Za predlog ovakve izmene, odnosno dopune ovog stava ta predložena dopuna data je u cilju da se na celovitiji i potpuniji način sagledaju potrebe za specijalizacijama u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, koje su osnovane na teritoriji AP Vojvodine kroz ostvarivanje nadležnosti Zavoda za javno zdravlje za teritoriju AP Vojvodine, koji je osnovan u skladu sa odredbama Zakona o nadležnostima AP Vojvodine, kao i kroz društvenu brigu za zdravlje AP da prati zdravstveno stanje stanovništva i rad zdravstvene službe na svojoj teritoriji, kao i staranje o sprovođenju utvrđenih prioriteta u zdravstvenoj zaštiti koja je kao nadležnost AP propisana odredbama člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Takođe smo predložili dopunu stava 7. u kome se kaže da ministar rešenjem daje saglasnost na odluku iz stava 6. ovog člana. Podsećam, u stavu 6. se kaže da odluku o odobravanju uže specijalizacije donosi direktor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač privatne prakse.
Mi smo ovde predložili dopunu ovog člana i kažemo da ministar rešenjem daje saglasnost na odluku iz stava 6. ovog člana, a za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike sa teritorije AP Vojvodine po prethodno pribavljenom mišljenju starešine pokrajinskog organa uprave nadležnog za poslove zdravlja.
Zašto smo to predložili? Naime, predloženim rešenjima obezbedilo bi se učešće AP Vojvodine u postupku davanja saglasnosti na specijalizacije i uže specijalizacije, budući da u ovoj oblasti nema za sada ni minimum informacija o tome koje se specijalizacije odobravaju i kojim ustanovama na teritoriji AP Vojvodine.
Naime, ceo postupak se sprovodi između zdravstvenih ustanova osnovanih na teritoriji AP Vojvodine sa Ministarstvom zdravlja na koji pokrajina ne može da utiče, a od vitalnog su značaja za rad zdravstvenih ustanova, čiji je osnivač pokrajina i za koje ima izvorne nadležnosti, u skladu sa zakonom, kao i za primarne, čiji nije osnivač, ali je u obavezi, odnosno dužna da prati rad zdravstvene službe na celoj teritoriji pokrajine.
Ako se pregledaju nadležnosti koje su definisane, odnosno date AP Vojvodini u oblasti zdravstva, recimo, vidi se da Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju daje predlog ministru nadležnom za poslove zdravlja za utvrđivanje broja pripravnika u zdravstvenim ustanovama sa sedištem na teritoriji AP Vojvodine, daje predlog ministru nadležnom za zdravlje, plan razvoja kadra u zdravstvu za ustanove koje se nalaze na teritoriji Vojvodine itd, daje mišljenje na predlog za dobijanje naziva „primarijus“ za doktore medicine, doktore stomatologije i diplomirane farmaceute sa teritorije AP Vojvodine, pa nam je bilo sasvim logično da se u slučaju odabira specijalizanata isto tako da mogućnost da nadležni organ AP Vojvodine da mišljenje.
S tim u vezi smo smatrali da je sasvim suvisno da se naš predlog amandmana usvoji. Međutim, ministarstvo je odbilo očigledno se pozivajući samo na odredbe Zakona o zdravlju, a ne uvažavajući odredbe Zakona o nadležnostima AP Vojvodine. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja ću govoriti sa aspekta nekoga ko je recimo potencijalni pacijent ili običan građanin, nisam lekar. Ovde su se većinom obraćali lekari.
U ime poslaničkog kluba Lige socijaldemokrata Vojvodine želim samo da naglasim da smatramo da je ovaj zakon u mnogo više članova trebalo menjati, ali danas je tema ovaj član 184. koji uprošćeno vidim kao potrebu i nameru da se na ubrzani način stvori jedna armija novih specijalista, da se to skrati u proceduri i da mi dobijemo nešto što nam nedostaje, odnosno što nije održavano kao kontinuitet obrazovanja novih stručnjaka.
Želim da iskoristim ovo vreme da pokažem kakva je zdravstvena zaštita u Vojvodini, a to možda najbolje oslikava jedan naslov u novinama koji kaže – Čekanje u redovima za pregled na dotrajalim aparatima. To je grubo slika u jednoj rečenici.
