na nivo odnosa BDP i javnog duga do 90-ih godina. Znači, trebalo im je 70 godina da povrate finansijsku stabilnost budžeta u odnosu na BDP.
Mislim da ono što je danas monetarno-fiskalna politika i fiskalna politika, oni su to nazvali "fiskalno izgladnjivanje" i "monetarna nekrofilija", bukvalno tim rečima, i mnogi danas u modernoj ekonomiji misle da, ono što su danas mere štednje u Evropi i način na koji se one sprovode, dugoročno će izazvati potpuno katastrofične posledice. Ne znam koliko smo mi primorani da izlazimo u susret takvim idejama, koje, u velikoj meri, dolaze i od međunarodnih finansijskih institucija.
Što se tiče bankarskog sektora i tržišta kapitala, moj komentar, odnosno pitanje je bilo vezano za to da sam siguran da, s obzirom da naša privreda ne samo što je prezadužena i podkapitalizovana, za bilo kakav budući rast bi morala da ima pristup tržištima kapitala, gde bi se odnos kapitala i ukupnog zaduženja smanjio, a nekakva regionalna berza, mislim da bi u tome mnogo pomogla, jer građani takođe nemaju gde ni da investiraju svoja sredstva, osim da ih drže u bankama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Koleginica Papuga je na odboru pa bi umesto nje postavio pitanje koje se tiče državne zemlje koju je već ovde ministar spomenuo, kada god ovde pričamo o ekonomiji, atmosfera je malo komemorativna, ali mislim da postoje neki resursi koji su svetla tačka i koji se stalno navode kao nekakva perspektiva razvoja, a državna zemlja je upravo jedna od tih.
U Srbiji je 450.000 ha državne zemlje, koliko znam, poljoprivredno je zemljište i o tome i pričam. Kao LSV smo predlagali, kada se donosi Zakon o javnoj svojini, da se formira fond za poljoprivredno zemljište, iz više razloga. Jedan od tih razloga je taj, što kaže i stara engleska poslovica – zemljište se više ne proizvodi, kupujte ga. Tu poslovicu su čuli i Arapi i tajkuni i svi, ali bi bilo dobro da ih čuju i oni koji se staraju o poljoprivrednom zemljištu u Republici Srbiji.
Fond za poljoprivredno zemljište je nešto što bi omogućilo da se zemljište kao kolateral iskoristi za, recimo, emitovanje nekih hartija od vrednosti i po osnovu prihoda od tog zemljišta bi mogla da se finansira između 500 miliona i milijardu evra godišnje investicija u poljoprivredi, u primarnu proizvodnju, ili da se, recimo, očisti kanal Dunav-Tisa-Dunav, koji je bez daljeg građenja kanal, sasvim dovoljan da se u Vojvodini uvede navodnjavanje na većem delu oranica, i što se tiče plodnosti, takođe. On je bio jedan od razvođenijih kanalskih mreža u Evropi još pre 200 godina, a ne sada.
Pitanje za gospodina Kneževića je – da li ta ideja i dalje postoji? Da li se nešto po tom pitanju radi? U velikom broju lokalnih samouprava bi se morao preispitati način na koji se izdaje državna zemlja u zakup, pogotovo ako se ima u vidu da način na koji se to sada čini je u velikom broju opština tamni vilajet sam po sebi. Druga stvar, ne može se baviti intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom kada vam treba zakup na više godina da bi formirali trajne zasade ili staklenike i plastenike, u svakom slučaju, bavili se onim što donosi neku veću dodatnu vrednost. Zahvaljujem.

Zahvaljujem na odgovoru. U svakom slučaju državnu zemlju vidimo definitivno kao veliki potencijal. Konkretno, ovo je jedna od ideja koje sam izneo.
Takođe, imali smo ideju da bi sa državnom zemljom mogao da se kapitalizuje nekakav garancijski fond u okviru Ministarstva poljoprivrede ili Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, gde onda ne bi iz budžeta morale da se subvencionišu kamate, kao što je do sada rađeno, nego bi mogle da se izdaju garancije za uzimanje poljoprivrednih kredita, što bi u mnogome smanjilo ove izdatke.
U svakom slučaju, mi u Vojvodini moramo u što hitnijem periodu doći do nekih rešenja koja se tiču sveobuhvatne agrarne politike, jer trenutno, Vojvodina je nerazvijeni region, po poslednjim podacima. Ako pogledate ne samo nezaposlenost, i visinu ličnih dohodaka, itd. videćete da smo daleko od onoga što smo bili, a sada smo pali ispod republičkog proseka. Tako da, bez obzira na to ko je kriv, da li republička ili pokrajinska vlast, koje međusobno konstantno razmenjuju optužbe, ono što se dešava u privredi, a naročito u poljoprivredi, neće moći da čeka te večne dogovore, nego poljoprivrednici moraju da budu u stanju, da na neki način dugoročno da planiraju šta će da seju i čime će da se bave. Tako da, nadam se, vaša saradnja sa pokrajinskim sekretarom već u narednom periodu se poboljšati u odnosu na protekli period, ali sve u pravcu toga da poljoprivrednici u Vojvodini ne trpe štetu zbog političkih razmirica. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi predstavnici Vlade, gospodine ministre, kao što ste i sami napomenuli, potpuno se slažemo da diskusiju po ovim pitanjima treba sa političkog, demagoškog prebaciti na ekonomski i to uvek podržavamo, ali baš iz tog razloga smo mislili da je trebalo da se ostavi malo više vremena da bi makar stručni savetu unutar stranaka ili neki pojedinci koji se siguran sam u svakoj stranci dobro razumeju u problematiku dali svoje mišljenje.
