Uvažena predsedavajuća, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, iako mi iz LSV dolazimo iz jedne stranke koja nema centralu u Beogradu i nikada nismo mogli da dosegnemo do tih olimpijskih visina spoljne politike sa stubovima itd. mislim da je ipak centra tema ove dve tačke ona koja se bavi Sporazumom sa Ruskom Federacijom o uvozu gasa.
Drago mi je da ministarka prisutna, pošto vrlo dobro razume problematiku koja se tiče gasnog aranžmana i koliko se sećam, bila je lično protiv sporazuma kada je poklonjen NIS, što smo u više navrata tvrdili. Konačno dolazimo do toga šta je epilog ovog neviđenog dogovora po kome ćemo imati nekakav povlašćen status pri uvozu gasa.
Uz dužno poštovanje, osim kolega iz LDP, niko nije ni spomenuo ovaj sporazum, sve vreme pričamo o tome da li prozori dihtuju, o kotlarnicama itd, pred nama je sporazum koji kaže da godišnje ćemo morati da uvozimo pet milijardi kubnih metara gasa iako je domaća potrošnja, a to piše u obrazloženju, dve i po milijarde od čega je 500 miliona već iz domaće proizvodnje. U isto vreme energetski spor između Ukrajne i Rusije je na ovu temu. "Gasprom" je fakturisao Ukrajni sedam milijardi dolara penala zbog toga što nije povučeno gasa onoliko koliko je dogovoreno.
O platno bilansnoj situaciji Srbije prema Rusiji čak ne treba ni govoriti, iz razloga što imamo godišnji deficit u spoljno trgovinskoj razmeri koji je milijardu dolara. Ne znam šta ćemo to tačno izvoziti u Rusku Federaciju kojim ćemo pokriti deficit koji će po ovakvom sporazumu da se duplira? Parket, jabuke, čarape, ne znam koliko jabuka treba da izvezemo u Rusiju da bi pokrili takvu platno bilansnu situaciju.
Ono što su primeri u regionu, Hrvatska, recimo, gradi LNDž terminal na Krku. Ne znam da li se kod nas razmišlja o diversifikaciji snabdevanja energentima, ali nisam čuo da smo mi na neki način tražili da učestvujemo u takvim projektima. Oni sa Katarom prave projekat gde će, iako žele da budu deo "Južnog toka", takođe moći da se alternativno snabdevaju.
Kod nas, za sada jedino što vidimo je pravac orijentacije prema Ruskoj Federaciji. U suštini ono što zabrinjava na neki način je to da iako se kaže da je godišnja potrošnja duplo manja od one koja je predviđena, mi bi trebalo da kupujemo duplo više gasa, jer ćemo gasifikovati celu Srbiju, ali ne znam na osnovu kojih podataka se tako nešto tvrdi.
Ono što je sigurno, da ukoliko se nastavio ovakva strategija, gde ćemo uporno imati negativan bilans prema Ruskoj Federaciji, doći ćemo u situaciju da smo u dužničkom ropstvu i da će za taj dug, danas, sutra, možda Rusi moći da preuzmu naš kompletan energetski sektor. Onda nam više Ministarstvo za energetiku neće ni biti potrebno. Moći ćemo samo da imamo Ministarstvo za bionergiju, a za energetiku i energiju moći ćemo samo da zovemo nekog u Moskvi, pa će nam onda oni reći koliko će energenti da koštaju, bez obzira na to da li imamo menadžera za energetiku i da li su prozori zatvoreni ili ne. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Hteo sam da kažem da ukoliko ponovo trgovina ide preko "Jugorosgasa" čuvenog, koji ne znam čemu služi, razumem čemu je služio u vreme Mirka Marjanovića i u vreme kada je pravljen, ne znam čemu sada služi, i u našem slučaju "Srbijagasa", koji samo što se ne zadužuje kod zelenaša, jer više ne može da plati svoje obaveze, tvrdilo se da ćemo mi, usled toga što ćemo uraditi sporazum kakav smo uradili vezano za NIS, da ćemo imati nekakv povlašćeni položaj pri nabavci gasa.
U ovom sporazumu koji je krovni se samo kaže da će se cene i sve ostalo definisati dalje posebnim ugovorom. Znači, ne postoji ni jedan kvantitativni podatak, osim tih pet milijardi, koji su vrlo jasno definisani, ali se kaže da će se sve ostalo urediti u posebnim ugovorima. Pitanje je onda – šta će nam krovni sporazum, ako niti je dogovorena cena i praktično ništa drugo nije dogovoreno osim toga gde se kaže da ćemo mi od Rusije kupovati gas, ali sve ostalo će biti precizirano ugovorimo između "Jugorosgasa" i "Srbijagasa". Zahvaljujem .

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, od Balkanskih ratova do danas oduvek je bila dirljiva briga političkih elita u Beogradu za tzv. kosovsko pitanje. Znamo da su kroz istoriju međuetnički odnosi na Kosovu bili problematični i njima su vrlo često dominirale tenzije koje su u više navrata i eskalirale. Ono što je uvek bila konstanta u svemu tome jeste da su o sudbini ljudi, koji žive na prostoru KiM, odlučivali najmanje oni sami, a u najvećoj meri se odlučivalo u centrima moći sa adresama koje su daleko od Kosova.
U poslednjih tridesetak godina sa ovom temom se izuzetno manipulisalo i uglavnom zarad nekih političkih poena, bez brige kako će se to odnositi na sudbine ljudi koji žive na Kosovu. Posle 25 godina od čuvenog – niko ne sme da vas bije na Gazimestanu, možemo da podvučemo crtu i da napravimo bilans onoga što je usledilo.
Bilans glasi da se posle 25 godina u Mitrovici teško živi. Hiljade ljudi je nezaposleno. Fabričke hale su prazne, a narodne kuhinje pune. Mladi ne vide perspektivu i odlaze čim im se ukaže prilika. U odnosu na poslednji popis u gradu je nekoliko hiljada ljudi manje. Obični ljudi ne vole što političari pokušavaju da svađaju narod sa obe strane reke. Rampe i kućice su gde god se krene i sa setom se sećaju vremena kada toga nije bilo. Mitrovica se uglavnom spominje u crnim hronikama, a ne u turističkim brošurama. U grad gde su nekada dolazili ljudi da rade i zarade, sada dolaze samo ako moraju, zato što su proterani sa svojih ognjišta. Recimo, ljudi koji vode lokalnu samoupravu u Mitrovici za svaki problem moraju da idu u Beograd.
