Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, veliki mislilac iz 17. veka Džon Lok se bavio, pored političke filozofije, pitanjima jezika i on je na jednom mestu napisao da skoro svi problemi potiču od toga što reči ne probuđuju uvek one ideje u slušaocu na koje je govornik mislio. On je rekao da iste reči koristimo za različite pojmove, a jedan pojam se označava sa više reči. Znači, jezik je nesavršen.       
Značenje pojma genocid možemo svi naći u članu 370. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Tu piše: "Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu, naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela, ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe, ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, kazniće se" itd.
Presudom Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007. godine se kazuje da se na području Srebrenice desio teritorijalno ograničen genocid. Rezolucijom Evropskog parlamenta od 15. januara 2009. godine se na isti način spominje termin genocid.
Danas u Narodnoj skupštini imamo na dnevnom redu Predlog deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Ovaj tekst Predloga se može tumačiti na više načina, zbog toga što sadrži jednu formulaciju prema kojoj "Narodna skupština najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde".
Ko želi da vidi u ovom tekstu, u ovom predlogu termin "genocid", taj će videti termin genocid. Ko želi da u ovom predlogu vidi termin "zločin", taj će sa punim pravom videti termin zločin.
Ne slažemo se, kao narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara, sa svim formulacijama iz ovog predloga deklaracije. Mi bismo želeli da ovaj tekst bude određeniji, ali nemamo pravo da ne podržimo ovaj predlog i zbog toga ćemo glasati za ovaj predlog deklaracije, kao što ćemo glasati za nekoliko dana i za drugi predlog deklaracije o osudi zločina nad srpskim narodom devedesetih godina u građanskom ratu na području SFRJ.
Cenimo nameru i nastojanje za zatvaranjem tog poglavlja prošlosti i usvajanje ove deklaracije, koja je danas na dnevnom redu, vidimo kao način suočavanja sa prošlošću i kao civilizacijsko pitanje. Ovo uopšte nije mađarsko-srpsko pitanje, ovo je civilizacijsko pitanje i mi ćemo podržati ovaj predlog.
Ovakve tekstove, ovakve deklaracije je trebalo doneti i u odnosu na druge zločine, da upotrebim termin iz ovog predloga, "iz prošlosti" ove države. Kao što znate, 1944. i 1945. godine su se na teritoriji čitave države desili zločini. Ne bih licitirao brojkama, ali znamo da je pogubljeno, bez ikakvih sudskih presuda, jako veliki broj pripadnika mađarskog naroda, nemačkog naroda, kao i pripadnici srpsko-hrvatskog i ostalih naroda koji su bili okarakterisani tadašnjim režimom kao saradnici fašističke vlasti.
Samo u Čurugu, Žablji i Mošorinu su proterani svi Mađari, većina njih je završila u koncentracionom logoru u Bačkom Jarku, gde je ubijeno, prema podacima iz matičnih knjiga umrlih, 6.429 lica, od toga 955 dece. U mađarskoj zajednici je prisutno živo sećanje na nevine žrtve iz tog vremena. U skoro svakom selu su se desili zločini i mi, pripadnici mađarske nacije, na Dan mrtvih obeležavamo sećanje na njih, između ostalog i u Čurugu, gde se svake godine ruši krst, nažalost.
Nevinih žrtava je, naravno, bilo i 1941. i 1942. godine. Mislim prvenstveno na raciju u Novom Sadu i niko ne želi da negira postojanje tog tragičnog zločina.
Ali je mađarska strana još tokom Drugog svetskog rata ispoljila značajne gestove priznavanja krivice. Petnaestorica glavnih krivaca iz redova mađarskih vojnih i žandarmerijskih snaga su još tokom 1943. godine osuđeni delom na smrtne kazne, a delom na kazne zatvora, a od strane mađarskog premijera Mikloša Kalaija je još 1942. godine novosadska racija okarakterisana ratnim zločinom.
Skupština AP Vojvodine je 2003. godine donela Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice, kojom Rezolucijom se zalaže za punu rehabilitaciju svih prognanih, nevino optuženih i nevino stradalih tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ne dovodeći u pitanje individualno utvrđenu odgovornost. Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je 2004. godine doneo Deklaraciju, ali Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Srbije i dalje ćute.
Postignut je sporazum 2009. godine između predsednika Srbije i Mađarske o formiranju mešovite komisije istoričara akademija nauka, koja treba da istraži ta dešavanja iz 1944. i 1945. godine. Očekujemo da ta komisija počne sa radom, a nakon utvrđivanja činjenica da se donese rezolucija i o tim tragičnim dešavanjima i da konačno dođe do pomirenja između srpskog i mađarskog naroda, u tom smislu da dođe do međusobnog priznavanja krivice i potpisivanja zajedničkih izjava o istorijskom pomirenju. To očekujemo, a danas ćemo glasati za predloženu deklaraciju.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli ukupno pet amandmana na Predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu s ciljem da se Predlog zakona usaglasi s postojećim rešenjima iz Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Kao što znate, ovaj dom je usvojio Zakon o nacionalnim savetima 31. avgusta prošle godine. Mi smo najdobronamernije podneli te amandmane da ne bismo došli u situaciju da je određeni zakon u koliziji s postojećim zakonskim rešenjima.
Vi ste, gospodine ministre, prihvatili tri od pet amandmana. Prihvatili ste naš amandman u vezi s nadležnošću nacionalnih saveta nacionalnih manjina u postupku definisanja mreže ustanova učeničkog i studentskog standarda. Prihvatili ste naš amandman u vezi s predlaganjem određenih delova vaspitnih mera od strane nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Isto tako ste prihvatili amandman koji se odnosio na nadležnosti nacionalnih saveta po pitanju definisanja rang lista, ali niste prihvatili amandmane u vezi s nadležnošću nacionalnih saveta u postupku imenovanja direktora ustanova učeničkog i studentskog standarda i imenovanja članova upravnog odbora ustanova učeničkog i studentskog standarda.
Najdirektnije bih vas želeo pitati i očekujem odgovor – zašto niste prihvatili ova dva amandmana kada ste prihvatili tri druga amandmana? Jer, radi se bukvalno o istom setu amandmana, o amandmanima čiji je cilj isti - da ne bude kolizije u našem pravnom poretku. Hvala.

Gospođo predsednice, želeo bih da koristim vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik.
Gospodine ministre, veoma mi je drago što ste vi ipak odgovorili na ove naše stavove. Niste meni, ali ste gospodinu Vargi, i to je prihvatljivo. Naravno, ne morate vi meni lično da odgovorite na pitanje koje sam vam ja postavio, ali je očigledno da, kako bi to narod rekao, nismo u istom filmu.
Vi ste govorili i izneli svoj politički stav o tome kakav je položaj nacionalnih manjina u Republici Srbiji. Naravno, imate prava na svoj stav. U zagradi moram da kažem da se mi slažemo s vašim stavom. Niko od nas nije rekao da su pripadnici nacionalnih manjina ugroženi, da pripadnici nacionalnih manjina ne uživaju određena prava. Nismo rekli da zakonska rešenja nisu dobra. Nismo rekli da u određenim drugim državama pripadnici nacionalnih manjina imaju više prava.
U to uopšte nismo ulazili, jer, naravno, ima država u kojima pripadnici nacionalnih manjina uživaju veća prava, a postoje i države, pa čak i države Evropske unije, u kojima pripadnici nacionalnih manjina npr. nemaju kolektivna prava, kao što pripadnici nacionalnih manjina u Srbiji imaju kolektivna prava. Znači, mi uopšte nismo o tome govorili.
Govorili smo o tome da smo najdobronamernije predložili pet amandmana i da u praksi ne bi bilo problema u vezi s primenom ovih zakonskih rešenja i rešenja iz postojećeg, važećeg Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Jednostavno, ne bismo želeli da se svakom prilikom Vlada ili bilo koji drugi državni organ odlučuje da li će primenjivati odredbe Zakona o nacionalnim savetima ili odredbe zakona o učeničkom i studentskom standardu, pa kako Vladi više odgovara, tako će primenjivati ili jedan ili drugi zakon.
Mi smo to želeli da izbegnemo i zbog toga smo predložili pet amandmana, od kojih ste prihvatili tri. Ona tri amandmana koja ste prihvatili isto tako sadrže rešenja koja su već sadržana u našem pravnom sistemu, konkretno u Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, i zbog toga ne stoji vaša argumentacija da ova dva amandmana niste prihvatili zbog toga što smatrate da ne treba prepisivati zakonska rešenja iz jednog zakona u drugi zakon.
Ovde se najverovatnije radi o nečemu drugom, radi se o stavu koji ste izneli na sednici Odbora za prosvetu, da vi lično, kao ministar, ne smatrate dobrim određena rešenja iz Zakona o nacionalnim savetima i ne smatrate da nacionalni saveti nacionalnih manjina treba da imaju nadležnosti u postupku imenovanja direktora i članova upravnog odbora ustanove učeničkog i studentskog standarda.
Gospodine ministre, naravno, vi imate pravo na svoj politički stav, ali nemate pravo, kao što nemamo ni mi, nema niko pravo na to da po svojoj volji ignoriše određena rešenja iz pravnog poretka Republike Srbije, bez obzira na to da li se slaže s određenim rešenjima ili se ne slaže. Ako se vi slažete s rešenjima iz Zakona o savetima nacionalnih manjina, onda ne vidim problem u tome da ova dva amandmana budu prihvaćena i da izbegnemo situaciju u kojoj bi moglo doći do kolizije između dva zakona.
Gospodinu Magdi bih želeo da kažem da očigledno nije dobro pročitao Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. U tom zakonu ne piše da lokalne samouprave daju mišljenje o kandidatu, nego piše da nacionalni saveti daju mišljenje o kandidatima za direktora ustanove i kandidatima za članove upravnog odbora ustanove učeničkog i studentskog standarda.
To rešenje postoji u našem pravnom sistemu. Sve dok se ne promeni Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, to rešenje je važeće. Nemam pravo ni ja, nema pravo ni ministar, nema pravo nijedan narodni poslanik da ignoriše rešenja koja postoje u pravnom poretku Republike Srbije. Nema pravo zbog toga što se, prema članu 20. stav 2. Ustava Republike Srbije, dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.
Ustav Republike Srbije priznaje, u pravu je ministar, za razliku od mnogih zemalja, kolektivna prava pripadnika nacionalnih manjina. Jedno takvo kolektivno pravo jeste da nacionalni saveti daju mišljenje u postupku imenovanja direktora i članova upravnog odbora ustanove učeničkog i studentskog standarda. To rešenje postoji od 31. avgusta prošle godine. Uopšte ne vidim pravnu mogućnost da se drugim zakonom to rešenje preinači i da se stavi izvan pravne snage, jer bi to značilo da Narodna skupština smanjuje dostignuti nivo prava pripadnika nacionalnih zajednica.
Jednostavno, mi o tome govorimo. Ne govorimo o tome šta bismo mi želeli da sadrži ovaj zakon. Govorimo o tome šta sadrži pravni poredak Republike Srbije od 31. avgusta prošle godine. Ako je to tako, a jeste, svako može da pročita taj zakon, onda uopšte ne vidim mogućnost za to da se ovi amandmani ne prihvate. U pravu je gospodin ministar, ne mogu ja da cenim, ne može niko od nas da ceni da li je određeni zakon u skladu s Ustavom ili nije. To je posao za Ustavni sud.
Jednostavno, ne bismo želeli da dođemo u situaciju da moramo glasati protiv ovog zakona, da zatražimo ocenu ustavnosti ovih odredaba zakona o učeničkom i studentskom standardu, jer smatramo da to ne bi bilo celishodno. Mnogo bi celishodnije bilo da kažemo da su ta rešenja postojeća i da ta rešenja prepisujemo u ovaj drugi zakon ili da se nađe drugo rešenje, pa da se napiše u prelaznim i završnim odredbama Predloga zakona da se primenjuju određena rešenja iz Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Još nešto bih želeo da kažem, da bih podvukao ovo što sam malopre govorio, da se ne radi o novom, nego se radi o postojećem rešenju. U članu 23. stav 1. Zakona o nacionalnim savetima piše da su pojedinačni pravni akti, pa se nabraja iz kojih članova Zakona o nacionalnim savetima, koji su doneti bez odgovarajućeg predloga ili mišljenja nacionalnog saveta protivzakoniti, odnosno ništavi.
Pravnim rečnikom, to znači da svaki nacionalni savet prilikom svakom imenovanja direktora ustanove učeničkog i studentskog standarda ili članova upravnog odbora može da zatraži pred nadležnim sudom da se poništi to imenovanje direktora ili člana upravnog odbora. Tako je po našem pravnom sistemu.
Mislimo da to ne bi bilo celishodno, jer mi, kao što smo vama saopštili i na razgovorima, ne želimo da usporimo ceo ovaj sistem, ne želimo da dovedemo pod znak pitanja efikasnost postojanja i funkcionisanja sistema domova učenika i studenata, nego isključivo želimo da već postojeća pravna rešenja i u primeni budu poštovana.
U prevodu to znači, pošto član 12. Zakona o nacionalnim savetima reguliše nadležnost nacionalnih saveta u sferi obrazovanja, Zakon o nacionalnim savetima kaže isto ovo što smo mi predložili amandmanom, da nacionalni saveti daju mišljenje u postupku imenovanja direktora i članova upravnog odbora.
Ako se ta nadležnost ne primenjuje i ne poštuje, bez obzira šta bude pisalo u zakonu o učeničkom i studentskom standardu, svaki nacionalni savet može da poništi imenovanje. Tek tada će nastati situacija kada će se usporiti sistem, kada će biti dovedeno u pitanje sistem efikasnosti funkcionisanja učeničkih i studentskih domova.
