Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, mi smo kao Liga socijaldemokrata Vojvodine, jedna regionalna stranka, podneli amandman u kome smo dali predlog da se ukine cenzus i za regionalne političke stranke, čime bi se povećao stepen demokratičnosti kako izbornog procesa, tako i rada Narodne skupštine.

Naime, ja sam i u načelnoj raspravi naglasila u kolikoj meri je Liga socijaldemokrata Vojvodine, kao regionalna stranka, oštećena postojećim zakonom odnosno Zakonom o izboru narodnih poslanika, jer u članu 4. propisuje se da se poslanici biraju u Republici Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici na osnovu lista političkih stranaka, stranačkih koalicija i drugih političkih organizacija i lista koje predlože grupe građana. Dakle, primenom ovog rešenja iz ovog zakona u praksi, ponoviću, kao što sam govorila i u načelnoj raspravi, vide se veliki nedostaci, a jedan od najozbiljnijih je taj da nisu svi delovi Srbije ravnomerno zastupljeni.

Naime, u ovom izbornom procesu, odnosno od izbora ovog saziva imali smo 89 poslanika iz Beograda, što je oko 36% od ukupnog broja poslanika, od 250, a broj birača je negde oko 22%, što znači nije prava proporcija. S druge strane, veliki deo Republike Srbije nije zastupljen, odnosno nije prisutan.

Posebno je karakteristično da poslanici u ovoj zgradi, odnosno u ovom sazivu, a tako je bilo i ranije, zastupaju praktično interese svojih stranaka a ne interese regiona iz kojih dolaze. Osnovno pravilo je, i ja sam u načelnoj raspravi govorila, kakva su iskustva drugih zemalja, da poslanik treba da zastupa sredinu iz koje dolazi. Interes birača mora da bude na prvom mestu. Međutim, mi ovde imamo slučaj da naši poslanici zastupaju, pre svega, interes svojih stranaka, stranaka koje su sa centralama u Beogradu. Retki su oni koji su u ovom sazivu bili prepoznatljivi po tome da zastupaju svoju izbornu jedinicu. Primera radi, kolega Milija Miletić, moram njega da pomenem, je postao prepoznatljiv. Uvek kada se predstavlja, kaže iz kog kraja dolazi i uvek je forsirao teme koje su od interesa za njegov kraj.

S druge strane, navešću vam primer kada smo raspravljali o Zakonu o finansiranju AP Vojvodine. Doživeli smo da, sem nas troje iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji smo direktno zastupali interese građana Vojvodine, ostali poslanici koji su došli iz gradova i mesta u Vojvodini, čak su pojedini govorili suprotno od naših predloga koji su zastupali tezu o tome da se mora konačno rešiti finansiranje AP Vojvodine, pa tako je i za ovu godinu budžet AP Vojvodine upola manji od budžeta grada Beograda i svi poslanici, ili manje-više svi poslanici, iz vladajuće većine su, da tako kažem, pozdravili taj budžet, smatrajući da njihov region, odnosno kraj iz koga oni dolaze zapravo i ne treba da ima više para nego što dobija, pa se na osnovu svega toga zapravo vidi visoko zaostajanje AP Vojvodine, ali to je neka priča, odnosno tema za neki drugi razgovor.

Zato smo smatrali da je, pre svega, trebalo pristupiti izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, tako da bude Republika Srbija podeljena na više regiona koji će imati svoje predstavnike.

Mi smo u tom smislu i pre nekoliko dana podneli zakon tako da se poslanici biraju u Republici Srbiji, po našem predlogu, na pet izbornih jedinica, s tim što bi AP Vojvodina bila jedna izborna jedinica, grad Beograd odnosno teritorija grada Beograda, utvrđena zakonom, da bude druge izborna jedinica. Treća izborna jedinica bi bili zajedno Mačvanski okrug, Kolubarski, Zlatiborski, Moravički, Raški, Šumadijski, Podunavski i Rasinski okrug. Četvrta izborna jedinica bi bio Braničevski okrug, Pomoravski, Borski, Zaječarski okrug, Toplički, Nišavski, Pirotski okrug, Jablanički i Pčinjski i peta izborna jedinica bili bi zapravo punoletni, poslovno sposobni državljani Republike Srbije sa prebivalištem van područja prve četiri izborne jedinice. Čak smo napravili i matematiku koliko bi svaki od ovih područja trebalo da ima predstavnika u ovom domu, pa bi tako izborna jedinica 1, tj. AP Vojvodina, imala 65 mandata, izborna jedinica 2, tj. Beograd, imala bi 55, izborna jedinica 3 – 63 mandata, izborna jedinica 4 bi imala 63 takođe i izborna jedinica 5 imala bi četiri mandata. To je predlog naše raspodele, kako bi zapravo građani bili na najdemokratskiji način zastupljeni i da se ne dogodi, kao što se sada događa, da pojedini delovi Republike Srbije nemaju uopšte predstavnike u ovom domu.

Da li je ovo idealan način, da li je ovakva matematika idealna, ne znamo, ali mislimo da bi vredelo, ako ništa drugo, jednu javnu raspravu pokrenuti i pitanje organizacije, odnosno pitanje donošenja zakona na ovakav način pokrenuti konačno, jer, podsetimo se samo, u vreme devedesetih, kako kažemo, u Miloševićevo vreme, imali smo 29 izbornih jedinica.

Prosto, moramo biti svesni toga da građani, pre svega, budu u fokusu interesovanja, a da se ne govori samo o matematici koliko će koja stranka dobiti mandata, kako će se to raspodeliti.

Ovde se često čuje da većina treba da učini malim strankama. Ovde niko nikome ne treba da čini. Ovde, prosto, izborni sistem treba da bude takav da svi građani budu na što je moguće ravnomerniji način zastupljeni i da onda na pravi način ovde bude rasprava, a ne da se sve svodi na to šta centrala, odnosno šta vrh stranke zahteva ili ne zahteva. Na taj način bi se konačno vratio ugled ovom domu i konačno bi se na pravi način građani predstavljali. Hvala lepo.

Ni u kom slučaju ne želim da se upuštam u nekakvu svađu ili tome slično.

Podsetiću, i kada sam govorila u načelnoj raspravi, u Portugaliji, kaže, izborne jedinice obrazuju se na bazi okruga kao oblika teritorijalne organizacije. U Danskoj se mandati formiraju prema izbornim jedinicama nekadašnjih grofovija.

Znači, prosto je svugde zastupljenost regiona odakle pojedini poslanik dolazi, a ne samo da zastupa interese svoje stranke. Poenta je u tome, da vi svoj kraj najbolje znate. Da li ćete vi u vašem Zrenjaninu dopustiti da se pravi gumara, a bez tzv. integrisane dozvole, pa će sutra biti nekakvo zagađenje ili ćete se boriti za neke druge stvari, da se izgradi sistem za tretman otpadnih voda, pa da ne ide otpadna voda u Aleksandrovački kanal. Znam i lokalne probleme.

Ali, ako vi dolazite iz jedne takve sredine, onda vi znate najbolje situaciju tamo i za te interese onda se ovde najbolje borite. Poenta je u tome, a ne da ja vraćam nekakve istorijske granice ili takve gluposti, prosto mi to nije bila namera. Ja samo govorim da organizacija kakva je sada, odnosno izborni zakon koji sada postoji, da se svugde, na svim izbornim mestima na celoj teritoriji Republike Srbije i na prethodnim izborima ste imali, gospodin Vučić je bio lik koji je stajao na čelu svake izborne liste i vi ste se praktično, da ne upotrebim ružnu reč, kačili na lik jednog čoveka sa autentičnim nastupom i time ste dobijali glasove.

Ali, ono što je karakteristika sistema koji mi predlažemo, da to budu zasebne jedinice, onda bi stvarno neko individualno, kao što je kolega malopre govorio o pojedinačnom izboru svakog poslanika, a ne proporcionalno. I tu su različite ideje, da li će biti proporcionalno ili da se ide na ime. I tu su različita iskustva. Ja sam zato i naglasila kada sam govorila, treba otvoriti raspravu.