Naime, negde u martu mesecu ove godine jedan pacijent je okačio na „Jutjubu“ snimak red od nekih 600 ljudi koji su jednog jutra u dvorištu Kliničkog centra Vojvodine čekali zakazivanje pregleda kod oftamologa.
Po nekim procenama u Vojvodini, a vidim da je to i mnogo šire, postoji oko 13 lista čekanja za različite zdravstvene usluge, od pregleda, dijagnostike, operacija itd. Najduže se čeka, to smo ovde čuli, ali ponoviću, na operaciju katarakte, kuka, kardiološke, za snimanje magnetnom rezonancom itd. U redovima se čeka i u domovima zdravlja za preglede kod specijalista. Do ovakvog stanja, a to smo i od više kolega ovde čuli, je došlo zbog toga što se nedovoljno ulagalo i neadekvatno planirao sistem zdravstvene zaštite. Ponavljam da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti potrebno mnogo šire menjati.
Jedan od razloga za ovakva čekanja, a to smo evo i danas videli kao potvrdu, je nedostatak medicinskog kadra. Videli smo i čuli smo, ali ponoviću, većina pedijatara u Srbiji, pa tako i u Vojvodini je pred penzijom, nema dovoljno anesteziologa, kardiologa itd. Prema izjavi direktorke Lekarske komore Srbije koju sam imala prilike da čujem negde proletos, ona je rekla da će se pojaviti i u drugim oblastima medicine ovi problemi, jer će 60 do 70% lekara svih specijalističkih grana, za jedno pet do osam godina, otići u penziju.
Celu ovu situaciju dodatno još komplikuje zabrana zapošljavanja u javnom sektoru koja je stupila na snagu 1. januara ove godine. Nažalost, nije se vodilo računa o specifičnosti kada je zdravstvo u pitanju i o potrebama od vitalnog značaja za stanovništvo, upravo ova oblast, i da se ona ne može tretirati kao bilo koja druga administracija ili neki drugi javni sektor, gde se recimo nedostatak 10 zaposlenih ne bi ni osetio. Nažalost, u zdravstvu nije tako, i opet ko trpi – trpe pacijenti.
Imamo primere da zbog odlaska u penziju ili nedostatka lekara imamo otežan rad. Recimo, bio je zabranjen rad porodilištu u Rumi, imali smo otežan rad pedijatrije u Vršcu. Posebna specifičnost su male sredine, odnosno seoske sredine u Vojvodini, gde vi u mnogim selima u Vojvodini imate ugašene ambulante, gde su nekada postojali čak i lekarski stanovi, pa je lekar živeo sa porodicom i građani, odnosno stanovnici tih naselja su mogli i van radnog vremena da se obrate lekaru i da se osećaju sigurno da će u svakom momentu imati lekarsku zaštitu. Nažalost, to sada nije slučaj.
Recimo, u opštini Žitište u ovom momentu, koju čine 12 naselja, mesta Međa i Hetin traže lekara, za sada imaju samo jedanput nedeljno. Da se izrazim crnohumorno, sreća je za pacijenta ako se razboli onog dana kada je lekar u mestu, odnosno kada je u ambulanti, pa može odmah da dobije lekarsku uslugu, ali ako nije onda mora da putuje nekoliko desetina kilometara dalje. Ako se uzme u obzir da su to mahom ruralne sredine u kojima nažalost živi starije stanovništvo, jer su mladi skoro svi otišli ili je veoma mali broj ostao, to još više komplikuje, jer normalno u zrelim godinama ljudima je potrebnija lekarska usluga i onda treba da otputuju u drugo mesto, penzije su male ili ih čak uopšte nemaju, treba da plate autobusku kartu. To su specifičnosti o kojima se, kada je mreža lekarskih ustanova u pitanju, mora ili moralo voditi računa.
