Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, u raspoloživom vremenu želela bih da se osvrnem na tako, prosto da ih nazovem, dva najveća gubitnika u ovom budžetu.

Naime, moglo se čuti u komentarima o budžetu i danas i u vašem izlaganju, da je ovo, između ostalog, razvojni budžet. Nažalost, on za Vojvodinu nije nikako razvojni, jer je budžet za 2020. godinu, za Vojvodinu 76,5 milijardi dinara, dok je na osnovu rebalansa za tekuću godinu, bio 74,4 milijarde. Zato smatram da je najveći gubitnik ovog budžeta upravo AP Vojvodina.

Podsetiću da je članom 184. Ustava, koji glasi – finansijska autonomija autonomnih pokrajina, u alineji 3. zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije, a budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.

Ako se uporedi ukupan budžet Republike Srbije od 1.334 - 1.335 milijardi dinara, sa budžetom Pokrajine, ispada da on iznosi negde manje od 6%, što je ispod onih minimalnih 7%. Da li je to prava računica ili ne, da li se to odnosi samo na poreske prihode ili se odnosi na ukupan budžet, ja se pozivam na onaj član Ustava, kako to piše, znači, da se odnosi na ukupan budžet.

Mislim da ovome nije potreban nikakav komentar. Ako se uzme u poređenje sa budžetom grada Beograda, koji je prema izjavama zamenika gradonačelnika povećan blizu 10% i iznosi 143 milijarde dinara, kada uporedite po broju stanovnika Vojvodina je još uvek brojnija od Beograda, ali nisam sigurna u narednom popisu da će tako i ostati, uzimajući u obzir činjenicu da se sa teritorije Vojvodine sve više stanovništva iseljava, pogotovo iz vojvođanskih sela i manjih gradova. Jedino gde se broj stanovnika povećava, to je Novi Sad.

Jasno je da se sa ovako malim sredstvima, da se tako mala sredstva ne mogu ulagati u neke kapitalne projekte kao što je, primera radi, s obzorom da je Vojvodina poznata po problemima sa pijaćom vodom, recimo, da se uloži u izgradnju jednog regionalnog sistema za vodosnabdevanje koji bi rešio problem više opština sa pitkom vodom.

Nažalost, iako je Ustavom predviđeno donošenje zakona o finansiranju AP Vojvodine, taj zakon još uvek nije usvojen. Ja ću vas podsetiti da smo mi u martu mesecu ove godine predložili kao poslanička grupa LSV ovaj zakon i vodili raspravu, nas tri, samo nas troje poslanika, vodili smo raspravu u ovom Domu i ostali potpuno usamljeni u borbi za finansiranje Vojvodine i za donošenje ovog zakona. Naravno, naš Predlog zakona na kraju nije usvojen, a Vlada ni do dan danas nije izašla sa svojim Predlogom zakona o finansiranju AP Vojvodine, pa smo, eto, dobili ovakav diskriminatorski budžet.

S toga, mi iz LSV smatramo da je ovakav odnos prema Vojvodini nedopustiv i prestavlja uvredu za građane pokrajine, jer i zbog beogradskog centralizma, da ga tako nazovem, trpe i drugi delovi zemlje, nije tu samo Vojvodina u problemu i on se ogleda, pre svega, u ovako velikim razlikama između pokrajinskog budžeta i budžeta glavnog grada.

Sem sredstava pokrajine, pokrajini se postepeno ukidaju prenete nadležnosti u mnogim oblastima. Postavlja se pitanje šta predstavlja pokrajinska administracija? Doći ćemo jednog dana u takvu situaciju, bojim se vrlo brzo, da će se postaviti pitanje i smisla postojanja pokrajinske administracije. Predsednik pokrajinske Vlade, gospodin Igor Mirović, kaže da dobro sarađuje sa Republičkom Vladom za razliku od one prethodne vlasti, naravno, kada bez pogovora pristaje i izvršava sve naloge Republičke Vlade, a i nije se, nažalost, izborio za izgradnju, primera radi, ni jednog auto-puta u Vojvodini koji je obećavao. Podsetiću vas da je trebalo da bude izgrađen Fruškogorski koridor ili da bar počne njegova izgradnja u mandatu ove Vlade, međutim, sudeći po sredstvima koje su namenjene u ovom budžetu od svega 200 miliona dinara za izradu projektne dokumentacije, znači da Fruškogorskog koridora nema do daljnjeg.

Isto tako, izrada projektne dokumentacije kasni za izradu za auto-put Beograd-Zrenjanin, Zrenjanin-Novi Sad. Znači, ni jedan od ovih navedenih koridora, odnosno ovih puteva nije uopšte u ovom budžetu predviđen.

Evo, ja sam donela ovde mapu na kojoj su prikazani, planirani, izgrađeni putevi na teritoriji cele Srbiji. Na ovoj mapi se lepo vidi da je prostor AP Vojvodine skoro bela površina, nisu ni planirani, niti je u toku izgradnja bilo kakvog auto-puta na teritoriji Vojvodine.

Zato mislimo da ako uzmemo u obzir da je u ovoj godini oko 90 kilometara auto-puteva već pušteno i da je čitav niz puteva planiran na teritoriji Vojvodine to je kao jedna skoro bela površina, svega nekih petnaestak kilometara je izgrađeno. Sve ostalo se radi na popravkama ili bolje je reći krpljenju puteva.

Kada već govorimo o Vojvodini, želim da se osvrnem i na poziciju „nenamenska sredstva“ koja se dodeljuju opštinama ih republičkog budžeta. Isto ovo pitanje ja sam postavila i prošle godine kada je bila rasprava o budžetu i po kojim kriterijumima se dodeljuju ova sredstva. Pa tako pojedine opštine koje nisu nerazvijene dobijaju veća sredstva od nekih siromašnih i nerazvijenih opština. Primera radi, Ada dobija nekih 90 miliona dinara, odmah sledeće mesto je Aleksinac, dobija 498 miliona dinara ili opština Irig koja spada u slabo razvijene opštine na teritoriji AP Vojvodine dobija nekih 86 miliona dinara, sledeća je Jagodina koja dobija 321 milion i ne bi se mogla nazvati nerazvijenom.

Ja sa ovom svojom izjavom rizikujem da gospodin Palma nazove ponovo mog predsednika stranke i da ga pita šta ja to imam protiv njega. Ovo stvarno nije ništa lično upereno ni protiv koga, nego prosto tražim odgovor i prošle i ove godine, koji su kriterijumi kod dodele nenamenskih sredstava po opštinama, što bi se svelo na to da se daju sredstva, a da opštine ne moraju nikakvim dokumentima da pravdaju za koje namene koriste ta sredstva? A nisu mala sredstva, mislim da je negde oko 33 milijarde dinara ukupno za celu teritoriju Srbije ovakvih sredstava.

Drugi gubitnik u ovom budžetu je, moram to da kažem, s obzirom da je oblast kojom se ja bavim, zaštita životne sredine. Ukupno predviđena sredstva za Ministarstvo ovim budžetom su 7,9 milijardi dinara. Ovde smo mogli čuti da postoji povećanje za oko 1,7 milijardi u odnosu na ovu tekuću 2019. godinu, koja su namenjena „Zelenom fondu“.

Nažalost „Zeleni fond“ je i dalje ostao budžetski fond i u njega se ne sakupljaju sva sredstva od naknade koje plaćaju zagađivači, tj. takozvane „eko-takse“. Prema nekim informacijama, negde blizu 12 milijardi dinara je u ovoj godine skupljeno na ime „eko-taksi“. Međutim, sva ta sredstva se ne vraćaju u projekte ili bolje reći u „Zeleni fond“, odnosno namenjeno je za „Zeleni fond“, po ovom budžetu 4,3 milijarde dinara.

Zašto je to i dalje ostalo tako? Isti je problem bio i prošle godine i ove godine najveći deo sredstava koja se prikupljaju od „eko-taksi“ se ne vraća kao „zeleni dinar“ u oblast zaštite životne sredine. Gde idu ova preostala sredstva?

Ja moram da pomenem da je gospođa premijerka izjavila nedavno na otvaranju sednice Skupštine država članica protokola o vodi i zdravlju u Palati Srbije da su u Vladi svesni koliko treba da radimo i koliko novca moramo da uložimo u zaštitu životne sredine da bi smo dostigli evropske standarde, a posebno u zaštiti reka i kvaliteta vode.

Ja sam, evo, citirala njenu izjavu, a onda se suočimo sa ovakvim budžetom za oblast zaštite životne sredine koji je potpuno toliko mali i toliko nedovoljan da bi se bilo šta u ovoj oblasti popravilo. To, zapravo pokazuje koliko je neznanje i nerazumevanje važnosti uređenja oblasti zaštite životne sredine i to se tiče svih nas, to nije samo privilegija ili zadatak ljudi koji se tom oblašću profesionalno bave.

Primera radi, sa ovim tempom ulaganja u uređenje voda, kao jednu od ključnih i najugroženijih oblasti, od pitkih do otpadnih, trebalo bi nam blizu 100 godina, jer je u ovom budžetu, u poziciji koja je u oblasti poljoprivrede za fond za vode izdvojeno samo 3,8 milijardi dinara.

To je, moglo bi se slobodno reći, smešno mala suma kada se uzme u obzir sa kojim se problemima srećemo kada su u pitanju vode na teritoriji Srbije.

Nedavno smo imali problem zagađenja vazduha i naveliko se pisalo o tome koja mesta su najzagađenija i koliko je važno da imamo merenje kvaliteta vazduha na što više tačaka na teritoriji Srbije. Međutim, i na Odboru za zaštitu životne sredine čuli smo da postoje problemi u redovnom održavanju ovih stanica i njihovom funkcionisanju i da bi trebalo instalirati još novih stanica.

U isto vreme, u budžetu koji smo dobili za narednu godinu, smanjuju se sredstva upravo za ovu oblast za Agenciju za zaštitu životne sredine. Da li je moguće da ovi ljudi koji prave budžet ne slušaju ono što je u stvarnosti i realno stanje i šta su to što su prisutne potrebe? Očigledno je da Ministarstvo finansija ne sagledava značaj ove pozicije, a Ministarstvo za zaštitu životne sredine nema snagu da ubedi članove Vlade da shvate da je ulaganje u zaštitu životne sredine podjednako važno, ako ne i važnije od ulaganja, recimo, u IT sektor i da zelena radna mesta mogu da zaposle armiju ljudi različitih struka.

Dok to ne shvatimo i dok se to ne sagleda kod onih koji donose odluke o sredstvima, a to pre svega mislim na Ministarstvo finansija i na celu Vladu, mi nećemo se pomeriti u oblasti zaštite ni milimetar. Zato smatram da je oblast zaštite životne sredine drugi gubitnik u ovom budžetu.

Naravno, ja neću glasati za ovaj budžet. Hvala.

Ja nisam ekonomista po struci i stvarno ne mogu, kako da kažem, da vračam po budžetu, po različitim pozicijama, gde, koja, kako ulazi i na koji način. Ja vas samo pitam zašto je ova mapa prazna kada su putevi na teritoriji Vojvodine u pitanju?

Ovo o čemu vi govorite, 200 miliona je namenjeno za Fruškogorski koridor. To je Novi Sad-Ruma sa tunelom kroz Frušku Goru. Onih preostalih 500 miliona, o kome vi govorite, ako se ne varam, to je ovo što se odnosi na najavljenu izgradnju puta za Loznicu i sa izgradnjom mosta kod Šapca.

Ja vas pitam, ja sam decidno rekla - Fruškogorski koridor, koji se obećava ceo mandat. Iz budžeta u budžet smo mi imali obećanja za Fruškogorski koridor i on se sada ponovo pojavljuje, da je čak izjava i predsednika Vlade AP Vojvodine da je pokrajina prikupila sredstva za izradu projektne dokumentacije, ali da je ceo posao preuzela Vlada Republike Srbije i da, nažalost, taj posao nije završen, odnosno niti će biti iduće godine završen i da mu je jako žao što to nije završeno, odnosno što bar nije urađeno, bar da su započeli radovi, ali će moći da se kaže, citiram njegovu izjavu, da će moći da se kaže da ga je on inicirao.

