Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, poštovana javnosti Srbije, mi imamo pred sobom zakon o mladima koji smo nazvali krovnim zakonom. Uvek mi kao čoveku smeta kada se nešto nazove krovnim zakonom, mislim da treba da bude temeljni zakon, iz temelja proizilaze ključne stvari.
Kao poslanička grupa, Nova Srbija apsolutno smatra da jedan ovakav zakon treba Srbiji. Podatak da smo šesta zemlja u Evropi koja ga donosi jeste podatak koji treba da nam služi na čast. Kao neko ko je vrlo aktivan po pitanju prava deteta, prava mladih, pozdravljam svaki iskorak u tom pravcu.
Međutim, kao i svaka politička odluka, mi smo ovde pre svega politički odgovorni ljudi, bar to od nas očekuju građani Srbije, zato su nas ovde i birali. Moraćemo da damo odgovore na mnoga pitanja, pogotovo kada su mladi u pitanju, jer život je jednosmeran put, oni u naše godine dolaze, mi u njihove više nikad. Mladost ima snagu, starije godine iskustvo i to zajedno treba da da jedan boljitak, jedan napredak za sve vidljiv i za sve koristan.
Dositej Obradović, naš prvi popečitelj prosvete, svojevremeno u svom životu i priključenijima rekao da je mlada duša podobna topljenom vosku, u kakav je kalup saliješ, takav ćeš oblik i dobiti, i to je istina.
Ovakav jedan zakonski projekat donosi se da uredi prava i obaveze. To treba da bude njegov osnovni cilj. Ostalo - načela, pravila, navike i ostala transparentna zagovaranja se uređuju deklaracijom. Zakon mora da bude eksplicitan, jasan i primenjiv.
Dakle, to je ono što je osnovni nedostatak ovog zakona. On je sa dobrim namerama i on ima oblik i formu deklaracije koja je malo izletela u članove, pa se predstavila kao zakon. Zaista, ima dobre namere, one se ovde navode u ovim načelima. Ali, žao mi je što u Ministarstvu nije bilo dovoljno sluha da pre donošenja ovakvog predloga pred narodne poslanike pogledate samo jedno zakonsko rešenje, recimo BiH, koje je kroz 44 člana, dakle, nešto više članova, vrlo konkretno odredilo neke stvari, učinilo taj zakon primenjivim i pokazalo da bi se zakon primenio, da ne bi bilo samo treba da, može da, itd, znači, može da bude ne mora da znači, znači, da bi zakon doveo, odnosno vratio ili ustanovio institut poverenja u institucije, a institucije počivaju na zakonima i to je osnovni temelj poverenja u njihovo delovanje, jer znate šta će biti ako se one ne ponašaju u skladu sa zakonom ili se vi ne ponašate u skladu sa zakonom, na tome počiva moderno uređeno društvo, dakle, uveli su mere kaznene politike.
Šta ako neko ne uradi nešto od toga? To je osnovno što ovom zakonu fali, jer sve ovo ovde jeste spisak dobrih želja i dobrih namera, nedovoljnih, a moramo znati da je ovo zakon o mladima, da se mladi vaspitavaju, podižu i usmeravaju prema uzorima koje mi stvaramo i koji smo mi, između ostalih, da su obrazovanje i vaspitanje dva neodvojiva procesa i svakom ovom diskusijom i svakom našom javnom izgovorenom rečju mi ih vaspitavamo kakvi treba da budu ili kako mogu da se ponašaju ili kako ne mogu da se ponašaju.
Dakle, prava proizilaze iz obaveza. I to je, recimo, u tom zakonu kod naših suseda u BiH jasno rečeno. Oni su rekli koja prava imaju mladi, šta su njihovi ciljevi u tom zakonu da se postigne i šta su njihove obaveze prema tom zakonu. Toga ovde u zakonu nema.
Mi smo stavili dosta amandmana, nedovoljno koliko smo smatrali da treba. Osvrnuću se, recimo, na nekoliko članova za koje smatram da nisu najsrećnije rešeni. Recimo, već u članu 3. tačka 5) kod neformalnog obrazovanja, o kom smo govorili i koje je dobrodošlo, ali se mora mnogo preciznije urediti šta jeste neformalno obrazovanje, nemojte zaboraviti koliki je tu prostor za zloupotrebu mladih, a mi imamo, između ostalog, dužnost i obavezu da mlade zaštitimo od opasnosti karakterističnih za njihovu dob, kojoj mogu biti izloženi. To je jedna od naših obaveza i to moramo da uredimo zakonskim aktima.
