Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, ovaj član 66. odnosi se na praćenje Nacionalnog akcionog plana koji se podnosi Vladi svake dve godine. Nastavak je praktično člana 65.
Mi smo u ovom amandmanu, odnosno u ovom članu dodali jedan amandman u kome se opet vraćamo na dostupnost i korišćenje resursa geotermalne energije u energetske svrhe. Naime, posle tačke 7., gde se navodi šta izveštaj treba da, odnosno u kojim energentima i u kojim aktivnostima treba da daje izveštaj, mi tražimo da se posle tačke 7. doda tačka 8. u kojoj stoji da on podnosi izveštaj o dostupnosti i korišćenju resursa geotermalne energije u energetske svrhe.
Obrazloženje koje smo dali uz ovaj amandman kaže da strategija održivog korišćenja prirodnih resursa, o čemu sada upravo malopre i polemisali, i dobara iz 2012. godine zahteva potpunu valorizaciju svih prirodnih resursa. Opet ću spomenuti ono što sam već i govorila. Poznato je da AP Vojvodina ima veliki geotermalni potencijal, pa ako on ne bude naveden, došlo bi do nepoštovanja usvojene strategije, a takođe i do značajnog umanjenje ukupnog energetskog i privrednog potencijala Vojvodine i u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana se kaže – da se amandman ne prihvata jer je sadržaj izveštaja iz člana 66. Predloga zakona usaglašen sa članom 22. direktive, koju smo već pominjali, koji ne propisuje da izveštaj obavezno mora da sadrži druge elemente osim navedenih u Predlogu zakona. Ne vidimo da je smetnja da se, opet ono o čemu smo već i govorili, da se o izveštaju o geotermalnoj energiji ne nađe u ovom članu zakona. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ovaj član se nalazi u poglavlju devet, to je nafta i derivati nafte, a podnaslov je obavljanje delatnosti. 
Naime, članom 324. kaže se - energetski subjekti koji obavljaju energetske delatnosti proizvodnje derivata nafte, pa se kaže – proizvodnja biogoriva, transporta nafte naftovodima, transporta derivata nafte produktovodima, tansporta nafte derivata nafte i biogoriva i drugim oblicima transporta, skladištenje, znači, sve što se odnosi na transport i skladištenje, su dužni da koriste i održavaju energetske objekte u skladu sa tehničkim i drugim propisima koji se odnose na delatnost koju obavljaju, kao i uslovima zaštite od požara i eksplozije, zaštite životne sredine, utvrđenim zakonom i drugim propisima. Kaže se i – na subjekte koji koriste sabirne, otpremne i skladišne sisteme nafte na eksploatacionim poljima primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje rudarstvo, a kada se radi o objektima iz ovog stava.
Mi smo predložili našim amandmanom da se ovde doda novi stav koji kaže – za naftovode koji se nalaze van definisanih i odobrenih prostora eksploatacionih polja primenjuju se odredbe člana 330. ovog zakona, a to je član koji se nalazi u podpoglavlju - pristup sistemu za transport nafte naftovodima i sistemu za transport derivata produktovodima.
Zašto smo predložili ovaj amandman? Naime, poznata je činjenica da NIS ima vlasništvo nad svim naftovodima između postojećih naftnih polja i otpremnih stanica na Tisi, kao i naftovoda prema Novom Sadu. Ako se pojave novi investitori koji žele da se bave istraživanjem i proizvodnjom nafte i gasa u Vojvodini, ovakva trenutna situacija, bez mogućnosti priključenja na postojeće naftovode u vlasništvu NIS-a, služi praktično kao faktor odvraćanja za njih.
Takođe, za izgradnju novih bespotrebnih naftovoda Vojvodina bi morala da da neophodne dozvole i sve pripremne radove oko njihovog trasiranja, pa samim tim i da izvrši dodatni pritisak na životnu sredinu. S obzirom da sada već tamo imamo NIS kao vlasnik i onaj ko to koristi, nisam čak sigurna ni da iole poštuje elemente, odnosno zahteve životne sredine, ali o tome nekom drugom prilikom. Tako da, sadašnja situacija pomaže NIS-u da ostane monopolista u delu istraživanja i proizvodnje nafte i gasa. To je bio naš amandman, odnosno predlog.
Ovaj naš amandman je odbijen uz obrazloženje da se ne prihvata iz razloga što se Predlogom zakona uređuje obavljanje energetskih delatnosti u oblasti nafte koje su propisane ovim zakonom, ukoliko privredno društvo koje raspolaže naftovodom kojim transportuje naftu isključivo za sopstvene potrebe, a za koju delatnost, saglasno Predlogu zakona, nije potrebna licenca. Znači, koliko ja razumem ovo odbijanje, u ovom slučaju NIS transportuje samo za svoje potrebe. Malo mi je ovaj odgovor nerazumljiv, pa vas molim da date dodatno obrazloženje. Hvala lepo.

Želim samo da napomenem, da se ne stekne pogrešan utisak ponovo da smo mi ovog puta imali velike privilegije pa je puno naših amandmana usvojeno, ovde se ipak ponovo radi o amandmanu kod koga je u pitanju redakcijska intervencija. Nema nikakvog suštinskog značaja. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, poštovane kolege poslanici i poslanice, ja bih svoju diskusiju počela od razloga za donošenje ovog zakona po hitnom postupku. U obrazloženju se kaže na strani 206. da je Republika Srbija u skladu sa Zakonom o ratifikaciji ugovora o osnivanju energetske zajednice između evropske zajednice i zemalja regiona, među kojima je i Srbija, da ne nabrajam sve ostale zemlje, i na osnovu odluke Ministarskog saveta od 5. oktobra 2011. godine, a to je danas i ministar spomenuo, preuzela obavezu da direktive iz trećeg energetskog paketa ugradi u svoj zakonodavni sistem do 1. januara 2015. godine, kao i da se u potpunosti otvori tržište električne energije i prirodnog gasa itd, da ne čitam celo to obrazloženje.
Danas je 26. decembar 2014. godine i ja se pitam šta se čekalo i do sada i zašto zakon nije ranije ušao u skupštinsku proceduru, nego ga sada donosimo bukvalno da bi stupio na snagu od 1. januara 2015. godine.
Podsetiću članove Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, a i narodne poslanike ovde prisutne, da je na sednici koja je održana 18. juna 2014. godine, ovog Odbora, razmatran Izveštaj o radu Agencije za energetiku Republike Srbije za 2013. godinu, na kojoj je Odbor utvrdio predlog zaključka povodom razmatranja i uputio Narodnoj skupštini sa predlogom da ga Narodna skupština razmotri i donese zaključak po hitnom postupku u skladu sa članom 167. i 193. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Znači, mi smo tada na zasedanju ovog Odbora doneli odluku, odnosno diskutovali o Izveštaju o radu Agencije za energetiku i uopšte o stanju u oblasti energetike u Srbiji, tada u junu mesecu, i uputili Skupštini na usvajanje. Ovaj izveštaj do dan danas nije stavljen na dnevni red Narodne skupštine, a da je razmatran, narodni poslanici i građani imali bi mnogo jasniju sliku o tome šta se mora usaglasiti, koji su rokovi, koje su naše obaveze, kako će se to odraziti na svakodnevni život građana i mnogo bi lakše bilo da u nepuna dva dana sagledamo mi kao poslanici ovaj zakon od ukupno 434 člana.
Treći paket direktiva koji se ovde pominje kao razlog, pre svega uslov za donošenje izmena, odnosno ovog zakona, predviđa nove odgovornosti članica, odnosno i nas kao nekoga ko želi da uđe u EU, u pogledu emisije ugljendioksida, u pogledu obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti i to će se odraziti na obaveze koje imamo i na ono što treba da uradimo. Zakon će biti usvojen, ali i tu smo, što bi se reklo, sve usaglasili, samo je pitanje kako će se to u posle praksi sprovoditi.
Želim da navedem samo nekoliko činjenica koje su iznete na tom sastanku, odnosno Odboru, kada je prezentiran Izveštaj Agencije i tada je bilo rečeno da će Vlada dostaviti strategiju razvoja energetike koja predviđa rast potrošnje energetike, a rast bi bio pokriven delom izgradnjom novih elektrana, uglavnom na nove izvore energije, ali dugoročno posmatrano, kapaciteti u elektroprivredi su dosta stari i treba ih zanoviti. To je i moj prethodnik pomenuo.