Rokovi koje smo imali, nisu dovoljni da bi se na pravi način sagledala ova problematika. Ukratko ćemo se osvrnuti na predloženi set zakona koji je pred nama.
Što se tiče generalne situacije u javnim finansijama, kao što svi znamo, ona je izuzetno složena i svi makroekonomski pokazatelji apsolutno nisu na našoj strani. Problemi su, prvo i pre svega, strukturne prirode i tiču se visokog nivoa javnog duga u odnosu na bruto društveni proizvod, koji je negde oko 19 milijardi sada. Naravno, tim odnosom se s vremena na vreme manipuliše zbog kursnih razlika, ali ne bih sada o tome.
Nivo deficita je, sada vidimo, malo viši nego što se inicijalno planiralo, a imamo više penzionera nego zaposlenih i potpuno razumemo potrebu da se reformiše penzioni sistem, gde ste ovde i dali neke predloge, s tim što mislimo da oni definitivno neće biti dovoljni da bi se taj problem na pravi način rešio.
Imamo trgovinski deficit, koji je prošle godine bio oko šest milijardi. Platno-bilansna pozicija takođe. Da nemamo dijasporu koju imamo i doznake, mislim da bi bili u još većem problemu. Nivo rasta je nepostojeći, ili negde oko 1%. Znači, da će nam trebati 50 godina da se vratimo na nivo, recimo, industrijske proizvodnje iz 1989. godine.
U javnim finansijama je takođe prisutno to da se država zadužuje, odnosno javna preduzeća, po stopama gde se bankama ne isplati da finansiraju bilo šta drugo osim države, jer kamate koje ona plaća čine svaki drugi projekat potpuno neisplativim za finansijski sektor.
O uzrocima ovih problema verovatno možemo da se i složimo, ali o načinu na koji bi oni trebalo da se reše, mislim da ćemo neke razlike i neslaganja imati. Korelacija postoji između faktora koje tretiraju ovi zakoni, čije ste izmene vi predložili, ali korelacija i uzročnost su dve različite stvari. Tako da, uzroci problema koji su prevashodno na rashodnoj strani u ovom domenu a ne u prihodnoj, mislim da treba da budu predmet razgovora, iako izmene zakona, koje predlažete, uglavnom tretiraju prihodnu stranu budžeta.
Prevashodno bih se sada osvrnuo na porez na imovinu. Mislim da je on ključan u ovom setu zakona, iz razloga što tretira prihode lokalnih samouprava i vrši zahvatanja u delu gde ona ne bi trebalo da se prave, s obzirom da veliki broj opština ima dosta problema u finansiranju, prevashodno investicionih aktivnosti. Ovaj nivo sredstava, koji se sada izbija iz budžeta lokalnih samouprava, upravo će umanjiti investicione delatnosti u tim opštinama, što mislimo da definitivno nije dobro.
Konkretno, u mojoj lokalnoj samoupravi to znači oko dva miliona evra, odnosno asfaltiranje nekoliko putnih pravaca, nekoliko kanalizacionih sistema vodovoda u selima koja to nemaju, jer 80% sredstava opština obično odlazi na finansiranje tekućih rashoda.
Nakon Zakona, iz 2011. godine, o finansiranju lokalne samouprave, mislim da se sada trend preokrenuo, prvo ukidanjem parafiskalnih nameta, pa sada i ovim zakonskim predlozima i da se opštine svode na nekakve kancelarije republičke vlasti. Vrlo brzo ćemo doći u situaciju da bi lokalne samouprave manje-više mogle da se ukinu u velikom broju slučajeva, što stvarno ne mislim da bi trebalo da bude tekovina savremene demokratije, jer slobodni gradovi su postojali i u srednjem veku i ne vidim kako to nije moguće da bude i 2013. godine u Srbiji.
Ono što je takođe problem sa Zakonom o porezu na imovinu je to što se ovde kažnjavaju uspešni gradovi sa velikim brojem zaposlenih, jer se smanjuje mogućnost da se nadomesti manjak u budžetu koji će nastati usled promene Zakona o porezu na dohodak građana. Beograd i Novi Sad gde su cene nekretnina izuzetno velike, moći će sa 0,2% i 0,4% da nadoknade manjak u budžetu, ali sam siguran da opštine gde je kvadrat stambenog prostora 200 evra to neće moći da učine. Nisam siguran da će te kompenzacije koje su predviđene da će se desiti, odnosno povećanjem Zakona o porezu na imovinu i smanjenjem poreza na dohodak građana, odnosno daće izuzetno negativne efekte po budžet svake lokalne samouprave, naročito manjih, kojih u Srbiji ima najviše.