Ja, samo na osnovu onoga što sam imala na raspolaganju i ona poređenja koja sam imala, vi sad govorite o milionskim vrednostima u evrima, prosto ne mogu da gatam po kojim sve osnovama ulaze budžetska, odnosno sredstva u pokrajinu, ono što su transferna sredstva, ono što su projekti započeti od strane Republike Srbije, a odvijaju se na teritoriji Vojvodine. Ja to ipak ne mogu da tretiram na isti način kao da su poslovi koji su nešto o čemu pokrajinska Vlada odlučuje ili može da odluči. Zato sam ja i spomenula da pokrajinska administracija na ovakav način, sa oduzimanjem nadležnosti, mic po mic će postati kao čuvar plaže u zimskom periodu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, za početak želim da postavim pitanje Ministarstvu poljoprivrede, odnosno ministru poljoprivrede - kada će preduzeti mere za sprečavanje paljenja biljnih ostataka na njivama u Vojvodini? Ovih dana svedoci smo da je jedna osoba umrla pokušavajući da spase svoju njivu od požara koji je izazvan na susednoj njivi, koji je izmakao kontroli.

Moram da podsetim da sam ja kao članica Odbora za poljoprivredu i prošle godine negde u ovo doba postavljala pitanje šta će se preduzeti po tom pitanju, zato što je, pogotovo na njivama u Vojvodini, to ustaljena praksa da se pale biljni ostaci, navodno zbog toga što su zbog skupog goriva poljoprivrednici prinuđeni da pale, umesto da zaoravaju biljne ostatke, jer kažu da na taj način štede gorivo, što je vrlo ozbiljan problem.

Naime, Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, Zakonom od zaštiti od požara, takođe i Krivičnim zakonom, predviđene su određene kazne i za fizička i za pravna lica koja pale biljne ostatke. Ne moram da naglašavam da je tu dvostruka šteta i ekološka i vezana za štete koje prave požar, kada moraju i vatrogasci da intervenišu. Tako da su to ozbiljni problemi, koji su, evo vidimo i ove sezone ponavljaju.

Ministar je pre neki dan izašao pred medije i izjavio da se sada snima satelitsko stanje, da ćemo tek sada neke korake preduzeti. Ja, upravo pitam koje korake preduzima u skladu sa zakonima koji su mu na raspolaganju već sada? Podsetiću vas da je Zakon o poljoprivrednom zemljištu na snazi još od 2015. godine.

S druge strane, svi pričaju o digitalizaciji, a već godinama ne mogu da se identifikuju počinioci, odnosno da se identifikuju parcele, odnosno ko su vlasnici. Kažu da nema dovoljno inspektora u poljoprivredi, da nema dovoljno automobila da izađu na teren i da nemaju, čak, ni internet vezu sa centralom. Kada će Ministarstvo rešiti ove probleme? Nažalost, ministar poljoprivrede se na Odboru uredno ne pojavljuje, ne daje izveštaje svaka tri meseca, nego pošalje svoje zamenike ili čak, niže rangirane službenike.

Drugo pitanje želim da postavim Ministarstvu zaštite životne sredine. Pitanje se odnosi na rad kafilerije „Prekon“, u Zrenjaninu. Građani koji žive u blizini ove kafilerije žale se na smrad i zagađenje koje potiče iz ove kafilerije. Moje pitanje je – da li je za ovu kafileriju je urađena studija procene uticaja na žitovnu sredinu i koje mere u toj studiji definisane i šta je od tih mera sprovedeno do sada?

Podsetiću da je zrenjaninski Privredni sud još u novembru 2018. godine, „Prekonu“ zabranio preradu životinjskog otpada na tri godine, ukoliko ne ugradi filtere, čime bi sprečio zagađenje vazduha. Ova presuda je čak potvrđena u ponovljenom postupku 10. maja 2019. godine. Dakle, pitam - šta je do sada urađeno kako bi se eliminisao smrad i zagađenje od strane ove kafilerije, odnosno kako bi građani konačno prodisali normalno?

Sledeće pitanje isto se odnosi na Ministarstvo zaštite životne sredine, a vezano je za rad destilerije etil-alkohola „Vineks“ u Lukićevu kod Zrenjanina, gde se takođe stanovnici žale da im je zagađen vazduh, zemljište, pijaća voda i tvrde da već šest godina u njihovom selu te probleme uzrokuje destilerija etil-alkohola „Vineks“.

Ova destilerija, je inače, preseljena 2012. godine, iz Kostojevića, sela kod Bajne Bašte, i kažu da su i tamo stanovnici zbog pomora ribe i zagađenja vazduha i zemljišta bili organizovali proteste. Meštani Lukićeva su prošle godine u ovo vreme potpisali peticiju sa oko 750 potpisa punoletnih građana, tražeći da se ovo pitanje reši, odnosno od vlasnika da pitanje zagađenja reši, i predali su zahteve Narodnoj skupštini, Ministarstvu poljoprivrede, Ministarstvu zdravlja Agenciji za zaštitu životne sredine i na adresu pojedinih pokrajinskih sekretarijata i gradske uprave grada Zrenjanina i kažu da nisu dobili odgovore. Vlasnik tvrdi da problem sa zagađenjem ne postoji i da je obećao da će za desetak meseci nići bio-postrojenje za proizvodnju električne energije.

Postavljam pitanje Ministarstvu zaštite životne sredine – da li je izgrađeno ovo postrojenje i šta pokazuju analize kvaliteta vazduha i otpadnih voda nakon tretmana u ovom postrojenju?

Sledeće pitanje postavljam Ministarstvu saobraćaja – kada će početi izgradnja Fruškogorskog koridora? U medijima se saopštava da radovi na Fruškogorskom koridoru treba da uslede ove jeseni. Dokle se stiglo sa pripremnim radovima? Da li će oni stvarno početi, mi smo ušli zvanično u jesen. Uveliko se piše o putu prema Sarajevu, prema prištini, pa ćemo izgleda pre stizati u Sarajevo i u Prištinu, nego preko Fruške gore, od Novog Sada do Šapca ili Rume.

Moram da podsetim da zbog izgradnje brze pruge Novi Sad, Novi Sad je već odsečen, praktično, od ostatka Srbije železnicom i ostalim delovima Srbije do 2022. godine, takvo će stanje biti kada se predviđa završetak ove deonice i to je dovelo do povećanog teretnog saobraćaja, pogotovo na putu prema Bosni preko Fruške gore.

Postavljali smo već pitanje premijerki vezano za izgradnju ovog Koridora, ali očigledno izgradnja Fruškogorskog koridora nema prioritet, što se lepo vidi i na mapi Srbije. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja želim da postavim dva pitanja, odnosno na dve adrese. Jedno je pitanje koje upućujem na molbu malih akcionara A.D. „Luka Novi Sad“, gde tražim odgovor od ministra privrede i premijerke u vezi zahteva malih akcionara da se pokrene preispitivanje postupka vraćanja vlasničkog prava nepravilno oduzetih akcija manjinskim akcionarima u preduzeću A.D. „Luka Novi Sad“.

Ja sam, podsetiću vas, već u dva navrata postavljala pitanje u vezi privatizacije „Luke Novi Sad“, a u ime malih akcionara koji su se obraćali nama sa zahtevom da im se pomogne u njihovom postupku, jer, kao što znamo, preduzeće 2Luka Novi Sad“ bilo je profitabilno i, pored toga, ono je privatizovano u maju 2019. godine, pri čemu je većinski vlasnik postala kompanija „Port of Dubai“ iz UAE sa 99,4% udela kapitala ovog preduzeća, a preostalih 0,6% namenjeno je manjinskim akcionarima.

Manjinski akcionari su u više navrata tražili od nadležnih da im se odobri pravo upisa u evidenciju za sticanje besplatnih akcija, kao i sticanje nadoknada predviđenih Zakonom o privrednim društvima kako bi zaštitili interese i stečena prava manjinskih akcionara.

Postavljam pitanje - po kojim kriterijumima je sprovedena privatizacija preduzeća A.D. „Luka Novi Sad“? Drugo pitanje - da li će i kada će mali akcionari biti upisani u evidenciju radi sticanja prava na akcije bez naknade, kako bi konačno stekli pravo na sopstvene akcije?

Ovih dana smo svedoci takođe da sada već bivši direktor „Luke Novi Sad“ i funkcioner SNS Aleksandar Milovančev sebi i pojedinim zaposlenima je podelio bonuse od 97 miliona dinara, što je oko 803 hiljade evra za period od tri meseca.

Ovaj potez je povukao kada je bilo izvesno da će luka biti prodata kompaniji iz Dubaija. Zbog toga je smenjen sa mesta direktora, ali da li će za ovaj potez odgovarati samo stranački, svojoj stranci, SNS, ili i pred zakonom, pogotovo ako se zna da je već za neke malverzacije vezane za tendere u Institutu u Sremskoj Kamenici već bio kažnjavan?

U isto vreme mali akcionari bezuspešno, nažalost, godinama biju bitku da dobiju bar mrvice iz ove privatizacije. Ovaj zahtev, inače, oni su uputili i premijerki i predsedniku Aleksandru Vučiću.

Drugo pitanje postavljam Ministarstvu poljoprivrede i Ministarstvu saobraćaja. Naime, kada će početi sadnja drveća pored autoputa i puteva prvog i drugog reda? Još 2015. godine tadašnji premijer, a sada predsednik Aleksandar Vučić je obećao, kada su bili oni veliki smetovi, ja ću vas podsetiti kakva je to nesreća bila, da će se podići vetrozaštitni pojasevi, a svedoci smo, pre svega mi u Vojvodini, da do danas nije zasađeno skoro ništa uz puteve. Naprotiv, na mnogim deonicama puteva je posečeno i ono što je postojalo.

Pričamo svi o klimatskim promenama. U postupku je priprema zakona o klimatskim promenama, zaričemo se da ćemo poštovati taj zakon, a nažalost, evo, u praksi smo svedoci da se na tom planu ne radi ništa i pre svega na ublažavanju klimatskih promena. Sadnja stabala pored puteva i pošumljavanje je jedna od mera koja to može da ublaži, a na tome se nažalost do sada ništa nije radilo. Hvala lepo.

Samo da napomenem, da ne ulazim u detalje oko puteva itd. Cela zamisao je da se poštuje Ustav, odnosno zakon o tome da se ovakva vrsta zakona, da li će se on zvati zakon o finansiranju nadležnosti ili nekako drugačije, ali da se ovo pitanje reši.

Da podsetim, i ovaj predlog zakona, Izvršno veće Autonomne pokrajine vojvodine je svojevremeno napravilo. Bilo je raznih pokušaja da se nivoi pokrajinski i republički dogovore, bez obzira koja je vladajuća garnitura bila na vlasti. U to uopšte ne ulazim. Čak i sadašnji predsednik Pokrajinske vlade je izjavio da se stiču uslovi da se ovaj zakon, odnosno da se pitanje finansiranja Autonomne pokrajine Vojvodine reši. Znači, definitivno bi ono moralo da se na neki način, nekim zakonom, jer je Ustav rekao da se takva stvar rešava posebnim zakonom.

Nažalost, ono što mi stalno pitamo – otkud je i tih 7% nastalo kao model, odnosno kao suma koja se prenosi Autonomnoj pokrajini Vojvodini? Sada uplaćujemo svi u jednu zajedničku kasu, a onda se autonomnoj pokrajini vraća tih 7% i nešto malo ima sredstava, odnosno izvornih prihoda. To su problemi oko kojih se mi ovde, imam utisak, ne razumemo. Ne tražimo ni od kog ništa da nam daje, samo tražimo da se manje uzima i da je tih 7% kamen spoticanja, a zbog čega smo mi došli u ovu situaciju da danas razgovaramo. Dobro je da razgovaramo.