Zbog toga apelujem na vas, gospodine ministre, najdobronamernije, da do Dana za glasanje nađemo rešenje, nađemo kompromis i da ovi amandmani, koji nisu naši amandmani, mi smo samo podnosioci ovih amandmana, nego su amandmani pravnog sistema Republike Srbije, ako smem tako figurativno da se izrazim, i da ovi amandmani, koji su inače simboličke prirode, radi se o davanju neobavezujućeg mišljenja nacionalnih saveta, da ta rešenja budu inkorporirana i u zakon o učeničkom i studentskom standardu i da izbegnemo moguću situaciju kolizije ovih zakona, moguću situaciju poništavanja određenih odluka Vlade pred nadležnim sudom i slične situacije. Zbog toga apelujem na ministra da prihvati naše amandmane.

Gospodine ministre, ne osećam da je bilo pogrdnih reči i ne mislim da sam vrhovni sudija. Narodni sam poslanik i zastupam amandmane koje smo predložili i pozivam se na Ustav i na postojeće zakone Republike Srbije.
Vi imate pravo na svoj stav. Vaš stav se razlikuje od stavova određenih vaših pomoćnika, ali ste vi starešina Ministarstva i vaša je zadnja, što se tiče Ministarstva, to je jasno.
Da ponovim ono što je gospodin Varga već rekao, dali smo ispravke amandmana i time smo demonstrirali da smo skloni kompromisu, da nemamo zlu nameru povodom čitavog ovog problema. Dogovorili smo se s ljudima iz vašeg ministarstva, dali smo ispravku amandmana u smislu kako smo se dogovorili, pa ste vi kao ministar preinačili taj naš odgovor, na šta imate pravo kao ministar, to ne sporim i to je u redu, ali se ne slažemo s tim vašim stavom.
Zbog toga apelujemo i na druge poslaničke grupe da podrže ovaj naš amandman, da ne bi došlo do problema u primeni ovog zakona i Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Juče smo imali Odbor za međunacionalne odnose Narodne skupštine. Bio je prisutan gospodin ministar Čiplić. Tamo sam govorio o ovoj problematici. Možete se informisati od gospodina Čiplića šta je on rekao, pošto se ne osećam pozvanim da interpretiram njegove reči.
Želim još jedanput na vas da apelujem da nađemo nekakvo rešenje da izbegnemo moguće situacije kolizije.
Što se tiče ovoga što je gospodin Magda rekao, nisam imao nameru, gospodine Magda, da vas uvredim i, ako sam to učinio, javno vam se izvinjavam. Stvarno mi to nije bila namera. Samo želim još jednom da kažem da bi bilo dobro da svi mi pročitamo još jedanput Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, pre svega član 12, koji reguliše nadležnosti u sferi obrazovanja.
Jer, da smo ga pročitali pravilno, onda ne biste postavili ovo pitanje koje ste postavili, jer zakon za koji smo glasali i vi i ja, vrlo detaljno reguliše šta se dešava u onim jedinicama lokalne samouprave gde živi više nacionalnih zajednica i gde je u službenoj upotrebi više jezika nacionalnih zajednica i tačno je definisana procedura za traženje i davanje mišljenja nacionalnih saveta u tim jedinicama lokalne samouprave.
Odgovorno tvrdim da poštovanjem tog zakona ne bi došlo do umanjenja efikasnosti čitavog sistema postojanja učeničkih i studentskih domova i ne postoji mogućnost da se oduži postupak, pošto je zakonom definisan rok do kada nacionalni saveti treba da daju mišljenje. Zakonom je eksplicitno rečeno da u ovom slučaju mišljenje nacionalnog saveta nije obavezujuće. Radi se o konsultativnom mišljenju. Ministarstvo zatraži mišljenje, nacionalni saveti daju mišljenje i onda Vlada odlučuje kako misli da je najbolje.
Samo želimo da ova dva zakona ne budu u koliziji.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, i Poslanička grupa manjina je potpisala predlog da se ovaj predlog zakona nađe na dnevnom redu Narodne skupštine. Mi smatramo da je parlament ovaj zakon trebalo da donese najkasnije do kraja 2008. godine. Raduje nas što konačno možemo raspravljati o predlogu koji je izrađen od strane radne grupe na čelu sa gospodinom Nikolom Novakovićem, potpredsednikom Narodne skupštine.
U obrazloženju Predloga zakona piše da će se Narodna skupština, usvajanjem ovog zakona, staviti u ravnopravan ustavopravni položaj sa predsednikom Republike, Vladom, Ustavnim sudom itd. Istina je, tačno je da je parlament, Narodna skupština, jedini organ čiji rad nije regulisan posebnim zakonom. Postoji Zakon o predsedniku Republike, postoji Zakon o Vladi, o Ustavnom sudu, čak i o ministarstvima, ali ne postoji zakon o Narodnoj skupštini.
Istovremeno, poslednjih dana smo slušali i čitali u novinama od predstavnika vladajućih stranaka da je parlament najznačajnija institucija u državi, koja je nezavisna od drugih grana vlasti, da ovakva vrsta ceremonije, misli se na izvođenje himne, na svečanu gardu itd, na simboličan način pokazuje važnost, odnosno značaj institucije kao što je parlament koji biraju građani.
Danas smo čuli od predstavnika predlagača da je snažna Narodna skupština pretpostavka demokratskog društva i to je sve tačno, to tako treba da bude, ali to nažalost nije bilo tako poslednjih godina, mada nismo mogli da steknemo taj utisak otkad je SVM ponovo postala parlamentarna stranka pre tri godine.
Nismo stekli utisak da je parlament najznačajnija institucija i u praksi u kojoj se donose odluke. Nismo stekli utisak da Narodna skupština uistinu kontroliše rad Vlade i to je naša krivica, to je krivica Narodne skupštine, pre svega onih koji čine vladajuću koaliciju. To odmah mora da se promeni.
Ovaj zakon stvara, odnosno znači jednu solidnu osnovu za to, ali se stvari neće promeniti preko noći samo zbog donošenja zakona o Narodnoj skupštini. Bez obzira na to, mi ćemo naravno podržati Predlog zakona o Narodnoj skupštini i nadam se da ćemo učiniti sve u interesu toga da Narodna skupština i u praksi bude samostalna i u institucionalnom i u finansijskom smislu, pre svega u odnosu na izvršnu vlast, u odnosu na Vladu i u odnosu na predsednika Republike.
Mi smo u prošloj godini usvojili više od 300 zakona, što se može smatrati podvigom, što se može smatrati dobrim rezultatom, ali istovremeno moramo da obratimo pažnju i na to šta o nama, o Narodnoj skupštini Republike Srbije, misli EU, odnosno Evropska komisija, koja je u svom izveštaju prošlogodišnjem navela da Narodna skupština i njeni odbori i dalje nemaju dovoljan broj kvalifikovanog osoblja, da su odbori slabi, da njihov rad nije proaktivan.
Nastavljeno je sa praksom usvajanja zakona po hitnom postupku. Institucionalna sposobnost parlamenta je mala. Parlament nedovoljno koristi svoja ovlašćenja za kontrolu izvršne vlasti, a ustavne odredbe koje strankama daju kontrolu nad mandatima poslanika nastavljaju da koče rad i reformu zakonodavnog tela.
Ovo je bio citat iz prošlogodišnjeg izveštaja Evropske komisije i iz ovog izveštaja možemo videti da još dosta toga treba da uradimo u interesu toga da Narodna skupština zbilja bude najvažniji organ u državi, da i institucionalno i finansijski bude samostalan organ.
Predlogom zakona su definisane nadležnosti Narodne skupštine, pored zakonodavne funkcije, i predstavnička, i izborna i kontrolna funkcija Narodne skupštine. Ali, treba da se postavi pitanje da li je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji, kao što piše u Ustavu naše države, ili se smatra nekakvim nužnim zlom?
Stekao sam utisak poslednjih godina da se vrlo često na parlament gleda kao na nužno zlo, na narodne poslanike kao na ljude koji mlate praznu slamu, koji se bave nekim stvarima koje bi se mogle rešiti i po skraćenom postupku, odnosno za kraće vreme i to svakako nije dobro za demokratiju u Republici Srbiji. Takve ocene treba da se eliminišu. Takva razmišljanja moramo promeniti.
Naravno, niko među nama ne smatra slučajnim napade u medijima protiv Narodne skupštine, niko ne smatra slučajnim napade protiv narodnih poslanika. Imamo izveštaje u određenim mesecima o tome kako Skupština troši novac. To je, pre svega, u onim mesecima kada je Skupština na pauzi ili kada treba pažnja da se odvuče od nekih drugih problema.
U tome smo i mi krivi, stranke parlamentarne većine. To jednostavno ne sme da se dozvoli. Treba da se čuva integritet i parlamenta, i narodnih poslanika i svi mi zajedno treba da učinimo sve u interesu toga da Narodna skupština bude samostalna i da se na parlament ne gleda kao na nekakvo nužno zlo koje evo postoji, ali se sve rešava na sednicama npr. Vlade.
Znači, cilj bi trebalo da bude jedna institucija koja je samostalna i u institucionalnom i u finansijskom smislu, i mi treba da izađemo na kraj sa nekim izazovima. Jedan izazov je nedovoljna kontrola parlamenta nad radom izvršne vlasti, a drugi izazov je kontrola nad mandatima narodnih poslanika od strane političkih stranaka.
Mesecima slušamo o tome da samo jedna stranka nema svoje blanko ostavke u Narodnoj skupštini. Reći ću da je to LDP i to je sigurno tako. Ne verujem da bi oni to rekli da to nije tačno, ali ima tu još nekih stranaka koje isto tako nemaju svoje blanko ostavke. Na primer, sve stranke koje čine Poslaničku grupu manjina, SVM, Bošnjačka koalicija za evropski Sandžak, Koalicija Albanaca Preševske doline.
Mi smatramo da je to model kojem se treba približavati, jer Skupština ne može da bude samostalna u institucionalnom smislu kada se poslanik može kazniti samo zbog toga što nije glasao za određeni predlog zakona. Može izgubiti u praksi mandat zbog toga što nije glasao po volji, recimo, nekog ministra ili partijskog šefa. To jednostavno nije prirodno.
Još je manje prirodna činjenica, odnosno stanje kada blanko ostavke poslanika ne drži stranka kojoj pripadaju određeni poslanici, nego neke druge stranke sa kojima je ta stranka izašla na izbore.
Kada imate takvu situaciju, onda imate i situaciju da se donosi protivustavan budžet u odnosu na Vojvodinu i, recimo, poslanici iz Vojvodine i autentične stranke iz Vojvodine nisu nažalost u mogućnosti da glasaju za naš predlog, da ostanem kod ovog primera iz decembra prošle godine, kojim smo mi predlagali da se dovede u sklad sa Ustavom Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu.
Kada imate takvu situaciju, onda je nerealno očekivati od parlamenta da u institucionalnom smislu bude samostalan organ, da uistinu bude najviše predstavničko telo, najviše zakonodavno telo kao Narodna skupština i to, samo da citiram jednu predizbornu frazu ili slogan, "samo od nas zavisi".
To zavisi od narodnih poslanika, zavisi od parlamentarnih stranaka, to zavisi od nas kada ćemo reći – evo, želimo da zastupamo interese građana, ne želimo da zastupamo neke druge stranke na čijim listama smo ušli, na primer, u Narodnu skupštinu.
Na ovaj problem zakon o Narodnoj skupštini ne može da da odgovor. Ovo ne zavisi ni od kakvog pravnog akta, ni od kakvog zakona, nego zavisi od političke kulture i zavisi od toga kako gledamo na sopstvenu ulogu narodnih poslanika.
Što se tiče finansiranja Narodne skupštine, veoma je dobro što će Narodna skupština u mnogo većoj meri moći da utiče na sopstveni budžet. Ali, da se vratim na prethodnu problematiku, na prethodno pitanje, i ovde mogu da kažem da su i do sada narodni poslanici mogli da ulože amandman na pozicije Narodne skupštine u predlogu budžeta, ali se ne sećam prethodne tri godine da je bilo koji poslanik vladajuće većine, uključujući i nas, uložio amandman na pozicije Narodne skupštine u budžetu.
Bez obzira na to što je u 2007. godini budžet Narodne skupštine bio 3,6 milijardi dinara, a u ovoj godini je budžet Narodne skupštine milijarda i 600 miliona dinara. Budžet Skupštine za samo tri godine je smanjen za nešto više od dve milijarde dinara i niko se protiv toga od narodnih poslanika nije bunio.
Imali smo neke druge amandmane. Mi smo jedna mala poslanička grupa, zadali smo udarac ispod pojasa time što smo zahtevali usklađivanje predloga budžeta sa Ustavom Republike Srbije, ali su neki drugi poslanici mogli da ulože amandman i na pozicije Narodne skupštine, da se poboljša finansiranje, način finansiranja Narodne skupštine.
Sve ću da vas podsetim na to da smo se dogovorili još 2007. godine da Narodna skupština finansira prevod usvojenih zakona, onih najznačajnijih i najvažnijih, na jezike nacionalnih manjina. Poslednje dve godine taj projekat je stao zbog toga što je drastično smanjen budžet Narodne skupštine i imamo razumevanje za to, ali se nadamo da će se nastaviti sa ovom veoma pozitivnom praksom posle dve godine, od sledeće godine, kada će Narodna skupština u mnogo većoj meri moći da utiče na brojke sopstvenog budžeta.