Ono što je takođe problem je što se ovaj zakon donosi na pola godine. Javne nabavke su već sprovedene u opštinama i budžeti su isplanirani. Sami ste doneli zakon koji vrlo ograničava mogućnost prolongiranja plaćanja prema dobavljačima. Sada će se, manje-više, lokalne samouprave imati problem što neće moći da ispoštuju rokove koji su sami zadali, zato što će se desiti da imaju manjak prihoda u lokalnom budžetu, što će takođe stvoriti velike probleme.
Sve u svemu, ono što bi činilo nekakvu predvidivost, a strani investitori, koliko znamo, izuzetno su zainteresovani da elementarno mogu da planiraju ne samo političke nego i ekonomske prilike. Ukoliko postoji, recimo, dogovor sa nekom lokalnom samoupravom da se izvrše određene investicije u neku industrijsku zonu, pa sada te investicije ne mogu da se izvedu, mislim da će biti nekoliko loših primera u Srbiji gde će se nekolicina stranih investicija smanjiti iz razloga što lokal neće moći da ostvari ono što je obećao.
Kao što sam rekao, umesto da se koncentrišemo na prihodnu stranu budžeta, ono što bi trebalo da analiziramo je upravo rashodna strana, a onda ćemo doći i do JAT, Srbijagasa, Železnica, EPS, a da ne pričam o republičkoj administraciji, zato su rashodi koji koštaju naš budžet i suverene garancije i zaduživanja i neracionalnosti od skoro milijardu evra gubitaka. Upravo su tu mogućnosti da se nađu dodatna sredstva, odnosno da se ne zahvataju iz sredstava lokalnih samouprava kojima su ta sredstva možda potrebnija. Jer, kada odete van Beograda, shvatite da postoje mnogo gradova i sela gde ne postoje elementarni uslovi za život, gde putevi gotovo da ne postoje, a o infrastrukturnoj mreži, kanalizaciji i vodovodu da ne pričam.
Što se tiče ostalih zakona, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, tu smo predložili nekoliko stvari u amandmanima. Ono što je takođe interesantno je da svuda u svetu kamate koje građani plaćaju na kredite su odbitna stavka u porezu na dohodak građana. To je svetska praksa koja mislim da postoji u svim savremenim poreskim sistemima. Ne vidim razlog zbog čega to i kod nas ne bi mogla da bude mogućnost, pošto pravna lica imaju mogućnost da odbiju kamate jer im ulaze u bilans uspeha kao trošak, ne vidimo razlog zbog čega to ne bi mogli da učine i građani, da im se makar do 50% iznosa osnovice poreza na dohodak prizna plaćena kamata i da bude osnovica za taj iznos umanjena. To je nešto što svuda postoji i ne znam zašto ne može u Srbiji.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kao što znate i sami, situacija u penzionom sistemu je izuzetno alarmantna. Imamo više penzionera nego zaposlenih. Takođe, kada bi se izbili zaposleni u javnom sektoru i određene neracionalnosti u preduzećima koja tek treba da se privatizuju, mislim da bi ti odnosi bili daleko lošiji. U svakom slučaju, nije problem što ima puno penzionera, ali je izuzetan problem što ima manje zaposlenosti. Sa ovim nivoom nezaposlenosti, mislim da je penzioni sistem definitivno pred kolapsom.
Ne znam kako aktuelna Vlada misli da se izbori sa tim problemom, ali znam da i mnogo razvijenije zemlje od nas imaju taj problem, pogotovo zbog negativne demografske strukture i prilično sam siguran da će vrlo brzo uslediti, možda i od međunarodnih organizacija, tipa MMF i Svetske banke, apeli da se u ovom sektoru nešto radikalnije i drastičnije preduzme, jer ovo što se sada radi možda reši nešto na kratak rok, ali dugoročno ostaje problem.
Što se tiče poreza i doprinosa, oni su i dalje na vrlo visokom nivou i sa kim god pričate u Srbiji od stranih investitora izuzetno su nezadovoljni sa činjenicom da su zahvatanja u odnosu na neto dohodak izuzetno visoka. Ukoliko bi se ona smanjila po nama proširila bi se baza poreskih obveznika jer veliki broj ljudi u Srbiji radi na minimalcu, odnosno ne prijavljuju se stvarne zarade, a dobar deo zarada se isplaćuje na crno. Ne znam da li je neko radio preciznu analizu šta bi se dobilo kada bi se ozbiljnije smanjili ti izdaci, ali sam siguran da bi došli na nivo poreskih prihoda možda i veći nego što su to danas jer bi se konačno prijavile stvarne zarade zaposlenih a ne minimalci, što bi omogućilo ljudima da postanu u jednom trenutku i kreditno sposobni, što sada nisu.