Bilo je pokušaja da se sa oba nivoa i pokrajinskog i republičkog razgovara na ovu temu. Zato su bile formirane radne grupe u različitim fazama ministrovanja, tako da kažem, različitih ministara finansija i gospodin Vujović, podsetiću vas, je rekao da ne postoje ni profesionalni, ni ekonomski razlozi da se ovakav jedan zakon ne donese, ali da sve zavisi od političke volje.

Mi danas pričamo o tome i ja bih želela i volela bih da je ovde nastalo mnogo amandmana na ovaj zakon. Niko nije rekao da je ovo zakucani tekst koji mora takav kao takav da prođe, ali je potrebno o tome razgovarati, jer je to praktično uvod u decentralizaciju, čini mi se, i priču o decentralizaciji. Ne kažemo mi da jednoj Šumadiji ili nekom drugom kraju Srbije treba nešto uzeti. Želimo da se o tome otvori debata i da se to pitanje reši, jer je činjenica da lokalne samouprave imaju isti problem zbog istog zakona, odnosno to je taj Zakon o budžetskom sistemu i da su lokalnim samoupravama smanjena sredstva koja dobijaju iz budžeta i normalno okviri su im smanjeni za funkcionisanje kada je u pitanju komunalna delatnost i bilo šta što je u vezi funkcionisanja lokalnih samouprava. Oni svi imaju problem zbog toga, i to je prosto prilika da se o toj temi govori i da se ta pitanja pokušaju razrešiti.

Samo da kratko kažem, kada spominjete pruge i puteve i finansiranje, to su putevi od državnog značaja. O tome govorim. Naglasila sam da nivo opštinskih puteva, samo 11 opštinskih puteva u AP Vojvodini postoji, što je daleko manje od onih u unutrašnjosti Srbije, odnosno u ostatku Srbije i daleko, daleko manje od onih u regionu. To je ono što je nama veliki problem. Ono što se gradi, niko te ne spori, pruga prema Budimpešti ili autoputevi. To je nešto što je država. Mi smo deo države. Mi se nismo otcepili, ako tako mogu da kažem. Suludo je i razmišljati o tako nečemu. Hoću da kažem da su to putevi tog nivoa.

Drugo, kada je u pitanju finansiranje opština, tu se potpuno slažem sa vama. Ako se sećate kada je bilo usvajanje budžeta za prošlu godinu, imate poziciju nenamenska sredstva koja se dodeljuju opštinama. I tada sam potegla pitanje – koji su kriterijumi na osnovu kojih se opštinama nenamenski dodeljuju sredstva? U prevodu to znači sredstva koja mogu da potroše na bilo šta. Tu po meni nije bilo nekakve ravnomernosti kada je u pitanju razvijenost opština. Neke opštine koje spadaju u kategoriju razvijenijih dobile su recimo više sredstava nego recimo jedan Alibunar koji je opština devastirana.

To želimo i slažem se sa vama da kriterijume treba napraviti, zakon treba promeniti, da se to jedanput razreši na pravi način. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ovde smo danas čuli dosta istorijskih činjenica, podataka, šta je bilo u prošlosti. S druge strane, razna pravna tumačenja, da li je potrebno da se zove zakon o načinu finansiranja AP Vojvodine ili nekako drugačije itd.

Ja bi želela da govorim malo više o tome šta je prosto realnost ona koja postoji u Vojvodini i zašto uopšte toliko insistiramo, već deset godina, da se ovaj zakon donese.

Pripremajući se za današnju sednicu, pronašla sam jedan vrlo interesantan intervju sa Goranom Milićem, koji je dao u oktobru 2014. godine prilikom snimanja serijala „Alhemija Balkana“ kada je snimio 15 polusatnih emisija u Srbiji. Tada je rekao jednu rečenicu, meni vrlo interesantnu, kaže – video sam nešto o čemu nisam razmišljao, jer sam živeo u nekom stereotipu, mislio sam da je Vojvodina najbogatiji deo Srbije, a da je jug Srbije puno siromašniji. Međutim, stvari se menjaju, sada Vojvodina pada, a oni koji prave neke druge proizvode od voća, pa do industrije, imaju bolje rezultate. Pa kaže dalje – nedavno mi je prijatelj i kolega Zaharije Trnavčević, pokojni novinar od ugleda, rekao – neće dugo potrajati kada će Vojvodina zavideti brdovitim delovima Srbije. Ovo sam želela da bude prosto uvod u ono što želim dalje da kažem.

Naime, mi u Vojvodini ne želimo da Vojvođani, odnosno Vojvodina zavidi bilo kome u regionu, u Srbiji na većoj razvijenosti. Želimo da se poštuju samo Ustav i zakon, ono što je ovde više puta danas naglašavano. Zato smo i dali ovaj Predlog zakona o finansiranju AP Vojvodine, koji je pred vama, kao i Rezoluciju Narodne skupštine, odnosno Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Vojvodini.

Podsetiću, iako se to ovde više puta čulo, da je Ustav koji je donet 2006. godine na referendumu u Vojvodini, nije prošao, ali pošto smo deo Republike Srbije, poštujemo njene zakone, pa tako poštujemo i taj Ustav za koji nismo, moram da kažem, glasali. Rok za donošenje zakona o finansiranju je, kao što smo već čuli, bio 31. decembar ili bolje reći, usaglašavanje svih zakona sa Ustavom, pa tako i Zakona o finansiranju AP Vojvodine.

Dakle, prošlo je punih 10 godina od isteka ustavnog roka za donošenje zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine i to, mora se priznati, nije nečija volja ili pitanje prioriteta i procena. Postavlja se pitanje, kakva se poruka šalje dozvoljavanjem ovakvog odnosa prema AP Vojvodine i njenim institucijama i građanima ako se kaže – nije sada trenutak, hajde da sačekamo, hajde da vidimo dok se neki drugi problemi reše.

Opet ću podsetiti, a to smo već i čuli, čućemo sigurno više puta, članom 184. Ustava Republike Srbije definisano je da budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta APV koristi za finansiranje kapitalnih rashoda. Ako se uzme u obzir da je za ovu, recimo, godinu, čuli smo podatak ali ću ponoviti, budžet AP Vojvodine je 74 milijarde dinara, od toga 44 milijarde su transferna sredstva koja su zapravo sredstva koja se prebacuju za plaćanje zaposlenih u prosveti i sredstva za lokalne samouprave, onda praktično za sve druge potrebe ostaje onih preostalih 30 milijardi. Kada se izračuna tri sedmine, to su toliko mala sredstva da, poređenja radi, izgradnja postrojenja za tretman otpadnih voda u Novom Sadu, koja su potrebna kao umreti što kažu u narodu, iznosi negde u grubo oko 100 miliona evra. Znači, praktično jedan budžet mogao bi da se potroši samo na jedan ili dva objekta od kapitalnog infrastrukturnog značaja.

Osnovica za tih 7% treba da budu ukupni prihodi budžeta Republike Srbije, a ne samo poreski prihodi kako je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu koji je izmenjen 2013. godine i koji je zapravo postao kamen spoticanja, jer je tada izmenjen tako da su u budžet pokrajine išli samo poreski prihodi. Zapravo, koliko Vojvodina daje u republički budžet, a koliko iz njega dobija, niko ne zna, praktično, detaljno ne zna i tako je to godinama. To je razlog, opet ponavljam, zbog čega se ovaj zakona, kako god ga mi zvali, mora doneti.

Podsetiću da je Skupština Vojvodine podnela predlog za ocenu ustavnosti odredaba zakona o budžetskom sistemu Ustavnom sudu, ali se nije ništa desilo, a članom 187. Ustava definisana je zaštita pokrajinske autonomije, gde se između ostalog navodi da organ određen statutom AP, autonomne pokrajine, može pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojim se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju. Naravno da se u ovom slučaju smatralo da je povređen, odnosno uticano na autonomiju i da se tražila ocena ustavnosti, ali se tu ništa nije desilo.

Dakle, čekajući donošenje zakona o finansiranju nadležnosti Vojvodine, Skupština Vojvodine je u novembru 2013. godine usvojila Platformu o polaznim osnovama za izradu zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine koju je tadašnji predsednik Skupštine AP Vojvodine gospodin Ištvan Pastor prosledio tadašnjem premijeru Ivici Dačiću i tada se nije ništa desilo.

Godine 2014. Skupština AP Vojvodine usvojila je Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine. Ministarstvo finansija je formiralo do sada dve radne grupe za izradu zakona za finansiranje nadležnosti AP Vojvodine koje su činili predstavnici republičke i Pokrajinske vlade, prvu još u vreme ministra Lazara Krstića, međutim, ni te radne grupe nisu donele napredak u izradi zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine.

U februaru 2015. godine Pokrajinska vlada je usvojila Nacrt zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine. Prema pisanju medija, tadašnji predsednik Skupštine gospodin Ištvan Pastor je izjavio da će o ovom zakonu pokušati da napravi ambijent za razgovore sa poslaničkim klubovima i da je namera da se nađu rešenja koja će zadovoljiti zakonski i ustavni okvir, a da sa druge strane odgovore na realnosti budžeta Republike Srbije. Ni tada se ništa nije desilo, jednostavno se nije ništa dalje od toga preduzimalo. Onda je Liga socijaldemokrata Vojvodine u januaru 2016. godine podnela inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti Zakona o budžetskom sistemu, koji je proizveo umanjenje budžeta AP Vojvodine ispod tih ustavnih 7% i imam neke informacije da je tek sad krajem 2018. godine stigao odgovor da je zahtev zastareo.

Znači, svi pokušaji do sada da se na tom planu nešto učini i da se ekonomsko, finansijsko stanje u AP Vojvodini popravi nije urodilo plodom. Pitamo se kakva se poruka šalje dozvoljavanjem ovakvog odnosa prema pokrajinskim institucijama, kao da su Novi Sad i Beograd na dva kontinenta pa predstavnici institucija Republike i Pokrajine teško mogu da se sastanu. Evo, danas smo čuli od ministra da su se pre izvesnog vremena sastali predstavnici Vlade Republike Srbije i predstavnici Pokrajinske vlade, što je dobro, ali nadamo se da će od toga nešto uroditi plodom.

S druge strane, bez tog zakona i zakona o nadležnostima stalno ostaje prisutan jedan utisak da Vojvodini neko nešto daje iz Beograda, umesto da se jednom i trajno uredi pitanje šta su njene nadležnosti i način na koji će se finansirati i da ne zavisi od političke volje bilo koje vladajuće garniture.

Molila bih kolege iz SPS-a za malo tišine. Da li mogu da vas zamolim? Mi smo pažljivo vašeg kolegu slušali. Izvinjavam se.

Dakle, u Programu regionalnog razvoja Vojvodine, to je dokument koji je usvojen i važi za period od 2014. do 2020. godine, a on je u skladu sa Programom razvoja Republike Srbije, kaže se: „Decentralizacija je uslov unapređenja regionalnog razvoja. Faktori koji određuju optimalnu veličinu i vrstu decentralizovanih jedinica su brojnost populacije i veličina teritorije. Što je zemlja naseljenija, a nivo komunikacije između različitih nivoa obezbeđen kroz regionalne institucije i tela, decentralizacija je uspešnija i poželjnija“. Znači, to je u dokumentu zacrtano da je decentralizacija poželjna i potrebna da se sprovede.

Mi smo sada u 2019. godini i dovoljno dugo smo čekali i mi i građani Vojvodine da se steknu uslovi i nađu rešenja za donošenje ovog zakona. Kao ilustraciju i u raspoloživom vremenu htela bih da vam navedem nekoliko primera o stanju u pojedinim oblastima.