Sadašnji model, po kome je, praktično, utopljena cela teritorija Vojvodine, kada je izborni zakon u pitanju, u celu Srbiju i kada mi, recimo, kao regionalna stranka nema šanse da osvojimo 5% ili 3% kako se sada smanjuje, za celu teritoriju Vojvodine, jer nas prosto ne poznaju i ne mogu da zastupam jug Srbije na pravi način, kao što mogu da zastupam priču o Novom Sadu, okolini Novog Sada ili Subotice itd.

Poenta jeste u tome da svi krajevi Srbije budu podjednako zastupljeni i da se ovde čuje ono što su interesi građana cele Srbije, a ne samo pojedinih delova.

Po ovom rezonu bi, praktično, mogli da budu izabrani svi predstavnici iz Beograda. Onda bismo jednostavno uštedeli na putnim troškovima i niko ne bi morao da dolazi iz drugih delova Srbije, ako bi tako razmišljali. Hvala.

Poslednji put ću se javiti. Ne želim da polemišem previše.

Puno je krupnih reči izgovoreno, da Vojvodina ne postoji. Ja se nadam da kolega, kada krene u kampanju predizbornu po Vojvodini i krenu da obećavaju razne kule i gradove, da će prećutati ovu izjavu mog kolege da je Vojvodina praktično izmišljena priča i da ona ne postoji. Samo vas molim da pogledate postojeći Ustav, pa da pogledate da li postoji ili ne. Hvala lepo.

S obzirom da me je kolega prozvao, prosto želim da naglasim da je jedan od retkih primera u ovoj Skupštini koji je uvek govorio o problemima svoje lokalne sredine. To upravo potvrđuje ono pravilo, o čemu sam ja i govorila, da je regionalna zastupljenost, odnosno zastupljenost poslanika iz mesta i regiona iz kojih dolaze, gde će na pravi način zastupati interese svojih sugrađana i boriti se za njihove interese pravi pristup kakav poslanik treba da bude.

Zapravo, svi oni koji dolaze iz određenih sredina najbolje poznaju tu sredinu i najbolje mogu o tome da govore. Takvu Skupštinu bih ja želela da vidim u budućnosti i takav pristup radu poslanika, kakav je kolega negovao sada u ovom sazivu, na kraju bih želela da vidim. Pogotovo što je pohvalio žene, nisam znala da postoji opština u kojoj na ovako ključnim mestima su žene prisutne i naravno u takvim opštinama nemamo afera Jutka i tome slično, ne vuku se po novinama po lošem, nego upravo po dobrom radu. Takvih opština bi trebalo da bude mnogo više i mnogo više žena na lokalnu koje će na pravi način raditi i zastupati svoje sredine i pre svega rešavati probleme stanovnika sa tih područja, a ne baviti se samo sobom.

Zato je bitno da budu podeljeni regioni. Opet se vraćam na onu priču da je bitno da se i taj zakon promeni i da bude regionalna zastupljenost na pravom nivou. Hvala.

Samo želim da pomenem, ja sam u načelnoj raspravi govorila primere drugih zemalja, primer Španije recimo ili Italije, gde parlament Španije dvodoman, čine ga kongres i senat. Prema Ustavu Španije senat je dom teritorijalnog predstavništva. Ustav reguliše i način izbora senatora na regionalnom principu, pa ovaj princip uživa i ustavnu zaštitu, zatim, isto tako, kada je u pitanju izbor za kongres, predstavništvo je građana, takođe se vodi računa o regionalnom načelu, kao i da je ovo načelno Ustavom isto tako usvojeno. Italija ima isto princip sličan, sve je na regionalnom principu. Znači na ravnopravnom, regionalnom predstavljanju, odnosno prisustvu poslanika u senatu ili već kako se ta telo zove. Parlament Holandije isto tako reprezentuje građane i bira se isto tako po pokrajinskom principu.

Znači, ovaj princip po regionima, zastupljenost regiona postoji po mnogim zemljama i zašto onda Republika Srbija bi bila drugačija nego što su druge zemlje koje su daleko razvijenije od Srbije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja želim da podržim amandman koleginice Obradović, upravo što sagledava ono što smo i mi slično predložili i tu ne bih više elaborirala.

Nažalost, Srbija je zemlja u kojoj moraju da postoje kvote i to je praksa pokazala. Od toga ne treba bežati i ne treba zatvarati oči pred tim.

Ja bih samo napravila paralelu sa Finskom. U Finskom ima 200 poslanika u parlamentu, a od skoro je premijerka od 34 godine najmlađi premijer, a inače kuriozitet je da je čini koaliciona vlada sa još četiri stranke koje vode žene, a od toga su tri mlađe od 35 godina. Finska je zemlja o kojoj često želimo da govorimo kada je obrazovni sistem u pitanju, jer je on najbolji na svetu i želimo da nam oni budu uzor. Finska je zemlja koja ima najviši indeks sreće, kako se to kaže, jedna uređena zemlja sa visokim standardom. Pa kad ona može da izabere tamo gde nije kvota, oni nemaju kvote nego je, prosto, toliko visoka svest u društvu, da su žene ravnopravni činioci u društvu i da su hrabri da prepuste, da tako kažem, da zemlju vode pre svega žene.

Mi trenutno imamo 22 ministarstva, ispravite me ako grešim, imamo premijerku i četiri ministarke. To je negde oko 22, nešto manje od 23%. Trebalo bi da bude i u izvršnoj vlasti mnogo više žena, na nižim nivoima mnogo više žena, ali, tamo ima mnogo većih otpora, mnogo većih predrasuda nego što bi to bilo u izborima za republički parlament.

Zato je ovo istorijski značajan korak, po meni, kao što se i ovde moglo čuti, da se u ovom parlamentu izabere veći procenat žena, ali da se izborimo da u izvršnoj vlasti takođe imamo veći procenat žena. Jer, način funkcionisanja i način izbora prioriteta je drugačiji između muškaraca i žena, to je praksa pokazala. Mislim da bi nam onda život bio mnogo lakši kada bi se mnogo više pitale žene. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ja bih želela u ovoj raspravi o izbornim zakonima da se osvrnem na nešto što ovde niko nije do sada pomenuo i što nije predmet praktično izbornog zakona, a po stavu LSV to je trebalo da bude odavno predmet izmene ovog zakona.

Naime, predložene izmene zakona nisu se dotakle ključnog problema postojećeg zakona, a to je da je Srbija jedna izborna jedinica. Do sada niko, ni prethodne, ni sadašnje vlasti, ovu temu nije stavljao na dnevni red, odnosno zakon nije u tom smislu promenjen, a mi smatramo da upravo tu leži problem u celom našem izbornom sistemu.

Podsetiću vas da Ustav Republike Srbije utvrđuje pravo građana da bira i da bude biran i da izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom. To je član 52. Ustava.

Takođe, građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije, opet član 53. Ustava Republike Srbije.

Ustav je zakonodavcu prepustio da uredi izborni sistem koji će u najvećoj mogućoj meri omogućiti građanima da budu reprezentovani na onaj način koji će doprineti ostvarivanju njihovih potreba i interesa i boljem i kvalitetnijem životu. Znači u svemu, u fokusu svega je zapravo birač tj. građanin koji treba da ostvari svoja prava.

Važeći Zakon o izboru narodnih poslanika u članu 4. propisuje da se poslanici biraju u Republici Srbiji, kao jednoj izbornoj jedinici na osnovu lista političkih stranaka, stranačkih koalicija, drugih političkih organizacija lista koja predlaže grupa građana. Primena ovakvog rešenja iz ovog zakona u praksi je pokazala velike nedostatke, a jedan od najozbiljnijih je taj da nisu svi delovi Srbije ravnomerno zastupljeni.

Mi iz LSV, kao regionalne stranke to direktno osećamo već godinama unazad, jer smo praktično vezani za region AP Vojvodine i pitanje prelaska cenzusa, kada je republički nivo u pitanju, moramo uvek da idemo u nekakvim koalicijama zato što realno, naša pokrivenost je orjentisana na pokrajinu Vojvodinu i taj zakon kakav je sada on direktno naš pogađa.

Dakle, imamo situaciju da udeo birača grada Beograda, recimo u ukupnom broju birača je oko 22%, a da je broj poslanika iz Beograda u Narodnoj skupštini po ovom poslednjem sazivu negde 88/89, što je oko 36% od ukupnog broja poslanika.