Poreske stope u Srbiji nisu regresivne, odnosno što više zarađujete, manja je poreska stopa. Obično su u svetu progresivne. Ovim setom zakona se to u nekoj meri malo menja, ali daleko od toga da je dovoljno, jer mislim da savremena praksa u domenu poreske politike da porez treba da se poveća, odnosno poreska stopa da bude viša što se više zarađuje.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, tu se slažemo da su predložene izmene dobre, da treba da se pređe na elektronsko poslovanje, odnosno prijavljivanje poreza i do sada je Poreska uprava daleko od toga da je sposobna da izvršava zadatke na način na koji bi to trebalo da radi poreska uprava u normalnoj zemlji. Kod nas je Poreska uprava kao crna kutija. Malo šta se zna. Oni su i tužilac i sudija i kada pričate sa preduzetnicima, mislim da ćete čuti dosta loših stvari o tome kako ih tretira Poreska uprava, tako da bilo koji nivo modernizacije u ovom aspektu i sektoru javne uprave je vrlo dobrodošao i to ćemo podržati.
U svakom slučaju, ono što bi trebalo da bude krajnji cilj vaših napora da u ovom segmentu donesete neke promene je da građani Srbije konačno znaju šta je razlika između poreza i harača, pošto kao poreski obveznici imate određena prava i obaveze, da plaćate porez u državi koja će vam omogućiti da dobijete škole, bolnice, puteve, infrastrukturu itd. Stanje poreskog obveznika je nešto što je u normalnim zemljama stvar čime se građani ponose. Za sredstva koja državi plaćaju žele da dobiju određene usluge. Kada plaćate harač, plaćate ga samo zato što neko može da dođe i da vam zapali kuću i odnese sve što posedujete. U Srbiji i dalje postoji velika zabuna oko ta dva termina, jer i dalje građani doživljavaju porez na način na koji je to bio porez u srednjem veku, ali iz potpuno opravdanih razloga zato što realno ne vide gde se troše ta sredstva koja se slivaju u republički budžet jer se njima plaća svašta na vrlo netransparentan način, od aviona za haške optuženike, žirafe, Miladina Kovačevića itd. Ko god iole brine o tome da li treba da plaća porez, veliki broj građana verovatno ima znak pitanja kada to treba da učini.
Sve u svemu, kao što sam rekao, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ćemo podržati i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit ćemo podržati. Mislimo da su predlozi dobri. Za prva tri, što se nas tiče to su uglavnom kozmetičke promene i ne donose ništa novo osim manjka prihoda za lokalne samouprave. Lokalne samouprave su u izuzetno teškom stanju i o pokrajini ne želim ni da pričam. Što se tiče Lige socijaldemokrata Vojvodine, glasaćemo protiv. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na neka pitanja smo već dobili odgovore, s obzirom da su moji prethodnici već imali izlaganje vezano za decentralizaciju železničkog transporta u Srbiji, vi nećete zameriti gospodine ministre što smo mi iz Vojvodine generalno izuzetno zainteresovani za pitanje koje se tiče železničkog transporta, s obzirom na ekonomski potencijal koji mi vidimo u tome u pokrajini i u odnosu na ono što je Vojvodina nekad imala u tom domenu. Danas je sistem više decenijskog propadanja i izuzetno teškog stanja kako u domenu transporta roba tako i u domenu transporta putnika.
Ne bih mnogo ponavljao ono što je i kolega Pastor do sada već rekao i koleginica Popović, ali moram spomenuti da kada je Vojvodina ulazila u Srbiju, odnosno Jugoslaviju je ušla sa 2200 kilometara pruga. Od toga danas je samo oko 1500 u upotrebi, a od toga je 500 i nešto u koridorima, a 1200 je u izuzetno teškom stanju, ili se uopšte ne koriste.
Prvi voz koji se saobraćao između Liverpula i Mančestera se kretao brzinom od 56 kilometara na sat, a govorim o 1829. godini. Danas je nažalost prosečna brzina vozova u Srbiji oko 40 kilometara na sat. Od Subotice do Beograda se putovalo 1926. godine tri sata i 15 minuta, 1989. godine oko dva sata, a danas je tri sata i osam minuta. Na deset hiljada stanovnika Vojvodina je tada 1918. godine imala 8,7 kilometara pruge što je bila najrazvijenija železničko transportna mreža tada u Evropi. Za petnaest od kada je za vreme autonomije Vojvodine postojala nadležnost nad železničkim transportom od 1977. godine do 1989. godine u Vojvodini je remontovano 527 kilometara pruga, sve su elektrificirane, nabavljeno je više od 10 električnih lokomotiva, 10 elektromotornih vozova i druga oprema. Uvedena je nultna faza informacionog sistema za praćenje vozova, ukinuta je parna vuča, nabavljeno više od 100 teretnih vagona, 20 savremenih putničkih vagona za brzine do 200 kilometara na sat. Vojvodina je tada imala 44 elektro-lokomotive, 10 elektromotornih vozova, 94 dizel lokomotive, 13 parnih lokomotiva, 67 šinobusa, 161 putničkih kola sa 17 hiljada sedišta i 600 ležajeva, kao i preko šest hiljada teretnih vagona.
