NADA LAZIĆ

Liga socijaldemokrata Vojvodine

Rođena je 11. novembra 1950. godine u Zrenjaninu.

Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu, gde je i diplomirala na Prirodnomatematičkom fakultetu, na odseku hemija.

Tokom godina radila je kao profesorica hemije u dve srednje škole, kao asistentkinja u nauci na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu, u kompaniji „Zorka” u Šapcu i 22 godine u JKP Vodovod i kanalizacija u Novom Sadu u službi „Razvoj”, na problemima kvaliteta, tehnologije i zaštite voda.

Od 2002. godine pomoćnica je pokrajinskog sekretara za zaštitu životne sredine i održivi razvoj. Učestvovala je u organizaciji nekoliko projekata, među njima i „Za čistuju i zeleniju Vojvodinu”, a kao članica Saveta za zaštitu životne sredine LSV bila je koordinatorka nekoliko akcija koje je ovaj Savet organizovao.

U sazivu Skupštine grada Novog Sada periodu od 2004. do 2008. godine bila je odbornica ispred koalicije „Zajedno za Vojvodinu”. Bila je članica Saveta za zaštitu životne sredine.

Od decembra 2012. godine je u penziji.

Članica je Lige socijaldemokrata Vojvodine je od 1997. godine, a od 2000. do 2005. godine bila je predsednica Foruma žena LSV, članica Glavnog odbora LSV i Predsedništva LSV.

Na kongresu LSV, 2005. godine, tajnim glasanjem izabrana je za potpredsednicu stranke, kao prva žena na toj funkciji u istoriji LSV. Na Kongresu LSV, održanom u decembru 2008. godine, ponovo je izabrana za potpredsednicu stranke.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 16. marta 2014. godine izabrana je za narodnu poslanicu Lige socijaldemokrata Vojvodine, na toj poziciji ostala je i nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih 24. aprila 2016. godine.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:11

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, danas sam pripremila dva pitanja upravo podstaknuta jučerašnjom sednicom Odbora za zaštitu životne sredine na kome je bio razmatran izveštaj o stanju životne sredine za 2018. godinu.

Prvo pitanje želim da postavim ministarki saobraćaja. Naime, prema tom izveštaju vidi se da je zagađenje vazduha jedan od velikih ili bolje reći ključnih problema koji utiče na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su oni koji su identifikovani, to je saobraćaj, stanje saobraćaja u Srbiji i energetski objekti.

Što se saobraćaja tiče, zato i želim da postavim pitanje ministarki saobraćaja, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihova tehnička ispravnost predviđa od 1. jula 2021. godine strožu kontrolu emisije štetnih gasova. Naime, svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor Euro 3 i imamo sem toga vozila koja su još starija od tih koja su već registrovana i za koja će svi biti u problemu kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Prosečna starost putničkih automobila prema nekim podacima u Srbiji je preko 18 godina, a stariji teretnjaci i autobusi takođe predstavljaju problem. Pogotovo je problem vozila u javnom prevozu, odnosno u gradskim saobraćajima. Pogledajmo samo grad Beograd, koliko ima neispravnih autobusa i drugih vozila koja zagađuju vazduh, a prosek traktora je oko 30 godina, što će posebno pogoditi siromašne poljoprivrednike koji nisu u prilici da kupe novije traktore.

Dakle, moje pitanje koje upućujem ministarki je – koliko vozila sa euro 3 motorima je uvezeno? Da li imamo takav podatak? Zatim, da li postoje kvote ili se planiraju za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila? Samo za ovu godinu, juče smo čuli na Odboru za zaštitu životne sredine podatak, da je uvezeno blizu 150 hiljada polovnih vozila i naravno pitanje koje posebno interesuje poljoprivrednike – šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih sigurno izduvni gasovi će pokazivati loše stanje? To su pitanja za ministarku saobraćaja.

Drugo pitanje želim da postavim ministru energetike, jer je u poglavlju o otpadu u ovom izveštaju rečeno da je od ukupne količine produkovanog otpada u Srbiji 80% pepeo iz termoelektrana. Sve ostalo je otpad komunalni i druge vrste otpada.

U Republici Srbiji se godišnje proizvede preko šest miliona tona pepela, veoma mala količina se iskoristi u građevinarstvu, tačnije u cementnoj industriji. Danas se u svetu pepeo koristi u proizvodnji cementa, u građevinarstvu i infrastrukturi. Upotreba pepela iz termoenergetskih objekata veoma je rasprostranjena u proizvodnji različitih vrsta cementa i to je od velikog značaja, naročito u očuvanju građevinskih objekata od erozivnog zagađenja, odnosno od kiselih kiša, jer im se produžuje rok trajanja.