Kaže – Savet ministara energetske zajednice odložio je primenu evropske direktive o velikim ložištima, koja je trebalo da stupi na snagu 2018. godine, pomereno je za 2023. godinu, što nama omogućava da prilagodimo elektroenergetski sistem zahtevima te direktive. Ali, ako budemo radili kao što donosimo ovaj zakon u zadnjem momentu, bojim se da negde 2022. godine, pred doček nove godine, kažemo – vidite, nismo uspeli da ispunimo ni mali procenat uslova iz direktive.
Ovde se u izveštaju spominje, za dugoročno snabdevanje gasom, Južni tok, ali tada još uvek nisu bili poznati novi momenti u vezi Južnog toka. Takođe, u izveštaju se spominje da je samo 10% domaćinstava priključeno na gas u Srbiji. Srbija, po stanovniku, troši trećinu gasa u odnosu na prosek potrošnje po stanovniku EU. Tvrdi se da je to sektor u kome bi mogao da se napravi veći razvoj. Uzimajući u obzir da je stopa siromaštva porasla u ovoj zemlji, pogotovo ako se uzme u obzir da su smanjene plate i penzije velikom broju građana, bojim se da će i ovako mala potrošnja gasa… Iako znam kakvo je stanje, u Vojvodini ima dosta potrošača gasa, odnosno korisnika koji su priključeni na gasnu mrežu, a ne koriste je zbog toga što nisu u mogućnosti da plaćaju.
U ovom izveštaju se pominje da ima oko 70 hiljada energetski zaštićenih kupaca, koji su ostvarili pravo na umanjenje mesečnih računa, ali uzimajući u obzir nivo siromaštva u Srbiji, broj energetski zaštićenih potrošača mora biti veći. To je na ovom sastanku, u razmatranju izveštaja, bilo i rečeno.
Na kraju, što se tiče obnovljivih izvora energije, nadležno je Ministarstvo rudarstva i energetike, jer sam tada postavila pitanja, a bio je razmatran izveštaj samo agencije. Kada je u pitanju vreme potrebno za pripremu dokumentacije, pošto se tamo spominje korišćenje hidrosistema, odnosno hidroelektrana i solarne energije, gde se upravo prednost daje hidrosistemima, navodi se jedna činjenica koju zaboravljamo, odnosno ne vodimo dovoljno računa. Rečeno je, kada su hidroelektrane u pitanju, da je potrebno za pripremu dobijanja dokumentacija za izgradnju hidroelektrana, taj postupak je, kaže, prema podacima Evropske komisije, oko tri godine u nekim zemljama, a u nekim članicama EU i do šest godina, kada su u pitanju veće hidroelektrane, zato što su propisi strožiji nego u Srbiji, pre svega, propisi iz oblasti zaštite životne sredine. Ovde je spomenuta izgradnje jedne reverzibilne hidroelektrane.
Volela bih da čujem šta o tome misle zaštitnici životne sredine, gde bismo imali korist, a gde bismo imali štetu, da se tu napravi bilans. Ukoliko se nešto ne preduzme, rok za primenu direktive o velikim ložištima do 2023. godine će biti veliki problem za Srbiju. Posebno je naglašeno da će otvaranje svakog novog pogona, a ovde smo čuli dosta priča o novim investitorima, zahtevati određenu potrošnju električne energije, odnosno tražiće novu instalisanu snagu.
Na tom sastanku sam postavila pitanje – šta je sa energetskim pasošima, odnosno u izgradnji, gde su prostori da se uštedi energija, da se ne govori samo o velikim sistemima, velikim potrošnjama itd, gde može da se uštedi, odnosno svakog potrošača zanima da plaća što manje račune? Tada sam napomenula, to možete svi vi da vidite, svedoci smo da na svakom koraku imamo zgrade koje nisu dovršene, kuće koje nisu dovršene, a sve su priključene na energetski sistem. Kako tim ljudima pomoći da naprave termoizolaciju, da se potrošnja energije smanji i da se ugledamo na praksu koja postoji u zemljama EU? Priliku da to vidimo imamo u susednim zemljama u kojima su korišćeni evropski fondovi, a korišćeni su i fondovi tih zemalja da se, recimo, zameni stolarija, da se ne gubi energija zbog toga što jednostavno ne dihtuje, pa se gubi puno energije, da se napravi izolacija starih zgrada, kao i da pravila poštuju novi objekti, a sve to uz pomoć državnih fondova, namenskih fondova za te potrebe i fondova EU.
Meni je drago što je gospođa Joksimović ovde. Možda može da nam odgovori, kada su u pitanju IPA fondovi, da li će tu biti prostora za subvencionisanje ovakvih projekata koji će omogućiti da se potrošnja energije, pogotovo potrošnja energije u domaćinstvima, smanji što je moguće više, jer će to biti olakšica za građane?
Mogućnost korišćenja alternativnih izvora energije, odnosno poljoprivrednog otpada. Godinama slušam, jer sam bila u tom poslu dugo, da se može koristiti poljoprivredni otpad, da se može koristiti stajnjak za dobijanje energije. Imali smo jedan projekat Svetske banke za korišćenje stajnjaka na velikim farmama. Nažalost, kada je projekat završen, dao je odlične rezultate, država ga nije dalje nastavila, odnosno nisu postojali neki fondovi da se tako nešto uradi. Nažalost, i Fond za životnu sredinu je 2012. godine ukinut, tako da se ni iz tog fonda nisu mogla koristiti sredstva za izgradnju takvih postrojenja za dobijanje biogas. Isto tako, korišćenje otpada, ovde vidimo da je u zakonu on formalno predviđen, ali je jasno da takve aktivnosti moraju da se stimulišu sredstvima, moraju da se podrže subvencijama ili nekim drugim podsticajnim merama, jer zeleni kilovat, odnosno štednja energije je svugde skupa, odnosno ona se mora stimulisati.
Primer radi u Bursi, u Turskoj, 30% otpada se koristi za dobijanje energije. Time su rešili pitanje otpada, obezbedili određenu količinu energije i stvorili zelena radna mesta. Nažalost, kod nas se o tome uopšte ne govori. To je oblast u kojoj možemo da zaposlimo armiju ljudi, ali u ovom trenutku se to ne sagledava. Kod nas su te stvari trošak, ne koristi se znanje naših ljudi koje školujemo, niti koristimo iskustva iz drugih zemalja. Mislim da bi trebalo koristiti iskustva zemalja EU i drugih zemalja koje su ovu oblast uredile, odnosno jednim udarcem su rešile pitanje otpada, odnosno otpadnih materija u životnoj sredini, zaštitili životnu sredinu i sačuvali energiju.
Naime, Republika Srbija je u obavezi da primeni direktive o promovisanju i upotrebi energije iz obnovljivih izvora energije i o promociji i upotrebi biogoriva ili drugog goriva proizvedenog iz obnovljivih izvora energije. To je ono što smo mi prihvatili i što stoji u direktivama. Namerno nisam navela brojeve direktiva, jer mislim da to ne zanima ni poslanike, a ni građane.
Direktivom o obnovljivim izvorima energije postavljaju se obavezujući, naglašavam, nacionalni ciljevi koji treba da se dostignu kroz promociju obnovljivih izvora energije u sektorima električne energije, grejanja, hlađenja i u sektoru transporta, kako bi se obezbedilo da do 2020. godine udeo obnovljivih izvora energije, ovde smo to čuli, bude onih 27% u ukupnoj potrošnji energije. Postavljam pitanje – gde se danas u tom pogledu nalazimo i koliki je procenat dostignut do sada? Mislim da će 2020. godina jako brzo doći. Ovde se u zakonu, u poglavlju pet, pominju obnovljivi izvori, u članovima od 65. do 87. i govori se o podsticajnim merama za povlašćene proizvođače električne energije, a to su proizvođači koji koriste alternativne, odnosno obnovljive izvore energije.
Pomenuću samo član 79. gde se kaže da svi krajnji kupci električne energije su dužni da plaćaju naknadu za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije, osim u slučajevima koji su definisani zakonom, da ne čitam dalje ovaj član zakona. Upravo ta sredstva koja treba da budu podsticajna, mislim da bi trebala da stoje u jednom zasebnom fondu. Ja bih taj novac nazvala „zelenim novcem“, jer mu je krajnji cilj da štiti životnu sredinu, posredno ili direktno, i da se ta sredstva, na taj način, usmeravaju.
Član 341. Zakona odnosi se na biogoriva koja se koriste na tržištu, odnosno trebalo bi da se koriste i govori o sredstvima koja se koriste za podsticaj za stavljanje biogoriva na tržište. Kaže – ta sredstva se prikupljaju kao naknada za biogoriva, a obveznice za plaćanje ove naknade su energetski subjekti koji obavljaju energetsku delatnost, proizvodnja derivata nafte, trgovina naftom itd. Znači, nekakvi izvori koji se prikupljaju, ali to su sredstva u okviru budžeta. Opet navodim mogućnost da se eventualno formira poseban fond, ako on već do sada ne postoji ili nije aktivan, i da se ta sredstva, na taj način, usmeravaju.