Dakle, koristeći podatke iz ovog programa koji sam pomenula, a to je taj Program regionalnog razvoja Vojvodine, vidi se da je u periodu između dva popisa stanovništva, od 2002. do 2011. godine, broj stanovnika u Vojvodini pao sa oko 2.031.000 na 1.916.000, što je negde oko 115.000 stanovnika manje. Ove godine se planira probni popis, pred zvanični popis 2021. godine, i ta slika će sigurno biti daleko gora, pre svega zbog primene mera štednje koje smo imali unazad nekoliko godina i zbog čega je veliki broj lekara, medicinskih radnika, ali i ljudi iz drugih profesija privremeno ili trajno napustio Vojvodinu. Drugim rečima, ono što želim da poručim, niko ne napušta sredinu u kojoj mu je dobro i u kojoj lepo živi. Znači, nešto nije u redu kada je u pitanju kvalitet života i mogućnosti za razvoj u Vojvodini.

Dalje, od podataka koje mogu da vam iznesem, od 45 opština u Vojvodini, 14 je nedovoljno razvijeno, a tri su izrazito nedovoljno razvijene. Izrazito nedovoljno razvijena je opština ona koja ima od 40 do 60% republičkog proseka razvijenosti. Takve su tri u Pokrajini. To je dovoljno jasna slika da stereotip o razvijenosti Vojvodine odavno ne postoji, već sam pomenula o kojim se budžetskim sredstvima radi, a budžeti lokalnih samouprava su još manji.

Isto tako, u spomenutom Programu regionalnog razvoja postoji podatak da je putna mreža u Vojvodini homogena i da omogućava dobru regionalnu pristupačnost, ali problem predstavlja stanje i kvalitet te putne mreže. Ona je mahom izgrađena u ranijem periodu, kada su asfaltirani putevi, ali se, naravno, svih ovih godina unazad slabo održavaju, opet zbog nedostatka sredstava. Nivo bezbednosti je, kažu, smanjen, a troškovi eksploatacije visoki. Kod trećine puteva prvog reda oštećenost kolovoza je iznad tolerantnih 20%. U odnosu na čitavu teritoriju Srbije, u AP Vojvodini se nalazi oko 24% državnih puteva prvog reda, oko 15% državnih puteva drugog reda, a svega 11% opštinskih puteva. Ta gustina opštinskih puteva u Vojvodini daleko je manja u odnosu na ostatak Srbije, a znatno zaostaje u poređenju sa susednim i ostalim evropskim zemljama, što znači da je komunikacija između naselja unutar AP Vojvodine otežana, dostupnost lekarskih usluga je isto tako otežana i druga vrsta mobilnosti je takođe otežana. Na primer, nama iz Novog Sada je, recimo, potrebno da putujemo do Pančeva negde skoro tri sada, ako idemo preko Perleza i onda nam je uvek lakše da idemo preko Beograda. To samo govori o tome u kojoj meri je ta premreženost putevima loša. Ili da putujemo do Sombora dva i po sata.

Posebno želim da naglasim primer puta preko Fruške gore, koji sam do sada već više puta spominjala, i kada je bilo u pitanju usvajanje budžeta, isto tako i kada je bilo u pitanju postavljanje poslaničkih pitanja. Naime, radi se o samo 30 kilometara puta. Vi ste ovde danas spomenuli planiranje izgradnje puta od Rume prema Šapcu, prema Republici Srpskoj itd, međutim, niko ne spominje kada će konačno početi izgradnja tunela kroz Frušku goru, jer vidimo da je u ovoj godini u budžetu predviđeno nekih 300 miliona dinara i oni su namenjeni, koliko smo videli, izradi dokumentacije i eventualnoj eksproprijaciji zemljišta, što znači da ni u ovoj godini nećemo imati započinjanje radova na ovom putu, a podsetiću putevi u Vojvodini su u nadležnosti ili Republike ili opština, zavisno od kategorije. Ne postoji preduzeće putevi Vojvodine, kao što je nekada postojalo, koje je održavalo puteve kada su oni bili u mnogo boljem kvalitetu.

Što se tiče železnice, to je posebna priča. Kažu, posleratna istorija železnice u Vojvodini beleži dva razdoblja kada je njome upravljalo iz Beograda. Prvi je bio od 1965. do 1976. godine i drugi od 1990. praktično do danas. Za oba perioda karakteristično je totalno raubovanje, demontaža i razvlačenje imovine železnice. Od polovine 70-ih do kraja 80-ih godina Železničko transportno preduzeće Novi Sad, koje je tada postojalo, objedinjavalo je vojvođanske železnice, doživelo je totalnu renesansu i procvat u svakom pogledu. Međutim, danas brojnost pruga, stanje pruga, stanje drugih objekata je skoro zabrinjavajuće, sem onih nekih magistralnih delova železnice za koje često čujemo od ministarke kada obrazlaže naše primedbe zašto se ne gradi i ne razvija više železnička mreža i putna mreža, pa kaže – dobijate sada tu prugu za Budimpeštu. To je državni projekat. Mi govorimo o onim vezama koje su nekada postojale, odnosno o železnici koja je postojala na celoj teritoriji Vojvodine, koja je bila potpuno premrežena prugama, jer ima praktično dugogodišnju tradiciju.

Na osnovu Zakona o železnici i Zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, železnička infrastruktura je dobro u opštoj upotrebi i u svojini Republike Srbije. Dakle, nemamo ni ovde sada više pokrajinski nivo nadležnosti nad železnicom. U njihovoj nadležnosti je i održavanje železničkih stanica. No, moram da navedem kao poseban kuriozitet železničku stanicu u Novom Sadu, koja nam je najbliža kao uzor, nekada bila ponos ovog grada, izgrađena početkom 60-ih godina, bila je i pojam lepote i funkcionalnosti.

Danas su se u holu stanice uselili i golubovi. To jedan prilično musavi objekat, koji što je najgore, nema pokretne stepenice, pa se putnici muče sa prtljagom, a o tome da ga eventualno koriste invalidi, je praktično, nemoguće. Znači, to možda zvuči nekome kao detalj, ali to je samo slika o tome šta i kako može da se investira kad nemate sredstva i nemate nadležnosti.

Što se tiče stanja u zdravstvu, želela bih i na to još kratko da se osvrnem. Samo devet opština od 45 u Vojvodini je ostvarilo visoku dostupnost zdravstvenim uslugama, sve ostale su ispod tog nivoa. Pokrivenost stanovnika jednim lekarom na nivou Republike Srbije iznosi 345, a na nivou AP Vojvodine 400 pacijenata, što pokazuje nepovoljnu situaciju na pokrajinskom nivou, a ko se uzme kako je to po regionima unutar pokrajine, po okruzima u AP Vojvodini, uočava se da situaciji najpovoljnija u Južno-Bačkom. Naravno, jer tu je sedište, tu je Novi Sad i bolničke institucije, odnosno ustanove u Novom Sadu. Tu je 314 pacijenata po lekaru, a najnepovoljnije na nivou Sremskog okruga 549 stanovnika po lekaru. Ovo su sve podaci iz tog dokumenta o kome sam vam govorila, a to je taj Program privremenog razvoja 2014. do 2020. godine.

U mnogim selima su ugašene ambulante, a u neka sela lekar dolazi jednom nedeljno, a pošto su nam sela u međuvremenu opustela, pa su ostala mahom staračka domaćinstva, oni su najčešći stanovnici sela, kada im je potreban lekar moraju da idu u najbliži dom zdravlja, čak i do 50 kilometar, još ako je potrebno otići kod specijaliste, do najbliže bolnice. Problem predstavlja i sam odlazak, jer su mnoge autobuske linije takođe ugašene, a za taksi prevoz mnogi ljudi koji žive u tim sredinama, pogotovo poljoprivrednici nemaju novac. U takvim okolnostima preventivni pregledi o kojima se uveliko priča na svim nivoima, su retkost, i oni se obraćaju lekaru tek kada bolest uzme maha.

Moram da napomenem da Novi Sad nema gradsku bolnicu, postojeća Pokrajinska bolnica je negde još iz vremena Austrougarske. Oblast zdravstva je, opet naglašavam, u nadležnosti Republike, i o svemu se odlučuje na nivou Ministarstva zdravlja. Podsetiću da je većina domova zdrava i bolnica u Vojvodini izgrađena u periodu kada su veća sredstva ostajala u budžetu AP Vojvodine. Ono što je osnovica ovog zakona je, ne tražimo mi da nama neko nešto daje, nego da se odavde, kada kažem odavde mislim iz AP Vojvodine, manje uzima.

Na kraju nešto što je moja, meni bliska tema, stanje zaštite životne sredine. Naime, u Vojvodini postoji, a to je vrlo nestabilan podatak, preko 500 divljih deponija, a nije izgrađeno, odnosno nije završena do sada nijedna regionalna deponija, iako je Strategijom upravljanjem otpadom, predviđena izgradnja osam regionalnih deponija.

Jedna od najneuređenijih i najružniji i nama na sramotu je deponija, to je deponija Novog Sada, koja se nalazi uz sam auto-put gde je predviđeno da se izgradi regionalna deponija, i ova priča o izgradnji regionalne deponije u skladu sa Strategijom egzistira čitav niz godina. Međutim, nikako u to da se krene. Opet, polazeći od toga da nema sredstava.

Ono što je osnovni problem Fond za zaštitu životne sredine koji je definisan Zakonom o zaštiti životne sredine ima sredstva predviđena, odnosno 80% naknada za zagađenje ide u republički budžet, a 20% ide na lokalni nivo. Pokrajinskog nivoa nema, i to je jedan od problema koji jednostavno, jedan od razloga zbog čega se teško zaživljava izgradnja regionalnih deponija i mogućnost izgradnje, odnosno uređenja ove oblasti na celoj teritoriji pokrajine Vojvodine. Vidim da mi je vreme isteklo. Imala bih još puno toga da kažem. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, ja želim da postavim pitanje Ministarstvu poljoprivrede u vezi izdavanja u zakup poljoprivrednog zemljišta.

Ja se izvinjavam, gospodine Šešelj, može li malo tiše, pošto ja ni sebe ne čujem.

Naime, pitanje se odnosi na to kada će se preispitati i izmeniti uredba o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta na 30 godina? Naime, ratari smatraju da je to rak rana njihovom poslovanju, ali ne samo onima koji tu zemlju obrađuju, već i građanima koji restitucijom potražuju oduzeto zemljište.

Podsetiću vas da sam još 2015. godine, postavila pitanje Ministarstvu poljoprivrede i životne sredine, tada životne sredine, u vezi dolaska nemačke kompanije „Tenis“, koja planira izgradnju 20 farmi svinja u Srbiji od čega za početak je bilo planirano pet farmi u Vojvodini, odnosno u Banatu, Zrenjaninu, Vršcu, Kovinu, Kikindi i Pančevu i tada je potpisan Memorandum o razumevanju između Vlade Republike Srbije i ovog nemačkog proizvođača svinjskog mesa.

Gde smo danas? Javnost još uvek ne zna pod kojim uslovima ta kompanija namerava da podiže farme po Vojvodini, i koje su ekonomske i ekološke posledice koje će to izazvati. Mi iz LSV sve vreme smo insistirali da se ne dozvoli…

Gospođo predsedavajuća, ja vas molim, da li možete da… dižem ruke.

Naime, mi iz LSV sve vreme insistiramo da se ne dozvoli zakup vojvođanske zemlje na 30 godina bez jasnog ugovora sa kojim će javnost biti detaljno upoznata. Ova nemačka kompanija, čiji se dolazak najavljuje još od 2015. godine, u avgustu prošle godine dobila je dozvolu od državne Komisije za zakup zemljišta u Kikindi od 3.000 hektara i 2.400 hektara u Zrenjaninu. Odobrenje se još čeka od lokalnih samouprava u Plandištu, Vršcu i Sečnju, ali „Tenis“ još nije ušao u zvaničan zakup zemljišta u Srbiji, odnosno nije krenuo u izgradnju farmi i ponovo je pomerio na godinu dana dolazak u Srbiju, pa su neke opštine ovu zemlju koje je rezervisano zemljište, u zakup dali domaćim ratarima.

