Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih od 1944. do 1945. godine zatekao nas je juče prilično iznenađene upravo tom brzinom o kojoj su mnogi govorili da se stavi na dnevni red ovako ad hok, da se o tome neusaglase neki stavovi i prvo što smo konstatovali kao poslaničkih klub kada smo seli da donesemo neki stav o tome i da o tome razgovaramo rekli smo da nemamo dovoljno informacija zašto ovom brzinom ovakav akt o događaju koji je 70 godina iza nas. Ali, kao odgovorna poslanička grupa, odgovorna politička stranka, pre svega sa nacionalnim predznakom smatrali smo da treba iznesemo svoj stav, oko koga smo se dugo juče izjašnjavali, uzimali u obzir sve činjenice jer nas gledaju građani Republike Srbije i očekuju da vide naše političke stavove.
Bez obzira koliko ova deklaracija ima težinu ili nema, tako neki kažu, ona nas ipak legitimiše po pitanju nekih važnih političkih tema kojima se deklarišemo.
Pre svega, osuđujemo svaki rat i ono što je malo čak tragikomično je kada kažemo nevine žrtve. Žrtve su žrtve. Zar ima onih koji su zaslužili da budu žrtve? Ne, svi su nevini, svi koji su u ratu oni su žrtve. To je najstrašnija posledica rata.
Osvrnuću se na Mihiza koji je svojevremeno govoreći o strahotama Drugog svetskog rata govorio o svojoj majci i rekao kako je ona teško iznela rat i prehranila decu i sačuvala im živote žrtvujući se bezgranično. Rekao je da je ona samo jedna iz armije onih bezimenih ljudi koji nikada neće dobiti spomenik a morali su da iznesu veliku žrtvu u ratu. Nažalost, spomenici se podižu samo onima koji ratove započinju, a nikada onima koji moraju da iznesu to.
Ja sam Srpkinja iz Sombora, grada na severu Vojvodine, grada na severu Srbije, grada koji je u Bačkoj i grada u kome se o ovoj temi mnogo zna. Uz to, potomak sam direktni solunskih dobrovoljaca, kraljevih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata koji su zato što su bili spremni da krenu da brane Jugoslaviju, da brane Srbiju u Prvom svetskom ratu otišli do Soluna, a mnogi se nisu vratili i oni koji su se vratili za uzvrat, ceneći njihovu hrabrost i junaštvo i nesebični patriotizam, kralj ih je naselio zajedno sa porodicama na granicu Srbije ka Mađarskoj. Ja sam iz sela Rastina.
To je onaj isti živalj koji je baš zbog tog političkog opredeljenja i tog političkog stava u tom vremenu u Drugom svetskom ratu bio interniran zajedno sa svim porodicama u mađarski logor Šargo.
Mi smo na onim prostorima živeli vekovima, iznalazeći rešenja u najtežim situacijama. I preživljavali. Nije bilo lako, ali ratovi su dolazili i iskušavali nas, opet na strašne načine. Da ne govorim samo o tome šta smo mi podnosili, šta smo mi tamo preživeli, to su prostori koji su uvek bili trusni kada je u pitanju ratna situacija, ratni vihor ili tuđe političke ambicije i naravno, uvek sa velikim brojem žrtava.
Pomenuću da je tom događaju i tim žrtvama 1944-1945. godine prethodilo dosta toga i da su upravu tu frustraciju ljudi na težak način u jednom momentu ispoljili. Ona traje dugo i to svi znamo. Znamo mi kako je Čurug teško živeo sa tom istinom. Ovo jeste jedan momenat pokušaja da se taj bolan period i bolna istina iz istorije prevaziđe, ili kako mi to moderno kažemo – amortizuje.
U ime Mađara koji ovde žive vekovima, pomenuću mnogo divnih primera iz njihove istorije i jednog čoveka za koga nisam čula da ga je iko ovde pomenuo, to je Pal Teleki, mađarski premijer koji je izvršio samoubistvo upravo ne slažući se sa takvom politikom, a bio je desničar i antisemita, grof Pal Teleki.
Ono što zameram, evo sada kažem mojim kolegama poslanicima iz mađarske nacionalne manjine, u Beogradu, u Borči, postoji ulica Pala Telekija, a nijedan grad u Vojvodini nije dao njegovo ime ni jednoj ulici. To apelujem da opštine u Vojvodini, barem one gde živi značajan broj mađarskog nacionalnog korpusa, da isprave tu istorijsku grešku.
Nasuprot tome, postoji primer, Endreja Bajčija Žilinskog, poslanika. Doduše, mnogo je ulica sa njegovim imenom. To je jedan izuzetan čovek, koji nije izvršio samoubistvo, nego je ubijen zato što je izneo istinu o raciji.
Dakle, u ime istorije i istine pročitaću, čisto da bi se smanjile strasti i videlo da je velikih ljudi i velikih vizionara, velikih humanista i dobrote bilo na svim stranama i zlikovaca bilo na svim stranama, da podsetim ono što je dobro u ljudima, jedan deo pisma Pala Telekija, koje je uputio admiralu Hortiju.
"Uzvišena ekselencijo, prekršili smo reč iz kukavičluka, što je u suprotnosti sa ugovorom o večnom prijateljstvu zasnovanom na vašem govoru u Mohaču. Nacija to oseća, a mi smo odbacili svoje poštenje. Stali smo na stranu nitkova, jer od tobožnjih grozota nema ni jedne reči istine. Natrag ne mogu. Kriv sam. Pal Teleki."
Jedna pogažena reč plaćena je životom u stilu koji je veliki deo nacije shvatio, a nadam se i veliki deo čovečanstva, kao akt viteštva. Ono je bilo i nagoveštaj velike tragedije koja će se sručiti na mađarski narod.
Dakle, ono što se posle događalo u ratu, a u ratu, kako reče Miljenko Smoje, "niko ne postane zvir", citiraću ga, "nego mu rat samo pomogne da pokaže da je to uvek i bia". Dakle, u ratu se pokažu najgore ljudske strasti, najgori ljudski kompleksi, najniži oblici ljudske zlobe dobiju priliku da se iskažu. Najteža je kreacija, najteže je stvaralaštvo. Lako je rušiti, teško je graditi. Teško je graditi bilo šta – dobrotu, ljubav, poštovanje, saradnju, dijalog, toleranciju. Sve su to pozitivne vrednosti i traže mnogo više energije, mnogo više, dopustite, i pameti, traže i velike žrtve.
U svetlu svega toga, imala sam potrebu da govorim o ovim delovima istorije, ovim istorijskim istinama, da kažem da je mnogo žrtava i da mi ne možemo da zaboravimo žrtve racije, gde je skoro 13.000 ljudi stradalo. Opet, neću da kažem, nevinih žrtava. To je naš bol, naša patnja, naša tuga, kao što je naš bol zajednički bol i ove žrtve mađarskog življa 1944-1945. godine.
Ništa nikoga ne opravdava, niko nema pravo da uzme ljudski život. Kao pravoslavni vernik, znam da nam je život od Boga i treba da ga čuvamo i dostojanstveno živimo. Crkva je u svakom od nas. Milosrđe je velika vrlina koju učimo ceo život.
Ono što u Predlogu deklaracije možemo da napadnemo ili ne napadnemo, možemo da kritikujemo ili ne kritikujemo, tekst sam, ovakav ili onakav, bitna je namera. Zaista očekujem da krenemo sa sličnom inicijativom prema mađarskom parlamentu mi, poslanici, i da imamo podršku u tome, kada su u pitanju naše žrtve, da sve žrtve dobiju barem tu, sve žrtve, na svim stranama, vrstu satisfakcije i nekog pozno istorijskog pokajanja, žaljenja, saosećanja, empatije.
Tema je i teška i bolna za nas u Vojvodini, ali mi smo naučili u Vojvodini, moje kolege to znaju, da živimo jedni sa drugima i da živimo jedni uz druge. Pomenuću vam jedan primer koji znam iz života.
Dakle, kada se događala racija, u okolini Sombora je bilo dosta nemačkih sela, selo Gakovo, u kom danas nema ni jednog Nemca. Svi, kako su to govorili moji stari Bačani, gakovačke Švabe su se zatvorile u kuće i cele dane provele u molitvi za duše tih žrtava. Toliko o ljudskosti, o ljudima na svim stranama. Mislim da je to primer koji treba da pomenem. Oni su posle proterani odatle, posle Drugog svetskog rata.
Rat u svom bezumlju vrlo malo poštuje život i nikada ljudski život ne bude jeftiniji nego kad krene rat i nikada se više bolje i brže ne obogate hohštapleri, nego u ratu. Mi koji imamo u svojoj svežoj istoriji takva ratna događanja, toga smo se nagledali, svedoci smo toga, u ime toga nadam se da ćemo jednu ovakvu deklaraciju, opet pozivam na istu takvu za srpske žrtve, da podržimo. Imamo pravo, imamo obavezu da budemo na tom mestu odgovorni i humani, da budemo milosrdni.