Na kraju, iz diskusije ministra Antića, vidim da se pominje mogućnost izgradnje jedne termoelektrane kod Kovina. Ta tema mi je malo bliže poznata. Naime, radi se o podvodnoj eksploataciji lignita koja postoji izvestan broj godina.
Problem je na ovom području što je to istraženo područje kao potencijalno izvorište podzemnih voda za teritoriju celog Banata. Poznata je možda činjenica i iz medija da je Banat, posebno ugrožen lošim kvalitetom podzemnih voda, odnosno voda koje se koriste za piće.
Upravo je ovo područje Kovin – Dubovac, Dubovac – Banatska Palanka, istraženo kao potencijalno izvorište. Sada se pojavljuje mogućnost izgradnje jedne nove termoelektrane i ako uzmemo u obzir da se blizu nalazi Deliblatska peščara, koja je zaštićeno prirodno dobro, to je onda dvostruka šteta.
Mislim da o ideji da se takva jedna termoelektrana izgradi u tom području, treba jako, jako dobro razmisliti i uvažavati stavove onih koji se bave, odnosno koji zastupaju interese zaštite životne sredine i normalno mišljenje građana samih, koji žive u tom području. Ja znam da su bile ranije i rasprave na tu temu.
Nažalost, ljudi iz sektora energetike su jači, ja to znam iz iskustva, kroz posla kojim sam se bavila, tako da se bojim da to ne nadjača celu ovu ostalu održivu priču kada je životna sredina u pitanju i da se ipak ne izgradi takva jedna termoelektrana koja će napraviti ogromne štete životnoj sredini a svedoci smo i na drugim mestima da tako nešto postoji.
Poslanički klub LSDV, dao je određeni broj amandmana. Dosta tih amandmana su redakcijske prirode što govori samo o tome koliko je zakon na brzinu pripreman, pa se pojavljuju i gramatičke i slovne greške. A što se tiče nekih drugih amandmana, mi smo ih predložili, pogotovu kada su u pitanju nadležnost AP Vojvodine, u zavisnosti od toga da li će naši amandmani biti usvojeni, mi ćemo u danu za glasanje tako glasati. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko sa kolegama, za početak prosto kao malu digresiju, naime, da sam neozbiljna osoba, sada bih predložila predsednici da pritisne zvono i da većina u ovoj sali izglasa odmah ovaj zakon i da izbegnemo privid o tome da se uvažava ovaj dom i mi kao poslanici.
Naime, zašto to kažem? Ovaj dokument smo dobili pre ravno 48 časova, da pročitamo, da damo primedbe, on ima 270 strana obimnog teksta koji je sa puno izmena, prekrajanja, a neki članovi su potpuno izmenjeni, neki prekomponovani i to zahteva jedan detaljniji i stručan pregled, a za to prosto nismo imali vremena. To je prva i osnovna primedba, ali šta je tu je, jer ja kao jedna normalna osoba neću predložiti, niti bi bilo po Poslovniku.
Udruženje građevinskih inženjera, naišla sam na njihovo mišljenje, kaže da u poslednjih 25 godina svaki ministar građevine je donosio svoj zakon o planiranju i izgradnji i on je po pravilu kažu bio gori od prethodnog. Da li će i ovaj imati takvu stublinu, to će praksa pokazati i takođe je bilo primedbi, kaže – s obzirom da su napravljene velike izmene u osnovnom zakonu, postavlja se pitanje zašto se nije pristupilo izradi novog zakona i vrlo je interesantan odgovor, odnosno obrazloženje koje stoji uz ovaj tekst zakona. Kaže – razlog zašto se nije pristupilo izradi novog zakona je to što bi procedure bile usporene dok državni organi sagledaju sva nova rešenja iz zakona, što bi značilo da i nije važno šta drugi resori imaju da kažu o ovom zakonu i šta bi imali kao primedbe ili neke svoje stavove, jer se jako žurilo da se ovaj zakon donese.
Želim samo da se osvrnem na, da komentarišem praktično, ovaj predlog zakona iz ugla, razlog je za njegovo donošenje, uticaja na životnu sredinu. U ovom se dokumentu, odnosno obrazloženju kaže da je jasno definisan odnos prema drugim zakonima, pa da sada ne ređam koji se sve zakoni spominju od Zakona o javnoj svojini, o privatizaciji, o državnom premeru, katastru, itd, ne spominje se nažalost Zakon o zaštiti životne sredine, ne navodi se, koji definiše korišćenje prostora u članu 19, gde kaže da razvojnim prostornim planom utvrđuju se zone izgradnje na određenim lokacijama, zavisno od kapaciteta životne sredine i stepena opterećenja, kao i ciljeva izgradnje unutar određenih delova na tim lokacijama. Znači, bitan aspekt zaštite životne sredine kada je u pitanju prostor i ono kakva se delatnost na tom prostoru sprovodi.
Takođe, treba napomenuti da je procena uticaja na životnu sredinu sastavni deo tehničke dokumentacije bez koje se praktično ne može pristupiti izvođenju projekta i vrši se u skladu sa postupkom propisanim posebnim zakonom.
S obzirom na brzinu donošenja, tako da kažem, brzinu dobijanja svih papira, pitanje je kako će se sprovoditi u skladu sa onim što je definisano kada su u pitanju posebni zakoni iz oblasti zaštite životne sredine.
Onda se u obrazloženju za donošenje ovog zakona kaže – problem za pravnu praksu, odnosno primenu zakona i činjenica da neki važeći posebni zakoni značajno komplikuju izdavanje građevinskih dozvola, to smo ovde imali priliku da čujemo kao primere, predlagač smatra da ukoliko se u najkraćem roku ne pristupi izmenama ovih zakona, sistem koji se uspostavlja ovim zakonom može biti ugrožen i da bi se to prevazišlo, odnosno taj problem, do izmene posebnih zakona i njihovog usklađivanja sa odredbama ovog zakona, predlagač je u prelaznim odredbama propisao da se odredbe drugih zakona neće primenjivati u postupcima propisanim ovim zakonom, ako su u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.
Ono što ja postavljam kao pitanje i kako ja tumačim ovakav pristup, ovo može da znači ako se zbog interesa investitora proceni da su uslovi zakona iz oblasti zaštite životne sredine prepreka za njegov dolazak, oni se neće primenjivati dok se ne promene tako da mu odgovaraju ili tome slično.
Napomenuću da postoji čitava lista propisa koji se primenjuju u oblasti zaštite životne sredine i njih čini negde preko sto dokumenata, otprilike 50 strateških i 55 zakona. Mnoge stvari su kroz te strateške dokumente definisane, definisana je potreba poštovanja održivog razvoja, potreba poštovanja zaštite životne sredine, zaštita i eksploatacija resursa, itd.
Bojim se da će se ponoviti praksa da se aspekt zaštite životne sredine stavlja u drugi plan, a nažalost, svedoci smo kada se donose strategije ili kada usvajamo međunarodne konvencije i da pokažemo pred Evropom kako smo ekološki
svesni, kako brinemo o zaštiti životne sredine, vrlo lako to prihvatamo i obećavamo, a u praksi nažalost imamo vrlo loše primere.
Navešću samo član 209. Zakona o zaštiti životne sredine u kome su definisana 11 načela zaštite. Jedno od tih načela je načelo odgovornosti za štetu po životnu sredinu, članom 105. je definisano, u kome se kaže da je zagađivač dužan da pruži finansijske ili druge vrste garancija za obezbeđivanje plaćanja naknade troškova za štetu nanetu životnoj sredini i prostoru u toku i posle obavljanja aktivnosti.
Imamo nažalost primera da se tako nešto nije poštovalo, kao što je recimo rudnik „Stolice“ i mnogi drugi primeri. Iz svega ovoga, odnosno onoga koliko sam ja mogla da vidim i da sagledam ovaj zakon, izbija i ovde je to i naglašeno, da se zadovolje želje, odnosno investitori, jer su nam, činjenica je, oni neophodni. Međutim, moguće je posledice takvog pristupa biće da će se graditi industrijski objekti koji će uvesti prljave tehnologije, te mogućnosti postoje, da će se zanemariti zaštita životne sredine i da će nažalost zagađenje ostati nama bez obzira koliko se investitor zadrži kod nas.
Nažalost, imamo i primere da stari industrijski objekti i dalje stoje kao piramide u kojima je praktično sahranjeno staro zagađenje sa kojim ćemo se kad tad morati pozabaviti.