Godinama unazad u Srbiji se dešava situacija da jug Srbije, recimo, ima nesrazmerno mali broj narodnih poslanika u odnosu na broj birača, bez obzira na svoju pripadnost teritorijalno, odnosno iz kojih mesta dolaze narodni poslanici uvek zastupaju ili manje-više zastupaju svoje stranke, a ne zapravo region i one birače koji su ih birali. To je jedna od anomalija. Najbolji način da se taj nedostatak izbornog sistema prevaziđe.

Mi iz LSV smatramo da Srbiju treba podeliti na izborne jedinice, čak i tokom 90-ih godina za one koji ne znaju, Srbija je imala podelu na izborne jedinice tako da postoje razlozi da se jednom ravnomernom podelom koja bi uvažila specifičnosti svih krajeva Srbije, a to je da se u Srbiji uvede podela na pet izbornih jedinica. Naš predlog je da, recimo, AP Vojvodina bude jedna izborna jedinica, grad Beograd druga, Centralna Srbija bi bila podeljena na istočnu i zapadnu izbornu jedinicu, a peto bi pripadali građani Republike Srbije koji nemaju prebivalište na teritorijama ove četiri izborne jedinice.

Karakteristika ovog postojećeg sistema izbornog je, dakle, da u njemu građani mogu slobodno da glasaju, ali ne mogu i da biraju, tako da su njima u velikoj meri gde je ugrožen ustavni princip neposrednosti izbora. Podelu na pet izbornih jedinici u mnogo većoj meri se poštuje volja birača i istovremeno jača reprezentativnost Narodne skupštine.

Uvođenjem pet izbornih jedinica napravila bi se pravilnija raspodela mandata, a time i verodostojnija predstavljenost građana Republike Srbije u Narodnoj skupštini, otklonile bi se sve manjkavosti sadašnjeg rešenja u kome su neki delovi teritorija mnogo bolje predstavljeni u Narodnoj skupštini od drugih i time otklonila mogućnost kršenja Ustava Republike Srbije u delu koji se odnosi na neposrednost izbornih prava.

Radi poređenja navešću izborni sistem u nekim od evropskih zemalja. Ovde je neko pomenuo u poređenje sa Amerikom, nekako strašno volimo da se poredimo samo sa Amerikom. Mi imamo mnogo bolje primere u bližoj okolini.

Recimo, u Portugaliji izborne jedinice obrazuju se na bazi okruga, kao oblika teritorijalnog organizovanja. U Danskoj je regionalni princip reprezentovanja zastupljen pri formiranju izbornih jedinica, kao i pri raspodeli tzv. dodatnih mandata. Granice izbornih jedinica oblikovane su prema područjima nekadašnjih grofovija, a čak specifična asimetrija u reprezentovanju obezbeđuje se za Farska ostrva i Grenland. Znači o svakom regionu koji pripada određenoj državi vodi se računa da ima svog reprezenta, odnosno svog predstavnika u zakonodavnoj vlasti.

Zatim, ako se uzmu primeri dvodomnih parlamenata, federalnih država pri izboru doma koji reprezentuje građane uključen je i regionalni princip takođe. Recimo u Austriji se pri izboru nacionalnog veća izborne jedinice obrazuju tako da područje na kome se prostiru mora odgovarati podeli države na federalne jedinice. Regionalni princip primenjuje se prilikom obrazovanja izbornih jedinica u federalnih jedinicama i prilikom raspodele mandata, regionalni princip nalazi svoje mesto. Znači, opet se pojavljuje potreba da svaki region ima na pravi način svoje predstavnike, odnosno svoje reprezente.

U Nemačkoj, koju isto često uzimamo za primere, prilikom izbora Bundestaga kao doma koji reprezentuje građane, izborne jedinice za izbor polovine ili više poslanika ovog doma koji se biraju sa izbornih lista prema proporcionalnom sistemu formiraju se za svaku od federalnih jedinica. Zatim, parlament Holandije je dvodoman i čine ga prvo i drugo veće. Poslanici drugog veća biraju se neposredno i reprezentuju građane, a poslanici prvog veća reprezentuju pokrajine i biraju se posredno, a izbor je poveren pokrajinskim savetima. Znači, opet se pitaju regioni, odnosno lokali sa kojih pojedini poslanici dolaze.

Posebno su zanimljivi primeri Španije i Italije, ove države se često ističu kao primeri regionalnih država u Evropi. Parlament Španije je dvodoman i čine ga kongres i senat. Prame Ustavu Španije senat je dom teritorijalnog predstavništva. Znači, sam naziv već nešto govori. Osnovni princip pri izboru senatora je jednaka zastupljenost svake pokrajine u senatu. Prilikom izbor poslanika u kongres koji je predsedništvo građana takođe se opet vodi računa o regionalnom načelu.

Pored ovog neposrednog reprezentovanja regiona u zakonodavnom telu centralne vlasti u komparativnom ustavnoj praksi, postoje i drugi oblici učešća regiona i u ostvarivanju poslova iz domena nadležnosti centralne vlasti. Učešće regiona u poslovima centralne vlasti obezbeđuje se i različitim procedurama konsultovanja regiona u određenim pitanjima koje su u nadležnosti centralne vlasti i o kojima odlučuju organi centralne vlasti, ali koja su značajna za status regiona. Upravo zbog uvažavanja specifičnosti svakog regiona.

U određenim oblastima država može donositi odluke ili preduzimati određene mere samo uz prethodnu saglasnost regiona prilikom donošenja odluka koje imaju uticaja na nadležnost i interese regiona. To se posebno odnosi na odluke koje se tiču finansiranja regiona ili obima njihovih zakonodavnih nadležnosti.

Upravo ovde dolazim do poente cele ove priče. Na primeru zakona o finansiranju AP Vojvodine, ako se sećate negde u martu mesecu prošle godine, samo nas troje poslanika je iz LSV branilo je ovaj zakon, odnosno pokušali smo da ovaj zakona prođe, ovde u ovom parlamentu.

Nažalost nije bilo razumevanja i nije bilo sluha za tako nešto, a upravo iz svega ovog što sam navela se pokazalo da ovaj zakon koji nije usvojen, nije uvažavao potrebe jednog regiona, u ovom slučaju AP Vojvodine. Vidi se potpuno ne uvažavanje onoga šta se u tom regionu, koji su vitalni interesi tog regiona i sem toga pojedine nadležnosti iz pojedinih domena odnosno u pojedinim zakonima se polako ukidaju jedan po jedan i ne uvažavajući, kažem, specifičnosti regiona. Upravo suprotno od svega onoga što sam navela do sada i što se odnosilo na iskustva drugih zemalja kada je u pitanju poštovanje i sprovođenje onoga što su potrebe građana iz pojedinih regiona.

Zato smatramo da je izmena zakona sem ovih izmena koje su sada na dnevnom redu, a to je smanjenje cenzusa i pitanje nacionalnih manjina, da je moralo obuhvatiti i ove izmene, a ne samo pitanje cenzusa i nacionalnih manjina, jer upravo ove izmene, odnosno podela Republike Srbije na više izbornih jedinica dala bi daleko bolju reprezentativnost i bili bi stvarno zastupljeni građani, a ne samo princip onoga što su stranačke želje, a kao što znamo većina stranaka ima sedište u Beogradu.

Drugi zakon koji želim da komentariše, je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika i Predlog zakona o lokalnim izborima, koji je podnela narodna poslanica Gordana Čomić, odnosi se na 40% manje zastupljenog pola na izbornim listama, odnosno 40% žena.

Meni je posebno zadovoljstvo što sam u prilici da podržim ovakav zakon u ime LSV, a pre svega žena, članica Foruma žena LSV. Mi smo dali amandmane na ovaj zakon. Naravno, podržavamo ga. Dali smo amandmane na ovaj zakon, a i oni imaju za cilj samo da ovaj predlog jasnije definišu, kako bi se izbegla različita tumačenja, ali je naša podrška bezrezervna.

Svi se dobro sećamo koliko je bilo teško doći do kvota 30% zastupljenosti žena na izbornim listama, iako žene čine negde oko 52% populacije u Srbiji.