Kao Srpkinja iz Srbije, kao Srpkinja sa severa Vojvodine, sa severa Srbije, iz Sombora, pre svega, obratiću se jednom rečenicom mađarskom narodu na lošem mađarskom. Oprostite mi zbog akcenta. (Narodni poslanik govori na mađarskom.) Dakle, dragi prijatelji, ratovi su završeni, pokušajmo da zacelimo rane zajedno u ime neke budućnosti. To bi bilo pravo rešenje, jer mi ovde moramo da živimo. Niko svoj komad zemlje neće uzeti i odneti nigde. Najbolje i najlepše kada možemo da imamo dijalog i saradnju. To moramo i to nas obavezuje istorija i budućnost. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, nisam se javila da obrazlažem prethodni amandman jer sam u potpunosti saglasna sa obrazloženjem koje ste stavili i kojim ste obrazložili zbog čega ste odbili taj amandman. Smatram da je u redu i mislim da je to bilo bolje rešenje.
Međutim, kod ovog amandmana zaista vas molim da objektivno sagledate. Dakle, u članu 60. stav 14. posle reči: "odeljenski starešina je u obavezi da redovno prati ocenjivanje učenika" stavlja se tačka, a ostali deo teksta se briše. Zašto? Zato što ste se vi u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana upravo pozvali na to da to jeste obaveza odeljenskog starešine, a u Predlogu zakona ste stavili jednu rečenicu, odnosno nastavili ovu rečenicu tekstom da odeljenski starešina podseća i opominje svoje kolege na broj ocena datih učenicima.
Prvo, to nije posao odeljenskog starešine. On je prvi među jednakima u razrednom veću, odeljenskom veću. Dakle, predmetni nastavnici imaju zakonom propisanu obavezu koliko ocena treba da daju iz svog predmeta svakom učeniku u toku jednog polugodišta, tako da nije na odeljenskom starešini da to sprovodi. Moglo bi doći do malo neugodnijih situacija i tenzija u samom odeljenju i odeljenskom veću i razrednom veću ukoliko bi se ovako sprovodio ovaj član zakona, odnosno stav 14.
Dakle, upravo ono na šta ste se vi pozvali da odbijete ovaj amandman ste mi stavili u obrazloženju. To jeste njegova obaveza da prati ocenjivanje učenika i to svaki odeljenski starešina vrlo savesno sprovodi, ali nije njegovo da opominje kolege jer bi moglo doći do neugodnih situacija. Oni imaju svoje obaveze i zna se kome oni odgovaraju ako tone izvrše, ne odeljenskom starešini, oni imaju neke druge vrste zakonske odgovornosti. Samo zbog toga vas molim da ovaj amandman ako možete prihvatite i uskladite sa onim što jeste u zakonu propisano.

Vrlo ću kratko obrazložiti. Slažem se sa svim onim što su rekle kolege pre mene, i kolega Atlagić i koleginica Milica Vojić Marković.
Malo drugačije sam koncipirala ovaj amandman. I dalje se zalažem, naravno, da se ocena iz vladanja učenika koja ulazi u prosek pomeri, odnosno da se njeno unošenje u prosek uvede već u petom razredu osnovne škole, tako da je to nešto što ću zagovarati i nadalje. Nije prihvaćeno.
Mi smo u prethodnom sazivu, upravo u ovom zakonu imali mnogo polemika da uopšte ocenu iz vladanja vratimo u prosek i mislim da smo tu napravili dobar korak. Mislim da smo time mnogo pomogli procesu vaspitanja i obrazovanja, koji su nedeljivi u praksi, jer ne možete nekoga obrazovati, a da ga pri tome ne vaspitavate, i obrnuto. Dakle, to je ono što ću i nadalje zagovarati. Ne znam da li će Ministarstvo u nekim izmenama i dopunama kasnije ovo prihvatiti, ali i dalje ostajem na pri ovom stavu.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom sam predvidela da u članu 18. se doda četvrti stav koji glasi – u toku školske godine, škola organizuje nedelju školskog sporta.
To bi bilo vrlo korisno, pre svega za mlade u srednjoj školi, a nešto slično je predviđeno već u Zakonu o osnovnom obrazovanju, gde je nedelja školskog sporta obaveza, organizovanje nedelje školskog sporta predviđena u oba polugodišta zakonski određena. Tako da, mislim da je zakonski važno bilo predvideti i obavezati i srednju školu, bar jednu nedelju u prvom ili u drugom polugodištu da organizuje nedelju školskog sporta.
Nisu sva deca uključena u sport i sport je bitno pozitivno kanalisanje energije koju mladi ljudi vrlo često ispoljavaju upravo kroz agresiju, ako ne umeju da je na pravi način kultivišu i kanališu.
Dakle, sport je prava plemenita snaga koju treba na ovaj način favorizovati u srednjoj školi. Mislim da bismo na taj način doprineli i afirmisanju pojedinaca i afirmisanju škole i naravno, povratku autoriteta škole koji je prilično ugrožen poslednjih decenija u Srbiji.

Samo ću kratko da repliciram gospodinu ministru. Ja znam da ste vi na Odboru usvojili amandman, ali, samo ću vam reći da ste vi rekli da "u toku školske godine škola može da organizuje". Može, ali ona ne mora. To je ono o čemu smo govorili.
Ovde se striktno kaže: "U toku školske godine škola organizuje". Znači, imperativni je oblik u pitanju. Zbog toga sam insistirala da se razumemo.
Kolega je govorio o fizičkom i dva časa. Ja nisam profesor fizičkog, ali fizičko je neophodno u obrazovanju i vaspitanju, odnosno posebno vaspitanju i očuvanju zdravog tela mladih ljudi. U današnje vreme to je potrebnije nego ikada. Nedelja sporta je vrlo vaspitna u samom obrazovno-vaspitnom procesu. Ono što je važno, da podsetim celo društvo, mi imamo generaciju srednjoškolaca koji izlaze do kasnih noćnih ili ranih jutarnjih sati i njima su ponekad ta dva časa fizičkog teret, koje vrlo često oni izbegavaju da rade i iznalaze razna opravdanja, i lekarska i lažna i prava, da bi izbegli nastavu fizičkog vaspitanja. Dakle, to je ponekad jedina ozbiljnija fizička aktivnost koja se bavi njihovim telom. To je nešto što smo dužni da im omogućimo.
Fond od dva časa nedeljno nije nešto što će ugroziti ostalu nastavu, čak, šta više, vrlo blagotvorno deluje i na pažnju i na koncentraciju kada je u pitanju praćenje nastave ostalih predmeta. Moje mišljenje je da nastave fizičkog vaspitanja u srednjoj školi treba da bude i više. Ali, na Ministarstvu je da se o tome opredeli. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, zaista podržavam u potpunosti amandman koji je podnela koleginica Čomić i on je smislen i opravdava postojanje tako formulisanog člana u zakonu. Inkluzija je  jedan od naših posebnih pitanja u obrazovanju.
Ne mogu sa jednim delom njene diskusije da se složim i nikako ne mogu to da prihvatim, a to je ono što je rečeno u vezi sa prosvetnim radnicima koji sprovode inkluziju pre svega. Sadašnje iskustvo i opterećenje koje je to donelo školama, prosvetnim radnicima posebno je stavljeno na ispit, apsolutno taj misionarski deo posla koji prosvetni radnici imaju.
Dolazeći iz sredine gde visoko odgovorno rade taj posao, poznavajući kolege koje sprovode inkluziju u svojim odeljenjima znam da su to uradili sa više volje, ljubavi i iskustva, stručnog znanja, to nije lako u ovakvom društvu, sa svim ostalim pratećim segmentima društva. Nije lako uopšte socijalno devastirano društvo, ali oni to zaista rade. U ozbiljnom smo problemu, pred velikim ispitom. Na jednom ispitu smo kao društvo juče pali, i nemojte da padnemo na ovom. Ovo je nešto što je pred nas stavljeno kao ozbiljno iskušenje. Takođe, nemojte da zanemarimo da postoji čitava struka koja se bavi ovom vrstom obrazovnog profila u društvu. Dakle, postoje defektolozi i zato postoje te posebne škole.