Navešću primer, u svetlu takvog razmišljanja, odnosno takvog pristupa, kakve ćemo uslove dati investitoru iz Nemačke koji se ovih dana pominje u medijima, koji želi da otvori najveću farmu svinja na Balkanu od 1,5 milion svinja, kaže se u tom tekstu koji smo imali prilike da vidimo, tj. šta će raditi sa stajnjakom i da li će se na njega primeniti propisi iz oblasti zaštite životne sredine onakvi kakvi se primenjuju u njegovoj domicijalnoj zemlji, odnosno u Nemačkoj gde mora da poštuje nitratnu direktivu? Mi nažalost još uvek nismo usvojili ovaj dokument, ali nam to predstoji u procesu pridruživanja, a to je zagađenje životne sredine sa farmi i klanica, odnosno opterećenje azotom, vrlo bitna i vrlo zahtevna direktiva, da li će se u ovom slučaju jer se radi o ogromnom kapacitetu primenjivati taj propis i vidi se opet sve iz medija da taj gospodin traži prostor gde će postaviti tu farmu. Mogu samo da pretpostavim da će ona biti instalirana negde u Vojvodini.
Drugi primer, investitor iz Turske koji u Šapcu želi da proizvede pelete, drvene pragove za pruge i palete, jer kaže da time želi da proširi poslovanje u Rumuniji gde prema nekim snimcima ekologa su Karpati dobrim delom isečeni, kaže u Srbiji su pronašli sirovinu, a Šabac ima odličan položaj u odnosu na šume u Bosni, Vojvodini i Hrvatskoj. Na pomen Vojvodine i šuma, o tome kako Vojvodina ima šume, meni je odmah loše zato što Vojvodina nema šuma ni za potpalu, jer ima pošumljenost najmanju u Evropi, ima 6% pod šumama, a evropski minimum je 14% i gde je u svemu ovome ekološki pristup?
Šta je sa investitorima koji već posluju u Srbiji, kao što je slučaj, najnoviji primer „Energozelene“ u Inđiji, gde je investitor uložio 21 milion evra i sada čujemo da hoće ode, normalno, sve informacije iz medija i ne ulazim u detalje, šta je u takvom slučaju, odnosno sa takvim investitorima?
Naime, ovo su sve primeri koji potvrđuju da je neophodno da postoji međuministarsko telo na nivou Vlade koje bi usklađivalo planove ekonomskog razvoja sa ekološkim ograničenjima i konfliktima. To je nešto što je zahtevna praksa u svim drugim zemljama, ne samo kod nas i u svim zemljama koje su u procesu pridruživanja ili one koje su već članice.
Takođe, želim da se osvrnem na pitanje naknada. Naime, naknada za uređivanje zemljišta za koje se u obrazloženju kaže da je već duže vremena označena kao nepotreban, čak štetan na namerne investitore, tek jednim delom predstavlja ono što je nominalno trošak za infrastrukturu, a drugim jednokratnu naplatu kapitalizovane rente, odnosno cene zemljišta. Kaže se da je pre početka krize gotovo 50% bila veća naknada.
Činjenica je da lokalne samouprave imaju problem sa finansiranjem komunalnog opremanja zato što jedan od prihoda koji imaju bila je i ova naknada. Da li je ona ispravno korišćena ili ne, to je neka druga priča, ali je činjenica da komunalna infrastruktura, kao što je opremanje vodom, kanalizacija, putevi i svi ostali detalji i tretman otpadnih voda je jedan od preduslova za dolazak ozbiljnih investitora. Ovde je sada pitanje šta bi trebalo da ide prvo, a šta bi trebalo da ide drugo.
Nažalost, ovde se i u obrazloženju kaže da će ostati jedna količina novca koja će ostati lokalnim samoupravama, ali se kaže u obrazloženju da će lokalne samouprave, to se već sada zna unapred, imati gubitke i da treba imati u vidu da će pospešivanje ekonomske aktivnosti, smanjenje nelegalne gradnje zahvaljujući reformi postupka izdavanja dozvola na srednji rok, značajno povećati prihode opština.
Drugim rečima, opštine treba da budu zadovoljne što će im sada biti manje da bi im u budućnosti bilo više. Ne znam samo od kojih će sredstava ulagati i graditi infrastrukturu kako bi dovele ozbiljne investitore, pa onda imali jednu pokretačku snagu za razvoj svojih lokalnih sredina?
Naime, ovaj pristup promene zakona, da bi se zadovoljio ekonomski aspekt, odnosno da bi se doveli investitori, mogu da razumem, ali ne mogu da razumem po svaku cenu, jer mogu da naprave više štete, bojim se, nego koristi.
Poslanička grupa Lige socijaldemokrata Vojvodine dala je amandmane kako bi poboljšala predlog ovog teksta koliko je to moguće, a u danu za glasanje glasaćemo u zavisnosti od toga da li će naši amandmani biti usvojeni. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, kao što je moj kolega iz poslaničke grupe LSV već najavio, ja ću se u mom izlaganju osvrnuti samo na ovaj Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda.
Naime, ono na šta želim da fokusiram svoju diskusiju u vremenu koje imam na raspolaganju, je upravo član 7. koji se odnosi na naknade za korišćenje ribarskog područja. Naime, u ovom članu je došlo do izmene u odnosu na sada još uvek važeći zakon, odnosno došlo je do ukidanja mogućnosti da se naknade za korišćenje ribarskog područja na teritoriji AP Vojvodine, ali i uopšte na celoj teritoriji Srbije koriste, u ovom slučaju kada govorim o AP Vojvodini, koriste se preko Pokrajinskog budžetskog fonda za zaštitu životne sredine.
Podsetiću da se u još uvek važećem članu 6. koji govori o naknadama za korišćenje ribarskog područja, kaže da naknade za korišćenje ribarskog područja koriste prihod budžeta Republike Srbije, odnosno budžeta AP Vojvodine, ali se koriste preko Pokrajinskog, odnosno Republičkog budžetskog fonda za zaštitu životne sredine.
Jedna posebno za mene važna rečenica na kraju tog člana kaže – sredstva od naknade za korišćenje ribarskog područja koriste se namenski za zaštitu, unapređenje i održivo korišćenje ribljeg fonda. Nažalost, ovaj član je u novom zakonu promenjen. Ova rečenica na kraju je izgubljena, a naknade se ne ubiraju, odnosno ugašen je budžetski fond za te potrebe.
Želim samo da naglasim kako je taj fond do sada funkcionisao u Vojvodini i koliko je važno da on bude namenski. Ovaj Fond za zaštitu životne sredine pri Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine raspolagao je godišnje u iznosu od oko 24 miliona dinara. To su bila namenska sredstva koja se već pet godina koriste za sufinansiranje programa korisnika ribolovnih područja u Vojvodini. Do sada je plasirano preko 70 miliona dinara korisnicima ribolovnih voda za programe u četiri segmenta. Radi se u unapređenju rada ribo-čuvarske službe, tehničko i materijalno opremanje korisnika ribolovnih područja, poribljavanje ribolovnih voda i revitalizacija ribljih staništa, odnosno vodenih staništa koja su najugroženija u Srbiji.
Uzimajući u obzir, moram i to da napomenem, da smo mi jedna od retkih zemalja na teritoriji Evrope koja ne prečišćava otpadne vode i zato su nam površinske vode izuzetno ugrožene i pitanje je kako u takvim okolnostima ovu delatnost razvijati na pravi i kvalitetan način.
Vraćam se na korišćenje na teritoriji Vojvodine. Time je ovim sredstvima koja su ulagana unapređeno upravljanje ribolovnim vodama i smanje negativan uticaj na ribolovne vode i faunu voda.
Korisnici ribolovnih voda su bili zadovoljni aktivnostima Sekretarijata, govorim isključivo na teritoriji Vojvodine, jer su sva pristigla sredstva, prema Zakonu o ribljem fondu još uvek važećem, bila po njima usmeravana, za razliku od korisnika ribolovnih voda u drugim delovima Srbije, na osnovu informacija koje imamo, gde sredstva opredeljena za te namene nisu korišćenja onako kako treba.
Pored toga, Sekretarijat je sredstvima Fonda pomagao i upravljače zaštićenih područja koja su kroz unapređenje ribolovnih staništa i voda i sprečavanje ribokrađe, unapređivali i opšti biodiverzitet i prirodne vrednosti tih zaštićenih područja, često od međunarodnog značaja, uzimajući u obzir da su ta neka područja proglašena za zaštićena područja i pomagalo se upravljačima koji su bili i korisnici ribolovnih voda.