Podsetiću da ravnopravnost žena i muškaraca predstavlja osnovni princip utvrđen osnovnim ustavnim odredbama člana 15. koji kaže – Ustav propisuje obavezu drže da vodi politiku jednakih mogućnosti kako bi načelna garancija ravnopravnosti polova mogla efikasno da se ostvari.

Dakle, u zvaničnim dokumentima, pre svega u Ustavu, mi smo se jasno odredili od tome da se mora poštovati princip ravnopravnosti. Praksa je nešto drugo.

Još 2017. godine, pripremljen je Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti i njegovo usvajanje nikako da dočekamo, kao iz one drame o Đekni, nikako da ugleda to svetlost dana, stalno postoje neke opstrukcije. Po onome što nezvanično znamo, zapinje upravo oko kvota. Zašto se svi toliko boje da prisustvo žena bude 40 posto ili da ne daj Bože da tražimo da bude 1: 1 , nije mi jasno. Ovde su se čuli neki komentari, o kojima ne bih govorila.

Sa druge strane, u međuvremenu žene su žrtve nasilja, to su često teme u našim medijima i to se onda govori o ženama, iako smo 2013. godine usvojili Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, zatim imamo telo Vlade nadležno za koordinaciju poslova državne uprave u oblasti rodne ravnopravnosti, koje je osnovano u skladu sa Konvencijom, itd.

Mogli bi da ređamo još niz akata i drugih konvencija koje smo vrlo lako potpisali i prihvatili, dakle, sve imamo a ništa nemamo.

Da imamo više žena na mestima odlučivanja, odavno bi usvojili zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, i time ohrabrili žene da rađaju više dece, ojačali bi porodice i dali deci bolju budućnost.

Sa pozicije zamenika predsednika Odbora za prava deteta, mogu slobodno da kažem da predstavke koje najčešće stižu ovom odboru, upravo se odnose na donošenje Zakona, odnosno pitanja se odnose na to kada će biti donet zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom.

To je ono što žene, pre svega, muči, jer se one najčešće obraćaju, da kažem, to su prosto vapaji žena da se taj problem konačno reši i da se na takav način podrže porodice.

Ne može se sa jedne strane pričati da je mali natalitet i osuđivati čak i žene zbog toga, da su žene razmažene i da neće da rađaju i tome slično, a sa druge strane, nikakvim institucionalnim mehanizmima ne pomagati ženama da one ojačaju, a pre svega finansijsko jačanje bi im pomoglo da se u životu bolje snalaze.

Da su žene odlučivale odavno bi ulagali više sredstava u zaštitu životne sredine, što je inače oblast sa kojom se ja najčešće bavim i uvele bi red u ovu oblast, ne bismo danima pričali o zagađenju vazduha i nekakvim kratkoročnim merama kao ono ćiri bu – ćiri ba, sada ćemo čas posla rešiti problem koji godinama nismo rešavali i gde godinama nismo ulagali sredstva.

Verujte mi da su se žene pitale, i da su žene u ovoj situaciji odlučivale, na tu stranu bismo usmerili veća sredstva, a ne na neke druge potrebe, kao što je kupovina oružja i tome slično.

Mi smo kao država podržali ciljeve održivog razvoja, gde obećavamo da ćemo do 2030. godine postići rodnu ravnopravnost i osnažiti sve žene i devojčice, bez diskriminacije, eliminisati nasilje nad ženama i sprovesti reforme kako bi žene dobile jednaka prava, na ekonomske resurse, na imovinu, i da budu isto plaćene u poslovima, da ne budu nezaposlene itd.

Usvajanje ovog predloga zakona koji je dala koleginica Čomić, mislim da bismo bili daleko bliže do ispunjavanja datih obećanja i zato pozivam sve poslanike da ovaj predlog zakona od strane koleginice Čomić, prihvatimo, a pre svega od koleginica iz Ženske parlamentarne mreže.

Jedna opaska, zasmetalo mi je ili je to moja možda sitničavost na početku kada je počela da govori, veliki broj upravo koleginica je napustio salu i ne znam zašto, da li im se najedanput svima žurilo da izađu ili je čak meni na momenat ličilo na bojkot, videćemo na kraju kada bude glasanje kako će to izgledati.

Ali pre svega, apelujem na članice Ženske parlamentarne mreže, da bezrezervno podrže ovaj predlog, zato što od toga zavisi kakav će biti dalji odnos prema ženama, odnosno učešću žena u javnom životu, u politici i u svim drugim segmentima života. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje sam zapravo već postavljala, ali samo drugom ministarstvu. Naime, ovo pitanje sam postavljala Ministarstvu saobraćaja i juče dobila odgovor da oni nisu nadležni za ovo pitanje.

Sada pitanje postavljam Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, a odnosi se na uvoz polovnih automobila.

Ponoviću pitanje koje sam postavila Ministarstvu saobraćaja, u kome sam rekla da je prema izveštaju o stanju životne sredine za 2018. godinu, zagađenje vazduha jedan od ključnih problema koji utiču na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su zagađenje koje potiče iz saobraćaja i iz energetskih objekata.

Ovih dana smo upravo svedoci ovih problema, koji su danima već zbog klimatskih, odnosno zbog vremenskih uslova, još više pojačani.

Naime, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihovoj tehničkoj ispravnosti predviđa strožu kontrolu emisije štetnih gasova, od 1. jula 2021. godine, a svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor evro 3. Sem toga, imamo i starija vozila, već registrovana, koja će biti problem kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Ja bih zamolila kolege da bude malo tišine, da se čujemo. Naravno, ovo nikoga ne zanima.

Prosečna starost putničkih automobila u Srbiji je preko 18 godina, a ima i starijih teretnjaka i autobusa, koji takođe predstavljaju problem, pogotovo problem vozila u javnom prevozu, dok je, recimo, situacija u poljoprivredi, kada su traktori u pitanju, prosek starosti je oko 30 godina.

Moje pitanje je upućeno ministru trgovine - koliko vozila sa evro 3 motorima je uvezeno do sada? Da li postoje ili se planiraju kvote za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila, pre svega iz zapadnih zemalja? Samo za ovu godinu, podatak sa kojima se barata, je da je uvezeno oko 150 hiljada vozila.

Da li će se i kada menjati uredba Vlade o uvozu motornih vozila, jer je poznato da Vlada donosi ovu uredbu?

Šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih je sigurno loše stanje, što se tiče izduvnih gasova?

Naime, podsetiću da postoje ta dva pravilnika iz dva ministarstva. Pravilnikom o podeli motornih i priključnih vozila i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima, koje donosi ministar nadležan za poslove saobraćaja, propisano je da sastav izduvnih gasova kod motornih vozila, osim kod vrsta kao što su traktori i vozila L i C, mora odgovarati propisanim normativima.

Pravilnikom o tehničkom pregledu vozila, koji donosi ministar unutrašnjih poslova, propisano je da sastav izduvnih gasova ne utiče na ocenu tehničke ispravnosti vozila tri godine od dana početka primene ovog pravilnika, odnosno od 5. jula 2021. godine, što u prevodu znači da ćemo mi do 2024. godine biti prinuđeni da trpimo ovo zagađenje u kome se sada nalazimo.

Postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova - kada će promeniti pravilnik o kome sam govorila i kada će se usaglasiti pravilnici koje donosi ministar saobraćaja i ministar unutrašnjih poslova, a u skladu sa ekološkim zahtevima?

Ovo je samo dokaz da nema međuresorne saradnje, da se kriterijumi, odnosno uslovi koje propisuje oblast zaštite životne sredine u drugim sektorima manje-više uopšte ne poštuju i da je neophodno da se ta saradnja uspostavi maksimalno.

Najbolji primer, možda, koji bi želela da navedem je upravo jedna brošura koja se sada reklamira u gradu Beogradu o tome šta je sve vlast u Beogradu uradila. U oblasti javnog prevoza se kaže da grad Beograd nabavlja 100 zglobnih dizel autobusa. U eri kada se u zapadnim zemljama dizel vozilima zabranjuje ulaz u gradovima i kada se ide ka tome da se potpuno ukinu dizel vozila, javni prevoz će najvećim delom u Beogradu biti upravo na dizel gorivo. To znači da ili vlada jedno apsolutno neznanje, ili je u pitanju potpuno ignorisanje ekoloških zahteva, a pre svega brige o zdravlju stanovništva. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ja bih želela da se osvrnem na Zakon o arhivskoj građi i arhivima. To bi bio nekako moja osvrt.