Brojke govore, mi smo ovde čuli koliko lekara ima na broj pacijenata. Ja bih obrnula cifru. Podaci sa kojima ja raspolažem kažu da 345 pacijenata dolazi na jednog lekara prosečno u Srbiji. U Vojvodini je ta slika gora. To je oko 400 pacijenata na jednog lekara. Videli smo, čak i u ovom obrazloženju stoje da je različito kada je u pitanju teritorijalna raspoređenost lekara, pa tako recimo najgora situacija u Vojvodini je u Sremu, gde je negde oko 550 pacijenata na jednog lekara, a ima lokalnih samouprava kod kojih je to još gore, govorim isključivo o stanju u Vojvodini, negde oko 900 pacijenata, kao što je recimo slučaj u Temerinu.
To su sve alarmantni podaci. Ako uzmemo u obzir da je prosečna starost u Srbiji, odnosno u Vojvodini, oko 40 godina, ako stalno govorimo da je prisutna bela kuga, ako nam mladi odlaze, ako se za 10 godina između dva popisa stanovništva broj stanovništva Vojvodine, recimo, smanjio za blizu 5%, onda ovakvi podaci moraju da nas brinu i stiče se utisak da će se moći lečiti, ne samo utisak, nažalost to je i činjenica, samo oni koji imaju novca. Ako se najavi i smanjenje plata i penzija, onda je stvarno stanje zabrinjavajuće i nije čudo što se stanje pogoršava kada su u pitanju kardio-vaskularne bolesti ili šećerna bolest. Ako vam se na televiziji reklamira aparat koji će vam šećer sa 20 samo tako skinuti na mnogo nižu vrednost, nisam lekar, ponavljam, ali to gleda kao neko ko je pacijent, ne daj bože pacijent, i koristi lekarske usluge.
Poseban problem kada je Vojvodina u pitanju, mislim da je to i širi slučaj, je stanje aparata koji postoje u bolnicama i drugim ustanovama, a koji se kvare zbog stoje starosti, gde se ne vrši zanavljanje tih aparata onako kako bi trebalo. Kao najdrastičniji primer, navela bih aparate za zračenje kojih nema dovoljno ili su stari pa se često kvare, a pacijenti sa tako teškim bolestima ne mogu da čekaju, pa pacijenti iz Vojvodine se šalju na zračenje u Kladovo ili u Kragujevac.
U svetu se aparati menjaju na nekih sedam godina korišćenja, bez obzira u kojoj su meri korišćeni, a kod nas se radi sa aparatima koji su stari i po 13 godina, pa je normalno da se često kvare. To je jedan od razloga za stvaranje ovakvih redova.
Ako se uzme u obzir da Vojvodina pokriva 27% stanovništva Srbije, po nekakvim svetskim normama, trebala bi da ima osam ovakvih aparata za zračenje. Sada ih ima samo dva i u postupku je nabavka tri aparata koje finansira Vlada Vojvodine. Međutim, tu nastaju problemi oko sprovođenja tenderskih procedura. Koliko čujem, tu su obarani tenderi. U to ne želim da ulazim, zašto, kada, koliko puta se ponavljaju tenderi, a u međuvremenu trpe pacijenti zbog ne sprovedene procedure nabavke aparate ili potrošnog materijala ili bilo čega drugog što podleže nabavci preko tendera. Moralo bi se na drugačiji način pristupiti kod nabavke u oblasti medicine, kako bi se obezbedio kontinuitet kada je u pitanju terapija ili nekakva druga medicinska usluga.
Važno je naglasiti da je zdravstveni sistem u Srbiji centralizovan, što je jedan od glavnih uzroka većine problema koji su zadesili ovu oblast. U RZZO je sve skoncentrisano, i novac, i poslovi koji se obavljaju u zdravstvenoj zaštiti. Smatramo, bez obzira koliko pozdravljamo donošenje ovakve dopune Zakona, odnosno mogućnosti, da se obezbedi ubrzano obrazovanje kadra, da ovaj predlog treba popraviti. S tim u vezi, podneli smo amandmane. To su amandmani koji se tiču nadležnosti AP Vojvodine u ovoj oblasti, tj. da se obezbedi učešće AP Vojvodine u postupku davanja saglasnosti na specijalizacije i uže specijalizacije, budući da u ovoj oblasti sada nema ni minimuma informacija o tome koje se specijalizacije odobravaju i u kojim ustanovama na teritoriji AP Vojvodine. Ceo postupak se sprovodi između zdravstvenih ustanova osnovanih u Vojvodini i Ministarstva. Organ AP Vojvodine ne može na to da utiče. U obrazloženju amandmana upravo napominjemo, na osnovu Zakona o nadležnosti AP Vojvodine, da bi ovi amandmani mogli biti usvojeni.