Pozivajući se na mišljenje Ministarstva finansija, koje je u toku izrade nacrta zakona, u kome su učestvovali predstavnici Pokrajinskog sekretarijata, a u kome se samo navodi potreba preispitivanja postojanja budžetskih fondova zbog obaveze prelaska na programskim modeli finansiranja, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je ukinulo mogućnost da se navedena sredstva realizuju preko Pokrajinskog budžetskog fonda. Smatramo da stav Ministarstva finansija nije u suprotnosti sa dosadašnjim raspolaganjem sredstvima u okviru Pokrajinskog budžetskog fonda za zaštitu životne sredine, jer su ta sredstva dodeljivana za programsko finansiranje korisnika ribarskih područja kroz realizaciju konkretnih projektnih aktivnosti. Zbog toga ovo ne može biti argument za preispitivanje postojanja Pokrajinskog budžetskog fonda ili za oduzimanje sredstava koja su se obezbeđivala za konkretne namene u oblasti zaštite životne sredine.
Napominjem da smo mi juče u okviru Odbora za zaštitu životne sredine imali raspravu upravo na ovu temu i čuli smo stav, odnosno mišljenje predstavnika Ministarstva poljoprivrede da ni oni nemaju ništa protiv da to i dalje ostane budžetski fond, ali da je upravo Ministarstvo finansija bilo to koje se tome usprotivilo i zbog čega je ovaj predlog ovakav izašao danas pred nas.
Ukidanjem mogućnosti da se deo naknade za korišćenje ribarskog područja na teritoriji AP Vojvodine koristi preko Pokrajinskog budžetskog fonda, Fond ostaje bez ovih namenskih 24 miliona dinara, koliko je do sada bilo ubirano godišnje i to će imati nesagledive posledice na životnu sredinu i prirodne resurse.
Osim toga, ukidanje ili smanjenje sredstava u oblasti zaštite životne sredine u direktno je suprotnosti sa zahtevima koji stižu od Evropske komisije u procesima priključivanja naše zemlje EU. Podsećam da se radi o Poglavlju 27. koje se odnosi na životnu sredinu i koje je jedno od najkompleksnijih i, to smo u više navrata čuli, najzahtevnijih oblasti, a mi, nažalost, prema životnoj sredini i dalje imamo maćehinski odnos i to će ostaviti stvarno velike posledice.
Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine je resornom ministarstvu uputio više inicijativa u kojima je ukazivao upravo na potrebu preispitivanja stava o ukidanju realizacije sredstava preko Pokrajinskog budžeta za zaštitu životne sredine. Ukazivao je i na potrebu izmene zakona o zaštiti životne sredine, jer, prema odredbama 85, 85a i 87. ovog zakona, Pokrajinski budžetski fond ne ostvaruje nikakve prihode od naknada za zagađivanje životne sredine na teritoriji Pokrajine Vojvodine i od naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine na teritoriji Vojvodine.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege i koleginice poslanici, ovim amandmanom mi smo u Razdelu 20 Ministarstvo privrede, Funkcija 410, onda u Razdelu 23 Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine i u Razdelu 27 Ministarstvo kulture i informisanja predložili da se povećaju 35 miliona dinara izdvajanja po prvom razdelu, po 35 miliona za transfere opštinama i gradovima, kao i transfere zaposlenima u oblasti kulture i informisanja na teritoriji AP Vojvodine. Ovo što se odnosi na životnu sredinu, tu smo predložili da se poveća iznos dotacija nevladinim organizacijama u oblasti zaštite životne sredine u iznosu od 10 miliona dinara.
Naš amandman je odbijen i dato je obrazloženje da se on odbija zbog toga što se daju subvencije privatnim preduzećima neophodna radi izmirenja preuzetih obaveza shodno Uredbi o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, Ugovoru o investicionom ulaganju između Republike Srbije i „Fijat grupe“, Ugovoru o osnivanju „Er Srbija“ i Ugovor o dodeli sredstava „PKC Vajring sistem“. Drugim rečima, ova sredstva koja nisu ni malo velika ni nešto značajna trebalo bi da spasu ova preduzeća o kojima se govori.
Nažalost, ovo se ponovo potvrđuje da u vreme krize obavezno strada kultura i životna sredina, a bojim se da će i posledice koje ćemo trpeti zbog toga biti dugoročne, jer su štete veće od onih ušteda koje ćemo zbog ovoga izgubiti.
Ono što želim da napomenem, a što je jako važno i za one koji su možda zaboravili, postojao je Fond za zaštitu životne sredine koji je 2012. godine, kada je na predlog tadašnje ministarke Zorane Mihajlović, koja je vodila tada Ministarstvo za energetiku i zaštitu životne sredine, taj fond ukinut zbog, kako je tada rečeno, mahinacija, zloupotreba, netransparentnosti itd. Nažalost, napravljen je jedan ishitreni potez koji je ukinuo jednu zapravo evropsku tekovinu, evropsku instituciju kao što je Fond za zaštitu životne sredine jer su se u taj fond ubirala sredstva od naknada za zagađenje, zatim od naknada za korišćenje flore i faune, ribljeg fonda itd. i ta su se sredstva putem konkursa namenski dodeljivala.
Situacija koja je nastala posle ukidanja ovog fonda dovela je do toga da recimo imamo probleme sa reciklerima. Neki dan je na televiziji upravo bilo govora da se reciklerima duguje preko jedne milijarde dinara, da je naplata taksi za zagađenje zbog te novonastale situacije opala na oko 40%, što su direktne štete za budžet, zatim da su mnogi recikleri kao mlada preduzeća koja su videla svoju perspektivu u tim takozvanim zelenim tehnologijama otpustili deo radne snage i opet se dešava suprotno od onoga što svi zagovaramo, da mnogim investicijama želimo da zaposlimo nove radnike.
Kaže se da je negde te 2012. godine kada je odlukom odnosno zakonom, 25. 09. 2012. godine ukinut Fond za životnu sredinu, odnosno donet zakon o njegovom ukidanju, odnosno prebacivanju tih sredstava u državni budžet, da je tada Fond bio težak negde blizu pet milijardi dinara, da su tada konkursom dobijali sredstva i recikleri i lokalne samouprave i nevladine organizacije za određene projekte i da su zbog ukidanja Fonda tu ostali neki dugovi odnosno neke neizmirene obaveze.
Godine 2013. i 2014. sredstva su i dalje ubirana po ovim različitim osnovama koja su definisali zakoni iz oblasti zaštite životne sredine, išla su u jedinstveni odnosno republički budžet, ali mi zapravo uopšte nemamo informacije i saznanja na šta su odnosno za šta su ta sredstva korišćena. To je ono što je poenta cele ove priče, da smo mi, želeći da se bar 10 miliona dinara odvoji kao pomoć odnosno sredstva koja bi mogla da pridonesu boljem radu nevladinih organizacija u oblasti životne sredine, jer se radi o velikom broju organizacija, recimo, sa 112 tih organizacija je negde 2011. godine napravljen i memorandum o saradnji tadašnjeg ministarstva, međutim, to je ostalo mrtvo slovo na papiru.
Nažalost, ponavlja se ona čuvena priča da se, kako god koja vlast dođe, životna sredina negde spoji sa nekim drugim, promeni se ministar, nove ideje dođu i tako se eto desilo i sa ovim reciklerima i sa onima koji su želeli da omoguće sredstva, odnosno da zarade u ovoj oblasti. Zato smo smatrali da bi bilo neophodno da se ovih 10 miliona dinara dodeli ovim nevladinim organizacijama.
Želim da napomenem još nešto. Sada smo svedoci, evo, vidimo još jedan amandman je podneo kolega Karić iz Zelenih Srbije, vezano za ovaj rudnik o kome smo govorili ovih dana i za Jalovinu i za sve te probleme koji se sreću u životnoj sredini. Međutim, i taj amandman je, koliko vidim, odbijen. Jednostavno, ne nalazimo načina da se iz ovih problema izađe, ako ovakav tretman životne sredine budemo imali i dalje.
Želim samo da naglasim da po nekim podacima naša zemlja izdvaja manje od 1% BDP za finansiranje životne sredine. Druge zemlje koje su bile u tranziciji izdvajaju oko 2% BDP, a nove zemlje u predpristupnom periodu ulagale su 1,5 do 2,5% BDP.