Dakle, ono što je naše, što jeste odgovor društva, što mora biti odgovor ministarstva, to je ono što jeste u najboljem interesu deteta, odnosno učenika. Zato postoji komisija. Mi ovde treba da ugradimo ovaj amandman u ovoj član. Kažem, zaista ga podržavam, s tim da moram da stanem u odbranu prosvetnih radnika koji su se, u ovom trenutku, pokazali odgovornim kada je u pitanju inkluzija, koliko god su mogli. Inkluzija je zaista zahtevna. Znate, doveli smo inkluzivnu decu ljudima koji za to nisu posebno pripremani. Nije lako pripremiti i amortizovati odeljenje, sredinu za takvu situaciju. To je vrlo zahtevno. O tome ćemo govoriti kada dođemo do broja učenika. Zaista, oni to jesu radili odgovorno i ponosno.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 25. se bavi razvojnim planom škole i u tački 3) na koju sam podnela a
Dakle, poslali smo svojoj deci poruku, zato vam kažem da oni već trpe veliku štetu od celog ovog skandala, poslali smo poruku da se nešto što smo pokušali da nazovemo malim ispitom zrelosti, može rešiti prevarom, podvalom i lažju, kao što inače mnogo toga rešavamo u savremenom našem društvu. To je jako loše i za obrazovanje i za celo društvo, za roditelje, za svakog pojedinca i za svako dete.
Zbog toga ova situacija mora dobiti javni epilog, zbog toga i zbog svih onih časnih prosvetnih radnika koji pošteno obavljaju svoj posao, sa mnogo entuzijazma, sa mnogo pre svega emocija, moramo da budemo odgovorni prema deci koja isto tako zaslužuju našu odgovornost i zaslužuju da ih vodimo jednim, ipak moralnijim putem u budućnost.
Kolega je postavio jedno pitanje koje je tačno i ispravno, da se prosvetni radnici upitaju - čemu ovaj ispit male mature? Ovaj ispit, na ovaj način na koji se već nekoliko godina sprovodi, zaista nema nikakav smisao i nije mala matura, on je prevara svih, i dece i prosvetnih radnika.
Prevara je od onog momenta kada dobijete gotovu zbirku u februaru na koju je neko uzeo lep novac, vrlo lepe pare, ta se zbirka godinama prepisuje i štampa u istom tiražu, promeni se nešto od zadataka, sa gotovim odgovorima. Zamislite, vi imate strašne rezultate. Jedan osmak ne može da spremi 250 pitanja sa gotovim odgovorima, ne rade. Neko ih je naučio da ne treba da rade, da do te mere ne treba da rade i da uče, jer će neko dan pre toga kupiti već gotovih 20 pitanja. E, to je skandal koji je mnogo dublji, teži i ozbiljniji.
Ne treba da se udvaramo roditeljima i ne treba da se udvaramo biračima na taj način, jer sebi i svojoj sopstvenoj deci, svi smo mi ovde i roditelji između ostalog, činimo "medveđu uslugu", ili ova mala matura, gospodine ministre, mora da dobije drugi oblik već od sledeće godine. Ovo vam je alarm da ovo više ne može i da ne treba da kažete da ćete imati potpuno novu zbirku. Ne treba da imate zbirku ili ne treba da imate malu maturu.
Prve tri godine kada je ispit išao kao otvoren ispit, kada su deca dolazila i znala da treba da pripreme matematiku i srpski jezik od petog do osmog razreda, i da će to gradivo biti na ispitu, oni su se fantastično pripremali, imali smo fantastične rezultate i fantastične generacije.
Ovo je prevara i ovo morate da promenite. Ovo je pokazatelj da treba promeniti taj pristup maloj maturi i kao nekada, kada se na početku to počelo raditi sa stvarnom iskrenom namerom da to bude ispit zrelosti, učiniti ono. Nije sve u prošlosti bilo negativno i nismo mi sve to prevazišli boljim rešenjima, ono je bilo bolje rešenje, ili da ga nema, završite osmi razred, uzmete svoje svedočanstvo, prema broju, prema srednjoj oceni, prema rezultatima upisujete srednju školu, tako je bilo pre toga. Dakle, ovo treba apsolutno napustiti. To je ono što nam je jučerašnja situacija pokazala.
Dakle, ili smo država ili smo pleme. Mi se trudimo da pokažemo da smo država i zaista, ja molim gospodina ministra da ovu situaciju izvede do kraja, izvede na čistac, pokaže sve one koju su u tome učestvovali. Reći ću vam, nije ovo nova situacija, nemojte svi da se pravimo naivni, ovo traje od kako traje zbirka ispitnih pitanja, na ovaj ili na onaj način. Samo je sada ministarstvo odlučilo da se sa tim obračuna i svaka čast. Isterajte to do kraja, neka se vide svi koji su krivici, svi koji su u tome učestvovali i zaista, ovo treba prevazići.
Dakle, mi svoje obrazovanje moramo mnogo više poštovati. Mi moramo pokazati da ono što jeste temelj ove države i što ima jedinu nadu da nas zaista izvede iz svih ovih situacija, jeste obrazovanje koje treba da vaspita buduće generacije kojima treba da ostavimo ovo društvo i koje trebaju da budu garant neke budućnosti.
Na ovaj način, bez obzira koliko je to slučajeva i koliko je to pokušaja, koliko je učestvovalo u tome ljudi, mi smo svojoj generaciji pokazali da mi njih uvodimo u jedan ozbiljan život, u stvari pokušajem i omogućavanjem da to urade kao prevaranti, kao lažovi, kao neko ko podvaljuje. To nije dobro. To je ono što je alarmantno u ovoj situaciji. Svi smo, apsolutno svi smo jednako i zajednički odgovorni što nam se ovo desilo.
Ovo se desilo nama, nije se ovo desilo ministru, ovo se desilo nama kao društvu i našoj deci. Ja vas molim da u svetlu toga sagledate ovu situaciju i ovaj problem i da obratimo pažnju na to da rezultati i na ovaj način su postali katastrofalno slabi.
Mi već odavno imamo problem sa nepismenim i polupismenim generacijama, koje zahvaljujući instant komunikaciji i tehnologijama sve manje poštuju svoj jezik. Oni "lajkuju" mnogo toga, a ne vole mnogo toga ili vole malo toga. Dakle, to je ono što mi moramo da vodimo računa i to je ono što nam je poručila jučerašnja situacija i bilo bi dobro da je manje politizujemo, da zakopamo stranačke zastave i stranačke boje i da kažemo – naša deca su zaista naša budućnost; i hajde da nađemo rešenje, da im pošaljemo poruku, mi odavde to možemo, da treba da budemo pošteno, časno i moralno društvo i da se stvarnim vrednostima i stvarnim osvajanjem znanja jedino to može i postati. Drugog načina nema, verujte mi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Nove Srbije je podnela amandman na član 30. i to u želji da izmenimo dva stava. Stav 2. gde se broj 30 menja brojem 25, odnosi se na broj učenika u odeljenju, a stav 4. je pokušaj izmene da se broj učenika utvrđen u stavu 2, podsećam, odnosi se na inkluzivne učenike, broj 2 se menja brojem 3.
Da pojasnim kako se to vidi u praksi. Već smo mnogo govorili o demografskoj slici Srbije. U Strategiji Nove Srbije, koja se bavi populacionom politikom, mnogo smo obratili pažnje na to da se Srbija po obodima prazni, o tome smo mnogo govorili u javnosti, i da Srbija stari.
Beograd je jedna priča, ostatak Srbije druga priča. To se upravo ovde vidi. Beograd ima preopterećena odeljenja, manjak škola, više dece u odeljenjima. Znači, mogućnosti u prosveti su potpuno drugačije u odnosu na ostatak Srbije.
Neko ko je, kao što sam ja imala priliku pre tri, četiri dana, boravio u opštini kakva je Babušnica tačno vidi ogromnu razliku između Beograda i onoga što Srbija po obodima jeste.
Ovaj zakon se donosi za sve. Mi pokušavamo da prevaziđemo jedan problem i stručni i tehnički, pa i sindikalni, koji je sugerisan, i svi smo se složili oko toga da je optimalno najveći broj učenika u odeljenju 25, da se na taj način može najkvalitetnije raditi, da je preko toga nešto što više ne garantuje kvalitetnu nastavu, a svi se trudimo da kažemo da svi imaju jednake šanse.
Kada pošteno pogledamo šta to znači mala odeljenja u rubnoj Srbiji i velika odeljenja u Beogradu, kvalitet rada, a mogućnosti posle toga, doći ćemo do nepomirljivih razlika. Obrazovanje i školstvo nije sistem spojenih sudova, pa će biti prelivanja. Biće još veća demografska, da kažem, centralizacija i opet će se svi sliti u Beograd.
Činjenica je da život piše neka drugačija pravila i da su mnoga sela po Srbiji odumrla i postala staračka zato što su neki mlađi ljudi jednostavno shvatili da ne mogu da školuju decu, a da je škola, odnosno obrazovanje nešto što treba da im pruža nešto što je osnova da im pruže za neku budućnost. Upravo je to jedan od razloga zašto Srbija na ovaj način stari, zašto se Srbija na ovaj način usmerava ka jednom centru, Beogradu, zašto je takva disproporcija nastala u odeljenjima u unutrašnjosti i u Beogradu.