Ako, je pepeo dobrog kvaliteta, koristi se u proizvodnji betona, to naročito važi i za korišćenje pepela u izgradnji puteva. Ovo je prosto informacija za one koji o ovome malo znaju. U svetu se za razliku od naše zemlje pepeo dobrog kvaliteta sa visokim sadržajem organskih materija, veoma je raširena trgovina njima, na Bliskom i Dalekom istoku postoji razvijeno tržište kome nedostaje oko 300 hiljada tona pepela mesečno i njegova prosečna cena je 20 dolara po toni.

U Srbiji se za infrastrukturne radove, tj. za izgradnju puteva, parkinga i tako dalje koristi svega 2% pepela, a na pepelištima termoelekrana EPS je trenutno nataloženo 200 miliona tona pepela, procenjene vrednosti od oko milijardu evra, a dnevna proizvodnja je 10 do 12 hiljada tona, čijom bi se upotrebom moglo izgraditi oko 2.000 kilometara puteva. Mi nažalost to ne koristimo za te namene i kao što sam već rekla, od ukupne količine otpada, 80% je pepeo.

Dakle, pitanje za ministra energetike – kada će se i da li će se početi koristiti pepeo iz elektroprivrede u građevinarstvu i izgradnji puteva, a u skladu sa normama cirkularne ekonomije, odnosno one ekonomije koja kaže da se otpad može upotrebiti kao nova sirovina za novu proizvodnju. Mi nažalost takve stvari skoro uopšte ne koristimo i upravo ne korišćenje pepela to pokazuje. Hvala.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 17.12.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, ja želim da postavim pitanje ministru poljoprivrede i ministru zaštite životne sredine. Dakle, koliko kafilerija koje rade postoji u Srbiji privatnih i državnih i kako se završila arbitraža Energo-zelene protiv države Srbije i kakva je sudbina ovog postrojenja?

Da podsetim, u kafilerijama se prerađuju životinjski ostaci i uginule životinje u hranu za životinje, mesno koštano brašno kao energent ili za dobijanje biodizela i biogasa, a spaljivanjem otpada na visokim temperaturama može se i to koristiti za proizvodnju tople vode i pare. Znači, postoji višestruka mogućnost korišćenja ovih ostataka. Do 2017. godine još je bilo moguće i pratiti šta se dešava sa kafilerijama, ali danas ne znamo koje rade, kako se i sa kojim problemima one suočavaju.

Naime, 2013. godine u Inđiji je puštena u rad moderna kafilerija Energo-zelena, vlasništvo belgijskog investitora, kapaciteta prerade preko 150.000 tona godišnje, za čiju izgradnju je ovaj investitor uložio oko 21 milion evra.

Godine 2014. da vas podsetim u ovoj kafileriji je prerađeno oko 95% uginulih životinja i drugog životinjskog otpada sa poplavljenih područja. Znate da smo te godine imali velike poplave u Srbiji i oko 160 tona otpada sa poplavljenih područja u BiH. Može se slobodno reči da je ova kafilerija uspela sanira posledice koje bi bile daleko gore i daleko štetnije da ovaj otpad nije prerađen.

Krajem 2014. godine „Energozelena“ je obustavila rad i tražila povraćaj uloženih sredstava i pošto nije postignut dogovor sa Republikom Srbijom zatražili su arbitražu pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu zbog sistematskih propusta Srbije u sprovođenju propisa u oblasti prerade životinjskog otpada. Naime, taj kapacitet nije mogao da se ispoštuje jer na terenu nije sakupljena ona količina koja je očigledno bila dogovorena.

Nakon toga jedina kafilerija koja je radila bila je „Proteinka“ u Somboru, a tada je radila i ona u Ćupriji. Godinama su bile pritužbe građana, delova grada, recimo Sombora na nesnosan smrad iz ove kafilerije i na nepotpuni tretman ili neadekvatan tretman ovog otpada. Bilo je inspekcijskih prijava, sudskih odluka protiv rukovodećih ljudi, zbog nepropisnog postupanja sa životinjskim otpadom. Najnovija je informacija da će se ova kafilerija ugasiti.

Takođe, u Zrenjaninu građani imaju problem sa smradom i zagađenjem iz privatne kafilerije „Prekom“ koja ima sudsko rešenje iz novembra 2018. godine o zabrani i preradi životinjskog otpada na tri godine ukoliko ne ugradi filtere i spreči zagađenje vazduha. Ova presuda je potvrđena u ponovljenom postupku u maju ove godine.