Dame i gospodo, to je bilans svih prethodnih politika platformi i rezolucija, a još je tragičnije što Mitrovica nije kosovska, već sremska i nije okružena hordama naoružanih pobunjenika, nego se nalazi na 60 kilometara od Beograda i puna je Srbija takvih Mitrovica, kao što je ona iz koje ja dolazim. Mislim da posle 25 godina ne treba da tražimo jedanaesti alibi, da konačno bez populizma i demagogije pokušamo da rešimo nešto što opterećuje našu stvarnost više decenija i da konačno počne da se pregovara, imajući u interesu interese ljudi koji žive u ovoj zemlji, a ne interese političara, da prestane da se stvara kolektivna paranoja i da se okrenemo rešavanju problema koji mogu da se reše odlukama koje mi donosimo u ovom zdanju, a da ne pokušavamo da rešavamo stvari gde naše odluke neće mnogo značiti.
U tom smislu, ova deklaracija, za LSV, nije nešto što ćemo podržati i ne treba da opterećujemo javnost sa nečim što je, po nama, odavno ispričana priča. Onima koji pregovaraju treba da pružimo podršku da se jednom za svagda ovo pitanje reši u najboljem interesu ljudi koji žive na prostoru KiM. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, uvaženi predstavnici predlagača, dame i gospodo narodni poslanici, prvo i pre svega osvrnuo bih se na način na koji je objedinjena rasprava po svim ovim tačkama, s obzirom da one međusobno nemaju mnogo veze, ali za nas, kao LSDV, definitivno je najvažniji Predlog zakona o Razvojnom fondu AP Vojvodine, mada ćemo se osvrnuti i na ostale tačke.
U smislu ovog predloga, iako je ovo možda zbog načina na koji se o ovoj tački raspravlja, na neki način marginalna ekonomska tema, za predstavnike AP Vojvodine je sigurno prvo i pre svega politička tema, zato što oslikava vrlo dobro način na koji se tretiraju pokrajinske institucije i u proteklih nekoliko meseci smo mogli u više navrata da se uverimo na koji način se to čini.
Iz nekog šireg političkog konteksta možemo malo sagledati to da pre 25 godina, kada je Milošević organizovao tzv. mitinge istine o Kosovu, kada se pričalo - Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela itd, sa druge strane se toj istoj Vojvodini takođe ukidala autonomija i na neki način ovo je, može se reći, nekakva zombi politička filozofija, pošto oživljava posle 25 godina, da se ponovo, baveći se Kosovom i nekim drugim temama, Vojvodini ukidaju institucije koje je ona mukotrpno stvarala. Tada je ukidan fond za zdravstvo, penzioni fond, takođe razvojni fond i svedoci smo toga da je to i dan danas slučaj, tako da od čuvenih parola – uhapsite Vlasija, danas je isto hapšenje ovako popularno, Vlasija više nema ali vidimo da Vojvodina ostaje bez institucija, naročito onih u kojima se nalaze neka sredstva, a kada Srbija zapadne u ozbiljne ekonomske probleme, prvo čega se sete vlastodršci u Beogradu je da ta sredstva možda eventualno postoje u nekim institucijama koje se nalaze u Novom Sadu, pa hajde da vidimo brže-bolje, možda bi se tamo mogli naći neki viškovi.
U tom kontekstu možemo razmatrati situaciju kada, nakon odluke Skupštine Vojvodine da se izvrši dokapitalizacija Razvojne banke, ta ista razvojna banka bude žrtva višemesečnih, višenedeljnih pritisaka od strane samog ministra, i na kraju dođemo u situaciju da volšebno ona mora da se ugasi, jer ne ispunjava parametre likvidnosti i kapitalne adekvatnosti, te stoga sada, kao kompromisno rešenje, moramo da osnujemo Razvojni fond Pokrajine Vojvodine koji će se osnovati sa 10 miliona dinara. Deset miliona dinara za 200.000 nezaposlenih u Vojvodini, pa svakom nezaposlenom da se da po 500 dinara kredita, ne znam koji tačno biznis može da se pokrene za ta sredstva.
Mislim da smo svedoci nečega što smo već nekoliko puta gledali. Mi smo podržavali koncept da Vojvodina treba da ima razvojnu banku, ne ulazeći u to kako je radila dosadašnja razvojna banka, ali ako je kriterijum da nešto što radi sa gubitkom treba da se ukine, onda da razumem zbog čega se ne ukine i Železara Smederevo i Basen Bor, JAT itd, koji takođe rade sa gubitkom, ako je to jedini kriterijum. Da li je ona radila dobro? Ne. Da li je mogao da bude bolji menadžment? Da. Ali da li ona treba da se ukine kao takva? Mislim da je Skupština Vojvodine na to pitanje dala odgovor i takva je odluka morala da se poštuje, a ne da se omalovažavaju i predstavnici te Skupštine Vojvodine i poslanici i građani koji su ih birali.
Očigledno da postoji neka opsesija da se sve finansijske institucije koje nisu pod direktnom kontrolom političkih oligarhija u Beogradu, na neki način moraju ili privatizovati ili ukinuti. Nekada je u Novom Sadu postojala i Novosadska banka i Panomska banka i Vojvođanska banka i Kulska banka i Meridijan i Novi Sad je bio finansijski centar u svoje vreme. Te banke su uspele da prežive devedesete godine koje su bile izuzetno teške za privredu i nakon toga, preko tzv. Pariskog i Londonskog kluba one su podržavljene, njih je stvarala svojevremeno vojvođanska privreda i vojvođanski građani i depozitima su je decenijama gradili, te iste banke. One su preko noći privatizovane. Naravno, sve pare su otišle u budžet. Danas su centrale tih banaka manje-više premeštene u Beograd i jedna jedina finansijska institucija koja je ostala, odnosno ponovo počela da postoji u Novom Sadu je sada takođe ukinuta.
Zbog čega postoji takav stav ljudi koji upravljaju finansijskim sektorom u ovoj zemlji već skoro deceniju i malo više, ne znam, ali očigledno da oko tog pitanja postoji konsenzus da u Novom Sadu ne treba apsolutno nikad da postoji ijedna banka koja nije pod direktnom kontrolom političara iz Beograda.
Što se tiče samog Predloga zakona, već sam rekao, osnivački ulog deset miliona dinara ne može da se poredi sa onim što je bila aktiva o kojoj smo pričali i dokapitalizacijom od 150 miliona evra, zato što sa deset miliona dinara ne vidim šta možete da razvijate u Pokrajini koja ima 200.000 nezaposlenih i kojoj su preko potrebna ulaganja u infrastrukturu. Kada sam diskutovao svojevremeno o Zakonu o preuzimanju imovine i obaveze banaka koji je svojevremeno predložen, jedan od dokumenata je bio da Vojvodina ima neke ekonomske specifičnosti koje se tiču toga da je tamo dominantna grana ekonomije poljoprivreda, da postoji agroindustrijski kompleks koji takođe ima vrlo duge periode naplate, ulaganja u poljoprivredu su takođe vrlo specifična i zbog toga je potrebno da postoji posebna finansijska institucija koja takve sektore finansira.