Onda, u članu 4, recimo, gde se promoviše načelo podrške mladima. Član glasi ovako – svi, a posebno subjekti omladinske politike u okviru svojih poslova i delokruga podržavaju društveno osnivanje mladih na način utvrđen zakonom, strategijama i drugim instrumentima. Dakle, to je jedan opšti stav i zaista dobra namera. Šta ako neko to ne podržava? Ništa.
Onda, načelo jednakosti i zabrane diskriminacije. To je već uređeno drugim zakonima. Nisu oni izuzeti od tih zakonskih rešenja, već su doneti zakoni, svi mladi su jednaki. Šta, svi drugi nisu jednaki? Svi su jednaki po Ustavu našem. Nemojte da budu neki jednakiji od drugih. Onda ćemo se opasno približiti Orveu.
Načelo jednakih šansi, to je već malo hipokrizija ili licemerje. Mladi imaju pravo na jednake šanse i učešće u svim oblastima društvenog života u skladu sa sopstvenim izborima i sposobnostima. To je zaista promocija dobre želje i volje, samo da je vidimo na delu i da je vidimo kada neko neće da je ispoštuje. Kako to sprovesti? A najčešće neće i vrlo teško hoće.
Gde mi to vidimo u našoj praksi da se to sprovodi? I kad već imamo taj problem, gde vidimo kako ćemo sankcionisati onoga ko to ne sprovodi i gde ćemo to precizirati da neko ima obavezu? Znate koliko smo se namučili oko Zakona o invalidima itd, da pomognemo ljudima koji su na bilo koji način marginalizovani da nađu svoje mesto u društvu i morali to vrlo precizno i jasno da poslodavcima odredimo neke kaznene mere, da im odredimo koji broj itd, i to je ogroman pomak u tom smislu bio, tako da smo morali i ovo ovde urediti. Kažem, moglo je. To su neki uredili zakonom.
Pa, načelo jačanja svesti o značaju mladih i njihovoj društvenoj ulozi. To se ne može propisati zakonom. Ovo je načelo, može da uđe u deklaraciju, ali da vi zakonom propišete svest, i to u članu, pa kako ćete zakonom dokazati da po članu 7. nemam to u svojoj svesti ili bilo ko od nas, ili da ima? To je nešto što zakon prilično čini pismenim sastavom, a ne zakonskim rešenjem.
To je stvar kulture, tradicije, obrazovanja, vaspitanja, kroz generacije i generacije i opšteg društvenog miljea i opšte društvene krize ili opšte političke krize, opšte političkog načina života, privrednog delovanja i svega ostalog. Sve to utiče, kao i informativni sistem, na formiranje svesti.
Danas, kada imamo ovu elektronsku komunikaciju, svesni smo koliko je tu interes pojedinih moćnih ljudi vlasnika medija iznad svih etičkih i osnovnih skrupula i bar smo tu svesni koliko smo, ne stvarajući kriterijume, urušili sve, počev od jezika pa do ostalih kulturnih vrednosti, kao i sve ostalo sisteme vrednosti, upravo zahvaljujući nekontrolisanom delovanju medijskih kuća.
Načelo aktivnog učešća mladih, koje apsolutno pozdravljam, ali me interesuje kako se ono može sprovesti? Kaže: "svi, a posebno subjekti omladinske politike obezbeđuju podsticajno okruženje i daju aktivnu podršku" i ovaj član se završava jednom sintagmom koja kaže: "a na osnovu pune obaveštenosti mladih". Šta je osnova i šta je na osnovu pune obaveštenosti mladih primenjeno, učinjeno i šta će biti ako ne?
Dalje imamo načelo odgovornosti i solidarnosti mladih. Ovo je takođe nešto što je dobra namera, što jeste vaspitni cilj jednog društva i jeste u delokrugu Ministarstva prosvete. To je već decenijama vaspitni cilj svih škola. Mi ga ne moramo posebno propisivati, ono se sadrži i u našem moralnom kodeksu našeg osnovnog kućnog vaspitanja. Ako se osvrnete na to, biće vam jasno. Dakle, ne znam samo kako će se to primenjivati, kako ćemo utvrditi da li je ono narušeno po članu 9. ovog zakona ili nije. Šta ćemo ako otkrijemo da jeste? Već postoje drugi zakoni kojima se to pitanje u društvu kada se pojavi reguliše.