Dakle, šta je pravo stanje i kako se u Srbiji postupa sa uginulim životinjama i životinjskim otpadom? U Srbiji se godišnje produkuje oko 273.000 tona ovog otpada. Na osnovu Strategije o upravljanju otpadom Republika Srbija je za 2010/2019. samo 20% se prerađuje u kafilerijama. Da li je ovaj podatak tačan i danas? U međuvremenu uginule životinje se i kao klanični ostaci najvećim delom odlažu bez tretmana, zakopavaju se i bacaju na divlje i sanitarne deponije. Nema tačne evidencije koliko ima takvih deponija. Zbog toga su ugrožene podzemne vode, ugroženo je zdravlje stanovništva, nesnosan smrad se širi i sve to može da bude veoma opasno po ljude i zbog toga postavljam ova pitanja.

Po zakonu lokalne samouprave su dužne da izgrade međuobjekte gde se prikupljaju uginule životinje specijalnim vozilima i čuvaju do otpremanja u kafileriju. U Srbiji, prema onim podacima koja ja imam, postoje samo tri objekta i to u Kikindi, Pančevu i Vršcu od 158 opština. Onda ne čudi slika brda pilećih ostataka na samoj obali Moravi ili raspadnuta svinja u kanalu Dunav-Tisa-Dunav, ili naduvana krava pored njive na plus 40 stepeni.

Zeleni fond, podsetiću vas, u ovoj godini težak je 4,3 milijarde, a ukupno se kao eko taksa prikupi 12 milijardi dinara. Da li će se deo ovih sredstava usmeriti u lokalne samouprave da bi se izgradili međuobjekti i da bi se sprečilo ovako nekontrolisano odlaganje animalnog otpada. Hvala lepo.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja , 27.11.2019.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja sam u svom predlogu za ovaj amandman koristila, da se sa pozicije Ministarstva odbrane, upravo na deo koji se odnosi na nabavku mašina i opreme smanjila, odnosno predlažem da se skine oko 4,5 milijarde dinara i prebaci na druge pozicije za koje mislim da su daleko značajnije i bitnije za ovu zemlju, a to je, sada ću navesti redom na koje sve pozicije smatram da bi trebalo dodati sredstva.

Pre svega, ono što se odnosi na Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, to je deo koji se odnosi na izgradnju puta prvog B reda Novi Sad-Ruma, tzv. Fruškogorski koridor koji smo ovde više puta spominjali, a koji na žalost i u ovom budžetu ima namenjenih samo 200 miliona dinara u poziciji Ministarstva za saobraćaj.

Neki dan kada sam u načelnoj raspravi to spomenula, dobila sam odgovor od ministra finansija da ja dobro nisam videla taj budžet i da treba da pogledam poziciju koja se odnosi na planove za zaduživanje. U toj poziciji postoji 500 miliona evra, ono nešto što ćemo tek možda iduće godine podići kredite od različitih institucija međunarodnih. Međutim, to je nešto što je plan i što treba da bude tek dogovoreno i da dođe na ratifikaciju u Skupštinu kao kredit koji ćemo podići za te namene, a on zapravo ovde, kao postojeća sredstva ne egzistira.

Ja sam naravno u budžetu gledala ono što egzistira, a to je namenjeno, tih 200 miliona dinara, samo za završetak dokumentacije. Mi negde od 2016. godine, otprilike, svake godine slušamo nešto slično, planovi vezani za ovaj koridor, a na žalost na mapi koju sam ja i tada pokazala i želim i sada da je pokažem, tog plana nema za teritoriju Vojvodine, odnosno površina Vojvodine je potpuno bela, sem puta Kuzmin- Sremska Rača i ovog sada puta koji se pominje Ruma-Loznica. Praktično severno od Rume nema nijednog planiranog puta niti puta koji je u izgradnji sem onih postojećeg autoputa Novi Sad – Subotica i naravno ovog starog autoputa prema Zagrebu.

Zato sam smatrala da ovu poziciju treba pojačati i da konačno treba krenuti u eksproprijaciju koja se najavljivala još i za prošlogodišnji, odnosno ovogodišnji budžet pa ništa od svega toga nije bilo. Što znači da ovaj put definitivno nije prioritet i da se praktično sa ovako malim sredstvima iz godine u godinu održava neka vrsta vatre koja treba da se baš ne ugasi. Zato sam smatrala da ovu poziciju treba pojačati i operativno više krenuti u razradu.