Ne vidim kako će ovaj fond uopšte da se kapitalizuje, kako će da dođe do sredstava. Da li on dobija neke kredite? Da li će to biti dokapitalizacija? To je neko društvo sa ograničenom odgovornošću. Prvo je taj isti fond ukinut, pa je pripojen Razvojnoj banci, pa se sad ponovo pojavljuje. Takođe su navedeni rizik likvidnosti, kreditni rizik, kamatni rizik i tržišni rizik. Samo se ne spominje politički rizik, koji je po meni najbitniji kada se ovakvi entiteti osnivaju, zato što je očigledno isključivo nečija politička volja ta koja je najveći rizik za postojanje takve institucije, odnosno za to da li će Fond imati sredstava ili neće.
Znate vrlo dobro da je republički budžet ostao dužan više desetina milijardi starom Fondu za razvoj. To nikada više niko nije ni spomenuo. Deo od prihoda od privatizacije je bio namenjen za punjenje tog fonda. Agencija nije nikad ni obračunala koliko tačno Vojvodina treba da dobije po tom osnovu. Sigurno ništa bolje neće biti ni u slučaju ovog novog razvojnog fonda.
Sve u svemu, daleko smo od toga da je ekonomski razvoj države prioritet, a ne politička kontrola. Svaka dobra inicijativa na kraju se svede na to da li i koja politička stranka kontroliše određenu instituciju. Ako se već zalažemo za evropske integracije i stalno pričamo o tome, ne možemo dozvoliti da uređenje države i dalje bude srednjevekovno. Stvarno mislim da ne treba da živimo u nekakvom političkom feudalizmu, gde samo vladajuća oligarhija, koja raspolaže ministarstvima sile i ubira porez, posle može da deli resurse onako kako joj se sviđa i da svi građani treba da budu u mogućnosti da njihove sredine, konkretno ja dolazim iz male lokalne samouprave u Vojvodini koja je u izuzetno teškom ekonomskom stanju, da svi mogu na adekvatan način da utiču na razvoj svoje sredine. Postoje sigurno mnoge prakse i unutar te EU. Recimo, Donja Saksonija je suvlasnik "Folksvagena". Svi znamo kakva je to firma. Vlada Vojvodine do skoro nije bila suvlasnik ni zgrade u kojoj se nalazila. Da ne pričam o nekim drugim resursima i institucijama.
Ovo što se desilo sa Razvojnom bankom, ponoviću, je samo neki tužan sled događaja koji je očigledno neminovan. Posle odluka Ustavnog suda o nadležnostima, ovo je samo još jedan od vidova pritiska na pokrajinsku administraciju, koja će imati izuzetno velike probleme da održi nadležnosti koje su joj vraćene u zadnjih desetak godina.
U svakom slučaju, po meni je ovo bacanje prašine u oči građanima Vojvodine, da bi danas-sutra postojao alibi da kada neko možda bude tražio sredstva iz Fonda za razvoj Republike Srbije moći će da se kaže – vi imate svoj razvojni fond, zbog čega se obraćate Fondu za razvoj Republike Srbije? To ne bi bio prvi put, jer i u prošlosti je to bio slučaj, iako ne može da se poredi nivo sredstava u jednom i u drugom fondu.
Konstantno smo slušali priče kako je Vojvodina nekakva lokomotiva ekonomskog razvoja itd. Nekad je bila možda dizel lokomotiva, a sada više nije ni električna, ni dizel, sada je parna lokomotiva. Kakva god da je, sigurno ne može da ide na prazna obećanja i na opiljke, pošto od jedne od razvijenijih regiona unutar bivše Jugoslavije sada smo na poziciji da smo po svim parametrima nerazvijeniji i od Beograda i od uže Srbije.
Sve u svemu, LSV ne može da podrži ovakav jedan predlog zakona, s obzirom na to da je ovo jedan truo kompromis koji po nama neće doneti ništa novo. I dalje će biti samo jedna od mnogobrojnih institucija koje će biti pod direktnom kontrolom, odnosno samovoljom onih koji raspolažu političkom moći ovde u Beogradu.
Što se tiče ostalih predloga zakona koji su objedinjeni u ovoj tački, to je Sporazum između Vlade Republike Italije i u oblasti energetike i Srbije, mislim da tu postoji mnogo teža problematika, a vezano za elektro-distributivnu mrežu koja je, uprkos tome što je energija iz obnovljivih izvora, danas izuzetno popularna. Nisam siguran da je do sada ulagano dovoljno u mrežu koja može da podrži nove izvore energije. Konkretno znam da postoji, iako bi italijanska strana tu energiju prodavala po povlašćenoj ceni pošto se prodaje zelena energija, problematika kabla, odnosno prenosa te energije ispod Jadrana do Italije, što ne znam da li je uopšte spomenuto u ovom sporazumu.
U smislu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o energetici, verovatno ste videli iz sredstava javnog informisanja, ali ono što nas izuzetno zanima je tretman prema "Elektro-Vojvodini", koja do sada nije imala adekvatnu moć, odnosno rukovodstvo "Elektro-Vojvodine" je bilo u poziciji da, s obzirom da ima najviši stepen naplate i da posluje kao profitabilan deo EPS, i dalje ima problem da kada god neko poželi sredstva mogu jednostavno da se prebaci na centralne račune. To se tako čini već dugi niz godina.

Sve u svemu, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o energetici nas zanima samo u domenu ovoga o čemu sam malopre govorio. Naravno, tu su garancije vezane za JAT i "Srbijagas". Saznajemo takođe iz sredstava javnog informisanja da za JAT postoji nekakva strategija i da će se formirati neki novi JAT, ali stvarno bih želeo da vidim neku fizibiliti studiju koja kaže da je to ekonomski isplativo, jer svi koji iole imaju veze sa tom industrijom apsolutno su sigurni da male avio kompanije, kao što je JAT, ne mogu da opstanu same na tržištu. Čak je sugerisano da se eventualno izvrši neko udruživanje ovde u regionu. Tako da, dok god se ne bude izašlo sa nekom temeljnijom strategijom vezano za JAT, mislim da ćemo ovakve garancije konstantno morati da odobravamo, zato što će i dalje raditi sa velikim gubicima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u ovom setu zakona koji je predložen osvrnućemo se na Predlog Zakona o javnim preduzećima i Predlog Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, jer su sigurno u ovom setu najvažniji.
Slažem se sa predlozima nekih poslanika da je možda trebalo udvostručiti vreme ili makar razdvojiti neke od ovih tačaka, s obzirom da su ove dve daleko najvažnije.