Imamo jednu strategiju, odnosno jedan izveštaj koji je pokazao da je oblasti životne sredine u Srbiji potrebno negde preko 10 milijardi evra ulaganja da bi se dovela u red. Ako na ovakav način pokazujemo svoju želju da u ovoj oblasti nešto učinimo, da poboljšamo, neće valjati, zbog toga što ispada da zapravo ni na koji način ne osećamo ovo kao prioritet, bar oni koji donose odluke i oni koji se ovom oblašću bave, na bilo koji način, bilo da su nevladine organizacije ili profesionalne organizacije, ne vide podršku koju bi država trebalo da pruži, odnosno kao država ne pružamo sliku prema EU, gde želimo da odemo i gde nas čeka Poglavlje 27, ne pokazujemo ni na koji način da smo spremni i sami da izdvojimo određena sredstva i da se na pravi način ponašamo prema ovoj oblasti.
Samo da napomenem, koliko imam informaciju, državna sekretarka je nedavno obećala da će se ovaj fond ponovo formirati, ali nažalost, niko neće razmišljati i razmatrati štete od toga što je taj fond ukinut, što je onemogućeno da se u ovu oblast na pravi način i kontinuirano ulaže. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ja imam po prethodnom amandmanu, odnosno gospodina Ivana Karića. Tu je nastao problem, da li imam pravo ili ne?

Niste videli na vreme.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani gospodine ministre i ostali članovi tima, naš amandman se odnosi na taj član 5. kojim želimo stav 2. da zamenimo sa dva nova stava.
Naime, on bi glasio: „zaposleni čija je osnovna neto plata pre početka primene ovog zakona za puno radno vreme bila niža od 25 hiljada dinara kao i zaposleni koji je pre početka primene ovog zakona roditelj, usvojilac ili staralac deteta mlađeg od 14 godina, zadržavaju svoju neto platu“. Da ne čitam dalje ovaj član čisto zbog vremena.
Naime, šta je bio naš motiv i naše obrazloženje. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je ukupno 2 miliona i 300 hiljada stanovnika u kategoriji zaposlenih lica, a zaposleno realno od toga je milion i 700 hiljada otprilike, od kojih u javnom sektoru radi 781 hiljada, oko 33% kategorije svih zaposlenih lica, odnosno 46% stvarno zaposlenih.
Imajući u vidu ono što je poenta ovog našeg amandmana, imajući u vidu da u Srbiji ima samo 14,18% populacije koju čine deca do 14 godina starosti, što je ukupno nešto više od milion dece tog uzrasta, možemo sa pravom pretpostaviti da je jedna trećina dece do 14 godina izdržavana od strane lica koji rade u javnom sektoru što bi bilo negde oko 350 hiljada dece.
Radi se, znači, o 350 hiljada dece predškolskog ili osnovnog školskog uzrasta o populaciji sa pojačanim potrebama za kvalitetnijom ishranom, odećom, obućom itd.
Predviđeno umanjenje plata će izvršiti najveći udar upravo na standard 350 hiljada dece čiji su roditelji zaposleni u javnom sektoru, jer su roditelji do sada apsorbovali udare krize zbog smanjivanje sve češće u kućnim budžetima za šta više neće biti prostora.
Nažalost, stiče se utisak da se o ovom aspektu uopšte nije razmišljalo iako se svi deklarativno jako zalažemo za to da su nam deca najvažnija u našem životu i zato predloženi zakon umesto konkurencije mora da promoviše solidarnost među radnicima u javnom sektoru pri negativnoj stopi prirodnog priraštaja, odnosno gde više ljudi umire od onih koji se rađaju.
Srbija mora na svaki način konkretnim potezima i rešenjima da štiti ono što ima i da vodi računa o najosetljivijoj populaciji, a to su deca do 14 godina starosti kao što i mora da štiti i starija lica preko 60 i 65 godina starosti. Nažalost iz svega ovoga se ne vidi taj aspekt brige o ovoj populaciji. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo kolege narodni poslanici, ja se obraćam sa pitanjem Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, a sa druge strane i kao član Odbora za zaštitu životne sredine, a u vezi izlivanja toksične jalovine iz odlagališta prerađene rude antimona iz rudnika „Stolice“, pošto se u poslednjih nekoliko dana pojavilo nekoliko naslova u medijima, između ostalih, naslovi kao što su „Teški metali iz rudnika idu ka Savi“, „Jalovina briše živi svet“, i drugi naslovi,
Naime, mulj koji u sebi sadrži toksične metale sa vodom iz ovog oštećenog rudnika je oštećenjem brane krenuo prema Drini, registrovan je kod Badovinaca, a rezultati analize vode Kostajnika, Jadra i Drine, koji su objavljeni na sajtu Agencije za životnu sredinu, pokazuju visoke koncentracije teških metala.
U ovim člancima se navodi da su opštine Krupanj, na čijoj teritoriji je jalovište i Grad Loznica, zahtevali odgovor nadležnih i kažu da već pet meseci ne dobijaju nikakav odgovor. Zbog toga sam smatrala da treba da postavimo određena pitanja.
Naime, Ministarstvo životne sredine je saopštilo kada su bile poplavljene, kao posledica poplava da je jalovište „Stolice“ najveći razlog kao posledica majskih poplava, jer je u oštećenom jalovištu stotine hiljada kubnih meta opasnog rudarskog otpada i procenjena šteta na ovom jalovištu je, kažu, ušla u zvanični izveštaj Vlade Srbije za donatorsku konferenciju za Srbiju i BiH, koje su, kao što znamo, pogođene poplavama.
Odbor za zaštitu životne sredine je zatražio upravo informaciju o količinama i lokacijama na kojima se na teritoriji Republike Srbije nalazi opasan otpad, kao i informaciju o strategiji njegovog uklanjanja i dobili smo taj odgovor 5. septembra 2014. godine. Ovu informaciju napominjem zbog toga što se u njoj navodi da je tokom majskih poplava posebno bio ugrožen opasan otpad u preduzećima koja su u stečaju ili u restrukturiranju.
Sa druge strane, u izveštaju Sektora za kontrolu i nadzor o posledicama poplavnog talasa na životnu sredinu, stoji doslovno ovako – da u poplavama nije došlo do kontakata sa vodom značajnih količina opasnih materija. Termin „značajnih količina“ stvarno ne bih znala da opišem.
Upravo ovi najnoviji događaji pokazuju da su to u stvari oprečne tvrdnje, a ono što posebno mene, kao nekoga ko je iz te profesije, zanima je pitanje upravo ovog mulja koji se sada pomera i vidi se da se on bukvalno raširio na sve strane, jer taj mulj predstavlja zapis onoga šta se događalo, odnosno šta se izlilo. Taj sediment će kasnije emitovati štetne materije, štetno uticati na vodu, a prema onome na šta se žale građani tog regiona, kažu da je mrtav i biljni i životinjski svet u tom prostoru.
Zbog toga mislim da je izuzetno važno i zato tražim odgovor od Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine kao i od Agencije za životu sredinu, pre svega šta je pokazalo praćenje kvaliteta mulja ili stručno kako se kaže sedimenta, dokle je stigao taj mulj iz ovog jalovišta?
Zatim, drugo pitanje, ko je vlasnik rudnika i koje mere će se preduzeti da se zaustavi oticanje mulja i da li su zatražena donatorska sredstva kako se to vidi iz onih izjava koje je ministarstvo davalo? Da li su zatražena donatorska sredstva za sanaciju šteta koja je stvorio ovaj rudnik?
Uzgred, da napomenem, u evidenciji lokacija na kojima su registrovane opasne materije, ova koju je dobio Odbor za zaštitu životne sredine, ovaj rudnik se ne nalazi.
Zato, smatram i zatražiću, pošto je sednica Odbora za zaštitu životne sredine zakazana sutra, da se organizuje posebna sednica Odbora za životnu sredinu i da se pozovu predstavnici ministarstva i Agencije za životnu sredinu i da se detaljno predstave rezultati istraživanja o posledicama poplava, ne samo u području ovog rudnika, nego i u drugim mestima koja su bila poplavljena.
Nadam se samo da će na taj sastanak doći neko kompetentan, da neće doći državna sekretarska zadužena za životnu sredinu, koja je inače defektolog po struci, ili direktor Agencije za životnu sredinu, koji ne znam šta je po struci.
Jednostavno, ne dopustivo je da građani ne dobijaju informacije, ma kakve one bile. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo predstavnici Zaštitnika građana i poštovani kolege poslanici, javila sam se za reč povodom ovog izveštaja, praktično iz dva ugla. Pošto nisam pravnik po struci, nisam želela puno da se upuštam u neke pravne aspekte ovog izveštaja.