Arhivska građa kao kulturno dobro ima prvorazredni značaj da autentično svedoči o delovanju u životu i radu njenih stvaralaca, državnih organa, privrednih i kulturnih subjekata, znamenitih ličnosti, kao i političkim, društveno-ekonomskim i kulturno-istorijskim prilikama.

Želim da se osvrnem, pre svega, na arhive u Vojvodini. Na teritoriji AP Vojvodine najstariji je Arhiv Vojvodine, koji je osnovan 1926. godine i bio je druga ustanova te vrste, pored državne arhive u Beogradu, današnjeg Arhiva Srbije. Osnovan je radi prikupljanja arhivske građe bivših županija sa područja današnje Vojvodine, to je bačko-bodroške, torontalske i tamiške, a koje datiraju od perioda od kraja 17. veka do 1918. godine.

Danas Arhiv Vojvodine čuva oko devet hiljada dužnih metara arhivske građe, a koje sačinjava građa kako bivših država koje su postojale na teritoriji današnje Vojvodine, to je bila Habzburška monarhija, pa onda Austrougarska, zatim Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i na kraju Jugoslavija, tako i ustanova organa vlasti nastalih od Drugog svetskog rata do danas.

Pored Arhiva Vojvodine, zaštitu arhivske građe u Vojvodini obavljaju arhivi u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu, Pančevu, Subotici, Somboru, Kikindi, Senti i Beloj crkvi. Ukupna količina arhivske građe koja se čuva u ovim arhivima je preko 50 hiljada dužnih metara. Građa datira krajem i sredinom 19. veka i pisana je jezicima administracije, latinskim, nemačkim, mađarskim i srpskim.

Na ovaj zakon, koji je danas na raspravi, čekalo se od 1994. godine, kada je donet Zakon o kulturnim dobrima. Za razliku od zaštite drugih vrsta kulturnih dobara, zaštita arhivske građe mora da prati društveno-političke promene. Iz tog razloga, od 1994. godine do danas, kao posledica privatizacije i, nažalost, događanja iz perioda devedesetih godina, propadanje privrednih subjekata, bespovratno je nestala arhivska građa nastala u socijalističkom periodu.

Izazovi elektronskog poslovanja i digitalizacije u kulturi nisu imali uporišta u postojećem zakonu, iako je bila obaveza države da se i u pogledu zaštite arhivske građe usaglasi sa evropskim pravnim okvirom.

Odlaganje donošenja ovog zakona nagomilalo je još više problema za koje predlog zakona, po našem mišljenju, ne nudi rešenja. Prvenstveno se misli na obezbeđivanje prostora za smeštaj arhivske građe, što je jedan od gorućih problema.

Položaj Arhiva Vojvodine, kao matičnog arhiva za teritoriju AP Vojvodine datira od prvih zakona koji su regulisali položaj arhiva i zaštite arhivske građe.

Uloga i značaj Arhiva Vojvodine ogleda se u unapređenju stručnog rada, praćenju stanja arhivske delatnosti i ustanova u Vojvodini, organizovanju stručnih ispita za zaposlene i arhivima na teritoriji AP Vojvodine, ali i razvijenoj izdavačkoj delatnosti.

Finansiranjem od strane pokrajinske zajednice kulture i nekadašnjih SIZ-ova za kulturu Vojvodine, Arhivu Vojvodine je obezbeđen smeštaj u adaptiranoj zgradi zatvora, gde se i danas nalazi. Permanentno je vršeno istraživanje arhivske građe koja se čuva u arhivima u inostranstvu sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Rusiji i Rumuniji. Arhiv je redovno mikrofilmovao građu koju čuva, kao i građu koja se čuva u drugim arhivima, a koja se odnosi na istoriju Vojvodine.

Autonomna pokrajina Vojvodina, preko nadležnog organa za poslove kulture, preuzela je osnivačka prava i obaveze nad Arhivom Vojvodine, osnovanom radi prikupljanja zaštite i čuvanja arhivske građe i registraturskog materijala organa i organizacija, odnosno ustanova AP Vojvodine od 2002. godine, po stupanju na snagu Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine.

Od tada se kontinuirano nastoji da se u skladu sa mogućnostima pokrajinskog budžeta unapređuju uslovi rada u ovoj ustanovi, servisiraju sve zakonske obaveze, vrši stručno usavršavanje zaposlenih i uvećava broj zaposlenih shodno potrebama razvoja ustanove, uvećavaju sredstva za realizaciju programa ustanove, osavremenjuje rad unapređenjem uslova za rad zaposlenih i nabavkom nove opreme i obezbeđuje proširenje međuinstitucionalne saradnje Arhiva Vojvodine sa srodnim ustanovama u zemlji i u regionu.

Arhiv Vojvodine u kontinuitetu sprovodi stručni nadzor nad mrežom javnih arhiva u AP, tj. devet gradskih i međuopštinskih arhiva.

O stručnom nadzoru redovno se podnosi sumarni izveštaj Arhivu Srbije, kao centralnoj arhivskoj ustanovi i Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, a navedeni izveštaji se i javno prezentiraju svim arhivima u AP Vojvodini, medijima i dostavljaju jedinicama lokalne samouprave kao osnivačima lokalnih arhiva.

U Arhivu Vojvodine od 2003. godine u okviru matičnih funkcija organizuje se i sprovodi polaganje stručnog ispita za zaposlene u arhivima AP Vojvodine.

Pokrajinski sekretarijat za kulturu podržao je inicijativu Arhiva Vojvodine za formiranje konzervatorsko-restauratorske laboratorije, koja je zvanično počela sa radom 2016. godine, a što je posebno značajno jer je to pored laboratorije koje poseduju Biblioteka Matice srpske i Muzej Vojvodine i jedina laboratorija koja vrši konzervaciju i restauraciju kulturnih dobara na teritoriji AP Vojvodine.

Sredstvima AP Vojvodine obezbeđena je adaptacija bivše kasarne u Senti za potrebe smeštaja Istorijskog arhiva Sente. Autonomna pokrajina Vojvodina je finansijskim sredstvima pomagala osposobljavanje poslovnog prostora Arhiva Bela crkva, Kikinda i Sombor za potrebe arhivske delatnosti.

Ono što je problem u ovom zakonu, prema odredbama ovog zakona, nadležnosti se prenose na Republiku, odnosno ove odredbe zakona nisu poštovale nadležnosti AP Vojvodine u oblasti kulture, osim kod osnivačkih prava prema Arhivu Vojvodine, tj. Arhiv Vojvodine ostao je u nadležnosti AP Vojvodine. Svi ostali arhivi su prešli po predlogu ovog zakona u nadležnost Republike.

Odredbama Predloga zakona predviđa se da osnivačka prava nad arhivima vrši Republika i postavljamo pitanje – da li je ova vrsta centralizacije adekvatna da odgovori zahtevima koje postavlja zakon u pogledu digitalizacije i mikrofilmovanja? Da li postoji plan Vlade Republike Srbije za spremanje i osposobljavanje zaposlenih za obavljanje ovih poslova, s obzirom da je utvrđen rok od 10 godina za mikrofilmovanje celokupne arhivske građe? Arhivi su bili dužni da utvrde prioritete za digitalizaciju.

Posebno želim da istaknem i da podržim amandman koji je podneo kolega Žarko Mićin kada se radi o Arhivu grada Novog Sada, jer je ovaj arhiv posebno značajan za sam grad, jer obuhvata građu iz perioda od 1748. godine do 2016. godine. U ovom arhivu se čuvaju dokumenti, odnosno nalaze dokumenti o razvoju grada i okoline, kao i pojedinih organa i organizacija, pravnih i fizičkih lica.

Grad Novi Sad je upravo, prepoznajući ovaj značaj, ovu potrebu, zajedno sa Pokrajinom investirao u izgradnju objekta, odnosno zgrade najsavremenije za smeštaj arhivske građe. Nažalost, ovim zakonom sada su oduzeta ta osnivačka prava i sve prelazi u ruke Republike, kao da u lokalu prosto nemate ljude koji će brinuti o onoj građi i o onom materijalu koji se prikuplja na teritoriji toga grada, odnosno te opštine.