Nacionalna strategija za mlade apsolutno je nužna u neophodna. Nacionalna strategija treba da bude deo nacionalne politike. Nacionalnu politiku donosi jedna vlada. Sveukupni odnos prema mladima treba da bude nešto što treba da bude strategija i cilj društva. Međutim, kao i u mnogim situacijama kada dođe izborna godina onda gledamo ciljne grupe, pa prebrojavamo koje su ciljne grupe najbrojnije i kojima ćemo se obratiti. Svi mi koji se bavimo politikom, političkom kampanjama znamo o čemu govorim. Sada mladi jesu priličan politički ulog ili politički plen ako im se obratimo na pravi način.
Imamo samo jednu drugu začkoljici ili mali problem u toj komunikaciji sa mladima. Mladi od devedesetog godišta na ovamo nisu uopšte naivni, mnogo su toga prošli zahvaljujući nama i imaju mnogo pitanja za nas na koje mi nemamo odgovor, a moramo da im odgovorimo zašto su rođeni i žive u ovakvoj državi, zašto ona za njihovo prilično spasavanje i odrastanje nije uređena onako kako im svaki put, a nagledali su se bar u poslednjoj deceniji dosta političkih kampanja, nije onako uređena kako im stalno obećavamo i koje su garancije da ćemo je mi urediti onako kako obećavamo.
Znate, uči oni toga dosta u onom formalnom obrazovanju, pa su shvatili i ovako problematične medije da je grčka tragedija zasnovana na mitu, a srpska na mitu i korupciji. To oni dobro vide i prema tome stvaraju neke svoje kriterijume, neke svoje sisteme vrednosti. Nažalost i urušavaju mnoge sisteme vrednosti, ali za to smo odgovorni mi, jer smo obavezni da napravimo taj društveno poželjan milje u kome će oni rasti u zdravom i dobrom okruženju, pozitivnom pre svega za njih.
U ovoj strategiji koja ima dobre namere kaže se – subjekti omladinske politike deluju u skladu sa principima strategije. Nema nikakvih metodskih propisa, operativa, strategija i taktika kako to mladi da sprovedu. Znači, mi im namećemo neka načela i propisujemo neka pravila, a kako će oni to da sprovedu, morali bi smo im dati i uputstva. Imamo obavezu na osnovu svog iskustva da tu budemo jasni i konkretni. Ono što je trebalo propisati, što su se u BiH se usudili da članom 32. propišu jasno - političke stranke ne mogu da organizuju udruženja mladih, kraj. Time su pokazali da nisu licemeri, time su zaštitili od zloupotrebe političkih stranaka koje ovaj zakon prilično otvara na mala vrata i, ono što je kolega malo pre rekao, pogledajte kako deluju kancelarije za mlade, uglavnom su ispostave političkih stranaka. Tamo ne mogu da uđu mladi sa odličnim idejama, ma koliko kvalitetni bili. Slušala sam od mladih koji su odlazili sa fantastičnim projektima, nema sluha za to, nisi tamo gde treba, možeš da budeš genije, kraj priče. To je istina na terenu.
Dakle, to je jedan sitan član koji ih je trebao zaštiti. Moglo se to prepisati iz ovog zakona vrlo jasno. To je član koji pokazuje da neko zaista želi da mladi budu mladi, da stvaraju svoj svet i da ih zaštiti od nas, jer nismo mi savršeni ovde, mi se trudimo i svi mi ovde činimo u ime svojih birača koji stoje iza nas, da se pokažemo u nekom dobrom svetlu, da činimo najbolje, ali ako neko ko dolazi iza nas i ima snagu i crpi neka pogrešna i prava iskustva i na tome se uči, treba mu dati objektivno šansu. Možda neke potpuno nove političke snage se već pojave u sledećem sazivu i naprave ono što obećavamo da treba da napravimo.
Zatim imamo član 13. na koji smo takođe imali nekih primedbi. Mladi mogu da se udružuju u neformalna udruženja, to je stav 5, čiji su ciljevi ili oblast ostvarivanja ciljeva usmereni na mlade u skladu sa onim zakonima koji deluju u skladu sa zakonom kojim se uređuje osnivanje i pravni položaj udruženja. Dakle, neformalna i formalna udruženja, ovde se govori o projektima koja mogu formalno registrovana udruženja, ovde se već dopuštaju i neformalna, ali će se oni u svakom slučaju gledati da se negde kanališu u formalno i da to bude onda i politički dirigovano, upotrebiću taj izraz.
Dakle, savet, kancelarija i agencija za mlade u zakonu BiH nije predviđena agencija. Znači, nije to obaveza EU. Verujte da ako se krećete bilo gde po Srbiji, a mi neki dolazimo iz Srbije, vraćamo se svako veče u naše gradove i dolazimo ujutru ovde, postoji reč koja više ljude iritira u ovom trenutku, a to je reč agencija. Vezuju ih za najcrnje momente ove ekonomske krize na sve moguće načine. Dakle, još jedna agencija za mlade sa sve pratećom administracijom koja će da uđe u budžet samo će smanjiti sredstva tamo gde treba, a treba ih upravo uložiti u mlade.