Ono što me je posebno zaintrigiralo to je nekoliko detalja gde se kaže, na početku je i gospodin Janković rekao, da u Srbiji ne postoji tortura kao organizovana, niti je poticana pojava, ali postoje pojedinačni slučajevi zlostavljanja koji nadležni organi ne vide, prosto da kažem tako – tolerišu. Onda kada se čita izveštaj vidi se, kaže se u tekstu da je položaj osuđenih lica u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji ima nedostatke, da su ti kazneno-popravni zavodi prenaseljeni, zatim da su aktivnosti vaspitača u radu sa osuđenicima sporadično i ono što je mene zainteresovalo, upravo ono što želim da naglasim, kaže se – radno angažovanje osuđenih je nedovoljno.
Kada zamislimo situaciju da svakom od nas može da se desi da zbog bilo kakvog saobraćajnog prekršaja ili raznih drugih mogućnosti dospe u ovakvu jednu instituciju i da bude izmešan, odnosno u grupi sa teškim kriminalcima ili povratnicima, gde mu dan dugo protiče, a nema nekog radnog angažovanja, moje pitanje je zapravo vezano za zakon koji je definisao rad u javnom interesu. Toga ćete se sigurno svi setiti, da postoji ta mogućnost da osuđenici do tri godine zatvora ili za novčane kazne budu radno angažovani, odnosno da taj rad bude u javnom interesu.
Ako vidimo u kakvom su nam stanju komunalne strukture u naseljima, u gradovima, dolazim iz Novog Sada gde tokom leta nije bilo radnika za košenje trave ili sada nema radnika za čišćenje slivnika itd, postoji čitava paleta zanimanja u javnom sektoru, odnosno u javno-komunalnom sektoru, gde bi ovi ljudi koji imaju kazne do tri godine, a koji su praktično izmešani sa mnogo težim kriminalcima, imali mogućnost da rade. Normalno, zakon je predvideo da oni rade uz njihovu saglasnost poslove koji ih neće ponižavati, znači zakonom je tačno definisano da to ni na koji način neće ugroziti ni zdravlje ni dostojanstvo takve vrste zatvorenika.
Mislim da u ovoj situaciji u kojoj se danas nalazimo, u velikoj ekonomskoj krizi, u problemima u funkcionisanju javno-komunalnih preduzeća, u nedozvoljenom zapošljavanju u tim preduzećima ovo bi bio idealan prostor da se ti ljudi angažuju.
Druga stvar koja me je zainteresovala, kada sam videla – nedostaci u zdravstvenoj zaštiti u zatvorima su veoma brojni. Bila sam iznenađena da u 21. veku lekari pregledaju bez skidanja pacijenata, onako obučene, ne postoje protokoli u postupanju prilikom tih pregleda, zatim uopšte nema sistematskih pregleda. Još nešto, pogotovo kada je zlostavljanje u pitanju, koga sigurno u zatvorima ima, mnogo stvari mi ni ne znamo, mnoge stvari se sigurno niti objavljuju, nažalost kada se u medijima neki drastični primer zlostavljanja ili ubistva u zatvoru dogodi, znači, kaže – lekari uglavnom ne ostvaruju svoju ulogu u zaštiti od zlostavljanja, u pojedinim slučajevima propuštaju da utvrde i detaljno opišu sve uočene povrede, a uglavnom ne daju mišljenje o uzročno posledičnoj vezi između primenjene mere prinude i objašnjenja kako su povrede nastale. Drugim rečima, i oni koji su povređeni praktično kriju, jer se boje neke odmazde u sredini u kojoj se tada nalaze. Zato mislim da su to neke stvari na kojima bi trebalo mnogo drastičnije, mnogo više raditi, da ne smeju da nam promaknu.
Treća stvar, gledajući šta je sve posetio tim Zaštitnika građana, posećeno je 44 policijske stanice, 11 zatvora, psihijatrijskih bolnica itd, posebno me je zanimao položaj maloletnika i žena u zatvorima. S obzirom da sam zamenica predsednice Odbora za prava deteta, ta oblast je posebno bila interesantna. Kaže se ovde da je smešteno, isto tako problem kao i kod ovih regularnih i ostalih zatvora, po 200 lica.
Normalno to je velika gužva, praktično u prostorima koji nisu na adekvatan način opremljeni. Kažem maloletnici, tamo gde se radi o maloletnicima, stvaraju se jaki neformalni sistemi i to stvara nemogućnost adekvatnog tretmana, pogotovo što su ta deca udaljena i od svojih porodica pa nemaju dovoljno česte posete. S tim u vezi, ipak bih iskoristila mogućnost da kao zamenica predsednice Odbora za prava deteta, skrenem pažnju na one zaključke koje je ovaj Odbor doneo u odnosu na ovaj dokumenat, odnosno mehanizam za prevenciju torture kada su u pitanju prava deteta.
Naime, želim samo da se osvrnem na neke delove iz ovog zaključka, pa ću te delove pročitati. Polazeći od ocene Zaštitnika građana da je veliki broj dece i dalje smešten u rezidencijalnim ustanovama socijalne zaštite, zbog toga što ne postoje uslovi za njihovo zbrinjavanje u zajednici, da su ta deca izopštena iz redovnog socijalnog okruženja na neprimereno dug rok na koji način ne stiču, odnosno vremenom gube socijalne i druge veštine neophodne za život van institucija, da materijalni i drugi životni uslovi u tim ustanovama nisu u skladu sa važećim standardima i da je izražen nedostatak osoblja. Broj dece koji se nalazi u tim ustanovama znatno iznad propisanog maksimuma i da su u velikom broju slučajeva suprotno propisima smešteni zajedno sa odraslim korisnicima, kao i da postojeći nedostaci institucionalnog sistema zbrinjavanja dece sadrže elemente nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja. To je ono što je zaključeno vezano za ovaj deo vašeg izveštaja.
Naravno, u tom zaključku se preporučuje da Narodna skupština se obavezuje da nadležne državne organe da intenziviraju aktivnosti na deinstitucionalizaciji, odnosno smanjivanju kapaciteta postojećih rezidencijalnih ustanova socijalne zaštite. Koliko sam videla, tamo je brojka od 50, sa ovih 200 da se smanji na 50 maksimalno, odnosno smanjivanje kapaciteta postojećih rezidencijalnih ustanova socijalne zaštite.
Poseban osvrt koji je dat u ovom zaključku, a odnosi se na rezidencijalne ustanove socijalne zaštite za decu sa mentalnim ili intelektualnim smetnjama koji su smešteni u izolaciji, a imajući u vidu stav Komiteta UN, protiv torture da izolacija osoba sa teškim ili akutnim mentalnim smetnjama nije dozvoljena, kao i stav specijalnog izvestioca UN za torturu, da osamljivanjem tih lica u bilo kom trajanju predstavlja surovo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje.
Tu smo tražili, odnosno Odbor je usvojio da Narodna skupština obavezuje nadležne državne organe na preduzimanje svih raspoloživih mera da rezidencijalne ustanove socijalne zaštite prestanu sa praksom držanja u izolaciji dede sa mentalnim i intelektualnim smetnjama.
Mi ćemo u svakom slučaju kao poslanički klub LSV podržati ovaj izveštaj i pozdraviti uopšte ovu praksu da se ovi izveštaji donose na godišnjem nivou, ali se nadamo da će ove vaše sugestije koje ste dali za svaku praktično instituciju koja je bila u pregledu, da će se ta poboljšanja iduće godine i izveštaju videti i da se ove teške ocene za pojedine stvari, pojedine aktivnosti neće ponoviti. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želela bih da se osvrnem iz jednog
možda sasvim drugačijeg ugla vezano za ove izmene zakona koje očigledno pokušavaju da uvedu veći red. Da nismo imali ove afere oko akreditacije i tome slično, možda danas ne bismo na ovu temu pričali, ali je u svakom slučaju dobro došlo da se tu nešto pomeri i promeni.
Ono što mene zanima, u kom smeru mi kao društvo idemo, odnosno kakve kadrove proizvodimo i šta želimo da postignemo? Od silne armije studenata koju imamo šta ti mladi ljudi mogu da očekuju kada završe fakultete i gde mogu da se zaposle, odnosno šta im se u ovom društvu nudi?
Pokušala sam da se poslužim određenim informacijama do kojih sam mogla da dođem. Između ostalog, došla sam do Nacionalne strategije održivog razvoja koja je u ovoj zemlji usvojena 2008. godine, gde je kao vizija održivog razvoja Republike Srbije do 2017. godine rečeno da će Republika Srbija 2017. godine biti institucionalno i ekonomski razvijena država, odnosno da se to želi, sa odgovarajućom infrastrukturom, kompatibilna sa standardima EU, sa privredom zasnovanom na znanju, ovo naglašavam, efikasno korišćenim prirodnim i stvorenim resursima, većom efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, sa očuvanom životnom sredinom, istorijskim i kulturnim nasleđem, država u kojoj postoji partnerstvo javnog, privatnog i civilnog sektora i koja pruža jednake mogućnosti za sve građane.