Zakon sadrži takođe i jednu diskriminatorsku odredbu, jer predviđa da recimo doktori istorijskih nauka ne moraju da polažu stručni ispit, a analizom doktorskih studija istorije na univerzitetima u Srbiji dosadašnjih nižih nivoa studija, kao i dosadašnjeg programa za polaganje stručnog ispita došlo se do zaključka da se oni ne podudaraju.

Želim da postavim pitanje – zašto se u prelaznim odredbama stidljivo nagoveštava da privatizovana preduzeća mogu sadržati arhivsku građu ako im je potrebna u daljem radu godinu dana, odnosno do momenta kada arhivi budu u mogućnosti da je preduzmu? Da li to znači da možemo očekivati da arhivi preuzmu arhivsku građu NIS-a, fabrike cementa „Beočin“, Aerodroma „Beograd“ i drugih privatizovanih preduzeća, a do momenta privatizacije preduzeća, a do momenta privatizacije da li je opšti interes Republike Srbije da se građa u državnoj i društvenoj svojini preuzme odmah?

Znači, ono što bi moglo da se sumira, možda je ovo jezik većini nerazuman, odnosno nerazumljiv, ali intencija celog zakona da se sve opet centralizuje po modelu iz mnogih drugih oblasti nije dobra i prosto smatramo da se nešto na tom planu mora promeniti, da ovako kako je sada ne može da bude prihvatljivo, pogotovo što recimo na teritoriji AP Vojvodine imate i nacionalne manjine, pa treba pružiti mogućnosti nacionalnim zajednicama da brinu o svojim arhivima, ako pogotovo mogu da obezbede i sredstva da se ti arhivi uspostave, odnosno da se održavaju i da se ta građa koja beleži postojanje nekakve nacionalne zajednice na nekom mestu, na nekoj teritoriji da se to sačuva, da se ne dogodi da se prosto zagubi, da se o tome ne brine, jer je neophodno da ostavimo trag za sobom.

Nažalost, teritorija Vojvodine i uopšte cela Srbija stalno beleži pad broja stanovnika. Bojim se da ako ovako nastavimo da brinemo i svojoj arhivskoj građi, odnosno i o svojoj istoriji koju smo ostavili za sobom da ćemo doći u situaciju da iza nas ne ostane ni zabeleženi pisani trag. Zato mislim da nije dobra ovakva centralizacija, da nije dobro da se oduzmu osnivačka prava i uopšte mogućnost brige o arhivima samo u ruke Republike, a pogotovo kada su u pitanju odobrenja za sredstva, donatorska sredstva i tome slično. Koliko vidim, po zakonu će se odobrenja, odnosno saglasnost za neke od tih donatorskih sredstava i investiranja ići pre svega u ruke Republike pa onda odlučivati o tome da li koji arhiv kada je u pitanju neki od opštinskih može da investira u neke svoje aktivnosti i obnovu svoga rada. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, danas sam pripremila dva pitanja upravo podstaknuta jučerašnjom sednicom Odbora za zaštitu životne sredine na kome je bio razmatran izveštaj o stanju životne sredine za 2018. godinu.

Prvo pitanje želim da postavim ministarki saobraćaja. Naime, prema tom izveštaju vidi se da je zagađenje vazduha jedan od velikih ili bolje reći ključnih problema koji utiče na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su oni koji su identifikovani, to je saobraćaj, stanje saobraćaja u Srbiji i energetski objekti.

Što se saobraćaja tiče, zato i želim da postavim pitanje ministarki saobraćaja, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihova tehnička ispravnost predviđa od 1. jula 2021. godine strožu kontrolu emisije štetnih gasova. Naime, svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor Euro 3 i imamo sem toga vozila koja su još starija od tih koja su već registrovana i za koja će svi biti u problemu kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Prosečna starost putničkih automobila prema nekim podacima u Srbiji je preko 18 godina, a stariji teretnjaci i autobusi takođe predstavljaju problem. Pogotovo je problem vozila u javnom prevozu, odnosno u gradskim saobraćajima. Pogledajmo samo grad Beograd, koliko ima neispravnih autobusa i drugih vozila koja zagađuju vazduh, a prosek traktora je oko 30 godina, što će posebno pogoditi siromašne poljoprivrednike koji nisu u prilici da kupe novije traktore.

Dakle, moje pitanje koje upućujem ministarki je – koliko vozila sa euro 3 motorima je uvezeno? Da li imamo takav podatak? Zatim, da li postoje kvote ili se planiraju za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila? Samo za ovu godinu, juče smo čuli na Odboru za zaštitu životne sredine podatak, da je uvezeno blizu 150 hiljada polovnih vozila i naravno pitanje koje posebno interesuje poljoprivrednike – šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih sigurno izduvni gasovi će pokazivati loše stanje? To su pitanja za ministarku saobraćaja.

Drugo pitanje želim da postavim ministru energetike, jer je u poglavlju o otpadu u ovom izveštaju rečeno da je od ukupne količine produkovanog otpada u Srbiji 80% pepeo iz termoelektrana. Sve ostalo je otpad komunalni i druge vrste otpada.

U Republici Srbiji se godišnje proizvede preko šest miliona tona pepela, veoma mala količina se iskoristi u građevinarstvu, tačnije u cementnoj industriji. Danas se u svetu pepeo koristi u proizvodnji cementa, u građevinarstvu i infrastrukturi. Upotreba pepela iz termoenergetskih objekata veoma je rasprostranjena u proizvodnji različitih vrsta cementa i to je od velikog značaja, naročito u očuvanju građevinskih objekata od erozivnog zagađenja, odnosno od kiselih kiša, jer im se produžuje rok trajanja.

Ako, je pepeo dobrog kvaliteta, koristi se u proizvodnji betona, to naročito važi i za korišćenje pepela u izgradnji puteva. Ovo je prosto informacija za one koji o ovome malo znaju. U svetu se za razliku od naše zemlje pepeo dobrog kvaliteta sa visokim sadržajem organskih materija, veoma je raširena trgovina njima, na Bliskom i Dalekom istoku postoji razvijeno tržište kome nedostaje oko 300 hiljada tona pepela mesečno i njegova prosečna cena je 20 dolara po toni.

U Srbiji se za infrastrukturne radove, tj. za izgradnju puteva, parkinga i tako dalje koristi svega 2% pepela, a na pepelištima termoelekrana EPS je trenutno nataloženo 200 miliona tona pepela, procenjene vrednosti od oko milijardu evra, a dnevna proizvodnja je 10 do 12 hiljada tona, čijom bi se upotrebom moglo izgraditi oko 2.000 kilometara puteva. Mi nažalost to ne koristimo za te namene i kao što sam već rekla, od ukupne količine otpada, 80% je pepeo.

Dakle, pitanje za ministra energetike – kada će se i da li će se početi koristiti pepeo iz elektroprivrede u građevinarstvu i izgradnji puteva, a u skladu sa normama cirkularne ekonomije, odnosno one ekonomije koja kaže da se otpad može upotrebiti kao nova sirovina za novu proizvodnju. Mi nažalost takve stvari skoro uopšte ne koristimo i upravo ne korišćenje pepela to pokazuje. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, ja želim da postavim pitanje ministru poljoprivrede i ministru zaštite životne sredine. Dakle, koliko kafilerija koje rade postoji u Srbiji privatnih i državnih i kako se završila arbitraža Energo-zelene protiv države Srbije i kakva je sudbina ovog postrojenja?

Da podsetim, u kafilerijama se prerađuju životinjski ostaci i uginule životinje u hranu za životinje, mesno koštano brašno kao energent ili za dobijanje biodizela i biogasa, a spaljivanjem otpada na visokim temperaturama može se i to koristiti za proizvodnju tople vode i pare. Znači, postoji višestruka mogućnost korišćenja ovih ostataka. Do 2017. godine još je bilo moguće i pratiti šta se dešava sa kafilerijama, ali danas ne znamo koje rade, kako se i sa kojim problemima one suočavaju.

