Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, imam obavezu ispred poslaničke grupe Nove Srbije, a na inicijativu građana, da postavim pitanje Ministarstvu pravde i Visokom savetu sudstva.
Naime, svi smo svedoci da je u prethodne četiri godine transparentno i sa velikom pompom izvršena reforma pravosuđa. Tom prilikom su neke sudije ostale bez posla, ali ne i bez plata, što u Srbiji nije baš uobičajeno. Obično se ostaje i bez jednog i bez drugog, a na to su građani veoma osetljivi obzirom da veliki broj građana svakog dana ostaje bez osnovnih sredstava, osnovnih primanja i bez posla, naravno.
Ono što postavljam kao pitanje Ministarstvu pravde i Visokom savetu sudstva - kada sudije nisu izabrane ponovo na sudijsku funkciju sa obrazloženjem da nisu ispunjavali neke uslove, nastavili su da primaju svoje plate, interesuje me, pre svega, koliko je novca potrošeno na ta primanja, a onda se desila još jedna posebna sramota za srpsko pravosuđe, jedan broj sudija je vraćen na posao, što znači da je neko ko ih je u prvom krugu eliminisao, priznao da je pogrešio, e interesuje nas da li će oni u Visokom savetu sudstva, koji su učinili tako krupnu grešku ili tako krupan blam ili takvu sramotu za srpsko pravosuđe, napokon smoći snage i da podnesu ostavku na ove funkcije.
Interesuje nas ko su ljudi koji su odgovorni za ovo što se desilo u reformi srpskog pravosuđa i koliko to košta građane Republike Srbije, da ne bismo došli u situaciju da u vreme kada zagovaramo sve moguće i nemoguće slobode neko zavapi, kao Žan Žak Ruso – dosta mi je slobode, dajte mi pravdu i jednakost? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani građani Srbije, nije neobično da Predlog o izmenama i dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku koji smo u ovom sazivu doneli isto polovinom decembra 2009. godine bude pred nama upravo tačno polovinom decembra, 15. decembra, dve godine kasnije, i to u vreme kada se očekuju, kada se zaista manipuliše, kalkuliše i zamajava javnost sa tim je li bilo kneževe večere, odnosno da li će izbora biti ili ih biti neće, a biti ih mora i to vrlo uskoro.
Po predlogu koji je stigao pred Narodnu skupštinu, prvo se procenjuje da Vlada ne pokušava da ostavi utisak na građane da može ozbiljno i nesporno da ispoštuje rokove koje je sama sebi propisala i koje je ova skupština svojevremeno potvrdila i zadala. Imamo sedam članova od kojih u stvari šest nešto menjaju u ovom zakonu i oni pokazuju da Vlada zaista ima problem, ili, kako bismo rekli, Vlada je u nuždi, u iznudici, da izmeni i dopuni zakon koji još nije ni stupio na snagu, a trebalo bi za 10-ak dana da stupi na snagu. Evo jedne ironije – predviđeno je da datumom početka primene ovog zakona prestaje da važi ukupno 16 članova Zakona o izboru narodnih poslanika, kao i podzakonski propisi doneti radi primene njihovih odredaba.
Sve ovo što je ponuđeno Narodnoj skupštini, bez obzira koliko je ministar elokventno i stručno pokušao biranim rečima da ubedi Narodnu skupštinu da je to u ovom trenutku zaista krucijalno pitanje za građane Srbije, građani Srbije koji u poslednjih 20-ak godina su mnogo puta bili izmanipulisani upravo ovim pojmom – birački spisak, vrlo pomno i vrlo pažljivo slušaju i ovu diskusiju i slušaju šta narodni poslanici kažu šta se sve u ovih šest članova krije.
Dakle, razlozi za donošenje zakona kojim se sada tvrdi i pokušava da se jedinstveni birački spisak na osnovu koga će se verifikovati izborni rezultati pa će to biti neka demokratska izborna volja građana, dakle, jedinstveni birački spisak će ponovo biti predmet ili ostaviti mogućnost ovim izmenama i dopunama da se voljom građana, bar u jednom delu, a možda i u vrlo zabrinjavajućem delu, neko poigra.