Zatim sam predložila da se u razdelu za Ministarstvo poljoprivrede šumarstva i vodoprivrede pojača budžetski fond za upravljanje vodama, zato što smatram da ona sredstva koja su na poziciji Ministarstva poljoprivrede za ovaj fond koji je negde oko tri milijarde i 900 hiljada ako sam dobro zapamtila. Smatrala sam da ga treba pojačati kada se odnosi na transfer na ostalim nivoima vlasti i tu sam opet deo sredstava smatrala da treba dati, s obzirom da sektor voda u Srbiji je u zabrinjavajućem stanju. S obzirom da imamo problem i sa pijaćim vodama, pre svega u Vojvodini, zatim imamo problem sa otpadnim vodama i tu se pojavljuje u ovoj poziciji planiranih zaduživanja sredstava namenjena za postrojenja za tretman otpadnim vodama. To je nešto što je tako, hajde da kažemo, u vazduhu što operativno praktično nije aktivno u ovom trenutku, a što će možda biti ako bude iduće godine.

Zato sam i tu smatrala da treba pojačati i pomeriti stvari kada je sektor voda u pitanju. Ako znamo da je nekim analizama se pokazalo da samo za oblast otpadanih voda potrebno nekih pet milijardi, menja se ta cifra u analizama, sa ovakvim tempom ulaganja, ne znam da li će nam biti dovoljno sto godina da dostignemo nivo razvijenih zemalja, pa u krajnjoj liniji nivo zemalja u regionu koja ovoj oblasti poklanjaju mnogo veću pažnju.

Zatim, sledeća sredstva koja sam smatrala da je potrebno odvojiti iz ove sume, a ona se odnose na Ministarstvo zaštite životne sredine, i to pre svega za Zeleni fond Republike Srbije, a ja sam i u načelnoj raspravi naglasila do koje mere je oblast zaštite životne sredine u ovom budžetu potcenjena. Samo 7,9 milijardi dinara je namenjeno za Ministarstvo zaštite životne sredine, a kada se to pogleda u odnosu na ukupan budžet, to je 0,6%, nešto manje od 0,6%. To su toliko mala sredstva da stvarno pokazuje da nemamo ni dobru volju, ni nameru ili je u pitanju neznanje ili je nerazumevanje da se za ovu poziciju odvoje značajnija sredstva. Zato sam smatrala da je potrebno Zeleni fond pojačati.

Još da podsetim da se otprilike negde oko 12 milijardi dinara godišnje skupi kao eko taksa. Po Zakonu o zaštiti životne sredine, zagađivači su u obavezi da plaćaju eko taksu. Međutim, samo 4,3 milijarde u ovoj godini je budžet za zaštitu životne sredine. Šta je sa ostalim sredstvima? Na šta se troše ostala sredstva?

Nažalost, ovaj fond je i dalje budžetski fond, a nije nezavisna institucija, kako je to, recimo, u nekim drugim zemljama, kao što je, recimo, u Češkoj, gde postoji fond za zaštitu životne sredine i vode, potpuno nezavisna institucija i gde se onda finansiraju samo projekti iz oblasti zaštite životne sredine, odnosno, to je tzv. zeleni dinar.

Ovde to nije, ovde je to budžetski fond i mi ne znamo gde se troše sredstva izvan onih 4,3 milijarde, koliko je za zeleni fond.

Zatim sam predložila od ovih sredstava da se jedan deo utroši za ponovno iskorišćavanje otpada. Evo, upravo danas se održava konferencija o cirkularnoj ekonomiji, odnosno o korišćenju otpada kao ponovne sirovine. To je trend koji je definisan i u ciljevima održivog razvoja. Mi smo potpisnici ovih ciljeva održivog razvoja. Znači, mi se deklarativno izjašnjavamo za sve ono što su tekovine svih drugih zemalja i što je trend u svetu, a onda u praksi, kada izađemo sa ovakvim Predlogom budžeta, pokazujemo da zapravo ili ništa ne razumemo ili smo do te mere, hajde tako da upotrebim tu reč, bezobrazni da nećemo da poštujemo ono što smo potpisali i ono što smo potvrdili kroz različite konvencije.

Zato mislim da bi se trebalo ponašati na pravi način i odvajati znatno veća sredstva kada je u pitanju upravljanje otpadom, kada je u pitanju upravo cirkularna ekonomija, odnosno da krenemo i u praksi da primenjujemo ono što smo potpisivali.