Na kraju, u Danu za glasanje, u zavisnosti od toga da li će naš amandman biti usvojen, mi ćemo se opredeljivati da li ćemo glasati za ovu izmenu Zakona.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, ovaj amandman pod brojem 6. odnosi se na javnost medijskog servisa, odnosno odnos javnog medijskog servisa prema javnosti.
Mi smo ovde podneli amandman, koji se odnosi na stav 2, alineja 5, odnosno radi se o tome da se izveštaj o radu, koji javni medijski servis treba da podnese Narodnoj skupštini i Savetu regulatora, mi smo predložili da se taj izveštaj podnosi i Skupštini APV, pozivajući se na odredbe člana 62. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine po kome je utvrđeno da APV, preko svojih organa u oblasti javnog informisanja, utvrđuje javni interes građana Vojvodine u oblasti informisanja, radiodifuzije, donosi strategiju u skladu sa republičkom strategijom, obezbeđuje deo sredstava ili druge uslove za rad javnih glasila na jezicima manjina, uspostavlja saradnju na regionalnom nivou, itd.
Znači, ono što su nadležnosti ovim zakonom definisane, kada je informisanje u pitanju za teritoriju Vojvodine i predloženim amandmanom da se Izveštaj Radio televizije Vojvodine dostavlja i Skupštini AP Vojvodine, omogućava se ostvarivanje ovog člana 62. Zakona o utvrđivanju nadležnosti i ovlašćenja AP Vojvodine.
Nažalost, ovaj amandman je odbijen sa konstatacijom da je u Predlogu zakona dat celishodnije, šta god to značilo. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, član 19. se odnosi na delokrug rada upravnog odbora javnog medijskog servisa, a u obavezi njegovoj je, između ostalog, usvajanje izveštaja o radu i poslovanju javnog medijskog servisa koji treba da dostavi Narodnoj skupštini i Savetu regulatora i obaveštava javnost.
Naša intervencija na ovom amandmanu je bila da se ovaj izveštaj dostavlja i Skupštini AP Vojvodine, upravo u skladu sa odredbama člana 62. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, s obzirom, kao što sam to već navodila u jednom od prethodnih amandmana kada smo isto insistirali na podnošenju izveštaja da se ovakav izveštaj podnese i Skupštini AP Vojvodine, da ona ostvaruje svoja ovlašćenja u oblasti informisanja i ne vidim razlog zašto je ministarstvo odbilo opet sa čuvenom formulacijom da je u Predlogu zakona dat celishodniji predlog. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, mi smo sličnu intervenciju izvršili u istom stavu 2. člana 40. koji se odnosi na jedinstvenu evidenciju podataka o obveznicima, kojom zajedno rukuju RTS i RTV. Mi smo predložili da ovde stoji  za RTV za obveznike sa teritorije APV, upravo zbog toga što je suština ovog amandmana da evidencija o obveznicima, koja predstavlja jedinstvenu bazu podataka, a kojom ruku RTS i RTV, za obveznike sa teritorije AP Vojvodine, koja se vodi elektronski itd, da ta taksa predstavlja javni prihod i, u skladu sa propisima koji regulišu oblast javnih prihoda, korisnici, u ovom slučaju RTS i RTV, moraju voditi evidenciju obveznika jer se na osnovu nje vrši naplata i prinudna naplata.
Nama je ovaj amandman odbijen. U odbijanju stoji da se ne prihvata iz razloga što je rešenje sadržano u Predlogu zakona celishodnije. Pošto je prihvaćen amandman gospođe Čomić, onda bi trebalo valjda da nam stoji u obrazloženju da je celishodniji amandman koji je predložila gospođa Čomić. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ovde se govori o izveštaju o radu i poslovanju Javnog servisa.