Možda će ovaj zakon morati uskoro da pretrpi još neku promenu da ovaj problem prevaziđemo. U Zakonu je postignut jedan broj. Ministar nije uvažio naše amandman koji se odnosi na broj 25 maksimalno. Obrazložio je to vrlo jasno. To su neosporne cifre.
Apelujem još na ovaj broj od tri učenika da se smanji. Dakle, broj učenika u odeljenju kada se uključuje učenik sa inkluzijom u odeljenje da se smanji broj učenika bar za tri učenika, da se olakša prosvetnom radniku koji radi u takvom odeljenju. I to je jedan od demografskih problema Srbije, jer mi mrežu specijalnih škola nemamo toliko zastupljene kolike su potrebe. Dakle, tu bismo imali ozbiljnu pomoć u unutrašnjosti Srbije.
O prvom stavu u mom amandmanu mi ćemo morati još da promišljamo. Mislim da svi zajedno treba da iznađemo sa Ministarstvom obrazovanja jedno ozbiljno rešenje za ovaj veliki problem.
Ono što svi mi moramo da priznamo ovde jeste da se Srbija prazni po obodima. Srbija stari. Reći ću vam jedan strašan podatak, u Babušnici, gde sam bila pre par dana, prosečna starost je preko 52 godine. Mi moramo dati šansu svima. Mi se u to zaklinjemo. Mi ih ubeđujemo da je to tako. Ako svi budu došli u Beograd, šta će ostati u ostatku Srbije? Dakle, moramo napraviti sistem. Škola je prva koja zadrži mlade ljude u nekoj sredini. Interes dece, o tome moramo voditi računa. Molim ministra da promisli o tome kako prevaziđi upravo ovaj problem koji imamo. Spremni smo da mu pomognemo u nekim novim izmenama i dopunama ovog zakona.

Dame i gospodo, u prilično odmakloj diskusiji, mi smo još uvek na članu 9. i na dvanaestom amandmanu.
Član 9. se bavi osnovnim zadacima škole i ima svega dva stava. Predložila sam da se mojim amandmanom izmeni član 2. Amandman je odbijen sa obrazloženjem da on ne menja suštinu člana. Nisam, zaista, ni želela da promenim suštinu člana, nego da ga učinim primenljivim. Nadam se da će se gospodin ministar sada predomisliti i upravo ću mu pokušati dokazati, zato što stav 2. u Predlogu zakona glasi: "Lica koja obavljaju obrazovno-vaspitni rad i druga lica zaposlena u školi, naročito će promovisati jednakost među svim učenicima i aktivno se suprotstavljati svim vrstama diskriminacije i nasilja".
"Naročito", je relativan pojam. Znate šta je to "naročito"? To je nešto što može da se tumači na razne načine, ne precizira zakon, mora biti imperativan i zato u svom amandmanu kažem da su lica koja obavljaju vaspitno-obrazovni rad i druga lica zaposlena u školi obavezna da jednako postupaju prema svim učenicima i da se aktivno suprotstavljaju svakoj vrsti diskriminacije. I vi ste to predvideli ovde da se aktivno suprotstavljaju, ali aktivno suprotstavljanje, ako se ne precizira, podrazumeva nešto što su nedozvoljena sredstva drugim zakonima nastavnicima. Onda dovodimo u pitanje neke druge oblike rešavanja problema u školi. Zato dajem dalje pojašnjenje u tom svom predlogu. Dakle, da se aktivno suprotstavljaju svakoj vrsti diskriminacije i nasilja promovišući i vaspitavajući najviši stepen tolerancije i humanosti. To je ono što oni mogu da rade i što su u obavezi da čine i to je jedino njima dopušteno. To je ono što bi taj amandman predložio izmene ovog stava. Zaista se nadam da će se ministar predomisliti i prihvatiti ga.
U svetlu ovoga, ove rasprave koja je posebno fokusirala problem koji danas imamo, imam obavezu prema prosvetnim radnicima, prema roditeljima i deci, prema nekome ko je godinama radio i pripremao učenike za ovaj prijemi ispit, ili malu maturu, kako smo je mi zvali. Moram da podsetim javnost Srbije da nije problem danas nastao. Ovo je danas samo rezultat nečega što je dugo tinjalo, kada se ovako, kao društvo, odnosimo prema nečemu što treba da bude važno i što treba da bude rezultat zrelosti.
Prvi ispiti 1993, 1994, 1995. godine su išli kao otvorena pitanja, odnosno učenici su se pripremali za ispite i tek na dan kada su dolazili na ispit, dobijali su testove koje su tada prvi put videli. Onda je pod pritiskom javnosti i želje da svojoj deci učinimo medveđu uslugu, da ne moraju toliko da se pripremaju, usput da neko dobro inkasira svoj rad, napravili gotove zbirke sa gotovim rešenjima. Učenici su spremali gotova pitanja i gotove odgovore.
Zaista je sramota, ja to potpisujem, kao neko ko ga je dugo radio, da neko to ne može da položi. Najprosečniji učenik, sa minimalnim brojem časova to može da pripremi, a onda su se drznuli dalje. Znate, tržište je zanimljivo, falsifikovanje dokumenata može da donese opet dodatnu zaradu nekima drugima. Drznuli su se da to počnu da prodaju, da i tu informaciju i tu vrstu devalviranog ispita prodaju. Ovo je danas kulminacija i ona je sramota svih nas. Naravno, Ministarstva prosvete posebno.
Očekujemo da Ministarstvo prosvete poimence u najkraćem roku te ljude ne samo otkrije, to može jedan policajac pozornik da otkrije, ne treba tu velika opsežna istraga, zna se kako to ide i zna se put kuda to ide, da ti ljudi apsolutno za primer ostanu bez posla, svi koji su u tome učestvovali, jer to je sramno. Ali, opet vam kažem, to je sramota celog društva dokle smo mi došli baveći se malom maturom i želeći da je devalviramo kao jedan ozbiljan ispit zrelosti. Ona već dugo nije ispit zrelosti, nego ispit na kom mi pokušavamo da svoj mladi naraštaj nevaspitno naučimo da kroz jedan ozbiljan ispit u stvari mogu da prođu na najlakši i najneodgovorniji način. Tu smo svi odgovorni. Celo društvo. O tome treba da razmislimo.
Ne želim da amnestiram ni Ministarstvo, ni one koji su učinili, samo da se svi zagledamo, da ne politizujemo to suviše. To je naš veliki problem. To je problem koji sadrži mnoge probleme ovog društva. Ovo je samo jedna pazl sličica, jedan pazl komadić u slici svih nas i celog društva i svih problema koje sada imamo.
To je ono što sam u obavezi da kažem i zbog prosvetnih radnika i zbog roditelja i zbog Ministarstva. Svi zajedno treba da crvenimo. Oni koji su to izvršili direktno, oni naravno treba da podnesu svaku vrstu odgovornosti, jer to je falsifikovanje dokumenata i transparentno da ostanu bez posla. Javno, da svi znamo ko su ti ljudi zaista. Nije to uvek preporučljivo, ali u ovom slučaju, upravo zbog ove mlade generacije, kojoj se to događa, Ministarstvo je to u obavezi da sprovede. Ostalo već ide rukom zakona. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovana javnosti Srbije.
Obrazovanje i vaspitanje su nesigurna i neizvesna stvar. Uspeh je vrlo neizvestan, zahteva mnogo napora i brige, ali neuspeh je bolan i vrlo često nepopravljiv.
Drago mi je da je gospodin ministar uspeo da se izbori da set zakona, koji nam je danas predložio, dobije duplo vreme da se o njima raspravlja, kako bi javnost Srbije videla koliko se značaja i koliko pažnje i brige polaže upravo prosveti. Zaista navijam za njega da se i u budžetu izbori za znatno veća sredstva, bar kada je u pitanju prosveta i njegovo ministarstvo, jer prosveta zahteva da bude i finansijski podržana u svakom trenutku da bi bila jednako uspešna.
Svakako ove zakone posmatram u svetlu nacionalne strategije obrazovanja i oni su proizašli iz nje i ma koliko to bilo i skromno i minorno oni predstavljaju reformu u obrazovanju, pre svega, jer donose unapređene stavove i poglede na dosadašnju praksu u prosveti i to se jasno prepoznaje. Mada smatram da će pojedina rešenja u ovim zakonima vrlo brzo iznuditi opet izmene i dopune, ali prosveta i obrazovanje i vaspitanje su živi procesi. Oni žive u društvu, prate njegove promene i ništa neobično da to kretanje uvek bude usaglašavano zakonskim rešenjima.