Što se tiče kolegijuma, smatramo da je kolegijum izuzetno važan organ. Opet će se u praksi pokazati koliko će "nadležnosti" imati taj kolegijum u planiranju sednica, u predstavljanju Narodne skupštine, u sazivanju sednica Narodne skupštine i tu bih želeo da ukažem na jedan problem u vezi sa utvrđivanjem predloga dnevnog reda Narodne skupštine, onako generalno za prethodne tri godine.
Veoma je loša praksa da narodni poslanici i šefovi poslaničkih grupa vladajuće koalicije praktično iz novina mogu da saznaju sa kojim dnevnim redom je sazvana sednica. Ovo nije krivica predsednice Narodne skupštine, to je tako bilo i u prethodnom sazivu, ali se nadamo da će se to poboljšati formiranjem kolegijuma, u kojem će mesto naći predsednik Skupštine, potpredsednici i šefovi poslaničkih grupa i da ćemo zajednički definisati predloge dnevnog reda.
Jer nije normalno da ta autocenzura funkcioniše na ovakav način, u smislu da se sećam u protekle tri godine svega jednog zakonskog predloga koji je došao na dnevni red, a čiji predlagač nije bila Vlada. To jednostavno nije normalno, to tako ne funkcioniše ni u jednom parlamentu u regionu i u Evropi i mi treba da se izborimo za to da se i predlozi narodnih poslanika, bez obzira na to da li se radi o opoziciji ili o strankama vladajuće većine, nađu na dnevnom redu Narodne skupštine i da sami određujemo kada ćemo raspravljati o predlozima koji dolaze od Vlade Republike Srbije.
Kada smo već kod kolegijuma i kod planiranja rada Narodne skupštine, pokazaću vam jednu tabelu kako to funkcioniše u parlamentarnim demokratijama. Ovde možete da vidite plan rada parlamenta Mađarske, ali to ne funkcioniše tako samo u mađarskom parlamentu, to tako funkcioniše u Sloveniji i u još nekim državama i parlamentima u regionu.
Ovde možete da vidite tačno četiri meseca unapred, za celo redovno zasedanje, na primer, za 2009. godinu redovno jesenje zasedanje, kada će Narodna skupština imati dane za plenarne sednice, kada će raditi odbori, kada će biti dani za odlučivanje, kada će narodni poslanici primati građane, kada će se postavljati pitanja Vladi, a mi smo veoma daleko od toga.
Mi smo juče saznali o čemu ćemo raspravljati početkom sledeće nedelje i to se mora promeniti. To zavisi od dogovora. To opet zavisi isključivo od nas samih, to ne zavisi ni od Vlade, ni od bilo kog ministra i nadam se da ćemo naći snagu, da će biti dogovora, da neće biti autocenzure i da ćemo se uspeti izboriti za to da na ovakav način funkcioniše i Narodna skupština Republike Srbije.
Drago nam je što će se ojačati pozicije i nadležnosti odbora, što će se premestiti težište rada u odbore, ali se lično ne slažem, nismo podneli amandman, ali moram da kažem da se lično ne slažem sa institutom zamenika članova odbora jer su odbori stručne prirode.
Ne mogu sebe da zamislim, na primer, kao člana ili zamenika člana Odbora za zdravlje. To onda gubi svaki smisao i zbog toga smatramo da poslanici revnosnije treba da dolaze na sednice odbora i da se ovo eventualno mora razraditi Poslovnikom, ako baš insistiramo na zamenicima članova odbora.
Podržaćemo ovaj zakon jer smatramo da on pruža solidnu osnovu za institucionalnu i finansijsku samostalnost parlamenta, ali se nadam, još jedanput da ponovim, da će i narodni poslanici na sebe i na svoju funkciju gledati kao na one ljude koji obavljaju najznačajniju funkciju u ovoj državi, a to je funkcija ili zadatak ili obaveza narodnog poslanika.

Uvažena gospođo predsednice, gospođo ministarka, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, prinuđen sam da svake godine pričam istu priču, jer se od usvajanja Republičkog Ustava 2006. godine nijedanput nije desilo da Vlada uputi u skupštinsku proceduru Predlog budžeta koji je u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije.
To je, nažalost, i ove godine tako. To sam rekao juče i premijeru Srbije, rekao sam i vama, gospođo ministar, danas na sednici Odbora za finansije Narodne skupštine. Tada sam vam obećao da ću argumentovati ove moje stavove u raspravi, na plenarnoj sednici Narodne skupštine.
Nažalost, nemam težak zadata. Dosta lako ću uspeti da vam dokažem da predloženi tekst budžeta nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Vi ste ove godine u Vladi obratili pažnju, za razliku od prethodnih godina, da barem nominalno AP Vojvodina dobije 7%. To je jedan veliki pomak, jer se do sada nikada nije desilo da barem nominalno bude predviđeno 7% iz budžeta za AP Vojvodinu. To smo uvek, da upotrebim tu reč, ''peglali'' tu u raspravi, podnoseći amandmane. Vi ste i u rebalansu, na neki način, prihvatili naš amandman i priznali da prvobitan predlog nije bio u skladu sa Ustavom.
Tako je bilo i 2009. godine, odnosno krajem 2008. godine, kada smo donosili budžet za 2009. godinu, ali ćemo morati da izvršimo naknadne intervencije i ove godine. Nadam se da će naš amandman, o kojem ću malo kasnije govoriti, biti prihvaćen.
Ukoliko to bude tako, onda će Predlog budžeta biti doveden u sklad sa Ustavom Republike Srbije i tada neće biti nikakvih smetnji da glasamo za ovaj predloženi budžet.
Kao što sam rekao, i prethodnih godina, ništa ne tražimo za sebe. Tražimo poštovanje Ustava Republike Srbije, jer država koja gazi sopstveni Ustav ili koja selektivno poštuje Ustav ta država nema šta da traži u EU. Ako je to tako, onda su besmislene sve priče o približavanju EU.
Da vidimo prvo šta kaže član 184. Ustava Republike Srbije: „Budžet Autonomne pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije“...To je poštovano ove godine i to ću tri puta da podvučem. Tu nije kraj rečenice iz člana 184. Ustava Republike Srbije, nego stoji zarez, kaže se: „s tim što se tri sedmine od budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.''
Ovim predlogom se ne poštuje ovaj drugi deo rečenice iz Ustava. Meni je veoma drago što je tu i gospodin ministar Milutin Mrkonjić, jer on u potpunosti razume koliko su bitne kapitalne investicije, kapitalni rashodi i da se iz Predloga budžeta moraju obezbediti sredstva za to, ne samo zbog toga da bi se infrastruktura razvijala, nego i zbog toga da bi se Ustav poštovao.
Sada da vidimo, zbog čega mogu da tvrdim da Ustav nije poštovan? Ako pogledamo u Predlogu budžeta za 2010. godinu na šta idu sredstva, onda ćemo videti da namenski transferi za finansiranje rashoda za zaposlene u obrazovanju na teritoriji AP Vojvodine i za finansiranje dela programa u oblasti kulture, iznose nešto malo manje od 25 milijardi dinara. To nisu kapitalni rashodi, to nisu kapitalne investicije i ne mogu to da budu.
Dalje, namenski, nenamenski transferi u jedinicama lokalne samouprave na teritoriji AP Vojvodine evidentiraju se u budžetu AP Vojvodine kao prihodi AP Vojvodine. Ta transferna sredstva iz budžeta Republike su planirana na nivou iz 2009. godine, što znači da će ovi prihodi AP Vojvodine u 2010. iznositi oko 6,5 milijardi dinara.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da godinama unazad troškovi funkcionisanja AP Vojvodine, rashodi za zaposlene, materijalni troškovi itd, iznose u proseku oko 2,8 milijardi dinara, i ako saberemo ove tri cifre – transferna sredstva za obrazovanje i kulturu, transferna sredstva za jedinice lokalnih samouprava i troškove funkcionisanja AP Vojvodine, onda je to, tu negde, iznad 34 milijarde dinara.
Ako imamo u vidu činjenicu da budžet AP Vojvodine mora iznositi najmanje 55,8 milijardi dinara, da bi se ispoštovala odredba iz Ustava da budžet AP Vojvodine mora da bude najmanje 7% budžeta Republike, onda vidimo da za kapitalne investicije fale najmanje dve milijarde dinara, pod uslovom da sva ostala sredstva idu na kapitalne investicije, na kapitalne rashode.
Naravno, neće ići sva sredstva na kapitalne investicije, ako izuzmemo ova transferna sredstva za obrazovanje, kulturu, lokalne samouprave i troškove funkcionisanje AP Vojvodine, ali ako polazimo od te vrlo oborive pretpostave i onda fale najmanje dve milijarde dinara da bi se poštovao član 184. Ustava Republike Srbije u celini.
Ovo što govorim, za današnje izdanje novosadskog "Dnevnika" rekao je i pokrajinski sekretar za finansije, gospodin Jovica Đukić.
Gospodin Jovica Đukić i ja nismo u istoj stranci, tako da pretpostavljam da nije slučajnost, ne može biti nekakva politička zloupotreba da govorimo isto. I da vidimo šta konkretno kaže za današnji novosadski "Dnevnik" gospodin Jovica Đukić, pokrajinski sekretar za finansije.
Kaže – ukupno 31 i po milijarda dinara ide na ukupna transferna sredstva iz republičkog budžeta u pokrajinski. Neutrošena sredstva od privatizacije, plus prihodi od poreza na dohodak građana i poreza na dobit preduzeća koja delom pripadaju budžetu AP Vojvodine, po zakonu, dakle, ako sve to saberemo onda je efektivni budžet koji se može za bilo šta koristiti bez tih transfera 20 milijardi dinara.
To nikako nije i ne može biti tri sedmine od budžeta AP Vojvodine. Tada još nismo govorili o tome da će od tih 20 milijardi dinara ukupno pokrajina morati da izdvoji sedam i po milijardi dinara za pokrivanje dugova iz 2009. godine, s obzirom na činjenicu da je bila ograničena javna potrošnja u ovoj godini. Ukupno će AP Vojvodina raspolagati sa 12 i po milijardi dinara efektivnog budžeta, po meni i rečima gospodina Jovice Đukića.
Pitam se kako će AP Vojvodina sa 12 i po milijardi dinara efektivnog novca moći da funkcioniše u 2010. godini. Ne radi se samo o tome da se svesno od Pokrajine Vojvodine traži da krši Ustav time što neće dobiti iz republičkog budžeta dovoljno sredstava za kapitalna rashode, nego će Pokrajina bukvalno bankrotirati za nekoliko meseci. Meni uopšte nije jasno zašto smo onda doneli Statut AP Vojvodine, zašto smo onda usvojili u Narodnoj skupštini 30. novembra Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, kada će Pokrajina bankrotirati za nekoliko meseci, jer jednostavno neće moći da izvršava svoje nadležnosti koje ima prema Ustavu i prema zakonu. To nije zbog toga što se nenamenski troše sredstva, to nije ni zbog kojih drugih razloga, to je zbog toga što iz republičkog budžeta Pokrajina neće dobiti efektivne novca za finansiranje svojih nadležnosti.
Ne znam da li je cilj da se dokaže, odnosno da se pokaže da je Izvršno veće Autonomne pokrajine Vojvodine nesposobno ili je cilj nešto drugo, ali Pokrajina od tih sredstava neće moći da funkcioniše, neće moći da poštuje Ustav Republike Srbije, ali i Vlada Republike Srbije krši Ustav države ovakvim predlogom budžeta.
Kako se ovo može popraviti? Dosta se teško može popraviti, ali smo našli neko rešenje koje je, prema našim nadanjima, prihvatljivo i za Vladu Republike Srbije. Predložili smo da se prepiše odredba iz budžeta za 2009. godinu u vezi korišćenja sredstava od privatizacije ''Naftne industrije Srbije''. Nismo presrećni zbog tog rešenja, ali jednostavno ne vidimo drugo rešenje.
U budžetu za 2009. godinu je uneta odredba u poslednjem slučaju da bi budžet bio izglasan za 2009. godinu, i tada smo ukazivali na kršenje Ustava – odredba da 90% sredstava od privatizacije ''Naftne industrije Srbije'' pripada Vojvodini, s tim što se 50% tih sredstava prebacuje odmah nakon usvajanja budžeta za 2009. godinu, a 40% posle usvajanja Statuta Vojvodine i Zakona o nadležnostima AP Vojvodine.
Plan je bio da se Statut i Zakon o nadležnostima usvoji do kraja 2009. godine. To se i dogodilo, ali pošto se to dogodilo 30. novembra, jednostavno, neće biti mogućnosti da se doznače ta sredstava za budžet u 2009. godini.
Tu odredbu smo malo modifikovali, prepisali i predložili u formi amandmana na način da se neutrošena sredstva od privatizacije ''Naftne industrije Srbije'', koja na osnovu budžeta za 2009. godinu pripadaju AP Vojvodini, raspoređuju odlukom o budžetu AP Vojvodine za 2010. godinu, ali je pretpostavka za to da ta sredstva Vojvodina, vojvođanski budžet dobije od republičkog budžeta.
Nadam se da će biti razumevanja za ovaj naš amandman, da ćemo iznaći rešenje za normalno funkcionisanje AP Vojvodine. Želim samo da ukažem na to da, nažalost, u ovoj godini ni Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, ni Fond za razvoj poljoprivrede AP Vojvodine, ni Fond za razvoj AP Vojvodine nisu bili u mogućnosti da raspišu konkurs zbog toga što nije bilo sredstava za to u pokrajinskom budžetu.