Postavljam pitanje, zašto je ministarstvo odobrilo ovo odlaganje, uzimajući u obzir da se radi o nekoliko hiljada hektara rezervisanog zemljišta, dok u isto vreme za domaće ratare nema raspoložive državne zemlje i to će direktno dovesti do gašenja sela i do potpune nesigurnosti poljoprivrednih proizvođača?

Naime, ne znaju se još ni detalji ovog projekta ali i njihove namere. Bilo je reči da im treba 15 hiljada hektara zemlje i da će se baviti preradom. Ništa od svega toga još uvek nema, zato tražimo odgovor od Ministarstva poljoprivrede, kada će i da li će uopšte doći ovaj veliki proizvođač svinja i dokle će čuvati zemlju za njega, odnosno najkvalitetnije oranice prve i druge klase?

Ratari traže pravdu preko suda, jer smatraju da država najbolju zemlju čuva za investitore. Oni smatraju da postoji politička namera da se maksimalno oteža položaj malih i srednjih gazdinstava na račun korporativne poljoprivrede što domaše, što strane i nije „Tenis“ jedina firma koja na ovaj način dobija zemlju. Naime, ratarima se maksimalno otežava raznim monopolima sa ciljem praktično da nestanu, da li namerno ili ne, to se ne zna. Uredbom o dodeli poljoprivrednog zemljišta pogođeni su i naslednici poljoprivrednog zemljišta, jer su velike površine zemljišta izuzete iz vraćanja. One su rezervisane za velike kompanije, kao što je „Tenis“, dok se za restituciju nudi zemljište pod teretom ili njive lošijeg kvaliteta zbog čega je prema informacijama koje imamo došlo do zastoja u restituciji.

Kada će ministarstvo rešiti ovaj problem, a da bude u interesu naših građana, kojima se zemlja vraća?

Drugo pitanje koje želim da postavim Ministarstvu privrede i Vladi Republike Srbije o sudbini preduzeća Luka Novi Sad, u ime malih akcionara. Naime, tender za privatizaciju Luke je objavljen u septembru i u medijima je objavljeno da je bilo dosta zainteresovanih, međutim niko se nije javio. U novembru je produžen tender do 21. novembra, 23. je trebalo da bude otvaranje ponuda. Međutim, niko se nije javio na ovaj tender, pa je predmet tendera samo bio biznis Luke, kranovi, dizalice, magacin i slično dok je zemljište u lučko zemljište, infrastruktura ostala u svojini države.

Tražim odgovor od Ministarstva privrede i Vlade Republike Srbije, koji su njihovi planovi u vezi Luke Novi Sad nakon propalog tendera za njenu privatizaciju? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege iz Ministarstva, amandman koji smo podneli odnosi se na sredstva Zelenog fonda, odnosno način korišćenja sredstava Zelenog fonda i, u principu, pozdravljamo ovaj predlog Ministarstva da se sredstva iz Zelenog fonda koriste za finansiranje nepredviđenih troškova i to bez primene institucije javnog poziva, ali smo mi smatrali da je potrebno još dodatno nekako preciznije definisati ovaj član i dodali smo „nepredviđenih i dodatih aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine“, zato što smo smatrali da je potrebno pojačati praktično.

Međutim, vi ste ovaj naš predlog ovog amandmana odbili rečenicom, kaže se da iz pravno-tehničkih razloga nije u skladu sa sadržinom, mada mi to nije jasno, ali vidim da su i drugi amandmani na isti način odbijeni.

Dakle zašto, šta je bio naš motiv da ovo predložimo? Naime, korišćenje sredstava Zelenog fonda je u pomoći korišćenja evropskih fondova su veoma značajni, jer u praksi smo svedoci da, recimo, mnoge opštine su bile u prilici da koriste sredstva evropskih fondova, ali zbog nedostatka onih 30% ili 40% o kojima se najčešće radi kao o potrebi ličnog ulaganja, odnosno ulaganja same opštine, oni nisu mogli da obezbede sva ta sredstva i mislim da je jako korisno da se sredstvima iz Zelenog fonda nadomeste ta sredstva, kako bi se zapravo raspoloživa sredstva iz fondova EU mogla koristiti. Često se dogodi da u informacijama vidite da mi u suštini mali procenat tih sredstava povučemo koliko su nam ona zapravo dostupna.

Stiče se utisak kao da EU nama niti pomaže niti imamo nekakvih koristi od tih fondova, a zapravo razlozi su najčešće ovi jer treba znati da je odgovornost sprovođenja u komunalnoj delatnosti i svim drugim delatnostima koja su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa zaštitom životne sredine je na nivou lokalnih samouprava.

Ja ću vas podsetiti da od 2015. godine kada je Vlada donela zakon po kome su dodatno još smanjena sredstva koja su na raspolaganju lokalnim samoupravama, figurira negde da je praktično jedan čitav budžet od te godine do danas praktično umanjen, odnosno oduzet lokanim samoupravama, one definitivno imaju problem u sprovođenju upravo ovih aktivnosti kao što je zaštita voda, odnosno prečišćavanje otpadnih voda ili ulaganja u uređenje i definisanje deponija ili razne druge aktivnosti koje su u vezi sa životnom sredinom.

Ja ću podsetiti takođe da je fond koji je postojao od 2009. do 2012. godine ugašen dolaskom ove vlasti, odnosno ove garniture na vlast 2012. godine zbog navodnih mahinacija. Ja u principu pozdravljam kažnjavanje onih koji su grešili i koji su zloupotrebljavali fond, ali definitivno fond nije trebalo gasiti, što nam je EU u svom izveštaju stavila kao primedbu da bi se fond 2015. godine, ako sam dobro zabeležila godinu, 2015. godine fond je ponovo formiran ali sada kao budžetski fond, što znači da samo deo zelenih para, ja sam to i u načelnoj raspravi govorila i ponavljaću stalno, samo deo budžetskih para, namenskih para, koristi za investiranje u projekte zaštite životne sredine. Mislim da je ovo i apelujem i na vas da prilikom donošenja budžeta za narednu godinu, budžetski fond, odnosno ovaj fond bude kompletno u rukama zaštite životne sredine. Samo ćemo na takav način moći da sprovodimo ovu klauzulu zakona koju ste vi promenili i koju pozdravljamo. Kažem, u principu, zato što na takav način ćemo samo moći da investiramo.

Želim da podsetim, zapravo, na jedan jako dobar primer projekta koji je sproveden, a koji je direktno bio u vezi između dva resora, odnosno poljoprivrede i zaštite životne sredine, možda vam je i poznato, to su bila sredstva za projekat „DREPR“, odnosno projekat zaštite životne sredine u oblasti poljoprivrede, odnosno sredstva su bila namenjena za izgradnju tankova za prikupljanje stajnjaka na farmama, zatim za sisteme za tretman otpadnih voda u klaničnoj industriji i sisteme za kafilerije.

U tom projektu koji je negde bio u sprovođenju u periodu 2006.-2011. godina, mogu se podaci naći na internetu i Ministarstvu poljoprivrede koje je bilo glavni sprovodioc projekta, više od 100 farmi je dobilo sisteme za prikupljanje stajnjaka, za čuvanje stajnjaka, zatim sisteme za rasprostiranje tog odležanog stajnjaka na njive, sve pod kontrolom. Zatim, tri klanice, tri kafilerije i sedam poljoprivrednih škola je realizovalo ovaj projekat.

Zašto ga spominjem? Zato što je 70% sredstava su bila donatorska sredstva iz ovog Evropskog fonda, odnosno Globalnog fonda za zaštitu životne sredine, a 30% je morao da obezbedi korisnik. Pokazala je praksa da su ta sredstva mogli da koriste samo oni koji su bili dovoljno finansijski sposobni da i tih 30% obezbede.

Da smo tada mogli da koristimo sredstva Zelenog fonda, odnosno da je tada bilo mogućnosti ovakvog korišćenja, mislim da bi broj korisnika bio i veći i iako je, kažu, projekat bio realizovan sa nekih 95% sredstava, što je veoma veliki uspeh. U masi drugih projekata ne uspevamo da realizujemo toliko i ne povlačimo na pravi način dovoljno sredstava.

Još nešto, želela bih da pomenem mogućnost korišćenja ovih sredstava ili možda izvlačenja iz tih fondova, uz ovakav način sufinansiranja, u oblasti podizanja vetrozaštitnih pojaseva, o kojima je već govorila moja koleginica Gordana Čomić, koji su, nažalost, donošenjem Zakona o šumarstvu ostali da nekako vise, da ne budu pokrivene resorno, a veoma je bitno, pogotovo za teritoriju Vojvodine. Podsetiću vas da je 2015. godine u februaru tadašnji premijer, a današnji predsednik, gospodin Vučić, ako se sećate onih smetova u Vojvodini, koji su bili u zimu 2015. godine, obećao da će se izgraditi, odnosno podići vetrozaštitni pojasevi upravo uz puteve duž Vojvodine, po celoj Vojvodini. Međutim, od tada do danas zapravo nije urađeno ništa.

Zato smatram da je veoma važno da se i za ovakve projekte i za ovakve namene sredstva mogu koristiti iz evropskih fondova, ali naravno, uz finansiranje. I, ponovo apelujem na vas da prilikom donošenja budžeta se borite da Zeleni fond bude potpuno u rukama zaštite životne sredine. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, prvo, želim da izrazim zadovoljstvo da konačno pred nas dolaze teme vezane za zaštitu životne sredine, jer imamo retko priliku u ovoj Skupštini da se samo o ovim temama može govoriti i premalo se daje značaja zaštiti životne sredine.

Takođe, želim da naglasim da ću možda u ovoj svojoj načelnoj raspravi, u ovih 20 minuta, možda neke stvari ponoviti koje je već ministar rekao. Mislim da nije na odmet da se što češće neke činjenice ponove kako bi više ušle u svest ne samo nas ovde u ovoj sali, nego uopšte građana koji prate ovu Skupštinu.

Dakle, u raspravi bih krenula od Izveštaja za 2018. godinu o napretku u procesu pridruživanja EU. Samo ću izneti neke činjenice. Radi se o Poglavlju 27, a o kome je govorio i ministar. To je poglavlje za koje stalno tvrdimo i više puta se već do sada čulo da je najzahtevnije kada su u pitanju ulaganja. Prvo je bilo govora da će po onom prvom Izveštaju iz 2011. godine biti potrebno nekih 10,5 – 11 milijardi evra. Sada se pojavljuje cifra od nekih 15 milijardi evra. Pretpostavljam, zahvaljujući činjenicama, odnosno podacima do kojih se u međuvremenu došlo. U svakom slučaju poglavlje koje je najzahtevnije.

U Izveštaju se, između ostalog, kaže: „Srbija je na izvesnom nivou pripremljenosti u oblasti životne sredine i klimatskih promena“, citirana rečenica, a što tumačim da je to skoro pa ništa. Prosto tako da se krajnje grubo izrazim. Kaže se, takođe, u Izveštaju da tokom sledeće godine treba da povećamo administrativne i finansijske kapacitete, da ojačamo Agenciju za zaštitu životne sredine koja je, nažalost, ostala jedina agencija koju ova vlast nije ugasila od 2012. godine. Podsetiću da je 2012. godine ugašen Fond za zaštitu životne sredine. Zatim, da se operacionalizuje Zeleni fond i obezbede odgovarajuća sredstva za njega, da se intenzivira rad na sprovođenju i izvršavanju kao što je zatvaranje divljih deponija, investicija u razvrstavanje i reciklažu otpada, poboljšanja monitoringa kvaliteta vazduha. Nažalost, u Srbiji jako smo skloni da ne dajemo sredstva za praćenje stanja ili za monitoring životne sredine, pa sa podacima zapravo imamo velike probleme, a to opet, s druge strane, stvara problem kod konkurisanja za bilo kakve fondove, bilo kakva sredstva, bilo da se radi o domaćim ili stranim. Bez adekvatnih i validnih podataka teško da nešto možete dobiti od sredstava. Da se poboljša upravljanje rečnim slivovima i priprema za mrežu „Natura 2000“, odnosno zaštita prirode. Zatim, da se sprovede „klimatski sporazum“ između ostalog i za sveobuhvatne strategije za klimatske promene koja bi bila usklađena sa okvirom EU za klimatsku i energetsku politiku za period do 2030. godine i da se dobro integriše u sve relevantne sektore.