Što se tiče javnih preduzeća, mislim da po značaju ukupan ekonomski sistem Srbije i po broju zaposlenih i po nivou prihoda i ukupnoj aktivi svih javnih preduzeća, ubedljivo su najveći problem naše ekonomije iz više razloga.
To je na neki način, da tako kažem, crna kutija, Bermudski trougao, tu nestaju sredstva, nestaju bageri, nestaje imovina i generalno način na koji se rukovodi tim sektorom je izuzetno zabrinjavajući.
Ne slažem se sa tim tzv. neoliberalnim ocenama da je država loš privrednik i da po svaku cenu treba privatizovati javni sektor. Nije svaka država i loš privrednik. Postoje iskustva u razvijenim ekonomijama, zapadnim tržišnim ekonomijama, gde javna preduzeća, iako čak i manjinski u državnom vlasništvu, gde država ima tzv. zlatnu akciju, izuzetno dobro funkcionišu i funkcionišu po pravilima tržišne privrede, iako su javna u smislu njihovih zakona.
Kod nas to nije slučaj i mislim da je izuzetno važno da se u ovaj sektor ovim zakonom i drugim zakonima makar pokuša uvesti red iz jednog mnogo ozbiljnijeg razloga. Recimo, na primeru NIS, to je jedan od ključnih argumenata za brzopletu privatizaciju koja se na vrlo čudan način desila, da je upravo to ogromno javno preduzeće, koje je izuzetno neracionalno, te je samim tim nemoguće da ono posluje profitabilno i moramo ga brže bolje privatizovati.
Mislim da bi se slična stvar desila ili će se desiti sa javnim preduzećima koja bi kod nas mogla da posluju pozitivno i da posluju mnogo bolje nego sada, tako da je intencija predlagača, u smislu Zakona o javnim preduzećima, dobra, ali postoje neka konkretna rešenja na koja imamo primedbe.
Takođe, javna preduzeća kod nas su monopolisti u dobroj meri u industrijama u kojima posluju i rade sa gubicima, što je potpuno nemoguće u normalnom ekonomskom sistemu. Ona netržišno posluju. U nekim slučajevima to su i regulisane cene. U velikoj meri subvencionišu i privatni sektor, zato što javne nabavke kod nas ne funkcionišu baš na najbolji način.
Svedoci smo u proteklih 20 i kusur godina da preduzeća koja posluju sa javnim sektorom, odnosno sa javnim preduzećima, izuzetno dobro posluju, naročito privatna. U velikoj meri su javna preduzeća i politički projekti i socijalne institucije, jer zapošljavaju ljude u raznim regionima i projekti u koje ulažu su obično praćeni nekim političkim motivima. Naravno, znamo šta se dešava pred izbore, od sponzorisanja raznih sportskih manifestacija, klubova itd, bez obzira na to da li je javno preduzeće pozitivno ili negativno.
Što se tiče ovog konkretnog predloga koji je pred nama, poverovali bi da je intencija da se sprovede profesionalizacija, departizacija i korporatizacija, što su neka osnovna načela koja se ovde apostrofiraju i, naravno, da se uvede neko tržišno poslovanje. To bi u svakom slučaju bilo pozitivno ocenjeno sa naše strane, ukoliko bi ovaj zakon počeo da se primenjuje u smislu izbora novih rukovodilaca u svim javnim preduzećima kada ovaj zakon stupi na snagu. Koliko vidim, to se neće desiti, tako da se na neki način ovo stanje zamrzava. Izbor koji je predviđen Zakonom o javnim preduzećima će dočekati izbor nekih novih direktora i nadzornih odbora koji će biti birani. Odnosno, ne razumem da li će se nadzorni odbori birati samim usklađivanjem, a direktori će se birati u naredne četiri godine.
Što se tiče samih nadzornih odbora, tu takođe postoji dilema. Kvalifikacije koje su navedene kao potrebne da bi neko bio član nadzornog odbora su upitne, s obzirom da ne znam da li postoji adekvatan broj ljudi koji će takve kvalifikacije ispunjavati, ali ono što je najčudnije je to što naknade ponovo određuje osnivač. Siguran sam da će u tom pravcu biti možda nekih čudnih rešenja.
Što se tiče samog direktora, u velikoj meri su ljudi koji vode javna preduzeća, generalno svih koji rade u javnom sektoru, više žrtve demagogije i populizma, nego što se govori o njima na način da oni raspolažu ogromnim budžetima, vode ogromna preduzeća i s toga bi bilo prvo i osnovno merilo njihovog rada to kakve rezultate postižu, a ne to da li primaju platu koja je ovolika ili onolika, s obzirom da je njihova odgovornost enormna. Sa druge strane, uvek se i u sredstvima javnog informisanja apostrofira da li neko ima 100, 200 ili 300 hiljada dinara platu, a ne gleda se to da je možda u međuvremenu napravio desetine ili stotine miliona evra gubitka.
Iz tog razloga, izbor direktora bi morao biti, prvo i osnovno, vođen njegovim radnim iskustvom, u smislu rezultata koje je do sada postigao. Komisija koja ga bira u ovom predlogu zakona se takođe imenuje od strane Vlade, tako da će većina tih članova biti ljudi koji će biti sigurno predstavnici vladajuće koalicije. Ne verujem da će presudan faktor biti ništa drugo osim političke podobnosti. Bilo bi dobro da se makar komisija koja bira dotične direktore depolitizuje, pa bi, siguran sam, neki ljudi koji su stvarno stručni imali šansu i bez toga da li su zamrzli članstvo u političkoj stranci, što u faktičkom smislu, kao što su rekli moji prethodnici, ne znači ništa.
Razrešenje direktora opet na predlog ministra, plan koji prati ministarstvo, plan koji prati osnivač, postoji nadzorni odbor itd. Ne vidim zbog čega se uvodi rešenje da i ministar može da razreši direktno nekog direktora javnog preduzeća, pogotovo ako se to dešava u nekoj lokalnoj samoupravi. Ministar ga nije ni postavljao, pa nema potrebe ni da ga razrešava. On je direktno odgovoran onima koji su ga postavili i ti ljudi su odgovorni za njegov rad, tako da bi oni trebali da ga razreše, pošto postoji nešto što se zove politička odgovornost. Mislim da treba ostaviti one koji su izabrani na lokalnim izborima da snose svaku vrstu odgovornosti. Mislim da ministar tu ne bi trebao da se meša.