Prema članu 51. RTS i RTV jednom godišnje podnose Narodnoj Skupštini radi razmatranja, izveštaj. Mi smo samo tražili ovim amandmanom da se doda, da se i Skupštini AP Vojvodine takođe dostavlja izveštaj upravo pozivajući se na odredbe člana 62. Zakona o utvrđivanju nadležnosti APV i smatramo da ovaj predloženi amandman, odnosno izveštaj RTV koji bi trebalo da se dostavlja i Skupštini APV na razmatranje omogućava da se ispoštuje upravo ovaj zakon o nadležnostima APV. Ovde je ministarstvo odbilo ovaj amandman sa onom čuvenom rečenicom – amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje sadržano u predlogu zakona celishodnije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ovde se govori u članu 53. o sprovođenju nadzora nad primenom odredaba ovog zakona, koja treba po ovom datom predlogu datom u zakonu da vrši ministarstvo nadležno za poslove javnog informisanja.
Mi smo u našem amandmanu dodali drugi stav u kome smo rekli da Autonomna pokrajina Vojvodina preko svojih organa u oblasti javnog informisanja, u skladu sa zakonom, vrši nadzor nad sprovođenjem zakona kojim se uređuje oblast javnog informisanja na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine.
Da podsetim ponovo da je predloženi amandman usklađen sa odredbama člana 63. Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine i koji daje ovlašćenja Autonomnoj pokrajini da kao poveren posao vrši nadzor nad sprovođenjem zakona, kojim se uređuje oblast javnog informisanja na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine.
Ovaj amandman nije prihvaćen uz obrazloženje da je rešenje sadržano u predlogu zakona celishodnije. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, mi smo dodali ovaj član 60a. Naime, njime želimo da se bez odlaganja, a najkasnije u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona sporazumno obezbede sredstva za obnovu objekata i opreme RTV, uništenih bombardovanjem 1999. godine.
Naime, za one koji ne znaju, a možda mnogi i znaju, RTV odnosno zgrada na Mišeluku, koja je imala tri studija, opremu, proizvodila raznovrsne programe je, nažalost, 1999. godine uništena potpuno u bombardovanju i već 15 godina proizvodi program i emituje ga na deset jezika za dve mreže iz neadekvatnog iznajmljenog prostora. Radi se o bivšoj zgradi „Naftagasa“, koja čak, koliko ja znam, nije ni „Naftagasova“ bila, bez ikakvih realnih mogućnosti za adaptaciju i privođenju nameni.
Ne znam da li je iko ikada imao prilike da sedi u studijima u tom prostoru? To su praktično pretvorene bivše kancelarije u studije, gde vam reflektor direktno udara u lice. Zakup za ovako neadekvatan prostor od 2008. godine do danas koštao je ovu kuću blizu pet miliona evra, a privođenjem namene one lokacije na Mišeluku, koja izgleda zastrašujuće i podseća na ružne dane, rešilo bi se pitanje prostora za razvoj za narednih petnaestak godina, čime bi se stvorili uslovi za uvođenje savremene produkcijske tehnologije.
Moram da naglasim da i u ovakvim uslovima RTV proizvodi kvalitetan program, raznovrstan program, s obzirom na okolnosti u kojima radi i da bi ovaj problem bilo veoma potrebno i hitno rešiti, da bi se praktično izjednačila sa RTS. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, smatrajući da ne narušimo, kako da kažem, poštovanja građana, koji su bili redovne platiše i sada se pitaju šta će biti sa njima, odnosno kakav će imati tretman, ako se neplatišama otpiše dosadašnji dug zbog neplaćanja TV pretplate, a i dalje stižu računi, odnosno stizali su do prošlog meseca, da je obavezno plaćanje. U tom smislu, da se ovako nešto ne bi vuklo dalje, smo ubacili član 61. u kome kažemo – ovlašćuje se RTV da na teritoriji APV preuzme sprovođenje naplate ne naplaćene pretplate od fizičkih i pravnih lica.