Ono što je problem zaštite životne sredine je da zapravo te intersektorske saradnje ima vrlo malo ili bolje da kažem da nema razumevanja drugih sektora kao što je, primera radi, sektor energetike ili neki drugi jači sektori, pa smo, recimo, nedavno imali priliku da čujemo ministra energetike koji kaže da je Srbija bogata šumama. Kod nas se drvo i dalje koristi za loženje, a mi smo nedavno, ne znam pre koliko vremena, imali podatak da je, kada je ovde bio razmatran Zakon o šumama, više od 60% šuma u Srbiji da su izdanačke teritorije. Vojvodina je izuzetno malo pošumljena i šume su izuzetno ugrožene i sa nedozvoljenom sečom i nedovoljnom negom. Prema tome, njegova konstatacija prosto ne stoji.

Kaže se u ovom Izveštaju da je Srbija postigla visok nivo usklađenosti s pravnim tekovinama EU. Novi instrument za finansiranje ove oblasti. Zeleni fond još uvek nije počeo sa radom, tako oni navode. i da je potrebno predvidljivo finansiranje na osnovu načela – zagađivač plaća, kako bi se povećale investicije u ovom sektoru.

Potreban je, kažu, dalji napredak u prenošenju i sprovođenju preostalog horizontalnog zakonodavstva, naročito Direktive o odgovornosti, što je kod nas veliki problem. U toku je rad na sprovođenju Direktive o ekološkom kriminalu i Direktive o infrastrukturi za prostorne informacije o Evropskoj zajednici. Takođe, naglašavaju da je potrebno ojačati kapacitete inspekcije za zaštitu životne sredine na centralnom i lokalnom nivou.

Ono što je kamen spoticanja, ja očekujem da nas o tome ministar više informiše, upravo je funkcionisanje inspekcije, da li imamo dovoljno inspektora, da li su oni dovoljno mobilni, da li mogu u svakom trenutku da izađu na teren i reaguju na adekvatan način, jer građani neće ceniti rad ovog ministarstva i bilo kog nivoa, ako na njihove prijave i uopšte na one štete koje se naprave u životnoj sredini inspekcija ne odreaguje na vreme i ako se to ne procesuira do kraja.

Sledeća instanca je sudstvo koje isto tako, mislim, nema dovoljno kapaciteta, ni dovoljno znanja da reaguje po tužbama iz ove oblasti,tako da i tu imamo problem da građani imaju povratnu informaciju šta se po određenim prijavama uradilo, odnosno da li je ono što su oni prijavili ili štete koje su negde napravljene da su na pravi način procesuirane.

Kažu, takođe, što se tiče klimatskih promena, Srbija je postigla izvestan nivo pripremljenosti, ali je sprovođenje u veoma ranoj fazi. Da ne dužim više o ovome, to su samo delovi izveštaja iz kojih se zapravo vidi da mi u ovoj oblasti nismo daleko odmakli, odnosno kad kažem ova oblast, mislim na zaštitu životne sredine. To je važno, ne zbog Evrope, da li ćemo mi biti članica EU ili nećemo, bitno je da mi propise EU, koje su u zemljama, recimo, kao što je Nemačka i nekim drugim dale izuzetno dobre rezultate… To je jedna potpuno ekološki uređena zemlja, gde se, recimo, 95% otpadnih voda prečišćava i oni više taj problem nemaju, a mi već godinama pričamo da smo na nivou do 10% prečišćavanja otpadnih voda, što znači, samo sam to navela kao primer, da nedovoljno ulažemo, i to je veoma važno, pre svega, zbog našeg zdravlja. Ovde imamo i ministra zdravlja, koji može, odnosno drago mi je da i on čuje ove podatke.

Danas imamo pred sobom, konačno da dođem do predloga zakona, izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine kojim se menjaju samo članovi zakona koji se odnose na korišćenje sredstava Zelenog fonda Republike Srbije za sufinansiranje projekata koji se finansiraju iz međunarodne razvojne pomoći i drugih finansijskih izvora i koji zahtevaju sufinansiranje izvora. Spomenuću i ovaj novi član zakona kojim se omogućava izrada pravilnika koji se odnosi na korisnike IPARD podsticajnih sredstava iz oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja koji su u obavezi da ispune odgovarajuće uslove zaštite životne sredine.

Veoma mi je drago da konačno vidim zahteve, da se ispunjavaju zahtevi zaštite životne sredine u poljoprivredi.

Podsetiću, iako ste vi to, ministre, već spomenuli, da postoji Pravilnik kojim se bliže propisuju lica koja ostvaruju pravo na IPARD podsticaje za investicije u fizičku imovinu poljoprivrednih gazdinstava za period 2014-2020. godina. Bojim se da smo tu dosta zakasnili, da je već kraj 2018. godine, a tek sada donosimo taj Pravilnik kojim se definišu kriterijumi za poštovanje pravila, odnosno ponašanja kada je zaštita životne sredine u ovoj oblasti u pitanju. Vi ste spomenuli, a ja ću navesti da prava na sredstva iz ovog fonda imaju fizička lica, nosioci komercijalno porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, zatim preduzetnici, privredna društva i zemljoradničke zadruge. Da li ova sredstva koriste veliki strani učesnici, kao što je „Tenis“? Očekujem da mi pomognete. Da li će se pravila iz tog Pravilnika odnositi i na takve korisnike?

Želim da naglasim da je poljoprivreda jedan od najagresivnijih zagađivača životne sredine, tj. zemljišta, vode i vazduha i, takođe dovodi do pojave erozije tla. Veoma je važno uvažavati zahteve zaštite životne sredine u poljoprivredi. Drugim rečima, neophodno je međusektorsko povezivanje. Naglasiću, po ko zna koji put, to je najčešće problem što jedna oblast drugu ne uvažava. U ovom slučaju povezanost poljoprivrede i zaštite životne sredine.

Ova izmena zakona će se, nadam se, u praksi da će biti adekvatno sprovođena i zahtevi koji će se definisati ovim pravilnikom proisteklim iz ovog novog člana da će biti i ispunjeni i ispoštovani. Tek onda ćemo moći reći da je zaštita životne sredine uticala na ponašanje u sektoru poljoprivrede.

Svedoci smo velikog ukrupnjavanja obradivih površina, pogotovo na teritoriji Vojvodine, gde su uništeni vetrozaštitni pojasevi između parcela, to su sad veliki kompleksi, i uz puteve. Postoji jedan podatak da, recimo, na teritoriji Vojvodine sa jednog hektara zemlje godišnje vetrom se odnese jedan kubik zemlje. Sve to na kraju završi u naseljima, odnosno, bolje reći, u našim plućima.

Isto tako, u drugim delovima Srbije zbog nekontrolisane seče šuma, odnosno drveća, došlo je do pojave klizišta, a očigledan primer za to je pad ovog potpornog zida na Koridoru 10 i, nestajanje šuma dovodi do akumulacije gasova staklene bašte, što utiče na klimatske promene. To je opet priča o tome da našim ponašanjem doprinosimo štetnosti klimatskih promena.

Poljoprivreda zagađuje životnu sredinu zbog primene pesticida, đubriva i soli. Samo 10 do 15% primenjenih pesticida dospe do ciljanih štetočina, a ostatak završi u vazduhu, vodi i zemljištu. Drugim rečima, dospe u naš organizam. Ono što ostaje kao problem, a nije, nažalost, Predlogom ovog zakona predviđeno, je status „zelenog fonda“. On je i dalje budžetski i samo deo prikupljenih sredstava od naknade za zagađenje životne sredine se vrati kroz finansiranje zelenih projekata u životnu sredinu, a ostatak nestane negde u budžetu. Da upotrebim jedan novinski naslov koji kaže – Ekološki dinar puni budžetske rupe.

Zašto je to tako? Naime, Zakonom o budžetskom sistemu iz 2015. godine ukinut je namenski karakter naknada za zaštitu životne sredine, a samo oko 30% Fonda godišnje ubere negde, vi me ispravite, oko 12 milijardi dinara. Manje ili više, ali možda, eto, da idemo na 10. U svakom slučaju, dosta sredstava se sakupi, a samo oko 30% se vrati kroz projekte u zaštitu životne sredine. Mnoge opštine kojima su, opet, drugim zakonima oduzeta sredstva za finansiranje, koriste ova sredstva iz oblasti, odnosno od naknada za zaštitu životne sredine, za održavanje tekuće likvidnosti. I, velika je šteta, nažalost, što ovde nije prisutan ministar finansija da čuje današnju raspravu, jer se bojim da ovome svemu o čemu mi danas govorimo on ne zna ništa, zato što, prosto, ova tema životne sredine nije prioritet u budžetu i uopšte nije prioritet u političkim strukturama i onima koji donose odluke. Zato mi stalno ponavljamo istu priču, istu, da ne kažem, mantru, iz godine u godinu i ne ulaže se dovoljno koliko treba.

Ako sada ne uložimo, kasnije ćemo u sanaciju štete, a to smo imali prilike da vidimo i 2014. i kasnijih godina, zbog suša. Ulagaćemo mnogo više za sanaciju, a ne za preventivu.

Mi istovremeno, a to smo i danas kroz ovaj dnevni red svedoci, potpisujemo razne sporazume i konvencije kojima se kao država obavezujemo da ćemo štititi razne segmente životne sredine, što podrazumeva da ćemo ono što potpišemo i poštovati. Tako danas raspravljamo o nekoliko protokola i sporazuma.

Želim da komentarišem samo neke od sporazuma i protokola. Prvo, o Sporazumu o očuvanju afričko-evroazijski migratornih ptica i vodenih staništa kojim su definisani, ja ću ponoviti definiciju koju imamo prilike da vidimo u obrazloženju, mislim da nije na odmet ni zbog onih koji gledaju ovu emisiju, da su ptice vodenih staništa one vrste ptica koje u ekološkom smislu bar u delu svog godišnjeg ciklusa zavise od vodenih staništa čiji se areal delimično ili u celosti nalazi unutar područja sporazuma. Vodena staništa imaju višestruki značaj ne samo za ptice i druge biljne i životinjske vrste, nego i za razvoj turizma u tim područjima, a ono što je posebno važno, o čemu se, čini mi se, jako malo zna kao i za zaštitu od poplava. To je posebno interesantno u područjima na teritoriji Vojvodine koja je inače plavno područje bila nekada pa se ljudskim aktivnostima dovodi u područje koje danas izgleda kako izgleda.

U Vojvodini postoji osam zaštićenih vodenih područja, a u užem delu Srbije postoje dva. Postoji još na desetine studija za zaštitu novih prostora koje su izradili zavodi za zaštitu prirode, pokrajinski i republički, ali se njihovo rešavanje čeka jer treba da se usaglase interesi poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite. Čeka se mišljenje Ministarstva poljoprivrede, a tu se javljaju i interesi za povećanje obradivih površina, jer trend je priča izdavanja zemljišta u zakup, zatim, interesi da se nove površine pošume i interesi vodoprivrede da se opet neka područja koja su plavna, odnosno koja spadaju u vodena područja isuše.

Kada se radi o sprovođenju zakona koji se tiču zaštite prirode i funkcionisanja zaštićenih područja primećeno je uništavanje staništa nelegalnom gradnjom turističkih i drugih objekata u zaštićenim područjima, to je takođe jedan od velikih problema, opet taj sudar zaštite životne sredine sa zahtevima građevinarstva i turizma. Dodatno, tokom obilazaka terena od strane stručnjaka iz organizacija civilnog društva primećena je intenzivna seča šuma u pojedinim oblastima, ali su nažalost podaci i razlozi za ovakvu seču i njihovom obimu nedostupni javnosti.