Još nam je sporan član 55. koji govori o tome da, biću precizan, ukoliko javno preduzeće ne posluje u skladu sa politikom, sa smernicama ekonomske politike Vlade u oblasti zarada i zapošljavanja, Ministarstvo finansija može ukinuti transferna sredstva lokalnoj samoupravi ili pokrajini itd. Takođe, mislim da je ovo nepotrebno, s obzirom da je već predviđen veliki broj mera gde se vrlo detaljno prati rad dotičnog javnog preduzeća, te nema potrebe da ceo grad ili pokrajina snosi posledicu nečijeg neodgovornog poslovanja. Siguran sam da za to postoje drugi načini kako može da se reši. Plašim se da bi, možda ne ova, ali neka sledeća vlada mogla politički da zloupotrebi ovakav član, te iz potpuno irelevantnih razloga obustavi sredstva koja su predviđena Zakonom o budžetskom sistemu.
U Zakonu o javnim preduzećima ima nekoliko stvari na koje imamo ozbiljne primedbe i dali smo neke amandmane. Generalno, ukoliko bi javna preduzeća u Srbiji počela da posluju tržišno, siguran sam da bi se mnoge stvari rešile. Korporatizacija je sjajno rešenje. Ne vidim zbog čega svi građani ne bi mogli da ulažu u neke akcije. Takođe, mogu neke prihode da ostvare po osnovu dividendi itd, kao što se radi svuda u svetu.
Mnoga velika javna preduzeća, svetska, su kotirana na berzama van matične zemlje i ne vidim zašto se ne bi razmišljalo i kod nas u tom pravcu. Generalno ni vi kod nas ne možete da ulažete nigde drugde osim u banku, penzioni fond, investicioni fondovi itd. su takođe nešto što siguran da u ulaganju tih javnih preduzeća bi moralo da se sagleda. Tržište je generalno najbolji pokazatelj toga da li neko posluje na pravi način ili ne. Cena akcija, na kraju krajeva, je to što će odrediti da li neko radi dobro ili ne radi dobro.
Tako da sam siguran da osim svih ovih nadzornih funkcija koje vrši ministarstvo tržišni pokazatelji bi bili mnogo bolji pogotovo što bi transparentnost u tom slučaju bila zagarantovana jer postoje komisije za hartije od vrednosti i jasna regulativa šta sve mora, kakve izveštaje da objavljuje kada je akcionarsko društvo otvorenog tipa u pitanju.
Što se tiče ostalih zakona, Predlog zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, to je administrativna mera koja će dati siguran sam različite rezultate. Ne vidim zbog čega bi se ograničavalo poslovanje između privatnih firmi kada postoji Zakon o obligacionim odnosima i u različitim industrijama različiti su rokovi i potrebe da se nešto ugovara, naplaćuje itd.
Mislim da će bar u delu privatnog sektora, mislim da će u javnom, odnosno državnom ovo možda i dati neki efekat. Ljudi će ipak iznaći načina da umesto fakture, se funkcioniše po profakturama itd. Uvek se nađu neki načini da se zaobiđu ovakve mere. U svakom slučaju nelikvidnost naše privrede više je uzrokovana monetarnom, fiskalnom politikom, niskim nivoom industrijske proizvodnje, cela privreda je prezadužena, podkapitalizovana itd. Tako da su problemi daleko veći od onoga što je krajnja posledica svega toga, a to je da su rokovi plaćanja, kao što smo videli u obrazloženju preko 100 i 200 dana, recimo u građevinskoj industriji je najgori slučaj.
Što se tiče, ostalih predloga zakona, izmene Zakona o privatizaciji su produženje roka za izlaženje preduzeća iz restrukturiranja. Restrukturiranje je na neki način simulirani stečaj. Ona se drži u životu više iz nekih socijalnih razloga i daleko bi bilo svrsishodnije da se smisle neki programi za zaposlene koji su u tim preduzećima, da se oni prekvalifikuju itd. jer dalje produžavanje mislim da neće dati neki efekat, čak ako se i proglase stečajevi pitanje je da li ta imovina uopšte može da se proda. Tako da je to jedan veliki znak pitanja i nisam siguran da tu postoji neko konkretno rešenje, osim toga da se dobije neko dodatno vreme, s tim što opet na različite načine ta preduzeća se subvencionišu.
Što se tiče izmene Zakona o deviznom poslovanju, konačno je dobro da i Srbija postane deo svetske da kažem, "on lajn" zajednice, s obzirom da mislim da smo verovatno poslednji, ili jedini od poslednjih zemalja da je moguće uopšte elektronsko poslovanje jer kod nas "pej pal" ni neki drugi servisi nisu mogli da funkcionišu. Ako ništa zbog malih, srednjih preduzeća mislim da će to izuzetno doprineti tako da u tom smislu taj predlog i podržavamo i takođe Predlog zakona o poreskoj amnestiji. Mislim da možda neki će nezasluženo dobiti dodatne rokove i pitanje je da li je baš najpoštenije prema onima koji su uredno izmirivali svoje poreske obaveze, ali u svakom slučaju i to je možda bolje nego da veliki broj preduzeća ostane blokiran.
U raspravi o amandmanima ćemo takođe malo detaljnije obrazložiti neke stvari. Toliko od mene. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, imao bih pitanje za Ministarstvo pravde, možda i za Ministarstvo finansija, a tiče se potpuno neverovatnog slučaja profesora, gospodina Zorana Pavlovića, koji predaje istoriju u osnovnoj školi "Despot Stefan Lazarević", koji je 21. maja prošle godine vodio đake na nastavu sa Kosova i Metohije u okviru manifestacije "Mala matura, veliko srce", i kome je turistička inspekcija na Kalimegdanu napisala kaznu zato što se protivzakonito bavio poslovima turističkog vodiča.
Poslovi turističke inspekcije koji su u domenu čime se bavi, potpuno neverovano, Ministarstvo finansija su nešto našta je državni sekretar u tom ministarstvu već dao odgovor i na neki način smo saznali iz sredstava javnog informisanja da su dotični inspektori ukoreni, jer napravljena je velika greška. Ali ono što je mnogo više, odnosno što mnogo više zabrinjava je to da li je Ministarstvo pravde izvršilo uvid u postupanje Prekršajnog suda, koji je očigledno bez ikakvog analiziranja ovog konkretnog slučaja, uspeo da kazni dotičnog profesora i da mu izrekne opomenu po kazni koju mu je napisala komunalna policija.
Ovaj slučaj zabrinjava iz više razloga, a mislim da najviše od toga je činjenica da raznorazne inspekcije koje su republičke, su do te mere otuđene od građana i da tamo očigledno rade ljudi koji ili ne poznaju zakone, ili su došli tu gde su došli na vrlo čudne načine. Ali, najviše zabrinjava postupanje suda koji sudi na osnovu prekršajnih prijava, bez toga da analizira šta je uopšte bila intencija zakonopisca i da li uopšte po takvoj prijavi može nešto da se kazni, izgleda da kažnjava po automatizmu.