Srbija za takve igre, bojimo se, više nema vremena, nema ni volje, ni želje. U Srbiji, u drugoj deceniji 21. veka nikada nije bilo više želje za izborima. Bez obzira što postoji jasna i izražena namera brojnih građana da neće izaći na izbore, verujte, izaći će. Nikada toliko nisu građani preispitivali sami sebe, svoje stanje, svoju vlast, nikada toliko odgovorno nisu u svojim najužim krugovima analizirali svaki politički potez. Nisu imali drugog izbora i nemaju drugog izbora – moraju. Jer, od toga zaista zavisi svaki njihov sledeći dan.
Smatramo da na ovakav način izvršna vlast, koja je pokazala da nije sprovela osnovne stvari, da nije donela osnovna akta, da nije uradila ono što je sebi sama postavila kao zadatak, unosi i određenu pravnu nesigurnost i određene pravne praznine. Ovih sedam, a šest je bitno, članova zakona kojima se menja osnovni Zakon, donet 2009. godine, NS neće moći podržati i nećemo podržati, mada ćemo pokušati amandmanski intervenisati, kao što smo uvek kreativno i dobronamerno intervenisali.
Oko upisa u birački spisak svesni smo, i svi smo na neki način bili svedoci, brojnih i uvek mogućih zloupotreba svake vlasti. Prirodno je da građani imaju skeptičnost, da imaju nepoverenje, da žele apsolutnu sigurnost, bar toga dana, da su svi oni koji toga dana izađu zaista izabrali ono što ih čeka. Jer, nije im svejedno kako će sledeći period od četiri, možda i manje godina, izgledati u Srbiji. Znate, građani su se suočili i sa evropskim standardima i sad su videli da je sve to jedna velika relativnost, jedno veliko nepoverenje. Sa jedne strane, imamo ponudu evropske Srbije, evropski standard, da sve to mora tako da bude, to su sistemi novih tehnologija, informacionih sistema, dakle, sve se to nudi ali građani žele da vide jednu jasnu istinu.
Danas sam baš kod svog poslanička pitanja i rekla – mnogima je dosta slobode, hoće pravdu i jednakost, kako je rekao Žan Žak Ruso. Dakle, jedinstven birački spisak mora zaista biti tačan, ispravan i mora predstavljati, onoga dana kada građani izađu na birališta, tada je on najvažniji, za svakog građanina sveto pismo, da je to ono što je toga dana u Srbiji zaista moguće, prisutno i spremno da bira one koji će predstavljati građane, koji će upravljati ovom državom i koji će im dati sigurnost, život i budućnost. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, evo, posle burnije javne rasprave i dosta reakcija u javnosti, možda i prenaglašenih, upravo je ovaj zakon, koji su pre svega svi pregaoci u filmskoj umetnosti, odnosno kinematografije u Srbiji dugo čekali, konačno je pred poslanicima i u Skupštini Republike Srbije. Znam koliko su se pojedinačno naši eminentni umetnici zalagali da se ovaj zakon, a znate i vi gospodine ministre, da se ovaj zakon donese. Evo, mi smo kao poslanička grupa zaista svih 40 članova ovog zakona pažljivo pročitali. Podneli smo benevalentno, naravno, amandmane, za koje očekujemo da ćete imati razumevanje, jer do sada smo uvek bili dobronamerni kada je mogućnost neka da se poboljša neki zakonski projekat koji dođe pred poslanike Skupštine Republike Srbije
Dakle, kinematografija u Srbiji nije mlada grana umetnosti i ona je napokon dočekala da i sistemski nekim zakonom bude mnogo toga u njoj urađeno. Nije ovo sigurno kraj, još će tu mnogo toga kroz praksu da se dorađuje. Zašto sam imala potrebu da govorim o ovom zakonu? Zato što, pre svega, dolazim iz grada koji je jedan od začetnika kinematografije u Srbiji, jer moj sugrađanin Bošnjak Ernest je 1906. godine počeo da prikazuje prvi u Somboru neme filmove, 1925. godine da prikazuje zvučne filmove i imao je jednu tendenciju, odnosno jednu ideju, koja nažalost nije zaživela, ali mi smo jednako na nju ponosni kao i da je zaživela, da Sombor postane evropski Holivud. Kamo sreće da to jeste, celoj Srbiji bi bilo mnogo drugačije u kinematografiji u ovom trenutku.