Nadam se da se ta situacija neće ponoviti u 2010. godini, jer će u tom slučaju stati i razvoj infrastrukture i razvoj privrede i razvoj poljoprivrede na teritoriji AP Vojvodine. Može neko da kaže – dobro, ali Vojvodina ima i drugih sredstava finansiranja i drugih prihoda. To nije tačno.
Ti prihodi su mizerni. Ti prihodi nisu skoro nikakvi zbog toga što još uvek nije donet zakon o finansiranju AP Vojvodine, bez obzira što je to bila ustavna obaveza Narodne skupštine do 31.12.2008. godine, a isto tako nije donet ni zakon o javnoj svojini, pa bih pitao gospođu ministarku – kako stojimo sa zakonom o javnoj svojini?
Skinuo sam sa sajta Ministarstva finansija u oktobru 2008. godine radnu verziju zakona o javnoj svojini, zakona kojim bi lokalne samouprave i autonomne pokrajine trebalo da dobiju nazad imovinu, ali se od tada, evo, više od godinu dana, ništa ne dešava. Ne znam zbog čega Vlada još uvek nije utvrdila predlog tog zakona i nije dostavili Skupštini na raspravljanje i usvajanje. I sve dok se ti zakone ne usvoje, Vojvodina nema izvornih prihoda iz kojih bi mogla da finansira svoje nadležnosti.
Ako pogledamo obrazloženje Predloga budžeta, gospođo Dragutinović, onda je to obrazloženje tragikomično u jednom delu.
Navedeno je da će AP Vojvodina za finansiranje svojih nadležnosti iz republičkog budžeta, prema procenama onih ministarstva, koja treba da prenose i nadležnost i sredstva na AP Vojvodinu, da će za taj cilj biti 133 miliona dinara. Proverite u obrazloženju budžeta. Ne znam ko misli ozbiljno da se od 133 miliona dinara mogu finansirati nove nadležnosti, ukupno 153, koliko je predviđeno usvojenim Statutom Vojvodine i Zakonom o nadležnostima.
Znači, još jednom da ponovim, nadam se da će biti razumevanja za naš amandman, da ćemo naći rešenje, a sve dok se to ne dogodi, nadam se da za celu ovu priču imamo podršku svih poslanika sa teritorije AP Vojvodine, bez obzira na stranačku pripadnost, i pre svega poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji su naši tradicionalni partneri u poštovanju Ustava Republike Srbije, kada se radi o budžetu Republike Srbije.
Još vrlo kratko u dva minuta bi želeo da govorim o drugom našem amandmanu. To pitanje sam danas pokrenuo na sednici Odbora za finansije. To je pitanje u vezi budžetskog Fonda za nacionalne manjine. Narodna skupština je 31. avgusta usvojila Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i taj zakon predviđa formiranje budžetskog Fonda za nacionalne manjine. Iz tog fonda bi se finansirali projekti iz oblasti obrazovanja, kulture, informisanja, iz onih oblasti koje su bitne za očuvanje identiteta pripadnika nacionalnih manjina.
Znači, taj zakon je usvojen pre nešto više od tri meseca, stupio na snagu, predviđa taj budžetski Fond za nacionalne manjine, a u Predlogu budžeta ni traga nema o tom budžetskom fondu. Ne znam šta radi Republički sekretarijat za zakonodavstvo? Ne znam kako može da stigne predlog budžeta za sledeću godinu koji je u suprotnosti ne samo sa Ustavom, nego i sa nekim usvojenim zakonima. Ako je važećim zakonom predviđeno da taj budžetski fond treba da postoji, onda taj budžetski fond treba da bude stavka u budžetu za sledeću godinu i u vezi toga ne ulazimo u raspravu, da li će biti dva dinara, dva miliona dinara ili dve milijarde dinara. To je u potpunosti u ovom trenutku nebitno. Bitno je da taj fond funkcioniše i bude predviđen odredbama budžeta za sledeću godinu.
S obzirom na činjenicu da znamo da se rashodi države ne mogu povećati, predložili smo da se od Ministarstva kulture uzme dva miliona dinara, od nekoga smo morali da uzmemo, i da stavimo u ovaj budžetski Fond za nacionalne manjine. Uzeli smo od Ministarstva kulture, jer i Ministarstvo kulture treba da finansira projekte iz oblasti kulture.
Nadam se da će i taj naš amandman biti prihvaćen, jer je to zakonska obaveza. Stvaranje tog fonda je, svakako, zakonska obaveza. Ukoliko će biti dogovora, ukoliko će biti poštovan Ustav i zakon, onda će naša poslanička grupa glasati za Predlog budžeta za 2010. godinu.
U suprotnom nećemo biti u mogućnosti da to uradimo, ali se ipak nadam da će biti dogovora i razgovora. Nas nećete morati primiti u pres-sali Vlade. Možemo bilo gde da razgovaramo. Samo je bitno da se ovi problemi reše. Hvala. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo najupornije zahtevali od oktobra prošle godine da Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o Predlogu statuta AP Vojvodine i o Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
Meni je veoma drago što je predsednica Narodne skupštine održala svoju datu reč i što je prekinula prethodnu sednicu, kada je u proceduru stigao Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, zakazala novu i što imamo prilike da vodimo raspravu o ovim veoma značajnim predlozima.
Nemam nameru da sada odgovorim na sve one optužbe na račun onih stranaka koje su iskreno zahtevale donošenje statuta i zakona o nadležnostima. Mi smo prethodnih 14 meseci konstantno, iz dana u dan, tražili poštovanje Ustava, tražili donošenje statuta i zakona o nadležnostima i mislim da je sve rečeno. Nema tu potrebe da se odgovara na razne optužbe u vezi secesije, separatizma, otcepljenja itd.
Umesto toga, želeo bih samo da kažem da se nadam da će 30. novembra Narodna skupština Republike Srbije, ogromnom većinom, dati saglasnost na Predlog statuta AP Vojvodine i usvojiti Predlog zakona o nadležnostima AP Vojvodine.
Predsednik Izvršnog veća Vojvodine gospodin Bojan Pajtić je 14. oktobra 2008. godine, posle usvajanja Predloga statuta u Skupštini AP Vojvodine, rekao: Dobro jutro, Vojvodino. Nisam sklon patetici, ali da je tu gospodin Bojan Pajtić, on bi sigurno rekao: Dobar dan, Srbijo.
Umesto toga, samo želim da kažem da se nadam da će od 1. januara 2010. godine Vlada AP Vojvodine i Skupština AP Vojvodine dokazati da zna i ume vrlo efikasno da izvršava one nadležnosti, koje će dobiti na osnovu Ustava Republike Srbije, statuta AP Vojvodine i zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.

Uvažena gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ovoj porodičnoj atmosferi, pošto je u sali 18 poslanika, ako sam dobro izbrojao, kažem nekoliko rečenica o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu ili, tačnije, da prezentiram jedan naš amandman podnet na ovaj predlog zakona.
Pre nego što to učinim, želeo bih da kažem da mi u Savezu vojvođanskih Mađara verujemo u parlamentarnu demokratiju i verujemo u to da je važno stvari baš tu, u Narodnoj skupštini inicirati, a ne na nekim drugim mestima. To kažem zbog toga što je prethodnih meseci nekoliko stranaka, odnosno predstavnici nekoliko stranaka su govorili o problemu rudne rente za eksploataciju nafte ili, skraćeno, o naftnoj renti, o tome da je nedopustivo da to bude svega 3% prihoda u Republici Srbiji. Sada, sem nas, niko nije podneo amandman za to rešenje. Jedino su još poslanici SRS podneli amandman kojim predlažu da naftna renta u Srbiji bude 4%, umesto tri koliko je sada. Mi smo podneli amandman da naftna renta bude 15%.
Mi smo, naravno, spremni da razgovaramo i sa vama, gospodine Škundriću, i sa predstavnicima Ministarstva. Ako vi smatrate da ne možete prihvatiti 15%, onda možemo da pogledamo da li nekako drugačije možemo to da formulišemo, ali da ipak ne ostane 3%. Smatramo da je to i suviše malo i zbog teške ekonomske situacije i zbog situacije u kojoj se nalaze naše lokalne samouprave, odnosno smatramo da bi ovu cifru od 3% svakako trebalo povećati.
U važećem Zakonu o rudarstvu ta naknada za korišćenje mineralnih sirovina koju plaća preduzeće koje vrši eksploataciju mineralnih sirovina za ugljovodonike u tečnom i gasovitom stanju, naftu i gas predviđena je u visini od 3% od ukupnog prihoda. Sredstva ostvarena na ime naknade u visini od 40% pripadaju Republici Srbiji, u visini od 10% su prihodi autonomne pokrajine, a u visini od 50% su prihodi opštine na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija.
Mi smatramo da je predlog za povećanje procenta na ime naknade za korišćenje mineralnih sirovina sa 3 na 15% opravdan iz više razloga. Ja ću nekoliko rečenica reći o tim razlozima. Kao prvi argument bi moglo da bude sledeće – eksploatacija mineralnih sirovina je kontinuirani proces, koji vodi trajnom odlivu bogatstva opštine, a povećanje naknade za korišćenje mineralnih sirovina bi značilo barem povraćaj dela tog bogatstva na teritoriju jedinice lokalne samouprave, na teritoriju opštine ili grada.
To povećanje prihoda po ovom osnovu nije samo u interesu lokalnih zajednica, lokalnih samouprava, nego i u interesu autonomne pokrajine i Republike Srbije u celini.
Značajan deo tih sredstava mogao bi se upotrebiti i za finansiranje, odnosno sufinansiranje razvojnih projekata dotične opštine ili grada čija je realizacija planirana, u oblasti obrazovanja, socijalne zaštite, kulture, sporta, komunalnih delatnosti, odnosno drugih delatnosti značajnih za stanovnike određene opštine ili grada.
Povećan iznos sredstava ostvarenih na ime naknade za korišćenje mineralnih sirovina bi se mogao upotrebiti za otklanjanje šteta na postojećoj infrastrukturi, odnosno putevima u opštini nastalih usled eksploatacije. Ja ću navesti primer opštine Kanjiža: u toj opštini eksploatacija nafte se vrši na teritoriji šest mesnih zajednica i ima mnogo puteva koji treba da se poprave zbog upotrebe u te svrhe.
Iskustva drugih država takođe idu u prilog inicijativi da se procenat naknade poveća. Naravno, znam da tu ima i suprotnih primera. Siguran sam da biste vi naveli primer Hrvatske ili Rumunije, gde je procenat te naftne rente još niži. Na primer, u Mađarskoj, koja je u dosta toga u sličnoj poziciji kao Srbija, jeste 12%, a u nekim državama Evrope dostiže čak 20 - 30% od ukupnog prihoda ostvarenog eksploatacijom mineralnih sirovina.
Prethodnih meseci se dosta govorilo, i ovde u Skupštini i generalno gledajući u medijima u Srbiji, o tome da treba promeniti izborni sistem u Republici Srbiji, pošto narodni poslanici ne predstavljaju one opštine iz kojih dolaze. Ja smatram, gospodine Škundriću, da to da li narodni poslanici zastupaju interese onih opština iz kojih dolaze ne zavisi od toga kakav je izborni sistem koji imamo u državi, odnosno da li je to proporcionalan sistem ili većinski. Kada bi svi oni narodni poslanici koji dolaze sa teritorije opština gde postoji eksploatacija nafte ili gasa insistirali i podržali ovaj amandman, onda bi ovaj amandman Saveza vojvođanskih Mađara sigurno prošao.
Apelujem na sve moje kolege koje dolaze iz opština gde se vrši ta eksploatacija da podrže naš amandman, jer bi to bilo u interesu tih opština, bez obzira na to ko je na vlasti, od kada je na vlasti i dokle će biti na vlasti u tim opštinama.
Ja sam pre nekoliko dana dobio pismo, kao i svi predsednici poslaničkih grupa, četrdeset najnerazvijenijih opština iz Republike Srbije. Oni se žale da su došli na prag bankrota i da ne mogu, usled smanjenja transfernih sredstava, da finansiraju svoje nadležnosti.
Među tim nerazvijenijim opštinama je, na primer, i opština Žitište. Ukoliko bi naftna renta umesto 3% bila 15%, ili barem 6, 7, 8, 10%, bilo koliko, samo da bude iznad 3%, siguran sam da bi problemi opštine Žitište bili smanjeni, jer bi dobili dodatna sredstva za finansiranje svojih nadležnosti.
Taj problem, naravno, ima i Zrenjanin, taj problem ima i Kanjiža, taj problem ima i Pančevo. Te opštine, te jedinice lokalne samouprave su razvijenije u odnosu na Žitište, ali ne bi bilo loše da i u tim opštinama ti prihodi opštine ili grada budu veći. Radi se o iznosima od nekoliko desetina miliona dinara na godišnjem nivou. Ta sredstva za budžet jedne republike, jedne države ništa ne znače, a jako, jako mnogo znače za budžet jedinica lokalne samouprave.
Ovo što sam malopre rekao dobija na značaju kada imamo u vidu da još uvek nije donet zakon o javnoj svojini i da u Srbiji lokalne samouprave još uvek nemaju svoju imovinu, odnosno skoro da uopšte nemaju svoje izvorne prihode. Mi se nadamo da će zakon o javnoj svojini vrlo brzo biti usvojen u Narodnoj skupštini. Nacrt, odnosno radna verzija ovog zakona je izrađena još u oktobru prošle godine i od tada se nije ništa desilo, a lokalne samouprave se nalaze u ovako teškoj situaciji.
Ovo stanje dodatno pogoršava činjenica što je još uvek na snazi Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Taj zakon u potpunosti onemogućava lokalne samouprave da imaju svoju imovinu, da imaju svoje izvorne prihode.