Tako da, zamolio bih Ministarstvo pravde da mi da odgovor da li neko uopšte vrši nadzor nad prekršajnim sudovima i u ovom konkretnom slučaju, šta je nalaz dotičnog ministarstva? Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine Vojvodine, pažljivo sam pratio dosadašnje diskusije i vrlo interesantno teče tok iste. Kada god se počne raspravljati o budžetu ili o nekim finansijskim pitanjima, odmah se otvori tema da li Vojvodina uopšte treba da ima autonomiju ili ne treba, što je po meni više nego kuriozitet u političkom životu Srbije.
Apsolutno je bizarno da danas raspravljamo o tome da li Vojvodina uopšte treba da ima svoje institucije i budžet i da centralna vlast, odnosno aktuelni režim, odnosno vladajuća većina ima manje sluha za to da Vojvodina ima određene specifičnosti, ekonomske, socijalne, demografske, u odnosu na Austrougarsku monarhiju 1848. godine. Mislim da je to potpuno poražavajuće, da danas, 2012. godine, mi raspravljamo da li Vojvodina uopšte treba da ima svoju skupštinu i da li odluke te skupštine treba da se uvažavaju ili ne treba da se uvažavaju.
Kada smo imali rebalans, ne samo sada sa ovom vladom, već i sa ranijim vladama, uvek se kada se dođe do pitanja autonomije Vojvodine vratimo na to da predstavnici pokrajinskih organa moraju da maltene prose ovde po Beogradu, da mole ministre, da se potpuno proizvoljno tumači i Ustav Republike Srbije koji, ponovo ću podsetiti, u Vojvodini nije dobio većinu. Možda neki danas misle da građani Vojvodine nisu glasali za taj Ustav zato što su mislili da je tih 7% previše, pa zbog toga nisu glasali, pa to treba danas da bude manje od 7%. Po meni je čak i poštenije, evo, kolege iz DSS kažu da Vojvodina uopšte ne treba da ima autonomiju i to je potpuno legitimno. Po meni je izuzetno časno da to otvoreno i kažu. Možda smatraju da tamo ne postoji institucionalni kapacitet da se odlučuje o nekim problemima, da je mnogo bolje kada se radi iz Beograda, iz Moskve ili ne znam odakle.
Ali, predstavnici stranaka koji otvoreno tvrde da vojvođanska autonomija nije ugrožena i to stalno ponavljaju u sredstvima javnog informisanja, a onda kada dođemo do toga da treba da se samo poštuje ono što vrlo jasno piše u Ustavu, a to je da vojvođanski budžet treba da iznosi 7% ne od poreskih prihoda, nego minimalno 7% budžeta Republike Srbije. Sada, što kaže kolega pre mene, glasno ćute.
Naravno da je vojvođansko pitanje, odnosno ovo o čemu mi ovde danas raspravljamo, par ekselans političko pitanje i dobro je da je gospodin Pastor konačno dobio šansu da ovde dođe i da ispred institucije koja se zove Skupština Vojvodine to obrazloži, pošto je do sada to bila praksa da je svaki platan na Bulevaru u Beogradu imao veću medijsku pažnju od Skupštine Vojvodine. Sve i da smo hteli nismo mogli da obrazložimo predloge koje smo imali u više navrata u proteklih 23 godine.
Kažem, to je političko pitanje, pitanje Vojvodine, zato što bi trebali da se u jednom trenutku opredelimo da li želimo da živimo u državi koja je uređena na način da se problemi rešavaju na lokalnom nivou, pa neki problemi na pokrajinskom, pa određene stvari naravno i na centralnom nivou. Ili želimo uređenje države koje je srednjevekovno, gde ćemo imati centralnu vlast koja raspolaže silom, koja ubira porez i koja odlučuje o životu i smrti i apsolutno ne uvažava ničiji interes osim onih za koje misli da su prioriteti.
To je pitanje koje je mnogo ozbiljnije od toga da li Vojvodina danas ima 7% ili nema 7%, ali se nadam da će vrlo uskoro doći na dnevni red.
U smislu samog budžeta Vojvodina je zakinuta za proteklih šest godina 740 miliona eura koje kada bi recimo računali da dajemo 5.000 eura po radnom mestu kao što se to danas čini kada se pojavi neki strani investitor, uspeli bi da obezbedimo 148.000 radnih mesta. Mislim stvarno da je to od izuzetnog značaja zato što nezaposlenost u Vojvodini je veća čak i od proseka Republike Srbije i od toga da smo nekad bili na nivou razvijenosti Slovenije.
U svakom slučaju ovo je velika šansa za vladajuću većinu da demantuje ono što mi pričamo već 20 godina da Vojvodina treba da dobije ono što i sama stvara, i mislim da bi to bio mali korak za aktuelni režim, a veliki korak za razvoj parlamentarne demokratije u Srbiji. Mislim da je predlog koji je iznela Skupština Vojvodine više nego dobar, tako da mi kao LSV naravno ćemo ga i podržati. Zahvaljujem.
PREDSEDAVAJUĆA: Gospodine Palaliću imate pravo na repliku. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovana potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih ni javljao da ovde nije iznešeno nekoliko teza u prethodnoj diskusiji vezano za to da ispada da su građani Vojvodine na neki način subvencionisani kao potrošači gasa od strane ljudi koji gas ne koriste, a navodno žive u drugim delovima Srbije.
To jeste tačno, ali ono što bi moralo da se zna, odnosno da se stavi u kontekst ovakva teza, to je da se u Vojvodini takođe proizvodi sva nafta i gas. Mislim da oni koji su pričali hvalospeve o gasnom aranžmanu i "Južnom toku", i ako smo već poklonili "NIS", sada ne bi trebalo da kritikujemo situaciju u kojoj je gospodin Bajatović, a to je da mi i dalj gas plaćamo po cenama po kojoj plaćaju zemlje koje tako nešto nisu učinile.
Nekada se Javno preduzeće zvalo "Naftagas", koje je kasnije pretvoreno u NIS. "Južnog toka" nema, a Javno preduzeće "Srbijagas" je danas u situaciji da mora da se zadužuje kod maltene svih banaka koje su spremne da finansiraju. Prosto mi je neverovatno da ne postoji stavka u budžetu, ako se već unapred zna da će "Srbijagas" raditi sa gubitkom, da se ne alociraju sredstva u budžetu koja će taj gubitak i pokriti.
S obzirom da država Srbija sada daje suverene garancije za Javno preduzeće "Srbijagas", a sa druge stane znamo da je budžet u mogućnosti da se zaduži mnogo povoljnije nego što je to u stanju sada jedno javno preduzeće koje nema bilanse, koji bi joj omogućili da se zaduži.
Ukoliko se ne napravi nekakva dugoročna strategija vezana za naš energetski bilans, jedna stvar je apsolutno sigurna, a to je da ćemo vrlo brzo doći u situaciju da ćemo upasti u dužničko ropstvo prema onima koji nam taj gas isporučuju i mislim da će posledice biti dugoročne, s tim što će upravo preko dugova za energente neki od isporučilaca praktično moći da preuzmu pola srpske privrede.