Naime, po Zakonu o radiodifuziji, RTS je bila odgovorna za opominjanje neodgovornih obveznika pretplate i njihovo eventualno utuživanje. Kako je ovaj posao nažalost veoma, hajde da upotrebim reč traljavo rađen i onako neefikasan sistem naplate pretplate potpuno se zapravo urušio. U skladu sa rešenjima iz Predloga zakona, posebno iz člana 41. stav 10. prema kojem RTV na teritoriji APV ubuduće vodi postupak naplate neizvršene obaveze plaćanja takse, celishodno je, smatrali smo, omogućiti RTV da se pobrine za naplatu nenaplaćene pretplate, jer još uvek ne znamo šta će biti sudbina onoga što onih koji nisu platili, odnosno kako će to sve izgledati u očima redovnih platiša, kojih je u Vojvodini ipak veći procenat. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Poštovana predsednice, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, moje pitanje upućujem Ministarstvu saobraćaja, a odnosi se na nastajanje divlje deponije uz autoput Beograd-Novi Sad.
Zakonom o javnim putevima, članom 7. predviđena je i zaštita puta, članom 15. je predviđeno, odnosno definisano da upravljač javnog puta je dužan da obezbedi zaštitu puta, a članom 29. definisani su zaštitni pojasevi za sve kategorije puteva, pa tako za autoput taj pojas iznosi 40 metara.
U članu 30. u ovom pojasu zabranjeno je između ostalog i otvaranje deponija smeća, odnosno deponija otpada. Upravo ovakva jedna deponija, ne malih razmera, se na naše oči širi i povećava uz sam autoput na deonici pre skretanja za Nove Banovce. Uništena je ograda u dužini preko 100 metara.
Postavljam pitanje Ministarstvu saobraćaja, odnosno ministru saobraćaja, kako svoj posao obavlja upravljač „Putevi Srbije“, upravljač autoputa kada kod tog skretanja nastaje ova deponija gde slobodno dolaze kamioni puni šuta i ostalog otpada i ostala privatna lica koja tamo odlažu otpad, kada je u obavezi onoga ko gazduje putevima, a to su u ovom slučaju „Putevi Srbije“, njegova je obaveza da svakodnevno, kaže član 45, obavlja poslove zaštite puta?
Moje pitanje odnosi se takođe i na to šta radi Inspekcija za puteve koja je u nadležnosti ovog istog Ministarstva i da li treba da se dogodi neka nesreća ili neki drugi incident ili kada deponija dostigne takve razmere da se nakon njenog čišćenja pravi bilans koliko je sredstava za takvu namenu potrošeno, a zapravo ne vodimo računa da to sprečimo?
Još nešto, podsetiću da u ovom istom zakonu je kaznom od 200.000 do 1.000.000 dinara predviđeno da se kazni pravno lice ako u pojasu kontrolisane izgradnje otvara deponiju otpada, odnosno smeća, u ovom slučaju to bi bili „Putevi Srbije“ koji bi trebalo da budu kažnjeni. Zanima me šta preduzima Ministarstvo po ovom pitanju? Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, poštovana gospođo ministarka, osećala sam potrebu da se javim iz dva razloga. Prvo, želim da podržim amandman kolege Karića. Drugo, da pokušamo da vratimo celu ovu diskusiju u okvire današnje teme i da ne širimo sa ovakvim ocenama kakve smo malopre čuli na razne teme. Ne vidim razloga da se na ovakav način priča i da se stvara tenzija.

Govorim o činjenicama koje su se ovde iznosile.

Hvala lepo.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman 43. odnosi se na zaštitu osoba sa invaliditetom i zaposlenog sa zdravstvenim smetnjama. Naime, u članu je predloženo da zaposlenom, odnosno osobi sa invaliditetom i zaposlenom iz člana 81. stav 2. ovog zakona poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti u skladu sa zakonom.
Mi smo predložili amandman da se u ovaj amandman doda stav 2. u kome kažemo da je poslodavac dužan da zaposlenoj osobi sa invaliditetom obezbedi razumna prilagođavanja radnog mesta i procesa rada. U obrazloženju smo naveli da unošenjem ove odredbe bi se ostvarila Ustavom propisana posebna zaštita osoba sa invaliditetom u oblasti radnih odnosa, to je član 60. stav 5. i izvršile međunarodne obaveze Republike Srbije.