Dalje, predložila sam sredstva za sanaciju i zatvaranje nesanitarnih deponija i tu određena sredstva za transfere ostalim nivoima vlasti, zato što lokalne samouprave imaju problem sa divljim deponijama. Evo, ja svaki dan kad dolazim iz Novog Sada, svedoci smo svi i ne možemo zatvarati oči pred tim, da imamo problem sa divljim deponijama, manjim, većim, sa neuređenim zvaničnim sanitarnim deponijama koje to zapravo nisu. Evo samo primer Novog Sada koji ima ogromnu deponiju pored samog auto-puta koja, maltene, poprima razmere jednog brda, gde se još uvek ništa po tom pitanju ne rešava.

Isti slučaj je kada su u pitanju otpadne vode. U Novom Sadu se i tu ništa ne rešava, za sad se samo radi jedna pumpna stanica koja će sprečiti makar da se na keju, ekskluzivnom šetalištu u Novom Sadu, ne oseti smrad septičke jame. To će samo biti nekakva uvodna faza u izgradnju nekog budućeg postrojenja koje će možda tamo neke druge generacije koje dolaze posle nas ipak sagraditi. Zato sam predložila da se ostalim nivoima vlasti za uređenje tih sanitarnih deponija nešto uradi i preduzme.

Isto tako, programska aktivnost - realizacija projekata izgradnje sistema upravljanja otpadom, isto transferi nižim nivoima vlasti, to je upravo da se urede deponije, da se konačno krene sa ozbiljnom izgradnjom regionalnih deponija, da se prestane sa tim smetlištima koji se po nekoj navici ili ne znam po kom pravilu prave uz puteve i auto-puteve. Isto tako, Ruma, recimo, ima svoju deponiju koja se bukvalno naslanja na regionalni put, ili divlja deponija kod Nove Pazove, koja već od 2014. godine je pratimo i moje kolege u šali kažu - Nadina deponija, jer sam ja postavljala u dva navrata pitanje šta se sa tom deponijom planira, jer ona raste sve više, uz sam auto-put. Kakvu sliku mi o sebi stvaramo za sve one koji tim putem prolaze, turisti ili bilo ko drugi ko dolazi u ovu zemlju?

Prosto je moja želja bila da se ovakvom preraspodelom sredstava pomerimo sa mrtve tačke i da se ovako malim sredstvima koja su ovim budžetom predviđena za ove namene stvar ipak poboljša. Eto, to je bila moja namera i zbog toga sam ovaj amandman predložila.

Nažalost, dobila sam odgovor od Vlade Republike Srbije da to ne može, ne može ništa od svega toga što sam ja predložila da se usvoji, jer će time planirana sredstva namenjena za realizaciju ranije donetih zaključaka Vlade Republike Srbije kada je u pitanju nabavka opreme i naoružanja dovesti do poremećaja i da to ne može.

Stvarno se pitam u kom smeru mi to idemo, ako ćemo s jedne strane izdvajati ovolika sredstva za namene opreme u vojnim strukturama, a nećemo voditi računa o nečemu što je životno važno i bitno za građane Srbije. Hvala lepo.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, danas sam pripremila dva pitanja upravo podstaknuta jučerašnjom sednicom Odbora za zaštitu životne sredine na kome je bio razmatran izveštaj o stanju životne sredine za 2018. godinu.

Prvo pitanje želim da postavim ministarki saobraćaja. Naime, prema tom izveštaju vidi se da je zagađenje vazduha jedan od velikih ili bolje reći ključnih problema koji utiče na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su oni koji su identifikovani, to je saobraćaj, stanje saobraćaja u Srbiji i energetski objekti.

Što se saobraćaja tiče, zato i želim da postavim pitanje ministarki saobraćaja, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihova tehnička ispravnost predviđa od 1. jula 2021. godine strožu kontrolu emisije štetnih gasova. Naime, svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor Euro 3 i imamo sem toga vozila koja su još starija od tih koja su već registrovana i za koja će svi biti u problemu kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Prosečna starost putničkih automobila prema nekim podacima u Srbiji je preko 18 godina, a stariji teretnjaci i autobusi takođe predstavljaju problem. Pogotovo je problem vozila u javnom prevozu, odnosno u gradskim saobraćajima. Pogledajmo samo grad Beograd, koliko ima neispravnih autobusa i drugih vozila koja zagađuju vazduh, a prosek traktora je oko 30 godina, što će posebno pogoditi siromašne poljoprivrednike koji nisu u prilici da kupe novije traktore.