Kada je već takva situacija, onda smatramo da bi svakako bilo celishodno i opravdano da rudna renta, naftna renta ne bude 3%, nego da bude viša. Nadam se da u Ministarstvu za rudarstvo postoji razumevanje za ovu inicijativu.
Siguran sam, gospodine Škundriću, da vi u potpunosti osećate koliko bismo zajednički pomogli jedinicama lokalne samouprave kada bi ovaj amandman bio usvojen. S druge strane, u budžetu Republike Srbije ovi iznosi su samo kap u moru. Znači, ništa neće naškoditi budžetu Republike Srbije.
Nadam se da će ovaj amandman biti prihvaćen. Moram još jednom da kažem, spremni smo da razgovaramo o ovom amandmanu, spremni smo da ovu cifru promenimo, ali ako ne naiđemo na razumevanje, onda nećemo moći da glasamo za ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu.
Ostale zakone koji su danas na dnevnom redu ćemo podržati.

Gospođo predsednice, gospođo ministarka, gospodine direktore Zavoda za statistiku, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću isključivo o Predlogu zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine. Još preciznije, govoriću o amandmanu koji su podneli narodni poslanici SVM-a, Bošnjačke liste za evropski Sandžak i Koalicija Albanaca Preševske doline.
Smatram da je, bez obzira na to što smo tek kod načelne rasprave, veoma bitno da predstavnici Vlade budu upoznati s ovim amandmanom, da bi imali vremena da donesu konačnu odluku i, prema našim nadanjima, prihvate ovaj naš amandman koji bi precizirao zakon o popisu stanovništva 2011. godine.
Podneli smo amandman na član 27. Predloga zakona i predložili da u popisnom obrascu, za pitanje o nacionalnoj pripadnosti i maternjem jeziku, predviđen odgovor bude otvorenog tipa. Gospodin Siniša Stamenković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe PUPS-a, malopre je naveo da se i oni zalažu za ovakvo rešenje. Skoro sam siguran da većina poslaničkih grupa na sličan način gleda na ovu problematiku, na ovu temu.
Imamo uveravanja da i u Vladi Republike Srbije postoji dobra volja da se ovaj amandman prihvati. Možda sada kucam na otvorena vrata, ali je bolje kucati dva puta, nego nijedanput. Nadam se da će ovo izlaganje doprineti uspehu ovog amandmana.
Kao što znate, na osnovu člana 47. Ustava Republike Srbije, izražavanje nacionalne pripadnosti je slobodno. U svim dosadašnjim popisima stanovništva u Srbiji prethodnih decenija, u rubrikama za nacionalnu pripadnost i maternji jezik u popisnom obrascu, bio je predviđen, odnosno bila je data mogućnost odgovaranja u sistemu otvorenog tipa, što je značilo da je bila samo jedna crta i svako je upisivao šta je god želeo.
To odgovara u potpunosti rešenju iz Ustava Republike Srbije, međutim, prilikom probnog popisa stanovništva u periodu od 1. do 15. aprila 2009. godine, ovo nije bilo na takav način regulisano. Nije bilo regulisano u skladu s dosadašnjom praksom u Srbiji i u skladu sa članom 47. Ustava Republike Srbije.
Naravno da znam da se probni popis radi upravo zbog toga da bi se pokazali nedostaci i da to ne prejudicira rešenja pravog popisa. Nadam se da ste se i vi uverili da to rešenje nije dobro, ali je neophodno prihvatanje našeg amandmana, da bi na pravom popisu, 2011. godine, kod ovih pitanja bila data mogućnost za davanje odgovora tzv. otvorenog tipa.
Kod probnog popisa su date mogućnosti, recimo, kod pitanja broja 14, o nacionalnoj pripadnosti – srpska i druga, ili kod maternjeg jezika, to je pitanje broj 15, stajalo je – srpski i drugi. Prema našem mišljenju, pitanje nacionalne pripadnosti je pitanje intimnog odgovora, ali s tako ponuđenim, tzv. poluzatvorenim tipom odgovora, taj osećaj se može sugerisati.
Ne tvrdim i uopšte ne mislim da je bila po sredi zla namera, ali takav način prikupljanja podataka nesumnjivo daje mogućnost zloupotreba, pa želimo da ovim amandmanom bude sasvim sigurno, jasno iz samog zakona o popisu stanovništva 2011. godine kako će se taj popis odvijati, pre svega, u odnosu na ova dva pitanja – o nacionalnoj pripadnosti i maternjem jeziku.
Nesumnjivo je da način koji ste praktikovali kod probnog popisa olakšava obradu podataka, proces mašinskog prepoznavanja teksta. U neku ruku, imamo razumevanje za to, ali smatramo da, ipak, Ustav Republike Srbije treba da se poštuje, da dosadašnja praksa treba da se poštuje. Zbog toga se zalažemo za postojanje tzv. otvorenog sistema. To bi bilo u skladu i sa Ustavom Srbije, sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Okvirnom konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina i Poveljom o regionalnim i manjinskim jezicima.
Republički savet za nacionalne manjine je 30. novembra održao konstitutivnu sednicu. To je jedno telo koje čine ministri Vlade, osam ministara Vlade Republike Srbije, koji se na neki način i u nekoj meri bave problematikom zaštite prava i sloboda nacionalnih manjina, i predsednici 15 nacionalnih saveta koji funkcionišu trenutno u Republici Srbiji.
Predsednik Republičkog saveta za nacionalne manjine je gospodin Cvetković, predsednik Vlade Republike Srbije. Prema našim saznanjima, taj savet je doneo odluku da podrži ovaj amandman Poslaničke grupe manjina i to je jedna solidna osnova da naš amandman bude prihvaćen. Nadam se da će tako biti.
Nadam se da sam uspeo da u ovih sedam minuta uverim i gospođu Matić i gospodina direktora Zavoda za statistiku da bi bilo dobro da se ovaj amandman Poslaničke grupe manjina prihvati. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, na početku današnjeg radnog dana smo imali ovde tri člana Vlade, a ostao je samo najuporniji, to je gospodin Milan Marković. Nadam se da će i ostali ministri naći za shodno da se vrate u salu Narodne skupštine, da bi saslušali narodne poslanike i mišljenje poslaničkih grupa o predloženim, važnim, zakonima.
Iskoristio bih priliku i mogućnost da, pre svega, govorim o Predlogu zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji.
Za SVM i za Poslaničku grupu manjina, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima nije uopšte sporan i mi ćemo glasati za taj predlog. Nije previše sporan ni Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, ali je, na neki način, sporan Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi.
Pošto je taj predlog zakona za nas sporan, predložili smo jedan amandman. Taj amandman nisu predložili isključivo poslanici SVM-a, nego i narodni poslanici Liste za evropski Sandžak i narodni poslanik Koalicije Albanaca Preševske doline, znači, narodni poslanici koji pripadaju Poslaničkoj grupi manjina su potpisnici ovog amandmana. Svakako ću iskoristiti mogućnost da govorim o predloženom amandmanu, da bi predstavnici Vlade na vreme bili informisani o njemu i da bi imali vremena da razmisle o celishodnosti prihvatanja ovog amandmana Poslaničke grupe manjina.
Mi smatramo da je ovaj amandman neophodno prihvatiti jer, nažalost, Vlada uopšte nije uzimala u obzir faktičko stanje, po kojem je u određenom broju jedinica lokalne samouprave u službenoj upotrebi više jezika. Tu višejezičnost treba uzeti u obzir. Nije dovoljno govoriti o tome da su nacionalne manjine ravnopravne, o tome da su nacionalne manjine mostovi saradnje između Republike Srbije i drugih evropskih država, nego treba raditi na tome da te nacionalne zajednice budu uistinu ravnopravne.
Kada govorimo o ravnopravnosti, onda svakako treba, kada smo kod ove zakonske materije, uzeti u obzir da, ukoliko je u nekoj jedinici lokalne samouprave u službenoj upotrebi samo srpski jezik, to je jedna situacija, a kada je u službenoj upotrebi, pored srpskog jezika, još neki jezik nacionalne manjine, ili jezici nacionalnih manjina, to je u potpunosti drugačija situacija, iz prostog razloga što treba obezbediti odgovarajući broj izvršilaca zaposlenih u lokalnoj samoupravi, koji poznaju jezik određene nacionalne manjine čiji je jezik u službenoj upotrebi i koji je ravnopravan na teritoriji određene jedinice lokalne samouprave sa srpskim jezikom.
Podsetio bih vas da, prema Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine, na teritoriji jedinice lokalne samouprave gde tradicionalno žive pripadnici nacionalnih manjina, njihov jezik i pismo mogu biti u ravnopravnoj službenoj upotrebi, a po drugom članu ovog zakona, jedinica lokalne samouprave obavezno uvodi u ravnopravnu službenu upotrebu jezik i pismo nacionalne manjine ukoliko procenat pripadnika te nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnika na njenoj teritoriji dostiže 15%, prema rezultatima poslednjeg popisa.
Ovo je bio citat iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ovaj zakon je na pravnoj snazi sedam godina i svakako bi trebalo poštovati ove odredbe navedenog zakona.
Pošto službena upotreba jezika pripadnika nacionalnih manjina na teritoriji jedinica lokalne samouprave podrazumeva, između ostalog, upotrebu jezika nacionalne manjine u komunikaciji organa s javnim ovlašćenjima i građana, u izdavanju javnih isprava, vođenju službenih evidencija i zbirki ličnih podataka, kao i prihvatanje tih isprava na tim jezicima kao punovažnih, u vođenju upravnih postupaka, neophodno je da u organima jedinica lokalne samouprave, u ustanovama, kao i u privrednim društvima i drugim oblicima organizovanja čiji je jedini osnivač jedinica lokalne samouprave, budu zaposlena lica koja vladaju jezikom koji je u službenoj upotrebi.
Ovo je bio citat iz obrazloženja našeg amandmana. Znači, u onim jedinicima lokalne samouprave u kojima je, pored srpskog jezika, u službenoj upotrebi i jedan ili više jezika nacionalnih manjina, pripadnici nacionalnih manjina mogu konzumirati svoja zakonom garantovana prava isključivo pod uslovom da se u administraciji obezbedi potreban broj izvršilaca sa znanjem jezika nacionalnih manjina koji je u službenoj upotrebi.
Sigurno znate, gospodin Milan Marković zna, to sam uveren, ali nadam se da je i gospodinu Dinkiću poznata ova činjenica, da u Republici Srbiji postoji više desetina jedinica lokalnih samouprava u kojima je u službenoj upotrebi, pored srpskog, još neki jezik, ili jezici nacionalnih manjina.
Te lokalne samouprave se ne nalaze isključivo na teritoriji AP Vojvodine, tih lokalnih samouprava ima i u istočnoj Srbiji, i na jugu Srbije, i u Sandžaku, i na drugim područjima Republike Srbije. To pitanje svakako treba uzeti u obzir.
Preložili smo jedno rešenje amandmanom i pročitao bih taj tekst, da bude u potpunosti jasno šta predlažemo.
Malopre sam obrazlagao zašto predlažemo, a sada ću citirati šta konkretno predlažemo.
Predlažemo da, izuzetno od stava 1. člana 2. ovog predloga zakona, znači, izuzetno od onog pravila da na 1.000 stanovnika može biti najviše četiri zaposlena u lokalnoj samoupravi, ukupan maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u lokalnoj administraciji u kojoj je u službenoj upotrebi i jedan ili više jezika nacionalnih manjina uvećava se za 0,1 zaposlenih na hiljadu stanovnika, tj. 0,1 promila, za svaki jezik nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi.
Daću vam jedan primer. Recimo, na teritoriji grada Subotice u službenoj upotrebi je, pored srpskog i mađarskog jezika, i hrvatski jezik. Znači, treba obezbediti izvršioce, zaposlene koji poznaju hrvatski jezik, koji mogu da komuniciraju s građanima te nacionalnosti na teritoriji opštine, a ima i drugih primera, širom Republike Srbije.
Smatramo da smo bili izuzetno skromni, da ovaj naš predlog ne remeti koncepciju zakona. Vidi se da se na osnovu 0,1 promila neće uvećati u velikoj meri broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi, a, s druge strane, omogućilo bi se građanima pripadnicima nacionalnih manjina da konzumiraju svoja prava koja su garantovana Ustavom Republike Srbije i Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma i još nekim važećim zakonima Republike Srbije.
Nama je jasno da broj zaposlenih na nivou Republike u administraciji i na nivou lokalnih samouprava treba smanjiti. To uopšte nije sporno.
Znamo da je to dogovoreno i sa MMF-om. Žao mi je što trenutno nije tu gospodin Dinkić, jer bih ga pitao da li su ovom prilikom predstavnici Vlade informisali predstavnike MMF-a da je Srbija u obavezi da AP Vojvodini obezbedi najmanje 7% iz budžeta, pošto su to zaboravili pre nekoliko meseci, kada smo imali na dnevnog redu Predlog rebalansa budžeta za 2008. godinu, a pošto nije trenutno prisutan, mogu to pitanje postaviti, ali ne verujem da ću dobiti odgovor.
Nije, nažalost, uzeto u obzir ni to da je pre nekoliko meseci Narodna skupština usvojila Zakon o komunalnoj policiji, ali smo mislili da taj amandman ne treba da predložimo. Nadamo se da su druge poslaničke grupe predložile amandman prema kojem u ta četiri zaposlena ne ulaze pripadnici komunalnih policija na teritoriji gradova.
Ostali smo kod ovog pitanja, kod ovog problema, i smatram značajnim da još jednom podvučem da ovaj amandman nije isključivo amandman SVM-a, nego i svih pripadnika Poslaničke grupe manjina. To naglašavam zbog toga što je pre nekoliko dana objavljen jedan članak u dnevnim novinama, pod naslovom "Mađari zatežu".