No, upravo zato što baštinimo jednu takvu ideju i jednu takvu dobru nameru, imali smo potrebu da ovaj zakon pažljivo iščitamo, da prepoznamo u njemu i dobru nameru predlagača i želju da se uredi ova oblast. Smatramo da ovo nije konačno, da će trebati, naravno, u hodu da se još ponešto izmeni i ovo je jedan od zakona koji će verovatno trpeti izmene i dopune, ali nadam se u svakom slučaju da bude kvalitetniji, pre svega za one pregaoce u kinematografiji, jer srpski film predstavlja ličnu kartu, etnopsihološku i umetničku, naše nacije.
Srpski film nas predstavlja u ovom modernom vremenu, u ovoj modernoj umetnosti, zaista pred celim svetom i ima misiju da u našoj stvarnosti na jedan umetnički način progovori i da nas prikaže onako kako mi želimo da budemo prikazani u svetu i upravo o tome ste govorili, koliko je interesovanje bilo u Moskvi za naš film. Svakako da slovenski narodi imaju poseban senzibilitet. Mi prepoznajemo u kinematografiji razne škole, italijansku školu, francusku školu filma, tako je i srpska kinematografija prepoznata. Na to smo zaista svi ponosni.
Očekujući da ministar u našim amandmanima i verovatno svih kolega koji su podneli, o tome ćemo vrlo pomno raspravljati ovde, prepozna ono što će ovaj zakon još unaprediti. Zaista, mislim da u zakonu o kinematografiji treba smanjiti politizaciju na najmanju moguću meru, kao što su svi zakonu u kulturi. Mislim da je ministar u tome zaista ima ozbiljno razumevanje. Treba doprineti da naša kultura, koja je naše možda najznačajnije uporište, nedovoljno prepoznato, nedovoljno podržano, uvek se na kulturi zakida, to svi znamo, kada se počne štedeti prvo tu zakinemo sva moguća davanja, dakle, da će ministar tu biti zaista širokog razumevanja i značajne podrške, pre svega, zbog toga što je ovo umetnost čija ekspanzija dolazi, koja je ovde vrlo značajna, koja u Srbiji nije mlada i koja je Srbiju do sada predstavljala na najbolji mogući način u celom svetu. Zaista, hvala vam na razumevanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, ovo je član koji je zaista izazvao najviše amandmana, a celokupan zakon se donosi u senci ideoloških predizbornih bitaka i jedne ogromne želje da se baci neko novo svetlo na jedan istorijski sumrak i nikako ne bi bilo dobro da ovaj zakon koji se donosi na kraju mandata ove Vlade i ovog saziva Skupštine raspiri onu nikad ugašenu bitku između partizana i četnika i napravi bilo kakve nove podele unutar srpskog nacionalnog korpusa.
Nismo želeli da svojim amandmanima tome doprinesemo. Mi smo podneli amandman smatrajući ga suvislim i smatrajući da je obrazloženje za njegovo odbijanje u stvari doprinelo tome da ostanemo uvereniji u tome da je amandman u redu, pogotovo ovo da se u članu 2. gde smo menjali stav 2. tačku 1. i tražili da se stav 4. briše.
Pročitaću naše obrazloženje. Smatramo da je vremenska odrednica od dana oslobođenja određenog mesta, koja je pri tom definisana kao period koji počinje momentom efektivnog vršenja vlasti od strane pripadnika narodno oslobodilačkog pokreta u određenom naseljenom mestu koje se kasnije nije prekidala, apsolutno suvišna i uz to i neodrživa, te da ostavlja prostor da se u konkretnim slučajevima dezafuiše namera predlagača zakona da se rehabilituju lica koja to zaista i zaslužuju. Na primer ukoliko bi ovakva odredba ostala na snazi bilo nemoguće rehabilitovati lica koja su kao apsolutno nedužna nastradala od strane revolucionarnih organa vlasti tokom trajanja tzv. Užičke republike, ili u još nebrojeno mnogo situacija tokom Drugog svetskog rata na području bivše Jugoslavije.
Dakle, smatramo da postoje konkretni istorijski razlozi zašto bi ovakav amandman trebao biti prihvaćen i kako bismo zaista omogućili da zakon, na koji imamo mnogo primedbi, ali obzirom na istorijske nepravde koje su učinjene, i uopšte svesni da je istorija ljudskog roda sačinjena od jednog tržišta beščaša, dakle da umanjimo koliko je moguće štetu, gubitak onih kojima je u stvari sve nenadoknadivo jer znamo da su lišeni, ne samo slobode, ne samo imovine, ne samo građanskih prava, nego i života a to su nenadoknadive štete.