Po prirodi su posebno opasne gole seče koje se sprovode u zaštićenim područjima, ponekad i u najstrožijim režimima zaštite. Upravljači zaštićenim područjima koji su u velikom broju javna preduzeća ne poseduju dovoljno kapaciteta za sprovođenje mera zaštite, nemaju adekvatnu finansijsku podršku za funkcionisanje, niti adekvatnu kontrolu rada od strane nadležnih organa, a često i sami sprovode aktivnosti radi koristi. Zatim, nelegalan lov divljih vrsta životinja, posebno ptica, prepoznat je kao veliki problem u Srbiji koji se iz godine u godinu ponavlja, a razlog tome je nepoznavanje i nepoštovanje zakona, nedovoljna kontrola, opet se vraćamo na temu funkcionisanja inspekcija, nedostatak kapaciteta policije, izostanak i kažnjavanje počinjenih krivičnih dela. To je opet ona priča o nedovoljnom kapacitetu koji imamo u sudstvu.

Što se tiče Protokola o održivom transportu uz Okvirnu konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata, podsetiću vas da je ova Skupština usvojila Karpatsku konvenciju kojom smo se obavezali da ćemo na nivou regije sarađivati u zaštiti i održivom razvoju Karpata u kontekstu procesa – životna sredina za Evropu. Tom konvencijom definisane su obaveze zemalja potpisnica u pogledu održivog korišćenja i upravljanja vodama…

Da li mogu da zamolim predsedavajućeg da malo zamoli za tišinu? Ja se stvarno nadvikujem sa kolegama.

Između ostalog, ovde su definisani i postupci prilikom transporta u ovom području i danas upravo govorimo o održivom transportu uz ovu konvenciju tj. o protokolu u kome se kaže da će se sve strane sarađivati između ostalog na smanjenju negativnih uticaja na ljudsko zdravlje i poboljšanje bezbednosti saobraćaja, razvoju i promociji transportnih modela i sistema koji pozitivno utiču na životnu sredinu, a naročito u ekološki osetljivim područjima.

Ne želim da ne spomenem područje nacionalnog parka Fruška Gora kao primer uticaja saobraćaja, kroz koju prolazi magistralni put kojim se dnevno preveze, odnosno frekvencija saobraćaja je preko 12 hiljada vozila dnevno. Izmeštanje ovog puta nažalost od strane Ministarstva saobraćaja i dalje, odnosno i Vlade Republike Srbije nije prepoznato kao prioritet i odlaže se. I ove godine ćemo pričati o izradi projektne dokumentacije itd. ali se zapravo operativno ništa ne dešava i ne radi i kroz nacionalni park prolazi teški saobraćaj koji zagađuje i uništava šumu i tu ne postoji opet priča o nedovoljno usaglašenosti i nema saradnje sa drugim sektorima.

Na kraju, imam obavezu da u ime stručnjaka koji su se borili da se usvoji Sporazum o očuvanju populacije slepih miševa, kažem par reči o ovim simpatičnim životinjama, za koje mnogi smatraju da nije potrebno štititi ih, da je malo smešno da mi u ovako ozbiljnom domu pričamo zajedno sa Fondom za zdravstveno osiguranje o slepim miševima, a oni su itekako važni i ne treba ih potceniti.

Dakle, evropski slepi miševi su vrlo važni za ravnotežu, ponoviću i ono što je ministar rekao, jer se oni uglavnom hrane letećim insektima koji su po pravilu štetni, od kojih neki mogu postati ozbiljne štetočine useva i šuma ili su prenosioci zaraznih bolesti za stanovništvo.

Bogatstvo vrsta slepih miševa govori i o bogatstvu biodiverziteta i zdravlju prirode. Koliko se pažnja poklanja istraživanju i zaštiti slepih miševa u Evropi, pokazuje se u okviru UNEP-a, postoji poseban sekretarijat koji prati zaštitu preko Međunarodnog sporazuma o zaštiti slepih miševa u Evropi, „Euro Badston“. Sporazumu su pristupili sve Evropske zemlje. Nažalost, mi i BiH smo to uradili poslednji, BiH je uradila u martu ove godine, a mi, kao ono loši đaci, radimo to poslednji, ali dobro nikada nije kasno.

Nadam se da će u budžetu za narednu godinu, opet se vraćam na pare, sve je ovo lepo i svi ti sporazumi su odlični i treba mi da ih poštujemo, ali ako ne budemo obezbeđivali sredstva, bez obzira što u svim ovim dokumentima, na kraju stoji ona rečenica, od koje se ja ježim kada je pročita, nisu potrebna dodatna sredstva. Jesu potrebna, ogromna sredstva da se konačno u budžetu izdvoje za oblast zaštite, pre svega da ojača inspekcijska služba, kako bi se na adekvatan način štitila životna sredina i da se jedanput ova oblast poštuje, onako kako zaslužuje. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, želim da postavim pitanje ministru energetike i ministru finansija povodom poskupljenja goriva u Srbiji.

Naime, koliko tačno novca odlazi u republički budžet od prodaje goriva i kada misle da iskoriste zakonsku mogućnost da umanje akcize? U poslednjih mesec dana cena benzina je porasla za 4,8%, dok je dizel poskupeo za 6,2%. Najveći problem je preveliki namet države koja kroz akcize u ceni benzina učestvuje sa oko 55%, a dizela blizu 54%.

Nažalost, mi se nalazimo na dnu evropske lestvice po visini zarada, ali smo izgleda po ceni dizela među prvima, a reč je o gorivu koje se najviše koristi u poljoprivrednoj proizvodnji i transportu roba i direktno utiče na finalnu cenu mnogih proizvoda.

Ministar Antić, nažalost, obmanjuje građane izjavama da se nada da će u narednom periodu doći do pada cene nafte i njenih derivata, a ukoliko do toga ne dođe Vlada Srbije će razmotriti koje mere ima na raspolaganju.

Postavljam pitanje – koje su to mere i kada će one biti primenjivane? Direktor NIS-a nedavno je izjavio da ta kompanija uvozi 2/3 nafte koju troši, što znači da 1/3 nafte koja je u opticaju iz naše je zemlje, iz vojvođanskih oranica. Postavlja se pitanje – mogu li ruski partneri i braća da se odreknu dela svoje zarade od naše nafte?

Prema sopstvenom priznanju, prošle godine su ostvarili 80% veću neto dobit nego u 2016. godini, odnosno 27 milijardi dinara, ili oko 200 miliona evra. Kada će Vlada prestati da štedi novac kompaniji sa većinskim ruskim vlasništvom na račun građana sopstvene zemlje?

Posebno zabrinjava način na koji NIS eksploatiše naftu u Srbiji, koji ne samo što ugrožava životnu sredinu, već i trajno dovodi do uništenja rudnih bogatstava Srbije. Naime, na srpskim naftnim poljima ruska kompanija koristi metodu frakturiranja koja je zabranjena u drugim zemljama i koju ne koristi u svojoj zemlji.

Postavljam pitanje ministru energetike – da li država, kao manjinski vlasnik NIS-a, preko njegovog ministarstva, kontroliše šta se radi sa nacionalnim bogatstvom kakva je nafta, koliko nafte se eksploatiše u Srbiji i kojim metodama?

Stručnjaci upozoravaju da ukoliko se to uskoro ne uradi, 2021. godine Srbija neće imati ni kap svoje nafte iako je godišnje iz sopstvenih naftnih polja proizvodila milion tona.

Prema proceni ekonomskih analitičara, Srbija je u NIS proteklih osam godina unela vrednost nacionalnog blaga, tj. nafte i gasa, koja se ceni na oko četiri milijarde evra, a prihodovala je ukupno nešto manje od 800 miliona evra po osnovu rudne rente, dividendi, neraspoređene dobiti i poreza na dobit.

To je, nažalost, trenutni saldo posla dve države u kojoj je ruska strana uložila međunarodnu političku pomoć za očuvanje integriteta i suvereniteta, a mi, odnosno srpska strana, svoju naftu i gas. Pa, gde smo danas?

Većinski ruski vlasnik NIS-a i dalje u našoj zemlji plaća rudnu rentu u iznosu od svega 3%, a ne sedam, koliko je regulisano Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, dok je rudna renta u Ruskoj Federaciji oko 20%, a u zemljama Evrope između 10% i 20%.

Da se primenjuje zakon kojim je definisana rudna renta, danas ne bi imali poskupljenje goriva i mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine imamo razumevanja za građanske proteste.

Naime, da podsetim, bili smo protiv prodaje NIS-a i deset prethodnih godina se borimo protiv ovakvog gazdovanja našim bogatstvom i tražimo promenu Energetskog sporazuma. Zato postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada tražiti reviziju energetskog sporazuma sa Rusima i povećanje rudne rente u skladu sa zakonom?

Takođe, postavljam pitanje ministru poljoprivrede – da li je na Vladi tražio da poljoprivrednici dobiju jeftinije gorivo, s obzirom da su oni posebno ugroženi ovim poskupljenjem?

Ministar Nedimović je izjavio još krajem januara da se razmatra način na koji bi se proizvođačima obezbedilo jeftinije gorivo, ali preduslov za to je postojanje registra za koji bi se razgraničilo pravo od fiktivnih proizvođača. Dolazi žetva, gorivo proizvođači, odnosno poljoprivrednici, plaćaju od 160 do 170 dinara, dok farmeri u Evropi gorivo plaćaju maksimalno 90 dinara. Ako znamo koji je standard u EU, a koji kod nas, naši poljoprivrednici ne mogu biti konkurentni i to dovodi do potpunog uništenja sela.

Kada će se, postavljam poslednje pitanje, ministri energetike i finansija, obratiti javnosti povodom ovog problema i, naravno, kada će se premijerka obratiti? Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, u raspoloživom vremenu, koje imam, želim da se osvrnem samo na nekoliko aspekata, odnosno nekoliko delova zakona, pa bih na početku pomenula Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi.

Tu bih želela da podsetim više zbog građana koji ovo gledaju da je od januara meseca 2011. godine da se upućivanje na služenje vojnog roka u Vojsci Srbije vrši po principu dobrovoljnosti, odnosno ukinuta je obaveza služenja vojnog roka i uvedene profesionalizacija vojske, a od tada vojni rok služe samo oni koji to žele.

Dobrovoljno služenje vojnog roka u našoj zemlji traje šest meseci. Svakom vojniku se prva tri meseca isplaćuje 12.000 dinara, četvrtog meseca 15.000 a petog i šestog meseca 25.000. Na taj način se želi stimulisati da najbolji dobrovoljci ostanu u vojsci i postanu profesionalni vojnici, a kasnije, ako se dobro pokažu, i podoficiri. Zašto sve ovo govorim?

Naime, postavljam pitanje – da li su profesionalni vojnici, oficiri, podoficiri i svi drugi zaposleni u vojsci zadovoljni svojim primanjima? Ovde smo čuli da plata oficira iznosi negde oko 60.000 dinara, a ako znamo da je potrošačka korpa nekih 64.000, 65.000 dinara, gospodine ministre, vi ćete me ispraviti za sve ono što govorim, ako pogrešno kažem, dakle, ako je korpa preko 60.000 dinara, onda znači da oni krpe kraj sa krajem?

U poslednje tri godine, prema nekim podacima koje sam ja dobila, zato očekujem od vas da ili potvrdite ili ispravite, u poslednje tri godine Vojsku je napustilo negde oko 3.000 profesionalaca. Tu nisu samo u pitanju vojnici, već i svi oni koji su zaposleni inženjeri i drugi koji su kadrovi zaposleni u Ministarstvu odbrane. Upravo zbog zarada, a sem toga imaju problem rešavanja stambenih problema, vidim da su u ovom zakonu predložene neke subvencije vezane za rešavanje stambenih problema. Naime, oko 20.000, prema nekim podacima kojima ja raspolažem, vojnih penzionera i profesionalnih vojnih lica nema rešeno stambeno pitanje.