Naime, 2013. godine u Inđiji je puštena u rad moderna kafilerija Energo-zelena, vlasništvo belgijskog investitora, kapaciteta prerade preko 150.000 tona godišnje, za čiju izgradnju je ovaj investitor uložio oko 21 milion evra.

Godine 2014. da vas podsetim u ovoj kafileriji je prerađeno oko 95% uginulih životinja i drugog životinjskog otpada sa poplavljenih područja. Znate da smo te godine imali velike poplave u Srbiji i oko 160 tona otpada sa poplavljenih područja u BiH. Može se slobodno reči da je ova kafilerija uspela sanira posledice koje bi bile daleko gore i daleko štetnije da ovaj otpad nije prerađen.

Krajem 2014. godine „Energozelena“ je obustavila rad i tražila povraćaj uloženih sredstava i pošto nije postignut dogovor sa Republikom Srbijom zatražili su arbitražu pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu zbog sistematskih propusta Srbije u sprovođenju propisa u oblasti prerade životinjskog otpada. Naime, taj kapacitet nije mogao da se ispoštuje jer na terenu nije sakupljena ona količina koja je očigledno bila dogovorena.

Nakon toga jedina kafilerija koja je radila bila je „Proteinka“ u Somboru, a tada je radila i ona u Ćupriji. Godinama su bile pritužbe građana, delova grada, recimo Sombora na nesnosan smrad iz ove kafilerije i na nepotpuni tretman ili neadekvatan tretman ovog otpada. Bilo je inspekcijskih prijava, sudskih odluka protiv rukovodećih ljudi, zbog nepropisnog postupanja sa životinjskim otpadom. Najnovija je informacija da će se ova kafilerija ugasiti.

Takođe, u Zrenjaninu građani imaju problem sa smradom i zagađenjem iz privatne kafilerije „Prekom“ koja ima sudsko rešenje iz novembra 2018. godine o zabrani i preradi životinjskog otpada na tri godine ukoliko ne ugradi filtere i spreči zagađenje vazduha. Ova presuda je potvrđena u ponovljenom postupku u maju ove godine.

Dakle, šta je pravo stanje i kako se u Srbiji postupa sa uginulim životinjama i životinjskim otpadom? U Srbiji se godišnje produkuje oko 273.000 tona ovog otpada. Na osnovu Strategije o upravljanju otpadom Republika Srbija je za 2010/2019. samo 20% se prerađuje u kafilerijama. Da li je ovaj podatak tačan i danas? U međuvremenu uginule životinje se i kao klanični ostaci najvećim delom odlažu bez tretmana, zakopavaju se i bacaju na divlje i sanitarne deponije. Nema tačne evidencije koliko ima takvih deponija. Zbog toga su ugrožene podzemne vode, ugroženo je zdravlje stanovništva, nesnosan smrad se širi i sve to može da bude veoma opasno po ljude i zbog toga postavljam ova pitanja.

Po zakonu lokalne samouprave su dužne da izgrade međuobjekte gde se prikupljaju uginule životinje specijalnim vozilima i čuvaju do otpremanja u kafileriju. U Srbiji, prema onim podacima koja ja imam, postoje samo tri objekta i to u Kikindi, Pančevu i Vršcu od 158 opština. Onda ne čudi slika brda pilećih ostataka na samoj obali Moravi ili raspadnuta svinja u kanalu Dunav-Tisa-Dunav, ili naduvana krava pored njive na plus 40 stepeni.

Zeleni fond, podsetiću vas, u ovoj godini težak je 4,3 milijarde, a ukupno se kao eko taksa prikupi 12 milijardi dinara. Da li će se deo ovih sredstava usmeriti u lokalne samouprave da bi se izgradili međuobjekti i da bi se sprečilo ovako nekontrolisano odlaganje animalnog otpada. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja sam u svom predlogu za ovaj amandman koristila, da se sa pozicije Ministarstva odbrane, upravo na deo koji se odnosi na nabavku mašina i opreme smanjila, odnosno predlažem da se skine oko 4,5 milijarde dinara i prebaci na druge pozicije za koje mislim da su daleko značajnije i bitnije za ovu zemlju, a to je, sada ću navesti redom na koje sve pozicije smatram da bi trebalo dodati sredstva.

Pre svega, ono što se odnosi na Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, to je deo koji se odnosi na izgradnju puta prvog B reda Novi Sad-Ruma, tzv. Fruškogorski koridor koji smo ovde više puta spominjali, a koji na žalost i u ovom budžetu ima namenjenih samo 200 miliona dinara u poziciji Ministarstva za saobraćaj.

Neki dan kada sam u načelnoj raspravi to spomenula, dobila sam odgovor od ministra finansija da ja dobro nisam videla taj budžet i da treba da pogledam poziciju koja se odnosi na planove za zaduživanje. U toj poziciji postoji 500 miliona evra, ono nešto što ćemo tek možda iduće godine podići kredite od različitih institucija međunarodnih. Međutim, to je nešto što je plan i što treba da bude tek dogovoreno i da dođe na ratifikaciju u Skupštinu kao kredit koji ćemo podići za te namene, a on zapravo ovde, kao postojeća sredstva ne egzistira.

Ja sam naravno u budžetu gledala ono što egzistira, a to je namenjeno, tih 200 miliona dinara, samo za završetak dokumentacije. Mi negde od 2016. godine, otprilike, svake godine slušamo nešto slično, planovi vezani za ovaj koridor, a na žalost na mapi koju sam ja i tada pokazala i želim i sada da je pokažem, tog plana nema za teritoriju Vojvodine, odnosno površina Vojvodine je potpuno bela, sem puta Kuzmin- Sremska Rača i ovog sada puta koji se pominje Ruma-Loznica. Praktično severno od Rume nema nijednog planiranog puta niti puta koji je u izgradnji sem onih postojećeg autoputa Novi Sad – Subotica i naravno ovog starog autoputa prema Zagrebu.

Zato sam smatrala da ovu poziciju treba pojačati i da konačno treba krenuti u eksproprijaciju koja se najavljivala još i za prošlogodišnji, odnosno ovogodišnji budžet pa ništa od svega toga nije bilo. Što znači da ovaj put definitivno nije prioritet i da se praktično sa ovako malim sredstvima iz godine u godinu održava neka vrsta vatre koja treba da se baš ne ugasi. Zato sam smatrala da ovu poziciju treba pojačati i operativno više krenuti u razradu.

Zatim sam predložila da se u razdelu za Ministarstvo poljoprivrede šumarstva i vodoprivrede pojača budžetski fond za upravljanje vodama, zato što smatram da ona sredstva koja su na poziciji Ministarstva poljoprivrede za ovaj fond koji je negde oko tri milijarde i 900 hiljada ako sam dobro zapamtila. Smatrala sam da ga treba pojačati kada se odnosi na transfer na ostalim nivoima vlasti i tu sam opet deo sredstava smatrala da treba dati, s obzirom da sektor voda u Srbiji je u zabrinjavajućem stanju. S obzirom da imamo problem i sa pijaćim vodama, pre svega u Vojvodini, zatim imamo problem sa otpadnim vodama i tu se pojavljuje u ovoj poziciji planiranih zaduživanja sredstava namenjena za postrojenja za tretman otpadnim vodama. To je nešto što je tako, hajde da kažemo, u vazduhu što operativno praktično nije aktivno u ovom trenutku, a što će možda biti ako bude iduće godine.

Zato sam i tu smatrala da treba pojačati i pomeriti stvari kada je sektor voda u pitanju. Ako znamo da je nekim analizama se pokazalo da samo za oblast otpadanih voda potrebno nekih pet milijardi, menja se ta cifra u analizama, sa ovakvim tempom ulaganja, ne znam da li će nam biti dovoljno sto godina da dostignemo nivo razvijenih zemalja, pa u krajnjoj liniji nivo zemalja u regionu koja ovoj oblasti poklanjaju mnogo veću pažnju.

Zatim, sledeća sredstva koja sam smatrala da je potrebno odvojiti iz ove sume, a ona se odnose na Ministarstvo zaštite životne sredine, i to pre svega za Zeleni fond Republike Srbije, a ja sam i u načelnoj raspravi naglasila do koje mere je oblast zaštite životne sredine u ovom budžetu potcenjena. Samo 7,9 milijardi dinara je namenjeno za Ministarstvo zaštite životne sredine, a kada se to pogleda u odnosu na ukupan budžet, to je 0,6%, nešto manje od 0,6%. To su toliko mala sredstva da stvarno pokazuje da nemamo ni dobru volju, ni nameru ili je u pitanju neznanje ili je nerazumevanje da se za ovu poziciju odvoje značajnija sredstva. Zato sam smatrala da je potrebno Zeleni fond pojačati.