Dakle, ovo je amandman pokušaj da se popravi nešto u onom istorijskom smislu, u želji da se otkloni ta istorijska nepravda, a svesni onoga da pseća groblja i sve ostalo što je ostalo na poprištu istorije ne možemo popraviti ni ovim zakonom. Možemo samo malo da eksponiramo dobru volju nekog novog vremena. Nije dobro kada se donese jedan takav zakon koji mi sada pokušavamo da uništimo i poništimo te odluke, kao što će možda jednoga dana neko poništavati naše odluke. Hvala vam lepo.

Podneli smo amandman kao poslanička grupa NS gde smo tražili preciznije određenje člana 3, jer u prvom stavu se kaže  –  Rehabilitacija je utvrđivanje ništavnosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima se lica iz člana 1. stava 1. lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga.
Mi smo stavili primedbu upravo na ovaj termin "utvrđivanje ništavnosti", odnosno na njoj smo insistirali a "nepunovažnost" da se briše, odnosno da se brišu reči "odnosno nepunovažnih", jer utvrđivanje ništavnosti ili određivanje nepunovažnosti nisu isti sadržaj pojma, a punovažnost ovih odluka po kojima su lica lišena slobode, prava, imovine i života je i te kako važeće i sprovedeno je.
Dakle, ne možemo utvrditi da su to bila nepunovažne odluke, one su bile punovažne i one su kao takve sprovedene, ali sada možemo da utvrdimo, odnosno da ovim zakonom ih poništimo, što i jeste na neki način cilj ovog zakona.
Dakle, mi smatramo da upravo ono što ste vi nama obrazložili kao razlog za odbijanje amandmana, da je ovo preciznije. Smatramo upravo da je ovo preciznije, ako se ova reč, odnosno, ako se termin "nepunovažan" izbriše iz oba stava ovog trećeg člana. Dakle, to će ga učiniti preciznijim.
Nepunovažan, nije tačno, oni su bili punovažni u vremenu u kom su sprovedeni, utvrđeni i sprovedeni. Neko je po tim odlukama izgubio i slobodu i prava i imovinu i život po tim tada punovažnim odlukama tadašnjeg zakona, tadašnjih institucija. Bez obzira da li je to bilo pravedno ili ne, to je zakon, postoje manje ili više pravični zakoni. Oni su po nekoga uvek nedovoljno pravedni i moramo samo da uvažimo ono što jeste činjenica i ono što jeste u stvari prava pravna forma. Hvala vam.

Podneli smo amandman na naslov iznad člana 9. kojim smo tražili da se naslov menja i da glasi: "Nezastarevanje prava na podnošenje zahteva", a onda smo tražili samim tim da se taj član 9. menja i da glasi: "Pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju zbog povrede prava iz člana 1. stav 1. ovog zakona ne zastareva".
Uprkos tome što ste u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana rekli da je zakonom predviđen rok od pet godina, da je želja i intencija u stvari zakonodavca da se zakon što pre sprovede. Obzirom na istorijsku osetljivost ovog zakona, obzirom da oni koji su stvarne žrtve jednog istorijskog vremena i jedne istorijske nepravde na koje treba da se primeni rehabilitacija, ali oni često nisu među živima i to treba da učini neko od njihovih potomaka, smatrali smo da je taj rok neprimeren.
Pročitaću naše obrazloženje. Dakle, lako je zamisliti more pojedinačnih životnih situacija i razloga zbog kojih se licu koje za to ima aktivnu legitimaciju može desiti da propusti rok od pet godina za podnošenje zahteva za rehabilitaciju. Smatramo da se propisivanjem prekluzivnog roka, ma koliko dugačak on bio, urušava osnovni koncept kojim se rukovodio predlagač zakona, a to je ispravljanje istorijske nepravde i oživljavanje osećaja univerzalne pravičnosti u našem teškom vremenom i istorijom opterećenom društvu. Zato ovim amandmanom predlažemo da se u tekst zakona uvede institut nezastarevanja, kada je rok za podnošenje zahteva za rehabilitaciju u pitanju.