To nije tačno, iz dva razloga. Prvo, nisu Mađari oni koji zatežu, nego su to poslanici Poslaničke grupe manjina, znači, Mađari, Bošnjaci i Albanci.
S druge strane, što je još bitnije, mi tu ne zatežemo, mi tu jedino zahtevamo od Vlade Republike Srbije da poštuje Ustav ove države i da omogući pripadnicima nacionalnih manjina da mogu koristiti svoje jezike u službenoj upotrebi u onim jedinicama lokalnih samouprava u kojima je njihov jezik u ravnopravnoj službenoj upotrebi.
Naravno, ne mislim da je Vlada ovom prilikom bila zlonamerna. Mislim da se tu radi o tome da su jednostavno zaboravili, odnosno nisu uzeli u obzir, što je ogroman propust, da se prema poslednjem popisu 18% stanovnika Republike Srbije izjašnjavaju kao pripadnici nacionalnih manjina i da te nacionalne manjine imaju određena prava, pa i pravo na službenu upotrebu jezika.
Kada ste već ustanovili tri izuzetka od ovog pravila – četiri zaposlena na hiljadu stanovnika, o tim izuzecima je i ministar govorio, to su one lokalne samouprave do 15.000 stanovnika, one lokalne samouprave u kojima je učešće republičkog transfera u budžetu opštine manji od 20% i one opštine u kojima se broj mora smanjiti za više od 20% zaposlenih, mislimo da treba ustanoviti i ovaj četvrti izuzetak – za one lokalne samouprave u kojima je u službenoj upotrebi još neki jezik, osim srpskog jezika.
U Predlogu zakona je navedeno da će se u postupku utvrđivanja statusa neraspoređenog zaposlenog uzimati u obzir rezultati rada i imovno stanje. Svakako, treba uzimati u obzir rezultate rada, to treba da bude najvažnija komponenta u utvrđivanju statusa neraspoređenog zaposlenog. Sa socijalne tačke gledišta, nije loše ni to što se uzima u obzir imovno stanje, ali smatramo da i znanje službenog jezika, odnosno službenih jezika, treba da bude jedna od komponenata, odnosno kriterijuma prilikom utvrđivanja statusa neraspoređenog zaposlenog u lokalnoj samoupravi.
Kada već govorimo o učešću pripadnika nacionalnih manjina u administraciji, tu ne mislim samo na lokalnu samoupravu nego i na državnu administraciju, imam pitanje za gospodina Milana Markovića.
Zbog čega se, gospodine ministre, ne poštuje zaključak Vlade iz 2006. godine, to je zaključak o merama za povećanje učešća pripadnika nacionalnih manjina u organima državne uprave? Zaključak Vlade nije pravni propis, ali ipak obavezuje Vladu Republike Srbije, kada već nije stavljen van pravne snage.
Ne znam o kakvim rezultatima biste mogli govoriti, gospodine ministre, povodom ovog pitanja, shodno ovom zaključku, tj. kako i u kolikoj meri je povećano učešće pripadnika nacionalnih manjina u organima državne uprave.
Mislim da u ovom pitanju nije postignut, nažalost, nikakav uspeh, nikakav rezultat, i o ovome bi trebalo malo razmišljati.
Poslanička grupa manjina će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima i Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, ali ćemo Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji moći da podržimo isključivo ako se prihvati naš amandman. Mogu da izrazim uverenje da će prihvatanjem ovog amandmana biti omogućeno da se postigne onaj cilj koji je bio pred Vladom kada ste predložili ovaj zakon na usvajanje.
Na kraju bih želeo da napomenem da i dalje smatramo da lokalne samouprave treba da dobiju nazad svoju imovinu i da imaju pravo na svoje izvorne prihode, zbog toga što smatramo najvišim oblikom licemerja ovu odredbu da se ostavlja mogućnost lokalnim samoupravama da, ukoliko ne žele otpustiti zaposlene u administraciji, njihove plate finansiraju iz sopstvenih troškova.
Iz kojih troškova mogu lokalne samouprave da finansiraju plate svojih zaposlenih kad je Srbija jedina država u Evropi u kojoj lokalne samouprave, opštine i gradovi nemaju svoju imovinu, a skoro uopšte nemaju ni svoje izvorne prihode?
Smatramo da ovo treba promeniti, ne zbog toga što će to biti neki naš preduslov za učlanjenje u EU, nego zbog toga što bi to lokalnim samoupravama olakšalo život; one bi bile u mogućnosti da stvaraju nova radna mesta, da privuku, pre svega, strane investicije, i na tome treba poraditi.
Još uvek nema ministra Dinkića, pa ga ne mogu pitati – kada ćemo u skupštinskoj proceduri imati Predlog zakona o javnoj svojini? Imam radnu verziju ovog zakona, još od 7. 10. 2008. godine. Još uvek nemamo informaciju da li Vlada u bliskoj budućnosti želi da raspravlja o nacrtu ovog zakona, da li ćemo mi u Skupštini biti u mogućnosti da raspravljamo o ovom predlogu zakona, koji je bitan i zbog položaja i finansijske autonomije i lokalnih samouprava i autonomnih pokrajina unutar Republike Srbije.
Nadam se da ćemo naići na razumevanje i da će biti prihvaćen ovaj amandman Poslaničke grupe manjina. Hvala.

Gospodine ministre Markoviću, zahvaljujem na odgovorima i na podršci našem amandmanu. Nadam se da će biti i usvojen od Vlade RS.
Što se tiče zapošljavanja pripadnika nacionalnih manjina, situacija je alarmantna što se tiče ovog pitanja. Pripadnika nacionalnih manjina skoro uopšte nema u organima republičke administracije, ali ne tražimo ništa drugo do poštovanje zaključka o merama za povećanje učešća pripadnika nacionalnih manjina u organima državne uprave. Ovaj zaključak je objavljen u „Službenom glasniku“ Republike Srbije, broj 40/2006. Tražimo ili da se poštuje ovaj zaključak Vlade na način kako je usvojen, ili da ovaj zaključak stavite van pravne snage.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, želeo bih da govorim o svim tačkama iz sfere odbrane i vojske, jer se radi o tačkama koje su u svakom pogledu povezane i da se ne bi javljao sutra kod ove druge celine želeo bih da kažem da će poslanici Poslaničke grupe manjina i SVM glasati za sve ove predložene zakone i strategije. Glasaćemo za obe strategije i za šest predloga zakona. Nismo podnosili ni amandmane.
Smatramo da je jedna od najvećih vrlina predloženih strategija što u njima ne piše da je Srbija vojno neutralna država. Nas raduje što je ta rečenica izostavljena iz ovih strategija, jer smatramo da bez obzira na to što je još uvek na snazi odluka Skupštine iz decembra 2007. godine, o tome da je Srbija vojno neutralna država, ta odluka je maksimalno pogrešna za Republiku Srbiju i za sve njene građane.
Sa druge strane, SVM se zalaže za profesionalizaciju Vojske Republike Srbije i nadamo se da će ovi predloženi zakoni samo godinu- dve biti primenjeni u neizmenjenom obliku i da ćemo vrlo brzo imati izmene većine ovih zakona, s obzirom na to da će se uvesti profesionalna Vojska Srbije, prema našim nadama, u roku od, recimo, dve godine.
Znamo da je bilo planirano da se to odradi do kraja 2010. godine, ali imamo razumevanje zato što to nije jednostavno, pre svega, zbog ekonomske situacije to nije moguće učiniti do kraja sledeće godine, ali bi bilo dobro da se to uradi, recimo, u naredne dve godine. Smatramo da je to svakako realno.
Što se tiče Strategije odbrane smatramo da je dobro što među osnovnim ciljevima piše da je to integracije u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture i učešće u NATO programu Partnerstvo za mir. Raduje nas i to što među zadacima politike odbrane piše da je to transformacija i profesionalizacija Vojske Srbije, angažovanje u NATO programu Partnerstvo za mir i dostizanje interoperabilnosti sa sistemima odbrane država uključenih u NATO program Partnerstvo za mir.
Od gospodina ministra ne očekujem odgovore na neka pitanja koja ću postaviti, odnosno na neke dileme, jer znam otprilike kakvi bi bili odgovori. Poslednjih dana smo čitali izjave gospodina ministra u raznim dnevnim novinama, nedeljnicima itd, ali smatram da je Parlament Srbije institucija gde konačno treba da pokrenemo jednu parlamentarnu diskusiju, debatu, o neophodnosti priključenja Republike Srbije u NATO, jer smatramo da je došlo vreme kada više nema opravdanja da guramo glavu u pesak i da se ponašamo kao da nismo svesni toga da je interes Republike Srbije i svih njenih građana da Srbija jednog dana postane članica NATO pakta.
U decembru 2007. godine, kada smo usvajali Zakon o odbrani i Zakon o vojsci, gospodina Šutanovca sam pitao šta je tu politika Vlade, da li je to politika koju je tada propagirao tadašnji premijer Republike Srbije ili je to politika koju je propagirao drugi deo ministara u tadašnjoj Vladi Republike Srbije.
Tada sam dobio odgovor da Srbija nije spremna da uđe u NATO. Naravno da 2007. godine nije bila spremna, nije spremna ni danas, ali me interesuje da li je uopšte među prioritetima Republike Srbije da jednog dana postane punopravan član NATO pakta?
Znam i to da će građani Republike Srbije na referendumu najverovatnije odlučivati o tom pitanju, ali smatram da je zadatak svih parlamentarnih stranaka, zadatak narodnih poslanika, a pre svega, Vlade i ministara, da ljudima, da građanima daju prave informacije, da građanima daju informacije o pozitivnim i negativnim stranama vrlo važnih pitanja, pa i o tome da li Srbija treba da uđe u NATO pakt.
Nije zadatak političara u Srbiji da govore ljudima ono što oni žele da čuju, nego je zadatak da na neki način političari ''edukuju'' građane, da ukažu na neke pozitivne strane, u ovom slučaju, ulaska Republike Srbije u NATO pakt.
Malopre sam rekao da Savez vojvođanskih Mađara 2007. godine u decembru nije glasao za to da Srbija postane vojno neutralna država iz više razloga.
Kao prvo, smatramo da ozbiljne države takvu odluku donose izmenom Ustava, odnosno donošenjem novog ustava. Vojna neutralnost treba da se deklariše Ustavom države, a ne jednom skupštinskom rezolucijom koja za temu uopšte nema teme iz sfere odbrane ili vojske, nego, u našem konkretnom slučaju, to je bila jedna rezolucija o Kosovu i Metohiji koju je Skupština usvojila 26. decembra 2007. godine. Tada tri male opozicione stranke nisu glasale za jednu ovakvu rezoluciju, a Skupština je, nažalost, velikom većinom usvojila tu ''Rezoluciju o zaštiti teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije''.
Mi nismo glasali protiv te rezolucije, jer nismo želeli da se protumači da smo mi protiv teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Nismo želeli da se to zlonamerno tumači, ali smo vrlo jasno rekli u tadašnjoj raspravi da se apsolutno protivimo načinu na koji se Srbija deklariše kao vojno neutralna država, a s druge strane, maksimalno se protivimo i toj odluci o vojnoj neutralnosti.
Gospodin ministar je pre nekoliko dana izjavio da dilema da li Srbija treba da uđe u NATO ili ne postoji samo u javnosti, jer Beograd još nije dobio poziv za članstvo u Alijansi.
Pa, Srbija nije dobila ni poziv da bude članica UN, OEBS-a, Saveta Evrope, EU, pa bez obzira na tu činjenicu, mi smo članica tih međunarodnih organizacija, izuzev EU, naravno, za sada, ali imamo vrlo jasne prioritete, imali smo vrlo jasne prioritete za to da se učlanimo u te međunarodne organizacije.
To bi bilo otprilike kao kada bih ja rekao da Savez vojvođanskih Mađara nije bila parlamentarna stranka u ciklusu od 2004. godine do 2007. godine, jer nismo dobili poziv da učestvujemo u radu Parlamenta.
Srbija treba da pokaže interesovanje da postane članica NATO pakta, i svesni smo da Srbija neće ući u NATO u sledećih nekoliko godina, ali bi trebalo voditi politiku na način da to bude omogućeno, da, kao prvo, stavimo van pravne snage taj član 6. Rezolucije o zaštiti teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije da bismo sami sebi dali mogućnost da postanemo jednog dana članica NATO pakta. To, naravno, nije u interesu NATO, to je u interesu Srbije i svih njenih građana.
Znam da se sa tačke emocija vrlo lako može objasniti zašto postoji antinatovsko raspoloženje i mi smatramo da je tih 78 dana bombardovanja Srbije 1999. godine najcrnjim danima naše novije istorije, ali treba reći i to zbog čega je do toga došlo. Naravno, treba poštovati nevine civilne žrtve koje su tada stradale u tim danima, ali je možda bilo moguće sačuvati život tim ljudima.
Što je još važnije, niko više ne govori o evroatlantskim integracijama, govori se isključivo o evropskim integracijama, a ja bih želeo da neko kaže građanima da nijedna postkomunistička zemlja, nijedna zemlja iz istočnog bloka Evrope nije mogla da postane članica EU pre nego što je ušla u NATO. Znam priče o tome da je i Austrija vojno neutralna država, a ujedno članica EU, i Irska je vojno neutralna država, a ujedno članica EU, i Finska je vojno neutralna država, a ujedno je članica EU. Znači, to nije nemoguće. Ali, smatram da se, nažalost, Srbija ne može ni po jednoj tački upoređivati sa ovim državama. Mi treba da pogledamo šta su uradile države iz našeg regiona, šta je uradila Rumunija, šta je uradila Bugarska, šta je uradila Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska, itd, jer znamo da su sve te države prvo ušle u NATO pakt i da su nakon toga primljene u EU.