Naime, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom koju je Srbija ratifikovala 2009. godine predviđa pružanje razumnih prilagođavanja osoba sa invaliditetom, pa je nužno unošenje ove odredbe, odnosno smatrali smo da je nužno unošenje ove odredbe u Zakonu o radu.
Takođe, direktiva 78/2000 EC Evropske Unije članom 5. predviđa obavezu obezbeđivanja razumnih prilagođavanja za zaposlene sa invaliditetom. Usvajanjem ovog amandmana dalo bi značajan doprinos harmonizaciji domaćih propisa sa propisima EU. Nažalost, Vlada je ovaj amandman odbacila uz obrazloženje da se ne prihvata jer je ovo pitanje već regulisano propisima o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom kojima je detaljno uređeno pitanje prilagođavanja poslova, radnog mesta itd.
Očigledno, da se ovde ne prihvata mogućnost da je poslodavac taj koji može da prilagodi radno mesto u skladu sa pojavom invaliditeta osobe nego se to upućuje na postojeće propise. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Samo utoliko što zapravo poslodavac, kroz ovaj zakon smo želeli da on bude u obavezi da prilagodi radno mesto u skladu sa stepenom invaliditeta koji bi se pojavio, a ne da se poziva kroz neki drugi zakon, odnosno da ste spomenuli otpremninu, to znači da on može da ga otpusti, a nije cilj da osoba sa invaliditetom zapravo ostane bez posla ili da sa tom otpremninom, kako je zakon predvideo neće moći da preživi dva meseca. Hvala.

Hvala lepo.
Član 44. ima veze upravo sa prethodnim članom koji je ministar obrazlagao i upravo ono što smo napomenuli da će se desiti. Mi predlažemo da se ovaj član briše, a on kaže: „Ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. ovog zakona, koji se odnosi na osobe sa invaliditetom, zaposleni se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona“.
Evo, ponoviću ono što sam rekla i za obrazloženje člana 43. Naime, ovim se predviđa mogućnost da poslodavac zaposlenog sa invaliditetom, kome ne može da ponudi drugo odgovarajuće radno mesto, proglasi tehnološkim viškom i time se drastično krši Ustavom zabranjena diskriminacija po osnovu invaliditeta.
Ustavom je propisana posebna zaštita osoba sa invaliditetom u oblasti radnih odnosa, član 60. stav 5. i garantovana zaštita stečenih prava.
Predlog ovog člana nije u skladu ni sa odredbama Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koju sam spominjala i kod člana 43. a ovu Konvenciju je ratifikovala Srbija 2009. godine, odnosno radi se o direktnom kršenju člana 4. To je zabrana ukidanja važećih prava osoba sa invaliditetom i člana 27. ravnopravnost i zaštita osoba sa invaliditetom o diskriminaciji u oblasti zapošljavanja i radnih odnosa pomenute Konvencije i stvara se mogućnost, ukoliko bi se zadržalo rešenje sadržanog u Predlogu zakona, da naša zemlja bude izložena kritici pri razmatranju inicijalnog izveštaja o sprovođenju Konvencije u Komitetu UN za prava osoba sa invaliditetom.
U obrazloženju je rečeno da se amandman ne prihvata iz razloga što je predloženo zakonsko rešenje povoljnije za ovu kategoriju zaposlenih, jer je uvedena obaveza poslodavca da im obezbedi drugi odgovarajući posao, a u slučaju da poslodavac nema odgovarajući posao, zaposlenom može otkazati ugovor o radu po osnovu tehnološkog viška, uz obavezu isplate otpremnine ili obezbeđivanja odgovarajućih poslova kod drugog poslodavca.
Interesantan je sledeći deo obrazloženja u kome se kaže: Zakon o radu ni do sada nije utvrđivao zabranu prestanka radnog odnosa osobama sa invaliditetom i zaposlenom sa zdravstvenim smetnjama, pa im je mogao prestati radni odnos bez isplate otpremnine. Znači, sada je pogodnost što može da mu da otkaz ako mu isplati otpremninu, a kako će dalje živeti, to nije važno. Hvala.