S obzirom da ste rekli da treba da pričamo o podacima, odnosno da argumentujemo činjenicama mislim da su ovo činjenice koje malo ko može osporiti. Dvadeset hiljada putnika se tada prevozilo šinobusima što je zbog konfiguracije terena izuzetno od velike važnosti za transport ljudi u Vojvodini. Danas je to nešto više od 400, 500, a pričam o podacima na dnevnoj bazi, pod uslovom uopšte da neki od tih linija i saobraćaju.
Svi znamo da je situacija u tom domenu izuzetno teška, ali kad god smo u prošlosti pokušavali da na neki način iniciramo, pre svega, organizacione promene u domenu železničkog transporta i apostrofiramo da je potreban neki nivo decentralizacije jer postoje ekonomski razlozi za to, uglavnom smo dobijali etikete da se radi o separatizmu i to je prebacivano na neki politički teren. Mislim da za to apsolutno nemam potrebe jer govorimo isključivo o ekonomskim kordinatama. Za nas železnički transport, ponoviću, ima izuzetnu važnost.
Kao što se vidi iz ovih podataka koje sam izneo, mislim da se u Vojvodini vrlo dobro znalo kako treba upravljati železničkim transportom i ne vidim zbog čega bi to bio problem da se u budućnosti ponovo, ne pričam o koridorima pričam o prugama koje nisu koridori, i kroz direkciju i kroz upravljanje infrastrukturom određeni nivo tih nadležnosti prenese u pokrajinu gde bi onda neki prioriteti mogli da se definišu i na regionalnom nivou.
U ovom predlogu zakona postoji samo jedna takva mogućnost da u slučaju da operateri koji upravljaju infrastrukturom nemaju ekonomsku računicu, samo u tom slučaju mogu preneti upravljanje na toj infrastrukturi na lokalni, odnosno pokrajinski nivo.
Mislim takođe da ne postoji razlog zbog čega bi se izjednačavao lokalni i pokrajinski nivo, s obzirom da mislim da malo koje opštine u Srbiji mogu uopšte da izdvoje sredstva i da ulažu u železničku infrastrukturu.
Nažalost, i da ste najveći centralista danas, a to sam naveo u jednom od prošlih izlaganja i da želite da ne postoji ni lokalna samouprava, ni pokrajina, kada krenete u Beograd da dobijete neki papir, s obzirom da vam treba od Subotice skoro četiri sata, ta želja će vas napustiti. Konkretno, imam jednog komšiju koji je putovao od Sremske Mitrovice do Čortanovaca osam sati. Vi za osam sati možete stići do mnogih svetskih metropola i nazad.
Stvarno, ne bih da budem zlonameran, jer znam da je ovaj zakon nešto što treba da nas uključi u evropski saobraćaj, što se železnice tiče i da je možda intencija zakonopisca dobra, ali s obzirom da od početka 90-tih do danas, vrlo malo je urađeno, da li zbog nedostatka sredstava, da li iz drugih razloga, ne znam, ali dok ne budemo videli konkretne pomake u smislu da te pruge počnu da se grade, da se stvarno nabave vozovi i da se stigne od mesta A do mesta B, u nekom normalnom roku, ne vidim razlog zbog koga bi podržavali aktivnosti, jer administrativnim merama, jer i zakon iz 2005. godine konkretno ništa nije doneo, a ovaj vrlo malo toga menja.
Ne vidimo šta će to konkretno novo da se desi da bi se ovaj domen modernizovao. Glavni problem u "Železnicama Srbije", po meni taj, što oni koji odlučuju o železničkom transportu se ne voze vozovima, kada bi se vozili vozovima, a ne svojim službenim automobilima, verovatno bi malo drugačije se odnosili prema tom problemu. Razumem da treba da se uloži četiri milijarde evra da bi se koridori izgradili, ali stvarno postoje neke stvari koje nemaju opravdanja, a tiču se reda vožnje, higijene, održavanja itd, i mislim da za to oni koji se time bave, stvarno ne bi trebali da imaju izgovor.
Što se tiče nas iz LSV, mi smo dali neke amandmane. Ponavljam, mislim da su konstruktivni. Ne želimo da politizujemo, previše ovo pitanje, ali dozvolite da imamo određenu inicijativu prema tome da bi određeni nivo aktivnosti mogao da se prenese na pokrajinu i siguran sam da bi to koristilo i vama i onima koji danas upravljaju "Železnicama Srbije". Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnom izlaganju smo se već osvrnuli na činjenicu da ovaj predlog, odnosno ovo za čega ćemo glasati u Skupštini je izveštaj sa pregovora Vlade Republike Srbije i njega ćemo u celosti podržati iz razloga što je LSV do sada uvek podržavala evropske integracije i naša politika se u prethodnih 23 godine, kao što vrlo dobro svi znate, nije menjala u pogledu nekih principa na kojima danas na svu sreću počiva i aktuelna politika kojom su se vodili ovi pregovori.