Dakle, moje pitanje koje upućujem ministarki je – koliko vozila sa euro 3 motorima je uvezeno? Da li imamo takav podatak? Zatim, da li postoje kvote ili se planiraju za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila? Samo za ovu godinu, juče smo čuli na Odboru za zaštitu životne sredine podatak, da je uvezeno blizu 150 hiljada polovnih vozila i naravno pitanje koje posebno interesuje poljoprivrednike – šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih sigurno izduvni gasovi će pokazivati loše stanje? To su pitanja za ministarku saobraćaja.

Drugo pitanje želim da postavim ministru energetike, jer je u poglavlju o otpadu u ovom izveštaju rečeno da je od ukupne količine produkovanog otpada u Srbiji 80% pepeo iz termoelektrana. Sve ostalo je otpad komunalni i druge vrste otpada.

U Republici Srbiji se godišnje proizvede preko šest miliona tona pepela, veoma mala količina se iskoristi u građevinarstvu, tačnije u cementnoj industriji. Danas se u svetu pepeo koristi u proizvodnji cementa, u građevinarstvu i infrastrukturi. Upotreba pepela iz termoenergetskih objekata veoma je rasprostranjena u proizvodnji različitih vrsta cementa i to je od velikog značaja, naročito u očuvanju građevinskih objekata od erozivnog zagađenja, odnosno od kiselih kiša, jer im se produžuje rok trajanja.

Ako, je pepeo dobrog kvaliteta, koristi se u proizvodnji betona, to naročito važi i za korišćenje pepela u izgradnji puteva. Ovo je prosto informacija za one koji o ovome malo znaju. U svetu se za razliku od naše zemlje pepeo dobrog kvaliteta sa visokim sadržajem organskih materija, veoma je raširena trgovina njima, na Bliskom i Dalekom istoku postoji razvijeno tržište kome nedostaje oko 300 hiljada tona pepela mesečno i njegova prosečna cena je 20 dolara po toni.

U Srbiji se za infrastrukturne radove, tj. za izgradnju puteva, parkinga i tako dalje koristi svega 2% pepela, a na pepelištima termoelekrana EPS je trenutno nataloženo 200 miliona tona pepela, procenjene vrednosti od oko milijardu evra, a dnevna proizvodnja je 10 do 12 hiljada tona, čijom bi se upotrebom moglo izgraditi oko 2.000 kilometara puteva. Mi nažalost to ne koristimo za te namene i kao što sam već rekla, od ukupne količine otpada, 80% je pepeo.

Dakle, pitanje za ministra energetike – kada će se i da li će se početi koristiti pepeo iz elektroprivrede u građevinarstvu i izgradnji puteva, a u skladu sa normama cirkularne ekonomije, odnosno one ekonomije koja kaže da se otpad može upotrebiti kao nova sirovina za novu proizvodnju. Mi nažalost takve stvari skoro uopšte ne koristimo i upravo ne korišćenje pepela to pokazuje. Hvala.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 17.12.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, ja želim da postavim pitanje ministru poljoprivrede i ministru zaštite životne sredine. Dakle, koliko kafilerija koje rade postoji u Srbiji privatnih i državnih i kako se završila arbitraža Energo-zelene protiv države Srbije i kakva je sudbina ovog postrojenja?

Da podsetim, u kafilerijama se prerađuju životinjski ostaci i uginule životinje u hranu za životinje, mesno koštano brašno kao energent ili za dobijanje biodizela i biogasa, a spaljivanjem otpada na visokim temperaturama može se i to koristiti za proizvodnju tople vode i pare. Znači, postoji višestruka mogućnost korišćenja ovih ostataka. Do 2017. godine još je bilo moguće i pratiti šta se dešava sa kafilerijama, ali danas ne znamo koje rade, kako se i sa kojim problemima one suočavaju.

Naime, 2013. godine u Inđiji je puštena u rad moderna kafilerija Energo-zelena, vlasništvo belgijskog investitora, kapaciteta prerade preko 150.000 tona godišnje, za čiju izgradnju je ovaj investitor uložio oko 21 milion evra.

Godine 2014. da vas podsetim u ovoj kafileriji je prerađeno oko 95% uginulih životinja i drugog životinjskog otpada sa poplavljenih područja. Znate da smo te godine imali velike poplave u Srbiji i oko 160 tona otpada sa poplavljenih područja u BiH. Može se slobodno reči da je ova kafilerija uspela sanira posledice koje bi bile daleko gore i daleko štetnije da ovaj otpad nije prerađen.