Ovde među bankama koje su dale ove garancije, vidimo da je Ruska banka ipak dal najveći iznos – 70 miliona, pošto je "Folks banka" kupljena od strane "Zber banke", tako da naravno da oni žele da kreditiraju krajnje kupce, ali bi bilo apsolutno neophodno da u neko skorije vreme predstavnici Vlade Srbije sednu i naprave nekakav dugoročni aranžman, gde ćemo videti da li ima "Južnog toka" da li ga nema.
Onda ćemo doći na pitanje – zbog čega i kako smo prodali NIS i po kojoj ceni, s obzirom da danas vidimo kako je NIS izuzetno profitabilan, samo što niko nije javnosti rekao glavni uzrok te profitabilnosti, a to je da je podignuta eksploatacija domaće nafte i gasa iz domaćih izvorišta koja smo takođe poklonili i na taj način je sada volševno NIS postao profitabilan u odnosu na ono ranije, a znamo da svaka normalna država domaće rezerve čuva, a oslanja se makar polovično na uvoz, što kod nas više nije slučaj. Imaćemo situaciju vrlo brzo da ćemo ostati bez domaćih izvorišta i nafte i gasa, a da ćemo ući u dužničko ropstvo i ne postoji ništa što mi možemo izvesti Ruskoj Federaciji a što će omogućiti Srbiji da platno bilansno na neki način rastereti poziciju i bićemo u konstantnom deficitu.
Sve u svemu, apsolutno je jasno zbog čega "Srbijagas" mora da dobija garancije od države i da se zadužuje, ali takvo stanje neće biti dugoročno održivo. Još jednom bih želeo da skrenem pažnju kolegama poslanicima da ne iznose teze da građani Vojvodine na neki način su subvencionisani od strane ljudi koji ne žive tamo jer se to prvenstveno odnosi na to da su najveći potrošači u Vojvodini oni u privredi i s obzirom da je gro realnog sektora na teritoriji Vojvodine siguran sam da gospodin Bajatović to najbolje zna zbog čega je najveća potrošnja gasa upravo tamo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Uvaženi predsedniče, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko bih hteo da se osvrnem na garancije koje dajemo IBRD, a vezano je za ulaganje u železničku infrastrukturu, pogotovo što dolazi iz Vojvodine, a kada se tamo spomene železnica, osećanje koje obuzme građane je nostalgija.
Dvadesetčetiri godine je prošlo od momenta kada je Slobodan Milošević najavljivao brze pruge Srbije. Posle 24 godine od brzih pruga Srbije imamo činjenicu da je ukinuta mogućnost AP Vojvodina da razvija svoju železničku infrastrukturu. Postojalo je Železničko transportno preduzeće Novi Sad i Vojvođani su svojim parama izgradili železničku infrastrukturu i održavali je dugi niz godina, da bi danas došli u situaciju da isti oni koji su tada razvijali brze pruge i danas odlučuju o razvoju železničke infrastrukture. Danas se vozovi kod nas kreću, ne samo u Vojvodini, nego širom Srbije, brzinom od 45 kilometara na čas, što je sporije od prvog voza koji je saobraćao između Liverpula i Mančestera, a kretao se, 1829. godine, brzinom od 56 kilometara na čas. To znači da vi danas kada krenete, recimo, iz Subotice u Beograd putujete skoro tri i po sata i sve da ste najveći centralista, da ste pripadnik, recimo, Dveri i da verujete da ne treba da postoji ni pokrajina, ni lokalna samouprava, da želite da za sve idete u Beograd, kada krenete vozom sigurno izgubite tu želju. Zato što vam treba tri i po sata da dođete iz Subotice, kroz ravnicu, jer se voz kreće prosečnom brzinom od 45 kilometara na čas.
Pre dvadesetak godina u Vojvodini je bilo 70 dizel motornih garnitura i šinobusima se prevozilo oko 30.000 ljudi. Danas se prevozi negde oko 400. Vrhunac ulaganja u železničku infrastrukturu je to što je Vojvodini sada dodeljeno dve dizel garniture. Kupiće se još deset, pa ćemo dobiti još dve. Postoje i neke rentabilne linije, ali ne postoji razumevanje da se uloži obnavljanje tih relacija i da 2012. godine građani mogu da se prevezu železnicom makar između većih gradova.
Kolega Rističević je upotrebio ovu kantri vestern analogiju, pa je rekao da se vozovi kreću kao na divljem zapadu, odnosno sporije. Ako gledate kaubojske filmove ne morate da budete inženjer saobraćaja, pa da shvatite važnost da pruge doprinose razvoju gradova, ekonomije i izuzetno su važne za ekonomski napredak regiona kroz koji prolazi.
Danas kada želite, recimo, od Kikinde dođete do Beograda ili do Subotice da bi proverili da li šinobus uopšte saobraća, morate da se probudite u četiri ujutru, pa da nazovete železnicu, šta da vam kažu da li će on uopšte doći. Stvarno ne postoji ni jedan razlog zbog koga se ne bi izvršilo neko veće ulaganje u infrastrukturu, ne samo u Vojvodini, nego u celoj Srbiji. Govorilo se o nekom ruskom kreditu, koji je najavljivan i koji će rezultirati time da se neka sredstva ulože. U ovom sporazumu koji je ovde predložen vidim da se ulaže u relacije Beograd-Rakovica-Resnik, Jajinci-Mala Krsna, Lapovo-Bagrdan, Paraćin-Ćićevac i Ćićevac-Stalać.
Što se tiče železnice, mislim da je apsolutni prioritet Subotica-Novi Sad-Beograd. Mislim da kroz ravničarske predele ulaganje u infrastrukturu, čak i najpovoljnije, s tim što bi efekti takvog ulaganja bili višestruki.
Ono što bi danas takođe mogli da analiziramo jeste generalna strategija razvoja saobraćaja, kao takvog, u Srbiji. 80% svog saobraćaja u Srbiji je drumski saobraćaj. Na putevima, ovakvi kakvi su, nećemo nikada imati dovoljno sredstava da se 80% ukupnog saobraćaja vrši drumskim putem. Iz tog razloga mora postojati neka šira strategija kako bi se razvijao i železnički saobraćaj.
Vidim da postoji inicijativa da se, nekim čudom, razvije avio saobraćaj. Čujemo da će se za 120 miliona eura kupovati avioni za neki novi JAT. Voleli bi da vidimo neku fizibiliti studiju na osnovu koje se došlo do kalkulacija da je to dobra investicija, s obzirom da sve veće avio kompanije u svetu propadaju. Ne vidim kako mali JAT može da izdrži. Uprkos inicijativi koja je stigla od nekih evropskih zvaničnika, koliko znam, da se sve manje avio kompanije iz regiona pokušaju udružiti, pa da se kreira avio kompanija koja bi možda imala neku budućnost.