Obratiću pažnju na tri od ponuđenih zakona, koji su meni posebno zaokupirali pažnju, posebno su mi zanimljivi i važni, a idu, svakako, jedan uz drugi. To je Predlog izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, Predlog zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju. O ostalim zakonskim rešenjima će govoriti moje kolege.
Moram da kažem da podržavam hrabar iskorak Ministarstva da zakonskim rešenjima uskladi, reši i bori se sa balastima koji prate obrazovanje u modernoj Srbiji, kao što prate i sam život, između ostalog. Obrazovanje je podložno, rekoh, stalnom menjanju. Kako reče Edmondo de Amičis - obrazovanje je stalno kretanje čovečanstva.
Današnja škola mora da modernizuje svoje programe, mora da ih stalno menja, da ih usavršava, da prati korak i potrebe i pojave u životu. Zato podržavamo većinu rešenja, mada ne i sva i o tome ćemo govoriti.
Mi smo u našem poslaničkom klubu, analizirajući predložene zakone, pogledali na koji način je Ministarstvo obratilo pažnju na pristup obrazovanju prosvetnih kadrova i videli smo da je tu napravljen iskorak, jer savremeno tržište obrazovanja, jer znanje je jedna od najskupljih roba koje čovečanstvo poznaje, traži visoko i veoma široko obrazovane prosvetne kadrove koji će se čitavog života usavršavati svesno i da se bave pozivom koji je misija.
Tu posebno pozdravljam odnos Ministarstva prema vežbaonicama. Prvi put vidim da se Ministarstvo u zakonskom rešenju obraća i bavi učiteljskim vežbaonicama koje služe za osposobljavanje prosvetnog kadra u onom zanatskom smislu, jer, metodika kao nauka je najvažnija nauka u prosveti. Znate kako u narodu kažu - nije problem znanje znati, već je problem znanje dati. To naučiti nekoga, da svoje znanje prenese i time ga umnoži, kapitalizuje, to je posebna veština i banalizujući to objašnjenje, to je kao kad biste postali poslastičar tako što ste naučili recepte napamet, a nikada ništa niste umesili.
Ceneći novi pogled Ministarstva na ovo pitanje, koje je jedno od najvažnijih u samom obrazovanju prosvetnog kadra, rekoh, i smatrajući da je po prvi put pokazano dovoljno sluha i razumevanja i spremnosti za saradnju da se ovaj prosvetni posao učini još kvalitetnijim, uzela sam sebi slobodu da predložim ministru, ja ću mu to na kraju svog izlaganja i doneti, dostaviti, da predložim zakon o učiteljskim vežbaonicama, odnosno predlog zakona o učiteljskim vežbaonicama, koji bi mogao biti mali korak u rešavanju ovog velikog problema u prosveti.
Dolazeći iz grada koji ima impresivnu istoriju obrazovanja učitelja u ovom delu Evrope, iz Sombora, gde je pre skoro dva i po veka zaživela učiteljska norma
koja je rasla i danas izrasla u Pedagoški fakultet, a pošto sam i sama bila učenik čuvene somborske Učiteljske škole, prepoznajem problematiku i u saradnji sa kolegama usudila sam se da izradim ovaj predlog, pa vas molim da mu ukažete svakako pažnju i mislim da ćemo po tom pitanju biti odlični saradnici, kao što smo i u prethodnom mandatu izuzetno dobro sarađivali po pitanjima zakona koji se bave prosvetom i obrazovanjem.
Smatram da je ponuđenim rešenjima omogućeno, ali nedovoljno precizno da se uvede veći red u plasiranju udžbenika. Udžbenici treba da budu favorizovani na osnovu kvaliteta, nikako na osnovu rabata. Tu Ministarstvo još mora da doradi neke svoje stavove, jer udžbenici služe da najkvalitetnije prošire znanje, a nikako da prošire torbe, da prošire vene i da iskrive kičmu učenika.
Prepoznala sam dobro rešenje u članu 7. izmena i dopuna Zakona o sistemu. Odgovornost u ponudi udžbenika je veoma važan deo nastavnog procesa. Značaj udžbenika i njegova tačnost i usklađenost sa svim zahtevima programa je ono što očekujemo da Ministarstvo nadzire i sprovodi i svakako da ono što sada imamo na tržištu, znači, udžbenike sa materijalnim greškama, neopozivo povuče iz učionice. Dakle, to ne sme da se dešava, bez obzira kakve će posledice snositi izdavač, a trebao bi da snosi ozbiljne posledice.
Posebno ponuđeni Predlog izmena i dopuna Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, ali i druga dva predloga zakona bave se akutnim savremenim problemima kao što je, recimo, osipanje iz sistema školstva, pre svega marginalizovanih grupa. Iznalaženjem rešenja da se prevaziđe ovaj problem, prevazilaženje ovog problema i njegovo trajnije rešenje donosi rešavanje i drugih brojnih problema u društvu.
Dakle, podržavam pokušaj da se ovaj problem reši i nadam se da ćemo takođe tu imati jedan široki front da na ovaj način unapredimo ne samo naše obrazovanje, već naše društvo uopšte.
Zakonska rešenja traže da se prosveta, kao i društvo, uopšte bavi rešavanjem pitanja nasilja, koje je sve prisutno i slično, društveno neprihvatljivih oblika ponašanja. Podržavamo, takođe, što oba zakona, i u osnovnom i u srednjem obrazovanju, traže aktivno učešće škole, kao i svih učesnika u procesu obrazovanja i vaspitanja, u prepoznavanju i sprečavanju ove pojave koja se javlja u modernom, ali frustriranom društvu.
Takođe moram da kažem da smo saglasni sa rešenjima kojima se favorizuje sport kao veoma važan sadržaj, kojim se vaspitavaju principi zdravog života i vrlo plemenitih ciljeva. Masovno učešće u sportu je dobra baza za izgradnju zdrave, samostalne, samosvesne ličnosti na koju može društvo da se osloni u svojoj budućnosti.
Zaštita životne sredine i svest o državnom razvoju su takođe novina i potreba modernog društva. Nikad kao sad. To u modernom obrazovanju zauzima značajno mesto. To je nešto što podržavamo, jer moramo biti svesni svi, i to moramo vaspitavati kod svojih mladih naraštaja, da mi ovu planetu nismo nasledili od svojih predaka, mi smo je pozajmili od svojih unuka.
Odgovornosti učenika se jasnije i ozbiljnije definišu, a samim tim se doprinosi i ugledu i autoritetu škole, koji je prilično devastirao poslednjih nekoliko decenija.
Inkluzija, kojom se ovi zakoni mnogo bave, koja je novina u nastavi, je detaljnije zakonski rešena sa jasnim zadacima svih učesnika, ali smatram da će ovde biti potrebno doneti u kasnijem periodu još izmena, jer je sam proces inkluzije, za koju postojeći prosvetni kadar mora dodatno da se obrazuje i stručno usavršava, zaista nešto što društvo stavlja pred velike izazove i na nove odgovornosti.
Za ovakve iskorake Ministarstvo mora imati podršku svih institucija i društvene zajednice.
Novost je i nastava na daljinu. Sa dozom skepse moram da kažem to može doneti dobre rezultate, ali mislim da ćemo i ovde imati da će praksa zatražiti neke izmene i dopune.
Postupak davanja i oduzimanja licence predviđen je jasno. Smatram ga vrlo transparentnim. Zakonska rešenja zahtevaju više odgovornosti lične i kolektiva. Samim tim, to bi trebalo doprineti razvijanju i negovanju opšte društvene odgovornosti i odgovornosti nikada nemamo dosta. Na njoj treba stalno raditi. Iz nje svakako proističe jedno bogato društvo.
Protivimo se i ono čemu ćemo se protiviti do kraja, mislim da je to i prethodni sagovornik rekao, i tu smo jasni, uvođenju agencije za obrazovanje i vaspitanje.
Smatramo da Ministarstvo prosvete ima dovoljno institucija koje obavljaju poslove koji se ovde pripisuju i propisuju agenciji. Ona će nepotrebno opteretiti i onako skroman budžet Ministarstva, a ne vidimo da može doneti ozbiljnije rezultate, posebno kada znamo da postoji Zavod za vrednovanje kvaliteta u obrazovanju, pa ni taj rad nije baš vidljiv.
Efekti rada agencije ne verujemo da mogu da budu uopšte vidljivi u ovakvom sistemu obrazovanja, tako da je to nešto što u ovom rešenju ne podržavamo.