Zaista, postoje u pravu predviđene situacije kada su neki rokovi takvi da ne zastarevaju i smatramo da je upravo rehabilitacija odnosno podnošenje zahteva za rehabilitaciju jedan od takvih instituta gde treba da ostane trajna mogućnost zahteva da neko bude rehabilitovan. Svakako će to učiniti neko kome je do rehabilitacije nekoga ko više nije među živima, a posebno mislim na te ljude, stalo. Dakle, smatramo da je ovaj amandman veoma kvalitetan, smatramo da bi poboljšao o učinio više pravde onima prema kojima želimo da ispravimo jednu istorijsku nepravdu.

Podneli smo amandman na član 11. stav 1. gde smo tražili da se posle reči: "viši sud" reč: "odmah" menja rečima: "u roku od dva radna dana". Čime smo se u tome rukovodili? Pre svega, smatramo da je odrednica dva radna dana, odnosno u roku od dva radna dana daleko preciznija i više obavezujuća  nego odrednica "odmah", mada prilog "odmah" sugeriše na to da će nešto biti izvršeno odmah, istog trenutka ili sad. To bi moglo da stoji u tekstu zakona, ali to ne znači da će to biti izvršeno.
Mislim da je reč "odmah" ovako upotrebljena, dopustićete mi slobodu, sugerisala me na to da je ovaj član i ovaj rok malo neozbiljan. Ako stavite odrednicu od dva radna dana, onda ste zaista upregli administraciju da taj svoj posao izvrši.
Šta ako neko ne posluša i ne uradi odmah, ili nije u mogućnosti da to uradi odmah? Šta znači odmah? To znači istog trenutka. Tvrdim vam da administracija to neće moći da sprovede baš tako i da je upravo umesno da prihvatite ovaj amandman i da odvojite dva radna dana, koliko je potrebno da neko zaista pokaže i nameru i zaista sprovede ono što mu je ovim zakonom naloženo. Tada ćemo videti da je ovaj zakon ozbiljno promišljen, da se zaista na njegovo izvršenje mislilo i zaista će se onim organima koji treba da ga sprovedu dati mogućnost da to sprovedu ozbiljno. Dva radna dana je nešto što pokazuje ozbiljnost i daje mogućnost da se ovakav predlog, odnosno da se ovakva informacija pronese administrativno kako je predlagač zakona predstavio.

Podneli smo amandman na član 12. stav 1. gde tražimo da posle reči: "nije ostvarivanje dobiti u postupku rehabilitacije" reči: "može se odobriti" menjaju se rečima: "odobriće se". To se odnosi na odobravanje besplatne pravne pomoći za koju se navodi da će biti u skladu sa zakonom.
Vlada nam je u razlozima za odbijanje našeg amandmana rekla jednom rečenicom – Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je rešenje iz Predloga zakona celishodnije.
Celishodnost je ovde jedna univerzalna reč koja se koristi za sve ono što predlagač zakona smatra da mu daje pravo da nešto odbije, međutim zaista vas molim da obratite pažnju na tu terminološku preciznost kod svakog člana zakona. Nešto što se može odobriti i ne mora biti odobreno, ali ako kažete odobriće se nešto u skladu sa zakonom, to obavezuje onoga ko zakon sprovodi da zaista ima dobru nameru da ga sprovede pravedno, da zaista pomogne onome ko želi da koristi zakon da bi ostvario rehabilitaciju za nekog svog ili za svoju porodicu ili sebi nekog bliskog.
Dakle, to je ono što smo smatrali da je veoma važno u ovom članu. To je terminološki problem koji može posle da bude izigran, da kažem najblaže, ili da ne bude primenjen na način na koji zakon treba da bude primenjen. Ono što se od ovog zakona očekuje svakako jeste, već smo o tome danas dosta govorili, ispravljanje nekih nepravdi. Zaklinjemo se u to da ćemo pokušati da jedno tamno, crno vreme, jedno vreme o kom sada svi mnogo pričamo, učinimo delimično pravednijim iz vizure današnjeg vremena. Upravo ovo, može se odobriti, ne mora se odobriti, mi smatramo da je zaista ispravno da se kaže – odobriće se. Onaj ko se obrati da koristi to svoje pravo može da kaže – meni to nije potrebno, ali je zakonodavac obavezan da predvidi da mu se to odobri.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani gospodine premijeru, ispred poslaničke grupe Nove Srbije kandidujem sledeća pitanja, pre svega gospodinu premijeru i nadam se da će moći da odgovori, ne meni, nego javnosti Srbije. To je pitanje koje je vezano za zemljoradničke penzije koje smo više puta postavljali ovde i nismo dobili adekvatan odgovor. Naime, Vlada je dužna zemljoradnicima po osnovu penzija popriličnu svotu novca. Biću tako blaga.