Još da podsetim da se otprilike negde oko 12 milijardi dinara godišnje skupi kao eko taksa. Po Zakonu o zaštiti životne sredine, zagađivači su u obavezi da plaćaju eko taksu. Međutim, samo 4,3 milijarde u ovoj godini je budžet za zaštitu životne sredine. Šta je sa ostalim sredstvima? Na šta se troše ostala sredstva?

Nažalost, ovaj fond je i dalje budžetski fond, a nije nezavisna institucija, kako je to, recimo, u nekim drugim zemljama, kao što je, recimo, u Češkoj, gde postoji fond za zaštitu životne sredine i vode, potpuno nezavisna institucija i gde se onda finansiraju samo projekti iz oblasti zaštite životne sredine, odnosno, to je tzv. zeleni dinar.

Ovde to nije, ovde je to budžetski fond i mi ne znamo gde se troše sredstva izvan onih 4,3 milijarde, koliko je za zeleni fond.

Zatim sam predložila od ovih sredstava da se jedan deo utroši za ponovno iskorišćavanje otpada. Evo, upravo danas se održava konferencija o cirkularnoj ekonomiji, odnosno o korišćenju otpada kao ponovne sirovine. To je trend koji je definisan i u ciljevima održivog razvoja. Mi smo potpisnici ovih ciljeva održivog razvoja. Znači, mi se deklarativno izjašnjavamo za sve ono što su tekovine svih drugih zemalja i što je trend u svetu, a onda u praksi, kada izađemo sa ovakvim Predlogom budžeta, pokazujemo da zapravo ili ništa ne razumemo ili smo do te mere, hajde tako da upotrebim tu reč, bezobrazni da nećemo da poštujemo ono što smo potpisali i ono što smo potvrdili kroz različite konvencije.

Zato mislim da bi se trebalo ponašati na pravi način i odvajati znatno veća sredstva kada je u pitanju upravljanje otpadom, kada je u pitanju upravo cirkularna ekonomija, odnosno da krenemo i u praksi da primenjujemo ono što smo potpisivali.

Dalje, predložila sam sredstva za sanaciju i zatvaranje nesanitarnih deponija i tu određena sredstva za transfere ostalim nivoima vlasti, zato što lokalne samouprave imaju problem sa divljim deponijama. Evo, ja svaki dan kad dolazim iz Novog Sada, svedoci smo svi i ne možemo zatvarati oči pred tim, da imamo problem sa divljim deponijama, manjim, većim, sa neuređenim zvaničnim sanitarnim deponijama koje to zapravo nisu. Evo samo primer Novog Sada koji ima ogromnu deponiju pored samog auto-puta koja, maltene, poprima razmere jednog brda, gde se još uvek ništa po tom pitanju ne rešava.

Isti slučaj je kada su u pitanju otpadne vode. U Novom Sadu se i tu ništa ne rešava, za sad se samo radi jedna pumpna stanica koja će sprečiti makar da se na keju, ekskluzivnom šetalištu u Novom Sadu, ne oseti smrad septičke jame. To će samo biti nekakva uvodna faza u izgradnju nekog budućeg postrojenja koje će možda tamo neke druge generacije koje dolaze posle nas ipak sagraditi. Zato sam predložila da se ostalim nivoima vlasti za uređenje tih sanitarnih deponija nešto uradi i preduzme.

Isto tako, programska aktivnost - realizacija projekata izgradnje sistema upravljanja otpadom, isto transferi nižim nivoima vlasti, to je upravo da se urede deponije, da se konačno krene sa ozbiljnom izgradnjom regionalnih deponija, da se prestane sa tim smetlištima koji se po nekoj navici ili ne znam po kom pravilu prave uz puteve i auto-puteve. Isto tako, Ruma, recimo, ima svoju deponiju koja se bukvalno naslanja na regionalni put, ili divlja deponija kod Nove Pazove, koja već od 2014. godine je pratimo i moje kolege u šali kažu - Nadina deponija, jer sam ja postavljala u dva navrata pitanje šta se sa tom deponijom planira, jer ona raste sve više, uz sam auto-put. Kakvu sliku mi o sebi stvaramo za sve one koji tim putem prolaze, turisti ili bilo ko drugi ko dolazi u ovu zemlju?

Prosto je moja želja bila da se ovakvom preraspodelom sredstava pomerimo sa mrtve tačke i da se ovako malim sredstvima koja su ovim budžetom predviđena za ove namene stvar ipak poboljša. Eto, to je bila moja namera i zbog toga sam ovaj amandman predložila.

Nažalost, dobila sam odgovor od Vlade Republike Srbije da to ne može, ne može ništa od svega toga što sam ja predložila da se usvoji, jer će time planirana sredstva namenjena za realizaciju ranije donetih zaključaka Vlade Republike Srbije kada je u pitanju nabavka opreme i naoružanja dovesti do poremećaja i da to ne može.

Stvarno se pitam u kom smeru mi to idemo, ako ćemo s jedne strane izdvajati ovolika sredstva za namene opreme u vojnim strukturama, a nećemo voditi računa o nečemu što je životno važno i bitno za građane Srbije. Hvala lepo.

Što se tiče Fruškogorskog koridora, ja ću vas podsetiti da zbog izgradnje železničke pruge, brze pruge za Budimpeštu, Novi Sad i deo Vojvodine je bukvalno odsečen do 2022. godine.

Ako izgradnja Fruškogorskog koridora nije bila prioritet, ja ne znam šta bi drugo bilo prioritet. Sad je odjedanput iskrslo da je prioritet Ruma – Loznica – Šabac. Vidim u obrazloženju da će građani Platićeva, Hrtkovaca, itd. imati veću prohodnost i tome slično.

Sa svim tim mogu da se složi, ali građani Iriga trpe takav teški saobraćaj kroz samo naselje, da se kuće ruše.

Kada je pre izvesnog vremena moja koleginica spomenula da i ginu ljudi, onda se zakačilo samo za tu izjavu – ginu ljudi.

Na svu sreću, valjda do ovog trenutka niko nije poginuo, ali takav saobraćaj koji se tamo odvija kroz Nacionalni park Fruška gora, ako on ni za narednu godinu nije prioritet, a nije prioritet.

To što vi govorite, to su samo namere, isto kao što govorite da su namere za izgradnju postrojenja za tretman otpadnih voda za vodovode, to su samo namere koje ćemo videti da li će se u narednoj godini realizovati, jer se radi o nekih preko devet milijardi evra zaduživanja koja treba da se odbore ovde u ovoj instituciji.

Prema tome, nemojte mi pričati nešto što je realno. Mi u ovom momentu na Fruškoj gori nigde oko tog puta ne vidimo ni jedan ašov, ni jednog radnika da nešto radi, nego vidimo ogroman transport, teški transport koji se prema Bosni odvija.

Stiče se utisak da se cela ova čvorišta i ovi putevi grade u službi Beograda. Evo, govori se da se planira brzi put, auto-put prema Zrenjaninu, auto-put prema Vršcu.

Znači, mi nemamo nikakve spojeve između, recimo, Kikinde i Sombora ili, ne znam, između Zrenjanina i Sombora, i na ovoj karti koju sam ja pokazivala, gde je Vojvodina bela površina, kada su u pitanju planirani putevi, to se za budžet za narednu godinu ne vidi, to što vi govorite.

Što se tiče „Zelenog fonda“, što se tiče tih sredstava i tog napretka, što vi kažete u vreme kada ste vi bili ministar i do sada, znate, visok procenat u odnosu na malu vrednost je i dalje mala vrednost.

Ako pogledate, recimo, namene za IT sektor, ja ne zameram to, pozdravljam, on je nekih 60 i nešto posto povećan u odnosu na odvajanja prošla.

Ja se izvinjavam, ne znam da li imam vreme još poslaničke grupe.

Ništa, onda toliko.