Ono oko čega se mi možda malo ne slažemo sa predlagačima, odnosno današnjim pregovaračima, to je istorijski kontekst kako je došlo do situacije u kojoj smo se danas našli, te samim tim i malo čudna činjenica da se današnji pregovarači optužuju da na neki način gube Kosovo, koje u praksi i u teoriji ne može biti izgubljeno 2013. godine, jer postoji vrlo duga istorija onoga što se dešavalo do sada. Dešavalo se to da trenutkom kada je iz Beograda pokušano da se, uprkos tome što je Kosovo svojevremeno imalo demokratsko izabrane predstavnike, na nasilan način sruši pokrajinsko rukovodstvo i na silu se instaliralo drugo bazirano, pre svega i na etničkim principima, dok se u Beogradu uzvikivalo: "Uhapsite Vlasi, idite na Kosovo". Ovde se tada likovalo jer se mislilo da se na silu može preuzeti vlast u pokrajinama. Dvadeset pet godina kasnije smo došli dotle da smo opet u pregovorima i da se sa Srbijom konstantno pregovara, umesto da se razgovara, kao što se to danas radi u modernoj Evropi.
Da se tada možda malo drugačije postupalo i razumelo da se silom ne može nametnuti vlast bilo gde, danas bi se Amerikanci verovatno slobodno šetali Irakom i Avganistanom. Bez obzira kolikom silom raspolaže centralna vlast, ispostavilo se da potezi koji su vučeni u prošlosti ne mogu doneti ništa dobro i to nas je dovelo do ovde gde smo danas. Principi dijaloga, suživota, mira, na kraju krajeva i autonomije, koji se danas promovišu u Evropi su jedna potpuna novina na ovim prostorima. Briga o teritorijama zasnovana na etničkim principima je nešto što je relikt 19. veka.
Vrlo je interesantno da i dan danas u nekim izlaganjima ovde kolege poslanici vrlo često koriste i epske pesme što je potpuno neprimereno i za temu i za aktuelni društveni trenutak, s obzirom da stvarno mislim da očevidac srpske istorije Filip Višnjić nije bio putopisac i to nije nešto na čemu bi mi danas trebali da zasnivamo naše političke stavove, nešto što mnogi danas rade.
Danas mislim da završavamo jednu istorijsko poglavlje koje je Srbiju dovelo u stanje masovne hipnoze, gde smo stvarali konstantno nekakve "sao" teritorije, balvan revolucijama i metodama koje su dovele do toga da danas mnogi sa žalom se sećaju tih vremena gde su iz svojih udobnih visokoplafonskih stanova u Beogradu komandovali narodom koji iz svega toga uglavnom izvlačio deblji kraj i vrlo malo grupa ljudi je uvek iz toga imala koristi. Kosovsko pitanje je bilo predmet manipulacije u proteklih ne 25 godina, nego i 30-ak godina.
Mislim da ne bi bilo dobro da danas od Srbije pravimo vajmarsku Republiku i da stalno pričamo o tome kako smo mi nekako poniženi, kako smo uvređeni, kako nas na nešto primoravaju velike sile, bez toga da uđemo u suštinu i da se pozabavimo samim sobom, odnosno da se na kritički način osvrnemo na uzorke koje su nas dovele u situaciju u kojoj smo danas.
Takođe, stalno slušamo da se ovde radi o nekakvom pomirenju naroda. Narodi se nikad ne svađaju, svađaju se političke elite koje ratove i organizuju i započinju, tako da mi nemamo šta da se mirimo sa okolnim narodima, jer narodi se nisu ni svađali. Bilo bi takođe izuzetno značajno da se o Kosovu priča na Kosovu, o Beogradu u Beogradu, a o Vojvodini u Vojvodini. Da se prestane sa konstantnim zamenama teza, gde kao i u prošlosti da se organizuju mitinzi, istine o Kosovu dužinom bivše Jugoslavije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Imam pitanje za gospodina Milutina Mrkonjića, ministra saobraćaja, a tiče se železnice. Prvo pitanje – da li se gospodin Mrkonjić u skorije vreme vozio vozom, recimo, od Šida do Novog Sada i da li je upoznat sa nekim podacima, jer da je upoznat sigurno ne bi davao izjave da ukoliko bi Vojvodina imala svoje železničko transportno preduzeće, kao što je imala nekad, to bi dovelo do otcepljenja Vojvodine i da on to neće dozvoliti?
Moram pitati gospodina Mrkonjića da li je upoznat sa podacima? Siguran sam da nije, jer da jeste, takve izjave ne bi davao. Vojvodina dok je imala svoje železničko transportno preduzeće u njemu je bilo 44 elektro lokomotiva, 10 elektro motornih vozova, 94 dizel lokomotive, 67 šinobusa, 161 putnička kola sa 17 hiljada sedišta i šest hiljada teretnih vagona. Vojvodina kada je ulazila u Kraljevinu Srba, Hrvata, Slovenaca unela je, kao miraz, 2.250 kilometara pruge. Danas voz od Subotice do Beograda saobraća sporije nego što je saobraćao 1926. godine, a prosečna brzina vozova u Srbiji je 40 km/h, što znači da se Franc Jozef brže vozio, nego što se danas, ako bi to pokušali, vozi gospodin Mrkonjić.