U Predlogu zakona o osnovnom obrazovanju vidimo zaista mnogo pozitivnih koraka i mislim da ćemo se sporiti jedino u raspravi u pojedinostima opet po pitanju ocene iz vladanja. Tu smo i u prethodnom sazivu imali mnogo oprečnih mišljenja. Tada smo napravili jedan kompromis, da se ocene iz vladanja u osnovnoj školi vrati u prosek u sedmom i osmom razredu. Posle je već bilo iznuđeno da se mora vratiti i u šestom. Ja sada predlažem amandmanom, o tome ćemo raspravljati, biće za i protiv, govorim kao neko ko dolazi iz prakse i poznaje taj uzrast, apsolutno uz podršku svih kolega, da treba vratiti u peti razred.
Smatramo da je problematičan ovaj odnos prema osmom razredu i završavanju osmog razreda u odnosu na ranije učenike. Govorim o učenicima gde mogu da se jave problemi, a onda ako neko apriori može da završi osmi razred bez obzira na to, znači, ne preti mu ponavljanje. Obično su to učenici koji imaju probleme u ponašanju ili disciplinske probleme, tako da o tim predlozima koje smo dali u amandmanima zaista molim da razmislite.
Pokušaćemo da amandmanom iznudimo korekciju oko broja učenika u odeljenju i, prihvatajući sve ono što je ministar vrlo jasno, vrlo eksplicitno izneo u svom izlaganju, ne osporavajući brojke koje je izneo, ne govoreći uopšte o čuvanju radnih mesta, govorim o broju učenika u odeljenju od 25 optimalno, čak je i to vrlo teško da se kvalitetno uradi, pogotovo sada kada imamo inkluziju, i tu smo tražili da se onaj broj, gde se jedan učenik sa inkluzijom kada se uvodi u odeljenje, zameni brojem dva i da se poveća na broj tri.
Inkluzija je jedno iskustvo… Ljudi koji ne rade u odeljenju nisu imali to iskustvo u živom času, da tako kažem, ne poznaju, a svaki inkluzivni učenik je svet za sebe i zaista bi mogao da angažuje samo jednog učitelja, ali okolnosti su takve i moramo da se snalazimo na najhumaniji i najprofesionalniji način u datim okolnostima. Kažem, poštujem sve napore Ministarstva i sve resurse koje ima, ali to je nešto oko čega ćemo da se sporimo u raspravi u pojedinostima.
Dakle, mnogo je toga što je u ovim zakonskim rešenjima dato na efikasniji način, nego što je bilo do sada. Predlog zakona o srednjem obrazovanju je takođe pojednostavio, ali i konkretizovao rešenja koja su važna u realizaciji srednjeg obrazovanja. Nastava na daljinu je novina. Već sam o njoj govorila. Njene efekte ćemo tek sagledati.
Ono što je precizirano je mogućnost promene izabranog stručnog profila u toku školovanja. To je nešto što je pozitivno. Vidim da se pojačava odgovornost učenika. O tome sam već govorila. To je takođe nešto što bi trebalo da vrati značajniji deo autoriteta škole i prosvete uopšte, što je veoma važno za zdrav život celog društva.
Smatramo da se ponuđenim predlozima zakona dolazi do kvalitetnijeg, pravednijeg i dostupnijeg obrazovanja i moglo bi se reći da smo pokušali ovim zakonskim rešenjima da se domognemo za korak bliže onom finskom principu – jednaka šansa svima. Naravno, oni su bogato društvo. Finska je, uz Japan, zemlja koja najviše ulaže u obrazovanje jer su shvatili da jedini prosperitet društva, napredak društva i bogatstvo društva leži u obrazovanju. Kada i mi to budemo shvatili i mi ćemo se tome primaći.
Mislim da smo u ovom zakonu pokušali tu šansu ili tu razliku da smanjimo ili da taj korak napravimo.
Dakle, ono što je dobro to je da smo svakako omogućili da se obrazovanje približi, da se pokaže veća briga, da se što veći broj ljudi, učenika, onih koji će moći da prođu sistem obrazovanja, da se uključe u sistem obrazovanja, jer svaki sistem menja onoga ko je u njemu. Mi ka tom menjanju idemo kao društvo.
Očekujemo da ministarstvo učini neka značajna podzakonska akta koja će pratiti realizaciju ovih zakona. Očekujemo od ovih zakona da nam pomognu jer prosveta je ona koja će pomoći da društvo izađe iz krize, ona će pomoći da se svest promeni, a samim tim menjanjem svesti promenićemo i odnos prema radu, prema privredi, svim ostalim resursima. Kroz vremena društvenih kriza, kroz ratna i posleratna traumatična iskustva našeg društva. Ne smemo zaboraviti da je prosveta teško ali možda jedino i najviše uporno odolevala devastiranju svojih vrednosti. Prosvetiteljstvo je bilo i ostalo misija i ljudi koji su se opredeljivali za ovaj posao svesno i odgovorno su izdržavali breme urušavanja svih vrednosti društva u tranziciji.
Kako bi rekao Makarenko, veliki i neprevaziđeni pedagog – nema loših vremena, samo su ljudi loši. Mi smo u prosveti imali sreću da uvek imamo entuzijaste i da imamo dobre ljude, posvećene ljude. Prosveta je uvek bila ta koja je gradila nevidljive bedeme opstanka društvenih vrednosti, vaspitavala vrline u svakom od nas. Svako društvo, pa i ovo naše nisu unapređivale vojskovođe, ali su ga unapređivale sudije, lekari, intelektualci, ratari, zanatlije, ali u korenu svih tih ljudi njihovog pregalaštva i znanja su bili učitelji.
Najvažnija baza ovog društva su bili i ostali učitelji. To je najstarije znanje koje čovečanstvo poznaje i od tog znanja je krenuo razvoj civilizacije. Zato vas molim, imamo dovoljno argumenata da podržimo ove zakone, molim vas da pogledate naše dobronamerne amandmane. Uložili smo kao poslanička grupa 23 amandmana i samo u prilog svega onog što rekoh i u prilog našeg sistema obrazovanja na koje možemo svi biti ponosni, jer svi smo mi prošli ovaj sistem obrazovanja i svako od nas pojedinačno smatra da ima solidno obrazovanje. Zato sedimo ovde i sada je naš zadatak da pomognemo da ono bude još bolje za one koji dolaze posle nas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, lekar je jedan od tri sveta zanimanja, lekar, učitelj i sudija. Dakle, jedno od tri stuba svake države i lekar nije samo profesija to je na jedan određeni način i misija, tako smo i pristupili kao poslanička grupa, analizirajući predloge zakona koji su pred nama.
Dakle, javno zdravlje je svakako najvažniji kapital stanovništva naroda i države. Briga i načini brige o njemu jasno pokazuju odgovornost i zrelost društva, funkcionisanje institucija i kvalitet zakona donetih u smislu regulisanja ove oblasti. Javno zdravlje je zbrinuto sistemu koji sprovodi brigu o njemu kroz prevenciju ili rešavanje zdravstvenih problema stanovništva, ali naravno uz sve one prateće tehničke službe koje su neophodne da bi se jedna moderna zdravstvena politika sprovodila.
Strateški pravci javnog zdravlja pored fokusa na promociji zdravlja kao najvažnijeg društvenog interesa usmeravaju se na kvalitetniju organizaciju sistema zdravstvene zaštite i svih onih zakonskih akata i pratećih podzakonskih akata koji su nužni da bi se on sproveo potpuno kvalitetno po građane. Stalni razvoj i unapređenje zdravstvenih politika, njihovo usklađivanje sa svetskim konvencijama je svakako neophodno.
Predlog zakona o pravima pacijenata i Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama su pokušaj da se unapredi naša dosadašnja zdravstvena praksa, unese malo više reda u prilično problematično srpsko zdravstvo, o čemu smo svi do sada govorili i čega smo svi svesni. I da se jasno opredeli podrška države daljem unapređenju zdravlja stanovništva. To je težak zadatak. Posle dugo godina loših navika i pacijenata i lekara, posle jasne korupcije koja postoji, posle mnogo bremenitih situacija o kojima smo svi ovde govorili, posle mnogo neprofesionalizma, posle mnogo zloupotreba, ali svakako i mnogo profesionalnog i mnogo visoko etičkog ponašanja u zdravstvu postoji i koje je sigurno uporište za dalje napredovanje i dalji rad na unapređenju zdravstva.
Koristimo izraz zdravstveni sistem jer to sistem zaista i jeste. Svaka promena i pozitivna i negativna u sistemu deluje veoma široko i veoma duboko. Dakle, o tome moramo da razmislimo znajući da svaki ovaj član koji je ovi zakoni predlažu, svaki amandman koji bude usvojen, to uvek naglašavam menja nečiji život. To je ono što treba da nas rukovodi i opredeljuje sve.