Kancelarija za mlade, o njoj sam već govorila u članu 18. Kancelarija za mlade finansira se iz budžeta jedinice lokalne samouprave, kao i drugih izvora u skladu sa zakonom. Mislim da tu treba precizirati izvore. Znate, drugi izvori mogu biti ko je ko, a onaj ko plaća taj mnogo toga diktira. To je pravilo, onaj ko daje novac taj i diktira pravila ponašanja. Dakle, ako smo odredili da to bude lokalna samouprava, ako je to u interesu države, to da, ali šta ako lokalna samouprava to neće da uradi? Recimo, smeni se vlast, dođe neka politička stranka koja to ne može da sprovede i na drugi način sprovodi politiku, nemate predviđeno, a u zakonu BiH to je vrlo jasno predviđeno i precizirano.
O agenciji za mlade članom 19. je predviđeno jedino što mi smeta a to je jedna složena rečenica za realizaciju programa za mlade, a u skladu sa programima EU koji se odnosi na mlade, može se obrazovati agencija u skladu sa posebnim zakonom. Čak i tu stoji neobavezujući glagol može.
Finansiranje programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora, tu ima zaista nekoliko stavki na koje smo takođe imali primedbe, međutim, ono što mi smeta kao nekome ko je 25 godina bio eks katedra i godinama se borila i sada kao poslanik, u svakom budžetu i rebalansu budžeta, kolege se sigurno toga sećaju da sam lično podnosila amandman tražeći, pošto se ovde u tački 11. kaže – pruža se podrška mladim talentima kroz nagrađivanje, stipendiranje i usavršavanje učenika i studenata, znamo da se Ministarstvo prosvete bavi time, znamo da postoji zakon koji se bavi time, Zakon o učeničkom i studentskom standardu itd, pa onda kaže – za finansiranje podrške mladim talentima kroz nagrađivanje, stipendiranje i usavršavanje učenika i studenata, sredstva budžeta Republike Srbije obezbeđuju se u okviru budžetskog fonda koji je Vlada osnovala za te namene, Fond za mlade talente u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem.
Načitali smo se po novinama kako naši talenti prolaze i koliko su nagrađeni. Godinama zagovaram, kažem ovde kao poslanica koja je svaki put podnela amandman, vrlo jasno i lično sam zamerila gospodinu Žarku Obradoviću, načelnom i odgovornom ministru za te poslove, što se nije izborio za više sredstava za finansiranje učeničkih takmičenja. To je prvo mesto odakle posle crpimo najbolje, najtalentovanije, stimulišemo i razvijamo.
To su toliko skromna sredstva, namerno, pomalo cinično sam podnosila amandman, tražeći da se za reprezentacije pojedinih potpredsednika vlade i ostalih, skinu sredstva, i da se tu dodeli. Vrlo skromna sredstva, a sećate se, nikada taj amandman nije prošao. Nijednom. Niko neće kafe jedne u Vladi da se odrekne u ime dece. Niko. To je istina. I to vam iskreno kažem.
Da je neko pokazao volju pa rekao – znate šta, nećemo sa ovih sredstava nego ćemo sa nekih drugih. Ma kakvi, o tome se nije ni pričalo. To je ta istina koja stoji tu.
Znači, tamo gde treba da to prepoznamo, i tada sam govorila i svaki put kažem da oni jesu budućnost. Oni jesu budućnost i oni treba da budu motr koji će posle proizvesti u ovom društvu sve potrebne uslove da možemo da sve one marginalizovane grupe podnesemo kao socijalno odgovorni ljudi, da im pomognemo i da im učinimo život dostojnim čoveka.
U ovom zakonu, u članu 20, 11. tačka, završavamo naravno sa brigom o talentovanima, ali u ovom zakonu nisu vidljivi oni o kojima isto ovo društvo mora da misli – oni mladi koji su socijalno ugroženi, toga ovde nema. Onda, resocijalizacija delinkvenata u mladoj dobi, i to su mladi o kojima moramo da brinemo i da učinimo ih korisnim …
(Predsednik: Vreme.)
… završiću.
Ovo su sve zamerke ovog zakona. Kasnije ću u svom delu rasprave nastaviti da iznosim primedbe koje imam na zakon. Nadam se da ćete imati sluha i za naš amandman.