Takođe, ne znam da li je upoznat sa podatkom da se u Vojvodini nekada šinobusima vozilo 20 hiljada ljudi, a danas se prevozi 400, s obzirom da ti šinobusi ni ne dolaze.
Imam pitanje za gospodina Simeunovića, direktora Železnica Srbije, da li je ikada pročitao Ustav, s obzirom da je rekao da Vojvodina ne može imati svoje železničko transportno preduzeće, jer je to isto kao kada bi svaka lokalna samouprava želela da ima svoje? U Ustavu lepo piše da je Vojvodina autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije, te samim tim nije isto što i lokalna samouprava.
Ono što izuzetno zabrinjava je to što na svaki pokušaj pokrajinske administracije i pokrajinske Vlade jedini argument koji čujemo u pravcu bilo kakve decentralizacije, pa čak i nečega što je železnički saobraćaj, uvek se vrlo lako okrene etiketiranju. U slučaju železnica, nadam se da informacije koje se objavljuju na pojedinim portalima nisu tačne, a to je da će Železnice Srbije uskoro preći na julijanski kalendar, kako bi anulirali sva kašnjenja, zato što se velika sredstva ulažu u taj sektor. Siguran sam da je to nešto što će, poput Pravilnika o mleku, dati velike rezultate, jer bi se na taj način železnice konačno dovele u red. Umesto da se pristupi ozbiljniji reformama i po prvi put uzme u razmatranje ono što pokrajinska administracija predlaže već duže vreme, a to je da se Vojvodini vrati nadležnost, makar, u oblasti železničkog transporta.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih pitanje koje je možda malo više životno, a malo manje je epsko i nebesko, pošto smo se do sada uglavnom bavili ovim kosovskim pitanjem. Postavio bih pitanje ministarki zdravlja, gospođi Đukić Dejanović, malo premijer da dobije pauzu, pošto svi uglavnom njega pitaju, a tiče se, po meni, prilično alarmantne situacije vezane za naš zdravstveni sistem. Prošle godine mi smo ocenjeni poslednji na rang listi od 34 evropske zemlje, po 42 kriterijuma u odnosu na to kakav je zdravstveni sistem Srbije u Evropi. Bugarska je pretposlednja, a mi smo apsolutno poslednji.
U poslednjih nekoliko meseci desilo se više slučajeva u Srbiji da su ljudi prinuđeni da sprovode humanitarne akcije, da moraju da zavise od toga da li poznaju neku estradnu ličnost, pa će se organizovati koncert ili ne, moraju da praktično zavise od toga da li poznaju nekog u nekim informativnim kućama. Neki od tih slučajeva, kao što sami znate, ne bih da spominjem imena, su se dosta loše završili, tragično. Ono što je po meni izuzetno važno, to je da pitam vas - da li, kao prvo, postoji neka institucija u ovoj zemlji koja može organizovano da analizira neki slučaj i da nekog pošalje u inostranstvo na lečenje, transplantaciju, ako bolujete od neke retke bolesti, da ne morate da zavisite od milostinje, ili postoji Republički fond za zdravstveno osiguranje koji se takvim stvarima bavi?
Ova zemlja plaća mnoge stvari, da ne spominjem, od Miladina Kovačevića, pa do aviona za haške optuženike, fudbalske klubove itd. Mislim da bi konačno to pitanje moralo da se reši na sistematski način i da sistem odreaguje brzo, da ako bolujete od nečega što u Srbiji ne može da se izleči ili vam je potrebno da budete na listi negde drugde, da se to i desi, a ne da imamo slučajeve kao što je ovaj. Svake nedelje imamo neku humanitarnu akciju i ljudi se konstantno obraćaju za pomoć, na kraju krajeva i Vladi, ali vidimo da takvi slučajevi dosta loše završavaju. Zahvaljujem.

S obzirom da dolazim iz Vojvodine, ali ovo je tema koja stvarno ne bi trebalo da bude opterećena time odakle ko dolazi, ili ko je pripadnik koje političke stranke. Izuzetno je loša situacija, da kažem samo da imamo na dva miliona ljudi postoje dva aparata za zračenje, da imate praktično jednu magnetnu rezonancu u Sremskoj Kamenici, naravno imate i privatne, ali vi ako odete kod privatnika ti snimci vam ne znače mnogo. Imate ukupno jedan ukupno "pet" skener, na dva miliona stanovnika, itd.
Institut u Sremskoj Kamenici je ranije bio deo zdravstvenog sistema koji je u Vojvodini građen i stvaran. Mislim, što se tiče bar tog sektora, određeni nivo reforme i decentralizacije bi bio poželjan. Moja koleginica Olena Papuga je takođe postavila pitanje iz vašeg domena, ali bar što se tiče ljudi sa kojima mi imamo kontakt i onoga što se u Vojvodini dešava, situacija u zdravstvu je prilično alarmantna. Naravno, problemi su nastali tokom više decenija, vi ste tu samo nekoliko meseci, ali mislim da pod hitno bi moralo da se pristupi mnogo ozbiljnijoj reformi u zdravstvenom sistemu.