Zemljoradnici čekajući taj novac, očekuju da to, naravno, dođe u neke pripadajuće kamate, ali već četiri godine nekoliko puta je objavljivano da su te penzije isplaćene, da je to dugovanje prema zemljoradnicima izmireno. Međutim, to nije tačno, oni su i danas pozvali i zamolili da mi to pitamo. Evo, postavljam upravo to pitanje – kada oni mogu to da očekuju? Naravno, vi znate da u ovoj zemlji svako dugovanje pojedinca prema nekoj instituciji, prema državi, prema bilo kojoj obavezi raste sa kamatom, tako da i oni očekuju da ovo dugovanje u njihovom smeru bude sa pripadajućim kamatama.
Drugo pitanje je za ministra prosvete, koji nije prisutan, ali mislim da bi i gospodin premijer mogao da odgovori. Da li se Vlada uspela izboriti sa sanacijom škola koje su stradale u zemljotresu u Kraljevu, obzirom da su do nedavno tamo bili skraćeni časovi, obzirom da ulazimo u zimu, obzirom da su škole počele da se snalaze tako da se obraćaju i pojedinačno. Ipak su to državne institucije od posebnog značaja i mislim da je prioritetno predvideti sredstva da se ta sanacija završi, pa nas interesuje koliko se do toga stiglo?
Treće pitanje, gospodin Dulić nije prisutan, ali 1. novembra je jedan Kairo onako vrlo skromno obavestio građane Srbije da se čeka upotrebna dozvola da Vinča postane nuklearna deponija, pa nas zanima ko treba da da tu upotrebnu dozvolu? Ko je došao na tu fantastičnu ideju da u Srbiji nastane takva jedna deponija? Srbija će imati ozbiljne probleme sa takvom jednom deponijom. Koliko može javnost biti upoznata uopšte sa mogućim posledicama? Ne mislim da smo kao zemlja tehnički spremni za jedan takav iskorak, jednu takvu avanturu. Siromaštvo u kom smo se našli i kriza nisu izgovor, jer i najsiromašnije zemlje, ne EU, ne Evrope i ne svega, nisu prihvatile ovakvu ulogu, bez obzira u kakvom se siromaštvu nalazile. Hvala lepo.

Zahvaljujem se na iscrpnom odgovoru. Što se tiče zemljoradničkih penzija, shvatam da je to nasleđena obaveza, ali javnost Srbije mora da zna da su to, onako kako ste rekli, najniže penzije i to su ljudi koji su svoje penzije uplaćivali sami, uz svoj teški rad. Sada kada ih očekuje i kada imaju pravo na ono što im po zakonu pripada i po radnom pravu, oni su obično u vrlo teškom zdravstvenom stanju, tako da vas i u ime njih molim da sa ovim delom dugovanja prema njima požurite kao Vlada, jer evo četiri godine, a oni još uvek to dugovanje nisu dobili.
Međutim, što se tiče škola u Kraljevu, zaista me interesuje da li ste u ovoj godini, u ovom budžetu koji će uskoro biti pred poslanicima, da li su sva sredstva opredeljena, predviđena, isplanirana, jer škole ne treba da čekaju, da ne bi bili u situaciji da nam se pojedinačno javljaju tražeći pomoć oko sanacije posledica zemljotresa?

Zahvaljujem se na iscrpnom odgovoru. Pretpostavljam da ovo što ste sada rekli znači da će i osnovna škola "Dimitrije Tucović" koja se nalazi u centru Kraljeva i koja je najviše postradala u zemljotresu na ovaj način napokon doći i do fiskulturne sale koju zaslužuju.
Što se tiče Vinče, zaista očekujem jedan iscrpan odgovor, mislim da javnost Srbije zaista očekuje jedan iscrpan odgovor što se tiče tog pitanja. Hvala lepo.