Žao mi je što gospodin Mrkonjić nije tu, s obzirom da Ministarstvo energetike nije adresa za ovo. Nekakva sveobuhvatna strategija razvoja saobraćaja bi sigurno dobro došla, pa bi znali šta su prioriteti, a ne da se malo, malo iznose na Skupštinu pojedinačni krediti, odnosno garancije gde država daje suverene garancije za javna preduzeća koja imaju svoj bilans i postoje kao odvojena pravna lica. Samim tim kada bi poslovala pozitivno, jednog dana, mogli bi da se zadužuju sami, a ne da država mora da garantuje za svaki pojedinačni kredit.
Sve u svemu, ulaganje u infrastrukturu podržavamo, ali bi bilo potrebno da se bar na teritoriji Vojvodine izvrše ulaganja koja bi omogućila ljudima da putuju, ako ništa, makar kao pre 20 godina, jer železnički saobraćaj je tamo bio od izuzetnog značaja. Zahvaljujem.

Samo ukratko. Liga socijaldemokrata Vojvodine se uvek zalagala za to da se železnička infrastruktura vrati u nadležnost AP Vojvodine. Razumeo bih da je pre 24 godine ta nadležnost oduzeta, pa da je negde urađeno nešto drugo sa tim sredstvima su bila tada usmeravana u infrastrukturu na teritoriji Vojvodine, ali nigde u Srbiji nije urađeno ništa. Mislim da od svih grana saobraćaja, u železničkoj infrastrukturi smo daleko iza nekog evropskog proseka.
Što se tiče naših inicijativa, mi smo u svakoj prethodnoj Vladi izlazili sa sličnim inicijativama i ne vidimo ni jedan razlog zbog čega tako nešto ne bi moglo da se sprovede, s tim što stvarno ne mislim da je vaše ministarstvo uopšte adresa za ovu diskusiju, ali voleo bih da je ministar Mrkonjić tu, pa bih onda njega pitali. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dali smo predlog da se doda član 3a iz razloga što smo želeli da precizno i jasno definišemo ko može da bude banka prenosilac. U Zakonu o bankama je jasno definisano da to može da bude banka koje je prema toj formulaciji znatno podkapitalizovana ili kritično podkapitalizovana banka. Mislim da se na taj način jasno formuliše u kom slučaju ovaj zakon može da se primeni. Ukoliko se to ne definiše na precizan način, plašim se da bi onda to moglo da bude predmet rešenja za preuzimanje banaka koje možda nisu u situaciji, nego mogu biti proizvod proizvoljnog odlučivanja. Oni koji daju takav predlog u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, iako sada čujemo da će zakon biti oročen do 2014. godine. Naš amandman je bio u smislu toga da bi se jasno definisali kriterijumi kada ovako nešto može da se primeni. Zahvaljujem.

Hvala. Naš amandman se odnosi na to da u slučaju preuzimanja celokupne ili dela imovine i obaveza banke za posebne namene i banke pod administrativnim upravljanjem, banka preuzimalac može biti isključivo banka sa većinskim državnim kapitalom.
S obzirom da se ovde predviđa i preuzimanje imovine i obaveza banaka za posebne namene, koje su stvorene iz razloga da finansiraju razvojne projekte, odnosno određene grane privrede, koje po komercijalnim uslovima, odnosno komercijalnim bankama ne mogu dobiti dovoljno povoljne uslove za kredite koji su im potrebni, iz tog razloga u budućnosti ukoliko bi banka preuzimalac bila privatna banka, posebna namena tih sredstava plasiranih u takve projekte bi se izgubila. Iz tog razloga, naš predlog je išao u pravcu toga da ukoliko se radi u budućnosti o nekom fondu za razvoj, postoje raznorazne druge institucije koje su stvarane upravo za posebne namene, da ukoliko iz tih banaka prenose na drugu banku, da se to isključivo radi na instituciju koja ima većinski državni kapital.
Nije mi jasno zbog čega je naš amandman odbijen, s obzirom da u ovom konkretnom slučaju "Agrobanke" se ne radi o tome da se prenosi kapital, odnosno aktiva banke za posebne namene, jer to nije bila banka za posebne namene. Ukoliko se u budućnosti stvori situacija da to mora da se radi, ne vidim zbog čega bi se prenosila na neku privatnu banku, jer se onda samim tim obesmišljava postojanje bilo koje banke za posebne namene.

U pogledu bespovratne finansijske pomoći takođe mislimo da bi taj amandman morao da se briše jer iz razloga što sama terminologija – bespovratna finansijska pomoć može da se tumači na različite načine. Razumeli bi da može da se formuliše u smislu da je to ili dokapitalizacija ili nekakav kredit, ali bespovratna finansijska pomoć nije tačno na koji način ta finansijska institucija koja preuzima aktivu i pasivu u banci koja se preuzima dobija ta sredstva. Mislim da bi takođe bilo izuzetno bitno da se preciziraju kriterijumi na osnovu kojih se takva pomoć dodeljuje banci koja to čini.
Takođe, mislim da ako je sistem u kome danas živimo kapitalizam a ne socijalizam sama mogućnost da neko od države dobije bespovratnu finansijsku pomoć ne bi trebala da postoji s obzirom da ukoliko država nekog kreditira ta sredstva bi morala u budućnosti i da se vrate.

Zahvaljujem. Samo još jedna opaska vezana za bespovratnu pomoć, odnosno bilo kakva sredstva koje bi država trebalo da iskoristi za spašavanje ove ili bilo koje druge banke. Ne treba izgubiti iz vida da su toprvenstveno pare poreskih obveznika. Postojala je velika debata oko načina oporezivanja finansijskog sektora koji i kod nas, bez obzira da li je država većinski ili manjinski vlasnik, skoro deceniju ovde ostvarivala enormnu dobit, deljeni su bonusi itd. Tako da na bilo koji način gde će država da troši pare iz budžeta, da spašava bilo koju banku, je privatizacija dobiti, a socijalizacija gubitak.
Mislim da bi u budućnosti moralo dobro da se razmisli na koji način se oporezuju banke, prihodi od kamata, dobit banaka, jer ako ćemo trošiti stotine miliona evra iz budžeta, da li za ovaj konkretan projekat ili za neke druge, bilo bi dobro da na prihodnoj strani imamo neke stavke gde će se akumulirati sredstva u budžetu za ovakve namene. Principijelno, u mnogim zemljama veliki deo građanstva je bio protiv toga da država troši pare poreskih obveznika da spašava finansijski sektor. Hvala.