Dakle, imamo dva predloga zakona i to Zakon o pravima pacijenata koji se tiče i svih nas ovde koji treba svakako da u skladu sa etikom i sa našom etno psihologijom opredeli jednu jasnu zdravstvenu politiku, a mi smo se opredelili, čini mi se za jedan holistički pristup našom nacionalnom strategijom.
Imamo zakon koji je trinaest godina stidljivo čekao da dođe pred poslanike, pred bilo koji saziv, mi smo imali sreću da dođe pred naš saziv Republike Srbije. Dakle, zakon koji se bavi jednom jako osetljivom populacijom, vrlo prisutnom u zemlji u tranziciji kakva je Srbija koja je preživela sve one frustracije, koja ima iza sebe raspad, rat, migracije, devastiranje privrede, prisilna preseljenja, ostanak bez posla, razaranje porodice. Dakle, depresivna stanja i mnogo ljudi sa mentalnim zdravstvenim problemima. Mi smo nažalost kao država u visokom vrhu svetskom u ovom trenutku.
Dakle, potrošićemo dosta energije obrazlažući za i protiv pojedinih rešenja ovim zakonskim predlozima, ali ćemo se svi složiti da su nam ova dva zakona veoma važna i da smo im trebali imati implementiranih u našu zakonodavnu praksu mnogo ranije.
Poslanički klub NS nije imao mnogo dileme da li će podržati ova dva predloga. Analizirali smo pojedine stavove, npr. u članu 6. stava 2. Zakona o zaštiti prava pacijenata, navodi se nekoliko vidova diskriminacije koji se isključuju, pa smo smatrali da je tu nepotrebno da se navodi kao vid diskriminacije vreme pristupa zdravstvenoj službi. Znači, niko ne može po tom elementu biti diskriminisan jednostavno, niti da se na to pozove kao diskriminaciju, jer imate radno vreme zdravstvenih službi, imate hitne službe, znači neko ne može biti primljen u svako vreme, tako da to nije vid diskriminacije. Znamo tačno koji su vidovi diskriminacije, to je uređeno jednim drugim zakonom.
Takođe, u članu 7. stav 2. smatrali smo da je malo neodređeno kada se kaže – pacijent može da dobije blagovremeno pravo na informacije, blagovremeno i na način koji je u njegovom najboljem interesu. Blagovremenost je vrlo diskutabilna regulativa. Šta može da se podvede pod blagovremenost? Nije nikakva ročna kategorija, pogotovo ne u zdravstvu gde su rokovi vrlo važni, rokovi terapija, efekata, intervencija, znači prateći efekti. Dakle, šta je to njegov najbolji interes? To je pojam koji će biti podređen slobodnoj proceni a slobodna procena zdravstvenog radnika može da bude diskutabilna i ovim se ovako, malo širokim tumačenjem, može dovesti u pitanje jako bitan institut poverenja, uzajamnog poverenja lekara i pacijenta. Ali, opet zakon se donosi u nadi da će na najbolji način biti implementiran i da će najbolji ga shvatiti kao neki svoj etički kodeks.
Dilemu značajnu smo imali oko zakonski regulisanog prava na privatnost i dostupnosti informacija, oko čega smo se svi ovde složili. Znači, raspolaganje informacijama zdravstvenog kartona pacijenta, tu smo imali nedoumice posebno u onom članu koji se odnosi na decu i famozne granice od 15 godina. Međutim, član 24. stav 2. je tu dilemu razrešio i mislim da je to dobro urađeno. Smatramo da je ostavio značajnu mogućnost zdravstvenom radniku da postupi visoko profesionalno, visoko etički i u najboljem interesu deteta. Naravno, uvek će biti mogućnost za zloupotrebu, sve što se upotrebljava, zli ili zlonamerni ljudi mogu da zloupotrebe, zato postoje sankcije. Trudimo se da podignemo svest u tome, u najboljem smislu, da nam svaki zakon bude na korist.
Dilemu smo imali oko člana 23. stav 3. dostupnosti informacije iz medicinske dokumentacije pojedinim pravnim licima. Smatram da je ovde isto ostavljen prostor za delimičnu zloupotrebu ovog zakona, pa molimo ministra da razmisli o korekciji putem amandmana, ali o tome će kasnije u raspravi u pojedinostima biti više reči.
Imali smo takođe, nedoumice oko savetnika za zaštitu prava pacijenta, ali ne u smislu da je njegovo postojanje potrebno, naravno da je potrebno, to svakako smatramo neophodnim, dilema je bila oko godine radnog staža, o čemu je juče govorila moja koleginica Dubravka Filipovski, oko njegovog iskustva. Znači, smatrali smo da može i neko mlađi sa manje radnog staža da se uključi u ovu problematiku, čak možda i sa više entuzijazma i želje, više da se potvrdi oko izmeštanja – da li da ostane u zdravstvenoj ustanovi ili u lokalnoj samoupravi? Smatramo da kako god da zakon odluči pogrešiće, odnosno kako god zakon odluči učiniće pravo.
Imate jednaki broj argumenata zašto je potrebno da ostane u zdravstvenoj instituciji i jednaki broj zašto je potrebno da bude u lokalnoj samoupravi, isto toliko protiv, tako da smo i tu dilemu jednostavno prihvatili da ono što bude u zakonskom rešenju, to treba da bude imperativ za sve i da će tu dalje praksa pokazati koje je rešenje bilo potrebno.
Predlog zakona o zaštiti pacijenata sa mentalnim smetnjama je posebno osetljiv, rekla sam, i njegova implementacija će verovatno naići na mnogo problema i verovatno će on vrlo brzo pred poslanike Narodne skupštine doći sa potrebom da bude nekih izmena i dopuna, ali je on svakako pravi korak i veliki korak i nužan korak. Naravno da će praksa pokazati i ministarstvu i nama šta možda može u hodu da se promeni, opet za dobrobit svih građana, pre svega ove posebno osetljive grupacije stanovništva.
Dakle, ono što smo spremni kao poslanička grupa da pozdravimo, to je značajan iskorak u zdravstvenoj politici. Podržavamo hrabrost ministarstva da se ovakva dva zakona nađu pred poslanicima, podržavamo i spremnost da se to prati u implementaciji. Smatramo da kao zemlja u tranziciji, a tranzicija je revolucija, ona nije oružana, ali ima velike žrtve i svi smo ih svesni i mislimo da upravo ova dva zakonska rešenja treba i sa tim segmentom društva i našeg društvenog života i problema da se bore.
Smatramo da možemo kao poslanička grupa podržati donošenje ovih zakona, prateći naravno vrlo kvalitetne amandmane i dobronamerne amandmane svih poslaničkih grupa uz zajedničke želje da sutra naše zdravstvo, ovako devastirano, ovako puno problema, ovako i upotrebljeno i zloupotrebljeno bude bolje, jer nam je svima neophodno i nužno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana predsedavajuća i poštovana javnosti Srbije, pre svega moram da se osvrnem na to da je NS u prethodnom sazivu, i ja lično kao narodni poslanik, učestvovala u kreiranju znatnog broja amandmana, koje prepoznajemo da su usvojeni u ovom predlogu zakona koji je pred nama. Zaista se zahvaljujem ministru i Ministarstvu što su imali sluha za tu vrstu saradnje i kooperativnosti.
Ono što je u ovom trenutku u Srbiji veoma važno, to je da se sve vrste saobraćaja, saobraćajne infrastrukture unaprede, naravno, i železnički saobraćaj. One su nedeljive međusobno: drumski saobraćaj, vazdušni saobraćaj, vodni saobraćaj i železnički saobraćaj međusobno moraju da se dopunjuju. Železnica je svakako od nacionalnog značaja, pre svega jer u Srbiji postoji od 1884. godine. Ovih poslednjih 50-ak godina, koliko je propadala, sada je vreme da se taj trend propadanja ili slobodnog pada zaustavi i da se okrenemo tom resursu kao jednom od značajnih saobraćajnih resursa koji će unaprediti, pre svega, privredu Srbije, jer će omogućiti i transport roba.
Ono što je u železničkom transportu pozitivno, to je visoka propustna i prevozna sposobnost roba i putnika, prevoz nezavisno od klimatskih uslova. Dakle, nijedan drugi saobraćajni resurs nema takvu frekventnost i takvu fleksibilnost kada su u pitanju klimatski uslovi, klimatske promene, kao što ima mogućnost železnički saobraćaj. Zatim, neposredna veza magistralnih i pratećih koloseka i mogućnost velike saradnje sa svim ostalim saobraćajnim infrastrukturama i masovnost prevoza.