Hvala lepo, gospođo predsedavajuća. Obzirom na kratko vreme, a i poštujući da je gospodin Miroslav Markićević izneo većinu stavova Nove Srbije po pitanju Zakona o rehabilitaciji, samo ću dopuniti sa kratkim izlaganjem.
Postavlja se jedno logično pitanje – zašto se na kraju mandata ove vlade donosi Zakon o rehabilitaciji za koji smo utvrdili da je zaista disharmoničan u mnogim svojim članovima? Kao poslanička grupa, podneli smo amandmane na prvu verziju Zakona koji smo dobili i moram izneti svoje zadovoljstvo i zadovoljstvo poslaničke grupe, da su mnogi naši amandmani tada ispoštovani i da smo u ovoj drugoj verziji zakona videli da je bilo sluha za sugestije koje smo dali. Obzirom da Nova Srbija u potpunosti podržava stav iznet u članu 3. ovog zakona, stav 1. rehabilitacija utvrđivanje ništavnosti odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stava 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga.
Dakle, mi smatramo da sve žrtve, bilo koje vrste nasilja ove vrste treba da budu rehabilitovana, da zaslužuju grob, da zaslužuju ono poštovanje koje žrtvama pripada. Ali, istovremeno smatramo da svi krivci i svi dželati moraju takođe da budu odgovorni za ono što jesu činili. U ime toga, upravo onako kako je gospodin Markićević i rekao, mislimo da ovaj zakon nije u potpunosti taj problem razradio do kraja, pa bi se on mogao nazvati onako jednim zakonskim batrganjem i koketiranjem sa ovim veoma važnim istorijskim problemom srpskog naroda i istorijskom podelom unutar srpskog naroda. Dakle, moglo bi se ovim zakonom produbiti mnogo problema koje Srbiju još uvek tište, na koje je Srbija još uvek osetljiva i koje Srbija mora da reši da bi se istorija nastavila dalje i da bi neke stvari otišle na smetlište istorije, a ne ponovo se vraćale u istoriju. Upravo zbog toga, da ne bi bivši dželati, koje je i pomenuo gospodin Markićević, bili ponovo prvaci demokratije i predstavljali Srbiju u svetu.
Dakle, to je ono što mi dugujemo tim žrtvama i u ime toga, Nova Srbija će, kroz svoje amandmane koje smo podneli i na ovaj drugi tekst zakona obrazložiti sve naše stavove i očekujemo potpuno razumevanje. Mi zaista očekujemo da u Srbiji žrtve ovih vremena budu rehabilitovani na pravi način. One to zaslužuju.

Poštovani gospodine Cvetkoviću, zaista je iznenađujuće da ovakav amandman, kakav je predložio kolega Radojko Obradović, niste prihvatili. Ono što je uočljivo kada se donosi Zakon o budžetu i kada se donose zakoni o rebalansu budžeta, a rebalans budžeta, ako ćemo tumačiti sam sadržaj pojma, podrazumeva vraćanje u ravnotežu nečega što je očigledno ispalo iz ravnoteže, dakle, da vi izbegavate kao Vlada da se u parlamentu o tome diskutuje, a naročito o deficitu budžeta, o budžetskom deficitu.
Alarmantni su podaci o budžetskom deficitu u Srbiji. Srbija ne može da ignoriše jedan takav podatak, a upravo ovaj dom, koji bi trebao po logici stvari da bude iznad Vlade, jer je tesnom većinom ova Vlada dobila poverenje ovog doma da tim budžetom raspolaže, da njime upravlja u ime građana, dakle, smatramo da je Vlada dužna da u svakom momentu stavi pred građane i pred predstavnike građana informaciju o tome kako tim budžetskim deficitom i budžetom uopšte upravlja. To je ono što je ovaj amandman predložio i to je ono što je po nekom logičnom sledu stvari bilo za Vladu prihvatljivo, apsolutno prihvatljivo da se sa izveštajem izlazi redovno pred parlament.