Naravno da znamo da to nije nikakav formalan zahtev, da to nije preduslov za učlanjenje u EU, ali mislim da ono što nije uspela da uradi nijedna država iz našeg regiona neće uspeti ni Srbija. I što pre krenemo ka NATO-u, tim pre ćemo stići i u EU.
Još jednom da podvučem, nije naš put ka EU najvažniji razlog zbog čega treba da postanemo članica NATO pakta. To je interes Republike Srbije i svih građana Republike Srbije, jer NATO više nije isključivo vojni savez, NATO je i politički savez, a pored toga i iz ekonomskih aspekata i zbog bezbednosnih aspekata je bitno da Srbija uđe u NATO. Mi znamo da jedna država takvih skromnih ekonomskih mogućnosti, kakva je Srbija, ne može biti, nije isplativo, nije celishodno, vojno neutralna, i zbog modernizacije našeg npr. vazduhoplovstva bilo bi bitno da budemo član NATO-a.
S druge strane, jedna zemlja takvih skromnih ekonomskih pokazatelja, kakva je Srbija, ne može da funkcioniše sa takvim brojem vojnika koliko vojnika mi imamo.
Trebalo bi da imamo mnogo više vojnika ukoliko smo vojno neutralna država, to zbog ekonomije, isto tako, nije moguće.
S treće strane, NATO je sinonim za bezbednost i sigurnost. Smatramo da bi i zbog potencijalnih investitora bilo svakako bitno da Srbija postane članica NATO pakta. Na primer, investitori iz Austrije, koja je vojno neutralna, mnogo lakše i radije ulažu u jednu državu članicu NATO.
Znači, mi smatramo da oluku o vojnoj neutralnosti treba staviti izvan pravne snage, a da treba početi govoriti o neophodnosti priključenja NATO paktu. Savez vojvođanskih Mađara, od svog osnivanja, od 1994. godine, zalaže se za evroatlantske integracije, smatramo da je to u interesu svih naših građana, svih naših državljana. NATO je danas jedno dvadesetosmočlano društvo koje deli iste vrednosti kao i EU, 80% članova NATO su iste države koje su članice i EU. Smatramo da bi pored naglašavanja emotivnih komponenti Vlada trebalo da ljudima kaže koje su ekonomske, bezbednosne i političke beneficije, benefiti, iz priključenja NATO paktu. Zadatak političara nije da ljudima govori ono što, po njima, oni žele da čuju, nego treba da govorimo istinu.
Vidim određene pomake, gospodine ministre, i u vašim izjavama i u ovim strategijama, i nadamo se da će doći dan kada će se cela Vlada Republike Srbije zalagati ponovo za evroatlanske integracije, kao i da ćemo zajednički voditi uskoro jednu kampanju u kojoj ćemo prikazati sve, naravno, i negativne, ali i pozitivne strane ulaska Srbije u NATO pakt. Hvala.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, veoma sam srećan što danas na dnevnom redu Narodne skupštine imamo Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Skoro sam, ako mi dozvolite, da ovako lično počnem, dve i po godine narodni poslanik i skoro nijedna tema nije bila na dnevnom redu kada u mom govoru se nisam dotakao malo neophodnosti donošenja zakona o nacionalnim savetima. Nije bilo nijednog skupštinskog obraćanja skoro kada nisam ukazao na to da, nažalost, pravna regulativa zaštite prava i sloboda nacionalnih manjina nije zaokružena u Srbiji, jer nije donet zakon o nacionalnim savetima.
Sada se pokazalo i to da smo bili u pravu da je neophodno da u Srbiji postoji Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Ubeđen sam da bez ovog ministarstva mi danas ne bismo imali Predlog zakona o nacionalnim savetima na dnevnom redu Narodne skupštine, zbog toga što smo videli prethodnih godina da kada ne postoji Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i kada svako ministarstvo na neki način na papiru se bavi problematikom, odnosno temom zaštite prava i sloboda nacionalnih manjina, onda se u realnom životu niko i ne bavi tim pitanjem i jednostavno ne postoji državni organ koji bi podneo Predlog zakona o nacionalnim savetima Narodnoj skupštini na usvajanje.
Ovaj zakon je za nas jedan od najvažnijih zakona koje će Narodna skupština doneti u ovom sazivu. Smatramo da će donošenje ovog zakona doprineti tome da se ne izlože nekakve paušalne ocene u vezi prava i sloboda nacionalnih manjina u Srbiji.
Vrlo dobro znate, gospodine ministre, da se mogu čuti dve vrste mišljenja. Po jednoj vrsti, ovde su prava pripadnika nacionalnih manjina na najvišem mogućem nivou, nema nikakvih problema, nema nikakvih nedostataka u pravnoj regulativi i taj stav naravno mi ne možemo da zastupamo jer ne odgovara stvarnosti.
S druge strane, imamo i drugu krajnost, prema kojoj ništa ne valja. Pripadnici nacionalnih manjina ne uživaju nikakva prava, prava se ne poštuju, a ni sa time se ne možemo složiti, ni to nije prava situacija.
Prava situacija je takva da Srbija jednostavno na osnovu Ustava Republike Srbije mora da donese zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, jer bez donošenja tog zakona ta pravna regulativa nije zaokružena.
Nije zaokružena zbog toga što je bez ovog zakona pripadnicima nacionalnih manjina onemogućeno da uživaju kolektivna prava. Onemogućeno je zbog toga što bez ovog zakona nije regulisano pitanje načina izbora zakonom nacionalnog saveta, nisu regulisane nadležnosti nacionalnog saveta i način finansiranja nacionalnog saveta. Neophodno je da te oblasti budu zakonom, a ne uredbom ili nekim pravilnikom regulisane.
Ustav Republike Srbije u članu 75. kaže – radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete u skladu sa zakonom.
Sada se donosi ovih dana ovaj zakon i nadam se da će biti usvojen do kraja jula. Ovo je neophodno zbog toga da bi nacionalni saveti kao partneri države mogli da funkcionišu, da bi pripadnici nacionalnih manjina imali mogućnost da uživaju kolektivna prava i da bi imali pravo da formiraju svoju manjinsku samoupravu, kao najviši organ personalne ili kulturne autonomije jedne nacionalne manjine.
Nadam se, naravno, da će ovaj zakon biti usvojen ogromnom većinom, kao što je to bio slučaj 2002. godine, kada je u ovoj istoj sali donet zakon, tada savezni, o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Posle slušanja argumenata opozicije nisam baš siguran da će ovaj zakon biti usvojen većinom, ali bi to sigurno dobro značilo i za pripadnike nacionalnih manjina i za čitavu Srbiju ukoliko bi ovaj zakon bio usvojen ne sa 126 ili 128 glasova, nego sa više glasova za.
Naravno da ovaj zakon ne može da bude odgovor na sve probleme koje imaju nacionalni saveti, a pogotovo ne može biti odgovor na nesumnjivo postojeće ekonomske probleme sa kojima se suočavaju i pripadnici nacionalnih manjina, kao što se suočavaju sa tim problemima i pripadnici srpskog naroda, ali će svakako biti dobro ukoliko će se ovaj zakon doneti, ne zbog toga što se nedonošenje ovog zakona spominje u negativnom kontekstu u svim izveštajima već godinama i EU i Saveta Evrope.
Ne treba to da bude glavni razlog zbog kojeg treba da donesemo ovaj zakon. Ovaj zakon ne treba doneti zbog toga što je nekakav zadatak na putu ka članstvu u EU, treba ga doneti isključivo zbog toga što je to naša ustavna obaveza i zbog toga što će doprineti boljem i većem uživanju kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina zagarantovanih Ustavom.
Naravno, ne smatramo da je ovaj predlog zakona idealan. Ne može se napraviti zakon koji će odgovarati u istoj meri i pripadnicima onih nacionalnih zajednica koje broje nekoliko hiljada članova i onih nacionalnih zajednica koje imaju više stotina članova, ali smatramo da je predloženi tekst zadovoljavajući za sve nacionalne zajednice u Srbiji i zbog toga smatramo da ga treba svakako doneti.
Rekao sam da nije idealan. Nije idealan zbog toga što, nažalost, ovaj zakon ne sadrži finansijske garancije, kako smo mi to želeli da sadrži. Ne sadrži možda sve one nadležnosti koje smo želeli da sadrži, ali će svakako sadržati nadležnosti na osnovu kojih ćemo moći da kažemo da u Srbiji postoje najviši organi kulturne autonomije određenih nacionalnih manjina, određenih nacionalnih zajednica.
Da postoje nacionalni saveti koji mogu da zastupaju interese dotične nacionalne manjine u sferi obrazovanja, kulturi, službenoj upotrebi jezika i obrazovanja i svakako će postojati nacionalni saveti koji će na najbolji mogući način da se staraju o onim institucijama koje su od nesumnjive važnosti za pripadnike nacionalnih zajednica.
Suština kulturne ili personalne autonomije jeste ta da se nacionalna zajednica samostalno brine o svojim institucijama preko legalno izabranih predstavnika. To omogućava ovaj zakon i zbog toga ćemo podržati Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Moram da kažem i to da je mađarska nacionalna zajednica svakako pristalica direktnih izbora i uveren sam da će se mađarski nacionalni savet birati na osnovu direktnih izbora, ali isto tako smatramo da je dobro što je ostavljena alternativa i za elektorske izbore, ne zbog nas, nego zbog onih nacionalnih zajednica koje ne mogu i ne žele da organizuju neposredne izbore za nacionalni savet nacionalne manjine.
Na kraju bih želeo da ukažem na jedan problem koji, nažalost, postoji. Svedoci smo toga poslednjih dana. To je moguća kolizija između odredaba ovog zakona, koji se odnosi na nadležnost nacionalnih saveta, u odnosu na druge zakone iz sfere obrazovanja, kulture ili informisanja.
Na ovoj sednici Narodne skupštine se nalazi i Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Pored toga, na dnevnom redu ove sednice Narodne skupštine se nalazi i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, a isto tako i Predlog zakona o kulturi. Svakako bi bilo dobro da rešenja ovih nekoliko zakona budu u potpunosti usaglašeni i da ne dođemo u situaciju da određeni posebni zakoni budu u koliziji sa ovim zakonom, nakon što ovaj zakon u ovoj formi bude bio izglasan.
Zbog toga mislim da treba da uložimo dodatan napor da se otklone nekakvi nedostaci, da se otklone nedoumice i da svi mi shvatimo da je zakon o nacionalnim savetima zakon izuzetak i da bi ostali zakoni koji se tiču obrazovanja, kulture, službene upotrebe jezika i informisanja na jezicima nacionalnih manjina trebalo da budu u saglasnosti sa ovim zakonom o nacionalnim savetima.

Gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, oba zakona, i zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i zakon, odnosno Predlog zakona o udžbenicima su moderni zakoni, zakoni koji će doprineti demokratizaciji i decentralizaciji u obrazovanju.
Naravno da kvalitet obrazovanja, pre svega, ili prvenstveno ne zavisi od zakona koji regulišu oblast prosvete ili obrazovanja, ali ukoliko nemate moderne okvire, okvire koji doprinose demokratizaciji čitavog procesa i teme obrazovanja, onda ćemo teško imati kvalitetno obrazovanje.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja daje mogućnost za rešavanje nekih specifičnih potreba u obrazovanju. Na primer, postoji član u Predlogu zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji kaže da osnovna i srednja škola ostvaruju školski program, a mogu da ostvaruju i individualni obrazovni plan, što je svakako jedno pozitivno rešenje.
Veoma je bitno i to što prvi put ovaj zakon, okvirni ili krovni, uvodi mogućnost obrazovanja odraslih. Veoma nas raduje što je gospodin ministar rekao da je plan Ministarstva da se do kraja godine usvoji Predlog zakona o obrazovanju odraslih. To je jedan segment obrazovanja koji je bio u potpunosti zapostavljen prethodnih godina, a nema modernog sistema obrazovanja u jednom društvu, u jednoj državi bez regulisanja pitanja obrazovanja odraslih.
Prethodnih meseci i godina u Vojvodini sam bio na raznim naučnim skupovima gde se razgovaralo o potrebi regulisanja problema ili pitanja obrazovanja odraslih. Tu se radilo pre svega o nekakvim seminarima koje su organizovala udruženja građana i ta udruženja, pozivajući se na modele koji postoje u zemljama u okruženju, pre svega u Mađarskoj ili u Hrvatskoj, izrazila su stav da to pitanje svakako što pre treba regulisati i u Srbiji.
Kada govorimo o pozitivnim stranama Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, svakako treba navesti nekoliko pozitivnih rešenja iz oblasti obrazovanja na jezicima pripadnika nacionalnih manjina. Ima jako puno novih pozitivnih rešenja iz te oblasti. Želeo bih da navedem ova predložena rešenja da bi građani, pripadnici nacionalnih manjina, mogli da znaju da će ova rešenja biti prihvaćena zajedno sa zakonom, okvirnim ili krovnim, o obrazovanju, nadam se, do kraja jula.
Na primer, u jedinicama lokalne samouprave ili lokalnim samoupravama u kojima je u službenoj upotrebi jezik i pismo nacionalne manjine, odnosno u kojima se obrazovno-vaspitni rad izvodi na jeziku i pismu nacionalne manjine, akt o mreži predškolskih ustanova i osnovnih škola donosi se uz prethodno pribavljeno mišljenje Nacionalnog saveta nacionalne manjine. To je jedno novo rešenje koje do sada nije postojalo u našoj regulativi.