Posebna kategorija na koju želim da se osvrnem i što posebno naglašavam su negde oko 4.200 vojnih lica iz perioda bivše JNA sa teritorije bivše Jugoslavije, koji nemaju rešeno pitanje stana, a njih negde oko 2.500 živi i dalje u kolektivnom smeštaju.

Novi Sad je recimo pravi primer za ovaj problem jer u nekoliko kasarni žive porodice ovih ljudi u nemogućim i potpuno nehumanim uslovima i apsurdno je da oni nemaju status izbeglica i na taj način nemaju verovatno ni pomoć za rešavanje pitanja stana.

Vidim da ste vi ministre bili ovih dana u poseti gradonačelniku Novog Sada i da se na tu temu razgovaralo, pa od vas očekujem i da ako imate odgovore kada će se ovaj problem rešavati da pomognete.

Sa druge strane, kasarna i drugi objekti proglašeni su za državnu imovinu i koliko znam, oni su u nadležnosti Direkcije za imovinu. U nekim lokalnim samoupravama su zamenjeni za stanove za vojna lica, ali u većini mesta to nije urađeno i ti objekti propadaju, a sa druge strane se ne rešavaju stambeni problemi oficira, odnosno uopšte vojnih lica.

Neki od njih, ti objekti mogu da se pretvore u izuzetno značajne turističke objekte, kao što su recimo vojni objekti u podgrađu Petrovaradinske tvrđave koji sada propadaju, a mogli bi da budu izuzetna turistička atrakcija u sklopu cele Petrovaradinske tvrđave.

U Novom Sadu je bilo pokušaja, a vidim sada i u Beogradu da se u jedna od napuštenih kasarni osposobi za svoje aktivnosti. Neke nevladine organizacije su to pokušale, ali ih je policija izbacila i ti objekti i dalje nisu osposobljeni, niti je nekakvo njihovo pitanje rešeno.

Isti slučaj se desio ovde u Beogradu kada su pripadnici Vojne policije izbacili grupu aktivista Društvenog centra NNK, koji su pre nekoliko dana ušli u jedan isto takav vojni objekat u Beogradu. Zato postavljam pitanje – za koga i dokle se čuvaju objekti i kada će se ovi objekti rešiti?

U izmenama i dopunama Zakona o vojsci posebno želim da istaknem da se kao razlog za predložene izmene i dopune kaže da se stvaraju uslovi za obezbeđivanje povoljnijeg položaja profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, posebno profesionalnih vojnika, podoficira, oficira i svih drugih u službi Vojske Srbije i tu mi upadaju u oči dva člana, član 25. i član 26.

U članu 26. se kaže da profesionalnom vojnom licu pripadana naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora kada se za takvu vrstu naknade steknu uslovi u budžetu Republike Srbije u visini koju utvrdi Vlada, što znači da će možda dobiti topli obrok i regres, a možda neće, što mislim da kada su vojna lica u pitanju ne sme da ostane ovako, odnosno da ostane nedorečeno i da se ostavi da može i da ne može. Prosto, za njih moraju da se nađu sredstva bez obzira na okolnosti.

Naime, svaka vlast zna da mora da ima zadovoljnog vojnika, zadovoljnog policajca, lekara, učitelja. To su kategorije na kojima ne bi smelo da se na ovakav način eksperimentiše. U ostalom u praksi vidimo kako to izgleda.

U članu 26. koji se odnosi na plate profesionalnih vojnika u stavu 2. se kaže – osnovica za obračun plate ne može biti niža od 75% prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji isplaćene u mesecu u kojem se utvrđuje osnovica, a ukoliko to ne omogućavaju odobrena sredstava u budžetu Republike Srbije namenjena za plate, Vlada može da u skladu sa odobrenim sredstvima utvrdi nižu osnovu. Znači, opet se ostavlja mogućnost da u skladu sa mogućnostima se ta osnovica smanji, što opet smatram da je nedopustivo da vojna lica da spadaju u tu kategoriju u kojoj se na takav način može smanjivati plata. To znači da praktično ništa nije zagarantovano, a od oficira se traži da izvršavaju naređenja, od pilota se traži da lete na letelicama sumnjive ispravnosti.

Najnoviji slučaj pogibije iskusnog pilota Roberta Kalocija, koji je bio i nastavnik letenja. Po meni treba da se da odgovor i istina o tehničkoj ispravnosti letelice i druge opreme i kako se uopšte održava oprema. Inače, da naglasim da je ovaj pilot bio, prema mojim informacija, podstanar sa svojom porodicom i postavljam pitanje – zašto nam ginu piloti? Ovo nije prvi slučaj.

Vi ste u medijima izjavili da smo od Belorusije dobili četiri MIG-a, da će se povećati naoružanje, da ćemo dobiti helikoptere i ostalo naoružanje za našu vojsku i ja prosto postavljam onako žensko pitanje – da li se mi to spremamo za rat i da li treba da se brinem?

Treba da imate u vidu da je prosečna starost u Srbiji preko 40 godina, da imamo manje od 17% dece mlađe od 14 godina, a iz zemlje nam odlaze mladi i radno sposobni ljudi. Na koji način mislite da privučete da se ljudi opredele za vojno zanimanje?

U izmenama Zakona o odbrani predviđeno je formiranje fonda za finansiranje i unapređenje službe traganja i spasavanja vojnih vazduhoplova i razvoj sposobnosti Vojske Srbije po ovom pitanju i ja postavljam pitanje – zašto se ovaj fond uvodi? Prosto, to mi nije jasno.

U Zakonu o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme omogućava se strano ulaganje u oblasti proizvodnje, naoružanja i vojne opreme i da je proizvodnja naoružanja, što meni posebno para uši, naoružanja i vojne opreme od strateškog značaja. Naime, postavljam pitanje – zašto se po ovom zakonu omogućava stranom ulagaču da bude većinski vlasnik?

S druge strane, bila bih jako srećna i daleko srećnija da nam znanje i zdravlje budu strateški ciljevi, tj. da ulažemo u škole i bolnice, jer smatram da su ljudi važni a ne oružje.

Podsetiću samo da je prihod, recimo, od IT sektora možda u rangu izvoza u poljoprivredi ili možda u naoružanju, ne znam tačno kolike su sume, ali, evo, pokazalo se da je ulaganje u znanje ispalo veoma unosan princip.

Mi poslanici iz Lige socijaldemokrata Vojvodine dali smo amandmane, samo se od sveg srca nadam da ćemo biti u prilici da uopšte te svoje amandmane i branimo. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, želim da postavim dva pitanja.

Prvo pitanje upućujem Ministarstvu saobraćaja i Vladi Republike Srbije, a odnosi se na sudbinu aerodroma „Čenej“ kod Novog Sada. Naime, ovih dana smo svedoci svojevrsnog rata između Vlade Republike Srbije i građana Niša oko sudbine aerodroma „Niš“ i u svetlu tih događaja građane Novog Sada interesuje kada će se konačno rešiti, odnosno konačno osposobiti sportski aerodrom „Čenej“ koji se nalazi u blizini Novog Sada i kada će postati komercijalni aerodrom za manje putničke avione?

Da podsetim, 2012. godine urađen je arhitektonski projekat po kome je trebalo 2015. godine da krene izgradnja ovog komercijalnog aerodroma, međutim, ništa od toga se nije desilo. Tada se u medijima spekulisalo da bi za sprovođenje ovog projekta bilo potrebno izdvojiti nekih 150 miliona evra. Pre tri godine su pominjani i pojedini biznismeni koji su bili zainteresovani za izgradnju manje aerodromske zgrade za nekih 40 do 50 putnika i za izgradnju piste dužine od 1.600 metara, ali, nažalost, ništa nije urađeno. Inače, ovu pistu od 1.600 metara i zemljište još od 1956. godine koristi „Aeroklub“ Novi Sad, koji je inače jedan od najstarijih u Srbiji.

Želja je da se napravi aerodrom koji će biti od regionalnog značaja, jer smatramo, ako može Niš da posluje odlično, onda bi i Novi Sad sa povoljnim cenama bio i te kako podesan za ovakvu vrstu saobraćaja.

Naime, Novi Sad sa svojim brojem stanovnika od blizu 400 hiljada i sa trendom da veliki broj građana gravitira u Novom Sadu, verovatno bi zaslužio da ima ovakvu vrstu jedne kompletne vazdušne luke.

Ovom aerodromu bi inače trebalo vratiti one aktivnosti koje je nekada imao, da osposobljava i registruje letilice, da se bavi padobranstvom, jedriličarstvom, obukom za letenje, modelarstvom i maketarstvom, u čemu su članovi ovog kluba nekada bili poznati.

Oživljavanje ovog aerodroma ne može bez pomoći države, jer, očigledno, ni grad Novi Sad, ni Pokrajina, nemaju kapaciteta da sprovedu ove aktivnosti, iako suma od 150 miliona evra nije ništa u poređenju sa, recimo, sumom koja bi se izdvojila za „Beograd na vodi“, i zbog toga postavljam pitanje i Vladi Republike Srbije i Ministarstvu saobraćaja – da li se planira uređenje i izgradnja aerodroma „Čenej“ kod Novog Sada za potrebe komercijalnih letova?

Drugo pitanje postavljam Ministarstvu finansija i poštama Srbije, o sudbini nedovršene zgrade Poštanske štedionice u centru Novog Sada. Naime, godinama građani Novog Sada i svi oni koji dolaze u Novi Sad gledaju nedovršenu zgradu Poštanske štedionice na Pozorišnom trgu.

Izgradnja Poštanske štedionice započela je još 1993. godine, a investitori su bili pošta, Poštanska štedionica i „Invest dom“ iz Beograda. Radovi su obustavljeni zbog njihovih nerešenih vlasničkih odnosa kao i zbog nedostatka sredstava za izgradnju. Lokalna vlast je, pozivajući se na zakon, prema kome svaki objekat mora da bude završen u roku od dve godine, pokrenula postupak da se parcela vrati gradu. Međutim, prvo rešenje o oduzimanju lokacije doneto je još 2006. godine. Na njega je uložena žalba, u kojoj su Pošta i Poštanska štedionica i „Invest dom“ naveli da je zgrada građevinski završena, ali da tehnički pregled zgrade nije urađen zbog krađe stolarije, kako piše, 2004. godine.

Ministarstvo finansija, koje je nadležno, usvojilo je žalbu i naložilo veštačenje i veštačenjem je ustanovljeno da zgrada nije završena do nivoa da može da dobije upotrebnu dozvolu i na osnovu njega je gradska uprava poništila pravo korišćenja zemljišta. Ali, investitor se žalio i sve to stoji do dana današnjeg.

Tragajući na internetu o informacijama u vezi sa ovim objektom, upada u oči da su vesti veoma stare, zapravo još iz 2010. godine. Zgrada se ne završava, propada i stoji kao ukleta kula u centru Novog Sada.

S obzirom da to nije gradski objekat, tražim odgovor od Ministarstva finansija i Pošta Srbije – ko je danas investitor ovog objekta, dokle se stiglo sa razrešenjem ovog problema i kada će objekat konačno biti završen, da konačno takvo jedno mesto u centru Novog Sada ne bude jedno obično ruglo i nedovršena zgrada? Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, na žalost evo već treći dan sedimo ovde i tek sada smo došli praktično do srži onog što je tema današnje sednice, odnosno ove sednice, a to je budžet. Pošto više nema vremena, meni je ostalo samo vreme poslaničke grupe, jer je amandmansko vreme potrošeno.

Konkretno, želim da predstavim amandman koji se odnosi na poziciju, na razdeo Ministarstva narodne odbrane. Naime, Predlogom budžeta za 2018. godinu planirano je povećanje budžeta za rashode za narodnu odbranu sa šest na 15 milijardi dinara. S obzirom da su to velika sredstva ja lično…

Da li mogu da zamolim kolege za malo tišine. Kolege očigledno ne interesuje budžet.

Izgleda da traje utakmica, pa sada nikoga ne zanima budžet.