Naravno, železnica je takav saobraćajni resurs koji zahteva velika početna ulaganja, ali su sva ulaganja u železnicu svakako isplativa na duge staze. Ono zbog čega se NS opredelila da će podržati ovaj predlog zakona, naravno, posle diskusije u pojedinostima i usvajanja značajnog broja amandmana, u kojima smo i ovaj put učestvovali veoma kreativno, jeste svakako mogućnost reorganizacije ovog javnog preduzeća, koje će ga učiniti konkurentnijim na tržištu, zatim, mogućnost da se unapredi, ono što smo posebno primetili, zaštita životne sredine, na čemu se insistira u EU, na čemu se insistira uopšte u ovoj svetskoj saobraćajnoj politici. Železnica ima veoma mlad sektor koji se uspešno i kvalitetno bavi upravo ovim pitanjem i vrlo je zapažen u domenu svog rada, ne samo u Srbiji, nego i šire.
Dakle, očekujemo da će ovaj zakon biti zaista jedan moderan zakon koji će pratiti evropske zakone u svakom pogledu i omogućiti unapređenje ovog saobraćaja i dalju i bolju saradnju. Železnica ne može da se izuzme iz međunarodne saradnje. Svi saobraćajni tokovi su u stvari vezani za međunarodne tokove saobraćaja i to je ono zbog čega je Srbija veoma važna geopolitički i saobraćajno strateški važna upravo na ovom prostoru i to je prednost koju treba da iskoristimo.
Ovaj zakon će svakako unaprediti i rad Direkcije. Ovaj zakon će omogućiti da se smanje budžetska ulaganja. Ovaj zakon će u svakom slučaju doneti jednu moderniju železnicu i ono što treba da učini u budućnosti, to je veće interesovanje i privrede i putnika za putovanje jednom ovako modernom i za transport roba jednom ovako modernom železnicom. Srbija samo sa takvom železnicom može da bude konkurentna i može da bude u modernoj Evropi, u modernom svetu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, upućujem pitanje ministarstvu, odnosno ministru za rad i socijalna pitanja. To je pitanje koje je poslanička grupa Nove Srbije postavljala i u prošlom mandatu, ali novonastale okolnosti u Srbiji i veliki broj obraćanja naših građana, traži da to pitanje postavimo ponovo.
Najstariji naši sugrađani, to su penzioneri, politikom Vlade, u ovom slučaju kada su njihove penzije ispod 15.000 dinara, stiču pravo na jednokratnu novčanu pomoć. Ono što nas interesuje, to je - da li je moguće napraviti iskorak u toj odluci, u tom podzakonskom aktu, i pomoći onim penzionerima koji imaju 15.070 dinara penziju, 15.200 dinara penziju, a pri tome je to jedina penzija u kući i jedini izvor prihoda, pri tome ta penzija se obično troši, obzirom na starosnu dob, na lekove, najvećim delom na lekove koji su veoma skupi, moram da vas podsetim da su na Kosovu, gde imamo upravo takih penzionera, lekovi duplo skuplji neko u Srbiji, da se napravi iskorak i da se i tim penzionerima omogući da prime tu pomoć? Za njih je to zaista velika pomoć države i velika briga države. Očekujem odgovor, u što bržem roku, od Ministarstva rada i socijalne politike.

Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, podržavajući amandman poslaničke grupe DSS, apsolutno smatram da, bez obzira koliko je poseban trenutak u kom donosimo ovaj zakon, koliko je zakon poseban u odnosu na celokupnu zakonodavnu praksu, mislim da je upravo ova argumentacija koju su iznele kolege pre mene, a pre svega kolege iz DSS obrazlažući svoj amandman, potpuno dovoljna da ubedi gospodina ministra da ovaj amandman sada na sednici prihvati.
Zašto? Zato što upravo član 6. govori o dve pravne posledice koje proističu ovim članom, a nikada niste imali na strani jednog ovakvog amandmana celokupnu javnost Srbije više složniju nego u ovom trenutku. Zaista svi smatramo i iskreno se nadamo da će ovaj zakon, koji treba da deluje i preventivno, biti ređe nego i jedan drugi korišćen u praksi zakonodavstva Srbije, to svi iskreno želimo. Upravo zbog toga jedna ovakva mera treba da se prihvati. Neko ko je učinilac ovakvog dela sigurno neće moći da se popravi i neće promeniti neki svoj stav. To je devijantno ponašanje. Psiholozi znaju o čemu govorim.
Znači, jednostavno društvo mora da upozori svakog onog ko čini takvo delo, a o tome će se mnogo govoriti, ili ko je u nameri da učini takvo delo, jer pre svega mora postojati volja i namera, da će to delo trajno da ga obeleži i isključi, na jedan način odvede na marginu života. Dakle, delo treba da bude tako kvalifikovano i tako kažnjeno da mnogima nikada ne dođe čak ni u podsvest da ga učine.
Ovde jeste govoreno o tome da se na sudu brani čovek, a ne delo. Čovek je taj koji je počinilac dela i mi ovde govorimo o ljudima koji čine jednu vrstu dela, odnosno nedela, odnosno zlodela, odnosno najtežih krivičnih dela, koje celokupno naše društvo, koje naša mentalitetska struktura ne može da prihvati i koje želi da osudi.
Dakle, nikada nije jasnije iza jednog zakonskog projekta stajala cela javnost Srbije, u želji da ga donese na najbolji način. Upravo mislim da ovaj amandman treba prihvatiti. Mislim da nije bilo nikada ni veće volje u sali da se jedan ovakav amandman prihvati od svih poslanika. Zato želim da apelujem na gospodina ministra da nam se pridruži. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, imamo jednu retku životnu praksu pred sobom, a to je da je na sceni zakon koji je u ovom državi donet pre 35 godina i sada se zamenjuje novim zakonskim projektom, odnosno predlogom zakona. Retko je koji zakon na ovim prostorima izdržao ovoliki životni vek – 35 godina. To može da govori da je zakon bio jako dobar ili može da govori nešto negativno, a to je da je zakon retko bio upotrebljavan, jer u međuvremenu nekoliko pravno-državnih subjektiviteta se na ovim prostorima izmenilo, a upotrebljavao se isti zakon, upravo taj Zakon o sklapanju međunarodnih ugovora i o potvrđivanju međunarodnih ugovora i sporazuma.
Dobili smo Predlog zakona u proceduri, sagledali ga. Ono sa čime se kao poslanička grupa nismo u potpunosti složili, to smo pokušali amandmanski da izmenimo. Ako će ministar imati sluha da nas uvaži, ispoštovaćemo. Inače, ne vidimo nekih drugih ozbiljnijih problema zašto ne bismo podržali u danu za glasanje kao poslanička grupa ovaj zakon.
Dakle, pre svega smatramo da kroz amandmane koje smo aplicirali, a mislim da su i kolege iz drugih poslaničkih grupa reagovale slično, treba pojačati nadzornu ulogu Skupštine, odnosno treba sačuvati nadzornu ulogu Skupštine. Treba kroz rad odbora biti prisutan i na taj način jasno sarađivati sa Vladom, upravo po pitanju međunarodnih ugovora, jer u zakonu se u članovima 1, 2. i 3. jasno određuje predmet zakona, pojam međunarodnog ugovora, subjekti koji sprovode međunarodni ugovor. Međunarodni ugovori mogu bili legislativni i mogu biti kontraktuelni. Međunarodni ugovori mogu biti bilateralni ili multilateralni. Ali, ono što je važno, međunarodni ugovori su nešto čime se u svakom slučaju potvrđuje suverenitet i integritet države.
Značaj države je upravo u tome koliko su zainteresovane druge države da sa njom sklope međunarodne ugovore, bez obzira na njihovu prirodu. To je ono u čemu svakako treba da učestvuje Skupština, pre svega preko odbora. Mi se zalažemo za jačanje kapaciteta skupštinskih odbora, koji mogu da budu izuzetno i konstruktivni i izuzetno korisni upravo Vladi u donošenju ovako značajnih ugovora.
Mislim da ćete sagledati upravo amandmane koji se tiču pre svega člana 8, a i nekih drugih članova i da ćete ih u radu odbora, kada budemo odlučivali o amandmanima i u samom zasedanju odlučiti da ih prihvatite.
Ono što smatramo isto važnim, to je da se napomene da sprovođenje ovog zakona neće opteretiti budžet Republike Srbije. Ono što je u ovom zakonu dobro, to je da Srbija ima jedan moderan zakon vezan za potpisivanje sporazuma i ugovora na međunarodnoj političkoj sceni, da bi bila svakako relevantan partner i da bi druge države bile zainteresovane da sa Srbijom sarađuju, odnosno da u Srbiji vide ravnopravnog partnera.
Na ovoj Skupštini je da u tome aktivno učestvuje. Na ovoj Skupštini je da se dignitet, suverenitet i integritet Srbije čuva i na ovaj način što ćemo jedan dobar zakonski projekat podržati i u danu za glasanje. Hvala.