Drugo pozitivno rešenje se odnosi na institut Saveta roditelja. Predlog zakona kaže da će u savetima roditelja biti srazmerno zastupljeni pripadnici nacionalnih manjina i to je jedno apsolutno pozitivno predloženo rešenje.
Dalje, kod donošenja programa, opet da citiram iz Predloga zakona, program osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, kada se radi o obrazovanju na jeziku nacionalne manjine i jeziku nacionalne manjine sa elementima nacionalne kulture, taj program se donosi na predlog Nacionalnog saveta nacionalne manjine i mišljenja Nacionalnog prosvetnog saveta. Taj program donosi ministar, ali na predlog Nacionalnog saveta nacionalne manjine.
Kada govorimo o upisu učenika, opet treba da napomenemo jedno pozitivno rešenje koje kaže da ako ne postoji mogućnost da se ispitivanje deteta vrši na maternjem jeziku, škola angažuje prevodioca na predlog Nacionalnog saveta određene nacionalne manjine.
Dalje, kada govorimo o nastavnicima i profesorima, onda postoji jedno rešenje koje treba da stane na put jednoj negativnoj pojavi koja, nažalost, postoji godinama unazad u Srbiji kada se govori o obrazovanju na jezicima nacionalnih manjina, a to je da određene predmete u odeljenjima u kojima se nastava izvodi na jeziku nacionalne manjine predaju profesori koji ne poznaju ni u kakvoj meri nastavni jezik tog odeljenja, odnosno jezik određene nacionalne manjine.
Učenici su prinuđeni da određene predmete uče ne na maternjem jeziku, bez obzira što su se upisali u odeljenje u kojem bi svaki predmet trebalo da se izučava na jeziku nacionalne manjine. Sada ne govorimo o predmetu srpski jezik i književnost, koji se normalno izučava na srpskom jeziku, a taj predmet je obavezan u svim školama. Govorim o primerima koji su, nažalost, veoma brojni, kada učenici koji pohađaju nastavu na npr. na mađarskom jeziku, uče geografiju, ili fiziku ili matematiku na srpskom jeziku.
Toj negativnoj pojavi, diskriminatorskoj pojavi, staće se na put jednim predloženim rešenjem koje govori o uslovima za prijem u radni odnos. Ovo rešenje predviđa tri nekakve podmogućnosti. Jedna se odnosi na obrazovni i vaspitni rad, kada se on ostvaruje na jeziku nacionalne manjine i tada osim opštih uslova lice koje želi da se zaposli kao nastavnik ili profesor mora da ima i dokaz o znanju jezika na kome se ostvaruje obrazovno-vaspitni rad. Toga do sada nije bilo i zbog toga je bilo tih negativnih pojava.
Kao druga nekakva podmogućnost ovoga jeste kod vaspitača. U Predlogu zakona imamo rešenje koje kaže da poslove vaspitača može da obavlja lice koje je steklo odgovarajuće obrazovanje na jeziku na kome se ostvaruje taj rad ili je položilo ispit iz jezika sa metodikom.
Sledeća verzija toga jeste kod poslova nastavnika i stručnog saradnika u školi u kojoj se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na jeziku nacionalne manjine, osim za romski jezik, i kaže se u zakonu da taj rad može obavljati lice koje je steklo srednje, više ili visoko obrazovanje na jeziku nacionalne manjine ili je položilo ispit jezika. Ova predložena rešenja su perfektna i tu se ništa ne može dodati.
Kada govorimo o pozitivnoj strani Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, želim da naglasim i ostvareni princip decentralizacije. Ovaj predloženi zakon predviđa nadležnosti AP Vojvodine i određene nadležnosti Pedagoškog zavoda Vojvodine koji će obavljati određene poverene poslove u vezi obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina.
Međutim, ovaj predlog zakona, nažalost, ima i neke nedostatke. Neću reći nikakvu novinu ministru da smo podneli amandmane. Ovo nije novina zbog toga što smo razgovarali o tim našim amandmanima i sa gospodinom ministrom i sa njegovim saradnicima i nadam se da će ti amandmani biti usvojeni zbog toga što smo ih uputili Ministarstvu u formi kako je to bilo predloženo od strane Ministarstva da bi oni mogli biti prihvaćeni, s jedne strane, a sa druge strane, bilo bi dobro da se ti amandmani usvoje zbog toga što dopunjuju ovaj zakon i poboljšavaju ovaj predlog zakona u odnosu na neka rešenja koja se odnose na obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina.
U obrazloženju Predloga zakona se navodi da se ovaj zakon donosi zbog obaveze usaglašavanja pojedinih odredaba zakona koje se odnose, već je kolega rekao, tu se nabraja određeni broj zakona, a među tim zakonima imamo i Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, jednog predloga zakona koji će se usvojiti isto kao i ovaj zakon u julu, pošto je i taj predlog zakona na dnevnom redu ovog vanrednog zasedanja. Ne bi bilo dobro da postoji kolizija ili kolizije između ovog okvirnog zakona i zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Malopre sam nabrojao koje su pozitivne strane, ali ima tu nekoliko nedostataka i mi smo ciljali ispravljanje tih nekakvih grešaka našim amandmanima. Ukoliko bi ovaj zakon bio u koliziji sa zakonom o nacionalnim savetima, onda bi bilo teško sprovoditi ono što je zamišljeno i u Ministarstvu za prosvetu i u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, kada govorimo o nekim specifičnim problemima obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina.
Kada smo tu kod nedostataka, želeo bih da kažem nekoliko rečenica o Nacionalnom prosvetnom savetu. Ovaj savet će imati, kao što i sada ima, 42 člana. Ima mišljenja stručnjaka iz sfere obrazovanja da je nedovoljno da sferu obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina pokriva jedno lice.
Ne bih hteo da iznosim nekakve demagoške argumente i da kažem da se, prema poslednjem popisu iz 2002. godine, oko 30% građana izjasnilo kao pripadnik neke nacionalne manjine, a prema ovom predlogu samo 2,38% članova Nacionalnog prosvetnog saveta će biti iz redova nacionalnih manjina. Mi to ne gledamo na taj način i zbog toga nismo predložili amandman na ovo rešenje.
Smatramo da ipak nije dobro da samo jedno lice pokriva celu oblast problematike obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina, jer vi jednostavno ne možete da stavite u isti koš obrazovanje na mađarskom jeziku, na romskom jeziku, na primer, ili na hrvatskom jeziku, na slovačkom, na rumunskom jeziku itd. Zbog toga smatramo da ovo rešenje nije najbolje.
To sam morao da kažem, ali na ovo nismo podneli amandman jer smatramo da ipak postoji mogućnost da u ovaj nacionalni prosvetni savet uđu ljudi koji će zaista biti stručni. Nadamo se da će, pored člana koga će predložiti nacionalni saveti nacionalnih manjina, i drugi ovlašćeni predlagači će predložiti stručnjake koji poznaju i problem obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina.
Sada bih želeo da pređem na Predlog zakona o udžbenicima. Ovaj zakon je isto tako moderan i svakako je za pohvalu. Ovde nismo našli nikakve nedostatke pa nismo podneli ni amandmane. Kad se govori o obrazovanju na jezicima nacionalnih manjina svakako je dobro da se i ovde predviđaju nadležnosti za nacionalne savete nacionalnih manjina.
Zahtev za odobravanje rukopisa udžbenika se može odbiti, na primer, ukoliko postoji obrazložena negativna stručna ocena kvaliteta rukopisa nacionalnog saveta nacionalne manjine i to je svakako dobro, a i kod odobravanja stranih udžbenika nacionalni savet nacionalnih manjina će i zakonom dobiti nadležnosti.
Ljudi iz Ministarstva naravno znaju da mi tu praksu imamo već pet godina unazad, korišćenja udžbenika iz matičnih država nacionalnih manjina, ali na to mi gledamo kao izuzetak. Mi ne preferiramo uvoz udžbenika i smatramo da naši stručnjaci treba da napišu udžbenike, ali pre svega u srednjim stručnim školama postoje situacije kada nije moguće ovde napisati udžbenik zbog malobrojnosti ili malog tiraža u kojem bi trebalo štampati određene udžbenike. Za tu mogućnost je dobro predvideti mogućnost uvoza udžbenika i dobro je što će nacionalni savet nacionalne manjine imati tu nadležnost.
Kada smo kod ove teme i u Ministarstvu su se setili ovog problema niskog tiraža, jer imamo baš niskotiražne udžbenike. Tu su upravo kao primeri navedeni udžbenici na jezicima nacionalnih manjina. Toliko bih želeo da govorim o ovim predlozima zakona.
Sada bih iskoristio mogućnost što je gospodin ministar ovde da ukažem na nekoliko problema koji postoje u praksi u obrazovanju. Ovi problemi ne postoje naravno otkad je on ministar, već ovi problemi postoje godinama unazad i nadamo se da će se sada naći rešenje da se ovi problemi saniraju i da se reše.
Prvo, radi se o problemu školskih uprava. Nama jednostavno nije jasno po kojim kriterijumima su formirane te školske uprave. Kako je na primer moguće da Subotica, koja je peti grad po veličini u Srbiji, nema svoju školsku upravu. To je, po nama, neobjašnjivo i stvarno me interesuje kako ministar može da objasni da recimo Sombor ima školsku upravu, a Subotica kao peti grad u državi po veličini nema tu školsku upravu.
Tu naravno treba da uzmemo u obzir i činjenicu da u Subotici imate obrazovanje na srpskom jeziku, na mađarskom jeziku, na hrvatskom jeziku, na romskom jeziku, pa svakako bi trebalo da postoji školska uprava sa sedištem u Subotici.
Drugi problem je nerešeno pitanje predmetnih nastavnika. Ovaj problem se može rešiti zakonom o visokom obrazovanju. Želim da ukažem na taj problem i da skrenem pažnju ministra – da bi bilo dobro kada se bude donosio taj zakon da se ima u vidu taj problem, jer bi se time mogao sanirati problem u onim sredinama gde nema dovoljno nastavnika i bilo bi dobro da se omogući studentima da postanu nastavnici iz dva predmeta.
Sledeći problem, pošto se radi na zakonu o učeničkim domovima, odnosno o učeničkom i studentskom standardu, u ovoj državi je nerešeno pitanje finansiranja onih učeničkih domova čiji osnivač nije država. Ovde imamo učeničke domove, recimo u Subotici, u Novom Sadu, u Zrenjaninu, čiji su osnivači neke tradicionalne crkve ili neke fondacije, i veoma su bitni, a država ih uopšte ni na kakav način ne tretira.
Jednostavno, to se mora uzeti u obzir. U prošlom sazivu Skupštine, kada je gospodin ministar bio poslanik, mi smo podneli amandman na Predlog zakona o budžetu i jednu manju sumu smo predvideli, čisto da se ukaže na taj problem. Taj amandman je bio odbijen zbog toga što nije sistemski rešeno ovo pitanje, pa bi to trebalo uključiti u predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu.
Na kraju, jedno pitanje je za gospodina Obradovića. Nije nam jasno zašto lokalne samouprave, opštine, nisu osnivači osnovnih škola. Na teritoriji AP Vojvodine, Vojvodina je osnivač srednjih škola, a prema Zakonu o lokalnoj samoupravi lokalne samouprave bi trebalo da budu osnivači osnovnih škola, a to nije tako.
Želeo sam da ukažem na ove probleme i nadam se da ću dobiti odgovor od gospodina ministra na ova pitanja i nadam se da će naši amandmani biti usvojeni da bi bio zakon što bolji.

Gospođo predsednice, uvažena koleginice Đerić, naše prostorije su na istom spratu, pa smo i tamo komšije, pa sam morao da trčim dole da bih vam mogao replicirati, jednostavno moram. Moram replicirati zbog toga što moje izlaganje nikad nije zlonamerno.
S druge strane, juče sam rekao kada smo raspravljali o Krivičnom zakoniku – mi nikad ne uveličavamo probleme i nikad ne govorimo o nekakvim izmišljenim problemima. Kada od nas čujete da govorimo o nekom problemu, onda budete uvereni da je to tako.
Sa druge strane, raduje me što tih problema o kojima sam govorio nema u školi u kojoj vi predajte, ali verujte taj problem postoji i u nekim drugim školama. Pohvalio sam ovaj predlog zakona zbog toga što predviđa jednu mogućnost koja će značiti odgovor na te probleme koji postoje u društvu na terenu. Uostalom, da taj problem ne postoji, ni Ministarstvo ne bi smatralo da postoji potreba da se to na takav način reguliše.
Vi ste u pravu, u konkursu je navedeno vrlo često da ne može predavati određeni predmet lice koje ne zna jezik. Ali, šta ako se taj konkurs raspiše na način da se niko ne javi od onih koji znaju jezik? Šta se onda dešava kada je taj konkurs raspisan na način da se niko ne može prijaviti na taj konkurs ko bi ispunjavao sve uslove koje treba da ispunjava?
Tako da ne znam zašto ste vi pet minuta vašeg izlaganja iskoristili da bi govorili o nečemu što sam govorio. Meni uopšte nije jasno zašto ste vi govorili u stilu da uveličavam neke probleme, da zlonamerno govorim o nekim pitanjima, kada to jednostavno nije tako, a vi vrlo dobro znate da to nije tako. I da još jednom podvučem, da Ministarstvo ne smatra da taj problem postoji, rešenje za taj, po vama, nepostojeći problem, ne bi bilo predviđeno Predlogom zakona.