Ozbiljne vlade, navešću samo jedan primer Poljske, u septembru već predaju budžet, a usvajaju ga negde u januaru. Ozbiljne vlade čak i ne poznaju pojam rebalans budžeta. Onog momenta kada se on pojavi, one padaju. Dakle, od Vlade se očekuje da bar godinu dana unapred predviđa stvari i njima upravlja. Jeste Srbija u jednoj teškoj situaciji ekonomskoj, ali ova Vlada je na sebe preuzela obavezu, preporučila se da će biti sposobna da time upravlja, bar u jednoj godini, a mi očigledno vidimo da ova Vlada te svoje preporuke nije ispunila i samim tim, bez obzira što su izbori blizu, mislim da ste izgubili poverenje mnogo ranije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine premijeru, dakle, amandman poslaničke grupe NS, gotovo je identičan s amandmanom koju je podnela poslanička grupa SRS, neću da se ponavljam i da kažem da se gotovo u potpunosti slažem sa onim što su oni izneli obrazlažući, braneći svoj amandman, dopuniću samo to što smo mi u amandmanu, insistirali da se briše ovaj stav 7. koji glasi: "Ukoliko se u toku godine obezbede primanja od privatizacija, proporcionalno će se smanjiti kreditni izvori i emisije državnih hartija od vrednosti iz stava 1. ovog člana."
Dakle, mi smo u drugoj polovini oktobra, i zaista bi bilo zanimljivo videti koje su to privatizacije koje bi mogle da utiču tako na budžet i smanje ovaj budžetski deficit, zato smo smatrali da bi bilo vrlo primereno brisati ovaj stav, kao i ovaj prethodni stav 6. u ovom članu. Upravo zbog toga, što smatramo da budžetski deficit jedno od najozbiljnijih pitanja koje muči Vladu, a naravno muči građane Republike Srbije i stvara realne probleme. Mi se svakodnevno suočavamo sa tim da ovakvoj privatizaciji kakva se sprovodi, od onih obećanih silnih radnih mesta, sve više ljudi ostaje bez poslana, vidimo firme u stečaju i jedan je zanimljiv podatak koji mi je skrenuo pažnju u novinama ovih dana, da jedan stečajni upravnik vodi 22 firme i da prima milionske cifre za svoj posao. Stečaj znači istovremeno mnogo ljudi bez zaposlenja, mnogo ljudi bez realnih primanja, mnogo porodica koja u ovu zimu ulaze bez ikakvih sigurnih sredstava pa smo smatrali da jedan ovakav stav, u članu 2. ne može da stoji. Smatramo da je Vlada morala da ga izbriše, da prihvati ili amandman SRS, ili bar amandman NS. Hvala lepo.

Došli smo do spornog člana 4, gde zaista poslaničke grupe pokazuju način na koji vide rešenje ovog problema. Mada, ono što mislim da će se sa ovim zakonom na kraju desiti, biće to jedan mehur od sapunice, jer velika su nadanja, velika su očekivanja, a male su mogućnosti. Vreme je prošlo, ako pričamo o istorijskoj nepravdi, to je malo čak i degutantno, jer istorijske nepravde i ni jedne nepravde koje su učinjene ne mogu da se isprave, a najmanje mogu da se isprave zakonima. Materijalna dobra će se delimično, kako reče kolega, kao neke naknade nekima isplatiti.
Između ostalog, ovde postoji još uvek neprebrojan broj između pedeset i sto hiljada ubijenih ljudi po razno raznim osnovama u tom periodu, u obračunu oko postojeće i nepostojeće ideologije, postojećeg i nepostojećeg izdajstva i onoga što su tadašnji brzi politički komesari videli kao neku svoju šansu da uspostave još bržu pravdu, oni isti politički komesari koji su držali jedan prst u nosu, a drugi u obaraču. Danas mi treba da u ovom visokom domu nađemo neko rešenje kojim ćemo brojne preživele žrtve tog kratkog i burnog uspostavljanja neke pravde ispraviti.
Dakle, radi se o obeštećenju koje se procenjuje na neke dve milijarde evra. Mi smo predložili amandmanom da se imovina vraća u materijalnom obliku, u vidu materijalne restitucije ili u novcu. Dakle, to je jedan od načina na koji Nova Srbija vidi da mogu biti obeštećene žrtve tog vremena te, opet ću reći, istorijske nepravde, ali pravog obeštećenja tu neće biti. Ako se ne pristupi izvršenju zakona odmah, ta istorijska nepravda će postati još veća. Hvala.