Nažalost, u medijima imamo situaciju da vidimo svakih nekoliko nedelja ili meseci šta se desi kada taj sistem ne funkcioniše. Moja sugestija je da ipak bi bilo potrebno da se formira nekakav fond na nivou, da li vašeg ministarstva, itd, koji bi, iako nemamo donore u zemlji, iako nemamo terapiju u zemlji da se onda brzo reaguje i da ljudi mogu da se pošalju negde u inostranstvo i da ta izdvajanja stvarno ne budu nešto što nije na listi prioriteta kada se pravi budžet. Zahvaljujem.

Uvaženi gospodine predsedniče, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, prvo i pre svega postavio bih pitanje vama gospodine Stefanoviću zbog čega nije pozvan niko iz pokrajinske administracije, s obzirom da je pokrajinski sekretar gospodin Ješić prvi ukazao na ovaj problem? Mislim da je bilo elementarno da ga pozovemo da prisustvuje sednici i možda kaže neko svoje mišljenje, a po članu 89. imate tu mogućnost po Poslovniku da ga pozovete. S obzirom da je vrlo aktivno učestvovao u svemu ovome, mislim da ste trebali to da učinite.
Što se tiče same teme bezbednosti hrane, po nama, ovo je samo krajnja posledica nečega što je sistemski problem i ukazuje na to da sistem ovakav kakav je, a on je predviđen Zakonom o bezbednosti hrane, apsolutno ne funkcioniše. U više navrata smo ukazivali na to da bi Vojvodina morala da ima nadležnosti iz oblasti agrarne politike koju bi morala na neki način da kreira i da inspekcijske službe takođe budu delom makar u nadležnosti pokrajinske administracije.
Tako da bi moje pitanje bilo i u ovom pravcu s obzirom da je i ministar iz Vojvodine - da li postoje neka razmišljanja na tu temu? Mislim da je i on to pomenuo u svom izlaganju, inspektori niti su dobro opremljeni kadrovskim, niti tehnički, sede po opštinama kao Japanci posle rata 60 i neke godine gde čekaju da ih neko pozove iz Beograda a ne mogu ni vozila da registruju. Ovo je problem koji je na neki način samo proizašao iz jednog lošeg sistema koji sve i da su najsposobniji ljudi u Beogradu, ne može biti rešen na pravi način.
Takođe, još jedno pitanje za gospodina Kneževića i gospodina Ljajića, a tiče se jedne mnogo ozbiljnije teme kojom ćemo se baviti, bar mi iz LSV. S obzirom, da je bezbednost hrane ovde na dnevnom redu – da li je tačno, iako je u Srbiji zabranjen uvoz GM žitarica i mesa, da li je dozvoljen uvoz mesa iz zemalja u kojima se stoka hrani GM hranom i da li mi vršimo takve kontrole? S obzirom da naši proizvođači nikako ne mogu biti konkurentni sa nekim farmerima u Brazilu, Argentini itd. koji upravo u ishrani koriste GM žitarice i ako znamo da je naš stočni fond takav kakav je i u nestajanju, da li se uopšte neko bavi tom temom i da li postoje neke kontrole?

Vezano za moj komentar, a tiče se pokrajinskog sekretara, gospodina Ješića, član 89. kaže da na sednici Narodne skupštine, pored narodnih poslanika učestvuju predsednik i članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici i drugi predlagači zakona, direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove.
Mislim da je na neki način, iako možda ne bi odgovarao na pitanja, ali je gospodin Ješić mogao da iznese neka svoja saznanja i stavove, s obzirom da je ovo tema koja se tiče javnosti i zdravlja svih građana, tako da u tom smislu je bio moj komentar. Vezano za Zakon o bezbednosti hrane, a ovo što je pomenuo ministar Ljajić i tiče se genetski modifikovane hrane, član 36. kaže da mere bezbednosti hrane i hrane za životinje koje primenjuju druge države, smatraće se istovetnim merama propisanim u Republici Srbiji, ako zemlja izvoznica objektivno dokaže da su naučno zasnovane i da se njihovom primenom obezbeđuje odgovarajući nivo zaštite života i zdravlja ljudi koji se u Republici Srbiji od ljudi zahteva.
Mislim da trenutno mi i dalje uvozimo ne žitarice koje su genetski modifikovane van ovog dozvoljenog nivoa, ali uvozimo meso koje je proizvedeno, a ishranom životinja, genetski modifikovanih žitarica i nisam siguran kakva je laboratorijska procedura da se uvozi to meso, jer je daleko jeftinije od onoga što su od onoga što su naši poljoprivrednici i stočari u mogućnosti da proizvedu i mislim da je to tema kojom bi trebalo da se bavimo, pa skrećem pažnju, s obzirom da smo imali inicijativu iz više udruženja iz Vojvodine koja su nam skretala pažnju na tu stvar.