Prioriteti u ovoj strategiji su ključni prioriteti bili, definisani tada, članstvo u EU, kao što vidimo, u tom procesu napredujemo, ali jedan od prioriteta je i razvoj i obrazovanje ljudi, povećanje zapošljavanja, socijalna uključenost, stvaranje većeg broja radnih mesta, privlačenje stručnjaka, unapređivanje kvaliteta i prilagodljivosti radne snage, veća ulaganja u ljudske resurse, zašto je potrebno ostvariti, naglašavam ove dve stavke koje ću navesti, sprečavanje odliva stručnjaka tako što će se stvoriti bolji radni uslovi za njihov rad i ulaganje u znanje i veštine ljudi putem kvalitetnog, efikasnog i praktično primenjivog obrazovanja i neprestano usavršavanje članova svih društvenih grupa na principima jednakih mogućnosti.
Kada se pogleda stanje u obrazovanju, govorim na bazi podataka iste strategije, gospodine ministre, ako grešim u podacima molim vas da ako postoje neki svežiji podaci ili bolji i tome slično, dakle kaže se – u sistemu visokog obrazovanja u Republici Srbiji relativno je veliki broj mladih ljudi koji studiraju ili su pokušali da studiraju, ali je veoma mali procenat onih koji završavaju studije u roku, koji se može smatrati korisnim i prihvatljivim za društvo, a to se smatra 8 do 10% od ukupno upisanih. Broj studenata koji ponavljaju prvu godinu studija je blizu 30%. Ukupno gledano, sistem obrazovanja je neodrživ, nije dovoljno efikasan, ne obuhvata svu decu i omladinu i nema dovoljno kvalitetan ishod ni najednom nivou. Posledica toga je nizak opšti obrazovni nivo.
Kada uporedim sa Planom regionalnog razvoja AP Vojvodine koji je dat ove godine za period od 2014-2020. godina, u kome se kaže da se u Vojvodini stiče obrazovanje na 40-ak visoko školskih ustanova, državnih i privatnih, u školskoj 2012/13. godini na teritoriji Republike Srbije upisano je oko 53.000 studenata, od toga nešto više od 12.000 upisano je u Vojvodini.
Ono što je mene posebno zaintrigiralo i što mislim da je vredno da se razmotri, na osnovu ukupnog broja studenata u školskoj 2010/11. godini uočava se da su najzastupljenije ustanove u kojima se izučavaju društvene nauke, poslovanje i pravo sa 41,5 % ukupnog broja studenata. Na tehničke fakultete i fakultete iz oblasti građevinarstva i tome slično je negde oko 13 % studenata, 10% izlazi sa fakulteta koji obučavaju kadar za rad u obrazovanju i 10% na ostalim fakultetima.
Dolazim iz oblasti, iz sfere zaštite životne sredine. Nama predstoji otvaranje poglavlja 27. Sada se u ovom momentu pitam i slobodno mogu da tvrdim da nemamo kadrove spremne za pregovore u ovoj oblasti, odnose za uključivanje u veliki broj aktivnosti koje će nas očekivati, odnosno koje nam predstoje da bismo na tom polju radili.
Zato pitam i prosto apelujem da se dogovore praktično, sektor privrede, sektor obrazovanja, sektor rada i da pokušaju da nađu pravu meru onoga šta je nama potrebno, šta nas u procesu pridruživanja očekuje, pogotovo kažem u ovoj oblasti zaštite životne sredine, oblasti energetike, oblasti podizanja infrastrukture, zato što mislim da ćemo doživeti istu sudbinu kao i u oblasti zdravstva.
Upravo ovih dana smo usvojili izmene zakona u kome smo po ubrzanom postupku, odnosno omogućili ubrzani postupak sticanje specijalizacije, upravo zbog starosne strukture lekara. Mi sličnu situaciju imamo u inženjerskom kadru, u određenim oblastima, pogotovo kada je u pitanju hidrotehnika ili neke druge oblasti. Evo, sad unazad imali smo tu nesreću da nas zadese poplave i kadrovi, odnosno ljudi eksperti, koji su nam objašnjavali o čemu se tu radi, šta se događalo, su sve bili vremešni inženjeri. Neki već i u penziji. Prosto mislim da bi smo neku obrazovnu strukturu morali povesti računa, ne prepustiti sve isključivo visokoobrazovnim ustanovama da stvaraju programe, odnosno proizvode takvu vrstu kadrova koji posle nemaju gde da se zaposle, a mi sa druge strane u nekim oblastima imamo deficit.
Još nešto, zamoljena sam prosto od mladih kolega iz Omladine lige Socijaldemokrata Vojvodine da skrenem pažnju, iako nije, čula sam i od kolega malopre, to vaša nadležnost, radi se o problemu nepostojećih zanimanja, jer mnogi studenti danas završavaju fakultete sa diplomama nepostojećih zanimanja. Ovom izmenom zakona to nije razmatrano i vidim da je to resor Ministarstva rada, ali mislim da je bitno da se uskladi šifarnik zanimanja sa postojećim akademskim i stručnim zvanjima, jer dovodi do toga da neki studenti, kada završe neke od fakulteta, imaju zanimanje sa kojim ne znaju šta će. Navešću samo primer, ja i sama sam bila zbunjena sa nazivima – master muzički umetnik, specijaliste oralni higijeničar, dizajner medija u obrazovanju, profesor primenjene matematike i posebno me je iznenadilo – srbista i germanista, kao zanimanje. Ljudi prosto sa takvim zanimanjima, odnosno tim što piše na diplomi, ne mogu da konkurišu i da se zaposle. Pa mislim da bi i to trebalo prosto usaglasiti.
Ponavljam, očekujem da resori privrede, obrazovanja i rada međusobno sarađuju i da dobijemo mnogo bolju sliku nego što sada imamo, jer ćemo imati armiju nezaposlenih menadžera i ostalih zanimanja, sa kojima prosto nećemo znati šta ćemo.
Još jedan kuriozitet, kao primer da navedem. Sad je postala praksa da u svim preduzećima i javno-komunalnim i medicinskim ustanovama imate PR. To su najčešće mladi ljudi, ili uopšte ljudi koji su recimo menadžeri, ili nešto slično su završili, i onda oni tumače šta je to vezano za probleme recimo vodosnabdevanja recimo. Unazad smo svedoci da se na tu temu puno govori. Ili još gore, da lekar prepriča PR kako će se obratiti javnosti. U nekim situacijama to prosto postaje apsurdno.
Još jedna praksa koja se pojavila i moram na to da se osvrnem, u javno-komunalnim delatnostima se to posebno vidi, da unazad već godinama, na čelu recimo javnih-komunalnih preduzeća imate, kako ja to umem da kažem, pekar, mesar, apotekar, imate svakakvih struka, a samo nemate inženjersku struku, i mislim da je to nešto što je generalno društveni problem, da ne može da bude recimo geograf, istoričar i tako dalje, neka zanimanja primera radi koja su postojala na čelu vodovoda u Novom Sadu, jer to stvara dugoročne probleme i o tome da ne širim sada jer nije ni mesto ni vreme, ali eto, prosto sam osećala potrebu da tako nešto kažem.
U Danu za glasanje mi ćemo odlučiti zavisno od usvajanja naša dva amandmana koja smo uložili. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja mislim da smo se juče u načelnoj raspravi manje, više svi složili da nam je u fokusu interesovanja pre svega pacijent, građanin, a danas čini mi se da slušamo dosta obrnutu priču.
Mi smo, uvažavajući potrebu da se ubrza stvaranje novih kadrova, odnosno da se nadoknadi onaj deficit u kome smo se našli kada su u pitanju specijalisti, uložili smo amandman na dva stava ovog člana koji se odnosi na nadležnosti AP Vojvodine.
Naime, predložili smo dopunu stava 4. u kome se kaže da ministar za svaku kalendarsku godinu najkasnije do 31. decembra tekuće godine donosi odluku o oblastima medicine, stomatologije, odnosno farmacije, koje su deficitarne u Republici Srbiji na osnovu mišljenja Zavoda za javno zdravlje, osnovanog za teritoriju Republike i tu smo dodali: uvažavajući zakonom definisane nadležnosti AP Vojvodine i rečenicu – iz Zavoda za javno zdravlje, osnovanog za teritoriju AP Vojvodine, u skladu sa zakonom.
Da li možete da mi malo pomognete? Ne mogu da se nadvikujem.