Krajem 2014. godine „Energozelena“ je obustavila rad i tražila povraćaj uloženih sredstava i pošto nije postignut dogovor sa Republikom Srbijom zatražili su arbitražu pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu zbog sistematskih propusta Srbije u sprovođenju propisa u oblasti prerade životinjskog otpada. Naime, taj kapacitet nije mogao da se ispoštuje jer na terenu nije sakupljena ona količina koja je očigledno bila dogovorena.

Nakon toga jedina kafilerija koja je radila bila je „Proteinka“ u Somboru, a tada je radila i ona u Ćupriji. Godinama su bile pritužbe građana, delova grada, recimo Sombora na nesnosan smrad iz ove kafilerije i na nepotpuni tretman ili neadekvatan tretman ovog otpada. Bilo je inspekcijskih prijava, sudskih odluka protiv rukovodećih ljudi, zbog nepropisnog postupanja sa životinjskim otpadom. Najnovija je informacija da će se ova kafilerija ugasiti.

Takođe, u Zrenjaninu građani imaju problem sa smradom i zagađenjem iz privatne kafilerije „Prekom“ koja ima sudsko rešenje iz novembra 2018. godine o zabrani i preradi životinjskog otpada na tri godine ukoliko ne ugradi filtere i spreči zagađenje vazduha. Ova presuda je potvrđena u ponovljenom postupku u maju ove godine.

Dakle, šta je pravo stanje i kako se u Srbiji postupa sa uginulim životinjama i životinjskim otpadom? U Srbiji se godišnje produkuje oko 273.000 tona ovog otpada. Na osnovu Strategije o upravljanju otpadom Republika Srbija je za 2010/2019. samo 20% se prerađuje u kafilerijama. Da li je ovaj podatak tačan i danas? U međuvremenu uginule životinje se i kao klanični ostaci najvećim delom odlažu bez tretmana, zakopavaju se i bacaju na divlje i sanitarne deponije. Nema tačne evidencije koliko ima takvih deponija. Zbog toga su ugrožene podzemne vode, ugroženo je zdravlje stanovništva, nesnosan smrad se širi i sve to može da bude veoma opasno po ljude i zbog toga postavljam ova pitanja.

Po zakonu lokalne samouprave su dužne da izgrade međuobjekte gde se prikupljaju uginule životinje specijalnim vozilima i čuvaju do otpremanja u kafileriju. U Srbiji, prema onim podacima koja ja imam, postoje samo tri objekta i to u Kikindi, Pančevu i Vršcu od 158 opština. Onda ne čudi slika brda pilećih ostataka na samoj obali Moravi ili raspadnuta svinja u kanalu Dunav-Tisa-Dunav, ili naduvana krava pored njive na plus 40 stepeni.

Zeleni fond, podsetiću vas, u ovoj godini težak je 4,3 milijarde, a ukupno se kao eko taksa prikupi 12 milijardi dinara. Da li će se deo ovih sredstava usmeriti u lokalne samouprave da bi se izgradili međuobjekti i da bi se sprečilo ovako nekontrolisano odlaganje animalnog otpada. Hvala lepo.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.10.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, za početak želim da postavim pitanje Ministarstvu poljoprivrede, odnosno ministru poljoprivrede - kada će preduzeti mere za sprečavanje paljenja biljnih ostataka na njivama u Vojvodini? Ovih dana svedoci smo da je jedna osoba umrla pokušavajući da spase svoju njivu od požara koji je izazvan na susednoj njivi, koji je izmakao kontroli.

Moram da podsetim da sam ja kao članica Odbora za poljoprivredu i prošle godine negde u ovo doba postavljala pitanje šta će se preduzeti po tom pitanju, zato što je, pogotovo na njivama u Vojvodini, to ustaljena praksa da se pale biljni ostaci, navodno zbog toga što su zbog skupog goriva poljoprivrednici prinuđeni da pale, umesto da zaoravaju biljne ostatke, jer kažu da na taj način štede gorivo, što je vrlo ozbiljan problem.

Naime, Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, Zakonom od zaštiti od požara, takođe i Krivičnim zakonom, predviđene su određene kazne i za fizička i za pravna lica koja pale biljne ostatke. Ne moram da naglašavam da je tu dvostruka šteta i ekološka i vezana za štete koje prave požar, kada moraju i vatrogasci da intervenišu. Tako da su to ozbiljni problemi, koji su, evo vidimo i ove sezone ponavljaju.

Ministar je pre neki dan izašao pred medije i izjavio da se sada snima satelitsko stanje, da ćemo tek sada neke korake preduzeti. Ja, upravo pitam koje korake preduzima u skladu sa zakonima koji su mu na raspolaganju već sada? Podsetiću vas da je Zakon o poljoprivrednom zemljištu na snazi još od 2015. godine.

S druge strane, svi pričaju o digitalizaciji, a već godinama ne mogu da se identifikuju počinioci, odnosno da se identifikuju parcele, odnosno ko su vlasnici. Kažu da nema dovoljno inspektora u poljoprivredi, da nema dovoljno automobila da izađu na teren i da nemaju, čak, ni internet vezu sa centralom. Kada će Ministarstvo rešiti ove probleme? Nažalost, ministar poljoprivrede se na Odboru uredno ne pojavljuje, ne daje izveštaje svaka tri meseca, nego pošalje svoje zamenike ili čak, niže rangirane službenike.

Drugo pitanje želim da postavim Ministarstvu zaštite životne sredine. Pitanje se odnosi na rad kafilerije „Prekon“, u Zrenjaninu. Građani koji žive u blizini ove kafilerije žale se na smrad i zagađenje koje potiče iz ove kafilerije. Moje pitanje je – da li je za ovu kafileriju je urađena studija procene uticaja na žitovnu sredinu i koje mere u toj studiji definisane i šta je od tih mera sprovedeno do sada?

Podsetiću da je zrenjaninski Privredni sud još u novembru 2018. godine, „Prekonu“ zabranio preradu životinjskog otpada na tri godine, ukoliko ne ugradi filtere, čime bi sprečio zagađenje vazduha. Ova presuda je čak potvrđena u ponovljenom postupku 10. maja 2019. godine. Dakle, pitam - šta je do sada urađeno kako bi se eliminisao smrad i zagađenje od strane ove kafilerije, odnosno kako bi građani konačno prodisali normalno?

Sledeće pitanje isto se odnosi na Ministarstvo zaštite životne sredine, a vezano je za rad destilerije etil-alkohola „Vineks“ u Lukićevu kod Zrenjanina, gde se takođe stanovnici žale da im je zagađen vazduh, zemljište, pijaća voda i tvrde da već šest godina u njihovom selu te probleme uzrokuje destilerija etil-alkohola „Vineks“.

Ova destilerija, je inače, preseljena 2012. godine, iz Kostojevića, sela kod Bajne Bašte, i kažu da su i tamo stanovnici zbog pomora ribe i zagađenja vazduha i zemljišta bili organizovali proteste. Meštani Lukićeva su prošle godine u ovo vreme potpisali peticiju sa oko 750 potpisa punoletnih građana, tražeći da se ovo pitanje reši, odnosno od vlasnika da pitanje zagađenja reši, i predali su zahteve Narodnoj skupštini, Ministarstvu poljoprivrede, Ministarstvu zdravlja Agenciji za zaštitu životne sredine i na adresu pojedinih pokrajinskih sekretarijata i gradske uprave grada Zrenjanina i kažu da nisu dobili odgovore. Vlasnik tvrdi da problem sa zagađenjem ne postoji i da je obećao da će za desetak meseci nići bio-postrojenje za proizvodnju električne energije.

Postavljam pitanje Ministarstvu zaštite životne sredine – da li je izgrađeno ovo postrojenje i šta pokazuju analize kvaliteta vazduha i otpadnih voda nakon tretmana u ovom postrojenju?

Sledeće pitanje postavljam Ministarstvu saobraćaja – kada će početi izgradnja Fruškogorskog koridora? U medijima se saopštava da radovi na Fruškogorskom koridoru treba da uslede ove jeseni. Dokle se stiglo sa pripremnim radovima? Da li će oni stvarno početi, mi smo ušli zvanično u jesen. Uveliko se piše o putu prema Sarajevu, prema prištini, pa ćemo izgleda pre stizati u Sarajevo i u Prištinu, nego preko Fruške gore, od Novog Sada do Šapca ili Rume.

Moram da podsetim da zbog izgradnje brze pruge Novi Sad, Novi Sad je već odsečen, praktično, od ostatka Srbije železnicom i ostalim delovima Srbije do 2022. godine, takvo će stanje biti kada se predviđa završetak ove deonice i to je dovelo do povećanog teretnog saobraćaja, pogotovo na putu prema Bosni preko Fruške gore.

Postavljali smo već pitanje premijerki vezano za izgradnju ovog Koridora, ali očigledno izgradnja Fruškogorskog koridora nema prioritet, što se lepo vidi i na mapi Srbije. Hvala vam.

Imovinska karta

(Novi Sad, 07.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 103000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republika Mesečno 80934.00 RSD 10.12.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 103000.00 RSD 03.06.2016 -